1.

Iz dana u dan.

Čovek odlazi na (tzv) posao.

Ponavlja iste radnje.

Kao robot.

Ponavlja sve isto ili slično.

Pa i tip komunikacije sa drugima.

Tip reagovanja.

2.

Iz nedelje u nedelju…

Raduje se vikendima.

Raduje praznicima.

Odmorima.

Unapred ih iščekuje.

Kao mini-spasenja.

Predahe.

Od robotizovanosti.

3.

U čemu je smisao?

Cele te šeme.

Da se zaradi novac.

Od kojeg zavisi sve ostalo.

Da bude „sa ljudima“.

Da se ostvari.

Ljudski, profesionalno.

4.

Ispunjava li on taj smisao?

Pita li se uopšte.

Da li ga ispunjava.

Naravno – ne pita se.

Zato ispada da ga ispunjava.

Kad bi počeo da se pita…

Smisla ne bi bilo.

5.

Nije problem u ponavljanju.

Nema života bez ponavljanja.

Koje je i u temeljima prirode.

Prirodnih procesa i dešavanja.

6.

Problem je u pravcu ponavljanja.

Da li ono održava tapkanje u mestu?

Urušavanje?

Da li otupljuje i sluđuje?

7.

Ili je tek samo fon?

Potka na kojoj tkamo.

Svoj rast.

U tom slučaju…

Ponavljanje je dobra inercija.

Koja omogućuje lakoću.

Lakoću obavljanja posla.

U daljem sledu: lakoću življenja.