Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: јануар 2018

Uz dobro je zlo, da nema tuge, ne bi bilo ni radosti, itd, poznati princip svakome ko je iole zašao u metafiziku/duhovnost.

Pitanje je da li baš dovoljno dobro shvatamo, oko sebe uočavamo i na svojoj koži osećamo konsekvence principa koji na nivou intelekta lako savladamo.

Već je više puta ovde citiran (podvaldžija) Isus: ako se dvoje pomire u kući i kažu planini da se pomeri – pomeriće se, tj. da pomirenjem dualnosti aktiviramo svoje zaturene nam moći.

Kako to, pitao sam se ovde i ja sam i glasno pokušavao da o tome razmišljam i da nađem odgovor(e). Kako to da pomirimo dualnosti? Kako da pomirimo, na primer, moć i nemoć? Da budemo istovremeno i moćni i nemoćni.

Kada su emocije u pitanju – smatram, najviše na osnovu sopstvenog iskustva (kasnije mi potvrđenog i u psihoterapeutskoj praksi Dž. Raskina, kojeg sam možda petsto puta navodio), da je Isus (nebitno da li je postojao ili nije, da li je ovo rekao ili nije) u izvesnom smislu u pravu.

Mada se taj proces ne može baš nazvati pomirenjem, ali – metaforično možda da. Radi se o tome da nam je cilj da „potkresujemo“ intenzitete svojih emocija. Jer po prostom principu dualnosti – ako smo sposobni za jaku radost, sposobni smo i za tugu ili bes, ili nešto slično suprotnog smera, ali – istog intenziteta.

Kako njuejdžerima i delimično tajnašima polazi za rukom da svojevoljno budu zarobljeni u jednom polu dualnosti, u, kako oni kažu – „pozitivi“, ne znam, DA SE TU NE RADI O NEČEM NORMALNOM JASNO JE SVAKOME KO SE IOLE RAZUME U BOLJU ILI AVANGARDNIJU DUHOVNOST. Neka šteta svojoj duši ili u dubinskom smislu svom biću tu se jasno nanosi, s tim što nam nije jasno kakva i u kojem smislu.

Dakle, nije rešenje u tome da se zaglibimo u jednom polu dualnosti, KADA SU EMOCIJE U PITANJU, već – da težimo smanjivanju intenziteta emocija. Pa da „idemo“ ka sve suptilnijim emocijama, i tuge, i radosti, i svih ostalih. Tako da nam se one javljaju, JER NIJE LJUDSKI DA NEKE OD NJIH NEMAMO, ali – da nas više ne potresaju iz korena, ni jedne, ni druge (a znamo da i jedne i druge umeju i te kako da potresaju).

Međutim, kada su u pitanju drugi domeni našeg ovozemaljskog postojanja – IZGLEDA DA U VEZI SA NJIMA STVAR STOJI DRUGAČIJE, što bi značilo da je to Isusov sloj laži i podvala (iz principa: red istine + red laži i podvala).

Dakle, posmatrajmo delovanje principa dualnosti, u raznim tim domenima…

Najpre, u samom inkarniranju: što je neko u preinkarnacijskim resursima moćniji duh – zapašće u teže zarobljeničke okolnosti. Ne možemo mi sad da pretresamo i proveravamo život i duhovne potencijale svih nas, naravno, a da bismo ovo dokazivali, POSMATRAMO LOGIKU PRINCIPA DUALNOSTI.

Dakle to, da neko pobegne u šumu, ašram ili u manastir i dosegne grandiozna duhovna postignuća – MOŽE DA SE VEŽE MAČKU (ili mački, svejedno je, zavisi ko se od njih nađe u blizini) O REP! Realni rast svesti mora da povlači, privlači sve veća gušenja, pritiske, isrpljivanja, koji su usmereni na neku vrstu SUŽAVANJA NJEGOVE SVESTI, jer ona teži suprotnom, da se širi i raste.

Što je neko svesniji stega Karantina-Pakla-Zatvora i jače teži oslobađanju – DOBIJAĆE SVE JAČE PRITISKE, „ZVRČKE“, ENERGETSKA ISCRPLJIVANJA, UNUTRAŠNJA GUŠENJA, itd.

Još jednom: posmatrano sa stanovišta delovanja principa dualnosti.

Što u jednom danu (ne bukvalno, a ponekad je to i bukvalno) dosežemo veće misaone uzlete, sa značajnijim uvidima, to nas u drugom danu mora čekati neka začkoljica sa konfuzijom, sluđivanjem, ometanjima, beznađem, itd.

Ako primenom neke metode počnemo da osećamo. tj. primećujemo da postižemo značajne efekte, odmah će nas iza ćoška sačekati ometanja koja nam začas survaju u početku jasnu i logičnu sliku o delovanju isprobane metode.

Sve to dođe kao stalni paket testiranja onoga čemu težimo ili onoga što postižemo. Napravili smo neki pomak u duhovnom rezonovanju ili u svojoj duhovnoj praksi, odmah mora da usledi neko „osporavanje“ svega toga, sumnje, itd. Ako mi položimo taj test, pa nastavimo – ONDA DOBIJAMO NOVI, TEŽI TEST.

I DOKLE TAKO?!

(Zato je, moram u ovakvim kontekstima da se ponavljam, duhovna milina jedna: držati se jedne izabrane duhovne metode, meditacije, mantranja, joge, molitve, držati se nje kao pijan plota, ne preispitivati se mnogo, ne odmeravati realne efekte, verovati slepo onima koji su pisali pohvalno o toj izabranoj metodi, i – nema glava da vas boli. A što pritom nema realnog duhovnog napredovanja… e, pa – ne možete i jare i pare!)

Moja je pretpostavka: do nekakvog „kvantnog skoka“, kojim se nadilazi princip dualnosti. Jer, ako je neko dovoljno „lud“ da istrajava sa svojim razvojno-oslobodilačkim namerama, UZ SVE PRITISKE, DAVLJENJA I ENERGETSKA ISCRPLJIVANJA, koja se samo pojačavaju kako on u tome bude, ma koliko krivudavo i teško, napredovao, onda u nekom trenutku NEKO ILI NEŠTO MORA DA PUKNE. Ili oni, ono, neko, nešto – što ga guši, sputava i iscrpljuje (neki Davitelj ili neka mašinerija kojom on upravlja), ili sam onaj ko je ovoliko „lud“ da istrajava u svojim razvojno-oslobodilačkim namerama.

Gde su naši dragi i nikada dovoljno spominjani i hvaljeni Zlotvori u celoj ovoj priči o principu dualnosti?! Jer princip dualnosti nisu mogli oni da ustanove na Zemlji, svakako je to izvorni princip (valjda).

NJIHOVA MISIJA, TJ. PO NAS ZLOSREĆNA ULOGA JE U TOME ŠTO SU SVOJ POL DUALNOSTI RASTEGLI DO NEVIĐENIH EKSTREMA. Neviđenih, tj. za nas nepodnošljivih ekstrema.

Kao što je ovde već isticano: u redu je i da budemo zarobljeni, i da budemo maltretirani – do granice koja ima duhovnu funkcionalnost. Do granice koja znači psihofizičko i duhovno kaljenje. NAŠI BOGOVI ZLOTVORI SU PREŠLI TU GRANICU I ZAŠLI U OČIGLEDNO: PSIHOFIZIČKO I DUHOVNO MRCVARENJE, koje znači duhovni prazni hod, čak i gore i teže – duhovno unazađivanje, degradiranje, survavanje u provaliju.

Koji problem taj njihov ekstrem rađa?

Što neko, ako je dovoljno „lud“ da želi da pokuša da nadiđe njihove stege, gušenja, programe, i sve drugo čime su nas počastili – mora da U SVOJIM NAPREZANJIMA IDE U NEVIĐENE EKSTREME. I MORA DA RAČUNA NA NEVIĐENE EKSTREME NJIHOVIH TRESKANJA, MLAĆENJA, i drugih uzvišenih metoda delovanja.

Kao što rekoh – ako je dovoljno „lud“ u svojoj rešenosti i u svojim nastojanjima: možda i izvede „kvantni skok“, a ako je nešto normalniji: na vreme će da „pukne“ i da se mahne svega, da se pomiri sa svojim zarobljenostima i da uživa u njima „kao sav normalan svet“; tj. teško da su mu ovo odustajanje i povratak mogući, svoju svest je već dovoljno buntovnički profilisao, te ga Zlotvori neće primiti u toplo okrilje u kojem im se nalaze mase koje im tvore poslušno i za njih energetski izdašno „stado“.

Dokle je ko od nas u vezi sa ovim pitanjima, tj. nastojanjima stigao – ne znamo (znaćemo ako se negde budemo videli pa međusobno pitali), tek: nije loše imati u vidu i ovde naznačene orijentire, možda radi boljeg shvatanja onoga što nas snalazi, ili onoga na šta treba da računamo.


Jedan kraći osvrt, kao značajna, u naše doba sveprisutna ilustracija za neka ranije izneta zapažanja…

Da ponovimo: kao intencionalnim bićima – misao nam teži realizaciji onoga što je njen sadržaj.

Teži, načelno, naravno da se svaka misao, zbog samog svog sadržaja, ali i zbog raznih ograničenja, ne može realizovati.

Da teži realizaciji, jasno nam je jer svakom postupku, delanju… prethodi misao.

Nema konkretno uobličene misli uoči onih postupaka koje izvodimo automatski.

Objekti koje pravimo – NAJPRE SU BILI MISLI (IDEJE) U NAŠIM UMOVIMA.

Dakle, načelno, imamo težnje, misli nam iskazuju težnje, prethode onome što radimo, gradimo, pravimo, akcijama koje preduzimamo.

Takođe nam je poznato – misao može da pokrene emocije.

Ne produkuje sama misao emocije, ali može da ih inicira, pokrene.

Sad pogledajmo u vezi sa bolestima i simptomima bolesti kakvu savremenu SVEPRISUTNU MEDICINSKU (ali i ne samo medicinsku) PODVALU imamo na delu, a zasnovanu na prethodno naznačenom našem mehanizmu!

Nismo uhodani u onome što je duhovno-zdravstveno avangardno, da se primarno oslanjamo na homeostazu, a da nam lekar, medicina i lekovi dođu tek kao „štake“ u suočavanju sa težim bolestima i bolovima.  Te je u redu da na prvu pojavu simptoma krenemo u postavljanje dijagnoza, da bi se preduzeli koraci na izlečenju.

Ali, dobro znamo da se cela ta procedura sa postavljanjem dijagnoze izvodi tako da nam se podmeće DA NESVESNO NAPREDOVANJE BOLESTI POSTAVLJAMO KAO CILJ. Jer nam se uz svaku komplikovaniju proceduru postavljanja dijagnoze pažnja ne samo satima, već često i danima vezuje za bolest, za slike mogućih bolesti… Ta pažnja ostaje vezana i sve vreme lečenja, čovek je navođen na osluškivanje simptoma i dešavanja u organizmu, njih sravnjuje sa „mapom“ mogućih dešavanja u slučajevima pogoršanja…

Našem mišljenju se takva podvala podmeće.

Lekar i medicina nas ne navode da se fokusiramo na fizičke, fiziološke tokove izlečenja, na to da nam što plastičnije predstave procese koji vode izlečenju, već nas upozoravaju, nesvesno zastrašuju MOGUĆIM TOKOVIMA RAZVOJA BOLESTI.

Zanimljivo je, u vezi sa tim, kako je Sitin postavio svoj model izlečenja, u vidu „nastroja“ (o čemu je bilo reči u nekom od tekstova): kroz  medicinski opis izlečenja, tj. onaj ko primenjuje takve „nastroje“ – naveden je da se bavi, da ponavlja sliku telesnih i fizičkih dešavanja u toku izlečenja.

A zvanična medicinska logika je drugačija: lekari, medicina, tu su da spreče da do loših scenarija dođe, ali – čovek mora da ima u vidu kako sve može bolest da se razvija, i da u skladu sa tim prati svoj organizam.

Pa tek nizanje simptoma, pri čemu se brojni simptomi ukrštaju, jedni te isti mogu da se pojave u većem broju oboljenja… Čoveku može da se neki od simptoma pojavi tek onako, „u prolazu“, jer smo i inače izloženi svemu i svačemu, nije ni čudno da nam se svakakvi simptomi uzgred pojavljuju. E, ali ako imamo u vidu registre sa simptomima – mi odmah počnemo da tragamo za bolestima koje nam ti simptomi mogu najavljivati (iako simptomi nisu ni imali nameru da se ovaplote u vidu bolesti).

I ako čujete lekare, medicinske velike stručnjake koji gostuju po emisijama koje se bave, hej – ZDRAVLJEM, onda vam-nam njihova objašnjenja, upozorenja, mudra tumačenja, pre deluju kao crne hronike svakakvih mogućih dešavanja u našem organizmu, u vezi sa tim šta nas sve može snalaziti, AKO TO I TO… ne činimo, ako ne idemo na redovne provere, itd.

Pa se na ove nadovezuju i razni drugi, pomoćni načini da nam se misao i pažnja prilepe za SCENARIJE RAZVOJA BOLESTI, DA NAM RAZVOJ BOLESTI POSTAVE KAO NESVESNE CILJEVE.

Imamo… daju nam – dosetku sa DANIMA POJEDINIH OBOLJENJA. Na primer: „24. oktobar, međunarodni Dan borbe protiv raka dojke“, „Treća nedelja januara, Evropska nedelja prevencije grlića materice“, „8. maj, Svetski dan borbe protiv raka jajnika“, pa Dan borbe upale grla, Dan borbe protiv kratkovidosti, itd. Dobro, ova poslednja dva “dana“ predstavljaju karikiranje, koje bi bilo neumesno da nije u sklopu razotkrivanja podvale, ali – ovo karikiranje nije daleko od realnosti. Čak da ovde zaobiđemo poznati princip da se borbom PROTIV nečega – onome protiv čega se borimo daje veća snaga, odnosno, da je pravi način boriti se ZA ono što postavljamo kao pravi cilj.

Svaki od lekara-specijalista za jednu oblast će savetovati da svako od nas ide na redovne kontrole za njegov specijalistički domen, pa ispada da mi svakodnevno treba da idemo na neke od kontrola, zuba, krvi, dojki, janika, prostate, debelog creva…

ČOVEKA MOGU DA SNAĐU STOTINE BOLESTI! (Da ne zalazimo u DNK-„potencijale“ koje u ovom smislu svi nosimo…)

Koji je to beskoristan, A ŠTETAN, napor, proizašao iz saveta VELIKIH SAVREMENIH STRUČNJAKA, da mi jurimo i borimo se protiv svake od tih bolesti KOJE NAS EVENTUALNO MOGU SNAĆI?!

UMESTO DA NAS MUDRO I DOBORNAMERNO NAVODE DA SE FOKUSIRAMO NA – ZDRAVLJE!

Zar to nije lakše i izvodljivije?! ZDRAVLJE JE JEDNO. Zdravlje, povezano sa Ravnotežom, sa nastojanjem na postizanju harmoničnog funkcionisanja tela, odnosno, harmoničnog psihofizičkog funkcionisanja. NEKA NAM DOSAĐUJU NAVOĐENJEM NA MISAONO BAVLJENJE TAKVIM CILJEM. A ne da nam detaljno opisuju šta će nas sve snaći ako se pojave određeni simptomi…

Da li nam je takvo MASOVNO INDOKTRINIRANJE I MENTALNO TROVANJE POTREBNO?

Pa valjda će svaki čovek, I BEZ OVAKVE GEBELSOVSKE PROPAGANDE, kad oseti da nešto u njegovom funkcionisanju nije u redu, u bilo kojem smislu, otići lekaru. Zar je za takav korak neophodno kljukati CELU JAVNOST masama simptoma i mogućih scenarija razvoja bolesti.

Što nas ne bi, umesto toga, kljukali navođenjem na bavljenje temom „zdravog života“?! Ma koliko to duhovno nemušto bilo, opet bi bilo mnogo korisnije, tačnije, ne bi bilo štetno, kao sve ove „borbe“ protiv bolesti.

„Što nas ne bi…?!“

Naravno da nas kao masu ne bi i neće tako po nas povoljno indoktrinirati!

Ali zato mi treba da sami za sebe u ovom smislu napravimo preokret.

Za početak – da uočimo šta znači, pri suočavanju sa simptomima bolesti i sa samim bolestima, baviti se njima na način na koji nam nesveno, od strane medicinskih stručnjaka navođeno, RAZVOJ BOLESTI POSTAJE CILJ, a šta, uz NAJNEOPHODNIJE racionalno bavljenje simptomima, bolešću, lekovima i lekarskim postupcima za izlečenje – posvećeno pomeranje fokusa ka zdravlju, ka harmoničnom funkcionisanju, te ka faktorima koji ih uzrokuju (Ravnoteža, energetika, itd.).


Odavno mi na „4D portalu“ „kupi prašinu“ tekst o „našim“ mislima koje nisu naše… Dakle, odavno sam na ličnim traganjima u vezi sa onim što je neki od Kastanedinih likova označio kao Zlotvorski dar: „predator vam je darovao svoj um, barokni, kitnjast…“ (tj. sklon detaljima i detaljisanju, gubljenju u detaljima).

Otuda naše muke: kako da izađemo na kraj sa samima sobom, sa mislima koje bi trebalo da su naše, a koje, u stvari, produkuju ili neki nama strani programi u nama samima, ili na koje čak i utiče takođe neki „strani“ organ, odnosno, neki organ (epifiza?) koji je produkt genetskih intervencija od strane nekih davnih Zlotvorskih garnitura, a već o vrlo mogućim frekvencijskim ometanjima naših TANANIH misaonih procesa (jer baš zato što su tanani – podložni su vraškim ometanjima) i da ne govorimo.

Teško nam je da sada raspetljavamo sva zamešateljstva sa našim mislima i sa produkcijom svih naših misli. KAKO I DA IZAĐEMO LAKO NA KRAJ SA NAŠIM I „NAŠIM“ MISLIMA, KAD TO TREBA DA IZVEDEMO – UPRAVO POMOĆU MISLI?! Znale su te drevne Zlotvorske garniture šta sa genetskim infiltriranjem rade!

Teško nam da je sve to raspetljamo, ali – možda možemo da polako ulazimo u trag, u malo jasnije praćenje i razlučivanje „naših“ i naših misli, te da iz tih spoznaja polako pronalazimo metodologiju ZA POČETAK BORBE ZA ELIMINISANJE MISAONIH „STRANIH TELA“.

Kako god da se ovaj fenomen postavi – ispada neopisivo komplikovan.

Ne samo što su nam misli glavno oruđe, glavni instrument u svakom pogledu, od spoznaja do izvođenja promena u ovom svetu, već što nam se one, u nekom ispravnom slobodnijem shvatanju, pomalo poistovećuju sa samom svesnošću, a i po nekoj prostoj logici: svesni smo onoga što shvatamo, nismo svesni onoga što ne shvatamo. Što nam je veća širina i dubina onoga što shvatamo, u sebi i u svetu oko sebe – i svesnost svega nam je šira i viša. ŠTO NIKAKO NE TREBA POISTOVEĆIVATI SA GORDELJIVIM NAUČNIM I NAUČNIČKIM ZNANJIMA, ona baš mogu biti, kao što najčešće i jesu, pokazivali smo na mnogim primerima – REFLEKS NE-SVESTI O ONOME ČIME SE BAVE, paradoksalno, nezavisno od toga što vladaju masama informacija iz oblasti kojom se bave. ČIM NISMO ČVRSTO FOKUSIRANI NA SUŠTINE, U BILO KOJEM SVOM BAVLJENJU, ČIM SE ZATRPAVAMO SVAKAKVIM INFORMACIJAMA, ČIM GUBIMO IZ VIDA ŠIRE SLIKE KOJIMA OBLAST KOJOM SE BAVIMO PRIPADA – ZNANJA KOJA TAKO STIČEMO RAVNA SU DOMENU NESVESNOG, svešću i umom neosvojenog područja.

Neopisivo komplikovan fenomen, do same naše intencionalnosti. Jer smo bića intencionalnosti, bića težnji, bića postavljanja i postizanja ciljeva, PREKO TOG MEHANIZMA SE REALIZUJEMO ILI NE REALIZUJEMO KAO BIĆA, a osnovni instrument za našu intencionalnost su – NAŠE MISLI. Pa, ako su nam naše misli najčešće „NAŠE“ MISLI, tj. Zlotvorskim mehanizmima navođene i iskrivljene misli, koje DOŽIVLJAVAMO KAO SVOJE LIČNE, eto nam tragične fešte! Iz takvih naših najčešćih „naših“ misli proizilaziće ne samo sve intencionalno naopako i pogrešno, nego i po nas štetno (razmišljanja, postupci, ciljevi, planovi, itd.).

Kako ljudi robuju iluzijama? Preko misli! Preko misli i percepcije, ali – misao prati percepciju i konstatuje percipirano (mišlju posao koji je beskoristan ili čak i štetan – konstatujem kao važan i koristan, na primer – rad u postojećim školama, inače, već istican moj lični „krst“).

Kako, zašto ljudi ostaju slepi za Karantin-Pakao-Zatvor? Opet – zbog misli ili preko misli! Misli formiraju „koordinatni sistem“ (u ljudskim nazorima) u kojem nema Karantina-Pakla-Zatvora.

Itd, mogu se te štetne manifestacije „naših“ misli koje nisu naše – nizati u nedogled, no, da vidimo šta nam se na ovom klizavom terenu nekako ogoljuje kao značajniji orijentir.

Ako za uočavanje grešaka u rezonovanju i ishodišta tih grešaka još nismo sazreli, za uočavanje naših ili „naših“ parazitskih misli svakako jesmo. Što je za početak dosta dovoljno u osvajanju procesa ili procedure našeg sopstvenog mišljenja.

SVAKAKO I NIJE POTREBNA NEKA VELIKA UVEŽBANOST DA BISMO UOČAVALI MISLI KOJE SU NAM POTPUNO NEPOTREBNE, SUVIŠNE, BESKORISNE, OČIGLEDAN „PRAZAN HOD“. Dakle, ako su nam (misli) takve – Zlotvorskog su porekla ili Zlotvorskog navođenja, na produkovanje i na bavljenje njima. Za takvim mislima ide trošenje Energije na njih, idu eventualni loši postupci, a češće i emocionalne reakcije, ili utvrđivanje već postojećeg lošeg psihološkog stanja. Postoji tu i jedan „simpatičan“ paradoks: mogu naše PARAZITSKE MISLI da podržavaju i psihološko stanje koje mi doživljavamo kao poželjno i prijatno, a koje nam, dublje posmatrano, nije korisno, nije od razvojno-oslobodilačke koristi.

Dakle, parazitske misli možemo, idući i za njuejdžersko-tajnaškom kategorizacijom, podeliti na: a) pozitivne, b) negativne. I pozitivne i negativne – parazitske su, kao što smo ranije konstatovali za „Svetle“ i „Tamne“ bogove: svejedno što se jedni hrane jednim, drugi drugim tipom naših energija, naših misli, naših emocionalnih reakcija, obe kategorije bogova su – PARAZITSKOG KARAKTERA, dakle, usmereni na naše energetsko eksploatisanje.

Dakle, najpre treba da počnemo da pratimo svoj prazni misaoni hod. Koloplet misli ili „filmove“ koji nam se vrte „u glavi“ ili u umu, često vrte do iznemoglosti, tako da nam se čini da će nam glava pući, da ćemo poludeti (ovo u ekstremnoj podložnosti, ili u ekstremnoj uvreženosti parazitskih misli).

U negativnoj varijanti to su, na primer, neki loši događaji, slutnje loših događaja, loše vesti, itd, čega sve tako lošeg u našim savremenim životima nema! Racionalno je konstatovati takvu lošu „stvar“, možda malo analizirati, doneti svoj sud o njoj, doneti odluku o svojim postupcima ili radnjama koje treba preduzeti (zavisi o čemu se radi), MAKSIMUM je ispravnog misaonog bavljenja takvim povodima. AKO NAM SE I NAKON TOGA MISAONI „FILM“ SA TIM SADRŽAJIMA POČNE PONAVLJATI, VRLO ČESTO IZNOVA I IZNOVA, možda sa nešto izmenjenim „scenarijima“, TREBA DA ZNAMO DA IMAMO POSLA SA SVOJIM, TJ. „SVOJIM“ PARAZITSKIM MISLIMA.

U povodima koji su izazvali stresove i stresogene reakcije to najčešće možemo da uočimo. I nastojanje na isključivanju iz takvih misli je najteže, ali je istovremeno isključivanje iz njih i vrhunski test sticanja snage u eliminisanju parazitskih misli.

SVE OVO, POTPUNO ISTO, VAŽI I ZA SUPROTNO: ZA MISLI KOJE DOŽIVLJAVAMO KAO PRIJATNE, A KOJE NAM SE TAKOĐE KAO „FILMOVI“ ČESTO ILI STALNO PONAVLJAJU. Njih izazivaju radosni događaji, neki prijatni povodi, prijatna dešavanja, itd. Neki uspeh koji smo postigli, a koji nas je izuzetno obradovao, neko putovanje koje nam predstoji, a od kojeg očekujemo velika zadovoljstva, itd. Pa onda, i kad se osećamo teško u toku dana, sami se „obratimo“ ovim parazitskim mislima, sami ih prizovemo ili izazovemo, i – time „dozovemo“ i prijatno psihološko stanje. KO DA OVAKVU PARAZITSKU PODVALU NE SMATRA POŽELJNOM?! Pa na njoj se zasniva celo njuejdžerstvo, a takođe i tajnaštvo!

Da malo preciziramo: iskrsavaju nama svakakvi misaoni impulsi, svakakve misli, i kao ideje, i kao podsećanje na ono što treba da uradimo. I takvi misaoni impulsi se mogu ponavljati, na primer, nešto smo zaboravili da uradimo, pa prosto sami sebe nesvesno podsećamo na zaboravljeno. Ali, U TIM SLUČAJEVIMA NE IDU CELI MISAONI „FILMOVI“, jednostavno, to su u pravom smislu IMPULSI, BLIC-MISLI ili blic-ideje, koje prostruje kroz um.

TAKOĐE, DRUGA JE STVAR AKO SE MI SVESNO BAVIMO PROMIŠLJANJEM NEKE TEME, PROBLEMA, IDEJE… To najlakše ide preko pisanja, jer nam je u ambijentu svakakvih spoljašnjih i unutrašnjih ometanja beleženje ideja ojačava fokus, ali – i ne mora da se radi obavezno o pisanju. Ali se radi o svesno izdvojenom vremenu i „prostoru“ za kontemplaciju ili misaono bavljenje nekom idejom. I mogu nam se van te „zone“ svesnog fokusiranja na temu javljati ideje, kao uvidi i rešenja za pitanja koja smo u toj zoni sebi postavili, ali – opet se ne radi o celom „filmu“. Ako i u tom slučaju kreće „film“ ili koloplet – ZNAJMO DA SE RADI O PARAZITSKIM MISLIMA, svejedno što nama to deluje kao PROMIŠLJANJE U HODU. Ako, na primer, peremo sudove ili spremamo čorbast pasulj „sa rebarca suva“, onda znači da nam to nije zona fokusiranosti na neku kontemplativnost, već obavljanje nekog praktičnog posla. Isključivanje iz misaonog kolopleta dok se time bavimo – baš znači i nekakav odmor od eventualnih misaonih bavljenja koja su prethodila ovim kuhinjskim „projektima“.

ISKLJUČIVANJE IZ MISAONIH KOLOPLETA ILI MISAONIH „FILMOVA“ MOŽE SE VEŽBATI. Ako nam pri prvim pokušajima to ne ide od ruke, tj. od uma – ne znači da nismo „talentovani“ za ovu veštinu. Svako je za nju „talentovan“, samo treba da je uvežba.

Efekte ovog isključivanja iz parazitskih misli najlakše i najbrže ćemo uočiti kod eventualnih stresogenih reakcija. Baš u njima najočiglednije vraćanje misli na ishodište stresogenog reagovanja uočljivo energetski slama. Lako se može proveriti kako nam isključivanje iz parazitskih misli prosto u takvim situacijama dozvovljava da „dođemo do vazduha“.

Isto je i sa parazitskim mislima suprotnog „predznaka“, a to su najčešće, svima nam poznata – SANJARENJA. Mi, po nekakvom poetskom stereotipu, ne uzimamo sanjarenja kao nekakvu lošu pojavu. Naravno, neće nam se zbog prepuštanja sanjarenju nekakvo zlo sručiti na glavu, ali – ako želimo da uočimo njegovu parazitsku prirodu, onda se moramo drugačije prema njemu postaviti.

Isključivanje iz parazitskih misli, ili iz misli koje nam se kao filmovi ponavljaju, ili iz misli koje nam se potpuno „bezvezno“, KONTEKSTUALNO IRACIONALNO, javljaju. Na primer, ako peremo sudove ili spremamo čorbast pasulj „sa rebarca suva“ – što bismo se bavili analizom neke svađe sa komšijom Radisavom, ili time što smo uspešno obavili neku kupovinu, ili, što se najčešće dešava – što bismo se prepuštali MISAONIM ASOCIJATIVNIM SLALOMIMA (setimo se nekog psa kojeg smo videli na ulici, a taj pas je sličan psu našeg teče Milentija, pa onda, kad smo već došli do teče Milentija, pozabavimo se nekom njegovom sumnjivom transakacijom, jes’ da nam je teča, ali sumnjiva transakcija je sumnjiva transakcija, i tako u nedogled!)?!

Već smo objašnjavali u kojem smislu je Tolova, toliko propagirana „moć sadašnjeg trenutka“ – PODVALDŽIJSKOG KARAKTERA. (Jer, zbog naše intencionalnosti – mi nikada nismo u sadašnjosti, nje nema na mikro-planu, ako nje nema, nema ni „moći sadašnjeg trenutka“, itd, šira argumentacija se može naći u tekstu o toj podvali). Dakle, dok  peremo sudove ili spremamo čorbast pasulj „sa rebarca suva“ – NIJE SUŠTINA U TOME DA SE MI NAPREŽEMO DA NAM SVE VREME FOKUS BUDE NA pranju sudova ili na spremanju čorbastog pasulja „sa rebarca suva“! MI DOBRO ZNAMO DA PROSTE, PA ČAK I KOMPLIKOVANIJE, KAD SE UVEŽBAMO, RADNJE OBAVLJAMO PO AUTOMATIZMU. Ne treba fokus, sa njim i misli, da nam budu PRILEPLJENI za sve to spoljašnje čime se bavimo.

Pažnja nam fluktuira onako kako flukturia, što bismo se u tom smeru bilo kako naprezali.

NAŠE JE SAMO DA SE ISKLJUČUJEMO IZ MISAONIH KOLOPLETA, IZ MISAONIH „FILMOVA“, IZ SVOJIH ILI „SVOJIH“ PARAZITSKIH MISLI! Ni više, ni manje, a i to je previše, posebno za NEDOVOLJNO ISTRENIRAN UM.

Šta će mi to, KAKVU FUNKCIJU IMA, moje razmišljanje o komšiji Radisavu, nekom psu na ulici ili o teči Milentiju – DOK PEREM SUDOVE?! (Uzgred, mada sam se zalepio za ove primere, ja ne preferiram ova kuhinjska angažovanja, pretpostavimo da se radi o ženskom duhovnom aspirantu, ili i o muškom, ali koji preferira ovo angažovanje; moj domen je više cepanje i donošenje drva, zimi, i tako neki ambiciozniji poduhvati.)

Da, približava se ovo duhovno-psihološko usmerenje cilju meditacije, bar nekim tipovima meditacije (čini mi se u zen-meditaciji), a tih tipova ima k’o kusih pasa (samo ih je uvaženi gospodin Ošo naštancovao preko stotinak!). Izbegavam da u kontekstu ovih svojih duhovnih traganja i eventualnih pronalaženja rešenja koristim izraz „meditacija“, jer smatram da ovaj izraz, kao i neki drugi (npr. „Bog“, „brak“, itd.) SADRŽE KODIRANE PODVALE (no, to je posebna tema).

Dakle, u suštini – ISKLJUČIVANJE IZ PARAZITSKIH MISLI BI SE MOGLO NAZVATI (izrazom bez kodirane podvale ) BEZMISAONOŠĆU. Onda kad nismo odredili vreme za svesno bavljenje nekom temom, ili kad nismo prisiljeni da se misaono bavimo nekom temom: ISKLJUČIVANJE IZ PARAZITSKIH MISLI IZVODIMO TEŽNJOM KA BEZMISAONOSTI.

USUĐUJEM SE DA KAŽEM (KONSTATUJEM) DA PRAVU, PUNU BEZMISAONOST U NAŠE ENERGETSKI PRE-NAPREGNUTO DOBA NIJE MOGUĆE POSTIĆI. Odnosno, da je nemoguće da je postigne neko KO ŽIVI U OKVIRU BILO KOJEG VIDA ZAJEDNICE, U OKVIRU BILO KOJEG VIDA NASELJA (naseljenih mesta). Možda je to moguće onima koji žive u izolacijama.

U nekim ranijim godinama bilo je moguće postići bezmisaonost i u društvenim kontekstima. Sve ovo potvrđujem na osnovu svojih iskustava. Negde, u nekom tekstu o meditaciji, spominjao sam neka svoja iskustva, a meditacija mi je bila osnovni vid „duhovne prakse“… bar dvadesetak godina, sa nekim prekidima i duže. (Dakle, i sve što pišem o podvaldžijstvu meditacije – ne pišem tek u vidu umovanja „sa distance“, već i nakon višegodišnjeg iskustva.) Bila je jedna faza kada sam kroz meditaciju uspevao da zalazim u izuzetno prijatna stanja potpune bezmisaonosti.

Međutim, posle takve životne faze usledila je faza sa burnim energetskim procesima. Što na mom individualnom planu, što sa počecima većih planetarnih energetskih naprezanja (jača zatezanja Entropije). Ko želi – ZAISTA MOŽE DA OSTANE NA NIVOU UŽIVANJA U MEDITATIVNOJ BEZMISAONOSTI. Ali, ko zaista želi da BESKOMPROMISNO raskrsti sa svim onim što nosi u sebi – MORA DA IZA SEBE OSTAVI MEDITACIJU (ili bilo koju sličnu „duhovnu praksu), KAO POMOĆNU DUHOVNO-METODOLOŠKU SKELU, i mora da počne da silazi u podrum svog nesvesnog, a TAMO SE OTVARA PANDORINA KUTIJA OD KOJE „MOŽE DA SE RIKNE“.

ŠTA MISLIMO, DA SU PROGRAMI U KOJE SMO USKOČILI, A PREKO NJIH I KODIRANE ENERGIJE – ZLOTVORSKA ŠALA SA KOJOM KAO KROZ IGRU LAKO IZAĐETE NA KRAJ PRAKTIKOVANJEM MEDITACIJE?! PA KAKAV BI TO OPAKI KARANTIN-PAKAO-ZATVOR BIO, U KOJEM PREKO UŽIVANJA U BEZMISAONOSTI REŠITE SVE DUBINSKE KPZ-PROBLEME?! Deluje suviše lako, da bi bilo moguće! Uostalom, ko je od istočnjačkih tzv. prosvetljenih PRIMARNO NAGLAŠAVAO ŽIVOT U KARANTINU-PAKLU-ZATVORU, I DA LI JE NEKO OD NJIH REALNO-PRAKTIČNO DEMONSTRIRAO OSLOBOĐENJE?! Naravno da nije, i naravno da se to meditacijom ne postiže, neopisivo složenija strategija i neopisivo dublja mudrost su tu potrebne! Tzv. prosvetljeni su nam samo ostavili bajke za decu i lakoverne duhovnjake, o dosezanju kosmičke svesti, u vidu prodavanje magle o zalaženju u nekakve transcendencije, što nam je APSOLUTNO IRELEVANTNO sa stanovišta naše jezive KPZ-zarobljenosti.

Sve u svemu, kao preporuka: UVEŽBAVATI SE U UOČAVANJU SOPSTVENIH PARAZITSKIH MISLI I U ISKLJUČIVANJU IZ NJIH.

Da, te parazitske misli se najjasnije ispoljavaju (jer se ospoljuju) u našim „beskrajnim“ bezveznim razgovorima. Svaki naš susret sa drugima ima neku svoju makar podrazumevanu temu, ili tematske okvire. Ideje koje pritom iskazujemo mogu biti u okvirima racionalnog, tj. nisu parazitskog karaktera, dok se držimo te podrazumevane teme (neke osnovne razmene informacija, gledišta, neki dogovor, itd.), i dok se držimo nekog razumnog vremena u kojem razgovor traje. Čim se sve to oduži, i ČIM KRENE ASOCIJATIVNI SLALOM, u kojem krenemo sa jednom temom, a odemo na stopetu, pri čemu se često dešava da nam već „jezik ne prati mozak“ – onda nam se pritom jasno ospoljuju parazitske misli. I onda treba da se setimo kako sa njima da postupimo…


(Na podsticaj iz komentara, tema je već ranije bila, sada malo proširenije…)

– O tome da se uzalud trudimo da drugima prenesemo svoje uvide o KPZ-u, o svim ili raznim KPZ-aspektima, fenomenima, problemima…

1.

Pripadnici „stada“, tu, oko nas (bez namere da bude uvredljivo kao simbol, jednostavno – u nekritičkom povođenju za dubinskim nazorima i rezonovanjem mase, simbolika se sama od sebe nameće) prihvataju ono što im profil svesti ili uma propušta, da bude uočeno i prihvaćeno. (Ovde imamo u vidu rezonovanja i shvatanja u okviru metafizike/duhovnosti, ne u nekom opštem intelektualnom smislu.)

Svest ili um ne mogu da im se naprežu više od onoga koliko mogu (ne mogu oni spoznajno ići van sopstvenih moći).

Drugačije viđeno ili rečeno: programi po kojima funkcionišu su jači od njihove svesti i uma.

Ti programi ih drže PODALJE od realnog viđenja, tj. uopšte od viđenja,  Karantina-Pakla-Zatvora.

„Snimke“ realnog viđenja možemo da im stavljamo na uvid, ali, ako njima nije do gledanja – nama još manje treba da bude stalo do ubeđivanja.

Van stavljanja realnog viđenja, i produkata realnog viđenja, na raspolaganje – treba da se, kao puž u svoju kućicu, povučemo u duhovnu hermetičnost (zatvorenost). I da sa njom funkcionišemo u kontekstima u kojima moramo da funkcionišemo, prispodobljavajući se onome kako i drugi funkcionišu, ne odajući drugima sumnjivu i čudačku logiku pravih naših (metafizičkih/duhovnih) nazora.

Kao što i oni demonstriraju duhovnu hermetičnost u odnosu na ono što im mi dajemo…

2.

Šta je u ovom fenomenu još zanimljivije, tragikomičnije, neverovatnije, itd, uz druge izraze koji iskazuju nešto neobično na delu…?

Oni koji se po svom rezonovanju, nazorima i vrednostima uklapaju u logiku „stada“ – ispadaju kao superiorniji po svemu tome, a od nekoga ko je u pravom duhovnom ili metafizičkom smislu iznad njih, i ko pokušava da im prenese nešto od onoga višeg (takođe u ovim domenima: rezonovanje, nazori, vrednosti) što sam ima.

Ponašaju se i deluju kao superiorniji – jer su usidreni u sinergiji kolektiviteta „stada“ kojem pripadaju.

Na primer: ako nekom verniku dokazujete, a što se upravo može dokazivati, besmislenosti verskih ceremonija koje izvodi, besmislenosti sa stanovišta značaja za svest ili duh (i njihov rast), pritom njegova percepcija vašeg (našeg) dokazivanja je: da ste u jeresi, dakle, van prave vere, ili da ste van vere, što je još teže, da vam „duši nema spasa“, kao – on i vera kojoj pripada imaju „mape“ kretanja „duša“ i dešavanja posle smrti, poznaju sva ta postmortalna dešavanja, predele i procese kao svoj džep; itd.

Po (njihov) rast svesti – nazori pogubno čvrsti kao stene!

3.

Ispada, onda, da je namudrije ćutati, da oni koji bolje, više, šire vide – ništa o tome nikome ne treba ni da pričaju?

Izgleda: i da, i ne (sinteza dualnosti).

Jeste mudro ne juriti druge da im se pomaže u onome u čemu oni misle da su na dobrom putu, da su na boljem putu od onoga ko realno bolje vidi, a želi da im pomogne.

Ne trošiti Energiju prosipanjem vode u pesak, Isus je to grubo, i ipak u uvredljivoj metafori rekao: „Ne bacajte bisere pred svinje“, ali, generalno, ako se izuzme uvredljiva slika-metafora, preporuka ima smisla.

Ali, na drugoj strani…

Posebno u naše vreme, sa ovim kompjutersko-internetski razvijenim vidovima komunikacije (na čiju šačicu dobrobiti nam se kao bumerang vrati masa štetnih dejstava), obnarodovati svoje uvide i viđenja, korisna iskustva, isprobanu metodologiju, svoja raskinkavanja  KPZ-fenomena, mahinacija, podvala… ima neke korisne efekte u nekom višem smislu, a koje i oni koji bolje vide – još ne vide (tj. ne vidimo).

Time proces raskrinkavanja podvala i mahinacija, te otkrivanja istina i Istine dobija na jačem odjeku, čim obnarodovano prostruji (makar najpasivnije) kroz svest ili umove makar nešto većeg broja ljudi.

A takođe se time stavlja na uvid otkriveno, jer se (dakle, u ovim savremenim vidovima komunikacije) ne zna kada i kako makar samo poneka ideja može biti nekom drugom (kao što se u nekim duhovnim delima kaže) tragaocu od velike koristi, u smislu pokretanja na lične uvide i lično slaganje kockica shvatanja problema i pronalaženja rešenja.


Prvi tekst serijala je bio teorijskog karaktera, tek kao uvod u prava pitanja na koja nas tema upućuje, drugi – sa nekim praktičnim preporukama, sad se vraćamo teorijskim razgraničenjima, iz kojih će u četvrtom delu takođe proizaći (trebalo bi, uz dejstvujuća ometanja nikad se ne zna) važne praktične preporuke.

Dakle, u kojem smislu smo mi to u svojim glavama?

Ako se realnost (društvena, tehnološka, itd, dakle, cela ova ljudska civilizacija) u kojoj smo, izliva iz naših glava, ili se izlivala kroz istoriju iz glava ljudi („naših predaka“), onda smo u realnosti iz svojih glava, onda smo u svojim glavama.

Naravno, pri čemu moramo da imamo u vidu ZADRŠKU ili rezervisanost koja je već razjašnjenja: spolja posmatrano – MI kreiramo tu realnost, dublje posmatrano – ZLOTVORI preko našeg programiranja, preko stalnih aktuelnih uticaja, preko nas kao dronova, stvaraju ILI ODRŽAVAJU ljudsku realnost koja je po njihovoj (Zlotvorskoj) meri. Da nije tako, ne bismo živeli u Karantinu-Paklu-Zatvoru, nego u nekom BAR PODNOŠLJIVOM planetarnom ambijentu!

Dakle, to, da se ljudska civilizacija izliva iz ljudskih glava (umova), je novčić sa dvema stranama.

Da nije ove druge, Zlotvorske strane – svako probuđen za Zlotvorsku Kreaciju Karantin-Pakao-Zatvor: lako bi se, nakon Buđenja, u dva-tri poteza, oslobodio stega i okova Karantina-Pakla-Zatvora.

Ali, ne samo da to nije moguće, nego, BAŠ SUPROTNO: TAKVOGA TEK ONDA ČEKAJU NEOPISIVE MUKE, i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu.

Ne samo da su mehanizmi KPZ-postojanja takvi da se sa Buđenjem uzle i okovi stežu i zatežu još više, nego je i razvijenijoj svesti sa svakim pomakom u napredovanju sve teže i teže: na jednoj strani je svest o zarobljeništvu sve veća, tj. šira i dublja, na drugoj strani bol zbog nedostižne, skoro nedostižne ili jedva dostižne Slobode je sve veći. (Ne mogu, a da u ovom kontekstu ne ponovim: blago si istočnjačkim prosvetljenima i duhovnim aspirantima, koji SANJAJU velika duhovna dostignuća, vrtoglavi rast svesti, do samih kosmičkih visina i širina, a sve to TEŠKOM MUKOM STICANO, preko –TEGOBNOG  LENSTVOVANJA, preko višesatnog sedenja i zurenja u prazninu koja nosi etiketu „meditacija“!)

Ako čak i ostavimo u ovakvom sagledavanju Zlotvore po strani (da ovde parafraziram S. Basaru: RADO BISMO MI OSTAVILI NJIH, ALI NEĆE ONI NAS, ili da citiriram M. Miljanova: „Pustio bih ja njega, ali neće on mene“) – opet je priča o izlivanju naše civilizacijske realnosti iz naših glava dijalektički komplikovana, i to – komplikovana u delu koji je, izgleda, IZVORNOG POREKLA, tj. kao takav ustrojen od strane Neopisivo Moćnog Bića – Izvornog Kreatora.

Ne živi svako od nas IZOLOVANO u svom delu realnosti unutar Karantina-Pakla-Zatvora, VEĆ SMO MI U ZAJEDNICAMA I U INTERAKCIJAMA. Te to izlivanje realnosti iz naših glava ide KROZ ZAJEDNICE I INTERAKTIVNO.

Postojeća planetarna realnost se, ili izliva ili održava (ono što se kroz istoriju izlivalo) – pažnjom, energijama i delovanjima, iz umova 7.000.000.000 (plus-minus koji milion) LJUDSKIH GLAVA.

Isti obrazac važi za sve koncentrične krugove užih zajednica u kojima smo: narodi i države, regioni i naselja, familije i porodice.

Što znači da dešavanja možemo posmatrati po analogiji (svakako ne u fizičkom smislu potpuno precizno) sa holografskom 3D-slikom.

Neko nas iznervira, dolazi do burne rasprave. To dešavanje je „holografska slika“ koja se izliva iz dve glave. Mi obično podležemo zamkama da je „onaj drugi“ uzročnik i krivac, pri čemu previđamo: da i u nama nije bilo „potencijala“ za ovo dešavanje – do njega ne bi ni došlo. Tačno je da u aktuelnoj situaciji jedan učesnik može da bude pravi krivac, ali – u nekom dubljem, nama nevidljivom smislu: i onaj drugi je nekako navođen baš na ovoga ko je sada uzročnik. Nije taj drugi učesnik u našoj glavi, ali potencijali za ovakav tip interakcije jeste u našoj glavi, i ti potencijali se izlivaju iz naše glave u našu zajedničku realnost.

I onda ovu sliku možemo da proširujemo, naravno, u vezi sa svim vrstama naših aktivnosti i interakcija, ne samo kada je u pitanju gore navedena rasprava (dve osobe). Možemo da je proširujemo do opsega od 7.000.000.000 ljudskih glava (umova), čijim produktom se javlja i opstaje PLANETARNI KARANTIN-PAKAO-ZATVOR.

I oni koji su svesni planetarnog KPZ-„holograma“, prisiljeni su da takođe učestvuju u njegovom održavanju, svojom pažnjom i Energijom, pitanje je kako da oni formiraju svoj lični „hologram“, svoje Polje Slobode, unutar ovog KPZ-„holograma“. To jeste grandiozni poduhvat onih koji se probude za KPZ-planetarnu realnost, ali – tek poduhvat koji treba izvesti, A PRETHODNO TREBA POHVATATI SVE KONCE ZA IZVOĐENJE TAKVOG PODUHVATA.

Videli smo kako Sančo Pansa ne može da ubedi Don Kihota da se on bori protiv vetrenjača, a ne protiv divova. Tako ni tajnaše ne možete ubediti da žive u Karantinu-Paklu-Zatvoru, a da je lično oslobađanje PAKLENI PODUHVAT, koji tek treba izvesti, i za koji tek treba pootkrivati i poslagati sve parametre.

ZA NJIH JE SVE LAKO I SVE NA DOHVAT RUKE! Kao i istočnjačkim prosvetljenima duhovna kosmička postignuća. Blago njima ili jadni oni, zavisi kako se stvar posmatra.

Evo i tajnaške ilustracije u vezi sa ovim pitanjem.

Naša celokupna realnost je po svojoj prirodi hologram. Hologram se prepoznaje kada jedan deo slike sadrži celinu. Jedan piksel je kodiran informacijama cele slike.

Baš kao što stara rolna filma radi: svetlost (svest) se projektuje kroz filter (sočivo) i stvara sliku ili film (realnost).

Naša realnost funkcioniše na isti način. Naša svest, svesnost, čista energija, usmerena je kroz sočiva naših uverenja, misli, osećanja… i stvarnost koju doživljavamo je projekcija ovih ubeđenja, misli i verovanja.

Naše celokupno spoljašnje iskustvo stvarnosti je prosto produkt i izraz našeg unutrašnjeg univerzuma… ono je u suštini MI.

(…) Život je isto takav, belo platno… značenje koje mu mi dajemo je jedino značenje koje ima. Kada dozvolimo drugim ljudima, vladi, našim roditeljima, našoj deci, strukturama kontrole, medijima itd. da našem životu daju smisao… opet je to onda naš izbor da ovim entitetima dozvolimo da daju smisao našem životu. Mi još uvek pravimo taj izbor.

Vratite svoju realnost i budite jedini vlasnik svog života. Dozvolite sebi da budete kreator svog iskustva i dozvolite sebi da izaberete značenje svog života. Izaberite kako hoćete da vaše jedinice i nule budu prikazane.

http://novasvest.com/vesti?id=262&v=svet-kao-hologram

Jeste ovakvo njihovo sagledavanje generalno, tek samo generalno na dobrom tragu, ali – predaleko od pravog (neiluzornog) vladanja SOPSTVENOM REALNOŠĆU onako kako tvorci ovakvih ideja zamišljaju.

1. Imamo, dakle, naše zajednice u kojima smo, i imamo naše interakcije, čijim produktom se javljaju dešavanja koja čine naše živote.

2. Svako od nas funkcioniše po svom ličnom programu, tj. programima.

3. Zajednička dešavanja u kojima smo, naš zajednički „hologram“, je produkt „izlivanja“ iz glava svih nas, dakle, iz posebnih programa svih nas.

4. Tačnije, tu još ne možemo da se snađemo: do koje mere u svemu tome imaju uticaja baš naši individualni i specifični programi, a u kojoj meri mi u tim interakcijama, tvoreći „hlogram“, delujemo po zajedničkoj isprogramiranosti po kojoj je čovečanstvo, u suštini, stado.

5. To je, što se naučno kaže – SINHRONI NIVO, nivo aktuelnih, sadašnjih situacija.

6. Imamo i DIJAHRONI NIVO, nivo koji se opet može posmatrati kao poseban, NAŠ LIČNI „HOLOGRAM“, a koji nastaje tako što se u njega izlivaju, TAČNIJE – IZLIVALI SU SE, impulsi iz glava svih naših predaka. To su naši DNK-programi.

7. Da li i kako uz sve ovo deluje i nekakav astrološki „hologram“, kao SUSTICANJE energija i uticaja planeta i sazvežđa – ne znamo, ali – ima debelih naznaka da ni ovi faktori nisu nedelatni.

Pa kad sve to sakupiumo na gomilu – ode u prah i pepeo tajnaška naivnost! Bar onome ko želi da bude svesna osoba, a onoj glavi koja se vlada po donkihotovskoj logici: nema sile koja će joj tu logiku poljuljati!

Splet svih ovih faktora daje nam jednu sumornu i zatvorenu perspektivu. Koju svakako ne rešavamo tajnaško-nojevskim zaranjanjem glave u pesak.

MEĐUTIM, ISTOVREMENO (ISTINA JE U PARADOKSU!) OVO SAGLEDAVANJE NAM OTVARA NESLUĆENE POVOLJNE PERSPEKTIVE! Otvara nam veličanstvene puteve koji nas vode i oslobađanju i aktiviranju (ili oslobađanju) naših zaturenih i posklanjanih moći!

Već je rečno na početku: ovaj fenomen treba posmatrati u njegovoj dijalektičkoj složenosti.

Jesmo mi, pojedinačno, zarobljenici svih nabrojanih, i ne smao nabrojanih, ko zna koliko ih sve ima, programa i „holograma“, VEĆ SMO I AKTIVNI UČESNICI I KREATORI, ILI – KOREKTORI. Možda su za sada domeni naših uticaja premali, preuski, ali – POSTOJE. Za početak je bitno da uopšte POSTOJE. Ako postoje kao premali i preuski – ZNAČI DA SE MOGU PROŠIRIVATI.

Teško je zaći u ove složenosti, i spoznajno zaći, i verbalno ih iskazati, pa su ponavljanja nekih stavki i česta rezimiranja neminovni.

DNK je u unutrašnjosti ćelije, u jedru. DNK je PROGRAM, u unutrašnjosti. Uzmimo DNK u oplođenoj jajnoj ćeliji. Iz nje se, PO TOM DNK-PROGRAMU, razvija CEO ORGANIZAM. Od DNK-programa, koji je u unutrašnjosti – vremenom dobijamo ceo organizam, koji je u spoljašnjem, koji je OSPOLJENJE DNK-programa.

ISTA PARADIGMA JE NA DELU I SA IZLIVANJEM SVETA IZ NAŠIH GLAVA, sa tim kako se fizički svet u kojem smo – IZLIVA IZ NAŠIH GLAVA (UMOVA). (Da ne ponavljamo, onaj svet nad kojim kreatorski imamo ingerencije, ne izlivaju se mora i planine iz naših umova u naš fizički svet.)

Šta su soliteri, putevi, mašine, kompjuteri, itd, itd, itd?! „TELA“, KOJA SU SU SE U REALNOST IZLILA IZ NAŠIH GLAVA (UMOVA), iz misli i programa koje smo mi za njih napravili (ovde ne mislimo na programe po kojima naši umovi funkcionišu, već na programe-planove koje mi napravimo za ono što radimo). Zgrada, put, kompjuter… imali su, imaju svoj „DNK“ u našem umu. ONI PREDSTAVLJAJU NAŠE OSPOLJENE IDEJE. I oni predstavljaju neke promene koje vršimo u realnosti, a na osnovu ideja iz naših glava.

To su programi koje smo mi kreirali, koji su se izlili uz realnost.

Vratimo se programima PO KOJIMA SMO MI KREIRANI, PO KOJIMA MI FUNKCIONIŠEMO, ILI – PROGRAMIMA KOJI PREDSTAVLJAUJU ZLOTVORSKA PREINAČENJA NAŠIH IZVORNIH PROGRAMA.

Ne znamo pouzdano, ali uzmimo da su nam glavni: DNK i astrološki programi. Uzgred, u vezi sa astrološkim programima… Jung je priznavao njihovu zanovanost, kao poznati psiholog, dakle, zapadnjački tip naučnika. Postoji negde njegov zapis u kojem kaže (otprilike): često se dešavalo da u svojim pshološkim ili psihoanalitičkim nastojanjima počne da oseća kako tapka u mestu, kako u svojim psihološkim „pretragama“ kod nekih ljudi shvata kao da je dospeo u ćorsokak. I zanimljivo je da mu je u nekom trenutku palo na pamet da posegne za astrološkim tumačenjima (on je i inače poznat po posezanju za znanjima iz raznih oblasti i kultura) – i onda mu se otvaralo polje shvatanja mehanizama kod ljudi koje je psihološki ispitivao.

Dakle, uzmimo da se kao refleksi naših DNK i astroloških programa javljaju: ponašanja, karakter, reakcije, percepcija, rezonovanje, sve ono što nas čini ličnošću. (Svakako je to pojednostavljeno, ali nam u ovom kontekstu ne smeta.)

Međutim, mi smo u ovom svetu sa drugim, sebi sličnim bićima, naš zajednički svet čine – NAŠE INTERAKCIJE. I videli smo da se tu pojavljuje „hologram“ kao plod naših interakcija. Uostalom, zgrade, putevi, kompjuteri… javljaju se takođe kao „hologrami“ pažnje, energija i angažovanja većeg broja ljudi. Možemo mi i sami mnogo toga da radimo i izgrađujemo, ali – otkud nam znanja, iskustva, alatke, materijal…?!

KAKAV JE U SVEMU OVOME ODNOS NAŠIH LIČNIH PROGRAMA I INTERAKCIJA U KOJE STUPAMO?! Dokle seže domen naših čisto ličnih programa, dokle je nešto čisto izraz naših ličnih programa, a odakle kreću uticaji programa drugih, programa kolektiva, itd?

Ako mi i jedni druge držimo u zarobljeništvu: da li je onaj ko je zarobljenik – zarobljenik PO SOPSTVENOM PROGRAMU?! ILI TEK U INTERAKCIJAMA POSTAJE ZAROBLJENIK?!

Jedno od ključnih pitanja, jer iz odgovora na njega proizilaze i smerovi za oslobađanje.

Naravno da sa sadašnjim svojim potencijalima to ne možemo ni najpribližnije da razgraničimo.

Astrološki programi bi trebalo da uključuju i sasvim konkretne osobe koje uspostavljaju, treba da uspostave sa nama baš određene odnose. Ili: ti programi imaju definisane tipove odnosa (npr. robijaški) koje treba da uspostvaljamo da određenim tipovima ljudi, sa kojima treba da dođemo u kontakte.

Jedna od paradigmi koja nam malo pomaže je koncept interakcije dva programa, koja je već navođena na primeru semenki biljaka. Svaka (oplođena) semenka određene biljke ima svoj program po kojem će se iz nje razviti sama biljka. Prirodno okruženje ima svoje programe, mikroklima konkretnog predela, koja podrazumeva i druge biljke koje se tu već nalaze, itd. Neke semenke padnu na pogodno tle, neke na tle na kojem su surovi uslovi, ili gde su svoje „carstvo“ već formirale „neprijateljske“ biljke, itd.

I onda iz interakcija proizađe ono što proizađe: neke semenke izdrže i najsurovije uslove, neke ne. DAKLE, INTERAKCIJA VIŠE TIPOVA PROGRAMA!

ŠTO BOLJE, PO NAS POVOLJNIJE PROGRAME IMAMO – TO SMO „JAČI“ (u nekim slučajevima to znači i bukvalno jači, podrazumeva veću snagu, izdržljivost, u svakom smislu) U INTERAKCIJAMA SA DRUGIM PROGRAMIMA. Što smo jači: naravno da ne znači da se bijemo protiv drugih, već znači – snagu uma, duha, karaktera, pa i fizičku snagu, ali zbog osnove kompleksa telo-um&duša-duh.

DAKLE, GENERALNO REČENO: ŠTO BOLJE SVOJE LIČNE PROGRAME BUDEMO IMALI, ILI ŠTO IH BOLJE BUDEMO KORIGOVALI, SREDILI, TO ĆE PO NAS BOLJA REALNOST DA SE IZLIVA IZ NAŠIH GLAVA. Deo realnosti koji možemo označiti kao našu ličnu realnost, već je rečeno – širecivilizacijske promene su neko drugo, teže pitanje koje ne zavisi od nas pojedinačno.

Kako da korigujemo svoje DNK i astrološke programe – to je onaj poseban praktični deo koji je najavljen, mada – brojne teme (naša intencionalnost i reprogramiranje, itd.) ovde su pokušavale da se dotaknu velikih i teških pitanja iz ove oblasti.

Da ovde naglasimo još jedan IZUZETNO BITAN MOMENAT: u promišljanju načina za korigovanje i/ili čišćenje naših ličnih DNK i astroloških programa – MI NE IZMIŠLJAMO NIŠTA NOVO, NE INSTALIRAMO U SEBI NIŠTA NOVO, PRE-PRE-MALE SU NAŠE INGERENCIJE ZA TAKO ŠTO. DA MI U SEBI, U SVOJIM NEKIM DUBLJIM PROGRAMIMA, U NEKIM STAVKAMA IZ TIH DUBLJIH PROGRAMA, VEĆ NEMAMO IDEJE O BOLJEM FUNKCIONISANJU – NE BI NAM SE TE IDEJE NI JAVILE U UMU.

DRUGIM REČIMA REČENO: MI OVIM NASTOJANJEM NA REPROGRAMIRANJU, POBOLJŠANJU NAŠIH LIČNIH PROGRAMA – SAMO NASTOJIMO DA OTKLANJAMO SKRAME, NANOSE I POSLEDICE ZLOTVORKSIH BRLJANJA PO NAŠIM IZVORNIM PROGRAMIMA. Mi se time borimo da DOPREMO do naših izvornih programa, da njima damo snagu i da ih „stavimo u pogon“!

Kao što je već rečeno: dokaz za to je što mi UOPŠTE I IMAMO OVAKVE IDEJE!

NEMOGUĆE JE DA NAM SE U UMU JAVI IDEJA O SLOBODI I O NAŠEM BOLJEM FUNKCIONISANJU, A DA MI TE IDEJE NEMAMO NEGDE U NAŠIM DUBINSKIM PROGRAMIMA! A za idejama, to je drugi deo našeg izvornog programa – intencionalnost, idu i potrage kako da se ideje realizuju, idu delovanja u smeru realizacije.

Ako u dubinskim, izvornim programima imamo kao stavke ideje o Slobodi i o boljem funkcionisanju, onda moramo imati i stavke o tome kako da same te ideje realizujemo.

RECIMO da su ovi  vi tekstovi vid skromnih nastojanja u smeru otkrivanja tih ideja…


Zakonomernost i iz njega proizilazeći prinicipi – koje su do sada često dozvoljavali da ih naslutim, ali se nisu dali sasvim spoznajno ogoliti.

Ma koliko, puni samopouzdanja, gordosti i važnosti, smatrali da smo superironi u najvećem delu shvatanja uzroka svih dešavanja u nama i oko nas, u okruženju i na planeti, ako samo malo dublje, u sklopu prave metafizike, zaronimo u sve to što mislimo da znamo – otkrivamo klizav teren.

Klizav teren… Uzgred, u vezi sa ovim fenomenom… Treba samo videti naučnike kako pucaju od gordeljive superiornosti! Na polju fizičkih dešavanja i proučavanja – nekako još i dopiremo do uzročnika, kod nas samih, kao pojedinaca i kao društava – maltene nikako. Uostalom, pogledajmo, na primer, filozofiju, sociologiju, psihologiju… Svaka od njih predstvlja  NIZ TEORIJA, koje su se najčešće jedna drugoj suprotstavljale. Nema celovitog koncepta ni u jednoj od njih, a oko kojeg su uglavnom naučnici koji im pripadaju saglasni. U svakoj od njih postoje određeni fondovi znanja oko kojih postoji izvestan konsenzus, ali – celovitog koncepta nema. Te, na primer, svaki psiholog najvećim delom deluje na osnovu svojih afiniteta, zavisno od toga kojoj od teorija je nakolonjen.

Dakle, klizav teren… iz više razloga.

1. Nabačeni programi koji nam iskrivljuju percepciju i rezonovanje.

2. Aktuelni Zlotvorski impulsi i/ili aktuelna frekvencijska ometanja, koji takođe, dodatno i sami po sebi imaju za posledicu iskrivljavanje naše percepcije i rezonovanja.

3. Dešavajnja u nama i u vezi sa nama nisu ČVRSTA I UHVATLJIVA kao dešavanja u mrtvom fizičkom svetu, u svetu fizičkih pojava koje nemaju veze sa čovekom i sa čovekovim uticajem. Kod nas kao da važi ono što je konstatovano na polju kvantne fizike: atom je istovremeno i talasni vrtlog, i materijalna „kuglica“, zavisno od toga šta sam posmatrač vidi, zavisno od posmatračevog polja.

4. Odavno sam već uočio i u nekom od tekstova zapisao – baš zato naše spoznaje, ONE KOJE NISU U SKLADU SA DOMINANTNOM PLANETARNOM LOGIKOM, dakle, logikom koja je potpomognuta sinergijom masa (masa naučnika, itd.), VRLO LAKO SE RESETUJU, tj. NEKO može vrlo lako da nam ih resetuje. I mi možemo u nekom trenutku da budemo radosni jer smo otkrili neke uzroke, neke važne opšte principe, itd, ali – RESETOVANJEM nam se vrlo brzo cela kula od karata uruši. I mi idemo ponovo i ponovo… Pa ispada da su u spoznajno boljoj poziciji oni koji SE UŠANČE u određenom fondu znanja, pa „furaju“ sa njim maltene celog života. Tako je i lakše, jer, čim se krene sa preispitivanjima, sa kopanjima, istraživanjima, prestruktuiranjima znanja, onda nastaje „ludilo“…

KAKO SE SNAĆI, KAKO SE POSTAVITI, ŠTA RADITI?!

AKO SE NE MOŽEMO SNAĆI SA UZROCIMA – MOŽEMO SA CILJEVIMA I REŠENJIMA!

Krunsko rešenje, koje povremeno jesam do sada, kao što se kaže – nesvesno, primenjivao, ali ne dovoljno dosledno. VALJDA MI SE NEĆE I ONO (valjda mi neće i njega) RESETOVATI!

Konstatujemo problem ili probleme, zađemo u analizu ili u potragu za uzrocima – koliko možemo. Koliko možemo, do neke mere – ne šteti nam, svejedno da li uistinu dopremo do pravih uzročnika (pod uslovom da oni kao jasni i jasno diferencirani i postoje), ali – da se pazimo da ne počnemo U TOM KOPANJU da tonemo kao u živo blato.

SPASAVAĆEMO SE TAKO ŠTO DEFINIŠEMO REŠENJA ILI CILJEVE!

O ovoj „postavci“ već jesam negde pisao (ovde ili na nekom drugom mestu), ali mi se tada ni približno nije ovaj fenomen prikazivao kao toliko planetarno-sveprožimajući.

Bavljenje, nakom toga, rešenjima ili ciljevima – uklapa se u našu intencionalnost, kao ključni pokretački faktor za izvođenje promena.

I na primeru ovog fenomena možemo da vidimo kako su nam Zlotvori kroz istoriju uspešno podvaljivali, uprežući nam našu intencionalnost u svoja kola.

ONO ČIME SE DOMINATNO BAVIMO – POSTAJE NAM CILJ KOJEM TEŽIMO.

To su te naše misli koje se izlivaju u realnost, ili realnost koja se izliva iz naših glava.

Izlivaju se, ili teže tome.

ODNOSNO, AKO JE ONO ČIME SE DOMINANTNO BAVIMO RETROGRADNOG ILI „STATIČKOG“ KARAKTERA – BLOKIRA NAS. Taj aspekt samoblokiranja sam zaboravio… Na primer: ljudi koji su opsednuti prošlošću. Njima kao da prošlost postaje cilj. Kako se u nju ne mogu vratiti, TAJ FOKUS IH BLOKIRA u izlivanju konstruktivnih misaonih sadržaja u realnost.

OVAJ TIP BLOKADE ČAK IMA I JEDAN NAUČNI VID: U PSIHOANALIZI, u okviru koje se um isuši bavljenjem događajima iz prošlosti.

Dakle, time što nas navode da se do iznemoglosti bavimo opisima problema i njihovim analizama, od svakodnevnih bavljenja, obično ponašanjem drugih (to je okosnica „rijaliti“-programa, ali i svakodnevne ljudske komunikacije), do pompeznih, uglavnom iz društvenih oblasti, naučnih bavljenja.

TIME NAM PROBLEM SAM PO SEBI POSTAJE CILJ!

Što je u našoj svakodnevici u naše doba najuočljivije sa bolestima. Vrlo često ljude snađu neki PROLAZNI SIMPTOMI, koji bi, kada bi bili skloni trpljenju, prošli. Ali, čim odu lekaru, odmah bivaju navođeni (zar to nije vešto Zlotvorsko maslo?!) da od prolaznih simptoma FORMIRAJU BOLESTI, bivaju ubačeni u takvu „mašinu“: od čekanja po čekaonicama (gde nisu u psihološki i energetski nadahnjujućoj atmosferi), preko „idenja“ kroz razna „dodatna“, „specijalistička“ snimanja i provere, do bavljenja lekovima, kontrolama, itd, a nije zanemarljiv broj onih koji se preko interneta lično dodatno informišu o simptomima i o bolesti koje ne bi ni bilo da svega ovoga nije bilo… I eto u konačnici slikovite analogije sa dešavanjima u kvantnoj fizici: NEŠTO ŠTO SU BILI ENERGETSKI VRTLOZI PROLAZNIH SIMPTOMA – NAKON FOKUSA PODEŠENOG NA VIĐENJE, KONSTATOVANJE  BOLESTI: POSTAJE BOLEST. Već sam navodio U OVOM SMISLU ODLIČAN PRIMER jedne svoje komšinice. Vešta da u sebi detektuje ovakve simptome, ona odmah juri lekaru i, kaže, srećna je kad joj lekar nešto otkrije (a koji lekar u današnje vreme ne bi i zdravom čoveku štošta mogao da pronađe?!). Pa, kada je jedanput tako bila kod lekara, a ovome nikako nije pošlo za rukom da joj „nešto otkrije“, ona će maltene besno: „Doktore, ja nisam došla ovde da mi bude dobro, nego da mi nešto pronađeš!“.

A kako smo, već je konstatovano, na klizavom terenu sa dopiranjem do potpunih, konačnih opisa, do čvrste uhvatljivosti problema, a pogotovu do uzročnika – mi u takav „cilj“ tonemo kao u živo blato, ČIME (P)ODRŽAVAMO SVOJE TAPKANJE U MESTU SA SVOJIM RAZVOJEM. Čime, takođe, doprinosimo održavanju postojećeg naopakog sveta.

PRITOM OD SLOBODE SVE DALJI!

Još jedan je dobitak sa dominantnim fokusom na rešenjima i ciljevima (kao što je rečeno, nakon elementarnog konstatovanja , opisa i analize problema, mada taj obim zavisi od mnoštva faktora, negde to bavljenje mora da bude duže i šire): DEŠAVAĆE SE DA NAM NAKON TOGA SAMA OD SEBE ISKRSAVAJU DUBLJA SHVATANJA SAMOG PROBLEMA. (Negde to bavljenje mora da bude dublje i šire: ima problema u vezi sa kojima nam je zaista potrebno da dopremo što bliže do uzročnika, kako bismo nešto u svom ponašanju, delovanju, u ritmu življenja promenili /npr. energetska iscrpljenost, kao uzročnik raznih problema/.)

Dakle, pokušaćemo ubuduće i ovde, UKOLIKO NAS RESETOVANJE NE POREMETI, dominantno da se bavimo rešenjima i ciljevima.

Uz napomenu: mnoga rešenja i ciljevi su u sferi neostvarivog, bar ne za sada, ili ne u postojećim uslovima (npr. priča iz prethodnog teksta, sa time „kako do širih promena?“), ili u sferi maštarija i nebuloza. ALI SMO I TIME NA DOBITKU, U SVOM ISTRAJNOM (ako nam je ostvarivo) USMERENJU DA SE BAVIMO CILJEVIMA I REŠENJIMA. Još jednom da naglasimo, da ne bude pogrešno shvaćeno: to ne znači tajnaško-njuejdžersko bežanje od problema. Njih baš, naprotiv, treba uočavati i shvatati, koliko je to moguće, ALI ZATO DA BISMO DEFINISALI ILI POSTAVILI REŠENJA I/ILI CILJEVE. Uostalom, to je valjda poznat i neduhovni princip pravog progresa (u nekoj minimalnoj meri u kojoj ga u ovom svetu uopšte ima).


Marior

MOGLI BI RECI DA LJUDI SAMI (S A M I) KREIRAJU JEDAN DIO REALNOSTI JEDNAK VLASTITOJ SVJESNOSTI – ZNANJU, KADA NEBI BILO TAMNOG UTJECAJA NA NJIH. OVAKO UZ SVE ZNANE I NEZNANE, VIDLJIVE I NEVIDLJIVE, TRODIMENZIONALNE I CETVERODIMENZIONALNE TEHNOLOGIJE KOJE UTJECU NA LJUDE, MI KREIRAMO REALNOST KOJU ZLOTVORI PREKO NAS KREIRAJU PREMA SVOJOJ ZELJI. DAKLE, OVA REALNOST JE VECINOM ODRAZ ZLOTVORSKE KREACIJE.
ZA PROMIJENITI SITUACIJU POTREBNO JE DA NAM SKINU SA VRATA ZLOTVORE U SKLADU SA PRAVILOM O NEMJESANJU U RAZVOJ NIZE RAZVIJENIH CIVILIZACIJA.
I AKO BI DOBILI SLOBODU NETREBA OCEKIVATI SPEKTAKULARNE REZULTATE JER JE OVO MJESTO GDJE IMAMO 50 POSTO LJUDI BEZ INDIVIDUALNE DUSE I OGROMAN BROJ DUSA KOJE SU STIGLE SA OKUPATORSKIH PLANETA. UZ SVA NASA NASTOJANJA, MI PROBUDJENI U PRAVILU NE MOZEMO PROMIJENITI NI VLASTITU OBITELJ A KAMOLI NESTO SIRE OD TOGA. DAKLE, OPET SE VRACAMO NA TO DA NAM OVDJE NIJE MJESTO NI U KAKVOM SLUCAJU.

Da se deo realnosti izliva „iz naših glava“ samo je oznaka za glavni smer teme ili fenomena.

Naravno da je stvar neshvatljivo komplikovanija.

Ne samo zbog Vladara-Navigatora, već i zato što smo mi međusobno u interakcijama, i ne izliva se iz glave svakoga od nas baš ono što svako od nas nosi u svojoj (pojedinačnoj) glavi. Ima tu i drugih faktora, a oni su (pod)tema drugog dela (teme).

Promišljanje ovog fenomena nije mi naišlo tek radi zabavnog teorijskog bavljenja, u smislu: hajde da o nečemu razmišljam. Naišlo mi je, jer izgleda da su nam na tom putu neki baš-baš značajni (praktični) ključevi, ali je sve to prezamršeno, te se još ne snalazim sasvim. (Prežvakavati već obrađivane ideje, uz lagodnost neobaveznog teoretisanja lako je, sam praktično istraživati – dosta je gadno.)

I ostajem ja uporno pri svojoj tezi: da mi možemo ostati ovde, a ipak pronaći ključeve za eliminisanja ili nadjačavanja Zlotvorskih uticaja i energija u okviru našeg ličnog Polja. Ličnog, za šire promene se slažem – za sada: uslova ni na pomolu.

I… kako nikako da dođem do završnog dela teme „Kako do (širih) promena?“, neka ovaj citat bude povod da se tema okonča (jer je u prethodnim delovima ove teme objašnjavano šta svakako NISU putevi do širih promena, pa da zapišem šta mi se čini da JESU, ma koliko glupavo to što mi se čini da JESU delovalo).

Mislim da niko neće Zlotvore sklanjati sa Grbače Čovečanstva. Mora ih se čovečanstvo samo otresti.

Čovečanstvo je palo, ali palo ne u BLESAVOM BIBLIJSKOM SMISLU, već PALO NA ISPITU suočavanja sa Zlotvorsko-Parazitskim kosmičkim prirodama.

Mada ne volim da se bavimo empatičnošću u odnosu na bića transcedencije, bića koja su nam van iskustvenog domašaja, jer je to protivurečnost sama po sebi (contradictio in adjecto), da ovde ipak malo sebi dozvolimo luksuz sa nizanjem pretpostavki u odnosu na Neopisivo Moćno Biće (NMB) Izvornog Kreatora Čoveka i Zemlje.

NMB je kreiralo Čoveka, izvorno, verovatno, veoma moćno biće.

Ali – veoma moćno: u IZOLOVANIM uslovima.

Izolovani uslovi nisu uslovi REALNOG TESTIRANJA nečije moći.

Realno testiranje ćete izvesti ako takvo biće podvrgnete sučeljavanju sa drugim bićima, sa njihovim uticajima i delovanjima.

I sigurno je radi testiranja moći izvornog Čoveka i dopušteno da Zlotvori banu na Zemlju, kao kada bi se pustili slonovi u staklarnik u kojem se uzgaja cveće.

I TU JE ČOVEK PAO!

Ipak nije bio dovoljno moćan da odoli Zlotvorko-Parazitskim uticajima.

I ne samo da Čovek nije odoleo, nego je srozan do nivoa skoro životinjske vrste, ponižen, UNAKAŽEN.

Možda je NMB u Čoveka ugradilo program po kojem će on morati bilo kada, u bilo kakvim uslovima, ali u nekom trenutku će svakako morati – da obnovi svoju izvornu, pravu, moćnu prirodu.

A DA BI ČOVEK POLOŽIO TAJ ISPIT – MORA TAJ PODVIG SAM DA IZVEDE!

Dakle, nema tu mešanja kosmičke braće, sestara, te kosmičkih teča, stričeva, ujni, svastika, te nekih „galaktičkih federacija“, konfederacija, republika i pokrajina, itd.

ČOVEK MORA DA VASKRSNE SEBE SAMOG, SEBE IZVORNOG, A UPRAVO U SUROVIM KARANTINSKIM KPZ-USLOVIMA.

I svaki put, kada u određenim ciklusima, nakon hiljada godina, Čovek padne na takvom ponovljenom ispitu – nakon toga dobijaće sve teže i teže uslove.

Ali sebe izvornog po sopstvenom programu mora da obnovi, što kaže narod: „Penilo mu se, ne penilo mu se“.

Svakako, situacija jeste neopisivo komplikovana: a) slažem se da su sada na Zemlji u obličju čoveka ogromne mase „trojanskih konja“, predstavnici bića koja su okupirala Zemlju; b) šire promene se ne mogu, neće desiti poznatim načinima pridobijanja masa za promene; kako (već smo ranije konstatovali) pridobijati za Slobodu nekoga ko misli DA VEĆ JESTE SLOBODAN.

Ono što mi deluje kao put do širih promena… a koncept dovoljno sulud da je možda tek glupost i ispisivati ga… ali, ništa ne košta, papir, tj. blog trpi sve što se ovde napiše…

DOVOLJNO JE ZA POČETAK DA JEDAN POJEDINAC „PRESKOČI PRAG“!

Da pronađe, složi i aktivira sve ključeve, za koje sam tvrdoglavo ubeđen da ih imamo u sebi, zaturene među one tri milijarde informacija u svakoj svojoj ćeliji (a naći u toj masi oslobađajuće ključeve nije toliko teško, kao što je tek šala naći iglu u plastu sena).

Poslagati sve ključeve za devet (a možda i devedeset devet!) brava kojima smo, NAJPRE U SEBI SAMIMA (otuda i poslednja tema o tome da smo u suštini mi u svojim glavama), zaključani – znači osloboditi se, individualno, znači: otključati ili početi otključavati svoje velike izvorne moći.

Kako bi izgledao takav neko, tj. koje i kakve to konkretne moći bi imao – nemam kao jasnu predstavu… u vezi sa tim svi mi možemo da pustimo mašti na volju, pitanje je šta će se i kako sa otključavanjem tih brava dešavati.

ALI SAM UBEĐEN DA ĆE TAKAV NEKO UĆI U ZONU NEVIĐENO SPEKTAKULARNOG! I kao pojava, i po onome kako rezonuje, po onome šta i kako radi.

Uostalom, po principu KOJI NIJE NIKAKVA FANTAZIJA: uistinu uzvišena osoba (ne po modelu istočnjačkih fantazmagorija sa uzvišenošću) je osoba KOJA SVAKAKO OSOBITO ZRAČI, ne zbog svojih kosmičkih priča, nego, jednostavno i realno – ZRAČI. Sve što uistinu uzvišena osoba radi – DELUJE KAO, I JESTE: UISTINU UZVIŠENO.

A dodatno na sve to idu i posebne sposobnosti, kao spontane nuspojave probuđenih izvornih moći.

A ko će uopšte da bude takav, ko će da uspe da postigne takav nemoguć nivo? Raspišimo konkurs, nikad se ne zna, možda se neko prijavi!

Na drugoj strani – jasno vidimo, mi koji jasno vidimo, da se proces planetarne Entropije odavno zahuktao. Ljudi se grčevito bore da ogromne resurse svoje Energije ulažu u gluposti, kao i pre pokretanja Entropije, ali – na dubljim nivoima svog bića, a da o tome nisu obavešteni, oni ipak MALAKSAVAJU.

Zar ne primećujemo kako kod ljudi sve masovnije dolazi do „prespajanja žica“, usled prepoterećenja „mašine“? Pa kao posledice imamo ili naprasna umiranja od svega i svačega, ili ponašanja koja već sve ozbiljnije zalaze van zone racionalnog ponašanja.

Planetarni procesi koji će TEK da postanu sve uočljiviji, ubeđen sam. (Prva faza, koju sam najavljivao pre nekoliko godina, se ostvarila: „Ljudi će početi da kvrcnjavaju!“. Što me hoće ovi neknjiževni izrazi…!)

Dodatno uz to, kao deo Zlotvorskih programa, a deo koji im se može obiti o glavu (vratiti im se kao bumerang): u čoveka je ugrađena fasciniranost osobama koje nisu realno za ugledanje i sleđenje, ali – potpomognuto lošim procenama, ljudi postaju kao hiponotički fascinirani. Te ljudi OBOŽAVAJU razne ličnosti koje im, potpomognuto svetlošću medija, deluju kao božanstva (iz sveta glume, vlasti, sporta, biznismenstva /opet neknjiževno!/, itd.). Tj. i ovaj fenomen se, usled Entropije, već „kruni“, ali – pogledajmo samo kako su nekada takve ličnosti bile slavljene, obožavane, sleđene…

Masovno kvrcnjavanje svakako da će zahvatati sve šire i jače i ove sadašnje zemaljske „bogove“, ali će i ljudi sve više malaksavati u svojim obožavanjima ovakvih „bogova“. Ipak nema više na entropijskoj Zemlji toliko Energije, da ovi „bogovi“ budu u nekadašnjem blještavilu, ali ni da budu viđeni (pozicija onih koji ih percipiraju) u blještavilu.

Sad… zamislimo da se usred takve planetarne Tarapane pojavi neko (neka je za početak samo jedan, ali još bi lepše i poželjnije bilo da ih je nekoliko) ko je u prethodno opisanom smislu uistinu uzvišena osoba, ko je, na osnovu raspisanog duhovnog konkursa i nakon uspešno položene obuke, to postao.

Na sve strane se kvrcnjava, pada, malaksavaju „bogovi“, mase ih detronizuju, nekadašnja planetarna blještavila se osipaju i gase, a pojavljuje se neko ili neki koji su uistinu sa statusom zemaljskih „bogova“. Naravno, realno – i oni su ljudi kao i svi drugi, ali kojima je pošlo za rukom da poslože sve ključeve svih unutrašnjih brava koje su nam Zlotvori instalirali, i koji su uspeli da otključaju naše izvorne moći.

Ako bi ovaj NEMOGUĆI PLANETARNI SCENARIO ovako tekao do ove tačke, onda bi se time otvarala vrata, otvorila ogromna planetarna kapija za šire promene: JER BI TAKVI MOGLI DA SVOJOM FASCINANTNOŠĆU ZAMENE DOSADAŠNJE ZEMALJSKE „BOGOVE“, te da postanu predmeti sleđenja. Neka je ono u početku iz sasvim neduhovnih razloga, ali – ne smeta radi dobrobiti samih ljudi… „Ulazim na njihova vrata – da bih ih izveo na svoja“ (I. Lojola).

Naravno, to bi bilo tek početak jednog dugotrajnijeg i teškog, „vrludavog“ procesa.

Nemoguć planetarni scenario, ali – ne smeta da bude zabeležen! Ako nikome ne koristi, neće nikome ni štetiti!

 

Post scriptum

Lukavi i uporni Porfirije Pertovič pokušava da „nasanka“ Raskoljnikova („Zločin i kazna“), iščeprkao je Raskoljnikovljevu teoriju o „izuzetnom čoveku“ (koncept koji je bio Ničeu inspiracija za „natčoveka“), pa ga onda pita:

– A, izvinite, rođeni, da l’ se niste vi sami, dok ste pisali taj članak, malo… makar malčice… osećali kao takav izuzetan čovek?

Dakle, neko od eventualnih čitalaca mogao bi i meni isto pitanje da postavi: da l’ se i ja, dok sam pisao ovaj tekst, „malo… makar malčice…“ nisam osećao pozvanim da budem takav neko uzvišen, ko time što „preskoči prag“ izazove druge da ga slede.

NAJISKRENIJE…!

Kome je preko glave svih Zlotvorskih maltretiranja kojima su me celog života čašćavali (čini mi se da je i Marior nešto u tom smislu u vezi sa sobom spomenuo) – poslednje što želi je da se ISPNE na nekakvu posebnu, bilo užedruštvenu, bilo šireplanetarnu poziciju.

TAKVOME JE PRVENSTVENO STALO DO OSLOBAĐANJA!

Koliko puta sam pomislio:

Daj da pronađem načine za ispetljavanje iz zarobljeničkih krugova u kojima sam! Ne osećam se pozvanim da se bavim niti nekom užedruštvenom, niti planetarnom situacijom, neka siđe da planetarnu situaciju raspetljava onaj ko je dopustio (uz pretpostavku da treba da postoje Kontrolori Kreacije) da Zlotvori ovoliko vršljaju na Zemlji! Neka siđe takav neko, neka stekne stabilnost u nemogućim uslovima, neka aktivira svoje moći uz sva ograničenja i unakaženosti koji su obavezni deo inkarniranja u ljudskom obličju, ja ću prvi da mu se divim i da ga sledim! I biću prezadovoljan da budem slobodan, na nekom pustom ostrvu, uz poneku osobu…

 

 

 


M. Antić: „Plavi čuperak”

Čuperak kose obično nose

neko na oku,

neko do nosa,

al’ ima jedan čuperak plavi

zamisli gde?

U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.

U glavi.

To nije moj čuperak plavi

već jedne Sanje iz šestog ‘a’.

Pa šta?

Videćeš šta kad jednog dana

čuperak nečije kose tuđe

malo u tvoju glavu uđe…

Jesmo li mi zaista u svojim glavama?!

Naravno da jesmo, a gde bismo i bili?!

Samo što imamo iluziju da smo negde napolju.

Iluziju da napolju živimo svoj život.

Dok mi, gle, čuda, svoj život sve vreme živimo u svom umu!

Pa kako nam nije tesno u našim glavama?

Ipak su nam one, kažu stručnjaci sa Harvarda, manje od naših tela.

Kako kome!

Nekima nam, sa suženijiim glavama, sa suženijim svestima, jeste tesno.

Takvi mi smo u svojim glavama u tesnoj koži.

A nekima nam je potaman, čak i više od potaman.

Mogli bismo da primimo na konačište i mnoge druge.

ČAK I VIŠE OD TOGA DA SMO U SVOJIM GLAVAMA!

REALNOST U KOJOJ SMO – IZLIVA SE IZ NAŠIH GLAVA!

Preciznije – deo realnosti, deo realnosti nad kojom imamo ingerencije.

Naše ingerencije nisu: planeta, planine, mora i jezera, drveća i životinje…

Ta realnost se izliva iz Glave, tj. iz Uma nekog Neopisivo Moćnijeg od nas.

Iz njegove „Glave“, ali, svejedno – iz Nečije „Glave“.

Unutar te realnosti postoji deo koji se izliva iz naših glava, tj. umova.

Samo što mi to ne znamo, NISMO OBAVEŠTENI!

Koje su posledice toga, što nismo obavešteni da se deo realnosti u kojoj smo izliva iz naših glava?

Treba imati MOĆ, da bi se makar i deo realnosti izlio iz nečije glave.

MOĆAN JE ONAJ IZ ČIJEG UMA SE IZLIVA TAKO KOMPLIKOVANA REALNOST.

(Recimo – realnost, mada smo već razgraničili, u suštini to je deo realnosti, ali da ne ponavljamo stalno tu razliku.)

Moćan je njegov um. Ili: moćni su njihovi umovi.

Ako nekome prikrijete činjenicu, TEMELJNU ČINJENICU OVOZEMALJSKOG POSTOJANJA, da se realnost izliva iz njegove glave, a čin izlivanja realnosti iz njegove glave znači Moć, ONDA VI NJEMU SAMOM PRIKRIVATE NJEGOVU MOĆ, ili njegove moći.

Vi… tj. to ljudima čine, čovečanstvu su učinili bogovi Zlotvori-Paraziti-Štetočine. Da se ne lažemo!

Dakle, oni su sakrili od ljudi tu temeljnu činjenicu, da se realnost izliva iz glava ljudi.

LJUDIMA SU PRIKAZALI DA SE OVA REALNOST IZLIVA IZ NJIHOVIH (ZLOTVORSKIH), TUPAVIH, ALI TEHNOLOŠKI RAZVIJENIH GLAVA.

Onda oni svu moć, za izlivanje realnosti iz ljudskih glava – PRIPISUJU SEBI, ljudima prikazuju da je sve poteklo iz njihovih umova.

U ODREĐENOM SMISLU TO I NIJE NETAČNO!

Zlotvori se, inače, iz hobija, bave i navigatorstvom. Neki kosmički moćnici sakupljaju kosmičke markice, neki prave kosmičke herbarijume, a ovi naši Zlotvori: vole navigatorstvo.

Vole da navigiraju (ovo nije književni izraz, ali neka privremeno ostane) ljudima kao dronovima.

Ljudima šalju impulse, preko DNK-prijemnika, i/ili na neke druge načine (ko bi to osakaćen u umu znao?!) za: misli, emocije, postupke, itd.

Ljudi te impulse prevode u konkretne: misli, akcije i reakcije, itd.

SVE TO ONI LJUDIMA ŠALJU, I LJUDI PRIHVATAJU – SA POTPUNOM ILUZIJOM DA SU LJUDI SLOBODNI, da ljudi sve to sami čine.

Pa tako dobijamo simpatične (hm!), tj. po ljude tragične paradokse:

– ljudi imaju iluziju da sami misle svoje misli, da sami osećaju svoja osećanja, da sami čine svoje postupke;

– stoga ljudi imaju iluziju (skoro pa) potpune slobode;

– a na to ih, u dominantnom delu, navode (navigiraju) bogovi Zlotvori-Paraziti-Štetočine;

– realnost, tj. deo zemaljske realnosti se izliva iz glava ljudi;

– ali zato što nisu o tome obavešteni, što Zlotvori to kriju od ljudi, ljudi misle da se realnost izliva iz kosmičkih Tupoglavaca, tj. iz glava bogova Zlotvora-Parazita-Bitangi;

– te ljudi nemaju pravu moć, nemaju moć koju uistinu imaju, nad tom realnošću;

– te ljudi žive sa iluzijom (skoro pa) potpune slobode, u realnosti nad kojom im je oduzeta moć, jer ne vide da se ona izliva iz njihovih glava.

Vešto-podmukla Zlotvorska Podvala omogućena je time što se nije celokupna zemaljska realnost izlila iz ljudskih glava.

Ogromni deo zemaljske realnosti izlio se iz “Glave” Neopisivo Moćnog Bića – Izvornog Kreatora.

Ogromni deo… Od same Zemlje i samih ljudi, te biljnog i životinjskog sveta, do domena u kojem su ljudi nastupali kao kreatori svoje društvene i tehnološke realnosti, svoje civilizacije. Pri čemu se taj domen izlio u zemaljsku realnost iz glava ljudi.

Bogovi Zlotvori-Paraziti-Štetočine (od sumersko-vavilonskih, preko starozavetnog Jahvea do novozavetnog “Boga Oca”) su se ljudima prikazali tako kao da se i deo zemaljske realnosti, koji se izlio iz “Glave” Neopisivo Moćnog Bića – Izvornog Kreatora – izlio iz njihovih, Zlotvorskih umova.

A šta su Zlotvori realno mogli da urade? (Šta su mogli…? Kao pretpostavka, kao teze u rekonstrukciji mogućih dešavanja, za sada nam nije dato da to pouzdanije znamo.)

Na osnovu svojih tehnoloških moći oni su svakako BRLJALI: a) po samom zemaljskom ambijentu (biljni i životinjski svet, ne znamo da li i koliko i na uslove i meteorološke cikluse na Zemlji); b) po samom čoveku, po njegovoj DNK (najverovatnije neke moćnije starije garniture Zlotvora, ova savremena, čiji pripadnici su već navedeni, izgleda da nije imala, da nema tolike moći).

Brljali su po čoveku, podešavajući ga za svoje egoističko-parazitske Zlotvorske svrhe: a) sasecali ljudima njihove izvorne moći; b) ugrađivali fizičke i nefizičke “lokatore” u ljudima ili u ljudskim društvima (preko pojedinaca koji ga vode), a preko kojih su ljude pretvorili u indirektne dronove.

NAKON TAKVIH NJIHOVIH DIREKTNIH INTERVENCIJA – MOGAO JE DA KRENE DRUGI ČIN NJIHOVOG (ZLOTVORSKOG) ZEMALJSKOG CARSTVA!

ONDA SU ONI PREKO GLAVA LJUDI IZLIVALI U ZEMALJSKU REALNOST SVOJU-LJUDSKU REALNOST!

SVOJU REALNOST – jer su oni svojim impulsima upravljali procesom KOJIM SU LJUDI ZA SEBE SAME KREIRALI ZAROBLJENIŠTVO, ZATVOR I PAKAO, a uz MOĆNU ILUZIJU da time slobodno kreiraju svoju civilizaciju, najbolje moguće uslove za svoj zemaljski život.

LJUDSKU REALNOST – jer su ljudi, kao što je rečeno, imali i imaju iluziju da samostalno kreiraju svoj lični i kolektivni životni ambijent.

TAKO SU LJUDIMA SASVIM POTKRESANE MOĆI ZA BILO KAKAV POKUŠAJ (SAMO)OSLOBAĐANJA.


D. Lukić: „Fifi“

Ovaj čas, ovaj čas
jedan pas,
na uzici od svile,
sa noktima od lila,
s mašnicom od tila
prolazi kraj nas.

Jedna žena stara
sa njim razgovara:

– Fifi, gledaj pravo,
Fifi, digni rep.
Fifi, pazi drvo.
Fifi, nisi slep.
Fifi, mašnu pazi.
Fifi, lepo gazi.
Fifi, to ne njuši.
Fifi, gore uši.
Fifi, ti znaš ko si.
Fifi, ne prkosi.
Fifi, jezik niže.
Fifi, hodi bliže.
Fifi, ne skakući.
Fifi, sad ćeš kući!

Tako Fifi živi
na uzici od svile,
sa noktima lila,
sa mašnom od tila,
Tako žena stara,
sa njim razgovara.
Tako ovaj čas
prođoše kraj nas.

Jesmo li dronovi?

Ne baš sasvim, ali, izgleda, u priličnoj meri – da.

Suštinski.

Ne kažu Navigatori:

“Sada idi u šetnju!”.

“Ovom čoveku nemoj da se javljaš!”

“Sada glumi oduševljenje!”

Ali da tako, da nam stalno stižu impulsi.

Za misli, za emocije, za reakcije, za stanja svesti, za poduhvate…

PRI ČEMU JE PRIVID SLOBODE POTPUN!

JA sam taj koji je odlučio da sada odgleda neki film.

Ili neku političku raspravu, boks-meč,  neki “rijaliti”…

Niko mi to ne šapuće, ne naređuje, sam odlučujem i krećem.

Da ponovimo i naglasimo: STIŽU IMPULSI!

A mi onda te impulse “prekodiramo”, razvijemo, razradimo u konkretne slike i radnje.

Ili iz njih proizađu konkretne emocije, reči, govor…

Ali… možda nam ne stižu samo impulsi Zlotvorskih Navigatora?

Možda postoji i nekakvo Više Ja, možda i ono šalje svoje impulse?

Ne znamo kako stvar stoji.

Jer ovo je Karantin-Pakao-Zatvor.

U takvom kontekstu ima logtike da je teško eventualnom i Višem Ja da nam prosledi svoje impulse.

Jer, ako je Više Ja, onda nije ovde sa nama, uz nas.

Onda je negde van ove Zone.

Onda njegovi impulsi treba da prođu “zidove” Karantina, da prođu mreže frekvencijskih ometanja, da bismo ih hvatali.

Malo je sve to verovatno.

Verovatnije je da smo u ovoj Zoni ostavljeni na milost i nemilost Zlotvorima.

To jest, prepušteni sebi samima.

A verujem da u sebi imamo sve potrebne “alatke”, tj. programe i informacije za snalaženje u KPZ-zoni sumraka, kao i za oslobađanje.

Ta, valjda nam nečemu služe one tri milijarde informacija u svakoj našoj ćeliji!

Tj. mogu služiti, ukoliko se snađemo da dopremo do njih, ili da ih „otpakujemo“.

Dakle, ako ne impulsi Višeg Ja, a ono svakako impulsi iz informacija koje nosimo u sebi kao kodirane.

Zlotvorsko-navigatorski impusli VS naši pravi impulsi.

Kako da se snađemo, kad nam i jedni i drugi deluju kao da su naši, kao da su naši pravi.

Naizgled prosto, a u stvari teško: PO KRITERIJUMU RAZVOJNOSTI.

Zlotvorski impulsi su NERAZVOJNI I PROTIVRAZVOJNI.

ENERGETSKI SLAMAJUĆI, usmereni na naše energetsko iscrpljivanje.

Naši pravi impulsi vode našem razvoju i oslobađanju, koji su “u paketu”.

Tako dolazimo do novih zamki ili do novih “kamenova spoticanja”.

POJMOVI RAZVOJNOSTI I SLOBODE!

Čitanje knjige, rešavanje zadataka, učestvovanje u nekoj diskusiji, slikanje, pisanje…

Ko u okviru logike Starog-postojećeg-propadajućeg sveta ne bi unapred sve ove aktivnosti “na gomili” označio kao – razvojne?!

A one, po logici Novog-nepostojećeg-nastajućeg sveta ne da to ne moraju biti, nego uglavnom i nisu.

Čitam knjigu o svakakvim ljudskim problemima, i – to da me razvija?!

Bavim se nepreglednim masama matematičkih zadataka (na primer u funkciji završavanja studija), i – to da me razvija?!

A tek da se zamršenosti priče o Slobodi i ne podsećamo…!

Za početak, ako se ne snalazimo najveštije u tome šta nam je u našem mišljenju, akcijama i reakcijama razvojno i usmereno ka Slobodi, uočavajmo šta nam sve kao takvo nije.

Tj. uočavajmo šta nam je jasno nerazvojno i protivrazvojno, šta je jasna, očigledna porobljenost, šta jasno, očigledno energetsko iscrpljivanje.

Tu bi trebalo i elementarno Budni da se nekako snalaze.

Radimo posao nakon kojeg smo kao isceđeni sunđeri…

Prisiljeni smo da radimo takav posao…

Prisiljeni smo da učestvujemo u razgovorima u kojima kao da više i ne vladamo svojim mislima…

Okruženi smo osobama koje nam ispostavljaju svoje zahteve, a i ne pitaju kako nam je…

NAKON UOČAVANJA “NEGATIVA” – TREBALO BI DA MOŽEMO LAKO DA DEFINIŠEMO ŠTA BI NAM U SVAKOM ŽIVOTNOM SEGMENTU BIO “POZITIV”, TJ. CILJ KOJEM TREBA DA TEŽIMO.

Vratimo se impulsima po kojima smo kao dronovi usmeravani…

Ako želimo – mi možemo da lovimo Zlotvorski-navigatorske impulse, da odbijamo da ih sledimo, ukoliko ne moramo, te da umesto njih – DEFINIŠEMO CILJEVE, kojima ćemo se umesto Zlotvorskih impulsa baviti, kojima ćemo težiti.

Na primer, fenomen “Pričaj, pričaj, pričaj!”, možda u naše doba baš-baš izrazit.

Nije nam ova neumorna aktivnost glavni energetski iscrpljivač, ali nije ni bezazlena, kao što mislimo.

Razmeniti neke uistinu korisne informacije, u redu je.

Baviti se u razgovoru rešenjima problema koje imamo (baviti se baš u pravom smislu razvojno-oslobađajućim temama je preambiciozno) – u redu je.

Ali, kad pričanje pređe u inerciju u kojoj nam više “jezik ne prati mozak”, kad se naprežemo da pričamo o svemu i o svačemu, tek da ne bismo ćutali, sledeći asocijativne “slalome” koji mogu da vode “u beskraj”, onda jasno sledimo Zlotvorsko-navigatorske impulse.

Jer radimo nešto što nije ni razvojno, ni oslobađajuće, a svakako jasno jeste energetsko (samo)iscrpljivanje.

Slično razlučivanje možemo izvoditi na svakom koraku.

I nema tu neke velike “filozofije” i misterije oko toga šta i kako treba da definišemo kao svoje ciljeve, koji nam potom postaju teme za razmišljanje.

Na primer… Ako nas neko svakodnevno “davi” svojim pričama (a preko tog “davljenja” se realizuje njegov “pijavica”-model) – nasuprot tome je cilj da budemo okruženi ljudima sa kojima ćemo imati normalnu komunikaciju, uz obostranu razmenu energija i uistinu korisnih informacija.

Ako ne izvedemo to razlučivanje, i ako ne počnemo da se bavimo ciljevima – onda ostajemo sa statusom dronova.

Pri čemu su Zlotvorski impulsi, verovatno nekako preko DNK kao “antene”, povezani sa našom percepcijom realnosti, kojom mi sami sebe dodatno držimo u zarobljeništvu.

Dobitna kombinacija za Zlotvore!

Videli smo već, a valjda znamo i iz iskustva: kako naše misli teže nekim efektima u realnosti.

Na jednoj strani je situacija iluzionista, a takvih je možda 99,99% na Zemlji, tj. situacija neprobuđenih.

U njihovoj percepciji su njihov život, kao i sveukupni život na Zemlji – najnormalniji mogući. Ima tu i tamo nekih problema, ali – to je uticaj “pale ljudske prirode”. Kod ateista je priča ista, tek u finesama drugačija.

Dron-fenomen je ovde kompletno moguć: u sprezi sa iluzornom percepcijom realnosti održava se iluzija normalnosti zemaljskog života, održavaju se Zlotvorski energetski zemaljski reursi.

Na drugoj strani su probuđeni, ali – ZAGLIBLJENI u percipiranju Karantina-Pakla-Zatvora.

Oni ne mogu, a da ne percipiraju realno zemaljski ambijent.

Misli im konstatuju aspekte Karantina-Pakla-Zatvora.

Misli koje teže efektima u realnosti.

Time probuđeni, a zaglibljeni u KPZ-percepciji: ODRŽAVAJU TAKOĐE SVOJ ZAROBLJENIČKI STATUS.

Oni nisu “zahvalni” dronovi kao iluzionisti, otkazuju poslušnost uvek kad mogu, ne slede Zlotvorske impulse, jer su budni za njih, ali – mnoge stege i zamke su i za njih jake.

Iskorak koji nedostaje probuđenima a “zaglibljenima” u KPZ-percepciji je: POSVEĆENO PROMIŠLJANJE RAZVOJNO-OSLOBODILAČKIH TEMA.

Misli koje teže efektima u realnosti – trebalo bi da ih povlače, makar koliko-toliko, razvojno-oslobodilačkim postignućima.

NARAVNO, NA LIČNOM PLANU!

Za razvojno-oslobodilačka postignuća na širim planovima još je rano.

Na primer… Ispisao sam preko dvesta tekstova o stanju i o rešenjima u sumanutom obrazovanju (kojim su me, i nas u Srbiji, Zlotvori darovali), pa – efekti su: često izazivanje najpre besa, a onda ignorisanja od strane iluzionista koji svojim mislima ovakvo obrazovanje podržavaju kao (skoro pa) najbolje moguće.

Ali sam se zato uverio da su pomaci u olakšavanju sopstvene pozicije, i unutar takvog radno-zarobljeničkog ambijenta, zaista mogući.

KPZ-obrazovno ropstvo je prejako, nije to slučajno oblast od posebnog značaja za Zlotvore, tako da mi pravo oslobađanje od njega još nije izvodljivo, mada mu, normalno, težim…


(Ili, što kažu u Zapadnoj Sahari: „Kuda plovi ovaj brod?“.)

1.

Počneš da praktikuješ meditaciju, jer shvatiš da je kucnuo čas da se krene sa nekom, što duhovno upućeni kažu – duhovnom praksom.

Nije to samo da se čitaju knjige o duši, o duhu i o čakrama, nego daj da se zavrnu rukavi i da se prione, na primer, na meditaciju.

Pročeprkaš malo, što knjižice, što gugl sa jutomjubom, vidiš kako to ide, nađeš neku mantru, neku polovnu, dosta otrcanu, ali – koliko da posluži za prvu duhovnu upomoć, recimo reč „mir“.

Kreneš sa po dvadesetak minuta dnevno, pa onda i više. Krene krivudavo, kao i kod svih koji tek što krenu, pa dok se malo ne ukoloteče.

Biva tu u početku i zaboravljanja na praktičnu duhovnu stazu kojom si krenuo, ili: nema zaboravljanja, ali biva i sa nervozom, i sa nekakvim svakakvim mislima koje tekom meditacije znaju da iskrsavaju… Biva sve to, što kaže sveta meditativna literatura – sve to sasvim legitimno, dok se veština meditacije ne savlada.

Onda kao da uploviš u neku mirnu reku, čije struje te same od sebe prijatno nose.

Kuda te nose?

Literatura, skupa sa družbom prosvetljenih, kaže: do kosmičke svesti.

Samo treba da prođu godine.

Budeš, recimo, istrajan, prođu nekako te godine, svane dan kad kažeš sebi, a možda i ponekom ukućaninu, koji je bio upućen u tvoje uzašašćeće aspiracije: „E, pa, ovo se uplovilo u kosmičku svest!“. Naravno, častiš ukućane, možda i frende u pabu, nije to mala stvar, ne strefljava čoveka svakog dana kosmička svest!

Osvrneš se da objasniš kako je to išlo: već neko vreme u toku meditacije počinjala svest da ti se rasipa, kao da je nema, kao da si svuda i nigde. Praznina! Sveta praznina! Ne baš nirvana, jer ona je rezervisana za naprednije, ali – tu negde, u predvorje nirvane svakako dospeš, što bi lagao sebe.

Tako stoji u planu i programu za svaku meditaciju, išao si po tom planu i programu, ništa više, ništa manje! I ne može da se omaši.

Kada odeš u duhovnu penziju – ostaje ti samo da rezervišeš silazak, i – to je to! Silazak sa ringišpila reinkarnacije.

2.

„Ovo je priča koju uvek rado pričam,

to je priča o Boži zvanom Pub!“

Nije baš priča o Boži zvanom Pub, ali priča koju uvek rado pričam je priča o Don Kihotu.

Nije imao gugl i jutujubu, ali čitao viteške romane do besvesti.

U nekom trenutku mu sine, ideja kao munja: dosta je bilo čitanja, treba zavrnuti rukave i prionuti na vitešku praksu! I krene on, nađe neko viteško kljuse, nađe neku vitešku motku (koplje), kasnije u boju protiv berberina osvoji tanjir za sapunjanje brade, tj. kacigu (mada je za te viteške potrebe mogla da mu posluži i neka šerpa), nađe i slugu…

Naiđu oni na vetrenjače, Don Kihot juriša na njih, boj težak, rizičan. Boj, jer on – vidi divove. Krila vetrenjače ga „premlate“, padne, Sančo Pansa, sluga, dotrči: „Gospodaru, lepo sam vam rekao da su to vetrenjače!“ „He, dobri moj Sančo, ti ne znaš kako su ti čarobnjaci opasni i lukavi! Ta, to je upravo čarobnjak Merlin pretvorio diva u vetrenjaču!“

He, sad će neki Sančo Pansa da podučava Don Kihota! PA VALJDA DON KIHOT SVOJIM VITEŠKI PRONICLJVIM UMOM BOLJE RAZAZNAJE STVARI I POJAVE.

Pa se na sličan način nižu drugi podvizi, na primer, rat protiv cele vojske, koja je pretvorena u stado ovaca, nakon čega ga premlate čobani…

Ni tu Sančino ubeđivanje ne beše ni od kakve koristi!

A smešno i jeste, da se Sančo meša u vitešku logiku, koja mu nije poznata!

To je kao kad bi se neko duhovno neuk usudio da posumnja kako se meditacijom može dostići kosmička svest!

Čuj, da tu sumnju podmećeš nekome ko je već zaronio u kosmičku svest! Pa valjda on sam bolje zna gde je! Što bi se neko trezven mešao u to gde su takvima, meditativnim naprednjacima, um i svest?!

3.

Obično biva na ovom svetu, da čovek ima misli. Možda ne baš doslovno svaki čovek, ali – uglavnom jeste to vrlo česta pojava. Čini mi se da su to i neka naučna istraživanja konstatovala.

I – čovek koji ima misli, obično ima razne misli. Misli raznih sorti. Ima misli koje su tu tek da bi imao misli, da mu glava ne bude prazna. Takve mu se rađaju dok čeka autobus, ili u redu pred šalterom, da plati struju. Ili dok razgovara sa nekim uz kafu, ukoliko je jača i gorča; ali nije neophodno da bude jača i gorča. Tada ne ide da je bez misli, ne ide da kao mula sedi sa nekim, pijucka i ćuti. Mora nešto da priča, koliko da mu jezik landara, a kad se priča – onda to uglavnom ide tako da iz jezika ispada nešto što liči na misli. Nekad to i jesu misli, ali, nisu to baš uvek misli, što bi se neko rasipao svojim pravim mislima. Kažeš nešto što liči na misao… šta fali?! I drugi to isto rade, neće ti zameriti. A uglavnom neće ni primetiti, jer razgovori se UGLAVNOM tako izvode da se drugi tek povremeno posluša, pomalo oslušne. Uglavnom svako priča svoju priču, u seriji mini-epizoda, tako da i drugi u prepletu mogu takve iste mini-epizode da emituju u etar.

E, ali ima misli kojima sledi štošta.

Pomisli čovek, koji je počeo da sprema riblju čorbu, da nema mlevenog bibera. Pa pomisli da treba kupiti mleveni biber, jer mu nema riblje čorbe bez mlevenog bibera.

I, šta se uskoro desi?! Za ne verovati je – on izađe i kupi mleveni biber (i to kesicu od 10 g).

I nije ovo usamljena planetarna situacija u kojoj IZA MISLI sledi štošta. Ili u kojima misao nešto IZAZOVE, neke promene, neka dešavanja.

Pomisli čovek, koji ima u dvorištu četiri rasna pekinezera, ali to su oni divovski, krupni kao telad… pomisli da im treba napraviti kućicu, i to, logično, četvorosobnu, sa predsobljem i nišom.

Prođe koji dan, možda prođu i dani naizvesnosti, a onda, svane jedan od dana u nizu, i – četvorosobna kućica za divovske pekinezere je tu!

Možda životne okolnosti čoveku u vezi sa kućicom nisu išle na ruku: komplikovana finansijska konstrukcija, stolar na neplaćenom odmoru, nestašica materijala za pseće domove, itd.

Ali, čovek, malo-malo, pa pomišljao na nerealizovani projekat, na kućicu za pse, pomišljao uporno, i – nije prošlo bez posledica.

4.

Dakle, imaju se misli, oni koji ih imaju, kojima se javljaju.

I nešto se radi, „svašta nešto“, stalno, na svakom koraku.

I sedne se da se odmori, vrlo često, ali – uvek između odmaranja dođe nešto što se radi. Ili suprotno, zavisi od toga da li je poluprazna čaša polupuna, ili suprotno.

Pritom postoji jaka verovatnoća da između misli i onoga što se radi postoji neka tajna veza.

Može dosta toga da se radi, kao što se i radi, „bez mozga“, tj. sa isključenim umom (kao što se meni sada „avira“ isključila, pa ovo kucam bez „avire“), ali – obično je i um tu, tu negde, uz nas… Te ispred onoga što se radi ide misao o tome što se radi ili što tek treba da se uradi.

Kod onih misli koje su tu tek onako, da se ne bi bilo bez ikakve misli, nema te veze sa onim što se radi, jer sa njim i uz njih uglavnom i ne može nešto da se radi. Ako komšinica analizira odeću svoje komšinice na proslavi Nove godine, onda tu prominu neke misli, iza kojih ne dolaze neka dela, koje ne pokreću neka dela.

Ali, generalno, određeni misaoni resursi, koji se istrajnim misaonim angažovanjem stvaraju, izazivaju neke posledice. Po onoga ko ih ima, ili po neke druge. Izazivaju, ili teže da izazovu.

5.

Onaj ko meditira – nastoji da isključi misao ili misli.

To mu je jedan od glavnih ciljeva. Možda mu ne bi bio, da knjige i prosvetljeni ne kažu da tako treba da bude, da je ispravno da tako bude, ako se hoće kosmička svest. A u ono što su prosvetljeni rekli – nije mudro sumnjati, da te mudrost ne bi mimoišla.

Što bi se u tim duhovnim krugovima reklo: „Što će ti misao?! Misao je luksuz, ne treba ti! Budi bez misli! Samo budi, a misao odbaci!“.

Ideal je – biti bez misli. Nešto kao, metaforično, kada bi se čoveku odstranio, daleko bilo, neki deo mozga koji je zadužen za mišljenje. Gde je takav čovek? U nirvani! Ne može da funkcioniše u ovom svetu, ali – u nirvani i te kako može.

Videli smo gore: često misli teže tome da iza njih dođe nešto. Da nešto izazovu. I to im i polazi za rukom, inače ovog sveta ne bi ni bilo. Bar ovakvog kakav je, možda nekakvog drugačijeg bi bilo.

Kuda generalno-životno ide onaj ko u meditaciji teži bezmisaonosti?

U planetarnoj situaciji u kojoj, videli smo, određeni misaoni resurs teži tome da izazove neke posledice, a vrlo često i neko delovanje.

Nigde ne ide! Takav nikuda ne kreće, nigde ne ide, nigde ne stiže.

Kuda i da ide neko ko nikuda i ne želi da ide. Ko i ne pomišlja da negde ide, da treba negde da ide.

Tačnije, onaj ko teži bezmisaonosti može eventualno da se strmekne (strmoglavi) u nirvanu, ali, zna se da se ona otvoreno, neuvijeno, opisuje i kao – Ništavilo?! Kao „sve i ništa“, što je zamajavajuća zamena za izraz Ništavilo.

SLUČAJNO ILI NAMERNO?! To, da meditativna bezmisaonost vodi u Ništavilo (nirvane)?!

Ili, uzmimo drugačije: gde dospeva onaj ko ponavlja jednu reč ili jednu mantru? Recimo da ga nekako snalazi ta reč-mantra-misao (akumulirana višegodišnjim ponavljanjem). Recimo da ga snalaze: „mir“, „ljubav“, itd.

Da li je to dovoljno da bi se normalno funkcionisalo u ovom svetu?

Sumnjičavci kažu da nije, ne znam da li da im verujemo.

Tek, činjenica je za takvoga: zadovoljan je pozicijom u kojoj je.

Da li njemu pada na pamet misao da nešto menja, u sebi, oko sebe, u svom životu?

Što bi, bio bi lud ako bi to poželeo! Ako je zadovoljan!

Recimo, napio se, pao u neko blato, divno mu je. Nema mu svesti da je u blatu, a oseća se blaženo-božanstveno. Nema misli o tome da nešto menja u svojoj trenutnoj životnoj poziciji i – on samo nastoji da se što bolje ušuška u svom prijatnom blatu. Kao neko svinjče na letnjoj vrućini.

Nema misli o tome da nešto treba menjati, nema pokretača na promene.

Uživa se u blatu. (Mislimo da gornju situaciju, a možda i ne mislimo samo na nju.)

A recimo da čoveku, pijanom ili ne, svejedno, padne na pamet da smrdljivo blato (jer blato je uglavnom i smrdljivog karaktera) u kojem je – i nije baš prijatna životna pozicija.

Njemu će se javiti pomisao da nešto treba promeniti. Da treba napraviti neki iskorak.

Možda mu to neće poći za rukom, možda još nema dovoljno snage za takav poduhvat, možda nema izgrađene veštine, ali – POTENCIJAL za nekakvu promenu jeste stvoren.

6.

Tačno je da nam se svakakve misli javljaju.

I takve za koje se smemo zapitati – jesu li uopšte naše. Ili nam ih neko podmeće, kao kukavičja jaja. I ne da nam ih podmeće, nego nas nagoni da ih mislimo do iznemoglosti.

Međutim, nekima nam se javljaju i misli da pozicija u kojoj smo nije dobra. Nije zavidna, nije normalna, u raznim smislovima „nije“…

Iza misli da nam nije dobra – normalno dolazi misao da je treba menjati, da bar nešto u njoj treba menjati.

Da li ćemo uspeti ili nećemo, za početak, nije ono glavno. Glavno je – da nam se nekima javi takva misao.

Da li, pritom, rešenje ili put može biti oštra namera – posvetiti se bezmisaonosti? Rešenje za spas od naleta, oluja svakakvih misli – spasavati se begom u bezmisaonost?

Ili je pre rešenje: preusmeravati pažnju ka onim mislima koje nas vuku van pozicije u kojoj smo, za koju smo konstatovali da nam nije po meri?!

I bezmisaoni posvećenik (meditant)  je u svoj poduhvat zašao sa namerom da nešto menja, da nekuda stigne. Inače se bezmisaonom poduhvatu ne bi ni posvećivao. Ali, iz pozicije u kojoj je – iskoračuje u poziciju u kojoj nema ničeg. Iz nečeg lošeg spasava se tako što zakoračuje u ništa.

On svesno to bira, jer prihvata priču o tome da je to ništa upravo sve, da je vrhunac svega što se u zemaljskom životu može postići. I niko ga ne može ubediti da nije tako, kao što niko nije mogao da ubedi Don Kihota da vetrenjače nisu divovi.

7.

Ili, pogledajmo to isto iz majmunske perspektive… (Oni se pentraju po drveću, pa imaju svoju perspektivu…)

Don Kihot je čitao viteške romane.

Javi mu se MISAO da krene u viteške podvige.

Toj MISLI uslede i akcije, on zađe u podvige.

Zamislimo njega i Sanča Pansu, u napetoj situaciji dok se približavaju prvoj vetrenjači. Ona škripi. Gazda vetrenjače sve u nekoj žurbi, profit je u pitanju, nije stigao da anulira škripanje osovine. A pretpostavimo da je Sančo Pansa u prethodnoj inkarnaciji bio stolar, pa mu neka stolarska znanja ostala kao recidivi iz te reinkarnacije.

Dakle, približavaju se oni nonšalantno prvoj vetrenjači.

Don Kihotu se javi MISAO: „Vid’ diva, vid’ strašnog diva! Sad ću ga svojim ručerdama zgromiti!“.

Šta je za jednog viteza njegovog kalibra jedan običan div u obliku vetrenjače?!

Ali istovremeno se i Sančo Panči javi MISAO: „Uh, ala škripi ova osovina! Treba to popraviti!“

Don Kihota mlatne vetrenjača-div.

Sančo Pansa, posle previjanja gospodara, uđe i namesti osovinu, te vetrenjača više ne škripi. REALNO VIŠE NE ŠKRIPI!

Obojica su hteli da izazovu neke promene…

Da ponovimo rečenicu iz prethodnog poglavlja, nek’ se nađe:

„I bezmisaoni posvećenik (meditant) je u svoj poduhvat zašao sa namerom da nešto menja, da nekuda stigne“.

7.

A zamislimo nešto što liči formalno na meditaciju…

… Ali u čemu, u tom nečem, ulogu mantre ili fokusa na bezmisaonosti igra istrajno i istrajno ponavljano „šaranje“ pažnje po ciljevima koji se postavljaju.

Kao u unutrašnjem našem filmu sa ciljevima, a koji se ponavlja.

Da li bi, tokom meseci (i godina) proizašle neke posledice bliske onome što je sadržano u samim ciljevima?