Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: октобар 2017

1. Misaoni grč sa kojim nam se neke ideje na dnevnom planu stalno i stalno vraćaju. Ali ne u smislu istraživanja, u smislu spoznajnih prodora, već u smislu pukog ponavljanja, u raznim varijacijama.

2. Koloplet misli i slika. Sve i svašta nam iz minuta u minut prostruji kroz um i svest. I bitno i nebitno, i pametno i glupo, i ovakvo i onakvo. Već sam ranije predložio: prelistajte samo neki odlomak romana „toka svesti“, pogledajte se, pogledajmo se u ogledalo…

3. Misli su u sprezi sa emocijama i psihološkim stanjima. Misao može da ih inicira, da ih aktivira, kao što ih misao nakon toga konstatuje, konstatuje tokove psiholoških dešavanja, te uglavnom emocije i ta stanja samo utvrđuje i „proširuje“.

4. Asocijativni slalomi. Najuočljiviji u našim beskrajnim razgovorima („pričaj, pričaj, pričaj!!“): počne se sa jednom temom, zbog koje smo se sastali, a ode se na stopetu. Kada smo već tu, daj da nam jezik ne miruje, a to znači da nam u svojoj haotičnosti um nema mira.

5. Podvrgnutost čestom resetovanju. Ako tek onako samo pričamo prazne priče ili se prepuštamo mislima onako kako nam nailaze, onda u ovom smislu nemamo probleme. Takođe u ovom smislu nemamo probleme ni ako samo pedantno usvajamo tuđe ideje, koje su NAIZGLED pedantno zapakovane u sređene celine i sisteme. Ali ako sami istražujemo, razmišljamo, preispitujemo, ako nastojimo da sami sklapamo metafizičke puzzle, jao si ga nama!

Psiholog K. Hornaj ima dobru sintagmu za jedan takođe nam prepoznatljiv mehanizam: „tiranija unutrašnjih ‘moram'“, kada padamo u grč hiperaktivnosti, jer nam UM NALAŽE tako, jer nam se ČINI da je toliko toga što se mora, i što se mora što pre, uraditi.

ANALOGNO, MI MOŽEMO GOVORITI O TIRANIJI NAŠIH SOPSTVENIH MISLI, o Zlotvorski opako navođenom tiranisanju nas samih od naših sopstvenih misli.

I kao u principu: „Najbolji su robovi koji misle da su slobodni“, možemo i ovde reći: „Najgori su mislioci koji misle da slobodno misle“, tj. ispravno, neometano. (Mnoge od ovih ideja su ovde već ispisivane, ponavljanja u sklopu ažurirnja tema su neminovna.)

Dakle, prvi korak je da uočimo kako nas sopstvene misli tiranišu (po ugrađenom nam programu), a drugi korak da nađemo načine na koje ćemo najpre ometanja svesti na najmanju moguću meru, a onda i sasvim ih se osloboditi (sasvim ili u najvećoj mogućoj meri). TEK NEOMETANE I ČISTE MISLI NAM IMAJU OGROMNU SNAGU, uzalud su nam priče o velikoj snazi naših misli, sve dok mislimo misli koje nisu sasvim naše, I SVE DOK MISLIMO KAKO SUPERIORNO I NEOMETANO MISLIMO SVOJE SOPSTVENE MISLI.

Analogan, i sa njim jasno povezan, misaonom grču je – telesni grč (treba li podsećati na spregu telo – um i duša – duh?), koji nastaje kao refleks previše fizičkih i/ili fizičko-praktičnih aktivnosti. Kada sami jurimo, ili nam se ČINI da nam okolnosti zahtevaju (druga je stvar ako smo bukvalno prisiljeni) još-i-još aktivnosti, samo da se završi ovo i ovo, da ne ostane za sutra, da bismo sutra malo laganijim tempom, a onda sutra upadnemo u novu gužvu, itd. I tako se tera dok se ne pređe granica dnevnih podnošljivosti, kada klonemo, kada smo prisiljeni da malo (pre)da(h)nemo (dušom, ko je ima), i tako ukrug, iz dana u dan, bez obećavajuće perspektive, da se nešto može promeniti. Time smo gurnuti, navedeni da se gurnemo, u hroničnu neravnotežu, sa često i opasnom disproporcijom između naprezanja i opuštanja, u samoj neravnoteži misli se tek dodatno gužvaju, i tako – ringišpil na kojem smo okreće se i okreće do same smrti!

A TAKAV DIKTAT TELU DAJE UM! Um koji je u misaonom grču i HAOSU, ne može telu davati drugačiji, harmoničniji smer, ne može praviti optimalan raspored utroška Energije, ne može jasno birati PRIORITETE angažovanja, ne može razlikovati režim POSVEĆENOG ANGAŽOVANJA i režim OTALJAVANJA. Da, jasno je da nam u životu dominiraju IZNUĐENE AKTIVNOSTI, ne one koje svojevovljno kao najbolje, po nas, možemo da biramo. Ali, u svim slučajevima se „lukavstvom uma“ (Hegelov izum) mogu pronalaziti najbolja rešenja, ili – najmanje po nas loša rešenja, imajući u vidu činjenicu da nam ipak nije 16 dnevnih sati prekriveno iznuđenim aktivnostima, ipak imamo neki procenat slobodnog, tačnije – RELATIVNO slobodnijeg upravljanja utroškom svoje Energije. Ali, treba doći do tog „lukavstva uma“, a kako doći, a pritom zaobići CEO REGISTAR ZAMKI koje nam se umu postavljaju, a od kojih su samo neke nabrojane?

Jasan je Zlotvorksi smer: misao, koja je i nekakav sinonim za svest i svesnost, glavni je instrument za naše oslobađanje. Zato je glavni Zlotvorski smer našeg iskrivljavanja, porobljavanja i držanja u zarobljeništvu – i usmeren ka iskrivljavanju funkcionisanja našeg uma.


Teške su enigme na tom polju, imaćemo po njemu još mnogo i dugo da tumaramo i odgonetamo. Uočimo za sada ono što nam je dato u datoj perspektivi, a što nam donosi i praktične pomake ili orijentire za snalaženje u mišljenju.

Davno sam u već spominjanom tekstu na „4D portalu“ „Muke sa ‘našim’ mišljenjem koje nije naše“ naznačio neke probleme u onome u čemu uobičajeno ne vidimo nikakve probeleme: u našem ne-vladanju našim sopstvenim mišljenjem.

Zar nije tačno: retko ko je spreman da uoči probleme u samom svom mišljenju? Kakvi problemi, svako će se radije upinjati da dokazuje kako je u pravu sa svojim stavovima, dakle, sa mišljenjem? A još da si dozvoli luksuz priznavanja kako mu sa mišljenjem nešto nije u redu…!

Ja sam to odavno povremeno uočavao i priznavao, u vezi sa samim ovim pisanjem. U pisanju, osobito u onom koje je dobrim delom introspektivno usmereno, ti problemi se jasnije uočavaju, bar na strani onoga ko piše.

Muke sa „našim“ mišljenjem koje nije naše… I u tom tekstu sam precizirao: ne radi se o tome da nam neko bukvalno imputira svoje misli, mada i takvi neki vidovi nisu sasvim isključeni. Radilo bi se o nekakvom frekvencijskom ometanju tokom mišljenja ili o nekim nepoznatim nam načinima na koje nam (se) misli GUŽVAJU, iskrivljuju ili navode na stranputice.

Za početak je dovoljna mudrost da počnemo taj nemili fenomen u sebi da uočavamo, a svakako će mnogo vode Dunavom proteći dok sve ili bar većinu stavki u tom fenomenu raspetljamo.

A od kakvog i kolikog značaja je taj poduhvat jasno je po tome što se ponegde sama svest ili svesnost poistovećuju sa mišljenjem (što nije bez neke logike: svesni smo onoga što shvatamo), a takođe nam je mišljenje temeljni „alat“ za spoznaju i za preobražajno delovanje (sve promene potiču od uma, od odluka u umu i od delanja koje proističe iz uma).

Ako ne vladamo svojim mišljenjem, ako nam se na njega deluje i ono nam se iskrivljuje – onda je jasno da nam se remeti i sve prethodno nabrojano što zavisi od našeg uma, tj. mišljenja.


Još malo o podvalama koje nam Zlotvori uvaljuju preko tzv. Kasiopejaca. “TZV.”, jer ko zna kakva se, što kaže narod kod mene – bulumenta, tj. kosmička manguparija krije iza etikete “Kasiopejci”. Da sam ja negde u vasioni, ljudskim bićima mogao bih da se predstavim i kao Arhanđel Mihajlo, i kao Petar Pan, i kao Sveti Duško Dugouško, čik da Zemljani provere i da znaju o kome se uistinu radi. Pa još ako su ti Zemljani lakoverni, kao što je ova družina koja je primala, a možda još uvek neumorno prima, poruke od “KASIOPEJACA”, onda je to prava podvaldžijsko-duhovna fešta.

Sledi osvrt samo na još jednu njihovu podvalu, i dosta više sa njima (bar što se mene tiče), ko će da ispravlja sve „kasiopejske“ krive Drine?! Uostalom, dovoljno je nekoliko ideja ili odlomaka iz nekog dela, pa da se te ideje ili delo fenomenološki shvate, da se shvate kao specifični fenomen. To smo odlično videli i na ranijim analizama tzv. drevnih duhovnih dela.

Hteo sam da kažem: drevna duhovna dela su bar pisali ljudi ili bar ljudi zapisivali ono što su im drugi ljudi ili bića na Zemlji diktirali, pa onda zastanem: a ko zna kakva ujdurma se krije i iza tzv. drevnih duhovnih dela. MOŽDA JE I TU ISTI ILI SLIČAN TIP „KANALIZACIJSKIH“ PODVALA KAO I U SLUČAJU „KASIOPEJACA“, „PLEJAĐANA“ I SLIČNIH MAČAKA PO DŽAKOVIMA. Obrni-okreni, u oba slučaja imamo princip: „red istina (kakvih-takvih) + red podvala i laži“, pri čemu, PODRAZUMEVA SE, istine su prisutne u nekom manjem procentu, TO SAM ZABORAVIO DA RANIJE NAGLASIM, jer po formulaciji koju sam dao ispada da se radi o proporcionalnosti. Uuu, da je proporcionalnost u pitanju – mi bismo im još bili i zahvalni!

ŠTA ISPADA MALOUMNO SA OVIM „KANALIZACIJAMA“?! ŠTO  MI NEKE MAČKE PO DŽAKOVIMA, KOJE SU VAN KARANTINA-PAKLA-ZATVORA OBJAŠNAJVAJU KAKO JE MENI UNUTAR KARANTINA-PAKLA-ZATVORA! U redu bi bilo, da nije podvaldžijskih namera, da nam ove „kanalizacijske“ mačke po džakovima („Kasiopejci“, „Plejađani“, „Arkturijanci“, „Aštar i Galaktička Federacija“, itd, namnožilo ih se k’o kusih pasa!) OBJAŠNJAVAJU USTROJSTVO KARANTINA-PAKLA-ZATVORA IZ NJIHOVE PERSPEKTIVE, tj. šta oni vide, koja to bića vladaju, kako vladaju, KOJIM MEHANIZMIMA NAS NEUMORNO I AŽURNO MALTRETIRAJU, koji su po njihovoj proceni načini da se delovanje tih mehanizama eskivira, da se uticaji tih mehanizama nadjačaju, možda da nam navedu neka iskustva sa sličnih planeta u vezi sa tim, itd.  Mada je pitanje da li nam uopšte i takve informacije mogu dati! Jer, ako imate zonu nekog kosmičkog karantina, podrazumeva se da je to blokada informacija i prema onima koji su u karantinu, i od onih koji su u karantinu. Tj. isto onako kako mi nemamo nikakav ili skoro nikakav pregled kosmičkih dešavanja van našeg milog nam i dragog Karantina-Pakla-Zatvora (fizičke informacije o Sunčevom sistemu i o nekim daljim prostranstvima samo su u smislu sume pravih inforamcija vrh ledenog brega) tako ne može da ih ima niko van Karantina-Pakla-Zatvora o dešavanjima unutar Karantina-Pakla-Zatvora.

Dakle, da nam te „kanalizacijske“ mačke po džakovima daju informacije o Karantinu-Paklu-Zatvoru iz svoje perspektive, ono što i koliko oni iz svoje kosmičke pozicije vide  – TO BI BILO KOREKTNO I PRIHVATLJIVO. Ovako: što kaže jedan političar – prave nas blesavima, i to sa stavom takve superironosti u znanju (o tome kako ti je i zašto ti je tako kako ti je), da ti dođe da se raspametiš kad shavtiš o kakvoj ujdurmi se radi (dođe ti, al’ odustaneš, jer imaš toliko drugih poslova). Ko zna gde su te „kanalizacijske“ mačke po džakovima, i da li su tamo gde nam kažu da jesu, i da li uopšte i jesu, a sole nam pamet u vezi sa tim kako nam je, kako da se snađemo i šta da radimo. KAKO NAM JE, ŠTA DA RADIMO I KAKO DA SE SNAĐEMO – NE MOŽE DA ZNA NIKO VAN KARANTINA-PAKLA-ZATVORA BOLJE OD NAS SAMIH UNUTAR KARANTINA-PAKLA-ZATVORA! Nema ni šanse, ni logike!

Dakle, kažu kaobajagi Kasiopejci, još samo ovaj osvrt, kako će nam znanje olakšati tranziciju iz trećeg u četvrti denzitet:

P: (A) Kažete da znanje štiti. Ono nas štiti protiv ČEGA?
O: Mnogih stvari. Jedan primjer: post-transformativna trauma i konfuzija.
P: (L) Tako, znanje će nas zaštititi od post-transformativne traume i konfuzije. Hoćete reći da će ta tranzicija u 4-ti denzitet biti traumatična i zbunjujuća?

Koja i kakva podvala je ovde u pitanju?

Najpre: KOJE TO ZNANJE?! ČIJE ZNANJE?! Što to malo ne preciziraše? Znanje iz fizike i hemije, znanje iz računarstva i automobilistike? ILI ZNANJE KOJE NAM ONI UVALJUJU? Što bi značilo: “Ljudi, naučite redom lekcije koje vam prosleđujemo, i – čim bude hip-hop u četvrti denzitet, eto vas tamo bez trauma, kao kad pređete iz jednog grada u drugi!”. A videli smo, između ostalog, u sumi tih njihovih znanja je i optimistično objašnjenje – kao što nije bilo šanse da se Indijanci i drugi u obema Amerikama odupru najezdi kolonizatora, tako ni mi, Zemljani, nemamo šanse da se odupremo najezdi Orionaca. I, između ostalog, I TAKVO ZNANJE DA MI POMOGNE U TRANZICIJI?! Takvo TRAUMATIZUJUĆE ZNANJE?!

A možda neko drugo zemaljsko duhovno znanje? KOJE, GDE DA NAĐEMO POUZDANO DUHOVNO ZNANJE NA ZEMLJI?! Već smo videli: SVA POSTOJEĆA DUHOVNA DELA, I DREVNA I NEDREVNA, PISANA SU SA OPROBANIM PRINCIPOM, PRIMENJENIM BEZ IZUZETKA: “RED ISTINE (u zanemarljivom procentu) + RED LAŽI I PODVALA” (svejedno da li su laži i podvale svesni ili nesvesni, nama koji ta znanja treba da koristimo ta razlika koja opravdava neke duhovnjake nije ni od kakve koristi).

Šta nam kaobajagi Kasiopjeci ovde ključno mešaju ili ključno zamenjuju? ZNANJE I SVEST, TJ. ZNANJE I NIVO SVESTI, ŠIRINU I SNAGU SVESTI. TO, KASIOPEJCI, ČAK I MI, OVAKO MENTALNO OBOGALJENI, ZNAMO DA NIJE ISTO. Jedno je imati svakakva znanja, a SASVIM-SASVIM drugo: imati širinu i snagu svesti, imati svest očišćenu od loših psiholoških mehanizama, svest koja jasno shvata i percipira svet oko sebe, bez zamagljenja i iluzija, koja, dakle, jasno percipira Karanatin-Pakao-Zatvor, koja je izgradila veliku snagu uma i snagu duha preko uma, koja je izgradila oko sebe, tj. oko tela moćno misaono-morfično i bioenergetsko polje, koja vlada maksimalno koliko je moguće svojom Energijom, upravlja, maksimalno koliko je moguće, svojim životnim tokovima, dakle, otrgla se maksimalno koliko je moguće, od robovskih KPZ-lanaca, KOJA NE PODLEŽE OVAKVIM (kao što su ove vaše) PODVALAMA, itd, itd, itd.

A SVE TO JE MNOGO-MNOGO VIŠE I ŠIRE OD BILO KAKVOG PUKOG ZNANJA! Ima pravo znanje značajnog udela u izgradnji ovakve svesti, svakako, ali – izgrađena svest i bilo kakvo znanje nisu sinonimi, “istina” koju nam kaobajagi Kasiopejci pokušavaju poturiti.


Da su sva dešavanja lekcije od neprocenjive vrednosti… Već nam je i jasno koja se podvala krije iza ovakvih “MUDROSTI”. Kao i iza svih saveta po drevnim duhovnim knjigama, a u kojima se poručuje da je sve, pa i ono loše što se dešava – Božja Volja, dakle, lekcije kojima nas Bog daruje.

OVOM “DOKTRINOM” SE LJUDI NASTOJE PROGRAMIRATI TAKO DA ZLOTVORI NE KRŠE ZAKON SLOBODNE VOLJE. Ovo duhovno programiranje je samo delić sveopštih planetarnih programiranja, na svim frontovima života i mišljenja. Preko programiranja postignete da ljudi misle da su slobodna bića – te kada ih pri tom držite u podjarmljenosti i u paklenom zatočeništvu: možete to da činite do mile volje, ne kršite zakon slobodne volje, jer ljudi svoju porobljenost prihvataju, doživljavaju kao slobodu. A ljudi po zatvorima, a ljudi u totalitarnim režimima…? Zlotvori elegantno “peru ruke” od ovih porobljavanja: “To jednostavno vi, ljudi, porobljavate jedni druge. Mi se tu nigde ne pojavljujemo i mi nemamo veze sa tim.”

Analogno, na polju duhovnosti se dobija već citirana “doktrina”: sve što nam se dešava su korisne duhovne lekcije. Da, ima muka koje su duhovno korisne lekcije, ali dominantni deo mučenja, i na individualnom i na kolektivnom planu su – psihofizička i duhovna mrcvarenja. Ako vi kao vajni duhovnjak progutate ovu “doktrinu”, SVOJOM SLOBODNOM VOLJOM SE SAGLAŠAVATE I SA PSIHOFIZIČKIM I DUHOVNIM MRCVARENJIMA, ŠTAVIŠE, PRIHVATATE IH KAO KORISNE LEKCIJE. Krše li Zlotvori na ovaj način princip slobodne volje? Naravno da ne krše, ako vas ubede da je mrcvarenje po vas korisno, i ako vas ubede da ga sa zahvalnošću prihvatate.

Tako da Zlotvori svojim Zlotvorskim delovanjem kod 99,99% ljudi ne krše zakon slobodne volje! Krše ih samo kod retkih pojedinaca koji su budni i koji Karantin-Pakao-Zatvor doživljavaju kao Karantin-Pakao-Zatvor.

on ZNA zašto su vanzemaljci ovdje i da se boji. David Jacobs kaže da je stvaranje njihovog potomstva primarni cilj koji stoji iza fenomena otmica. Da je to stvarno tako?
O: Djelomično, ali to nije “cijela stvar.”
P: (L) postoji li neki drugi dominantan razlog?
O: Zamjena.
P: (L) Zamjena čega?
O: Vas.
P: (L) Kako to mislite? Da li stvaraju jednu rasu koja će zamijeniti ljudska bića, ili otimaju pojedine ljude kako bi ih zamijenili klonovima ili nešto drugo?
O: Uglavnom ono prvo. Vidite, ako neko želi stvoriti jednu novu rasu, ništa bolje nego masovno hibridizirati, a onda masovno reinkarnirati. Pogotovo kad je domaćinska rasa van svakih granica ignorantna, kontrolirana i antropocentrična. Kako lijepa sredina za jedno potpuno uništenje, osvajanje i zamjenu… zar ne?

O: Mi smo vam također rekli da ono što su evropljani napravili “američkim domorocima” može predstavljati jedan predznak na nivou mikrokosmosa. Također, kao malo “hrane za razmišljanje” može poslužiti i ovo što vi kao zemljani 3-ćeg denziteta činite žiteljima 2-gog denziteta (biljkama i životinjama, prim.prev.) Drugim riječima, vi ni po čemu niste posebni, uprkos tome što mislite da jeste, zar ne? Takođe smo vas upozorili da se Orion stvorenja, 4-tog denziteta i njihovi saveznici, nadaju da će vas kontrolirati i nakon vašeg prelaska u 4-ti denzitet. Sada kad zbrojite sve ovo, što imate? Do sada bi bar trebali znati da je duša ono što je bitno, a ne tijelo. Vas su drugi manipulirali/projektirali na genetički, duhovni i fizički način da budete bodicentrični (orjentisani na ili zaokupljeni tijelom, prim prev.). Interesenatno je da bez obzira na sve napore od strane 4-tog pa do 6-tog denziteta, taj “veo je ostao neoštećen”.
P: (L) Sada se postavlja pitanje što mi trebamo RADITI s ovom informacijom?
O: Kao i sa svim ostalim, nije do toga šta vi trebate raditi s njom, radi se samo o tome da je imate.
P: (L) Da li postoji neka mogućnost da se pokvari plan entiteta iz 4D u vezi ovog projekta?
O: Da li je postojala ikakva mogućnost da se poraze španjolski konkvizitori, engleski, francuski, holandski i njemački “kolonijalisti”?
P: (F) Da li oni kažu ono što ja mislim da su rekli? (L) Da. To je neizrecivo deprimirajuće.
O: Planeta je prekrivena sa EM mrežom.
P: T: Da li su to lajdenske linije ( ley lines, prim. prev. )?
O: Ne.
P: L: Da li su one umjetno stvorene?
O: Napravljene konture.
P: One su umjetno ocrtane. Što je rezultat tog prekrivanja?
O: Manipuliranje koje koristi 3. i 4. Konzorcij.
P: A: Koja vrsta EM mreže? L: Prirodna EM mreža je ucrtana…
O: Kao nježan, valno geometrijski „pokrivač“.
P: T: Da li je on na površini planete, ili ide kroz planetu, ili kuda?
O: Iznad.
P: J: Da li mikrovalni odašiljači tome pridonose?
O: Indirektno otkriveno istim upraviteljem.

Scenario sa “masovnom hibridaizacijom” ljudi nije nemoguć, nije nemoguć uticaj preko nekakve posebne EM-mreže… Ne znamo da li je to u pitanju, ali – vektori Zlotvorskih delovanja, tačnije refleksi koje možemo pratiti u funkcionisanju ljudi, omogućuju dozvoljavanje takvog scenarija. Dakle, to ostaje u domenu pretpostavki. Ali imamo ovde dve stvari koje su očigledne.

1. Najpre KONTRADIKCIJU! Između ostalog – i kontradikcije otkrivaju podvale. Ranije je rečeno da su nam sve lekcije, sva mučenja korisni, “ekstatični”, ovde: da će nas porobljavanje neminovno snaći, čak će se protegtnuti na 4. denzitet. Dakle, i u 3. i u 4. denzitetu snaći će nas KORISNO POROBLJAVANJE! ZANIMLJIVA LOGIKA!

2. Kao što nije postojala mogućnost da se poraze engleski, španski, holandski kolonizatori, tako nema šanse da se izbegne porobljavanje Zemljana od strane Orionaca. Namaknete ljudima mračnu i bezizlaznu perspektivu – i unapred ih pasivizujete i navodite da se predaju, da dignu ruke od svake borbe. DA LI ĆE OVAKO NEŠTO DA URADI ZAISTA DOBRONAMERAN SAVETNIK?! Dobronameran vanzemaljski savetnik može da predoči izuzetno tešku situaciju, maltene bezizlaznu, ALI ĆE UVEK I UVEK PODSTICATI DA SE TRAŽE REŠENJA I DA SE TRAŽE NAČINI DA SE DOPRE DO SLOBODE I DO POZICIJE U KOJOJ SE MOŽE ESKIVIRATI ILI NADJAČATI KOLONIZATORSKI POHOD. “Bori se do kraja i nikad ne reci ‘nikad’!”- tako bi izgledao dobronamerni savet. Porobljivačkim savetom se, suprotno, nastoji ubiti svaka nada i nastoji se psihološki slomiti onaj na koga se porobljivač namerio.

P: Dakle, ako dajete ljubav kad vas nitko to ne traži, vi NE dajete?
O: Vi uzimate, kao i obično.
P: Kad kažete „vi uzimate“, što uzimate?
O: Energiju, poput OPS.
P: Kako to da vi uzimate energiju od nekog kad mu dajete ljubav kad ona nije tražena?
O: Jer OPS vozilo ne uči biti OPD kandidat pomoću toga što određuje potrebe drugih.
P: Ne razumijem kako to znači da vi onda uzimate energiju.
O: Jer je onda to akt jedan od samo-zadovoljavajućih. Ako netko „daje“ tamo gdje nema upita, i zato, nije potrebno, to je povreda slobodne volje! I usput, koja bi druga motivacija mogla biti u takvom scenariju?!? Razmislite pažljivo i objektivno u vezi toga.
P: Moja misao u vezi toga bila bi da, kod takvog scenarija, da ako netko daje ljubav nekome tko nije pitao ili zahtjevao to, da izgleda da je to želja da se promijeni drugog, tj. želja za kontrolom.
O: Shvatili ste!!!

Opozicija OPD-OPS je “klizava”, ali – samo objašnjenje njuejdžerske, pa i tajnaške, pomame za davanjem ljubavi u suštini je prihvatljivo.

POGRESKE ISTOCNJACKE DUHOVNOSTI
P: (L) Druga stvar je učenje da se trebaš povući u neku vrstu redovništva da bi rastao duhovno. Ono što sam ja uvidjela je to da je svijet točno ono što je potrebno da bi se učile lekcije postojanja. Svatko tko misli da, ako bi htio biti duhovan, da moraš otići u samostan, meditirati ili slijediti ovu ili onu takozvanu „duhovnu praksu“, se okreće od najsjajnije interakcije sa Bogom i stvaranjem. Oni odbacivaju velik dar. Život u svijetu sa težnjom da se vidi duh u svim stvarima, možeš postići ovako više nego ako se isključiš, odeš u samostan gdje ne postoje ometanja, nikakvi realni testovi ravnoteže ili gledanja svijeta oko sebe. Religioznije je, mislim, biti u svijetu i budi sposoban vidjeti i iskusiti „duh“, nego što to većina ljudi shvaća.

Savet koji je takođe u redu. Uz podsećanje na princip, KOJI, EVO, I OVDE DOLAZI DO IZRAŽAJA, princip za koji se usuđujem reći da sam lično na njega nabasao: “Red istine + red laži i podvala”. Princip koji je bez izuzetka primenjen u drevnim duhovnim delima (videli smo to na mnoštvu analiziranih primera). U slučaju Kasiopejaca: videli smo prethodne odlomke sa podvalama, ovde imamo dva sa ispravnim objašnjenjima.

Treba li onda tragati za “zdravim zrnevljem”? Kao što je ranije ovde objašnjavano: MOŽETE LI VEROVATI OSOBI KOJA VAS ČAS LAŽE, A ČAS VAM GOVORI ISTINU?! Naravno da ne možete, jer nikada ne znate kada vam šta govori, jer stalno morate biti na oprezu. Zamorno je komunicirati sa takvom osobom, pa je mudrije uopšte i ne komunicirati, ukoliko ne morate, a bar duhovne izvore takvog karaktera ne moramo da čitamo, jer nas niko “ne bije po ušima” da ih čitamo.

Pa hajde da ovo ispravno objašnjenje povežemo sa prethodno predočenom nam zatvorenom perspektivom: Orionci će nas neminovno kolonizovati. Ako će nas svakako kolonizovati: onda nam je potpuno beznačajno objašnjenje u vezi sa tim da li idemo u duhovnost preko manastira ili preko običnog života, uz uključenost u društvene tokove. RADIJE NAM VI DAJTE NEKE ORIJENTIRE ZA ODOLOVANJE PRETPOSTAVLJENIM UTICAJIMA ORIONACA, AKO JE TO ISTINA, a ne da nam tu drobite o razlikama između duhovnosti manastirskog i nemanastirskog tipa.


(Bilo je možda još značajnih duhovnih otkrića ovde na blogu, značajnih razrešenja enigmi i našeg funkcionisanja i našeg oslobađanja. Ako ih je još bilo, onda je možda ovo jedno od (naj)značajnijih. Vreme će pokazati da li je tako, a dok se vreme u vezi sa tim ne oglasi – imam prava da verujem da jeste ovako kao što mi se čini. Te da u tom međuvremenu uživam u ovome što mi se čini ili što se babi snilo…)

Koliko mi je poznato – od E. Kuea, kroz ideju o autosugestiji, potiče metoda koja se zasniva na PONAVLJANJU, možemo reći – papagajskom ponavljanju, a vezano za nastojanje na izvođenju promena i za postizanje ciljeva, u domenu svog zdravlja, ponašanja, u domenu sudbinskih tokova.

Savremen(ij)i tajnaši su već uveliko razgranali ove početne ideje i korake, kroz često i složenu metodologiju, ali u kojoj opet ključni oslonac ostaje – PAPAGAJSKO PONAVLJANJE. Bilo verbalno, bilo kroz vizualizaciju. Bilo da je to forma cilja kojem se teži, bilo forma ISHODA, kao slika već postignutog cilja.

Treba li PONAVLJATI (ono što je ovde na blogu već naglašavano) – da (papagajsko) PONAVLJANJE nije primereno IZVORNOM FUNKCIONISANJU LJUDSKOG UMA?! Ponavljanjem istih rečenica, ideja – um se obogaljuje, neurotizuje, kreativno slama, umrtvljuje. U svakom slučaju – stavlja van tokova normalnog, njemu primerenog funkcionisanja.

To je smer od ponavljanja ka umu.

A smer od uma ka ponavljanju: ako iz uma stalno „cure“ jedne te iste ideje i priče, znak je takođe nekakvog njegovog poremećaja. Ne poremećaja u metalnom smislu, već poremećaja izvornog funkcionisanja uma.

Ponavljanje kao baza delovanja u okviru tajnaštva (stalno i stalno ponavljaš jednu te istu rečeničnu formualciju cilja kojem težiš ili ponavljaš zamišljanje slike cilja), ponavljanje pri čitanju molitvi, u mantranju, takođe i u nekim vidovima meditacije – sasvim su bezazleno štetni vidovi u odnosu na ŠIROKO INSTITUCIONALIZOVANO PONAVLJANJE, a u okviru školskih sistema.

Postojeće, ČAK PLANETARNO obrazovanje zasniva se bazično na KRETENIZUJUĆEM PONAVLJANJU sadržaja učenja. Zato moram da ponovim (!) izuzetno pronicljivu kvalifikaciju akademika P. Savića: „Imamo obrazovanje koje nam kretenizuje decu!“. Lekcija se „UČI“ tako što se više puta pročita, pa se više puta ponovi. Jedna, druga, treća, peta… Pa idu ciklična ponavljanja u formi TZV. obnavljanja. Što se sve zaniva na SULUDOJ IDEJI da znanje čine OKAMENJENE IDEJE koje se na silu ubacuju u um.

Bio je ovo malo širi osvrt na ulogu ponavljanja rečenica i ideja u funkcionisanju uma, radi informisanja, a nama ovde je potreban momenat ovog ponavljanja u sklopu nastojanja na izvođenju promena.

Ne tvrdim da tajnaši kroz ponavljanje nisu postizali efekte, njihove zasluge u demonstriranju efekata uma na izvođenju promena uvek sam naglašavao, uz stavljanje na stranu svih njihovih plitkosti i duhovno-psiholoških zastranjenja. Daje ponavljanje efekte na izvođenju promena, KAO ŠTO JE NEKE EFEKTE DAVALO I ORUĐE IZ KAMENOG DOBA!

Dakle, umu nisu svojstveni ukrućenost i statičnost u formi ponavljanja, već STALNA AKTIVNOST, u formi prerade informacija i dolaženja do novih viđenja, preispitivanja, shvatanja, uvida, u formi stalnih prestruktuiranja postojećeg fonda ideja.

No, krenimo malo nekim drugim putem, putem koji nam se otkriva u duhovnim istraživanjima koja se dobrim delom obelodanjuju ovde na blogu.

Dovoljno se ne razumem u računarstvo da mogu da pretpostvaljam da ažuriranja programa znače izmene i nadopunjavanja dodacima, RADI USAVRŠAVANJA, radi boljeg i efikasnijeg funkcionisanja… (Imam neki tablet, dakle, andorid-formu, koji tek povremeno koristim, pa kad počnu da mi iskaču ažuriranja, dođe mi da zavapim: „Aman, ostavite me na miru! Pa zar mora stalno sva ta ažuriranja?!“.)

Uzmimo neki cilj, koji za sebe definišemo, na primer: „Imati, steći stabilnost i Ravnotežu“. Taj cilj se može razraditi u vidu mini-programa, ali programa u nekoj najelastičnijem smislu (ne sa pojmom „program“ u nekom pravom informatičkom vidu): šta shvatamo kao stabilnost i Ravnotežu, kako mislimo da ih možemo postići, koje praktične korake nameravamo da preduzmemo.

Po tajnaškoj proceduri i metodologiji mi bismo to što smo kao program zapisali – podvrgnuli REŽIMU STALNOG PONAVLJANJA, verovatno svakodnevnog, možda i više puta dnevno. DOK NAM UM NE PROKLJUČA! Pa nije ni čudno da se kod mnogih koji krenu putem ovakvog ponavljanja javi psihološki pritisak, te odustaju.

Po RECEPTURI AŽURIRANJA PROGRAMA: MI BISMO SE GORE DEFINISANOM PROGRAMU CIKLIČNO VRAĆALI, TE PONEŠTO DODAVALI, PONEŠTO MENJALI. Možda novi uvid, možda nešto što smo o tome pročitali, a prihvatljivo nam je, možda bismo i povremeno prestruktuirali ceo program, možda bismo uneli i neke korekcije u sam program, jer možda vremenom shvatimo da smo u nekom od glavnih smerova programa pogrešili, itd. ALI NA OVAJ NAČIN DOBIJAMO JEDAN ŽIV I ZANIMLJIV PROCES, PRIMEREN KREATIVNOJ PRIRODI UMA.

Sad pogedajmo Zlotvorsku lukavu prirodu!

MI VEĆ FUNKCIONIŠEMO PO NJIHOVIM NAOPAKIM PROGRAMIMA, ILI PO NJIHOVIM ISKRIVLJENJIMA NAŠIH IZVORNIH PROGRAMA. Oni su nam životni ambijent tako vešto podesili, da nas STALNO I STALNO NAVODE NA AŽURIRANJA TIH NJIHOVIH PROGRAMA ILI ISKRIVLJENJA. Te nas, dakle, navode na ojačavanje i „širenje“ tih njihovih programa ili iskrivljenja. Ako, na primer, programirano stresogeno reagujemo i na najmanje životne sitnice – MI DOBIJAMO STALNO SITUACIJE PREKO KOJIH TAJ PROGRAM AŽURIRAMO. Um nam se tu svesrdno uključuje na našu štetu.

Zato je, ako se upustimo u promene – đavolski teško izvoditi ih. Ažuriranja starih antirazvojnih programa se ukorenilo do nivoa INERCIJE, a zaista treba imati snage za ažuriranja novopostavljenog programa, kao i za, što je povezano, izvođenje praktičnih koraka u vezi sa tim, tamo gde su praktični koraci mogući.

ŠTO SVE MANJE AŽURIRAMO STARE PROGRAME, A SVE VIŠE NOVE – TO STARI PROGRAMI SVE VIŠE ATROFIRAJU, A NOVI SE UČVRŠĆUJU. Jeste ovo jednostavan i zaista delatan princip, ali – toliko je u svemu ovome potrebno vremena, strpljenja, istrajnosti, jer treba računati i na dodatna stalna Zlotvorska treskanja, da ovo što je teorijski vrlo jednostavno – u praksi ispada kao vrlo teško i komplikovano.

Te se ljudi radije i ne upuštaju u promene. Ali to onda znači da se prepuštaju starim programima. Eventualno oni mogu da odolevaju ažurnom ažuriranju (pleonazam, koji u ovom kontekstu ima smisla) starih programa, ali – ne uspostavljaju nove i faktički funkcionišu po starima.

Pisanje ovde na blogu se takođe može sagledavati u kontekstu AŽURIRANJA PROGRAMA.

Ciklično sam se vraćao onim temama koje su u nekoj formi i inače u okviru mojih ciljeva, te sam im dodavao nova sagledavanja i nove uvide. Možda ponekad i značajnije menjao stare koncepte-programe, što je moglo da ispadne kao nedoslednost, a što, u stvari, ima drugačiju prirodu. Te otuda tekstovi koji drugima mogu da deluju kao ciklično puko ponavljanje istih tema.

Opravdano ovo što je ovde objašnjeno drugima možda neće značiti bogznašta, meni lično sa ovim uvidima se raspetljavaju mnoge metodološke zavrzlame. Što ne znači kako mi se čini da je sve razrešeno, ali – jedan značajniji pomak svakako jeste u pitanju.

 

DAKLE, OBRATITE PAŽNJU NA TO KOJE OD SVOJIH PROGRAMA SVOJIM RAZMIŠLJANJIMA, TE IZ NJIH PROIZAŠLIM POSTUPCIMA I REAKCIJAMA – AŽURIRATE!


MOLIM TE PROCITAJ OVDJE SU I ODGOVORI ZASTO SMO TU, IAKO NISAM SKROZ ZADOVOLJAN OBJASNJENJEM

P: (L) Ne, ja nisam pod utiskom da su samo dobra iskustva prihvatljiva, ali me sve ovo buni jer sam mislila da razgovaramo sa ljudima koji bi trebali biti ‘mi’ iz budućnosti. Sada se nalazimo u jednom periodu na ovoj planeti kada se stvari nalaze u jednom veoma čudnom stanju. Odvija se neka vrsta ogromne tranzicije i ja se pitam kakva je svrha svega toga? Zašto mi uopće razgovaramo s vama?
O: To je jedna lekcija. Zar još uvijek ne razumijete? Ta lekcija, sve lekcije, to je sve što postoji. Sve one su od neprocjenjljive vrijednosti.

I Plejađani iz “Objava sa Plejada” (prva knjiga, uz sve distorzije, konceptualno prihvatljivija od Kasiopejaca, ovi su baš-baš konfuzni) govore nam iz budućnosti, mi koji sebi govorimo iz budućnosti. Ne isključujem takvu postavku, iako nam iz naše perspektive deluje kao bezvezna, jer smo svakako zarobljeni u jednodimenzionalnoj percepciji. Te je mudrije da nam ovakve ideje prećute, jer nas nekako unapred odbijaju onim što nam iz naše perspektive deluje suludo.

Sve lekcije od neprocenjive vrednosti?! OOO, ŠTO BIH VOLEO DA TI KASIOPEJCI (ako su uopšte oni u pitanju) DOĐU I PROŽIVE KOJU GODINU (ne moraju više) PODVRGNUTI OVAKVOJ DUHOVNO-PSIHOLOŠKOJ TORTURI I MRCVARENJU, haotičnosti i programiranjima iz kojih nema izlaza kao iz začaranog kruga, tj.u kojima se na jedvite jade snalaze i oni sa nešto jačim duhom…! A ja bih voleo da sedim sa strane i posmatram ih, te da im ironično kažem: “Braćo, sve te lekcije su vam od neprocenjive vrednosti!”

P: (L) Dobro, mi dobijamo te lekcije. Vi ste nam rekli što se događa. Vi vidite kako se to događa oko nas. Ja sam sigurna da je ono što ste nam rekli stvarno tako, jer postoji MNOGO drugih okolnosti i dokaza kao i istraživanja drugih koji su stigli do istih zaključaka, I PROKLETO BILO, SVE JE TO TOLIKO RUŽNO! DA LI ME RAZUMIJETE?! TO JE VEOMA RUŽNO!
O: Govoreći iz vaše perspektive.

“Govoreći iz vaše perspektive!” KOJA GLUPOST! PA VALJDA NAŠA PERSPEKTIVA OVDE I JESTE BITNA I PRESUDNA! MERITORNA! Zamislite generala koji sedi u toploj sobi, čačka zube posle obilnog ručka i prati na monitoru vojnike koji gacaju po blatu, kojima je neprijateljska masa za petama, koji se jedva vuku, gladni, izranjavljeni, koji kukaju i traže pomoć, a general će: “Vojnici, sve to jeste strašno iz vaše perspektive, ali, posmatrano odavde, sve to je kao jedna zanimljiva i korisna lekcija, jer mi ćemo iz svega što vam se dešava izvući pouke u vezi sa našom strategijom!”

SVAKOME KO SA NEKE DIMENZIONALNE DISTANCE PRATI OVO KOSMIČKO STRATIŠTE I MUČILIŠTE, USKRATIO BIH PRAVO DA SUDI O NJEMU, DOK NE SIĐE U NJEGA, DA GA OSETI NA SVOJOJ KOŽI!

P: (L) Pa dobro, Chloe nas je pitala telefonom prije par dana iz čega se mi to trebamo probuditi? Da li bi mi trebali probuditi se u jedno stanje u kome možemo VIDJETI sve ove stvari koje se događaju?
O: Da.
P: (L) Da li je u tom buđenju i viđenju tih stvari, cijela stvar? Dobro, kada se jednom probudimo i VIDIMO to, zašto se onda ne trebamo jednostavno ‘odjavimo’ odovud u tom momentu? Ako znate kakav je scenario nekog filma, onda ne morate gledati taj film!
O: Da, ali onda ćete propustiti to iskustvo.
P: (L) Znači, mi smo ovdje da iskusimo to kako nas neko žvače i gricka…
O: Ne.
P: (L) Porobljeni, kontrolirani, tretirani kao štakori u kavezu nekog laboratorija…
O: Ekstaza, sjećaš li se?
P: (L) Ekstaza?! DOVRAGA S NJOM! Pa ne moramo valjda svi GORJETI NA LOMAČI! Ja razumijem da bi tako nešto moglo biti jedno PRILIČNO EKSTATIČNO iskustvo! Sigurna sam da se William Wallace osjećao perfektno ekstatično kada su ga kastrirali, pa mu izvadili crijeva i sagorili ih na vatri ispred njegovih očiju!

O: Ne tako davno, tvoja glava je udarila u pločnik…
P: (L) Da li je to bilo jedno ekstatično iskustvo?
O: Da.
P: (L) Znači, kad kazemo ‘ekstatično’ to onda može podrazumijevati i da se čovjek baci kroz prozor i ubije?! Vi trebate razumjeti nas i ovu našu perspektivu ovdje u 3D! Vi nemate glave za njihovo lupanje o pločnike!
O: Niti ćete imati/vi/mi.

P: (A) Kažete da znanje štiti. Ono nas štiti protiv ČEGA?
O: Mnogih stvari. Jedan primjer: post-transformativna trauma i konfuzija.
P: (L) Tako, znanje će nas zaštititi od post-transformativne traume i konfuzije. Hoćete reći da će ta tranzicija u 4-ti denzitet biti traumatična i zbunjujuća? Da li mislite na transformaciju iz 3-ćeg u 4-ti denzitet, ili iz 3-ćeg u 5-ti denzitet, tj. smrt?
O: Oboje.
P: (L) Znači, ukoliko se netko ne šokira ili doživi traume, onda će taj tamo bolje funkcionirati?
O: Da.
P: (L) Dobro, ukoliko čovjek napravi tranziciju direktno iz 3-ćeg u 4-ti denzitet bez prethodnog svraćanja u 5-ti denziteti uz pomoć smrti, to bi impliciralo da čovjek može preći iz 3-ćeg u 4-ti denzitet bez smrti. Da li je to točno?
O: Da.
P: (L) Kako se to doživljava? Kakvo je to iskustvo…
O: Alisa prolazi kroz ogledalo.
P: (A) Dobro, oni kažu da bi nas to znanje trebalo zaštititi od traume i konfuzije. U drugu ruku, sve su to lekcije, pa je i trauma jedna lekcija. Zašto bi mi trebali raditi na tome da izbjegnemo tu lekciju?
O: U pravu ste, to jest jedna lekcija, međutim, ako imate predznanje onda vi tu lekciju naučite ranije i na jedan drugačiji način.
P: (L) Znači, ako naučimo tu lekciju na drugačiji način, da li to onda ublažava potrebu ili način učenja te lekcije za vrijeme tranzicije?
O: Da. Bude lakše.
P: (L) Ja moram priznati da razmišljanje o svemu ovome, i nemogućnost da bilo što poduzmem u vezi toga i nemogućnost da kažem drugim ljudima o tome, jer mi neće vjerovati, to je sigurno mnogo bolnije od onog šoka kojeg bi doživjela kad…
O: Ne.
P: (L) Dobro, da li kažete da ja MOGU reći drugima ovakve stvari?
O: Možeš ih prenjeti, ali savjetujemo da se to učini na jedan suptilan način.
P: (L) Pa dobro, koliko suptilno bi to trebalo biti?! Hoću reći, pa ne mogu im reći ‘hej narode, jeste li vi čuli za ono – njam, njam, mljac, mljac…?!?

Sve ovo je toliko konfuzno da je teško i raspetljavati i komentarisati! Da nekako nešto pokušamo…

Već sam negde i spominjao: prihvatam da u okviru ovog KPZ-režima ima teških i traumatičnih iskustava koja JESU DUHOVNO FUNKCIONALNA. Iz kojih se mogu izvlačiti pouke, ili koja nas pokušavaju sprečiti da ne srljamo u duhovnu provaliju. ALI TAKVA ISKUSTVA SU DALEKO OD TOGA DA SU DOMINANTNA U ZEMALJSKOM ŽIVOTU, U ŽIVOTU BILO KOJEG POJEDINCA NA ZEMLJI.

KOJA DUHOVNA KORIST OD TEŠKIH I TRAUMATIČNIH ISKUSTAVA ZA LJUDSKA BIĆA KOJA SU TAKO OPAKO PROGRAMIRANA I FREKVENCIJSKI OMETANA U PERCEPCIJI I U REZONOVANJU, DA FAKTIČKI APSOLUTNO NEMA ŠANSE DA IŠTA OD TIH ISKUSTAVA BUDE OD MRVICE DUHOVNE KORISTI?! Analogija sa životinjskim svetom nam ovde najbolje pokazuje o čemu se radi. Leptir koji uporno udara u prozorsko staklo, da bi izašao van – suočava se sa jednim teškim i traumatičnim iskustvom. KOJA NJEMU KORIST OD TOG ISKUSTVA?! On će tu udarati do smrti. On ne može da izvuče pouku – ne treba ulaziti u objekte sa prozorima.

Traumatičnost prelaska iz jednog u drugi denzitet?! Da, prihvatamo taj momenat: prelazak iz “prostora” sa jednim tipom vibracija i energija u “prostor” koji je na višem niovu – mora da bude traumatičan. Kao što je to u izvesnom smislu kretanje tela naviše, uz planinu. ALI, NISMO BAŠ TOLIKO ŠAŠAVI DA ELEMENTARNO NE RAZLIKUJEMO STVARI! U OVAKVIM DEŠAVANJIMA MALO-POMALO MORAJU DA POČNU DA SE PROBIJAJU, DA POSTAJU SVE JASNIJI ZNACI, SIGNALI, SIMPTOMI STABILIZOVANJA. SIGNALI I SLUTNJE NEČEG DOBROG, kao ono kad je još teško, ali osećate da ste na dobrom putu, osećate da već izbijate na dobar put, jer vam putokazi i orijentiri to govore. Prolazite kroz zonu traumatičnog, ali osećate kako polako otpadaju neki loši programi, otpadaju neki veliki pritisci, neka jaka ometanja, jednostavno: osećate neke dobre “vektore” dešavanja.

DALEKO SMO OD TOGA! A NAUČENI NA TO DA NAM JE SVAKI IZVOR INFORMACIJA – IZVOR MANIPULACIJA, TEK OVAKVA OBJAŠNJENJA NE MOŽEMO DA PRIHVATIMO KAO DOBRA I DOBRONAMERNA.

Spomenuo sam očitu konfuziju u objašnjenjima. Ko iole ima sluha za sklad u izlaganju ideja, za konzistentnost, međusobnu povezanost ideja: zna da oni proizilaze iz uma i duha koji su bar u priličnoj meri harmonični (onoliko koliko je u datim uslovima moguće). MI BISMO TEK MOGLI DA SE DIVIMO SKLADU IDEJA KOJE BI NAM ZAISTA DOPIRALE IZ VIŠIH RAZVOJNIH, A NE OVAKVIH MANIPULATORSKIH, PODRUČJA POSTOJANJA.


Mario, prenosi Kasiopejce:

zašto neka vanzemaljska rasa ne bi sagradila neku
vrsta svemirskog broda na kome bi proživjelo nekoliko
generacija. Oni bi tako mogli putovati, odnosno, prelaziti
velike razdaljine u vremenu/prostoru tražeći neku
civilizaciju pogodnu za osvajanje. Kad naiñu na jednu takvu
civilizaciju, oni onda instaliraju brod u orbiti na odreñenoj
distanci, a onda izgrade i baze na tvrdim površinama u tom
solarnom sistemu, i nastave sa manipulacijom odabrane
civilizacije, dok ova ne izgradi jednu pogodnu tehnološku
infrastrukturu. A onda poslije institucioniranja jednog dugog
polaganog i velikog projekta kontrole i programiranja
svijesti te populacije, jednostavo uñu i preuzmu kontrolu,
kad je situacija za takvo nešto najpogodnija.
P: Da li je to u stvari ono što se dogodilo i dogaña?
O: Moglo bi lako biti, a možda je upravo sada i vrijeme da
saznate detalje?!
P: Da li je ta rasa iz 3-ćeg ili 4-tog denziteta?
O: Zašto ne elementi oba?!
P: Šta bi bilo najvjerovatnije mjesto odakle bi jedna takva
rasa potekla?
O: Pa, na primjer – Orion.
P: Dobro, ako je ta rasa putovala sve do ove naše lokacije
u vremenu/prostoru, koliko je generacija došlo i prošlo na
tom njihovom brodu, za vrijeme tog puta, ako bi naravno
uzeli u obzir da se tako nešto stvarno dogodilo?
O: Možda 12.
P: Dobro. To navodi na to da su njihovi životi duži.
O: Da…
P: Dobro, ako bi i to prihvatili, koliko su to onda njihovi
životi duži?
O: 2000 vaših godina
C.TRANSCRIPTE

Sumnjam u ovakve izvore, sumnjam u ovozemaljske, a kamoli u vanzemaljske, što ne znači da tvrdim da u njima nema istine. Ali, što ne znam – ne znam, pa radije da za svaki slučaj sumnjam. Ali – uzmimo da je istina ovo tamno vanzemaljsko nastojanje da nas totalno onesposobe i porobe. Možda ne baš nastojanje koje nam plasira ovaj izvor, ali možda neko slično potmulo osvajačko nastojanje.

I – šta da radimo? Da se borimo protiv njih nama transcendentih – ne možemo. To je kao da se borimo protiv senki. Da sednemo i da kukamo? Svako nađe svoj panj, zapanji se i kuka.

Zato ja stalno i stalno, toliko da sam i sebi dosadio, ponavljam: BAVIMO SE KLJUČEVIMA ZA OSLOBAĐANJE U NAMA SAMIMA I OKO NAS, U ŽIVOTU OKO NAS, PUSTIMO ZLOTVORE ILI OVAKVE ORIONSKE OSVAJAČE DA RADE SVOJ POSAO NA POROBLJAVANJU, RADIMO MI SVOJ POSAO NA (SAMO)OSLOBAĐANJU.


Hteo sam da Ravnotežu i put do nje, ili njoj sapripadajuće faktore-opcije prikažem u vidu algoritma i umreženog mišljenja. Pa sam nakon tog htenja hteo da najpre dam nekakav improvizovani pregled tumačenja Ravnoteže. Prvenstveno psiholoških, jer su ona nekako po prirodi samog pitanja polazna.

Pa naiđem na zanimljiva izobličenja, u tim viđenjima. Što se u modernijoj duhovnosti kaže – distorzije. I onda pomislim: daj da najpre pogledamo ta viđenja, algoritmi i umreženosti mogu da sačekaju. Te evo nasumičnog izbora iz popularno-psiholoških objašnjenja. Da vidimo kakva nam se Ravnoteža nudi, i koji putevi do nje.

 

Trebate biti stabilni! Vaša glavna karakteristika treba biti da znate stajati čvrsto na zemlji s obje noge. Jedino tako ćete u teškim situacijama moći ostati hladne glave i biti emotivno stabilni. Osoba koja u teškoj situaciji uspije sačuvati hladnu glavu, puno lakše rješava nastale probleme. Takva stabilnost se gradi kroz godine te su najstabilniji ljudi obično među starijima.

https://www.savjetnica.com/odlike-mentalno-jakih-ljudi/

Stabilnost i Ravnoteža. I ja ih povezujem. Da ne zalazimo u značenjske razlike i veze, u ovakvom pregledu ostajemo na površini grubljih sagledavanja, jer sama ova naučno-popularna objašnjenja i ne zalaze u dubine.

Ovde se Ravnoteža shvata kao emotivna stabilnost u teškim, napetim, stresogenim situacijama. Nije to sasvim pogrešno, ali – tu se nešto meša.

Ravnoteža se stekne, ima se, održava se nezavisno od teških, napetih, stresogenih situacija. Kao što bilo ko bilo koju svoju veštinu (uzmimo sportske veštine) mora da stekne, izgrađuje i održava, van situacija sa takmičenjima. Gornje objašnjenje je sa sledećim smislom: kao kada bi se očekivalo da neko ništa ne vežba, nikakav napor ne ulaže, apsolutrno ništa u vezi sa svojim sportom ne radi van terena, a sasvim lagano i superiorno, kada zatreba – uđe na teren i bude odličan… fudbaler, košarkaš…

 

Ako naučite da oprostite sebi i drugima, poboljšaćete i duševno i fizičko zdravlje, tvrde psiholozi sa Harvarda. U suprotnom, frustracije koje nose ljutnju dovode do stresa, povišenog pritiska i drugih nimalo bezazlenih bolesti, kao što su karcinom, srčani i moždani udar.

(…) Za oslobađanje od negativnih misli i uspostavljanje psihičke ravnoteže pomaže mirisna kupka, slušanje omiljene muzike i meditiranje. A ako vas je neko konkretno naljutio, možete mu napisati pismo, u kome izražavate tugu i gorčinu, zbog načina na koji je to izveo.

http://www.b92.net/zdravlje/mentalno_zdravlje.php?yyyy=2011&mm=12&nav_id=566470

U ovom slučaju je Ravnoteža sinonim za odsustvo psihološkog naboja, posebno onog koje drugi u nama (onima nam koji se toga nismo još ratosiljali) izazivaju, kao i za odsustvo „negativnih misli“. Celo prethodno objašnjenje je najklimavije od svih izabranih.

Najpre, to opraštanje sebi i drugima… e, čujte, već mi ide na… kako se ono kaže, na reptilsku epifizu! Toliko mi je to objašnjenje blesavo, da bi mi podizalo pritisak, da mi je sklon podizanju. To je valjda izum gospođe L. Hej. Naravno, sa Isusom kao prazačetnikom. Ma, u redu je da nastojimo da se odvežemo od naboja koji bilo ko ili bilo šta izaziva u nama. Ali, gde nađoše to isusovsko-ljigavo opraštanje?! Iznervirani, ošamarimo nekoga, pa mu praštamo: „Oprašta ti Đura (iz „Balkanskog špijuna“) što te je izlemao!“. Iznervirani šutnemo auto koji je stao nasred autoputa, pa mu onda opraštamo! U nekim situacijama ovo ispada kao psihijatrijsko usmerenje.

Mi treba da ljudski uvažavamo svako živo, ljudsko i neljudsko, biće. ALFA I OMEGA! Mi treba da eliminišemo ishodišta naboja prema svemu i prema svima, to znači i prema svim ljudskim (i neljudskim) bićima; podrazumeva se – i prema predmetima. Mi treba da steknemo, da izgradimo i čuvamo duhovnu snagu kojom smo rezistentni na tuđa izazivanja naboja u nama. Što ne isključuje zdravu meru naboja, koja je deo normalnog ljudskog reagovanja, jer ako nas neko ćušne nije normalno da mu se smeškamo kao maloumni blesani. Ako ništa drugo, da bar pružimo verbalni otpor. A to ne može bez naboja, trenutnog naboja koji ne rezonira dugo, u ovom slučaju kontekstualno izazvanog i racionalnog.

Sa celom ovakvom zdravorazumskom postavkom – jednostavno mi nije jasno: ŠTA TU IMA DA SE (O)PRAŠTA?!

A već ovi načini za „uspostavljanje psihičke ravnoteže pomaže mirisna kupka, slušanje omiljene muzike i meditiranje” u domenu su fantazija koje iz komičnih prelaze u žalosne, žalosne kao saveti.

Ravnoteža kao “odsustvo negativnih misli”… Eee, kad bi Ravnoteža ključno zavisila od onoga što mislimo, od tipa ili “polariteta” naših misli – tako bismo je lako imali svi mi koji smo se malo više izveštili u kontroli svojih misli (emocije su već druga priča, ne potpadaju pod kontrolorski režim).

 

Kada nam se poremeti ravnoteža, bilo unutarnja ravnoteža, bilo vanjska, strada i naše zdravlje. Otkrivamo koje to stvari uništavaju našu ravnotežu i kako ih u tome spriječiti.

1. Loše upravljanje stresom

U izreci ‘stres nas pojede’’ koja se često koristi u razgovoru ima mnogo istine. Stres uzrokuje razna fizička i psihička stanja zbog kojih gubimo ravnotežu i prestajemo biti osoba koja smo nekada bili. Stres može biti uzrokovan obvezama na poslu ili kod kuće, ali i lošim međuljudskim odnosima s kolegama ili najbližima. Pri tome možemo osjećati posljedice poput probavnih smetnji, pojačanog ili smanjenog apetita, odsutnosti, potištenosti, tuge i anksioznosti.

(…) 2. Nekvalitetna i neuravnotežena prehrana

Ubrzani ritam života i stres rezultiraju nekvalitetnom i neuravnoteženom prehranom. Česta konzumacija gotovih jela, pekarskih proizvoda, usputnih grickalica i slatkiša kojima pribjegavamo zbog nedostatka vremena za sebe, mogu dovesti do rušenja unutarnje ravnoteže.

(…) 3. Izostanak tjelesne aktivnosti

Tjelesna aktivnost u našem životu važna je podjednako za naše fizičko, ali i psihičko stanje. Nezadovoljstvo našim izgledom, brzo umaranje i tromost ono je s čime se moramo suočiti kada izostaje tjelesna aktivnost.

https://zadovoljna.dnevnik.hr/clanak/unutarnja-ravnoteza-je-bitna-rijesite-3-najveca-problema-suvremenog-stila-zivota—454344.html

Dolazimo i do onoga što je konstanta u ovim psihološkim, tj. popularno-psihološkim nagađanjima o Ravnoteži: UZIMA SE DA LJUDI INAČE ŽIVE U RAVNOTEŽI, A SAMO IH NEKE POSEBNE SITUACIJE IZBACE IZ RAVNOTEŽE. A to uguravanje u neravnotežu se shvata kao emocionalna tenzija.

Nigde nisam video da se neko setio (ne tvrdim da uopšte nije, ja nisam na takvo objašnjenje naišao, a i nisam se pretrgao preturajući po ovakvim duhovno nemuštim objašnjenjima) da Ravnotežu poveže sa RITMOVIMA NAŠEG NE-ANGAŽOVANJA. Zar ljudi koji su pisali sve ovo, i oni koji čitaju sve ovo i veruju svemu ovome – nikada nisu uočili da POTPUNO DRUGAČIJE FUNKCIONIŠU I REAGUJU U SITUACIJAMA SUVIŠKA RADNOG ANGAŽOVANJA, ILI SUVIŠKA RADNOG NEANGAŽOVANJA. Zar im se nije dalo da primete kako su u pitanju potpuno različita psihološka stanja, i sve što iz tih različitih psiholoških stanja proizilazi: kada, na primer, mesec dana po deset sati dnevno rade, bez ijednog dana odmora, i kada tih istih mesec dana rade pet nedeljnih dana po nekoliko sati?! MENI JE FASCINANTNO DA NEKO MOŽE DA PROLAZI KROZ ŽIVOT, A DA TAKVE NOTORNE ČINJENICE NE UOČI! Ovaj ritam ne-angažovanja nije tek neka fantazija, TU SE RADI O UTROŠKU, O DISTRUBICIJI ENERGIJE. I kako može da bude svejedno da li se sa tom distribucjom iscrpljujemo, ili je URAVNOTEŽENO trošimo?! PA VALJDA JE JASNO DA AKO SMO POTROŠILI NEKI DNEVNI RESURS – CEO NAŠ SISTEM, KOJI OBUHVATA TELO, UM, PSIHU, NE MOŽE DA FUNKCIONIŠE I DA REAGUJE NORMALNO?!

A ovde se stvari izvrću naglavačke: čuvajte se stresa! Pa normalno je da je svako ko je energetski iscrpljen, ili suprotno, koga razjeda nerad, pod visokim rizikom za stresogeno ili za emocionalno naponsko reagovanje. I najuravnoteženiju osobu da ubacite u aranžman radne prenapregnutosti – ode njena Ravnoteža, sve dok se ona ENERGETSKI NE URAVNOTEŽI. Možda takva osoba neće baš reagovati burno i sa trajnijim stresogenim odjekom, ali – naboj ne može izbeći. I sve dok je u energetskom disbalansu – ona je pod stalnim nabojem, sa emocionalnim burama ili bez njih, sa situacijama koje je izazivaju ili bez njih.

Da, jedino zapažanje koje je na dobrom putu – vezano za fizičku aktivnost, o čemu je već bilo reči, ali – ovakav uopšteni savet ništa ne znači dok se ne razradi na individualnim životnim varijablama.

 

I shvatila da je život neprekidno kretanje i da je promena jedina konstanta.

Nije to moja krivica, dokaz da nešto ne radim dobro ili da život nije na mojoj strani.

Život je život. Teče. Na nama je da odlučimo da li ćemo da se ljutimo što nije onako kako smo mi zamislili, ili da prihvatimo talase i možda naučimo da surfujemo.

Ideja o postizanju trajne ravnoteže u životu je lepa, ali, koliko je meni poznato, neostvariva u praksi. Očekivati za sebe takav život, trajno uravnotežen i bez talasa i oluja je siguran put u razočaranje.

Mnogo konstruktivniji pristup nudi nam Albert Ajnštajn koji kaže

Život je kao vožnja bicikla. Da biste održali ravnotežu morate da  nastavite da se krećete.

https://www.jelenapantic.com/ajnstajnov-savet-za-postizanje-ravnoteze-u-zivotu/

Da, ljudi, dok su na nogama, noge su im okrenute prema zemlji, a glava prema nebu! A valjda je jasno da čovek mora da ide dalje, i pored svega što mu se dešava! Šta će, nakon nekih emocionalnih potresa – da ostane zamrznut u sedećoj ili ležečoj pozi? Dovoljno je samo da krene ka hrani, kad ogladni, znak je da ide dalje. I ne zato što sluša Ajnštajna, već što je to spontana životna neminovnost.

Opet se Ravnoteža vezuje za odsustvo burnih i izazovnih dešavanja, za odsustvo “talasa i oluja”. Kad nas ništa ne bi iritiralo – BILI BISMO U TRAJNOJ RAVNOTEŽI. Što znači: kad bi se svi oko nas prilagodili našim zahtevima i očekivanjima, kada bi nam sva dešavanja u životu išla na ruku – BILI BISMO U TRAJNOJ RAVNOTEŽI. Dosta luckasto shvatanje Ravnoteže! DAJ, SVETE, PRILAGODI MI SE! To je kao u slučajevima: “Što me nerviraš, kad mi je lekar rekao da se ne nerviram?!”.

Da, postoji interakcija, ali, suštinski: u nama je ključ za ne-nerviranje, a ne u ljudima i u dešavanjima oko nas.

I UPRAVO JE OVO RASPETLJAVANJE EMOCIONALNIH ČVORIŠTA, kao i razgradnja drugih vidova teških energija i sadržaja koje nosimo u sebi – omogućeno konceptom Ravnoteže po kojem je ona suštinski vezana za ritam aktivnosti-opuštanja. Već je ovde na više mesta bilo reči o tome, i o “Emocionalnom pročišćavanju” Dž. Raskina, i išle su priče iz ličnog iskustva, ličnoiskustvene potvrde njegovog koncepta. Dovoljno zastupljeno opuštanje u našem modus vivendiju nije samo dovoljan priliv Energije, kao što se opuštanje uobičajeno shvata (“napuniti baterije”), već i dovoljno prostora za suočavanje sa teškim sadržajima koje nosimo u sebi, i za njihovu razgradnju. Da ne ponavljam ono što je ovde već objašnjavano.

Dakle, kroz model Ravnoteže mi razgrađujemo, uzmimo problem iz citiranih odlomaka – stresove, a ne dolazi odsustvo stresova kao uslov za Ravnotežu.

 

Kako nastaju (krize), čemu služe i kako se prolaze?

Reč kriza potiče od grčke reči “krino” koja  znači boriti se, sporiti, odlučiti. Reč  kriza  označava onaj presudni trenutak u kome se završava jedan period i počinje novi, koji je potpuno drugačiji, mnogo bolji ili gori od prethodnog. U kritičnom periodu uvek dolazi do promene. Iz njega niko ne izlazi onakav kakav je bio.

U psihologji se pojam krize koristi da označi stanje kratkotrajne psihičke pometnje, u kome različiti mehanizmi koje su ljudi koristili da izađu na kraj sa pritiscima iz spoljašnje sredine nisu dovoljni. Tada su bivaju primorani da potraže nove, da reorganizuju svoje ponašanje, stavove, sisteme vrednosti, ili jednom reči, da se promene.

Kada kriza nastaje?

Kriza nastaje najčešće kada se osoba suoči sa naglom, neočekivanom i iznenadnom promenom u svom okruženju. Smrt bliske osobe, traumatsko iskustvo, veliki gubitak i slične situacije gotovo uvek vode razvoju psihičke krize. Zato se neke krize ubrajaju u tzv. “reaktivna stanja” – u pitanju su reakcije na životne događaje, sasvim očekivane i normalne u situacijama koje su nove, i koje u tom slučaju predstavljaju izazov za osobu. Težina krize zavisi od iznenadnosti promene koja je nastala u životu osobe i od njene veličine. Što je neki životni događaj manje očekivan, što je manja verovatnoća da se desi, dovešće osobu do veče psihičke pometnje.

Ne moraju jedino velika, neočekivana dešavanja da dovedu do nastanka krize. U savremenom društvu ljudi se često nalaze u situacijama da reaguju nervozom, povišenjem stresa i napetošću na sitne događaje u kojima se svakodnevno zatiču. Oni se ne mogu prepoznati kao poseban uzrok krize, ali mogu dovesti osobu do tačke visoke iscrpljenosti u kojoj, ukoliko ne promeni strategiju izlazaka na kraj sa njima, može završiti sa još većim zdravstvenim problemom.

http://www.akademijauspeha.com/clanci_svi/Zivotne%20krize%201.html

Najpotpunije objašnjenje (od ovde datih) koje stanja krize i suočavanja sa krizom vezuju za neravnotežu, odnosno, koje put ka Ravnoteži vidi u veštini suočavanja sa krizama.

Ova ilsutracija je već razmotrena kroz prethodne. Uz dodatnu napomenu: u fenomenu koji je ovde označen kao “kriza” ukrštaju se mnogi faktori, to je celo jedno teško duhovno polje, koje tek jednim delom ima veze sa Ravnotežom.

Ako sve ovo nije, a šta onda jeste? Nekako na putu ka Ravnoteži. Izlaganja na tu temu su brojna ovde na blogu. Kako se ovde oslanjamo na ilustracije – evo jedne i u vezi sa odgovorom na prethodno pitanje. To je komentar čitaoca Pere Đetlića (pretpostavljam: “djetlić”, koji je pretrpeo jekavsko jotovanje).

Komentar je ispod teksta o značaju usporenih pokreta, o njihovoj dijalektici u naporima ka Ravnoteži. Dakle, ovo nije osvrt na celovito sagledavanje Ravnoteže, ono  bi se pokušalo u spomenutom-najavljenom tekstu o algoritmu Ravnoteže.

Komentar predstavlja prenošenje sopstvenih iskustava koja se podudaraju sa onim o čemu se u tekstu (u vezi sa kojim je komentar dat) govori. Bilo bi dobro kada bi bilo više ovakvih komentara, ličnoiskustveno zasnovanih, bilo da oni potvrđuju ili osporavaju teze iz tekstova. Komentar, kojem analiza nije potrebna:

Hm, ovo me podseća na nešto što sam svojevremeno radio a u nedostatku boljeg izraza sam nazvao „slothing“. Skroz se opustim fizički, izbacim iz uma sve što mi nije apsolutno neophodno na sekund dva, i radim apsolutno ništa, bilo fizički bilo psihički. Tu se javi neki jako specifičan osećaj smirenosti i svesnosti, ko da dobijam energiju čisto zato što je ne bacam na uobičajene podsvesne emotivnomentalnefizičke glupostii.

Onda nastavim tako da se krećem okolo ko usporeni snimak, budem skroz svestan sveta (pogotovo spoljnog/čulnog inputa a iznutra mir i opuštencija) – ali čim se vratim na uobičajenu brzinu taj osećaj regeneracije nestane, paralelno sa time mi se promeni i svest. Samo, u mom slučaju bilo kakva hemija ometa taj proces, ne mogu fizički da se opustim dovoljno dobro da bi se to pokrenulo dok se borim sa nikotinom i kofeinom za prevlast nad sopstvenim sistemom.

Čisto jedno zapažanje: interesantno kako nam veći deo energije ode na bespotrebne i besmislene misli, aktivnosti i emocije, a njihov nedostatak bi od okoline bio protumačen kao lenjost ili drogiranost neke vrste. A „slothing“ stanje baš karakteriše direktna percepcija sebe i okoline, onoga što jeste, bez i jedne misli ili pokreta viška, realno gledano … I onda su normalno čoveku i refleksi daleko bolji jer ga ništa ne ometa u (re)akciji i procesuiranju stvarnog sveta oko sebe.

Rekao bih da govorimo o istom, i skroz se slažem da se u to stanje ne može skliznuti tek tako. Samo fizičko opuštanje tu nije dovoljno, potrebno je opustiti ceo sistem, i pustiti sebe da budeš sobom bar na kratko pa onda to uzeti kao bazu za dalje, umesto se forsirati na bilo šta. Nisam neki slothing guru, ali pođe mi za rukom povremeno.


Bliži se tristoti tekst na blogu. Pojava koja možda i nije česta na ovim prostorima. (Što kaže B. Bizetić: „Baš i nije redak slučaj ta pojava česta“.***) Da je neko istrajan sa pisanjem u ovim internet-formama, i kad ne dobija motivaciono potkrepljenje. U vidu nekakvih, kakvih-takvih efekata. Jer, pisanje u internet-formama nije pisanje za sebe. Imam ja i svoje beleške, koje su pre beleške istraživača o tokovima istraživanja. Ali za njih znam da su za mene. Po difoltu nisu za druge. Ako pišem u internet-formama, pišem da bih drugima nešto predočio. Ideje za koje pretpostavljam da im mogu biti korisne. Dakle, u ovom smislu piše se zbog komunikacije sa drugima. Ako tih drugih nema, da to vide i eventualno na neke načine odgovore – onda ovakvo spisateljsko nastojanje dođe kao autistično. Beležim neke svoje ideje, zamišljam im izvestan značaj, zamišljama da ih ima koji ih pogledaju, a sve ostaje kao govor sebi samom. Do čije svesti dopre takva realna slika – nakon izvesnog vremena odustaje sa pisanjem. Ko se istrajno drži iluzije da mu napisano ima važnog odjeka – istrajava.

Kod mene nije ni prvo, ni drugo, ali ipak u nekom suludom spletu okolnosti istrajavam (sa ovim pisanjem). Jasno mi je da ovo pisanje nema odjeka. Jer mi je jasno i da mi, NIKO NA ZEMLJI, pa ni ja, još nije došao do pravih rešenja i ključeva za oslobađanje unutar KPZ-filma strave i užasa. Imamo na Zemlji tone i tone knjiga ispisanih duhovnih zafrkancija i folirancija, ali PRAVIH ODGONETKI JOŠ NE. Te i ovde sve ovo nisu provereni ključevi, već istrajna traganja, svakako sa stalnim otkrićima i verovatno sa stalnim laganim približavanjima konačnije sklopljenoj slagalici. I razumem zašto ne bi trebalo da ima interesovanja za ova ovde  pisanija: ljudi hoće gotova rešenja. Ako im ti govoriš o gotovim rešenjima koja imaš – prihvataju te. Ako govoriš o nekakvim istraživanjima – što bi oni imali strpljenja da te prate?! A ljudi ne pristaju da veruju da gotovih rešenja za sada nema! Da i tamo gde se nude gotova rešenja – imamo foliražu na delu. Pokažite mi-nam toga ko je pomoću svojih gotovih duhovnih rešenja POSTIGAO PROVERLJIVO OSLOBAĐANJE, te koji će nam kroz proverljivo demonstrirano oslobađanje dokazati postignutru snagu duha! Ko mu, takvom, ne bi priznao pravo duhovno postignuće? A da verujemo pričama o postignućima, o kosmičkoj svesti, o stapanju sa Univerzumom, da prihvatamo da nam se jeftino prodaje duhovna magla – možemo kojima nam to godi, kojima nam ne godi – nastavljamo dalje sa ovim istraživanjima.

Dakle, nakon toliko ispisanih tekstova (kada bude baš taj tristoti napraviću nekakvu rekapitulaciju), na raznim internet-stranama: tek sad me snalaze muke sa pisanjem. Ne ovde, u ovom tekstu, ovde izlaganje još ide starom logikom, pa nekako ide. VEĆ U TEKSTOVIMA U KOJIMA POKUŠAVAM DA PRENESEM ONO ŠTO SAM POČEO U PROŠLOM TEKSTU: O UMREŽENOM MIŠLJENJU, TE O PERSPEKTIVAMA PROMENA KOJE NAM ONO DONOSI.

Prvi put mi se, vezano za pisanje, dešava jedna „anomalija“. Do sada: i ako mi nešto u vanvirtuelnoj realnosti nije bilo baš najjasnije, nije smetalo da sklopim jasnu priču o tome, jer priču nisam morao da sklapam o celovitosti koja mi nije jasna, već o delovima koji su mi jasni.

Ovog puta – ja u realnosti dosta jasno, nadam se i sve potpunije, (s)hvatam niti naših umreženosti, mišljenja na njoj zasnovanog, te izlazna rešenja koja nam oba domena pružaju, ALI – kada krenem da na ovakav uobičajen način o tome pišem: NE IDE ili teško ide. Možda se to vidi najbolje u poslednjem tekstu. Pisati ovako pravolinijski o umreženom mišljenju – ne ide. A da primenim logiku umreženog mišljenja – delovalo bi poprilično autistično ili hermetično (što mu dođe na isto). Uostalom, prelistajte neki od dobrih postmodernističkih romana (npr. od G. Markesa ili, sa naših prostora – S. Basare), neki od onih koji koriste UVRNUTU logiku, pa će vam biti jasnije šta imam na umu, ili koje muke mi ima um sa jezikom (da ne kažem ono što kaže jedna moja koleginica, kad joj višesatno pričanje pređe u inerciju: „Više mi jezik ne prati mozak!“). U književnosti je ta logika zanimljiva, ovde, gde treba nešto kao praktično upotrebljivo drugima da se prenese – ne ide.

Negde ranije (možda na „Magukusu“, i tamo me je bilo!) koristio sam naziv: „holografsko mišljenje“. Za ono čemu sada dajem naziv „umreženo mišljenje“. I zaista, možda bi naizgled nepovezano pisanje o umreženom mišljenju ličilo na nešto-kao holografsko: iz raznih uglova se piše o istom, ima ponavljanja, pa se nekako sklopi slika.

Uostalom, i nije suština u pisanju. Ovako ili onako, nekakva predstava će se formirati, kod onih koji i pored autističnosti-hermetičnosti nekako budu pratili tekstove o tom famoznom mišljenju, koje, u stvari, i nije nekakva specijalna specijalnost, ali nije ni prosto k’o pasulj, formiraće se. Bitno je da, očekivanim Zlotvorskim ometanjima u prkos (kad mi nema tih ometanja, prosto mi zafale, pa se pitam: gde li su, što ne rade svoj posao) – kako-tako napredujem u pravcu umreženih otkrića i otkrića rešenja za Zlotvorske zamke, da to mogu da primenim i uverim se u validnost otkirća, a – naći će se načini da se drugi upoznaju sa tim. Što bi rekao Duško Dugouško: „Daj da se ja spasim, a ostali neka se snađu! Prateći me!“

A možda to i nije rekao Duško Dugouško. Sve se slabije snalazim sa tim citiranjima. Možda sam ovo ja sam negde rekao. A možda nigde ovo nisam rekao, već sada prvi put kažem.

Šala i poigravanje, ali, eto male ilustracije za postmodernističku logiku, koja je odraz umreženog mišljenja, koje je nekako u ruhu umetničke postmodernističke logike procurelo iz razvojnih viših dimenzija u umove naprednijih umetnika.

Jer, treba imati u vidu (nikako da završim tekst koji je već završen!) da se opštecivilizacijsko rezonovanje zasniva na Zlotvorski opštecivilizacijski poremećenom, a PRAVOLINIJSKOM mišljenju. KOJE I NE POKUŠAVA DA OBUHVATI SVEOBUHVATNOST UMREŽENOSTI ZEMALJSKOG POSTOJANJA. Te, kad počnemo da zalazimo u tu sveobuhvatnost – mišljenje, u odnosu na opštecivilizacijski dominantno, počne da nam deluje kao (postmodernistički) uvrnuto.

Zato odavno nemam kredit da verujem velikim duhovnjacima koji su nam velike priče o svojim duhovnim postignućima i kosmičkim svestima donosili ili prenosili – medijem pravolinijskog, ili – našeg uobičajenog mišljenja i izražavanja. Valjda i po toj staroj logici ispada da postizanje nekih viših sfera duha znači i zalaženje u neke više vidove mišljenja i iskazivanja ideja. A koji su po samom „biću“ drugačiji od onoga što kao mišljenje i izražavanje imamo na svakom koraku oko nas.

Jezik i iskazivanje ideja tzv. proroka vrlo su bliski tipovima mišljenja i izražavanja koje imam na umu, ali – kod njih se ne radi o tome da su ovladali takvim mišljenjem i logikom, već – da su im kroz umove probljeskivale predstave iz neke realnosti koja je van ove svakodnevne i dobro poznate. Te im je pritom svakako bio osećaj: „Snalazi me nešto, a ne znam šta, kako i zašto!“. Mi ovde govorimo o tome da takvom logikom i mišljenjem, te rešenjima koja nam oni donose, treba SVESNO OVLADATI.

Možda bi bila kul-varijanta da utripujem da sam prorok, da počnem da lupetam šta mi padne na um, ako neko svrati na blog i malo pogleda, ako ne bude razumeo, bar će da pomisli: „Au, ovaj je baš jak!“.

__________________________

***  B. Bizetić: „ Ja i ti smo, mila majko, iz istoga mesta,

                       Baš i nije redak slučaj ta pojava česta!“


Ključevi za oslobađanje nisu u Zlotvorima, već u nama.

Što znači da i ne treba da se bavimo njima, koji su se sklonili u transcendenciju, te njima i ne možemo da se bavimo, a ako se i bavimo – samo gubimo vreme.

Negde, a nešto ranije, spomenuo sam važnost nečega što nam deluje neozbiljno i vazdušasto: konceptualno oslobađanje. Koje je možda pravi početak, jedan od njih, za dugu avanturu našeg fizičkog oslobađanja.

Dok robujemo u svojim nazorima, robujemo u svojim mislima, svojim mišljenjem – robujemo kompletno.

Tek oslobođenim mišljenjem možemo da mislimo Slobodu. Uzalud je mislimo ograničenim i porobljenim mišljenjem.

A kako da oslobodimo svoje mišljenje, ako je naše mišljenje dobrim delom njihovo, Zlotvora, mišljenje, ako su nam implantirali unutrašnje ometače? I ako ga povrh toga izvana stalno ometaju i potkraćuju mu krila za uzlet?

Jeste muka živa, ali, ako smo već tu, što da ne pokušamo sve što možemo, nemamo šta da izgubimo, eventualno samo robovske lance, programe, sputavanja, ograničenja.

Skorije je spomenut oglav kod konja, u stvari, deo oglava koji liči na naočare, a koji konja onemogućuje u gledanju levo-desno, jer levo-desno su izazovi, a on mora da bude teran samo pravo, tj. tamo kuda ga Terač tera.

Viđenje konja, tj. ono kako konj vidi, sa tim „naočarima“ je naše mišljenje, jednodimenzionalno, pravolinijsko.

Ko bi to rekao, ko priznao? Možda naučnici, koji važe za virtuoze u spoznaji i u mišljenju, u shvatanju svog segmenta realnosti, kojim se bave? U njihovu naučničku nadmenost i šuplji kompleks superironosti takav crv sumnje ne može da prodre. A baš oni su najveći „konji“, u gornjem smislu. Naravno, uz izuzetke, koji ukrašavaju pravilo.

Takođe je ranije spominjano ovde (a šta sve nije u dvesta i nešto tekstova?!) umreženo mišljenje. Da računam kao nekakav svoj konceptualni izum, dok ne otkrijem izvor koji će me u ovom verovanju demantovati.

Treba o njemu malo detaljnije, pa neka to bude malo kasnije, ne ovde, pod ovom temom.

Umreženo mišljenje odražava umreženost svekolikog postojanja, od materije (mreža atoma, molekula, ta 99% materije je prazan prostor, tek 1% sama ta mreža!), do mreže međuljudskih odnosa, ljudske planetarne umreženosti.

U umreženostima smo, a razmišljamo pravolinijski, kao što konji gledaju sa onim očalnicima.

Linijski algoritam znači da biramo opcije u mrežama opcija, a da bismo došli do nekog ishoda ili cilja. Imamo kretanje kroz mrežu opcija, imamo samu mrežu opcija, imamo postavljeni cilj-ishod.

Sa pravolinijskim mišljenjem mi smo fokusirani na cilj-ishod, i u promišljanju tonemo u njega kao u živo blato. Naravno, iskrsavaju tu iskrice umreženog-višedimenzionalnog mišljenja, ali – retke iskrice ne menjaju trulu suštinu.

Cilj-ishod: kako u vidu tema u razmišljanju, tako i u vidu fizičko-praktičnih postignuća.

Tvrdo fokusirani na cilj-ishod, bez razrade trase algoritma – mi smo samo sanjari ili maštari. Može to da bude prapočetni impuls, ali nije dovoljno za ozbiljnije izvođenje promena.

U umreženom-višedimenzionalnom mišljenju mi se krećemo, dakle – KREĆEMO, po liniji algoritma, kroz mrežu opcija do cilja-ishoda.

Znam da ovakvo objašnjenje zbog apstraktnosti deluje kao priča bez mozga, ali – na početku mora da se postavi ovakav konceptualni ram. Pa, do čijeg uma on dopre – dopro je. U praktičnijim prikazima sve bi trebalo da bude bistrije.

Sledeća bit: CILJEVI-ISHODI NISU IZOLOVANI, oni SAPOSTOJE sa drugim ciljevima-ishodima, u interakciji su. U ovom smislu: svaka od tajnaških svetinja (npr. „hoću novac!“, „hoću zdravlje!“, itd) primer je za pravolinijskim mišljenjem navođeno percipiranje rascepkane realnosti.

Sa umreženim mišljenjem, pri širenju „pogleda“ na brojne opcije mreža kroz koje se krećemo, u mišljenju i u fizičkoj realnosti – mi postajemo vešti plivači, koji na leđima opušteno lebde na površini vode. Fokus na izolovanim ciljevima-ishodima povlači nam svest da tone u Iluziju, u pojedine „crne rupe“ Iluzije. Gubi nam se sa horizonta sveobuhvatnije i šire viđenje zemaljskog postojanja.

A gde mi je do sada bilo to mišljenje?

Bilo mi je negde van svesti, kao i svim ljudima (ili bar skoro svim ljudima) na Zemlji. Pokušavalo da uđe u svest, ali svest još, valjda, nije bila dovoljno sazrela da ga primi. Valjda sada jeste, valjda je tu, pa – pratiću ga šta radi i kuda me vodi. Mislim da obećava, a neka bude kako bude moglo.

Rekoh: ovo objašnjenje je samo najverovatnije nejasni konceptualni ram. Ali – mi moramo najpre formirati ram, da bismo u njega ubacili sliku.