31. маја 2018.
1. Da ne ispadne prethodna tema kao suviše sumorna i beznadežna (dozirano se i može prihvatiti, suviše malo teže). Ona, i kao tema, i kao dešavanja na koja se odnosi, jeste u početku, sa otvaranjem „kapija podsvesti“, takva, i mora biti takva. Ali, kako, mic po mic, odmičemo u raščišćavanju, u razgradnji „krša“ u zoni u koju kroz „kapije podsvesti“ uđemo – tako nam postaje sve bolje i sve lakše…
2. Isticanje energetskog i emocionalnog horora koji kao da aktiviramo sa silaženjem u zonu sve dublje opuštenosti – bilo je nužno nasuprot dominantnim lažima kojima smo preko literature o meditaciji, i njoj srodne literature, planetarno zasuti.
3. Jeste u početku teško, posebno kada počnu da „kuljaju“ ili „gruvaju“ najteži sadržaji koje nosimo. Ali, ne „kuljaju“ i ne „gruvaju“ oni konstantno ISTIM INTENZITETOM i nakon nekoliko meseci, a posebno ne nakon nekoliko godina. Takođe, ne „treskaju“ nas oni istim intenzitetom bukvalno svakodnevno (mada ima i takvih deonica, i od po nekoliko meseci, i od po dve-tri godine), već sa promenama intenziteta po nekom „rasporedu“ koji nam je skroz neuhvatljiv.
4. Težak je to proces koji svakako dugo traje, zavisi i od toga KAKVE DUHOVNE AMBICIJE IMAMO. Ako želimo neko prosečno SAMOSREĐIVANJE, proces je kraći, što težimo radikalnijem SAMOREPROGRAMIRANJU – proces se proteže na (skoro) ceo život.
5. Ima T. Mikušina jedno zanimljivo objašnjenje o karmi (već ovde negde navođeno). Karma u KPZ-Mrcvarilištu je glupost, ali sam princip koji ona objašnjava je zanimljiv.
6. Kaže: kako budemo prerađivali sve veća bremena (zanimljiv njen izraz) karme, tako ćemo dobijati sve blaže, povoljnije životne uslove, počećemo da privlačimo dobre događaje i dobre ljude u svoj život, a mimoilaziće nas loši događaji i odbijaćemo loše ljude.
7. Verujem da ovo može zaista da bude kosmički princip Karme, na nekim NORMALNIM PLANETAMA. I ovaj princip zaista izgleda i kao ispravan, i kao pravedan, DA GA POŽELIŠ U SVOM ŽIVOTU. No, džaba se trudimo da ga poželimo u SVOJIM životima, u zemaljskom KPZ-Mrcvarilištu tog principa nema, pa nema, ni od korova.
8. Međutim, pri suočavanju sa sadržajima podsvesti (koristim ovaj psihološki termin, a već sam naglašavao: ko zna o čemu i o kakvoj zoni se tu kod nas radi!) – U IZVESNOM SMISLU ovaj princip (da ne kažemo – karme) zaista, i to dosta jasno, deluje.
9. Ne baš bukvalno u vezi sa ljudima i okolnostima (onako kako je T. Mikušina objasnila), jer NAŠA MANJE ILI VIŠE TEŠKA I GADNA (METAFIZIČKI) ZAROBLJENIČKA POZICIJA OSTAJE TO ŠTO JE, MENJAMO JE TEK VELIKIM I TEŠKIM PODUHVATOM SAMOREPROGRAMIRANJA.
10. Međutim, U VEZI SA SVOJIM FUNKCIONISANJEM mi možemo vremenom, sa razgradnjom sve većih bremena sadržaja podsvesti, dosta jasno da konstatujemo sve veći, kao što se kaže – BOLJITAK.
11. A koji se očituje: u smirenosti (koja jeste bitna, ali ne sama po sebi, kao što se često ističe u duhovnoj literaturi, već kao posledica nekih dubljih unutrašnjih sređivanja); u sve boljem psihofizičkom funkcionisanju, potpunije rečeno – u boljem funkcionisanju kompleksa telo-um-duh; u skidanju SKRAMA ILUZIJE sa svesti, dakle, u jasnijem, širem viđenju i shvatanju sebe i sveta u kojem živimo; što znači: i u sve većim moćima našeg uma, osobito u spoznajnim naporima; u… itd.
12. Da ne nabrajamo dalje, dovoljno je dočarana suština promena koje svakako dosta lako i jasno možemo uočavati sa odmicanjem na putu sve dubljeg opuštanja kojim zavrćemo rukave u pripremanju za raščišćavanje „podruma svog bića“ (takođe izraz T. Mikušine).
13. ŠTO JE I LOGIČNO, sa stanovišta obične, postojeće ili zdravorazumske logike!
14. NOSITE NEGDE U DUBINAMA SVOG BIĆA ENERGIJE, SADRŽAJE, PROGRAME KOJI VAS OPTEREĆUJU. Podrazumeva se da vas oni dvostruko DAVE: a) i kroz često enormna energetska ispijanja, jer sve to su nam Neki Nedobornamernici zbog energetike, zbog ataka na našu Energiju, i implantirali; b) i kroz zamagljivanja percepcije i rezonovanja, KATARAKTOM iluzornog i iskrivljenog viđenja i shvatanja.
15. Onda je, takođe, logično: kako odmičemo u razgradnji bar delova tog nesagledivog bremena – tako nam i postaje sve lakše, i sve bolje funkcionišemo, i sve bolje rezonujemo.
16. U nekim poodmaklijim fazama ovog teškog očišćujućeg procesa – maltene preko dana (ili preko noći) možemo da uočimo neke dobre promene kod nas, a osobito pošto „preturimo preko glave“ neke teže deonice (očišćujućeg procesa).
Одговори
30. маја 2018.
1. Bio sam ranije u višegodišnjem meditiranju, nije da ga kritički promišljam, osporavam, bez iskustvenog poznavanja. Naprotiv!
2. Nedavno, došlo mi, da dan-dva ponovo probam. Pomislim: možda mi se otkrije da tu ipak ima nečeg…
3. Da, potvrdilo mi se: IMA TU (u meditaciji) NEČEG. Ima svega i svačega, KOMPLETAN PODVALDŽIJSKI PAKET!
4. Razni šaroliki podvaldžijski aspekti meditacije već su ovde ranije, kao što se učeno kaže – apsolvirani. Sada mi se u ovoj „ekskurziji“ otkrio jedan novi(j)i…
5. Meditacija nam se objašnjava, prikazuje – kao uranjanje u dubinski mir, u potpunu unutrašnju tišinu, pa preko tih predela – ravno ka „kosmičkoj svesti“, ka Univerzumu, i ka ostalim zamišljajima ovakvih objašnjenja.
6. A kako, u užem smislu, do tih postignuća? FOKUSOM na jednu tačku, na mantru, na bezmisaonost (što suštinski takođe ispada kao mantra), na neku reč, sliku, puls, disanje…
7. Ranije je ovde naglašavano: tačno je da se određeni nivo ili određena dubina (unutrašnjeg) mira i tišine meditacijom mogu postići, dostići. Posebno to može biti uočljivo i delotvorno kod onih koji do okušavanja meditacije nisu imali neka iskustva sa sistematskim opuštanjem.
8. VIŠE ILI DUBLJE POMOĆU MEDITACIJE SE NE MOŽE! NE DA FOKUS!
9. To su suptilne sfere dešavanja, SUPTILNE RAZLIKE, ali su i vrlo logične, i iskustveno proverljive.
10. U dublje zone opuštenosti možemo zaći tek AKO ODBACIMO SVAKI FOKUS, SVAKO RUKO-VOĐENJE PROCESOM OPUŠTANJA, svako, i naj-najsuptilnije naprezanje ili kontrolu procesa.
11. Metoda za te dublje zone opuštenosti je ovde propagirana: ležeće opuštanje (nepomično ili obično ležanje, svejedno). KOJE JE BEZ IKAKVOG FOKUSA, BEZ IKAKVOG VOĐENJA, BEZ IKAKVOG OČEKIVANJA, BEZ IKAKVIH DIREKTIVA, BEZ IKAKVOG DUHOVNOG PLACEBA…!
12. Iz tih razloga sam u prvim tekstovima (na „4D portalu“) o ovoj metodi nju krstio (doduše glomaznim) nazivom: praksa (iz)vankonceptualizma. Praksa koja se iz-vodi bez ikakvog koncepta, uz sleđenje sasvim prirodnog procesa, tj. uz prepuštanje sasvim prirodnom procesu.
13. Dakle, dolazimo do te granice… Meditacijom zaista možemo da se spustimo do jedne zone, do određene dubine opuštenosti. Do donje granice te zone, do te dubine – PROCES JE PRIJATAN. Negde ranije sam opisivao i sopstvena iskustva: zaista se može doći do izuzetno prijatnih stanja opuštenosti i bezmisaonosti.
14. Ako želimo dublje: onda primenjujemo vankonceptualističko ležeće opuštanje.
15. E, ALI ONDA (u ovom drugom slučaju) RECIMO „ZBOGOM“ PRIJATNOSTI OPUŠTANJA! ONDA BUDIMO SPREMNI (ako poželimo taj put ili to iskustvo) NA JEZIVA DEŠAVANJA!
16. PRAVIM DUBINSKIM OPUŠTANJEM MI OTVARAMO „KAPIJE PODSVESTI“.
17. Šta znači otvaranje „kapija podsvesti“, šta znači suočavanje sa tim sadržajima – ko ne zna, može da se obavesti u psihološkoj literaturi. Ta literatura takođe priznaje (hvala joj na tome, mada je ne priznajem, tj. psihologiju, kao celovitu ispravnu) da se ovaj čin izvodi – najdubljom opuštenošću, a kako ljudi u trenutku, na samim tretmanima ili seansama, nisu spremni za nju, u okviru prakse ove nauke pribegava(lo) se hipnozi.
18. A KO JE LUD DA SILAZI U OVE JEZE DUBINA SOPSTVENOG BIĆA, KAD MOŽE FINO DA „PLANDUJE“, DA UŽIVA U ČARIMA ONE ZONE OPUŠTANJA KOJU NAM OBEZBEĐUJE MEDITACIJA?!
19. Pitanje je, bez ironije, na mestu! KO NIJE SPREMAN ZA STRAŠNI I NEIZVESNI PODUHVAT DUBINSKOG PREOBRAŽAVANJA (REPROGRAMIRANJA) SVOG BIĆA – U OVAKVE PODUHVATE NE TREBA NI DA STUPA! Ne mora, ako nema takve ambicije.
20. ALI ZATO NEKA TAKAV NE PRIČA BAJKE O VELIKIM DUHOVNIM POSTIGNUĆIMA! Tj. svako ima prava da priča šta hoće, prethodno je u smislu: neka ne laže druge, i neka ih ne navodi na duhovnu stranputicu.
21. Priča o tome kako se snalaziti i kako izdržavati između Scila i Haribdi ili u „kući strave“ sadržaja naše podsvesti – za drugu je priliku. Smisao tog poduhvata je u preradi ili razgradnji tih sadržaja, energija, programa… ne zna čovek ni kako da sav taj „horor“, „krš“, haos, jezu… koje nosimo u svojim dubinama i nazove.
22. Što mora paralelno da ide sa RAZVOJNO USMERENOM INTENCIONALNOŠĆU van samog procesa opuštanja.
23. Poenta u vezi sa temom ovog teksta je u sledećem…
24. Mi ne možemo računati na prava, neiluzorna velika duhovna postignuća, kakva se posebno opisuju u već toliko puta prozivanoj (sama je kriva!) istočnjačkoj duhovnosti, a da ne raščistimo, TEMELJNO, „kuću strave“ svoje podsvesti. (Uzgred: tu „kuću strave“ su nam naši dragi bogovi Paraziti&Zlotvori i impelementirali!) VALJDA JE I LOGIČNO!
25. Sadržaji podsvesti na razne načine izbijaju u svest. JEDNA OD ISPRAVNIH TEMELJNIH STAVKI PSIHOLOGIJE. (Uostalom, ko zna šta u podsvesti stoji i iza samih naših misli, iza procesa mišljenja kojim mi mislimo da produkujemo (samo) svoje sopstvene, slobodne misli!)
26. Suočavanjem sa njima (ako se suočavamo sa njima, sa tim sadržajima podsvesti) oni slabe ili se razgrađuju. Takođe jedna od ispravnih stavki psihologije (dobrih pravaca psihoterapije).
27. Već sam preporučivao jednu od knjiga koja se zasniva na autorovoj psihoterapeutskoj praksi, a koju sam nekada uspešno primenjivao i pre nego što sam za nju saznao: Dž. Raskin – „Emocionalno pročišćavanje“. (Naravno, nije jednini, ali mi je bliže poznat.)
28. Refleks ovog psihološkog pravca je i savet koji se i van psihologije na svakom koraku može čuti: sa problemima se treba suočavati, od problema ne treba bežati, bežanjem – probleme ne rešavamo; možda samo odlažemo rešavanje, ali to najčešće biva uz narastanje problema.
29. Analogno važi i za sadržaje podsvesti koje nosimo u dubinama svog bića: sa izbijanjima tih sadržaja u svest treba se suočavati. BEŽANJE OD NJIH se može shvatati kao preusmeravanje pažnje, U SUŠTINI ONO JE – POTISKIVANJE.
30. Psihologija u vezi sa potiskivanjem takođe daje prihvatljiva objašnjenja: energija potiskivanih sadržaja samo može narastati, neće se nikako izgubiti, i kako narasta – tako može da nađe načine da SILOVITIJE IZBIJE. Između ostalog i psihosomatski.
31. MEDITACIJA SA FOKUSOM NA MANTRI – JEDAN JE OD NAČINA (MEHANIZAM) POTISKIVANJA!
32. Zaključak je koji jasno proizilazi iz povezivanja prethodno nabrojanih elemenata. Moje iskustveno potvrđivanje ovde ne mora da znači ništa (nije dokaz), svako ko želi – može da u nekim vidovima proveri razliku koja je onim „VS“ u naslovu naglašena.
33. Pitanje koje iskrsava: a šta sa tolikim prosvetljenima ili sa onima koji su bivali višesatno posvećeni meditaciji.
34. Već smo pokazivali da njihove priče o tome šta su duhovno postigli i kako se osećaju možemo da vežemo mačkama o repove (ako bismo imali dovoljno mačaka za te priče). Nesporno je da oni, ako baš nisu funkcionisali uzorno kao što prizilazi iz njihovih priča, a ono sasvim normalno. A gde (im) je tu mehanizam potiskivanja? Koji bi morao da se očituje u nekim poremećajima.
35. Kod njih je ipak sve u redu (bilo, jeste) – možda najviše zahvaljujući tome što posvećenost meditaciji ipak znači i – štednju Energije. Što jeste jedan dobar efekat sa njenim praktikovanjem za nekoga ko nema posebne duhovne aspiracije, već je u nekim običnim „raljama života“.
36. Tu je i balansirano opuštanje, tj. opuštanje koje se drži jedne bezbedne dubine opuštenosti, a ipak jeste svakodnevno – opuštanje.
37. Te se time izbijanje sadržaja iz podsvesti kod njih drži pod kontrolom. Jer su dva svakako glavna načina izbijanja, tačnije – „inicijalne kapisle“ (mada ima i toliko neznanih povoda): a) energetska iscrpljenost; b) preduboka opuštenost.
38. Nije baš neki egzaktan način, ali nije baš da nije uočljiv raskorak između onoga što duhovni „naprednjaci“ (prosvetljeni, itd.) govore, i očekivanih refleksa tih postignuća.
39. Postignutost onog dubinskog mira, tišine i opuštenosti o kojima oni govore: morala bi sama po sebi da znači i jednu tihu ozarenost, preplavljenost spokojstvom i mirom, KOJIMA SE ZRAČI.
40. Nešto u tom smislu kaže jedan od njih, Muđi, u svojoj „Poruci celom svetu“: „…Vi ćete ostati tihi i vaš um će fino doći u srce… (…) I hteo bih da kažem da je ovaj svet prepun ljubavi, i vaše srce i biće su puni ljubavi i mira, ne morate da idete na neko drugo mesto da nađete mir (…) jer to je baš tu gde ste vi. (…) Istinsko značenje „ja“ je radost i sreća…“ To je kod običnih ljudi. A tek kod meditanata…!
41. TOLIKA KOLIČINA, TAKAV INTENZITET MIRA I LJUBAVI – NE MOGU (ako nisu iluzorni), A DA SE NE OSPOLJE! Prosto zato što je to neumoljiva logika našeg funkcionisanja. Može neko da nam satima priča kako je srećan, ali, ako izgleda SUMORNO, SMUŠENO ILI NAPETO – opravdano mu nećemo verovati.
42. Da, znamo da ima situacija u kojima se ono što se oseća može vešto prikrivati. Ali – ovde se ne radi o tome da prosvetljeni nešto (mir, ljubav, radost) prikrivaju. ONI BAŠ I ŽELE DA SE TO ISPOLJI! Jer valjda baš žele da demonstriraju postignuća o kojima govore.
43. Da li nas laička analiza facijalne ekspresije (izraza lica) duhovnih „naprednjaka“ pridobija za njihove priče? ZRAČE LI ONI MIROM I RADOŠĆU?! Posmatrajte (analizirajte) malo, na primer, samog citiranog Muđija u video-snimku sa datim naslovom. Analizirajte malo i druge prosvetljene „face“, na primer:
https://mohanjihrvatska.wordpress.com/about/
https://en.wikipedia.org/wiki/Haidakhan_Babaji
44. Da li su ovo „face“ (možemo im u proučavalačkoj znatiželji dodati i Ošoa i sve ostale) ljudi koji zrače mirom, tihom radošću, ljubavlju?! Možda su to oni osećali, ali – to sigurno ne zrače.
45. Takođe, ako malo pažljivije zagledamo snimke i fotografije na kojima se oni smeju: umesto zračenja imamo jasno – naprezanje. Ono naprezanje koje nam je svima poznato: kada nam (se) o-smeh ne probija iz duše, nego se napregnemo da se nasmejemo, po nekoj inerciji, da bismo pratili druge ili tek iz ljubaznosti (pristojnosti).
46. Nema ovde „laži i prevare“! VALJDA NAM JE SVIMA ODLIČNO POZNATO KAKO IZGLEDAJU DECA KOJA ZRAČE VEDRINOM I BEZBRIŽNOŠĆU! Nikome nije potrebna neka specijalna pronicljivost da bi to uočio jasno kao dan! Po onome što nam se duhovni “naprednjaci“ ubiše propovedajući: tim dečjim stanjem duha bi i oni morali NA KILOMETAR PREPOZNATLJIVO da zrače.
47. A toga nam kod njih nema, pa nema! A čega nam ima?! Imamo napregnute „face“, koje pre odaju KONTROLISANU PRAKSU POTISKIVANJA, u smislu u kojem je to u ovoj temi objašnjeno.
25. маја 2018.
(Prenosim tekst napisan na pedagoškom blogu, pre četiri godine, na koji sasvim slučajno nabasah. Tekst, doduše na polušaljiv način, odlično, na savim konkretnoj ilustraciji dočarava fenomen koji povremeno ovde spominjem: iskrivljena precepcija realnosti i na njoj zanovano iskrivljeno ili pogrešno rezonovanje. Dakle, tekst ponavljam tek da bi se na konkretnoj podlozi uočio ovaj sveprisutni i sveprožimajući, BAZIČNI fenomen našeg ovozemaljskopg postojanja. Čime opravdavam ponavljanje… Uostalom, tekst je kratak…)
Pozivam sve kolege dobre volje da se odazovu mom apelu i da mi pomognu! Ako žele, ako mogu, koliko mogu!
Ja sam loš nastavnik! Po svim parametrima nepisane pedagogije (u smislu nepisanog prava). Želim da postanem bolji, ali ne mogu sam. Imam problem koji ne mogu sam da rešim. O čemu se radi?
Ja vidim jednu ogoljenu obrazovnu realnost, moje kolege (ne samo kolege u kolektivu, fenomen je mnogo šireg, republičkog dometa ili domena) – jednu ulepšanu obrazovnu realnost. Na osnovu nje imaju osećaj ispunjenja u svom radu, osećaj efektivnosti onoga što rade, imaju procene po kojima je sve što rade savršeno efektivno, uživaju u svom radu, cenjeni su u kolektivima na osnovu toga, i sve im u obrazovnim poduhvatima ide od ruke.
Ja sam, jadnik, lišen svega toga! Možete zamisliti kako se osećam! Da mi je na kratko da vidim ono čega nema – da makar na kratko, koliko da me mine želja, doživim samo deo onoga što i drugi, sasvim spontano, vide i osećaju! Kako da to postignem?! Vapim! Kako?! Sve što sam pokušavao – nije davalo rezultate!
Pokušam da vidim učenike koji su zainteresovani za sticanje znanja, kakvim ih vide moje kolege, pokušavam da vidim vesela đačka lica koja jedva čekaju časove na kojima će čuti neka nova znanja, ili na kojima će odgovarati i pokazati svoja znanja, pokušavam da vidim, kao moje kolege, kako svaka moja izgovorena reč pada na plodno tle u umovima učenika, kako su mi oni direktno ili indirektno, zahvalni za znanje koje ulivam u njihove glave…
Pokušavam, kao i moje kolege, ali, avaj, ne ide i ne ide! Očigledno sam nešto faličan sa tom sposobnošću!
Jer, uvek iznova i iznova: samo mi se pred očima umnožavaju signali realnog stanja, vidim učenike kojima je dosadno u školi, vidim učenike koji uče samo za ocene, vidim učenike kojima dođe na mnogim časovima da vrište i da iskoče iz kože, jer moraju satima da sede u klupama i slušaju dosadna predavanja, vidim učenike koji se ujutru jedva dovuku do škole, a u toj situaciji je tek pravo mučenje da se sa njima bilo šta radi (čak je držanje predavanja najlakša varijanta, jer može da se drema, sa otvorenim očima), vidim ceo sumorni školski ambijent, koji mora biti sumoran, jer je do kiptanja zasićen teškim emocijama, energijama teških emocija učenika, koje se akumiliraju iz dana u dan, vidim totalnu neefektivnost svakog svog angažovanja u ovakvom školskom ambijentu…
Da ne nabrajam dalje, moram da prekinem, da popijem jednu tabletu „bromazepama“ (za početak – 3 mg).
Ima li nekog kolege u Srbiji koji bi se žrtvovao da pomogne meni, jednoj zabludeloj obrazovno-vaspitnoj ovci?! Ili obrazovno-vaspitnoj beloj vrani.
Ja ne znam kako ću dočekati penziju, a da pri tom zadržim čistu svest i zdravu pamet, ako u međuvremenu ne naučim da vidim ono čega u realnosti nema. Ako ne savladam makar minimalno, tu, za mene tešku veštinu.
25. маја 2018.
(Tekst nastao nešto ranije, trebalo je da bude prilog temi o snazi fokusa, no… nije mu se dalo da bude blagovremeno postavljen.)
1. Snagom fokusa označavamo „SABIRANJE“ misli u jednu „tačku“ ili (pot)punu usredsređenost na jednu temu.
2. Veće je rečeno: kada imamo neki problem ili kada se „ciljano“ bavimo neki problemom, zadatkom, itd, mi potpunu usredsređenost postižemo bez ikakve taktike ili metodologije, i to se zaista dešava spontano. Tema nam sama po sebi nekako magnetizuje pažnju.
3. Misli i pažnja nam se rasipaju kada nema jače magnetske snage teme. To su, u stvari, svi slučajevi van ređih prethodno nabrojanih. Čak i onda kada se postavi preciznija tema, npr. u diskusijama. (Kao „fascinantan“ primer zapamtio sam nekadašnje tzv. forume: to je bila prava retkost da se učesnici rasprave o jednoj temi u pravom smislu drže – teme.)
4. Ima slučajeva u kojima izgleda da je na delu snaga fokusa, snaga usredsređenosti na jednu temu, a, u stvari, NA DELU IMAMO MEHANIZAM PODVALE, u vidu – SIMULACIJE snage fokusa.
5. Odnosno, na delu je mehanizam INERCIJE, štetne inercije (jer ona može biti i korisna).
6. Opsednutost nekim problemom, nekim konfliktom, nekim povodom (racionalnim ili iracionalnim, svejedno) za stresogena reagovanja, kada je čovek „non-stop“ opsednut time, kada prosto traži sagovornika da bi pričao o toj temi, čini mu se da mu je lakše ako ima nekoga kome će iznova i iznova pričati o onome što ga muči.
7. Ili: čak i višesatno bavljenje aktivnostima uglavnom vezanim za savremene vidove komunikacije, koji su u ovom smislu posebni izvori programiranja: intenet, igrice, „društvene mreže“, filmovi, televizija, itd.
8. I u ovom slučaju DELUJE kao da je po sredi snaga fokusa (biti usredsređen sat i više na jedan ovakav sadržaj), a, u stvari, opet se radi o distorziji ili o podvali: U PITANJU JE MEHANIZAM (štetne) INERCIJE.
9. Valjda i ne treba postavljati pitanje – kako ih razlikovati, jer je razlika svakome jasna.
10. Ali – kako izaći na kraj sa ovom štetnom inercijom?
11. Ovde je pouzdano spas u ritmu aktivnosti, u planskom smenjivanju faza ili seansi opuštanja i naprezanja. RITMIZOVANOST NAPREZANJA I OPUŠTANJA ISKLJUČUJE SVAKO ŠTETNO DEJSTVO BILO KAKVE INERCIJE.
12. Takođe, praktikovanjem ležećeg opuštanja (bilo varijante „bolesničkog ležanja“ ili nepomičnog ležanja /na leđima/), a u sklopu samog tog ritma – dozvoljavamo sadržajima koji nas muče, kojima smo opsednuti tako da nam se pretvaraju u misaoni koloplet ili čak i grč, da se istutnje, te da polako počnu da „atrofiraju“.
24. маја 2018.
1. Da samo još malo, iz jednog drugog ugla, razvijemo tezu iz prethodnog teksta, pa ćemo se onda vratiti Putinovoj metodi…
2. Dakle – postoje uslovi nekog ambijenta, Zemljinog kutka, područja, regiona… koji mogu biti pogodniji za duhovno napredovanje, za čišćenje i rast svesti. (Da cele države mogu biti sa takvim statusom, već je objašnjeno – stvar je neke budućnosti, u sadašnjosti u vezi sa tim imamo samo NAZNAKE I ZAMETKE.) Recimo da oni imaju – pogodniju auru za napredovanje u sferi duha, s tim što mi još ne znamo koji sve faktori mogu biti u sklopu neodređenog fenomena „aure“.
3. Aura nekog ambijenta, kutka, područja, regiona, koja je pogodnija, plodonosnija za napredovanje u sferi duha – NE ZNAČI DA ZA MILIMETAR SAMA PO SEBI POMERA NEKOGA NA PUTU DUHA (ili rasta svesti). Niti može da ga podstakne na to, niti ga tim pravcem „gura“. Ta pogodnija aura znači plodotvornost za onoga KO ODLUČI DA KRENE PUTEM RASTA, nikakve benefite ona ne donosi onome ko je zagnjuren celom „glavom“, tj. umom i svešću u KPZ-Iluziju, u milione sitnijih iluzija, ko je sav „dušom i telom“ u vrednostima mase ili „Stada“.
4. ČAK NAPROTIV, TA ZA RAST SVESTI POGODNIJA AURA MOŽE MU (ovom poslednjem) BITI TERET KOJI TEŠKO PODNOSI (videće se to iz ilustracije), što ima svoju logiku: što odgovara Jovu, ne odgovara volu, jer su drugačijeg ustrojstva kompleksa telo-um-duh.
5. Iz mešanja ovih pojmova ili relacija rađaju se, očekivano, zablude… Možda su najrasprostranjenije (u meri u kojoj je ova tema uopšte tema nekakvog svakodnevlja) u vezi sa prirodom.
6. Od toga da priroda, život u prirodi – sami od sebe isceljuju, do stanovišta da su oni jedino pogodno tle, na postojećoj Zemlji, za POSTIZANJE VIŠIH SFERA DUHA.
7. Masa, njeni energetski prepleti, programske isprepletenosti, „uzglobljenosti“, opasna sinergija pojedinaca koji je čine, ritam življenja, životni uslovi – JE PRAVI PSIHOFIZIČKI, A OSOBITO DUHOVNI OBOLJEVAJUĆI I DEGRADIRAJUĆI FAKTOR.
8. Što se živi dalje od mase ili „Stada“ – slabiji je uticaj tog OBOLJEVAJUĆEG FAKTORA. A taj raspon udaljenosti i slabljenja oboljevajućeg faktora mase ili „Stada“ ima svoju gradaciju: od gušćih, ušorenih sela, preko planinskih sela sa razbacanim kućama do značajnije udaljenosti od svih naselja, dublje u prirodi.
9. DAKLE, NE OZDRAVLJUJE PRIRODA SAMA PO SEBI, SAMA OD SEBE, NEGO – U NJOJ NEMA OLOVNO TEŠKE AURE MASE („STADA“) I NJENOG OBOLJEVAJUĆEG DELOVANJA. I zato neko može da psihofizički i duhovno ozdravljuje ako se udalji od, osobito gradskih naselja, i može da ozdravi U DOMENU U KOJEM SU PROBLEMI KOJE IMA DIREKTNIJE NANETI SAMOM AUROM MASE.
10. Ne može on, neće on, neće niko u prirodi ozdraviti OD SEBE SAMOG, od onoga što u sebi nosi.
11. Kako to da priroda sama ne leči i ne podiže duh? PA TAKO LEPO! KOJA TO PRIRODA?! PRIRODA U KOJOJ UBEDLJIVO DOMINIRA ZLOTVORSKA PARADIGMA, KAO I U MASI, KAO I NA CELOJ PLANETI?! Da li u prirodi dominiraju RAZVOJNI MOMENTI? Momenti koji znače dobro, harmoniju i lepotu? Ili urušavajući i degradirajući? Da li su moćniji, dominantniji, na primer, cveće i plemenite biljke, ili korov i parazitske biljke (tamo gde nema čovekovih intervencija)? Da li su moćnije i dominiraju životinje KOJE NISU USMERENE NA TO DA NANOSE ZLO DRUGIMA, ili one koje su usmerene na to da ubijaju druge i da se hrane njima? (Da, takva ime je priroda, ne čine one zlo svesno i namerno, ali – življenje i ishrana na račun ubijanja drugih i nanošenja patnje drugima su činjenice; takva im je Zlotvorski distorzirana priroda, koju ovde konstatujemo.) Da li u šumi, a osobito u džungli, imamo saglasje drveća koje raste (drveća koje nije, uslovno rečeno, negativno), ili – međusobnu BORBU drveća za svetlost i za opstanak, odnosno princip da se svi BORE da se „plode i množe“, da se šire i osvajaju teritorije, pa i kada to znači ugrožavanje drugih?
12. Reklo bi se: ALI SVE SU TO NORMALNI PRINCIPI FUNKCIONISANJA PRIRODE, prosto ispada kao nesuvislo tu nešto „zamerati“ ili kritički primećivati. JESTE ISTO ONOLIKO NORMALNO KOLIKO JE NORMALNO I USTROJSTVO LJUDSKOG DRUŠTVA. U smislu u kojem se Zlotvorske intervencije, i u prirodi i u ljudskom društvu, prihvataju kao sasvim normalno funkcionisanje. STVAR JE U TOME ŽELIMO LI MI DA U USTROJSTVU CELOKUPNOG ZEMALJSKOG ŽIVOTA ČITAMO „RUKOPIS“ BOGOVA PARAZITA-ZLOTVORA, ILI TO NE ŽELIMO, već želimo da postojeće užasno stanje prihvatamo kao izvorno i najnormalnije moguće stanje.
13. Dakle, MOŽE LI BITI SAMA PO SEBI LEKOVITA I DUHOVNO UZDIŽUĆA PRIRODA SA TAKVOM ZLOTVORSKOM PARADIGMOM?!
14. Ovde govorimo o metafizičkom nivou, naravno da to ne treba mešati sa nižim nivoima, sa tim da je vazduh u prirodi zdraviji, da ima lekovitih biljaka, da bliskost sa prirodnim procesima ima sama po sebi korisne efekte, itd, ali – što sve ne seže, u tome je poenta, u delovanje mimo fundamenta koji čovek sa sobom/u sebi nosi, što sve to ne seže u sfere rasta svesti.
15. Takođe – postoje „mudrosti“ prirode, izvorni slojevi prirode, kao što ih ima i u čoveku, jer i čovek je priroda, deo prirode. Te „mudrosti“ prirode svakako čine i bazu funkcionisanja prirode, ovde govorimo o iskrivljenjima (u prirodi i u čovekovoj prirodi) koja su sada na planeti dominantna. Kao što je čovekov cilj da „strese“ sa sebe sve Zlotvorske distorzije i da obnovi svoju izvornu prirodu, tako to mora da bude i cilj (planetarne) prirode u kojoj čovek živi. A ko će taj poduhvat i kako da izvede za prirodu – ne znamo.
16. Kada neko u svom biću oseti zov prirode – znači da se u njemu budi svest o otrovnim uticajima mase i života u velikim (većim) naseljima. I ako takav ima mogućnosti da ode i da živi u prirodi – sa odlaskom iz paklenih uslova osetiće veliko olakšanje, svejedno je što će ga shvatiti kao izlečujuće delovanje prirode.
17. Takve poduhvate su izvodili i tzv. obični ljudi (ima i u našim sredinama primera tzv. intelektualaca koji su napuštali svoje čak sasvim dobre poslove u gradskim sredinama i prešli da žive na selu), i tzv. značajniji ljudi, kako duhovnjaci, najčešće, tako i iz neduhovnog „sektora“ (na primer K. G. Jung).
18. T. Mikušina, uz S. N. Lazareva svakako najznačajniji duhovnjak u Rusiji, živi u zabačenom predelu Sibira. Jedno od njenih objašnjenja je: značajniji duhovni rast je nemoguć bez udaljenosti… zaboravio sam, ali svakako se radi o većoj cifri – od stotinu ili i više stotina kilometara od većih gradova. Sam Lazarev takođe ima svoju vikendicu u kojoj provede po nekoliko meseci godišnje, u sklopu faze energetskog čišćenja. K. G. Jung je takođe, valjda u poznijim godinama, prešao da živi u usamljenosti negde dalje u prirodi (zaboravio sam detalje).
19. I onda NA PRELAZIMA između ovih dveju pozicija imamo zanimljiva svedočenja o teškim uticajima mase, energetike mase.
20. H. Babađi, koji je, kao jedan od istočnjačkih tzv. prosvetljenih, živeo u nekakvom svom ašramu u planini, pričao je kako mu je po nekoliko dana bilo potrebno da se „izleči“ od energija mase, u slučajevima kada bi silazio „među ljude“, da bi razgovarao sa svojim poštovaocima ili sledbenicima (mi bismo rekli – da bi držao predavanja). I to – on se pritom nije uključivao u neke aktivnije životne tokove nekih većih naselja.
21. Slično „svedočenje“ ostavio je K. G. Jung, i to – kao naučnik, psiholog. Rekao je: po nekoliko dana mu je bilo potrebno, kada bi se vratio u svoje izolovano prebivalište, nakon držanja predavanja i kontakata sa kolegama, da se „otrese“ informacionih „nanosa“ tolikih govora i razgovora. Jedna zanimljivost, kao primer koji je gore najavljen: kada su njegove kolege, I TO PSIHOLOZI po struci, dolazili da borave kod njega, zabeležio je da nisu mogli „u divljini“ da izdrže duže, možda tek dan-dva, eventualno tri, počinjalo je da im se čini da će poludeti, pa su se brže-bolje spašavali odlaskom.
22. Sa stanovišta otrovnih energetskih uticaja mase – beg, posebno duhovnjaka, u prirodu je sasvim opravdan i razumljiv. U drugom smislu se u vezi sa tim može zameriti (što je ovde negde ranije već učinjeno) onima koji su „slovili“ za istočnjačke prosvetljene, a koji su „po difoltu“ postizali „kosmičku svest“, dakle, veliku duhovnu moć.
23. Slabost i ranjivost tzv. običnih ljudi (koji nisu zašli dublje u nekakvu duhovnost), ovde se mogu ubrojiti i naučnici poput Junga, ne da je „prihvatljiva“, nego je dobar znak ako se takav senzibilitet uopšte probudio kod njih, za razliku od tipičnih predstavnika mase koji, poput Jungovih kolega, izolaciju, tj. usamljenost u prirodi ne mogu da podnose. Međutim, ako su istočnjački prosvetljeni zaista postizali veliku snagu duha – ONDA SU ONI MORALI DA JE IMALI I U MASI I VAN MASE! Šta je prava velika snaga duha, TOBOŽNJA KOSMIČKA SVEST, za uticaje mase?!
24. PRAVA SNAGA DUHA MORA DA ZNAČI FORMIRANO JAKO SOPSTVENO POLJE (možemo i ovde da koristimo izraz – aura), KOJE JE REZISTENTNO NA OTROVNE UTICAJE MASE. Na šta to liči: prosvetljeni sa najvišim mogućim na Zemlji postignutiom nivoom razvijenosti svesti – MORA DA BEŽI OD LJUDI, DA BI ZADRŽAO SVOJU VELIKU DUHOVNU MOĆ?!
25. Naravno da nema u slučajevima tih tobožnjih prosvetljenih ni pravog ni najvišeg duhovnog postignuća! Vidimo kod njih ILUZIJU najviših duhovnih postignuća. Eto i tog aspekta: život u prirodi i van mase – NIJE IH OBEZBEDIO SAM PO SEBI OD UTICAJA ILUZIJA. Ne oslobađaju SAMA PRIRODA I ŽIVOT U NJOJ ljude od iluzija i loših psiholoških mehanizama, od pogrešne precepcije i rezonovanja, to su poduhvati koje ljudi sami moraju da izvedu, ALI JESTE TAČNO DA JE PRIRODA, TJ. ODSUSTVO MASE, ODLIČAN AMBIJENT ZA IZVOĐENJE TAKVIH PODUHVATA.
26. Što ne znači da su takvi poduhvati neizvodljivi i u masi, ali – izvodljivi su zaista uz natčovečanske napore, i zaista su takvi napori pre osuđeni na neuspeh nego na uspeh, veća je verovatnoća da će sile mase uspevati da čoveka slame, nego da ih on nadjača. Da ga slome – u tom smislu da ostaje podložan iluzijama, te pogrešnoj percepciji rezonovanju, a pošto je zaplovio u vode duhovnosti, onda su to distorzije koje se tiču, podrazumeva se, duhovnosti. Ali i da slamaju na grubljeenergetske načine.
27. Dakle, pravi cilj sa pravim duhovnim razvojem je – da se formira jako lično Polje, koje je rezistentno na teške uticaje mase, tj. zahvaljujući kojem je čovek rezistentan na otrovne uticaje mase. ŠTO NE ZNAČI DA JE TAKVOM ČOVEKU SVEJEDNO ŽIVI LI U MASI ILI U PRIRODI. Logično je da će nastojati da ne bude u masi. Logično je da se ide u prijatnije i povoljnije uslove (u prirodu). TO, ŠTO JE NEKO OTPORAN NA TEŠKE USLOVE, što je u njima postojan, što oni ne mogu da ga slome – NE ZNAČI DA JE U TAKVIM USLOVIMA NJEMU PRIJATNO, kao da takvih loših uslova i nema, kao da je u najprijatnijim mogućim uslovima.
28. Da Zemlja nije opako KPZ-Mrcvarilište, sa mučenjima koja su odavno van svake zone DUHOVNE FUNKCIONALNOSTI – život u masi bi bio život koji duhovnjaka kali, koji testira njegovu snagu. U tom slučaju bi baš bilo poželjno da on živi najobičnijim životom u masi, pri čemu bi mu baš takav život, baš ta pozicija, posebno pomagali u duhovnom rastu. Ovako, život u masi je pre OBEZBEĐENOST Zlotvora da do duhovnog rasta pojedinaca uopšte ne dođe, ili, ako i dođe, da to bude zanemarljivo minimalno, sa odličnim izgledima da se na svakom koraku sklizne na duhovnu, ali i običnu psihološku stranputicu. Da je tako može se videti po tolikim iskrivljenjima bavljenja duhovnošću, po tolikim iskrivljenjima duhovnih metoda, da se to često kosi sa običnim zdravim razumom (da o duhovnoj logici i ne govorimo), da ne kažemo – da se graniči i sa psihijatrijskim slučajevima (slučajno sam pogledao jedan od ranijih tekstova ovde, o tragikomičnosti duhovnih metoda, pa primeri – najpre joge smejanja, a onda i kolektivne joge u kojoj jedna osoba svira na klaviru, joga-svirka, ili joga-„žuraja“, a nekoliko njih se unaokolo bacakaju, krive, lomataju, što narod kaže – raskrečuju i kerebeče, a svi sa „facom“ na kojoj se jasno ocrtava osećaj da rade veliki duhovni posao).
21. маја 2018.
ili: Samoreprogramiranje pomoću metodologije (skupa ili sistema metoda), ne pomoću jedne jedine metode
1. Recimo da imamo redukcionizam kada neku složenu pojavu „potkrešemo“, maltene mehanički, svodeći je na jednostavniju varijantu, ali kojoj je suština pritom značajno okrnjena. (Jer ima slučajeva kada nešto možemo pojednostaviti, a da se suština ipak sačuva.)
2. A same metode, naravno, kada je u pitanju naša oblast, metafizika ili duhovnost… Smisao metoda, i metodologije, u metafizici/duhovnosti, je u IZMENAMA PROGRAMA. Mi funkcionišemo po DNK, po tzv. sudbinskim, po društvenim, itd. programima. Ti programi REGULIŠU naše funkcionisanje, naše mišljenje, naše stavove, naše vrednosti (sistem vrednosti), naše životne tokove… Nešto od toga regulišu rigidnije (oštrije i bukvalnije), nešto sa većim koridorom slobodnijeg postupanja, tako da možemo imati iluziju slobode.
3. U suštini, primenom metafizičkih/duhovnih metoda – MI VEĆ POČINJEMO, ILI POKAZUJEMO VOLJU I NAMERU, DA SE, SAMI, REPROGRAMIRAMO.
4. Iz ovih nabrojanih elemenata proizilazi jedan problem sa primenom duhovne metodologije: NAŠI PROGRAMI, programi u koje smo inkarniranjem uskočili, PROTIV NAS SU, oni su protiv primene metodologije koja njih same detronizuje, reaguju na nju kao na „viruse“.
5. Drugi ometajući faktor je – samo OMETANJE, frekvencijsko ili neko drugo, neke druge, nama neznane sorte, svejedno nam je, posledice su nam više nego očigledne, bar onima nam koji imamo sluh da ih uočavamo i pratimo.
6. Da se vratimo na naslov, pa da ga povežemo sa ovim drugim ometajućim faktorom.
7. Ako uzmemo poteškoće, sa primenom duhovne metodologije, koje proizilaze iz otpora samih programa (jer oni tu metodologiju „doživoljavaju“ kao atak na njih same), pa ih povežemo sa poteškoćama usled frekvencijskih ili ko zna kakvih (sve) ometanja: ONDA JE LOGIČNO DA, ŠTO JE METODOLOGIJA SLOŽENIJA, SA BROJNIJIM METODAMA, TO JE TEŽE PRIMENLJIVA. I SUPROTNO: AKO SVU METODOLOGIJU SVEDEMO NA JEDNU JEDINU METODU – ONA JE VEĆ DOSTA LAKO PRIMENLJIVA.
8. Na sto (ili čak na sto osam) mesta do sada smo konstatovali koliko je složeno naše funkcionisanje, u koliko složenim uslovima se nalazimo, naravno, prvenstveno zahvaljujući svemu što nam bogovi Paraziti-Zlotvori čine, koliko nam je teško, do zaista nemogućeg, da sve to shvatimo, pohvatamo i posložimo. LOGIČNO JE DA SE SA TAKVOM SLOŽENOŠĆU, U NAMERI DA SE MENJAMO, NE MOŽEMO UHVATITI U KOŠTAC POMOĆU JEDNE JEDINE METODE. Logično je da nam ja za takav poduhvat potrebna nešto složenija metodologija.
9. Koju, na razne načine već navođenu, podvalu u vezi sa ovim imamo? Upravo METAFIZIČKI/DUHOVNI REDUKCIONIZAM: sva složena metodologija se ‘LADNO svede na jednu jedinu metodu, i, što bi rekli drevni Atlantiđani: „Vozi, Miško!“. Čak možeš da biraš: meditacija, joga, molitva, mantranje, autogeni trening, pa tolike metode iz njih izvedene, itd.
10. Svako ko reši da, kako se to pompezno kaže – praktikuje neku od ovih metafizičkih/duhovnih metoda, UGLAVNOM NEMA NEKE VEĆE PROBLEME, savlada samu tzv. tehniku, odvoji određeno vreme za tzv. praktikovanje i – „Vozi, Miško!“, ustali se dosta lako to tzv. praktikovanje, TE SE ILUZIJA DUHOVNOG NAPREDOVANJA DOSTA LAKO ZARADI I UKORENI.
11. A da ti je stati, pa malo staviti prst na čelo, pa se pritom i zapitati: „Da li se zaista mogu naši, takoreći zacementirani programi, uz sve složenosti u kojima smo i sa kojima smo, da se olako menjaju tek primenom jedne jedine metode ili metodice, koja nas često „košta“ tek poneku kratku dnevnu seansu?!“
12. Drugi vid redukcionizma je u tome što se „moć“ jedne izabrane metode svodi na to (po)malo dnevnog vremena koje izdvojimo za bavljenje izabranom metodom. Zar nemamo na delu jednu od „fascinantnih“ podvala: neko ko nema posebne duhovne aspiracije, ali praktikuje meditaciju, izvodeći je, recimo, dva-tri puta, u seansi koja je, bar u literaturi koja mi je poznata, određena na 20 minuta, a van toga u dobrom zapadnjačkom stilu funkcioniše „sto na sat“, ili blizu toga, i – očekuje da mu taj sat dnevnog opuštanja anulira SAV PAKAO koji mu način (stil) življenja generiše iz dana u dan?!
13. U prethodnom tekstu smo to videli na primeru one japanske tehnike: u seansi koju posvećujemo toj metodi mi lagano okrećemo ruke, u stilu „taši-taši-tanana“, i očekujemo da nam te seanse kao čarobni štapić donose neke efekte, MIMO SVIH SLOŽENIH VARIJABLI i našeg funkcionisanja i funkcionisanja našeg života!
14. U PRAVOJ METAFIZIČKOJ/DUHOVNOJ METODOLOGIJI MI SE HVATAMO U KOŠTAC SA SVIM BROJNIM SLOŽENIM VARIJABLAMA NAŠEG FUNKCIONISANJA I NAŠEG ŽIVOTA! ŠTO JE DO NEMOGUĆEG TEŠKO, ALI – AKO UISTINU ŽELIMO EFEKTE (autoreprogramiranja), TREBA DA ZNAMO NA ŠTA DA RAČUNAMO, ako želimo iluzije, onda nam je sve lako.
15. U gornjem slučaju: to bi značilo da nastojimo da skoro celodnevno (kao što se kaže) praktikujemo ritmizovane pokrete. Uočimo i u ovom slučaju: mi metodama nastojimo da menjamo loše, užasne programe u koje smo inkarniranjem uskočili. Ritmizovanim pokretima (u meri u kojoj je to jednoj pomoćnoj metodi moguće) – mi polako pokušavamo da uvedemo nešto malo reda u svoju energetiku. Jer je jasno da nekontrolisani, a osobito nervozni pokreti znače naše rasipanje Energije (naravno, ne ono najgore i najteže, ali opet – jeste rasipanje). Dakle, pola sata, ili i nešto više, drevne japanske tzv. tehnike „taši-taši-tanana“ – NEMA ŠANSE DA ZA JOTU IZMENI PROGRAM NAŠEG NEHARMONIČNOG FUNKCIONISANJA.
16. E, a ako pokušate da tu istu tzv. tehniku praktikujete skoro celodnevno, u raznim situacijama, onda ćete uočiti koliko je to PAKLENO TEŠKO, do neizvodljivog. Jer vas onda GRUVAJU spomenute složenosti i varijable našeg funkcionisanja ili funkcionisanja života u kojem smo. Te složenosti i varijable kao da nekako privremeno isključimo u posebnoj seansi koju odvojimo za tzv. praktikovanje te metode, te nam u samom tom praktikovanju sama metoda lako polazi za rukom. I ovde je u pitanju SAMO JEDNA TZV. TEHNIKA, ali smo primer uzeli da bismo naglasili drugi tip redukcionizma: lako je odvojiti dva puta po pola sata dnevno za „taši-taši-tanana“, ali teško do nemogućeg – te usporene (bolje: ritmizovane) pokrete praktikovati U KONTEKSTU SLOŽENIH ŽIVOTNIH VARIJABLI, odnosno, uz izloženost ometanjima koja su u takvim kontekstima svakako neuporedivo jača.
17. Iz ovoga proizilazi i razlika između PROCEDURE sa izvođenjem JEDNE METODE i, na drugoj strani, sa primenom METODOLOGIJE koja obuhvata više metoda. Na primer, čitanje molitve, kao metode, u liturgiji je razvijena kroz vrlo složenu proceduru, ali, metoda je jedna jedina – čitanje molitve. U jogi postoji mnoštvo varijacija, sa raznovrsnim procedurama, a za izvođenja jedne te iste suštine: palete usporenih pokreta.
18. Ako tome nasuprot povežemo: metodu kojom se borimo za balans Energije ili za Ravnotežu, sa metodom osnaživanja misli preko praktičnog delanja, pa sa vežbom snage fokusa, pa tek sa više pomoćnih metafizičkih-duhovnih metoda, itd. – onda dobijamo jedan komplikovaniji metodološki sklop (umesto komplikovane procedure jedne metode).
19. A kako protiv svih ovih raznovrsnih problema u primeni jedne komplikovanije metodologije? Jačanjem snage misaonog fokusa, u ovom slučaju – na samoj primeni metodologije.
18. маја 2018.
1. Metodologija se uzima kao skup (sistem) metoda koje se negde, u nečemu primenjuju. Verovatno je već moglo da se primeti u ranijim izlaganjima, iako nije bilo direktnog povezivanja u skup ili sistem, da se i ovde (u onome što su teme tekstova na blogu koje se tiču metoda) radi o skupu metoda.
2. Možda su one objašnjavane prvenstveno kao principi, ali, kako krenemo da praktično primenjujemo te prinicpe – dobijamo METODE. Na primer: princip proporcionalnosti naprezanja i opuštanja – ako krenemo da praktično primenjujemo, dobijamo metodu. Njen deo, u naprezanju, je princip osnaživanja misli u prepletu sa praktičnim delanjem/fizičkim naprezanjem, ako taj princip počnemo da primenjujemo, dobijamo metodu za osnaživanje misli. Deo Ravnoteže sa opuštanjem je već očigledniji kao metoda: nepomično ili „bolesničko“ ležanje. Itd.
3. Ima više duhovnih (metafizičkih) metoda koje bih označio kao pomoćne (da ne bude sa tonom omalovažavanja: kao sitnije ili drugorazredne, kao metode druge kategorije), te pošto su takvog karaktera – o njima do sada nisam ni pisao, jer opravdano pretpostavljam da „velika većina“ onih koji eventualno ove tekstove pomalo pogledaju (da ne bude preambiciozno – čitaju) još „kuburi“ sa osnovnim postavkama onih krupnijih metoda, od kojih su neke naznačene u prethodnoj tački. U uslovima NEREŠENIH BAZIČNIH PITANJA, ili bez postignute značajnije Ravnoteže – PRIMENA POMNOĆNIH METODA JE POTPUNO BESKORISNA, tačnije: uglavnom i neizvodljiva, jer dolazi kao naprezanje da se trči, pri čemu onaj ko se napreže I ZAMIŠLJA da trči, a, u stvari, tapka u mestu. BUKVALNO JE TAKO, sa odnosom glavnih i pomoćnih (duhovnih) metoda.
4. No, da to malo konkretnije pokažemo na trima takvim, pomoćnim (sitnijim) metodama. Povod za prvu je jedan video-snimak (link je ispod teksta), koji mi je neko prosledio, sa pitanjem: ne radi li se u njemu o značaju usporenih pokreta, o kojem sam i ja ranije pisao. Pa su taj link i to pitanje bili povod da ipak bar načelno objasnim o čemu se radi u tim, kako ih nazvah (možda bi to bilo i nepravedno u nekim normalnijim vremenima, ali sada sigurno ne) – pomoćnim duhovnim (metafizičkim) metodama.
5. Kada sam se ranije „zalagao“ za usporene pokrete – imao sam primarno u vidu njihov odnos prema Ravnoteži, Energiji, stabilnosti, odnosno, njih kao manifestacije „sređenog stanja“ sa Energijom i Ravnotežom, ili: kao MOGUĆE pokazatelje dobrog funkcionisanja. Pa su u tom smislu bili tekstovi u kojima sam isticao razliku najpre na primeru životinjskog sveta: nije suština u usporenosti samoj po sebi, već o stabilnosti koja stoji iza nje, odnosno, o ENERGIZOVANOSTI koja „čuči“ kao potencijal iza usporenih pokreta. Niti su u smislu energetike, na primer, puž i lenjivac (životinja) uzori, niti su to majmuni (koji nervozno skaču), već – životinje iz roda mačaka: usporeni, graciozni pokreti, ali i spremnost da se munjevito reaguje kada to situacija zahteva.
6. U tim tekstovima sam kao analogiju u ljudskom svetu navodio (na primeru glumaca, tj. filmskih likova, kao i nekih duhovnjaka, jer su „najrasprostranjeniji“): Vudi Alen (njegovi filmski likovi) – sav nesređen i nervozan, Ošo – sav kao mentalno i fizički zakočen, uzor – Klint Istvud (posebno u nekim scenama iz starijih filmova), sa držanjem i kretnjama upravo analogno rodu mačaka. (Da li je Klint Istvud bio duhovnjak, pa kroz duhovno delovanje postigao takav obrazac držanja tela i delanja? Nije. Kod retkih pojedinaca probiju, a da ne znamo kako, obrasci koje vredi da shvatamo kao uzorne, na primer: retki, ali kroz istoriju ipak u dovoljnom broju da nas „podsete“ na naše izvorne moći – slučajevi onih koji su imali tzv. parapsihološke moći ili ekstrasenzornu percepciju.)
7. Dakle, metoda opisana i demonstrirana u video-snimku (a demonstracija se nimalo ne razlikuje od pesme R. Amadeusa „Jedno te isto“, u kojoj on sedam minuta ponavlja naslov pesme): NIŠTA NOVO POD DUHOVNOM KAPOM KPZ-PODVALA! OD JEDNOG PRIRODNOG MEHANIZMA SE PRAVE NEKE IZMIŠLJOTINE, NEKE MUDROLIKE KONSTRUKCIJE I NEKA VELIKA METODOLOŠKA „FILOZOFIJA“. Rodonačelnici takvih metodoloških izmišljotina i „filozofiranja“ su svakako joga i meditacija.
8. I – Da li nešto specijalno postižemo time što sedimo i usporeno okrećemo dlanove čas ovako, čas onako, A ŠTO NE BISMO MOGLI PODJEDNAKO ISTO, sa pretpostavljenim istim efektima, POSTIGLI I OBAVLJANJEM BILO KOJE DRUGE RADNJE, A SA USPORENIM POKRETIMA?! Gospođa koja je „trener“ i kaže da se usporeni pokreti mogu primenjivati i dok se peru sudovi, ali, onda, čemu ovo sedenje i okretanje dlanova.
9. II – Problem koji se i ovom metodom vešto zamagljuje, kao i sa jogom i meditacijom: PRIMENA METODE SE APSTRAHUJE ILI ISTRGNE IZ KONTEKSTA NAŠEG ŽIVOG ŽIVOTNOG FUNKCIONISANJA, IZ KONTEKSTA MNOŠTVA USLOVLJIVAČA NAŠEG ŽIVOG ŽIVOTNOG FUNKCIONISANJA, PA SE MISLI – ETO, TA, ILI BILO KOJA DRUGA IZABRANA METODA, REŠIĆE SVE NAŠE PROBLEME!
10. III – Nema ni primene ni efekata ovakvih i sličnih metoda (joga je ovoj metodi najsličnija, ova metoda sa usporenim pokretima je, u suštini, i izvučena iz joge) – BEZ PRETHODNOG HVATANJA U KOŠTAC SA PITANJIMA NAŠE ENERGETIKE, RAVNOTEŽE, STABILNOSTI, ARANŽMANA SA ENERGETSKIM ISCRPLJIVANJIMA, dakle, bez rešavanja KRUPNIH PROBLEMA našeg životnog konteksta, na čijoj su marginalnoj periferiji ovakve METODOLOŠKE IGRARIJE. Zato sam prethodno i objasnio zašto o ovakvim metodama i nisam do sada pisao, jer: a) niti su one u pravom smislu izvodljive (neka proba nervozna osoba da primenjuje, na primer, ovu metodu); b) niti su u pravom smislu efektivne – bez prethodno postignute kakve-takve stabilnosti i Ravnoteže.
11. IV – Ili, da budemo precizniji: nisu ovakve metode sasvim beskorisne, ali – treba ih ispavno locirati: one mogu biti refleks naših težnji ka spoljašnje-unutrašnjem stabilizovanju i harmonizovanju, pa, kada se postigne kakva-takva Ravnoteža – ove metode mogu biti U INTERAKCIJI sa Ravnotežom i sa nastojanjem na održavanju Ravnoteže. Dakle, da mi težimo ritmu dnevnih aktivnosti preko kojih zalazimo koliko-toliko u Ravnotežu, a paralelno sa tim možemo imati i fokus na, u ovom slučaju, usporenim pokretima.
12. V – A da nam sav fokus bude na usporenim pokretima ili na jogi (ili na meditaciji), kao SPASONOSNOJ, SVEMOĆNOJ, ČAROBNOJ METODI, pri čemu nam je život sav haotičan, a pritom smo energetski isceđeni kao sunđeri… malo je previše i za jednog arhetipskog iluzionistu kao što je bio Don Kihot, a kamoli za vajnog savremenog duhovnjaka.
13. VI – Dokaz za ove konstatacije je sama gospođa Trener: OBRATITE PAŽNJU NA NJEN POGLED, NA NERVOZNO TREPTANJE (OČIMA). Možda je u pitanju zdravstveni problem, ali – za nekoga ko propagira ovakvu metodu: očekivano je da nam na sopstvenom primeru OČITUJE aspekte postignuća. NERVOZNO TREPTANJE OČIMA NE MOŽE DA BUDE REFLEKS UISTINU POSTIGNUTE (UNUTRAŠNJE) SMIRENOSTI. Da li da vas (nas sve) upućujem na neku od scena sa Klintom Istvudom, gde se baš odlično vidi kako SMIRENE POKRETE PRATI POSTOJAN, USREDSREĐEN POGLED? Ili to svako može da pronađe sam?
14. VII – Možemo mi izdvojiti i posebne dnevne seanse za usporene pokrete, kao što je ova metoda sa video-snimka, u stilu „taši-taši-tanana“, ali – koja korist od te vežbe koja traje možda pola sata dnevno, U SUMI 16-SATNIH NIMALO UZORNO SMIRENIH ILI ČAK I NERVOZNIH POKRETA. Dakle, stvar je u tome da nađemo rešenje za primenu ovakve metode u maltene stalnom našem funkcionisanju u toku dana.
15. VIII – SAMA IDEJA SA USPORENIM POKRETIMA – NESELEKTIVNO U SVIM RADNJAMA I POKRETIMA JE: ŠUPLJA! Ima aktivnosti koje možemo izvoditi mehanički i „pravolinijski“ usporenim pokretima, ima radnji koje se zaista mogu izvoditi opisano usporeno, međutim, ima mnogo više, dominantno više radnji koje se ne mogu izvoditi usporeno. Treba li uopšte navoditi primere, ili ih svako može sam naći?! (Gospođa Trener kaže: dok peremo zube. Valjda je to radnja koja baš treba da se izvodi energičnijim pokretima… da ne zalazimo u te zubarske detalje. Ili, spremate ručak, nešto pržite, trebalo bi malo brže da mešate da ne zagori, a vi – usporeno, dok se ne ugljeniše!) Te, ako bismo tražili pravo rešenje, onda bi ono svakako bilo: U RITMIZOVANJU KRETNJI I DELANJA, SA TEŽNJOM KA USPORENIM POKRETIMA. Možemo mi i brže raditi neke sekvence radnje, ili celu radnju koja ne dozvoljava usporeni ritam, ali – to se može izvoditi RITMIČKI, fokus na ritmičnosti nam donosi neku energetsku korist, čije uzroke i ja ne znam, tj. mogli bismo skupa da nagađamo, ali – time ništa ne dobijamo.
16. IX – A KAKO TO IZVODITI RITMIZOVANO?! E, to ne bih opisivao, to su tajne koje samo učitelj učeniku prenosi, šapatom na uvo, u strogoj izolaciji i uz prethodno obavljene informaciono-bezbednosne provere. Što bi rekli na podvale navođeni istočnjački duhovnjaci. Šalim se, u pitanju je nešto što: a) na jednoj strani možda svako i sluti kako izgleda i kako se izvodi; b) što bi se zaista moralo, za one koji nisu raspoloženi da slute, praktično pokazati. – No, kao što rekoh – nije u pitanju nešto presudno za našu stabilnost (u pitanju je sitnija metoda), pa se ne bih zamarao nekim opširnijim objašnjenjima.
17. K) Ima nečeg, POMOĆNOG, OD POMOĆNOG DUHOVNOG ZNAČAJA, u tim usporenim ili ritmizovanim pokretima, kao što rekoh – šta, ili o kojim uzročnicima se radi, ne znam(o), A I NIJE NAM ZAPELO DA NAGAĐAMO. Da ima nečeg, može se videti po tome što su i dvojica možda najznačajnijih zapadnjačkih duhovnjaka (uz istočnjačke sa jogom) bili na nekom tragu u vezi sa tim, slutili nešto, ali – po dobrom starom, distorziranom običaju, i oni su u tome, pomoćnom videli neku primarniju funkciju, PA OPET I OPET – tumačeći proste prirodne mehanizme zašli u široko i posebno razvijenu „filozofiju“: Štajner sa euritmikom, Gurđijev sa konceptom plesa.
16. маја 2018.
Pomozimo sebi! 