Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: април 2018

1. Čovečanstvo kao Stado, ne svojom krivicom, ali – činjenica je činjenica.

2. Jedno malo staro istraživanje kojim se iz jednog od uglova to konstatuje – „Psihološki eksperiment koji je pokazao da su ljudi ovce“:

https://noizz.rs/nauka/psiholoski-eksperiment-koji-je-pokazao-da-su-ljudi-ovce/z0z7qk5?placement=WidgetPopular&position=5

3. Sociopsihološki fenomen Stada, koji sam u tekstu na „4D portalu“ dočarao odličnom pričom (ko zna gde nađenom):

Razgovor jednog svećenika i učenika koji je završio srednju školu, te došao svećeniku da se pohvali dobrim uspijehom. Očekuje i svećenikovu radost, no ovaj ga pita:

– I – što onda?!

– Upisaću fakultet, završiću fakultet…

– I – što onda?!

Učenika pitanja sve više zbunjuju, ali nastavlja odgovarati.

– I onda… zaposliću se, oženiti, osnovati svoju obitelj.

– I – što onda?!

– Onda… odgajaću svoju djecu, izvesti ih na put, dočekaću mirovinu…

– I – što onda?!

– Pa… vući ću se po ambulantama i parkovima…

– I – što onda?!

– Onda… no, pa onda ću umrijeti…!

4. Razvijenost ljudskih društava u raznim domenima (nauka i tehnologija, moral, umetnosti…) zavarava: od kakve su pomoći svakom ljudskom pojedincu DOSTIGNUĆA U NABROJANIM SFERAMA, AKO SE PARADIGMA SMISLA ČOVEKOVOG ŽIVOTA SVODI NA OVU IZ PRIČE, DAKLE, NA ŽIVOTINJSKU PARADIGMU SMISLA ŽIVOTA?!

5. KLJUČNA RASKRSNICA NA KOJOJ SE RAZDVAJAJU STAZE ŽIVOTINJSKE I LJUDSKE PARADIGME SMISLA ŽIVLJENJA JE: RAST I NAPREDOVANJE.

6. Kriterijum povezan sa intencionalnošću i mnogim drugim faktorima, ali – da priču nepotrebno ne usložnjavamo…

7. Životinje imaju samo biološki program čiji je deo telesno napredovanje do kulminacije, dakle, samo taj vid napredovanja, a nakon kojeg po programu sledi biološki pad. Životinje nemaju druge aspekte napredovanja, ČOVEK IH IMA ILI BI MOGAO DA IH IMA, i u tome je ključna razlika.

8. E, ali ne bi ovaj Ambijent bio nepodnošljvo pakleno mučilište, da sve, pa i ovaj momenat, nije izokrenut naopačke.

9. Svi ljudi, manje-više, teže napredovanju i rastu, ali su ljudi TAKO UDEŠENI, PODEŠENI, da su sve vidove rasta i napredovanja koji im padaju na pamet, kojima teže, za koje i znaju: U FUNKCIJI NJIHOVE SUŠTINSKE STAGNACIJE ILI NAZADOVANJA, URUŠAVANJA, njihovog tela, uma, duše, duha.

10. Zlotvorska veština je u tome da ljudi, kao i toliko toga, takvu podvalu i ne primećuju, već im ona POSTOJANO OSTAJE KAO VAŽAN ŽIVOTNI MOTIVATOR, motivator koji ih podstiče na angažovanje i na ulaganje Energije.

11. U nekom istraživanju je konstatovano ono što, otprilike, i sami primećujemo, ukoliko na ispravan način o tome razmišljamo: oko 90% ljudi napredovanje u životu vezuje za popravljanje finansijske situacije, oko 50% za napredovane u karijeri. Napredovane u tom smislu da je čovek cenjen i prihvaćen član društva je treći od tih motivacionih faktora.

12. Ima i drugih vrednosti koje su ljudima važne, ali se za njih ne vezuje u nekoj vidljivoj meri momenat napredovanja, već su one kao neka podrazumevana konstanta, na primer: dobri porodični odnosi, dobra budućnost za decu, itd.

13. Napredovanje u užem smislu je prisutno na svakom koraku, ali – ono nam ne opredeljuje generalni životni smer. Na primer: imati bolje životne uslove, u okviru kojih razmišljamo o mnoštvu detalja koje ćemo popravljati, “usavršavati”; možemo razmišljati i o tome kako da svaki od poslova koje radimo – radimo što kvalitetnije; itd.

14. U KOJEM SMISLU SU OVI VIDOVI NAPREDOVANJA U FUNKCIJI NAŠE STAGNACIJE ILI NAZADOVANJA?

15. JER U OVAKVIM RAZMIŠLJANJIMA SE NE VIDI ROBOVSKI, ZAROBLJENIČKI KONTEKST, NE VIDI SE DA SU TA NAPREDOVANJA (DAKLE – “NAPREDOVANJA”) U FUNKCIJI I POJAČANOG ENERGETSKOG ISCRPLJIVANJA, I OJAČAVANJA ZAROBLJENIČKE ULOGE.

16. Robijaš koji želi da napreduje, može da napreduje kod svojih čuvara jedino tako što će postajati sve lojalniji zarobljenik, ne tako što će razmišljati o bekstvu i o slobodi. Rob može da napreduje tako što će prihvatati sve veći teret, kao takav će biti i više cenjen od strane robovlasnika.

17. Običan radnik u firmi ili u nekom sistemu: bar sme da vidi i da govori o tome kako bi mu vlasnik i kožu odrao, samo da ima što veći profit. Onaj ko napreduje u hijerarihiji firme – mora da bude lojalniji rob, da služi upravo vlasnikovoj želji i nastojanjima na što većem umnožavanju profita (a kad bi taj vlasnik umeo da sedne i da stavi prst na čelo, pa da se zapita: “A šta suštinski znači toliki profit?!”)

18. Na osnovu napisanih stručnih radova ja sam mogao dosta lako da napredujem u sistemu u kojem sam. Međutim, to napredovanje (za mene – “napredovanje”) bi značilo šire nadležnosti i obaveze za psihološko maltretiranje i indoktriniranje i nastavnika i dece.

19. RAST I NAPREDOVANJE – DA! ALI U KOJIM DOMENIMA, I U KOJEM SMISLU?!

20. NAPREDOVANJE U OKVIRU KOMPLEKSA TELO-UM-DUH, NAPREDOVANJE U NAŠEM FUNKCIONISANJU, U FUNKCIONISANJU OVE TROJNE SPREGE, napredovanje u svesnosti Karantina-Pakla-Zatvora, uopšte – u svesti, napredovanje u pronalaženju načina za oslobađanje, itd.

21. NASPREDOVANJA – DO MERE PRAVE SLOBODE, SNAGE I HARMONIJE.

22. Generalno, ovo određenje domena je dosta nebulozno. Međutim, u sitnim koracima ono se razlaže na sasvim konkretne manifestacije: imam određene fobije – šta da učinim da ih se oslobodim; osećam stalnu energetsku iscrpljenost – šta da učinim da tu situaciju popravim; iscrpljuju me razgovori sa ljudima – najpre da shvatim o čemu se tu radi i šta i kako da tu izmenim; itd.

23. NA SVAKOM KORAKU mi imamo povode za uočavanje onoga što nije kod nas dobro, povode da razmišljamo zašto je tako ili, ako ne možemo da dokučimo (jer to nije ni moguće uvek), da razmišljamo šta i kako možemo da promenimo!

24. Da, i ovde vrebaju zamke podvala i iluzija (a gde ih sve nema?!), ali – UPRAVO OJAČAVANJEM SNAGE UMA, DAKLE – PRONICLJIVOSTI, zaobilazimo te zamke i iluzije.

25. Na primer: kod tajnaša postoji kao cilj – osećati se bolje, osećati se odlično, funkcionisati skladno, što je vid razmišljanja o rastu, nadilaženju onoga lošeg u čemu se ljudi trenutno nalaze. Njihov način je: razmišljati pozitivno, uzgajati pozitivne emocije, radovati se životu, itd. Što samo po sebi ne bi trebalo da je loše i pogubno, da se, kao što je gore naglašeno, ne gubi iz vida ZAROBLJENIČKO-ROBOVSKI KONTEKST: NEMOJ DA RAZMIŠLJAŠ O SLOBODI I O ESKIVIRANJU ENERGETSKOG ISCRPLJIVANJA, VEĆ O TOME DA SE NESLOBODAN I ISCRPLJEN ŠTO BOLJE OSEĆAŠ I DA SE RADUJEŠ TOJ SVOJOJ ZAROBLJENIČKO-ROBOVSKOJ POZICIJI! I što si manje svestan svojih zarobljeničko-robovskih aspekata – to ćeš se lakše i efikasnije “ufurati” u takvu ILUZIJU RASTA.

26. Da završimo još jednim primerom ključne razlike između iluzornog, a po nas štetnog, i pravog napredovanja, a u domenu koji je ljudima veoma bitan: iluzorni rast i napredovanje u karijeri znače pojačavanje energetskog iscrpljivanja i lojalnosti “robovlasniku”, pravi rast u ovom domenu znači težnju radnoj poziciji u kojoj je energetsko iscrpljivanje najmanje moguće, u kojoj je obavljanje iznuđenih obaveza moguće i u režimu OTALJAVANJA. A OVAJ DRUGI VID PRAVOG NAPREDOVANJA U SMISLU LOGIKE STADA BAŠ MOŽE DA BUDE NAZADOVANJE, PAD U KARIJERI.

27. U tom smislu da preporučim svoju pesmu sa drugog bloga, SASVIM ISKRENO ISPISANU:

Ej, da mi je…!

Da za istu ili sličnu,
slično pozamašnu platu,
čuvam ovce u planini,
ili u ravnici, svejedno,
da idem za njima,
pratim ih i pazim,
da idu kuda trave ima,
da budu site i napojene,
da ne zalaze u štetu,
i tako svuda, pa ukrug,
lepa priroda i mirna Bačka.

(…) Tada ne bih morao…!
Eh, toliko toga,
mučnog i beskorisnog,
ne bih morao…!

(…) Ej, da mi je…!
Ali zaista:
da mi je!

https://nekinovinastavnici.wordpress.com/2016/02/25/ej-da-mi-je/


Dejan Stojković:

Predhodni Vaš komentar mi je dao ideju,
Razmišljao sam (metafizički) o čemu se radi?
Moje mišljenje je sledeće.

Stah od tame i tišine.

Mi – ljudi, od malena smo trovani u okruženju (roditelja, porodice, drugova) da je u mraku babarоga, vampir, demon itd. kroz priče, bajke, u novije vreme filmove, igrice itd. To se odnоsi i na religiju kojoj pripadamo. Zlo živi u tami!
Moje mišljenje, a povezano sa tekstovima sa Vašeg bloga, shvatio sam da je baš u tami i tišini naša istina.
Zatvorenik koji je napravio glupost, završi u tamnici neko vreme pa nakon toga ili postane ludji nego što je bio ili postane pobožan u zavisnosti kojoj religiji pripada.
Moje mišljenje je sledeće: Vreme provedeno bez svetla i u tišini, shodno Vašoj pretpostavci o Opuštanju (probao i deluje), u ljudskom umu se dogadjaju take stvari da ako ih ne razume i ne shvati, odlazi u krajnost. To se dogadja sa robijašima.
Kada bi smo svi shvatili da nam treba mrak i tišina, bar neko vreme u toku dana, da raznislimo, odnosno da izbacimo, sve dogadjaje, priče i informacije koje smo upili, svesni ili nesvasno, možda bi smo postali svesniji okruženja u kojem živimo.
Odnosno, hoću reći, plašimo se mraka i tišine, jer smo opetovani da je to loše, jer to ne razumemo. A tada, kad smo u mraku i tišini, mi rešavamo naše probleme nastale tokom dana, odnosno sakupljene tokom života.
Ko je probao da bude sam u mraku i u tišini, u bolesničkom ležanju (opuštanju), shvatio je da najgori strahovi izbijaju iz njega.
To je razlog zašto se ljudi plaše mraka i tišine, a ne utvare i babaroge.
Stahovi su u nama i treba se suočiti sa njima, ali mnogi to ne smeju.

1.

Hvala za komentar!

Koji može da bude mala paradigma

dijaloga o ovim temama,

a koja je obostrano korisna:

a) da se praktično isprobava

nešto, štošta, bilo šta

od pročitanog ili saznatog,

a što onome ko proba

deluje makar kako „obećavajuće“;

b) da se prate dešavanja

prilikom tog isprobavanja;

c) da se daju

sopstvene procene,

mišljenje, kritičko sagledavanje

onoga što je probano.

2.

Najpre:

vidovi opuštanja

o kojima sam pisao

ne moraju da se izvode u mraku,

a, naravno, mogu.

I jeste ovo zanimljivo podsećanje

na neka moja iskustva

u vezi sa tim.

Zaista je tačno da u mraku i u tišini

procesi koji se pri opuštanju dešavaju

dobijaju neku posebnu dimenziju.

3.

Iz nas, iz naše unutrašnjosti

neće izbijati ništa što u njoj

već ne nosimo.

Pa tako i u mraku i u tišni.

Problem je u tome

što u mraku i u tišni

sve to intenzivnije počne da izbija,

ili strmoglavije počnemo da se spuštamo

u sve to, u (mračni) podrum svog bića.

4.

Ta suočavanja nisu nimalo prijatna,

daleko od toga,

ali je neophodno izvesti ih,

čišćenje „podruma“

osnova je svakog razvoja,

duhovne nadogradnje.

U vezi sa tim već sam navodio

neka od svojih dramatičnijih iskustava –

suočavanje sa fobijom smrti.

To su dešavanja koja mogu da parališu,

ukoliko se doziranošću ne kontrolišu,

stvaraju osećaj gašenja sopstvenog bića,

što nije slučajno,

jer se suviše naglo oslobađaju

jake energije

vezane za te sadržaje.

(Oslobađaju ili, baš suprotno – vezuju:

kao „crne rupe“ naglo je usisavaju.

Ne znamo o čemu se radi.)

5.

Stoga opuštanje,

sasvim jednostavan i prirodan mehanizam,

može da bude vrlo opasan i težak,

i može se razumeti zašto ljudi,

koji žive po inerciji življenja

koje slovi za normalno,

beže od zone dublje opuštenosti.

6.

Zato ga treba izvoditi

BEZBEDNO I URAVNOTEŽENO.

Kao što je i naglašavano

u tekstovima o njemu.

7.

Konkretno,

a za naše postojeće životne uslove

(ne nešto što je primenljivo

u nekim apstraktnim

manastrirskim ili ašramskim uslovima)…

8.

Za tipičnu situaciju

nekoga ko ima

svojih osam radnih sati –

nakon njih može blok-sati

od dva-tri,

maksimalno pet sati opuštanja,

zavisno od intenziteta

iscrpljivanja na poslu.

9.

PODRAZUMEVA SE:

I DO OVIH DOZA

DOLAZI SE POSTUPNO!

10.

Blok-sati kojim se…

teško je imenovati šta postiže:

neutralizovanje,

razgradnja,

čišćenje,

oslobađanje,

energetsko obnavljanje,

itd,

od svega što smo „zaradili“

u tzv. radnom angažovanju,

ili čime smo se OZRAČILI.

11.

Nakon toga se može nastaviti

po ritmu aktivnosti-opuštanja,

sa principom PROPORCIONALNOSTI,

o čemu je takođe ranije bilo reči

(ali orijentaciono,

ne mehanički precizno primenjeno):

na primer – 30′ + 30′,

sat + sat, itd,

opuštanja + naprezanja.

12.

Pošto je ova druga zona dana

uglavnom zona u kojoj možemo

koliko-toliko

da biramo aktivnosti

kojima ćemo se baviti,

poželjno je da to budu

bavljenja našom Vizijom,

našim razvojno-oslobodilačkim

projektom,

tj. ciljevima koje sebi postavljamo,

NASUPROT SVIM VIDOVIMA

ZAROBLJENOSTI

KOJIH SMO POSTALI SVESNI.

Iz kritičkog uočavanja

svakog vida zarobljenosti,

ili problema

u našem ličnom funkcionisanju,

spontano proizilaze ciljevi,

tu nikakve posebne „filozofije“ nema.

13.

Drugo je pitanje:

koju širinu svesti smo izgradili,

te kojih sve domena zarobljenosti

smo postali svesni.

14.

Jedan rizik od naglog,

mimo principa Ravnoteže,

zalaženja u dublju opuštenost

već je objašnjen.

Drugi je u promenama

u samom našem funkcionisanju.

Opuštanje, kao cilj samo po sebi,

koje nema mudru intencionaolnost

sebi nasuprot,

vodi u blažem obliku

u mentalnu zakočenost,

u težim oblicima –

u depresiju.

15.

U mentalnoj, a i fizičkoj zakočenosti:

mi neprirodno usporeno funkcionišemo,

ne usled SUPERIORNE SMIRENOSTI,

već zbog (polu)blokiranosti.

Kao mašina koja uglavnom ne radi,

pa kada i treba da se pokrene –

bude to tromo, teško, usporeno.

Ko hoće da vidi kako se to

funkcioniše na ovaj način,

neka pogleda bilo koji

video-zapis intervjua sa Ošoom.

Psihološko i stanje svesti

koje mi je iz ličnih

eksperimenata sa opuštanjem

I TE KAKO POZNATO.

(Simptomatično:

Ošo se divio

nekom manje poznatom

prosvetljenom Indijcu,

kojem su mišići nogu

usled posvećenosti meditaciji

sasvim atrofirali.)

16.

Pošto su u komentaru

već spomenuti strahovi…

Da, sa sve dubljim opuštanjem

kao da oni

najčešće najizrazitije izbijaju.

Pa evo i ovde konkretno

šta znači paralelno kretanje

na dva koloseka Ravnoteže…

17.

U seansama ili u vremenu opuštanja

„ide“ suočavanje sa strahovima

(ili sa bolovima,

ili sa bilo kojim drugim teškim stanjima),

„oči u oči“.

18.

U SEANSAMA INTENCIONALNOSTI

BAVIMO SE CILJEVIMA

KOJE POSTAVLJAMO UMESTO

(u ovom slučaju) STRAHOVA.

Svejedno je šta ko izabere,

ili šta vidi kao ciljeve

koji su PROGRAMSKA „zamena“

za strahove:

stabilnost,

samopouzdanje,

unutrašnja snaga,

stanje pune energizovanosti,

itd.

19.

Treba imati u vidu

da je princip

koji u vezi sa ovim

ističu tajnaši

sasvim u redu i logičan:

CILJEVI SE NE DEFINIŠU

U VIDU NEGACIJE

(ovde: ne imati strahove),

jer ono

što je iskazano kroz negaciju

ne može da bude

predmet postignuća.

20.

Svako može vrlo lako da se uveri

da je ovakva metodologija –

SPASONOSNA METODOLOGIJA

(čak – spasilačka)

U ERI ENTROPIJE U KOJOJ SMO,

ili spasonosni vid HIBERNACIJE.

Da li će nam ona biti potrebna

i kada budemo (a valjda ćemo biti!)

van zone Entropije (Hibernacije):

o tom – potom,

dajte da stignemo tamo,

pa ćemo onda lako

o tome dalje kako…


…u svoje ruke!

1.

Imati u vidu jedno

od najvažnijih objašnjenja

ovde ranije datih:

značaj naše intencionalnosti

(težnji, postavljanja

i postizanja ciljeva).

2.

I imati u vidu jednu

od ključnih zamki

preko koje smo porobljeni:

Zlotvori su našu intencionalnost

vešto upregnuli:

– i u našu degradaciju,

– i u održavanje postojećeg stanja,

sa nastojanjima na pogoršavanju,

gde god se za to ukažu mogućnosti,

– i u naše eksploatisanje.

3.

– Ili, zbog slabije razvijene svesti,

težimo sve samim glupostima,

kao velikim životnim vrednostima,

– ili smo zatrpavani konstatovanjem

samo loših i nepoželjnih dešavanja,

– ili sebe same (pre)opterećujemo

bavljenjima prošlošću

ili stresogeno obojenim

slutnjama budućih dešavanja.

4.

Taj generalni mehanizam

naše porobljenosti

pokazan je na primeru bolesti.

Svime o čemu razmišljamo

i što preduzimamo

mi podrazumevano TEŽIMO

izlečenju i zdravlju.

5.

Međutim, u praktičnoj realizaciji

ispada suprotno,

sve naše misli i postupci

usmereni su ka bolesti:

planiranja, zakazivanja, odlasci lekarima,

snimanja, analize i provere,

uvid, kroz lekarska upozorenja,

u moguće nepoželjne tokove,

i u simptome,

po kojima ćemo prepoznavati,

nepoželjne tokove;

u naše doba –

internet-pretraživanja,

gomilanja, pribavljanja

novih i novih informacija

o toj bolesti;

svako ispijanje lekova –

podsećanje je na bolest,

i na ono protiv čega se borimo.

Što sve skupa znači –

obnavljanje intencionalnosti

usmerene ka bolesti

(kao da nam je ona cilj).

6.

Naravno da ne treba zvanične

načine lečenja odbaciti,

ne odjednom,

ne oni koji bez njih ne mogu,

ali, pokazano je, između ostalog,

kako Rus Sitin

svojom metodologijom

ide suprotnom stazom.

7.

Onaj ko

prevashodno misaonim putem

radi na ozdravljenju,

uporno čita,

dakle, mislima se bavi,

OPISOM PROCESA IZLEČENJA,

fiziologijom izlečenja,

dešavanjima u organizmu

u procesu izlečenja,

što je sve iskazano

u takozvanom nastroju

(Sitinovom „izumu“).

8.

Sitin je dokazao na brojnim,

često fascinantnim primerima

da ovaj način „radi“.

Uspešnost tajnaša

takođe se zasniva

na preokretanju

mehanizma INTENCIONALNOSTI

u našu korist.

(Da ne ponavljam:

na stranu naopaka

tajnaška usmerenost

intencionalnosti.)

9.

Pripadnici raznih

pseudoduhovnih pokreta,

ključno fokusirani

na tzv. pozitivu,

izvlače izvesnu „dividendu“

iz „pozitive“,

upravo zahvaljujući –

mehanizmu intencionalnosti.

10.

Da li to znači

da treba nojevski

zavući glavu u KPZ-blato

i sakriti se

od ružne realnosti,

odbaciti

svaku njenu

celovitiju percepciju,

odbaciti kritičko mišljenje?

11.

NARAVNO DA NE TREBA,

BAŠ TREBA REALNOST

PERCIPIRATI SVEOBUHVATNIJE.

Treba uspostaviti

mudru spregu

između takve

trezvene i kritičke

percepcije realnosti,

i naše intencionalnosti.

I sve ostalo nam je

Zlotvorski istumbano,

pa i elementi u ovoj sprezi.

12.

U postojećoj spontanoj varijanti

intencionaolnost nam je upregnuta,

već je rečeno, u održavanje

postojećeg lošeg stanja,

i gratis i u degradaciju.

U tajnaško-njuejdžerskoj varijanti

intencionalnost je upregnuta

na drugačiji način,

ali takođe – u kola KPZ- Iluzije,

i u službu iluzornih, dakle,

nerazvojnih i protivrazvojnih,

vrednosti.

13.

U prvom slučaju

ljudi se osećaju teško,

često nepodnošljivo teško,

 u drugom slučaju:

opredeljenima za pozitivu

„sve je lijepo“,

stanje koje se održava

metafizičkom „nadrogiranošću“.

14.

Naravno da nam ne treba,

da nam nije rešenje,

ni jedno ni drugo,

mi želimo

svoju intencionalnost

da usmerimo ka:

– svom pravom razvoju,

– ka Slobodi,

– i ka drugim pomoćnim,

paralelnim ili dopunskim ciljevima,

ali koji svi znače

pravi, neiluzorni

evolucionizam.

15.

Drugo je pitanje:

kako da ih nađemo i izaberemo,

kako da ih postavimo,

kako da znamo

da su to baš oni,

kako da i u njihovom izboru

izbegnemo zamke

podvala i iluzija,

zamke svoje pogrešne percepcije

i pogrešnih vrednosti?

16.

Komplikovana slagalica

(ili Rubikova kocka),

u kojoj još iskrsavaju elementi:

– Energija,

– Entropija,

– Ravnoteža,

– ritam i šema

postojećih aktivnosti,

– programi i isprogramiranosti…

17.

Za početak:

bitno je da imamo

ispravan i jasan

generalni smer.

Nama u ovom dobu

zalomilo se da tražimo,

i nađemo, svakako,

prave modele

za Izlaz iz KPZ-a,

ili načine oslobađanja,

nasuprot tolikim podvalama

sa svecima, uzašlima, prosvetljenima,

„velikim učiteljima čovečanstva“,

 i sličnim prodavcima magle,

 čija je jedina i prava uloga bila

u odvođenju ljudi

na duhovnu stranputicu,

i u uspešnoj produkciji

duhovnih iluzija i konfuzije.


ili: kontemplacija

umesto meditacije, mantranja

i čitanja molitvi

1.

Ne znamo ih (tajne mišljenja),

posakrivane su nam,

mišljenje oskrnavljeno,

ključno osakaćeno,

nimalo slučajno,

jer u njemu jeste moć,

i jer ono ima svoje preplete

sa samom svešću i svesnošću.

2.

Koliko postupno

sve veštije budemo zalazili

u tajne našeg mišljenja

(ali našeg,

ne onog koje nam je –

implantirano),

toliko ćemo postupno

ovladavati svojim moćima,

otetim nam nasledstvom.

3.

Ko zna koliko daleko

smo od toga cilja,

a možda i ne

onoliko predaleko

kao što nam se

u celoj ovoj sumornosti čini!

Uz sva naprezanja

ljudskih umova u ovom pravcu,

nesklonima iluzijama

jasno je da glavne tajne

još nemamo

jasne kao na dlanu,

ali –

jasno je da smo mnogima

(od tih tajni)

nekako ipak na tragu.

4.

Očekivano je

da su u osvajanju tih tajni

najdalje odmakli

oni koji su najdalje odmakli

na putevima duha.

I bilo bi tako

da ovo nije planeta čuda,

čuda –

u  smislu opsenarskih prevara.

5.

Zapadnjačkim

duhovnim „naprednjacima“

mišljenje, kao i metode

ličnog rasta,

nisu, i nisu bile u fokusu.

Postmortalni rajski predeli,

skrušenost pred Bogom,

prepuštanje Bogu –

to su im suštinske

duhovne težnje.

6.

Istočnjački

duhovni „naprednjaci“

ipak u značajnijoj meri

obraćaju pažnju

na mišljenje,

kao i na lični rast,

ali, OČEKIVANO,

s obzirom na Ambijent

u kojem smo:

baš zato što su

na boljem tragu,

bolje (kvalitetnije)

podvale su im podmetane.

I te podvale su institucionalizovane

kao metodologija prosvetljenih.

7.

Zahvaljujući Zlotvorima –

um i mišljenje nam

poremećeno funkcionišu,

iz razdešenog funkcionisanja

uma i mišljenja

proizilaze razdešeno rezonovanje,

istumbana intencionalnost,

razdešeno življenje,

HAOTIČNA I NEHUMANA

CIVILIZACIJA.

8.

Istočnjački

duhovni „naprednjaci“

iz toga zaključuju,

upravo padajući u zamku

razdešenog funkcionisanja

uma i mišljenja,

da su nam um i mišljenje

smetnje rastu svesti,

te propagiraju njihovo –

maksimalno stišavanje,

do samog ukidanja

u procesu stapanja

sa zamišljenim Svepostojanjem.

(Komična zamka:

biti u telu

i funkcionisati u ovom svetu,

a umom i svešću stopljen

sa Svepostojanjem!)

9.

Prethodni načelni

konceptualni nivo,

preveden na metodološki,

najlepše se ogleda

u dvema ključnim

istočnjačkim metodama:

u meditaciji i u mantranju.

10.

Naravno da se ne bismo

ovde toliko njima zamajavali

da nam ne otkrivaju

neke ključne zablude

u vezi sa funkcionisanjem

našeg uma i mišljenja,

a na temeljima takvog

kritičkog osvešćivanja

otkrivaju nam se i neke

od tajni koje su nam potrebne.

11.

Poenta sa meditacijom

je u tome da pažnju

držimo prikovanom

za jednu tačku

(mantru, pojam,

puls, disanje,

bezmisaonost),

tako da nam se

sve misli pritom –

ukinu,

da nam se mislima

izgube misaoni obrisi,

kao kada bi se materija

„rastopila“ u energiji

iz koje je proistekla.

12.

Misaona „buka u glavi“

jeste jedan od velikih

problema ljudi,

smetnja rastu svesti,

jeste jedna od glavnih

posledica poremećenosti

funkcionisanja uma i mišljenja,

ali to ne znači

da je UKIDANJE MISLI

rešenje i cilj kojem treba težiti!

VALJDA TO TREBA DA BUDE

OSNAŽIVANJE MIŠLJENJA

U PRAVCU HARMONIZOVANJA!

13.

Kaže se,

u konceptu sa meditacijom:

zalepljenost pažnje

za jednu tačku

znači moć

u smislu u kojem

zraci sunca,

propušteni kroz lupu

i sabrani u jednu tačku,

daju visoku temperaturu.

14.

NAČELNO,

TO JESTE TAČNO!

Ali, u konceptu sa meditacijom,

OČEKIVANO,

naopako postavljeno!

15.

Ne možemo mi

aktom pasiviziranja,

ukidanja misli –

da mislima dajemo

ogromnu snagu!

Da nije u pitanju

institucionalizovana

metodologija,

svako „pri čistoj svesti

i zdravoj pameti“,

sasvim običan rezoner,

sa malo životnog iskustva,

ima prava čudom da se čudi:

kakvu to snagu može da ima um,

dok je pažnja zalepljena

za puls, disanje,

za neku sliku,

za neku reč?!

16.

MISAO JE ENERGIJA,

A ENERGIJA NE MOŽE DA STOJI,

NE MOŽE DA SE UMRTVI!

(Možda na nekoj temperaturi

apsolutne nule,

ali to su neke druge priče…)

17.

U konceptu sa meditacijom

fokus misli na jednu tačku

sasvim je u redu!

ALI NE KROZ

ZAMIŠLJENO UMRTVLJIVANJE,

PASIVIZOVANJE MISLI,

VEĆ KROZ STALNO,

SUPTILNO PREUSMERAVANJE

ENERGIJE MISLI

KA JEDNOJ IZABRANOJ TAČKI.

Pa valjda se baš to i dešava

sa zracima sunca

koji prolaze kroz sočivo!

18.

U svakom najbanalnijem

rešavanju nekog problema

imamo spontanu primenu

principa usmerenosti,

ali aktivne usmerenosti,

misli na jednu tačku.

19.

U duhovnosti bi to bila –

METODA KONTEMPLATIVNOSTI:

suptilnog misaonog naprezanja

da se sva misaona Energija

usmerava ka jednoj izabranoj tački.

Još jednom:

to je aktivnost misli,

ne nastojanje

na stišavanju, isključivanju,

umrtvljivanju misli.

20.

Uz jasnu razliku u odnosu

na naprezanje usmereno

ka pronalaženju rešenja

za neki problem:

u kontemplativnosti

nemamo napon/napor

zapitanosti,

i rešenje/odgovor kao cilj,

već samo nastojanje

da Energiju misli

stalno usmeravamo

ka izabranoj temi.

21.

I to jeste veština

koja se izgrađuje,

na čijem tragu jeste bio

koncept sa meditacijom:

u poremećenosti

našeg uma i mišljenja

misao nam zaista

„skače kao majmun

u kavezu“,

CENTRIFUGALNE sile

nastoje da nam

Energiju misli

rasipaju na sve strane,

što je najuočljivije

u asocijativnim slalomima,

bez kojih retko koji

naš razgovor

može da prođe.

22.

Kontemplativno usmerenje

Energije misli

znači našu primenu

centripetalne sile

(ka centru).

23.

Nisu slučajno

neki duhovnjaci

(npr. R. Štajner)

bar intuitivno

izbegavali zamke

koncepta sa meditacijom,

pa su meditaciju

praktikovali kao –

kontemplaciju.

24.

Kontemplaciju

možemo praktikovati

u grubljem

i u suptilnijem vidu.

25.

Grublji je vezan

za korišćenje reči,

kao materijalizacije misli.

Izabranu temu (pojam)

održavamo u fokusu:

TAKO ŠTO NIŽEMO

ASPEKTE ILI POJMOVE

SA KOJIMA JE

IZABRANA TEMA POVEZANA.

(U umreženosti pojmova

i mišljenja,

ali – to je posebna tema.)

Pronalazimo ih i nižemo,

nabrajamo,

zapisujemo,

ili izgovaramo,

kao kada bismo „popunjavali“

valence kod atoma

(analogija koja nije slučajna).

26.

Pa tako, na primer,

ako smo izabrali kao temu

pojam „Sloboda“,

onda bi jedan niz bio ovakav:

– Sloboda i Karantin-Pakao-Zatvor,

– Sloboda i KPZ-Iluzija (iluzije),

– Sloboda i mišljenje,

– Sloboda i Energija,

– Sloboda i razvoj (rast svesti),

– Sloboda i Harmonija,

– Sloboda i međuljudski odnosi,

– Sloboda i Novi svet, itd.

27.

Mi možemo za svaki aspekt

da zapišemo ili izgovorimo

tip povezanosti,

a i ne moramo,

možemo samo ovlašno

da ga promislimo.

A možemo i da

od svih pronađenih aspekata

složimo jednu „besedu“, tekst,

da njime ispunimo

jedno kontemplativno „bavljenje“

(seansu).

28.

U suptilnoj varijanti:

mi smo pažnjom

u energetskom vrtlogu

oko izabrane teme/pojma

(na primer – Sloboda),

kao da pažnjom LEBDIMO

nad njim,

ali nema VERBALIZOVANJA,

aspekti i veze koje smo gore

zapisivali –

ovde nižemo kao slutnje,

u formi nagoveštaja,

ili u bilo kojim drugim

nematerijalizovanim formama.

29.

Jeste teško izvoditi

ovakvu kontemplativnost,

jer naše mišljenje

po prirodi stvari

najčešće vezano je za

materijalnost

u vidu reči i rečenica.

30.

U vezi sa ovom vezom je –

drugi tip istočnjačkih prevara,

u vidu mantranja,

koje znači ponavljanje

određene reči ili fraze,

kao i zapadnjački tip,

čitanje molitvi (molitvena praksa),

koji se opet svodi

na VERBALNO PONAVLJANJE,

u njegovom slučaju –

celog (uglavnom kraćeg) teksta.

31.

Opet i u ovom slučaju

imamo NASILJE

nad Energijom naših misli,

nastojanje da se ona

prisilno i mehanički

ulije u jednu temu

(ili mali niz podtema,

u molitvama).

32.

Zamka u ovom slučaju

u tome je što:

može postojati raskorak

između misli i reči,

može se na grubljem planu

ponavljati mantra,

reči molitve,

a da na suptilnijem planu

misli idu svojim

asocijativnim tokovima.

(Uostalom,

opštepoznato je,

da se može misliti jedno,

a govoriti nešto sasvim drugo.)

33.

Druga zamka u ovom slučaju:

kao grublji vid nasilja

nad spontanošću

misaonih procesa –

mantranje ili bilo koji vid

verbalnih ponavljanja

(čitanje molitvi,

autosugestija, itd.)

može da izazove

psihološki pritisak.

34.

Da zaobiđemo ovde

planetarnu Zlotvorsku podvalu

sa obrazovanjem

koje se zasniva na

KAOBAJAGI UČENJU,

u čijoj osnovi je

memorisanje sadržaja

kroz ponavljanja

do iznemoglosti.

Psihološki i intelektualno

pogubni efekti

svima su poznati.

35.

Sve u svemu:

i umesto meditacije,

i umesto mantranja,

i umesto čitanja molitvi,

ili drugih vidova

verbalnih ponavljanja,

primenjivati

KONTEMPLACIJU,

u smislu koji je već objašnjen.

(Kao preporuka,

naravno, svako bira

da se bavi

onim čime želi!)

36.

A sve to

u slučaju kada želimo

da umu damo

nezamenljivu ulogu

i neprocenjivu snagu

koje mogu imati,

i u našem razvoju,

i u našem oslobađanju.

37.

A odmor uma

i stišavanje misli

u procesu njihovog odmaranja?

Što je jedan od ciljeva

ne samo meditacije,

već i mnogih drugih

metoda relaksacije?

38.

ON SE MOŽE IZVODITI

JEDINO PRIRODNIM PUTEM!

Tako što se dopusti mislima

da se same od sebe STIŠAVAJU,

već je objašnjavano:

primenom metoda

ležećeg opuštanja,

BEZ IKAKVOG FOKUSA,

uz dopuštanje,

prepuštanje umu,

da se sam smiri,

kao što postupno

sleže prašina

uskovitlana vetrom.


(ili uslov)

 

1.

Kako nas Zlotvori

vešto navode

da se do besvesti

zamajavamo

temama

sa sporednih koloseka!

2.

Denziteti,

Kasiopejci,

„kontejneri“,

ljudi sa dušom,

ljudi bez duše,

astralna putovanja,

buđenje čakri,

kosmička svest,

i još milion toga!

3.

A Zlotvori su tu,

i mi se zlopatimo,

i tu nas maltretiraju:

ZBOG ENERGIJE!

4.

Deformisani smo,

nema aktiviranja Moći,

nema Slobode:

ZBOG ENERGIJE!

Jer je nemamo,

jer nam je otimaju!

5.

I – umesto da se time bavimo,

Da po tim tajnama

i temama kopamo,

mi se bavimo

smuti-pa-prospi temama,

od kojih nam koristi

u oslobađanju –

koliko i od lanjskog snega.

6.

A kakve sve grandiozne zavrzlame

imamo u vezi sa Energijom –

već je pokazivano

u prethodnim tekstovima.

Mi smo opako prisiljeni

da se snalazimo u vrtoglavom

kajakaškom spustu

na brzacima i vodopadima Entropije,

a nama se podmeću:

lažne duhovne teme i dileme.

7.

A prave teme i dileme

oko kojih bi trebalo

da se vrtimo su:

– Entropija,

– Energija,

– Ravnoteža,

– Sloboda,

– snaga i upotreba misli,

– preobražaj.

8.

Možemo mi nakon toga,

LAGANO,

SLOBODNO,

OPUŠTENO

da se bavimo:

i denzitetima,

i vanzemaljcima,

i kosmičkim svestima…

Ali sa potpuno drugačijeg

pijedestala.

9.

A kakve nas teške zavrzlame

vrebaju sa svakim pokretom u tom

Entropija-kajakaškom spustu –

hajde da to uočimo dodatno

na pitanju fizičkog angažovanja.

10.

NA JEDNOJ STRANI:

Entropija nas prisiljava

na ekonomičnost

u raspolaganju

vremenom i Energijom.

Otuda i savet,

grubo pojednostavljeno iskazan,

za urgentnost i posvećenost –

opuštanju.

Preporuka sasvim logična,

s obzirom na Entropiju.

11.

NA DRUGOJ STRANI:

mi kao kompleks

telo-um-duh –

imamo principe

funkcionisanja,

koji se moraju

„ispoštovati“,

da bismo iole normalno

funkcionisali.

12.

Ti principi znače:

DA SE MORAMO

ANGAŽOVATI!

Bez angažovanja,

bez neke nužne,

ili dovoljne mere

angažovanja –

padamo u neravnotežu,

koliko-toliko

normalno funkcionisanje

remeti nam se.

13.

NA TREĆOJ STRANI:

kao robovi i zatočenici

bogova Zlotvora-Parazita

mi smo u raznim aranžmanima

i programima

prinudnih radova,

utoliko opasnije

ako te činjenice nismo svesni,

pa se u prinudnim radovima

upinjemo i više

nego što moramo,

umesto da primenjujemo,

koliko je moguće,

režim otaljavanja.

13.

Kako u doba Entropije

naći formulu,

koja znači

i – maksimalno moguću

štednju Energije,

i – nužnu meru

angažovanja,

i – anuliranje

prinudno stvorenih

energetskih deficita,

i – manevarski prostor

za razvojno-oslobodilačko

delovanje?!

14.

Eto tema i dilema

ŽIVOTNO KRUCIJALNIH,

fundamentalnih,

a ne podmetanja

lažnih tema i dilema,

koje su uz prethodne

pravi luksuz:

o denzitetima,

o životu posle smrti,

o tome da li je Zemlja ravna ploča,

o vanzemaljcima,

o reptilima,

o čakrama…

15.

Sa razvojem tehnologije,

i prevoznih sredstava,

i instrumenata za falš-opuštanje,

sa umnožavanjem poslova

koji se sedeći obavljaju –

mi smo se pretvorili

U SEDEĆU CIVILIZACIJU!

16.

Pa tako dolazimo do paradoksa

koji je bio nezamisliv

u nekim ranijim vremenima,

nerazvijenijim, ali bližim prirodi:

umorni od sedećih angažovanja

i od falš-opuštanja –

mi smo u hroničnoj

napetoj preteranoj opuštenosti.

17.

Nakon osam sedećih radnih sati –

čovek se oseća umornim,

odmara se uz televiziju,

kompjuter, muziku, razgovore.

Sedeće angažovanje bilo mu je –

u stvari fizičko opuštanje,

od tog fizičkog opuštanja

on se odmara uz još više opuštanja,

koje jeste fizičko opuštanje,

ali nije opuštanje u pravom smislu.

18.

I eto zatvorenog, začaranog kruga

zacementirane neravnoteže!

Treba li i objašnjavati

kakve se distorzičnosti rađaju

u ponorima takve hronične

CIVILIZACIJSKE

neravnoteže?!

19.

Oni koji su upućeni

na više fizičkog angažovanja

potencijalno su bliži stabilnosti,

ali džaba,

retko da se sad ovim angažovanjem

ne zalazi u neravnotežu!

20.

Bio je ranije ovde tekst

o fizičkom naprezanju

kao conditiu sine qua non,

nedostajućem uslovu,

jednom od njih.

21.

FIZIČKO NAPREZANJE

ZAISTA JESTE

NAČIN PODIZANJA

ENERGETIKE.

22.

Ali koja mera fizičkog naprezanja,

i mera lako i normalno uklopiva

u svakodnevne ritmove aktivnosti?

23.

Svako treba da pronađe

svoju formulu,

zavisno od faktora

u njegovim ritmovima

aktivnosti i opuštanja.

Ali, recimo da bi uopšteno

to bilo nekih 20-30 minuta

pešačenja, dva puta dnevno,

svakog trećeg dana

nešto više fizičkog angažovanja,

po mogućstvu

nekih pola sata trčanja.

24.

Otkuda ovakve formule?

To su

PRIČE IZ NEPRIČAVE,

za sve one

kojima je ovo i ovakvo

bavljenje našom Energijom

i energetikom –

pusta nebuloza,

nedostojna prave,

otmene duhovnosti.

25.

I ja bih bio najsrećniji,

da su sve metode i formule

koje se ovde daju –

refleksi mojih fantazija,

kao:

normalno se osećam,

pa iz dosade –

sedim i izmišljam,

i uživam u svojoj domišljatosti.

26.

Svaka od ovih preporuka

upravo je jedno mučno

odgonetanje kodova

našeg izvornog funkcionisanja,

do kojeg treba da dopremo,

kako bismo se izmigoljili

ingerencijama

bogova Zlotvora-Parazita.

27.

Šta sa onima

koji su onesposobljeni,

urođeno ili naknadno „stečeno“,

za bilo kakvo fizičko angažovanje?

28.

Opet je i tu

svako u svojoj priči,

sa mnoštvom nepoznanica

(zašto do nečega dolazi),

ali uvek u pozadini

nekako mora da se odgonetaju

pitanja energetike:

– deficiti iz sadašnje inkarnacije,

– deficiti koji su naslednim linijama

inkarniranjem preuzeti.

A kako i zašto do toga dolazi,

po kojim zakonomernostima –

ne znamo…

29.

Takvi treba da kopaju

i dokopaju se svoje formule

na osnovu brojnih primera tajnaša

koji su iz pozicija

potpune onesposobljenosti

za normalan život

(kontuzovanost, paralizovanost,

teška oboljenja)

uspevali i da ozdrave,

i da se bave solidnom

fizičkom aktivnošću.

30.

A utoliko su u lakšoj poziciji

oni koji nemaju ovakve smetnje,

SAMO TREBA UM

DA IM TELU DA

ISPRAVAN SMER!


1.

Rečeno je na više mesta:

znanje oslobađa.

Što je,

maltene kao i sve

što od znanja imamo:

distorzirano.

2.

Znanje oslobađa,

samo po sebi?!

TOLIKA ZNANJA

I POGOTOVU „ZNANJA“

IMAMO –

je l’ nas ona čine

nešto slobodnijima?!

Ili je često slučaj

da nas baš ona

sve dublje pokopavaju

u zarobljeništvu?!

3.

Zdrava ideja

koja je ovde distorzirana

odnosi se na –

svest ili svesnost.

4.

Da bismo uočili razliku,

pođimo od kritičkog mišljenja,

pravog,

zdravog,

konstruktivnog,

dobronamernog,

razvojno usmerenog.

(Jer pod plaštom

kritičkog mišljenja

imamo sve i svašta

u našim mišljenjima.)

5.

Pravo i zdravo

kritičko mišljenje:

– i vid je raskrinkavanja

iluzija, obmana, podvala,

– i vid je dubljeg spoznavanja,

– i vid je buđenja svesti,

u nečemu,

u vezi sa nečim.

6.

A kako drugačije stižemo

do shvatanja i viđenja

Karantina-Pakla-Zatvora

(metafizičkog, naravno),

do primenom instrumenta

našeg kritičkog mišljenja?!

7.

Svest ili svesnost nečega –

naravno da ne preobražava

sama po sebi to nešto.

Upravo spomenuta svesnost

Karantina-Pakla-Zatvora

ne preobražava ga,

odnosno, ne oslobađa nas –

automatski.

8.

ALI TO SVAKAKO JESTE

POČETAK PROCESA.

Ma koliko bezizgledan ishod bio,

OSOBITO POSMATRAN

U OKVIRU JEDNE INKARNACIJE,

to početak procesa oslobađanja

svakako jeste.

9.

Već smo naglašavali:

kako da se oslobodi

Karantina-Pakla-Zatvora

neko ko ga uopšte

i ne konstatuje,

neko ko, naprotiv,

umišlja da živi

najnormalniji mogući život,

u najnormalnijem mogućem

planetarnom ambijentu?!

10.

Dakle, do svesti

o Karantinu-Paklu-Zatvoru

dolazimo pravim-zdravim

kritičkim mišljenjem.

11.

Iz pravog-zdravog

kritičkog mišljenja

uglavnom sama po sebi

proizilaze rešenja,

ili bar putevi do rešenja,

ili ciljevi koji se

umesto uočenog

postavljaju.

12.

Iz buđenja svesti

o Karantinu-Paklu-Zatvoru

logično proizilazi

MAKAR SAMO MISAO

o Slobodi.

Za početk dovoljno:

– svest o KPZ-u,

– misao o Slobodi.

13.

Dalji dobar rad

kritičkog mišljenja,

dovoljno rezistentan

na svakovrsna ometanja,

malo-pomalo

utire puteve

ka Slobodi,

odnosno, ka metodologiji

koja njoj vodi.

14.

Ovo je metafizička strana,

koja opravdano

može da deluje vazdušasto.

Psihološka strana

već je prizemljenija,

i u običnom životu,

ili u našem funkcionisanju

u običnom životu –

uočljivija.

15.

Kritičkim mišljenjem

proširuje nam se

svest o našem

psihološkom

i intelektualnom

funkcionisanju.

Na primer:

postajemo svesni

svojih loših

psiholoških mehanizama,

ili nedostataka

u svojoj percepciji

i u rezonovanju.

16.

Kao i gore,

u metafizičkom domenu:

svesnost ne menja

sama po sebi

uočeno,

ali jeste neophodni

početak promena.

17.

U vezi sa tim

značajna su dva

iskustveno potvrđena

momenta…

18.

A) Opuštanjem,

uravnoteženim opuštanjem,

mi silazimo sve dublje

u podrum svog bića,

i postajemo sve svesniji

onoga što u njemu nosimo.

19.

B) Smirenim suočavanjem

sa onim što u njemu nalazimo,

ili što iz njega,

kao iz Pandorine kutije,

počinje da izbija, da kulja –

mi uočeno već počinjemo

da razgrađujemo.

20.

Nije to lako ni jednostavno,

najčešće se i ne odvija brzo,

zavisno od količina Energije

vezanih za uočene mehanizme,

ali proveren način svakako jeste.

21.

Isto važi i za metafizički domen,

samo što je mnogo teže,

po efektima, uočljivo.

22.

Sve šire i dublje

spoznavanje vidova

i koncentričnih krugova

zarobljenosti

i energetske eksploatisanosti –

uz smireno suočavanje

sa spoznatim,

ako nije već donekle

i vid oslobađanja,

a ono je svakako

put ka njemu.

23.

Podrazumeva se:

što se u shvatanju,

ili svesnosti,

ide dublje u korene

porobljenosti

i ekspoatisanosti,

poduhvat oslobađanja

je teži i neizvesniji.


175.

U okviru virtuelnog kursa, Gospođa,

koja je svojevremeno probala

joga-nidru (nepomično ležanje),

izjavila je,

da je nakon desetak minuta

srce počelo tako jako da joj lupa,

da je pomislila da će se šlogirati.

176.

Ljudi se plaše samoće,

plaše pravog opuštanja

(bez ikakvih sadržaja

falš-opuštanja),

plaše zona bez aktivnosti…

177.

Što je sve refleks

HRONIČNE

KOLEKTIVNE

PRENAPREGNUTOSTI.

Unutar koje

ne može da bude lako ni onima

koji nisu u takvom stanju.

178.

Može li da se pije kafa

uz gledanje u zid,

ili kroz prozor u nebo?

Nema šanse!

KAD JE TU TELEVIZOR!

(Ili mobilni telefon,

ili neki sagovornik…)

179.

Svako može

vrlo lako

da testira

stepen svoje napregnutosti,

ili svoje opšte opuštenosti.

Koliko dugo može da provede

u pravom opuštanju?

Kako se pritom oseća?

Može li da primenjuje,

koliko dugo,

prethodno datu formulu

sa proporcionalnošću

opuštanja i naprezanja?

180.

U kojoj meri će mu sve to

delovati kao sopstveno

USILJENO MEHANIZOVANJE,

robotizovanje.

Ne primećujući

kako mu je u tome

percepcija ISTUMBANA.

Kao kad vam deluje normalno

ono što stoji naglavačke.

181.

Slediti inerciju

po kojoj se zalazi

u energetske deficite –

sasvim je u redu,

a ritmizovati

angažovanje i opuštanje –

već liči

na usiljenost i mehaničnost?!

182.

Drevni Indijanci

satima su sedeli

i gledali u vatru.

Umesto u televizor.

Što im nije smetalo

da imaju i neke

tzv. parapsihološke sposobnosti.

183.

Drugo pitanje: muzika,

kao sveprisutni vid opuštanja,

osobito kod mladih.

Ostavljamo po strani

pitanje vrste muzike,

na primer,

kako to opušta muzika

slična

brujanju motorne testere,

ili lupanju u bačvu.

184.

Muzika je

na samoj granici:

između opuštanja

i falš-opuštanja.

U suštini:

i može se prihvatati,

„za prvu pomoć“,

kao vid opuštanja.

185.

Ali,

ako se misli napredovati

u domenu opuštanja,

onda nema muzike,

u sklopu dnevne zone

opuštanja.

186.

Prvo:

i muzički stvaralac,

i izvođač –

ugrađuju

SVOJE ENERGIJE,

svoja „zračenja“,

u muziku.

187.

A znamo da su to,

najčešće, osobe

koje su daleko

od duhovno poželjnih

pokretača

procesa u nama.

(Ako nisu svesno

okrenuti protivrazvojnom,

onda su podlegli

distorzijama.)

188.

Drugo:

već spomenuto –

muzika IPAK pokreće

nekakve procese u nama,

svejedno koliko da su tanani

(misaone, emocionalne…).

Pokretanje i trajanje

tih procesa –

daleko je od opuštanja,

od pravog opuštanja.

189.

Kaže se:

muzika smiruje.

Da, smiruje prenapregnute,

ali ne smiruje doslovno.

Kako da smiruje

ono što pobuđuje?!

190.

Muzici kao „smirenju“

mogu da pribegavaju

oni koji ne smeju

da se upuštaju

u PRIRODNE

procese opuštanja.

191.

Postoji i

tzv. relaksirajuća muzika.

ZAR SU NAM

ZA OPUŠTANJE

POTREBNA

NEKAKVA POMAGALA?!


154.

Zlo našeg tehnološkog doba,

zlo koje nam je podmetnuto,

ili na koje smo vešto navedeni:

FALŠ-OPUŠTANJE!

155.

Opuštanje (odmaranje)

koje je čardak

ni na nebu, ni na zemlji.

Koje nije ni opuštanje,

ni naprezanje,

a istovremeno je –

i jedno i drugo,

pomalo.

156.

Posledice?!

Mislite da ste se opuštali,

a niste.

Računate

da ste određeno vreme proveli

odmarajući se,

a u stvari ste

um, telo i psihu –

držali u režimu

stalnog blagog naprezanja.

Te vam prava

ili potpunija opuštenost –

stalno izmiče.

157.

Televizija,

filmovi,

kompjuter,

internet,

jutjub,

fejsbuk

(instagram, itd.),

radio,

novine,

„igrice“,

kartanje,

A TEK RAZGOVORI…!

Pomalo smisleni,

uglavnom besmisleni,

po principu:

„Daj samo da mi jezik landara,

da nisam u tišini!“.

158.

Ne samo da su ovo falš-opuštanja,

nego su bukvalna ZAVISNOST

savremenog čoveka.

Zavisnost od vidova opuštanja,

koje nije opuštanje,

a nije ni naprezanje,

a jeste i jedno i drugo,

dovoljno oba pomalo,

da nas održava u konfuziji.

159.

Treba li i spominjati,

naglašavati:

kako se preko ovih

falš-opuštanja

podastiremo,

izlažemo

nenormalnom,

a potpuno beskorisnom

protoku informacija,

protoku –

beskorisnih informacija?!

160.

Dan premrežen

iznuđenim i neiznuđenim

realnim i bukvalnim

aktivnostima.

Pa dodatno

nekima ili mnogima

od ovih vidova falš-opuštanja…!

LOGIČNO JE,

pogubno logično,

da savremeni čovek –

I NEMA VREMENA

ZA PRAVO OPUŠTANJE!

161.

Treba li uopšte i podsećati:

ŠTA JE TO PRAVO OPUŠTANJE?!

Sedeti,

ili ležati,

i bukvalno se ne baviti ničim!

Dopuštati da se

„ uskovitlana prašina“

misli, slika, emocija,

svakakvih sadržaja u nama –

polako, sasvim polako,

kao kada padaju snežne pahulje,

SLEŽE U NAMA.

162.

Maltene bukvalno:

kako se ta „prašina“ sleže,

tako nam sve postaje

nekako bistrije i vidnije.

163.

Eksperiment može svako

da izvede vrlo lako:

umesto da 60 minuta –

gleda neki film,

„čačka“ po internetu,

fejsbuku, itd,

neka 60 minuta –

GLEDA U ZID!

Ili neka žmuri,

svejedno je.

164.

Neka nekoliko puta,

samo nekoliko puta,

tako nešto proba,

pa neka prati efekte.

165.

Ako uoči šta je korisnije,

KADA PO INERCIJI

POSEGNE ZA NEKIM

OD VIDOVA FALŠ-OPUŠTANJA,

NEKA POMISLI:

NIJE LI KORISNIJE,

DA TO VREME ISPUNI –

PRAVIM OPUŠTANJEM?!

166.

Što ne znači odbaciti sasvim

ove vidove komunikacije,

kao da su sami po sebi otrovni.

Pravo značenje date preporuke –

valjda je dovoljno jasno.

167.

Zainteresovanima za duhovnost

ova priča ili preporuka

ima poseban aneks.

168.

Dozirano se upoznavati

sa raznim metafizičkim

ili duhovnim sadržajima:

svakako je korisno.

I kao upoznavanje

sa potencijalno korisnim idejama,

i kao usmeravanje pažnje

ka nečemu višem, itd.

Već mala doza preterivanja

OBESMIŠLJAVA

ovu aktivnost.

169.

Potpada pod kategoriju

arčenja Energije,

kao i svako drugo,

kao i ono vezano

za falš-opuštanja.

170.

Izazovi se ovde nimalo

ne razlikuju od onih

u falš-opuštanjima,

čak su u prepletu.

Mora informacija,

raznovrsnih i svakakvih,

kontroverznih i oprečnih,

korisnih i štetnih…

iz metafizike/duhovnosti,

na svakom,

posebno virtuelnom,

koraku.

171.

I ovde dolazi na isto,

ukoliko nije dozirano:

korisnije je 60 minuta

gledati u zid,

nego 60 minuta

„gutati“ sve i svašta

sa područja

duhovnosti/metafizike.

172.

I ovde su dva ista problema

(kao sa falš-opuštanjem):

– beskorisno trošenje Energije,

– opterećivanje masama informacija

(koje um ne može

ni lako,

ni bez utroška Energije,

da procesuira).

173.

Što reče monah Rafailo (Boljević):

„Bolje ti je prevrtati se

s boka na bok,

nego čitati

ono što ti je beskorisno“.

174.

Da ponovimo,

a ne bi trebalo,

jer se već podrazumeva:

INTENCIONALNOST,

naši ciljevi i težnje –

druga su strana medalje

(u odnosu na ovu prvu

sa opuštanjem).


137.

Da prethodnu temu, izuzetno,

zbog PRAKTIČNOG značaja,

ponovimo, u vidu rezimea,

uz neke dopune.

138.

Doba Entropije,

u kojem smo,

navodi nas na

Hibernaciju,

na maksimalnu

štednju Energije.

Sve onako isto,

kako nam se

po analogiji

demonstrira

na „poligonu“ prirode.

139.

Ko sve ovo

dovoljno jasno

vidi i shvata –

već je dosegao

osnovnu mudrost

za snalaženje

(da li da kažemo –

i za preživljavanje?)

u ovo prelazno doba.

140.

Zašto nam je uopšteno potrebna

nekakva posebna „filozofija“,

posebne taktike ili metode,

za ritmizovanje

angažovanja i opuštanja?!

Zašto da ne budemo spontani,

da sledimo svoju intuiciju,

pa:

kad nam se nešto radi –

da radimo,

kad nam se opušta –

da se opuštamo?!

141.

Prvi problem:

MI NE RASPOLAŽEMO SLOBODNO

SVOJOM ENERGIJOM!

142.

Drugi problem:

NAMA JE BLOKIRAN

KONTROLNI MEHANIZAM

ZA POVLAČENJE ENERGIJE.

143.

Već je ranije objašnjavano:

svojim angažovanjem

mi povlačimo Energiju.

Hipotetički:

imamo određene

energetske resurse

na raspolaganju

(dnevne, mesečne, itd.).

144.

Kada dođemo do kraja

sa određenim resursom

(kada smo „na nuli“) –

mi ne stajemo kao bića,

ne obustavlja se

naše funkcionisanje

(kao kod lutaka

na navijanje).

Mi delujemo

i funkcionišemo i dalje,

ALI ZALAZEĆI

U ENERGETSKI MINUS.

145.

BILO DA SMO NATERANI,

BILO DA NAS PONESE

NEKA AKTIVNOST –

MI MOŽEMO DUBOKO

DA ZALAZIMO U DEFICITE,

A DA TO I NE UOČIMO.

146.

UOČIMO,

KAD PSIHA I TELO

POČNU DA

„ZVONE ZA UZBUNU“.

Od lakšeg zvona:

osećaj premorenosti,

do težih vidova –

bolesti.

147.

Onda se prisilno zaustavimo.

Onda vidimo:

da život

i bez našeg angažovanja

teče dalje,

da i nismo morali

da se iscrpljujemo

u svemu onome

što nam je delovalo

kao neophodno.

148.

Zato je korisno,

da bar dnevne zone,

kojima ipak nekako

sami upravljamo,

„premrežimo“

proporcionalnošću,

naizmeničnošću

naprezanja i opuštanja.

149.

Prvo:

takav ritam

obezbeđuje nas

od nekontrolisanog

trošenja Energije.

150.

Drugo:

on nam obezbeđuje

dovoljno opuštanja,

čija uloga nije

samo u odmaranju,

već i u eliminisanju

prethodnih deficita.

151.

Treće:

ovakva ritmičnost

daje „snagu“,

i naprezanju,

i opuštanju.

Oba postaju prijatnija,

u meri u kojoj je to moguće

u ovo doba.

152.

Odnosno,

ova formula nas obezbeđuje:

i od grča

preteranih aktivnosti,

i od grča

preteranih opuštanja.

153.

Možda sama formula

ORGANIZOVANE

proporcionalnosti,

naizmeničnosti

naprezanja i opuštanja –

i ne bi bila toliko komplikovana,

u praktičnoj primeni,

da nam je ne deformiše

SAVREMENA POŠAST –

FALŠ-OPUŠTANJE.


104.

Dakle, Entropija

navodi nas na – Hibernaciju!

Na posvećenost –

opuštanju.

U meri u kojoj nam

iznuđenosti to dozvoljavaju.

105.

Preporuka, naizgled, jednostavna.

Ali, kao i tolike jednostavnosti

u KPZ-Ambijentu

samo je zamka,

koja krije

neviđene složenosti.

106.

Naizgled, jasno i jednostavno,

bez metafizičkih zavrzlama:

svi se angažujemo i opuštamo,

kako kad kome šta naiđe.

Nema tu neke mistike!

Da, nema je,

sve dok je ne uočimo.

A tek ako počnemo

njome se da bavimo…!

107.

Dok smo u koridoru

inercije po kojoj svi žive,

angažujemo se i opuštamo,

kako šta naiđe.

Čim igrom slučaja

zapadnemo u neki od ekstrema,

bilo angažovanja,

bilo opuštanja,

počne da nam se otkriva

neka mistika.

108.

Dolazi do promena

u stanjima svesti,

do promena

u našem funkcionisanju,

možda najuočljivije –

u funkcionisanju tela.

109.

Manifestacije ekstrema

sa angažovanjem

uglavnom su svima poznate,

jer smo organizacijom života,

kao i programima u kojima smo,

na to stalno navođeni.

110.

Možda su ređi imali prilike

da iskuse ekstrem sa opuštanjem.

Uglavnom u slučaju

kada ih bolest na to prisili.

Manifestacije su jezive.

Dozirano opuštanje

do određene granice

deluje prijatno.

Kako se silazi sve dublje,

postaje sve teže.

111

Silazi sve dublje…

Preko svakodnevnih

višesatnih opuštanja.

112.

Po čemu ispada

da je samo opuštanje –

UZROK.

Po poznatoj grešci u zaključivanju:

„Posle toga,

dakle, zbog toga“.

A o čemu se, u stvari, radi?

113.

Naravno da nemamo

sve elemente na raspolaganju,

nije nam sve sasvim jasno,

ali – mnoge orijentire

svakako imamo.

114.

Sa sve dubljim opuštanjem

kao da silazimo u podrum

svog bića, ili – u podsvest.

Oslobađamo ili aktiviramo,

malo-pomalo,

sve ili brojne

informacije, energije, deficite,

delove programa,

ko zna čega sve još,

što nosimo u sebi

ispod praga svesnosti.

115.

Sve tzv. negativnosti,

jasne ili nejasne,

uzroke stresova, strahova,

ishodišta parazitskih misli,

blokade i teška stanja,

i ostalo znano i neznano –

dopire nam iz tog našeg

„podruma“.

116.

Sa sve dubljim uranjanjem,

sa sve dubljim silaženjem

u taj „mulj“ koji nosimo,

sve više tog teškog,

„radioaktivnog“ materijala

oslobađamo.

117.

Suočavanjem sa njim,

što znači – istrpeti ga,

stoički, sa stavom „oči u oči“,

MI GA RAZGRAĐUJEMO.

Ili, ako imamo u prvom planu

energetske deficite –

onda je ovaj proces

jedno teško vraćanje

dugova.

118.

Retke su „stvari“

u vezi sa kojima

mogu da iskažem

svoju iskustvenu uverenost

u poznavanje spoznate

zakonomernosti,

kao što je ovaj proces.

119.

Naravno da ovo oslobađanje,

kao raščišćavanje terena,

znači i rad u smeru

aktiviranja naših moći.

Kako aktivirati

bilo kakve moći –

sa takvim opterećenjima

u „podrumu“ svog bića?!

120.

Kod mnogih duhovnjaka

mogu se naći opisi

teških stanja,

najmanje višemesečnih,

kroz koja su prolazili,

a upravo preko

„posvećenosti“ opuštanju.

(Najčešće je u pitanju meditacija,

ali, već je objašnjeno:

ona je samo sa statusom

metode relaksacije.)

121.

I svako svedoči

kako je nakon toga

izašao na nekakav PLATO

drugačijeg stanja svesti.

Moćnijeg od onoga

u kojem ili sa kojim je bio.

122.

Koliko je ko

bio radikalan

pri silasku u svoj „podrum“,

a to znači

i sa izdizanjem

na plato drugačijeg stanja

svesti i intelekta

nakon toga –

posebno je pitanje.

122.

Oni koji su

u ovako nešto zalazili –

bivali su gurnuti…

najverovatnije

duhovnim potencijalima

sa kojima su se inkarnirali,

a koji im nisu dopuštali

tavorenje po inerciji mase.

123.

U ovakve poduhvate

ne zalazi se svesno,

jer jeste rizično.

Jak stoicizam

i unutrašnja snaga

jesu potrebni

da se bez psihičkih posledica

prođe kroz te Scile i Haribde.

124.

Ali je bitno

da se uoči I NAGLASI:

nije duboka, dubinska

opuštenost

„krivac“ za ta loša dešavanja,

kroz koja se prolazi.

„Krivi“ su sadržaji

koje nosimo u sebi,

a problem stvara

njihovo naglo oslobađanje.

125.

Dakle, rešenje je u nekakvoj

BEZOPASNOJ FORMULI.

Koja znači uravnoteženo

i bezbednije silaženje

u „podrum“.

126.

A to je formula

koja je ovde već davana,

a koja je,

za mene očekivano,

za čitaoce imala smisla

koliko i lanjski sneg:

proporcionalnost

opuštanja

i naprezanja.

U dnevnim zonama

u kojima to možemo sebi

„da priuštimo“.

127.

Na primer (sasvim konkretizovano):

sat (ili pola sata) opuštanja,

plus

sat (ili pola sata) angažovanja.

128.

Kada se to pretvori u inerciju,

u korisnu inerciju,

donosi čak prijatnost,

i u naprezanju,

i u opuštanju.

129.

Dakle, urgentnost opuštanja

u ovo Doba Entropije,

uz fokus na prioritetima,

izvodljiv je sasvim

u vidu ovakve jedne

(već date)

formule.

130.

Uostalom, ta formula

nije toliko „bezvezna“,

kao što možda većini deluje.

Ona znači

ono isto RITMIZOVANJE,

koje imamo na svakom koraku,

u sebi i u prirodi:

udisaj – izdisaj,

dan – noć,

puls srca, itd.

131.

Kako se i koliko

primenom ove formule

silazi u čišćenje „podruma“,

ne znamo,

ali svakako napredovanja

u tom smeru

mora biti.

132.

Pri čemu za sva dešavanja,

za snalaženje u njima,

treba imati u vidu

dva bitna orijentira.

133.

A) Sa sve dubljim opuštanjem

mogu se aktivirati:

bolovi, grčevi,

teške emocije,

teški kolopleti misli,

i još štošta slično,

što nam je bilo

ispod praga svesti,

ispod praga

svesnog registrovanja.

134.

Sve to treba trpeti

do granice podnošljivosti,

kada baš postane nepodnošljivo –

jednostavno se takve seanse prekinu

ulaženjem u angažovanje.

135.

B) Manifestacije

zone opuštenosti

do koje se stiže vremenom,

kako se odmiče

u raščišćavanju „podruma“:

– uz podrazumevanu

prijatnost opšte opuštenosti,

– toplina u dlanovima

i na tabanima,

– disanje

koje je skoro istovetno

disanju za vreme spavanja.

136.

I, kao što je naglašavano:

ovakva opuštenost

nije cilj sama po sebi,

sama za sebe.

Ona je tek deo sprege

sa našom intencionalnošću,

usmerenom ka aktiviranju

naših izvornih moći,

i ka oslobađanju.