Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: август 2017

1. Vezano ta tekst na koji upućuje link u prethodnom tekstu… Još jedan u nizu primera na kojem se jasno očituje razlika smera duhovnosti sa ovog bloga i nekih drugih, raznih smerova, čak i onih koji uvažavaju činjenicu o planeti kao Karantinu-Paklu-Zatvoru.

2. Smatra se, u tom linkovanom tekstu, navode se činjenice i objašnjenja poznatih savremenijih zapadnjačkih duhovnjaka, da smo okruženi ljudima koji su bez duše, ljudima kojima je duhovni rast stran njihovoj prirodi, ljudima koji nastoje da nas energetski opustoše, porobljavaju, itd. Po opisu mi zaista možemo prepoznati mnoge takve ljude oko nas, mada je, uzgred, pitanje: a otkud onaj ko čita baš može da zna da je on sa dušom, okružen onima koji su bez duše, svakako će svako ko to čita juriti da se svrsta među „duševne“.

3. MEĐUTIM, OD KAKVE NAM JE DUHOVNO-ŽIVOTNO PRAKTIČNE KORISTI TO UKAZIVANJE I TO RAZVRSTAVANJE LJUDI? NI OD KAKVE! Možda: da treba da se pazimo od takvih ljudi? Ali – kako? Autori samo nastoje da nam daju opise, ne i jasna uputstva o strategiji odnosa prema takvim ljudima. A prava suština i treba da bude u načnima odnosa prema takvim ljudima, ne u kategorizacijama samim po sebi. I bez objašnjenja, da li su u pitanju ljudi bez duše ili ljudi neke druge planetarno-kosmičke orijentacije, a sa ponuđenim opisima načina suočavanja sa tim ljudima, mi bismo bili na dobitku. Ovako, sa celom gomilom tih opisa i saznanja – nismo ni na kakvom dobitku.

4. E, a kako izgleda drugačija duhovna perspektiva, koja se ovde promoviše?

5. Odavno sam, bez poznavanja bilo kakve podele na zdušne-bezdušne ljude, konstatovao da sam okružen osobama, od najuže porodice pa nadalje, kojima kao da je misija da me koče u bilo kavim naporima da napredujem, misija da me energetski iscrpljuju, da mi smetaju, da me zatrpavaju obavezama, itd.

6. Vrlo brzo sam shvatio da je ustrojstvo zatočeništva Karantina-Pakla-Zatvora takvo, da bekstvom, U SITUACIJI KADA NE MOŽEMO DA IZAĐEMO NA KRAJ SA NEKIM ILI NEČIM, samo možemo dospeti u ISTI „VOLUMEN“ ZATOČENIŠTVA, samo na nekom drugom mestu i u nekim drugim vidovima ili manifestacijama. Te iz toga proizilazi rešenje: snaženjem duha NADJAČATI sve te uticaje, a kada onda nađemo drugo mesto i drugi životni ambijent – onda je to prelaz u kojem ne nosimo sa sobom nikakav nerazrešen balast. Naravno, neka ljudska briga o tim osobama, svejedno što su one nesvesno u ulozi naših surovih stražara, ostaje, jer bi trebalo da je u prirodi ljudi, recimo – sa dušom, ali – ta briga se može na razne načine ostvarivati, daljinski, itd, a da nismo u zarobljeničkom zagrljaju ljudi koji nas sada u njemu imaju.

7. U skladu sa tim saznanjima, shvatanjima, postavljenim ciljevima – ja sam tragao za načinima na koje mogu duhovno da nadjačam delovanje tih ljudi oko sebe, mogu da kažem da jesam u tome uspevao, ne mogu da prosuđujem u kojoj meri, ali svakako jesam, tako da sam zadovoljan stanjem, posebno ako se ono uporedi sa stanjem od pre nekoliko ili više godina. MI MOŽEMO SNAŽENJEM DUHA DA NADJAČAVAMO, DA NADJAČAMO OTROVNE UTICAJE I TEŽNJE (PREMA NAMA) LJUDI KOJIMA SMO OKRUŽENI. Kako, druga je tema. Uzgred: možda glavni način je razvijanje unutrašnje distance i smirenog podnošenja tih uticaja, smireno podnošenje koje bi se drugačije moglo nazvati – ISKLJUČIVANJEM, u umu i u svesti, iz njihovih uticaja. Sve su to veštine koje se mogu razvijati, ali – mogu, i mogu davati rezultate. Te razvijanjem tih veština dolazite do toga da, na primer, ljudi oko vas, koji su vas gušili svojim dosadnim pričama, počnu da verglaju u prazno, da oni, koji nastoje svojim otrovnim izjavama da vas povrede ili razbesne, ostanu da se dave u sopstvenom besu, jer njihovi pokušaji su bez efekta, SAMO IM SE VRAĆAJU KAO DA SE ODBIJAJU OD ZIDA. Itd.

8. Dakle, iz dubinske duhovne perspektive ja sam nastojao da dođem do rešenja za rezistentnost na slamajuće uticaje od strane takvih ljudi oko sebe (što ne znači da se ovde može postići neka idealna rezistentnost, naravno da nam je prijatnije ako nismo u kontaktu sa takvim ljudima, nego kada jesmo). Ali, dovoljno je da eliminišemo pogubnost njihovog uticaja, dok ne iskoračimo iz zone u kojoj oni nastoje da nas imaju u šakama. Dakle, drugi deo ovih nastojanja je – vizija življenja i rada uz okruženost normalnim ljudima, sa kojima ćemo uspostaviti odnos međusobnog razumevanja i uvažavanja.

9. Valjda je i iz ovog ugla jasna razlika u duhovnom smeru, na koju sam već nekoliko puta ukazivao: KILOGRAMI KNJIGA O BEZDUŠNIM LJUDIMA, sa pozivanjem na najveće priznate duhovne autoritete (Gurđijev, Muravjov, itd) POTPUNO SU MI BEZVREDNI KAO ZNANJE, NASUPROT PRAVIM KLJUČEVIMA KOJI SU VEĆ NAZNAČENI (nisu iscrpno opisani).


https://matrixworldhr.com/2012/04/12/ljudi-bez-duse-mit-ili-stvarnost/

1. Kad nema vremena za sveobuhvatnija promišljanja i duža tumačenja, onda bar po tezama, u najkraćem. Što znači da nema šire argumentacije.

2. Duša nam je enigma, i onima koji su opisivali ljude bez duše, i svim ljudima na postojećoj Zemlji. Gde nam je ona, kakva je, kakva je njena veza sa umom, duhom i telom…? Sve što imamo su nagađanja. Ako su nagađanja – kako da budemo sigurni da je neki imaju, a neki nemaju?

3. U redu su podele na one koji su okrenuti razvoju, samorazvoju, i na one koji su začaureni, konzervirani u zoni materijalnosti ovog sveta. Koji duhovno tapkaju u mestu, čak i nazaduju, tonući sve dublje u KPZ-Iluziju.  Neka vrsta te podele se provlači i kroz ove tekstove, ali ne tako naglašeno.

4. Meni je najbliža pretpostavka o duši kao delu našeg ovozemaljskog bića, „zaduženog“ za emocije i osećajnost, za osećajni život. U tom smislu ona bi bila posrednik između uma i tela. Um ne oseća bol u nekom delu tela. Duša te signale šalje umu. A veza sa duhom? Ako duh prima naša opšta, pročišćena i osvešćena iskustva, onda njega ne zanimaju emocije. Jer nisu opšteg kosmičkog karaktera. „Stvar“ su ovozemaljskog funkcionisanja.

5. Izuzmimo ekstreme, osobe koje su označene kao „monstrumi“, i koje su nam zaista enigme, jer ne znamo šta je kod njih iza zavese materijalnog tela. Ostali, koji nas okružuju, a koji bi po opisima iz teksta bili bez duše, dakle, sa ego-mehanizmima, koji nastoje da nas BEZDUŠNO iscrpljuju, podjarmljuju… Ipak, i oni su OSEĆAJNE OSOBE. I oni osećaju telesne bolove, osećaju psihičke bolove ako ne mogu da se  „zakače“ za svoje „žrtve“, ako ne mogu da vladaju, ako nemaju potpunu tuđu pažnju, itd.

6. Po mojoj proceni – drugi je problem kod njih. POTPUNA ODSEČENOST OD DUHA. Kod ostalih, ili nas koji smo, ako smo, po kriterijumima iz teksta – sa dušom, u manjoj ili većoj meri, makar da samo povremeno probljesne veza sa duhom. Kod onih „bez duše“ – na delu je potpuna utopljenost u Materiji i u Iluziji, u blatu ovoga sveta.

7. Možda su takvi verni odrazi Zlotvora, koji su tehnološki u odnosu na nas neuporedivo moćniji, ali – i izgubljeni u lavirintima i u opsenama Tehno-Materije i Tehno-Iluzije. Što bi značilo, ono što sam već naglašavao, da bi naš spas bio, naša moć bila –  NA TERENU DUHA. Tu, ako uspemo da probijemo blokade koje su nam Zlotvori tehnološki nabacili, možemo da imamo portal za svoje izbavljenje, oslobađanje.


1. Kako se zaštiti od sluđujućih, ometajućih frekvencija? Ne vidimo, ne znamo ko ih i kako emituje, ali im posledice i te kako jasno na svojoj koži, što znači u svom umu i u duši, pa takođe i na telu, osećamo. Da li su to što detektujemo baš sluđujuće, ometajuće frekvencije? Možda je neki drugi tip ometajućeg delovanja? Možda je, pošto ne znamo, ne isključujemo neki drugi tip. Ali osnovano pretpostavljamo, „tipujemo“ na ometajuće sluđujuće frekvencije, jer imamo žive analogije u jasnim ovozemaljskim dešavanjima. A i bez poznavanja tajnih znanja znamo da nema fizičke manifestacije koja nije po nekoj liniji ili na neki način „sišla“ sa viših nivoa, razvojnih, protivrazvojnih, zavisi od prirode manifestacije, mada bi ovih razvojnih moglo jedva da se napabirči koja šaka. Primer… Kao, mi smo geniji, pa smo smislili kompjuter i programe i programiranje! Vraga bismo mi to smislili, da oni nisu samo određeni vid materijalne manifestacije ili analogije sa nečim što je „gradivni blok“ (dobra sintagma Ra-podvaldžije) Postojanja, i što je u osnovi Postojanja, i što svakako pretpostavljena materijalna ili nematerijalna Zlotvorska bića kao materijalne ili nematerijalne instrumente koriste! A to je najopštiji kosmološki fenomen programa i programiranja.

2. Dakle, da li su baš u pitanju sluđujuće ometajuće frekvencije? Pa – ako se podesimo na odgovarajuće uočavanje, bez stereotipnim iluzija, eto nam osvane svesnost zemaljskih sveprožimajućih ZVUČNIH ometajućih, sluđujućih frekvencija, kao podvrste opštih sluđujućih, ometajućih frekvencija! Ali, jednim delom smo oguglali na njih, drugim delom ih isprogramirano doživljavamo kao „divne zvuke prirode“, i eto, te frekvencije su nam isto što i nevidljivi ultraljubičasti zraci. No, ako ih ne registrujemo, ne znači da na nas podmuklo ne deluju. Ne svaki izvor sluđujućih zvučnih frekvencija za sebe, već u sklopu svih u našem okruženju ORKESTRIRANIH sluđujućih-ometajućih zvučnih frekvencija. Za nas je normalno da pas cele noći isto laje, da zrikavci isto, monotno zriču, da najveći deo ptica takođe monotno ponavlja isti zvuk… A o monotno ponavljajućim tehnološkim zvucima i da ne govorimo! A da li je baš tako?! Da su ti ponavljajući zvuci zvučne ometajuće frekvencije. Lako ćete proveriti! Snimite na diktafonu, tj. na mobilnom telefonu JEDNU (svoju ili nečiju) rečenicu, a onda stavite slušalice i slušajte tu rečenicu jedno dva-tri sata! Princip je isti, u pitanju su samo situacije sa očiglednijim efektima. Ili, snimite neku reklamu koja traje jedan minut, pa takođe nađite način da namestite da vam se ona neprestano ponavlja dva-tri sata, i da je pažljivo gledate ta dva-tri sata! Opustite se, namestite se udobno i prepustite se uživanju u ovom eksperimentu. Ili, možete kombinovati razne teme ovakvih provera, na primer: snimite, pa isto tako slušajte dva-tri sata – gavrana kako grakće, a onda uporedite sa slavujem, koji je jedna od retkih ptica sa ipak raznolikom melodijom. Pa, dok tako slušate i proveravate efekte, razmišljajte, da ove primere povežemo sa prvom tačkom: da li bi životinje emitovale ove monotone zvuke – DA I SAME NISU PODVRGNUTE OMETAJUĆIM FREKVENCIJAMA? Tj. nije njihovo ponašanje posledica današnjeg ometanja, već nekog davnašnjeg koje se kroz generacije izrodilo u same programe njihovog postojanja.

3. Kako se zaštiti od sluđujućih, ometajućih frekvencija? Dobro pitanje, ali istovremeno i nedovoljno ili nedostatno, ili – dovoljno tek kao POLAZNA OSNOVA. U redu je da dođemo do načina na koje ćemo se uspešno štititi od njih. ALI, ŠTO BISMO TU STALI, ŠTO BISMO TIME BILI ZADOVOLJNI, ŠTO DA NE IDEMO DALJE I NE POKUŠAVAMO VIŠE?! U ovoj surovoj Igri sa Zlotvorima mi nemamo više šta da izgubimo, već i jesmo sve izgubili, već time što su nam preoteli Smisao. Dakle, jeste jedna deonica naših nastojanja usmerena na zaštitu, ali druga mora da bude usmerena na izgradnju, na razvojno-preobražajno delovanje. Mada su oni isprepleteni, ipak ih možemo razdvojeno sagledavati i razdvojeno im tražiti odgovarajuće odgovore ili protivmere.

4. Jasna je i jasno proverljiva činjenica da smo mi najpodložniji frekvencijskim ometanjima KADA IMAMO PAD ENERGETIKE I/ILI KADA SMO U NERAVNOTEŽI. To je iskustveno toliko svakome blisko, ili bi trebalo da je blisko, da možda neko posebno objašnjenje nije ni potrebno, ali da za one koji vole da iskrivljeno čitaju ove tekstove ipak nabacimo i to objašnjenje, da bi imalo šta da im se pri čitanju iskrivljuje. Uzmite dva-tri dana (ili nekoliko dana, zavisi u kakvom je ko energetskom stanju) da ništa ne radite. Biće tu jedna prolazna faza uživanja u opuštanju, posebno ako su mu prethodila neka jača angažovanja. A onda se lagano uplovljuje u napetost, nervozu, razdražljivost. A sa njima ili uz njih: počnu da vam smetaju svi jači ili dosadno ponavljajući zvuci. Čini vam se da počinju da vas izluđuju. Isti efekat je i sa višednevnim preteranim angažovanjem.

5. Ako smo najpodložniji frekvencijskim ometanjima kada imamo pad energetike i/ili kada smo u neravnoteži (mada su to možda dva lica istog problema) – onda je logično rešenje u tome da budemo u Ravnoteži. Ne da, po nekim duhovnim savetodavcima, zamišljamo neka zlatna jaja ili ljubičastu maglu, koji nas okružuju i štite od frekvencijskih ometanja, to su metode za duhovno zabavište, već – vrlo komplikovano svakodnevno nastojanje da budemo u Ravnoteži. Zato svako pravo duhovno nastojanje u Karantinu-Paklu-Zatvoru i jeste izuzetno komplikovano, i jeste gigantski podvig. I zato i jeste najunosnije duhovna nastojanja svesti na praktikovanje neke metodice, meditacije, joge, čitanje molitvi, a tek što je zahvalno mantranje, ponavljanje dve-tri reči…!

6. Muka je živa naći efektivnu Formulu Ravnoteže u realnim postojećim uslovima! U realnim postojećim uslovima u kojima je svako od nas zarobljenik svega i svačega, i mašina ili tehnologije, kao i ljudi na poslu, i u mreži odnosa u porodici i u društvu, i gde sve ne i kako sve ne. A ta zarobljenost ima svoje mnoge vidove, najteži su oni koji se odnose na to što mi tek u nekom manjem procentu imamo slobodu izbora aktivnosti ili neaktivnosti, dakle – slobodu raspolaganja svojim vremenom i svojom Energijom. Pa hajde sa takvim maltene nikakvim manevarski prostorom – nađi i primenjuj efektivnu Formulu Ravnoteže! Delovaće ne smešno, nego blesavo ono što budem naveo kao bitne elemente Formule Ravnoteže, a posebno ako kažem da sam do njih došao višegodišnjim istraživanjima i eksperimentisanjima. Ali, u tome i jeste fazon sa Zlotvorskim umećem: oni su nam ključeve izbavljenja bacili u domen koji nam deluje kao ŽIVOTNA BANALNOST, a vešto su navodili mase eventualno zainteresovanih za duhovnost, preko tzv. učitelja čovečanstva i preko tzv. prosvetljenih, svetih, itd, da nam fokus, u potrazi za ključevima izbavljenja, usmere ka metodama i ka konceptima koji deluju MISTIČNO, UZVIŠENO I OBEĆAVAJUĆE. I uz nekakav DUHOVNI PLACEBO: ljudi zaista praktikovanjem te aparature i dospevaju u neka NESVAKODNEVNA STANJA, čak i manje-više mistična stanja, a što pri tom ona sa pravim izbavljenjem nemaju veze – ko te pita, „Vozi, Miško!“ (iz filma „Ko to tamo peva?“) po kolotečini koju su ti Zlotvori trasirali (tj. ne pojavljuju se Zlotvori u tom filmu, ovo je metaforično)!

7. Dakle, principi Formule Ravnoteže i dnevni Ritam Ravnoteže. Da sačekamo pogodan trenutak, da ulovimo zonu slabijih Zlotvorskih ometanja, pa da se neopaženo uvučemo i u ove dve ključne teme…


Tek sam počela nanovo da se obrazujem, ono što su nas učili u školi nije isto kao na faksu i zaboravi se. Slušam predavanja iz filozofije sa youtube-a, od pre neki dan. (…) Zbog toga pokušavam da se okupiram nečim drugim, da ne mislim na tu nemoć, učenje o filozofiji može da pomogne. (…) Kada nauka i tehnologija ne bude više korumpirana, i kada se stavi na zdrave osnove, tada će možda biti moguće podrobno ispitati sve ove pojave koje služe za masovno sluđivanje. (…) Ali da bih to započela, moram da iščitam tonu literature i stranica na internetu koju su mnogi izgutali, da bih mogla do kraja da shvatim o čemu se tu zapravo radi. I ne samo to. Moram dobro da upoznam postulate prave nauke, ne one primenjene i korumpirane i jednog dana možda to bude naučni rad, možda filozofska studija o ovim pojavama.

1. Nikako nije stvar u tome da je nauka (ostavimo po strani tehnologiju) korumpirana. Stvar je u tome da su postojeće nauke iskrivljene, refleks čovekove iskrivljene svesti, kao i celokupna civilizacija. Paradoks je u tome što bi nauke trebalo da su “po difoltu” objektivne, egzaktne, dakle – zemaljski odrazi Istine, prizma kroz koju možemo da posmatramo neiskrivljenu realnost. Kao: u redu, zemaljski sveprožimajuće distorzije su nam nagrizle svest, te realnost ne vidimo i ne doživljavamo onakvom kakva je, ali zato imamo instrument pomoću kojeg ćemo otkloniti ta iskrivljenja, a to su – nauke.

2. Da, imaju nauke… teško je odrediti proceant, možda oko 20% korisnih informacija i znanja, koji jesu odraz ispravnog viđenja, neka bude i maksimum maksimuma 30%, sve ostalo je informaciono smeće. Naravno da je ovo pre-preširoko pitanje, da bi moglo i tek da se načne u jednom tekstu, uzmimo samo dva važna pokazatelja sveprožimajućih iskrivljenja, kojima su i nauke protkane, podjednako kao i sve drugo na ovom svetu.

3. Generalno, savremene nauke su izgrađene na ATEISTIČKIM temeljima. Ostavimo po strani manipulacije sa pojmovima “Bog”, “Kreator”, itd, posmatrajmo GLUPOST savremenih nauka sa generalnom zasnovanošću na ateizmu. Da, ima tu nekih proboja, u smislu potrage za EVENTUALNOM “Božjom česticom”, što su igrarije, generalna ateistička zasnovanost je svakome jasna. Može naučnik intimno da veruje u Boga, ali – kada se bavi naučnim radom, u ime objektivnosti i egzaktnosti (što je sve niz iskrivljavanja), on mora da uđe u ateističku logiku.

4. Naučna glupost po kojoj je Materija iz sebe same proizašla, a onda samu sebe programirala u vidu svih grandioznih programa (ne ovih KPZ-programa) koje u vasioni tek slutimo, a čije odraze, doduše iskrivljene, vidimo u sebi i oko sebe. Svako, ko iole zdravo i neiskrivljeno rezonuje, ne mora da bude nikakav naučnik, i uopšte ne mora da veruje u nekakvog Boga, mora da uočava kako se sve postojeće zasniva na programima (što je delimično već objašnjavano): po DNK-programima se razvijaju nova bića, po širim programima uređeno je da se život produžuje i održava, tj. morala je da bude predviđena interakcija i programa po kojima funkcionišu uslovi na Zemlji, a to znači i šire, deo te šire slike su programi po kojima Sunce funkcioniše, ceo Sunčev sistem, itd, itd, itd.

5. TAMO GDE IMAMO PROGRAME, opet rezonovanje obične, neizdistorzirane zdrave pameti, MORATE IMATI I NEKOGA KO JE PROGRAME KREIRAO I “PUSTIO U POGON”. Apsolutno je nebitno kako ćete tog nekoga nazvati, Bogom, Tvorcem, Jednim, ili dozvoljavate pretpostavku da se i ne radi o biću/Biću u smislu u kojem mi možemo imati predstave o biću/Biću. Najmudrije je nekoga ko je kreirao sve te moćne, vankpzovske programe nazvati, kao M. Biglino i Imanuel: Enigmom. Čim uvedete ovakvu bazu, sa nekim ko je kreirao sve programe Postojanja, u pojam nauke, naučnog mišljenja, bavljenja naukom – SVE SE RADIKALNO MENJA. U odnosu na postojeću paradigmu nauke, naučnog mišljenja, bavljenja naukom.

6. Nama najznačajniji refleks te iskrivljene naučne prespektive imamo u medicini, u ateističkoj postavci po kojoj su sva ishodišta dešavanja u telu, njegovo funkcionisanje – u domenu Materije. Lekar može da veruje u Boga i u Božju Volju, ali – o medicini i o telu rezonuje atistički. Ima eventualnih dozvoljavanja da su neka dešavanja u telu iz nekog nematerijalnog domena, ali – to je nekako na margini, što bi se reklo: neobavezno (npr. psihosomatske “stvari”). Te se medicina vrti u krug Materije i telesnog sa sagledavanjem uzroka: neke povišene vrednosti u krvi je izazvao poremećaj rada nekog organa, poremećaj rada nekog organa su izazvali neki hormoni, nešto od toga je izazvala pogrešna ishrana, itd. Naravno, nije to sve sasvim netačno, imamo mi interakciju telesnog i netelesnog, ali – presudni, dubinski uzročnik ne može da bude iz tog kruga Materije i tela.

7. Ovde su ukratko navedena samo dva aspekta zbog kojih ne treba da imamo poverenje u nauke, a našta bismo sve tek nabasali kada bismo krenuli u detalje!

8. Spasonosno se upustiti u filozofiju? Možda ona i jeste “kraljica svih nauka”, jer se Zlotvorski fenomen uvrtanja mišljenja kod nje maltene na delu može pratiti, ne samo u njenim sadržajima, nego i po delovanju na one koji se njome bave. Uz ponovnu napomenu: u svim naukama ima 20-ak posto zdravog materijala. Uostalom, i sam sam povremeno citirao i neke filozofe (što ne znači da sam ih nešto specijalno izučavao): Kjerkegora, Marksa, Jaspersa, Huserla, Sartra, Siorana, Froma (mada je on, valjda, dodatno i psiholog i sociolog)… Za mene su paradigma filozofije i filozofskog mišljenja dve situacije, koje jesu refleks nekih malih krajnosti, ali upravo zato i jesu, kao što se kaže – simptomatične, na ekstremima nam se svaka pojava najogoljenijom pokaže (onima koji nisu stidljivi po prirodi, pa smeju da je vide).

9. Dok sam studirao, najbliži fakultetu studenstki restoran (menza) bio je na Obilićevom vencu (ako sam zapamtio naziv ulice), zvao se, tada, opet – simptomatično: “Kod tri kostura”. Dakle, hrana – da se najedeš i da ti pretekne. I, u jednoj situaciji sam prisustvovao (jer su bili do mog stola, a skoro vikali) dijalogu dvojice kolega sa filozofije. Najpre su nešto komentarisali hranu: valjda je pasulj sa kobasicom bio ukusniji od… šta znam šta je tog dana bilo na meniju, recimo pire sa graškom, da li tu bilo mesta i za neko parčence mesa, ne sećam se. Kad su završili sa komentarem, jedan će: “Nego, da se vratimo na onu temu koju smo započeli… Dakle, da li mi postojimo? Pazi… ako postoji stolica na kojoj sedim…” Itd, onda je sledila duga (dok nisu pojeli pire sa graškom) mudra rasprava. Za pasulj sa kobasicom, koji im se dopao – nisu se pitali da je postojao ili nije, čim su ga jeli velika je verovatnoća da je postojao, ali za sebe – smatrali su: ne treba ishitreno zaključivati, treba se zapitati.

10. Druga situacija… Prošle godine sam pomagao jednoj rođakinji, koja je počela da studira filozofiju, pa ove godine prešla na sociologiju, da napiše seminarski rad iz logike; pomogao, tj. ja sam joj napisao taj rad (da ne otvaramo jednu od milion Zlotvorskih tema, u ovom slučaju – temu o šašavilu bolonjskog studiranja, pa i šire – uopšte studiranja). Tema joj je bila: istorija kineske logike (ili logike i filozofije). Zapamtio sam valjda jednu od poznatijih rasprava(naravno da nisam zapamtio imena i baš sve detalje) iz nekih početaka kineske filozofije (logike), a sa jednom od poznatih dilema: da li je beli konj – konj? I onda imate logički postupak kojim se ta tvrdnja može dovoditi u pitanje. Beli konj može da bude žirafa, može da bude nosorog, ali – da bude konj, čim je beli konj, već je debelo diskutabilno. A takvih, sličnih, ZAKOVRTANJA (kao kada se nekada na selu piletu zakovrtala šija; evo, dajem povoda braniteljima životinja da se opet oglase) u logici imate na svakom koraku; naravno, ne baš ovako ogoljeno i pojednostavljeno kao u navedenom primeru. I vi, čitajući sve to, malo-malo, pa se spontano zapitate: je l’ se ovo neko zeza, ili je ozbiljan sa svim tim zakovrtanjima?

11. A šta umesto filozofije? U svetu sveprožimajućih distorzija – teško je nekoga u vezi sa ovim posavetovati. Ako ga usmerimo na duhovnost i metafiziku, njihov princip smo odavno i konstatovali i dokazivali: red istine + red laži i podvala. Nekome ko se još nije izveštio u detektovanju laži i podvala – teško je da se snađe. U konkretnoj slučaju, čitateljki, s obzirom na probleme koje je spomenula, mogao bih da preporučim dvojicu autora koji bi joj svakako bili od prave koristi. Najpre Džona Raskina i knjigu “Emocionalno pročišćavanje” (nadam se da sam dobro zapamtio naslov). Već sam spominjao tu knjigu. Sa nekima od najtežih psiholoških i psihofiziočkih problema izašao sam na kraj zahvaljujući principu o kojem Raskin piše, i koji je osnova njegovog psihoterapeutskog rada; mada tada, kada sam te muke mučio, za Raskina nisam bio ni čuo, ali sam intuitivno došao do onoga o čemu sam kasnije kod njega čitao. Drugi autor kojeg bih preporučio je Brus Lipton, ne samo “Biologiju verovanja” (valjda mi pamćenje nije ni ovde omanulo), ima on i dosta video-snimaka, u kojima je i izložio, i kasnije proširivao i dopunjavao svoje ideje iz “Biologije verovanja”. On jeste vremenom skliznuo u klasično tajnaštvo, međutim, nekome sa problemima koje je čitateljka spomenula – trenutno može da bude od veće pomoći nego svi filozofi ovog sveta skupa.

12. “Zbog toga pokušavam da se okupiram nečim drugim” – KARDINALNA GREŠKA! I u psihologiji (kojoj se takođe ne može verovati) postoji princip: od problema se ne beži, sa problemima se treba suočavati, rešavati ih, da dodamo i malo budističkih finesa: sa onim što ne možemo menjati – pomiriti se. Tema je, naravno, mnogo šira, već iskače iz okvira ove teme, naznačimo usput neke aspekte. A) Probleme koje smo imali kao traumične u prošlosti – naravno da ne možemo rešavati, njih, te energije i “informacione zapise” razgrađujemo pri silaženju u dublju opuštenost (u seansama za nju). B) A svakako se baviti promišljanjem aktuelnih problema, na primer, naši problemi u komunikaciji sa drugima, ali – i tu treba da pazimo da se ne uglibljujemo mnogo. Dovoljno je da to bude do mere OSVEŠĆIVANJA samog problema. C) Onda, ili i paralelno sa tim, dolaze seanse fokusa na cilju koji u vezi sa tim problemom imamo, odnosno na cilju koji umesto problema postavljamo, u ovom slučaju – slika dobre komunikacije, onakve kakvom je mi shvatamo. Ovaj postupak “vuče” na tajnaštvo, a već sam naglašavao da oni u ovom delu daju odlične primere za ugled, njihova duhovna stranputica je drugo pitanje.


Za sada vikendima nisam kod sebe, u stanu (koji nije moj), već sam kod sebe u dvorištu, koje je desetak kilometara daleko, a tamo mi nema interneta, te sa zakašnjenjem pratim vikend-dešavanja na blogu. Obrisao sam četiri komentara sa direktnim vređanjima. U pretposlednjem komentaru se napada ovo što pišem i sam smer ovih razumišljanja na blogu, ali – napada se na korektan način, te je sasvim u redu.

Još od nekog prethodnog komentara počelo je da se odmotava klupko koje se slutilo, sa nekom teškom (egzisetncijalnom, psihološkom, itd) pričom u pozadini. Uzgred, kao mala paralela toj teškoj priči (a ljudski je da svakome njegova teška priča bude najteža): a zar bi neko ko uprno piše o Zlotvorima i o Karantinu-Paklu-Zatvoru mogao o njima da piše, a da ih, njihovo delovanje, nije osećao i ne oseća na sopstvenoj koži?! Dakle, u istom smo Karantinu-Paklu-Zatvoru, i pod patronatom istih Zlotvora, samo smo darovani različitim tipovima njihovih gušenja i davljenja, što psiholoških, što sudbinskih. I sa različitim, što je vrlo bitno, našim sopstvenim stavom i reagovanjem na njihova gušenja i davljenja.

Hvala, KPZ, na trudu da napiše ove opsežne komentare! Tek je u njima dosta povoda za duhovna sagledavanja, a koja bi mogla da budu, ako ne od najkonkretnije pomoći (u smislu saveta, ali to zavisi od drugih, da li su im prihvatljivi), a ono kao najkonkretnije ilustracije za one teorijske „stvari“ kojima smo se bavili u ranijim tekstovima. Ovakve životne priče i problemi bi trebalo da budu pravo tle za duhovne analize i za eventualno pružanje duhovnih orijentira, umesto postojeće planetarne, može se reći – kabinetske duhovnosti, koja za sve ovakve tragične složenosti ljudskih sudbina i psiholoških problema ima nekoliko jednostavnih stereotipnih saveta, koje ćete naći kako se papagajski ponavljaju iz knjige u knjigu, a koji su od realne pomoći kao da ih je dao neko ko je, što se u narodu kaže – pao sa kruške.

Dakle, kad po Zlotvorskom rasporedu budem imao vremena – možemo da se osvrnemo na neke od podsticaja iz ovih komentara.

Opet nešto uzgredno, u vezi sa Zlotvorskim scenarijima kojima su nas darovali. Ovog puta, možda ima neke simbolike. Tamo gde sam vikendima (u svom dvorištu, u kojem nisam svakog dana), a i za vreme (godišnjeg) odmora sam se time bavio: raščišćavanjem šuta, tj. parčića betona, cigli, crepova, svakakvog krša. Budakom sve to raskopavam, prenosim na jednu gomilu, koja je već obima tri-četiri prikolice, pa će se to kasnije izbaciti. Duga je to piča – otkuda sve to, zadesile su me i dve poplave, neke zgradice sam morao da rušim, itd. (Zanimljivo je da mi je ne baš zanemarljivu količinu krša tajno ubacivao u dvorište komšija, koji je u kraju bio poznat po takvim marifetlucima. Čovek koji je nedavno umro, a sahranjen TAJNO, sin i supruga ga sahranili, a da niko u ulici nije ni znao da je umro. (Moja) majka je znala da je on bio u bolnici, pa, kada je videla komšinicu, njegovu suprugu, pitala je da li je još uvek u bolnici. Ova je odgovorila: „Nije, prebacili smo ga gore“. „Kako gore? U porodilište?!“ (Tj. iznad internog odeljenja u tamošnjoj bolnici je porodilište.) „Ma, kakvo porodilište, Ružo, prebacili smo ga na odeljenje kod Svetog Petra“. Tako smo saznali da je komšija umro. Eto mog „geta“…!) ALI JE MOŽDA SIMBOLIČNO OVO – RAŠČIŠĆAVANJE TERENA. KAO ŠTO JE MOŽDA I OVAJ BLOG U TOJ FUNKCIJI, u odnosu na Zlotvore, a u vidu raskršćivanja (nepravilno od raskrstiti, ali ja ne hajem mnogo za jezičku normu, iako treba zvanično da je predstavljam svojom profesijom) sa svim iluzijama i podvalama kojima su nas ZATRPALI, upravo kao nekakvim šutom, kršem.

(Iz prethodnog se, po treći put uzgredno, može zakjljučiti da ne spadam u kabinetske duhovnjake, ne samo zbog usmerenosti na realne životne probleme, već i zbog značaja fizičkih aktivnosti, koju sam i inače naglašavao, bez nje nema dobrog funkcionisanja tela, a bez dobrog funkcionisanja tela nema jake i ključne sprege telo-um-duh. Itd)


„Na kraju ostaje pitanje samo kako ta sva ometanja prevazici sto je uspjeh i za stare duse.“

Da, pravo pitanje i jedna od centralnih dilema, ili jedan od uglova viđenja centralnih dilema! Naravno da odgovor nije u primeni samo neke metode, odgovor je u našoj sveukupnoj duhovnoj strategiji, koju sam već počeo da objašnjavam, ali me malo ova KPZ-Distorzija smetnula sa glavnog pravca. Podrazmeva se da ja nešto kao duhovnu strategiju najpre primenjujem u praksi, pratim dešavanja, a onda, ili paralelno sa tim, o svemu pišem ovde na blogu. Ako smem da kažem, a da Zlotvori, u vidu AI-ja ili nekog drugog, Sotone, itd, ne čuju, a verujem da oni nemaju vremena da prate ovaj blog, bar ih nemam u evidenciji pratilaca – čini mi se da jesam na tragu nekakve strategije koja znači i rezistentnost na ometanja. I nije tu ništa osobito mistično, sve su to elementi o kojima već pišem: Ravnoteža kao baza (a nikako da opišem svoju sasvim praktičnu, a zaista efektivnu formulu dnevog Ritma Ravnoteže), razvojna nastojanja, nastojanja na uopštavanju svojih iskustava (umesto uglibljenosti u detaljima svakodnevice), bavljenje vizijom onoga čemu umesto postojećeg težimo, uz još neke sitnije postupke… i to je to… S tim što sve to ovako jednostavno iskazano u složenim uslovima u kojima smo nije nimalo lako primenjivati. No, biće širih opisa u sledećim tekstovima.

Jedan od načina, baš konkretno za ovakve „distorzije u duhovnim dijalozima“ je veština unutrašnje distance (koristan budistički princip): kada nas u dijalozima ni najuvredljivija etiketiranja nimalo emotivno ne dodiruju, niti talasaju. Kada sam se u ovim veštinama donekle izveštio na ranijim forumima (a nije bilo onako lako kao što ispada po ovom savetovanju, prolazio sam i kroz emocionalne protresanja, na primer u sporu sa osobom koja je učitelj za tzv. astralna putovanja) – upravo u ovakvoj situaciji kao što je ovde iskrsla sa komentarima KPZ: meni je bilo pravo zadovoljstvo da pređem na šaljivu polemiku, pa je često ispadalo da se razbesne oni koji me napadaju, jer se ja ne nerviram. TO VEĆ JESTE VID REZISTENTNOSTI NA OMETANJA. A tu doskočicu u vezi sa polemikama možemo da proširimo i uopštimo: sve dok u životu reagujemo sa grčemo i nabojem, svi oni sa raznim oznakama, Zlotvori, AI, Sotona, i slični, imaju nas u šakama. Kad smo sa unutrašnjom distancom – mi se odvezujemo u datoj situaciji od njih u sebi.


1. Naslov deluje filozofski odbojno, ali nije, zasniva se na konkretnim primerima i odnosi se na konkretne smerove naših razmišljanja u okviru duhovnosti, što znači naših snalaženja u pitanjima života i duhovnosti.

2. Iz logike, ako me loše pamćenje ne vara: u induktivnom mišljenju polazimo od činjenica ili kokretnih podataka, pa idemo “naviše” i uopštavamo ih, u dedukciji smo na suprotnoj “ruti”, polazimo od nečeg opšteg, pa “silazimo” do konkretnih podataka.

3. U našim konkretnim duhovnim bavljenjima to bi izgledalo nekako ovako… U deduktivnoj postavci mi pođemo od neke duhovne teorije, koncepta, nazora, usvojimo ih negde, od nekoga. Pa onda: nastojimo da sva životna dešavanja, sve detalje vihora života koji nas nosi – UGLAVLJUJEMO u izabrani koncept ili teoriju. Naravno da to teško ide, životna raznolikost, osobito ova KPZ-životna raznolikost, te nepredvidljivost i neuhvatljivost – ne daju se, ili nikako ili ne tako lako, upasovati u unapred izabrane teorije i koncepte. Te se stavljamo na muke. Ili smo za neka duhovno važna životna dešavanja nehotice slepi, jer ih ne možemo uklapati u izabrani okvir, ili i ako ih ubacujemo u okvir, ne možemo ih uklopiti u druge “puzle”. Itd.

4. U induktivnom smeru mi uočavamo sve što nam život donosi i kako nas nosi. Ako smo uz to i pronicljivi – imamo plastične slike realno-životnih talasanja i nas u njima i sa njima. Ako smo skloni uopštavanjima i nastojanjima da dopiremo do kakvih-takvih uzročnika – činićemo to, ali bez aprirornih “dugova” bilo kome, tj. bilo kakvoj teoriji. Te smo slobodni, uopštavamo ili tumačimo kako nas misao navede. Ko je baš uporan u ovim aktivnostima i nastojanjima – vremenom može da formira neke svoje teorije, može da u tome koristi i dosta toga ili ponešto od onoga što je čitao. Ali je bitno da se upravlja prema životnim dešavanjima, a ne prema teorijama.

5. Možda se to ne vidi, ali – tekstovi na blogu proizilaze iz ovog drugog smera. Oduvek sam bio usmeren ka konkretnim životnim dešavanjima, odnosno ka procesima u sebi samom, i u drugima, u meri u kojoj su mi o njima bili dostupni signali. I u vreme kada sam dosta čitao – na tim konkretnim životnim dešavanjima i procesima sam proveravao vrednost i istinitost onoga što sam čitao.

6. Ilustracije iz komentara sa bloga, najpre za deduktivni smer. Johnatan Adampants:

Ovo je razlog zbog kojeg ne možete pokušavati da zakažete bilo kakvo okupljanje za ljude u svrhu ljubavi prema duhu, jer to mora biti spontano!

„Ne dozvolite jednoj ruci da zna šta druga ruka radi“

Mora biti spontano, jer će inače biti preoteto.

Pre neki dan sam bio na konferenciji sa 4-5 ljudi i bilo je neverovatno. Razmena ljubavi je bila neverovatna, jer je sve bilo spontano. Zatim sam posmatrao kako su umovi svih učesnika postepeno bivali preoteti.

Svi su pokušavali da vežu ono što su iskusili, onu ljubav Kreatora u tom momentu za ljude prisutne u tom momentu. Sotona je znao za to, i sve ih je okrenuo jedne protiv drugih! I ja sam to posmatrao. Odjednom mi stižu mailovi: „O, zabrinut sam za ovo i ovo i ono i ovo, ova osoba je rekla ovo a onda je ona osoba je napravila ono“ … pokušali su da se svađaju sa mnom, okrenuli se protiv mene, okrenuli su se jedni protiv drugih.

Zato što sotona nikad neće dozvoliti bilo kome ko razume stvari i oseća potpunu komandu ljubavi Kreatora da zakazuje bilo kakav tip međusobne ljubavi. Tako da će koordinisati vašu stvarnost, ubaciće paranoidne misli u vašu glavu o onima koji su vas naveli da osetite ljubav Duha!“

7. Autor očito kroz filter svoje ili nečije teorije posmatra i tumači ono što se dešava: okupljanje i povezivanje ljudi mora biti spontano, inače će biti preoteti od strane Sotone, Sotona zna ako se ljudi vezuju za ljubav Kreatora, te, čim to uoči, odmah juri i okreće ljude jedne protiv drugih, ubacuje paranoidne misli u glave ljudi, itd. Niko ne kaže da MOŽDA nije tako, ali niko ne može ni da tvrdi da JESTE tako! U opisanom slučaju nepredvidljiv sklop okolnosti i razlozi mogu biti na delu, zbog kojih su ljudi nakon te “konferencije”, valjda nekog skupa na kojem je nastupao autor, umesto da se povezuju – počeli da se “razilaze”.

8. Da pokušamo da uočimo razliku i na poređenju sa mojim stalnim pričama o tome kako Zlotvori deluju na nas. Ovde autor nije primarno nizao činjenice i detalje dešavanja na “konferenciji”, prikazao ih takoreći van svake priče o duhovnosti, a onda da daje svoje pretpostavke o uzrocima dešavanja, takvih kakva su bila. Ne, on je maltene izričit: vidi kako Sotona preotima umove učesnika. – I ja govorim o Zlotvorskim delovanjima na nama, o njihovim frekvencijskim ometanjima, itd. Povremeno kažem, ali ne naglašavam uvek, jer bi to bilo dosadno, da su u pitanju pretpostavke uzroka i uzročnika iza “zavese” naše fizičke ravni. Ne koristim nijedno konkretno ime za one koji nam sve ovo priređuju, koristim uopšteno tepanje “Zlotvori”, sudeći po posledicama koje savršeno jasno osećamo. I UPRAVO TU SMO NA POTPUNO SIGURNOM I POUZDANOM TERENU SAGLEDAVANJA I DUHOVNIH REZONOVANJA! Sve dok se primarno bavimo neopisivo širokim spektrom posledica nečijeg zlog delovanja na nas. A bavimo se maglom ako nastojimo da preciznije dokučujemo bića i mehanizme pomoću kojih na nas deluju. Za sada nam je to strana zemlja, koju i ne moramo da upoznajemo, da bismo odgonetali tajne izbavljenja. Čak ponekad pomislim i da su Zlotvori sklonjeni sa naših kosmičkih prostora, ali da mi sada muku mučimo sa programima koje su nam nabacili. Sve nam je to toliko nejasno, da možemo nizati i nizati teorije i pretpostavke, a da je svaka potencijalno istinita, i da su sve pogrešne. Kada su u pitanju posledice, kada je u pitanju konstatovanje i sagledavanje posledica po nas, po naš život i život na Zemlji – tu već možemo da budemo nepokolebljivo sigurni.

9. Još jedan primer deduktivnog smera:

AI znaci umjetna inteligencija. Nije li logicno da svaka neduhovna civilizacija ide prema tehnologiji dok joj se ta tehnologija ne otrgne kontroli i ne porobi one koji su je stvorili. Glavna frekvencijska ometanja dolaze sa mjeseca tvoreci frekvencijski kavez ili matrix. Ta ometanja uspjesno se prenose repetitirskom tehnologijom. Na mjesecu su sivi, iznad njih reptili i sirijanci (jahve je jedan od njih)a iznad njih i u njima je AI. Drugi dio demonske hijerarhije dolazi sa saturna. Oni su kreatori demona i andjela a imaju istog gospodara.

10. Možda je tako, a možda i nije. Niko od živih ljudi to pouzdano ne zna. Što kaže narod: “Đavo bi ga znao”.

11. A ilustracije za induktivizam… Odličan citat koji je već navođen. Zaista je šteta što se malo više, kao što se kaže – ne baziramo na ovakvim sagledavanjima, a onda, polazeći od njih, da uopštavamo i da pokušavamo da dopremo najpre do načina: a) kako da se najbolje postavimo; b) kako da nešto što je moguće – menjamo, u sebi, u uslovima u kojima smo.

Ponekad, skoro uvek, čak i ta marginalna pomaganja su nam otežana od strane nekih bliskih ili ne bliskih ljudi. Nekome smeta što hranimo lutalice, mačke, pse, ježeve… Nastane nesporazum, svađa, haos… Od nebliskih takođe gomila podmetanja, prepreka, od gubitka posla, do netrpeljivosti prema životinjama… Onemogućenost na delovanje, jer šta god pokušamo, neko će to pokvariti. Od nekih navika bliskih ljudi koje oni ne žele da menjaju, naprimer, uspostavite kakav takav red u ne baš uslovnom stambenom prostoru, a to nekome bliskom zasmeta, jer je navikao na svoj način da radi neke stvari, da drži gomilu stvari na hiljadu strana i ako pomerite jednu stvar, to izazove srdžbu. I šta vam ostaje nego da se povlačite pred svima, da ste što manje čujni ili vidljivi, gubite volju, motivaciju, samopouzdanje. I još ako to traje gotovo čitav život, osećate se blokiranim i bezvrednim, i samo vam ostaje da pomislite da zaista neke više sile tu mešaju prste, kako god se one zvale. I da ste zaista nemoćni da radite ono što želite i što mislite da treba, pa čak i u tako marginalnim, najobičnijim stvarima, gde vam se sužava i sloboda kretanja i sloboda delovanja. Delimično je naša odgovornost, ali delimično i tih viših sila ne baš tako uzvišene prirode. Kao da život nije dovoljno složen, nego nam se zakida i na najprostijim oblicima delovanja.

12. Takođe još jedan odličan citat iste “kategorije” zapažanja:

Moja je izgleda najveća greška u pokušaju da komuniciram sa drugim ljudima pa se ispostavi da nemam talenta za socijalnu interakciju, niti dovoljno obrazovanja ni pismenosti, ni visprenosti, i sve se pretvori u suprotno od onoga što želim da kažem. U tom slučaju, pošto mi je povlačenje u sebe i zadržavanje sopstvenog mišljenja za sebe svojstveno od najranijih dana, jer sam oduvek nailazila na nerazumevanje zbog drugačijeg sagledavanja i doživljavanja svega (logika van većinskog kolektivnog mišljenja), jasan znak da treba da se povučem u svoju unutrašnjost i svoju komunikaciju sa drugima svedem na samo neophodnu meru.

13. Mi možemo, neobavezno, na ovakvim konstatacijama svojih životnih okvira da nadograđujemo duhovne koncepte: u prvom slučaju AI je okružio ovu osobu organskim portalima, u drugom slučaju Sotona se uglavio u umu druge osobe, ili ju je preoteo, itd. ALI NAM JE SVE TO SA STANOVIŠTA POTRAGE ZA REŠENJIMA APSOLUTNO IRELEVANTNO. MI ZA REŠENJIMA MOŽEMO TRAGATI VRLO USPEŠNO NA OVOM ISTOM TERENU DEŠAVANJA I UOČAVANJA NA KOJIMA SMO SVE OVE DETALJE I DETEKTOVALI, na terenu “živog života” koji živimo. A to, što ćemo spomenuti AI-a, Sotonu, ili, kao ja, svoje omiljene likove – Zlotvore, može da nam bude samo kao uzgredni neobavezni konceptualni ukras, suštiski ne mnogo različit od lika Sunđer-Boba ili Pink-Pantera. Sve dok su nam svi oni transcendencija – ne možemo ih suštinski drugačije ni doživljavati, iako su nam posledice njihovog ili ko zna čijeg delovanja jezivo-dramatično jasne.


1. Distorzije, iskrivljavanja, deformisanja – kao važan i planetarno sveprožimajući fenomen. Kada su naši dijalozi u pitanju – naravno da ih ima, distorzija, uopšte u našoj komunikaciji, duhovni dijalozi su jedno od pogodnijih tla za distorzije, i zbog asptraktnosti tema, i zbog toga što se uglavnom ne možemo oslanjati na neke opipljivije dokaze, konačno – oblast je to koja je pod posebnim nadzorom gospode Zlotvora, jer je u toj oblasti put ka našoj moći, pa je jasno zašto će se truditi maksimalno da nam na tom putu „pomažu“.

2. Da li nam do distorzija, iskrivljavanja, deformisanja dolazi zbog ugrađenih ih nam programa, tačnije, zbog distorzija, iskrivljavanja, deformisanja naših izvornih programa, da li i koliko zbog frekvencijskih ometanja, zbog kojih smo sluđivani i skvrčavani u svim domenima – ne znamo, tek: misija nam jeste da se ispetljamo iz tih nametnutih aranžmana (sa Zlotvorskim MMF-om). Malo konkretnije šta nam te distorzije znače – na primeru seksualnosti, ne smeta, bitna je tema, iako je malo van teme ovog teksta. Izvorno, seksualni odnos je svakako bio uzvišeni odnos, vrhunac razmnene energija dve osobe SUPROTNOG POLA. Ra-podvaldžija kaže da je seksualni odnos dve duhovno razvijene osobe jedan od tri načina uspostavljanja kontakta sa Beskrajnom Energijom. Da li je baš u pitanju kontakt sa Beskrajnom Energijom, ne znamo, ali se svakako mora raditi o uzvišenosti kakvu, verovatno, niko na postojećoj Zemlji nema kao iskustvo, jer – tek treba gigantskim duhovnim naporom da se izgradi taj nivo svesti, pa tek da se takve dve osobe nađu. A distorzija u seksualnosti na sve strane, možda nije pogrešno da se kaže – najviše u njoj, jer nam ona i jeste toliko bitna.

3. Uzmimo samo tri tipa ovih distorzija. 1. Za izvorni seksualni odnos neophodan uslov je uspostavljena unutrašnja konekcija dve osobe, recimo – ljubav, mada je i ovaj pojam pod distorzijama, ali da ne zalazimo na sve te tematske pomoćne koloseke; zdravo ljudsko biće ima potrebu za seksualnim odnosom, jer seksualni nagon deluje u njemu, ali – kako i celog života može da čeka i da ne nađe osobu sa kojom bi uspostavilo unutrašnju konekciju, može da stupa u seksualne odnose sa bilo kojom osobom, naravno, ne bukvalno, ali – tu se tek natovare iluzije o drugima, iskrivljena viđenja i očekivanja od drugih osoba, itd. 2. Već po našoj konstituciji jasno je da je prirodan seksualni odnos jedino odnos između osoba suprotnog pola. Dakle, svi vidovi homoseksualnosti – vidovi su distorzija. Treba razumeti ljude kod kojih se jave ove distorzije, treba ih razumeti u smislu u kojem imamo razumevanja za ljude sa bilo kakvim drugim psihofizičikim problemima. I, kako se ti iskrivljeni programi ne mogu „u hodu“ u ovoj inkarnaciji menjati – u redu je da osobe koje se nađu sa ovakvom distorzijom zadovolje svoj nagon na neprirodan način, ali tako da ta neprirodnost bude van očiju javnosti, u smislu nedavanja publiciteta ovoj neprirodnosti. 3. Na ovu prirodnu distorziju nakalemljena je savremena društvena distorzija, inicirana od strane „razvijenog Zapada“: homoseksualnost koja ne samo da dobija publicitet kao nešto sasvim normalno, koja ne samo da je uvršćena u registar ljudskih prava, nego u nekim zemljama dobija i zakonsku formu u brakovima između osoba istog pola. Garant da nam se Zlotvori opako smeju, tj. da neopisivo uživaju u ovom svom postignuću, ovo im je pikantna, specijalitet-distorzija. A kad bez distorzija u rezonovanju pogledate homoseksualnost kao distorziju, vidite da je maloumno uopšte bilo šta u vezi sa tim raspravljati, svakome pri čistoj svesti i zdravoj pameti jasno je, ako uporedi muško i žensko telo, da su ta dva tela IZVORNO, prirodno seksualno komplementarna, a ne, na primer, dva muška tela.

4. No, vratimo se fenomenu distorzija u duhovnim dijalozima. Jasna je, korisna, potrebna razmena mišljenja, ideja, iskustava u duhovnim dijalozima, to čak dodatno i ne treba objašnjavati. I, uz savremene forme komunikacije, da nije uzduž i popreko distorzija u ovoj sferi, mi bismo odavno imali velike plodove duhovnih dijaloga koji se preko ovih savremenih formi komunikacije vode već više od deceniju. Ali, koliko je Zlotvorima stalo do ometanja u ovoj sferi vidimo po fenomenu koji je već istican: svi tzv. forumi za duhovnost, kao vidovi najintenzivnije duhovne komunikacije, pretvoreni su informaciono smetlište. Nije nam od primarne važnosti da se bavimo nekim iscrpnim sagledavanjem ovog fenomena, ali – da vidimo neke od načina na koje dolazi do distorzija u duhovnim dijalozima, ili neke od razloga zbog kojih do njih dolazi, a na primerima skromnih dijaloga ovde na blogu.

5. U redu je da imamo različite stavove, procene, uvide, i da kroz dijalog sučeljavamo mišljenje na osnovu toga. Međutim…

6. A) Imamo najpre fenomen „šumova“ u komunikaciji ili lošeg prijema nečijih informacija (naravno, ne u bukvalno-fizičkom smislu), neadekvatnog ili iskrivljenog shvatanja onoga što neko kaže ili što napiše. Komentari čitateljke KPZ odraz su najžešćih, kojima sam do sada počašćen, iskrivljenih shvatanja onoga što ovde pišem. Nije mi namera da se ova ocena shvati kao napad na čitateljku, zaista je svaki dobronamerni komentar dobrodošao, uz to – njeni komentari su korektni, ali – to me ne obavezuje da stvari ne nazovem pravim imenom.

 Vi ste sebi postavili za cilj da napredujete u duhovnosti, kroz preoblikovanje duha, koje se inicira spoljašnjim pokretačima (tehne/tehnika, logos, znanje, veština, kontrola, naročito kontrola emocija i slično).

U prošlom tekstu sam to malo prokomentarisao: ni u najslobodnijoj interpretaciji onoga što pišem teško je naći uporišta za ovakvo čitanje. Ili:

ka ideji gde se duhovno izjednačava sa materijalnim kao krajnji cilj, ka konformizmu,

takođe treba čitati kao kroz deformisana sočiva na naočarima da bi se ovo videlo bilo gde u mojim tekstovima. Znam da čitateljki ne može da bude prijatno ako bude čitala ovu moju ocenu, ali – stvar i jeste u tome da se beskompromisno suočavamo sa svojim psihološkim mehanizmima, sa iluzijama, sa ometanjima i u našoj percepciji i u rezonovanju. Ako mi, naprotiv, te „stvari“ u nama samo branimo i opravdavamo, samo ih učvršćujemo. OVDE JE NAJMANJE NA SVETU BITNO DA LI NEKO ISKRIVLJENO ČITA I SHVATA MOJE TEKSTOVE! Ta eventualna distorzija u shvatanju ovih tekstova (odnosno, uopšte onoga što je u duhovnosti napisano) – samo je refleks nekih drugih distorzija u nekome, i, ako je takav neko raspoložen da se suoči sa svim tim u sebi: SIGURNO ĆE LAKO NAĆI REFLEKSE SVEGA TOGA UOPŠTE U KOMUNIKACIJI SA LJUDIMA. Čitateljka Kiša je bar to u nekom od prethodnih komentara priznala, dakle, ipak u tom slučaju imamo spremnost na suočavanje sa takvim mehanizmom u sebi.

7. B) Drugi vid distorzije je u udaljavanju od suština. Uzmimo da je u pitanju čitanje nekog teksta: on ima (bar solidnije napisan tekst) svoju suštinsku ideju, glavnu liniju ili „fabulu“. I ima dosta detalja bez kojih se ta glavna ideja ili linija ne bi mogle razvijati. Mi možemo tu glavnu ideju da iskažemo samo jednom rečenicom, ali je jasno da ona tada nije potpunije i šire objašnjena. Iluzija je da drevna dela, osobito kineska, koja se sastoje od sentenci, kratkih izreka, sažeto iskazuju veliku mudrost. Mislim da sam na nekim primerima to konkretnije i pokazivao: može jedna izreka da ima veliku značenjsku sabijenost, da zameni možda dve-tri rečenice širih objašnjenja, ali – nikako i ceo tekst sa sveobuhvatnijim sagledavanjem neke teme.

8. Dakle, drugi vid „distorzija u duhovnim dijalozima“, a koji mi je odavno poznat kao fenomen sa učestvovanja u dijalozima na nekadašnjim duhovnim forumima, je: neshvatanje ili previđanje  suštine i udaljavanje od suština. Evo najsvežijeg našeg, ovoblogovskog primera. Odličan komentar KPZ, sa odličnim uočavanjima nekih problema iz „živog života“:

 Od nekih navika bliskih ljudi koje oni ne žele da menjaju, naprimer, uspostavite kakav takav red u ne baš uslovnom stambenom prostoru, a to nekome bliskom zasmeta, jer je navikao na svoj način da radi neke stvari, da drži gomilu stvari na hiljadu strana i ako pomerite jednu stvar, to izazove srdžbu. I šta vam ostaje nego da se povlačite pred svima, da ste što manje čujni ili vidljivi, gubite volju, motivaciju, samopouzdanje. I još ako to traje gotovo čitav život, osećate se blokiranim i bezvrednim, i samo vam ostaje da pomislite da zaista neke više sile tu mešaju prste, kako god se one zvale. I da ste zaista nemoćni da radite ono što želite i što mislite da treba, pa čak i u tako marginalnim, najobičnijim stvarima, gde vam se sužava i sloboda kretanja i sloboda delovanja. Delimično je naša odgovornost, ali delimično i tih viših sila ne baš tako uzvišene prirode. Kao da život nije dovoljno složen, nego nam se zakida i na najprostijim oblicima delovanja.

I kako onda dostići tu željenu ravnotežu, leći na leđa na gomilu haosa i nereda i prepustiti se čemu, opuštanju? Kada tražite pomoć od drugih, nje često izostane. Jednom kad vas „zablokiraju“, to traje čitav život, nema tu puno slobode, tojest, nema je uopšte. Mirenje sa time je teško, ali je jedina opcija, ukoliko želimo da se sačuva „mir u kući“. Od kukanja i plakanja i besmislenog ponavljanja za dostizanje kakvog takvog reda i slobode delovanja u marginalnim stvarima i besomučnih pokušavanja nema vajde. Nije lepo gledati kako se vaš prostor delovanja svakim danom sve više sužava, ali ni miriti se sa tim.

9. I – ja sam samo hteo da nadogradim svojom pričom i shvatanjima ova odlična zapažanja. Suština mog teksta “Entropija navodi ka duhu”, data i kroz detalje iz priče o najlepšim danima detinjstva koje sam proveo kod dede, je u tome da smo darovani Zlotvorskim delovanjima kojima su postigli da se zaglibimo u detaljima i u složenim procedurama, preko kojih smo od duha “sve dalji”. Pouka koju sam dao je: da moramo da se usredsređujemo na prioritete. VALJDA JE TA SUŠTINSKA LINIJA PRI TREZVENOM ČITANJU TOG TEKSTA SASVIM JASNA!

10. Međutim, čiatetljka KPZ se ZAKAČILA za nešto u tekstu sasvim-sasvim marginalno, za jednu moju ŠALJIVU primedbu ISKAZANU U ZAGRADI. Taj pasus joj je izazvao maltene zgražavanje, valjda sa akcentom na reči “džukela”, koju sam upotrebio, a sama ta reč, pri tom, nije u kontekstu uopšte u funkciji iskazivanja mržnje prema psima. I – ona svoj poduži komentar gradi SAMO NA TOM PASUSU U ZAGRADI, SASVIM IGNORIŠUĆI SUŠTINSKU IDEJU I POUKU TEKSTA. I taj pasus u zagradi je izazvao rešenost da više i ne zalazi na blog, odnosno, izazvao je na kvalifikaciju bloga kao satanističkog (doduše, kasnije se u toj oceni korigovala). Ne kažem da je pogrešno ako se osvrnemo i na neke detalje, samih po sebi, iz tuđih tekstova. Ali, ne možemo to činiti tako što ćemo ih POTPUNO amputirati iz konteksta, jer oni (uglavnom) nisu tu ubačeni potpuno nevezano za suštinu teksta. Da je čitateljka vandistorzično htela da i taj pasus u zagradi sagleda u sklopu suštinske ideje teksta, već bi u tekstu našla odgovore na ono što mi je kasnije zamerila u komentaru: nije problem da mi posvećujemo pažnju i životinjama, ali – u sklopu svojih duhovnih i životnih prioriteta.

11. I – pogledajmo kako ide naniže ta spirala udaljavanja od suštine teksta. Ja, povučen tim distorzijama: pišem odgovor na njih. Pišem odgovor, imajući vidu suštinu čitateljkinog komentara. Onda ona opet odgovara, a opet ide princip “kačenja” za nešto što nije suština mog odgovora, i tako to može da ide u nedogled. Još jednom: sasvim je u redu da svako piše i niže komentare koliko želi, ovde pokušavamo da uočimo neke šire fenomene, odnosno: posledice Nečijeg delovanja na nas, na naše misaone tokove. I ne radi se o tome da ja samo uočavam iskrivljenja kod drugih. Ko je bar unekoliko pratio moje tekstove zna da sam se povremeno osvrtao i na fenomen koji sam označio kao: “muke sa ‘našim’ mislima koje nisu naše”. Na neko tamno-više distorzično delovanje na samo moje beleženje ovih ideja – takođe sam i nedavno ukazao. S tim što, imajući u vidu ta ometanja, a nekako upućen na to da stalno pišem, nekako sve veštije izlazim na kraj sa tim ometanjima, što ne znači da umišljam kako sam ih sasvim eliminisao.

12. Samo uzgredno: tema koju je čitateljka otvorila može se obraditi, ali – ona je samo u sklopu onih drugih suštinskih pitanja kojima se ovde i inače bavimo, te zato naš odnos prema životinjama nisam posebno izdvajao, a to se može učiniti. Suština je u tome da sve, pa i životinje, i naš odnos prema životinjama, sagledavamo kroz frekvencijska ometanja ili kroz distorzije koje su i njima, kao i nama, nabačene.  Izvorno, životinje svakako nisu napadale jedne druge, niti su se međusobno jele,  niti smo ih mi jeli. Međutim, danas, ako bez iluzija i patetike sagledavamo životinje, jasno je – u najopakijim životinjama prisutna je najdublja priroda Zlotvora. Pitanje kućnih ljubimaca i neke naše specijalne ljubavi prema životinjama – refleks su naše nekadašnje izvorne saradnje sa životinjama. Ali – u postojećim uslovima, i to je distorzija! Imati životinju ili životinje u stanu, brinuti posebno o njima, a sve to u uslovima u kojima jedva imamo vremena (prioriteti) i za svoje osvnove potrebe, a mudro raspoređene u okviru dnevnog Ritma Ravnoteže, koja znači i dovoljno opuštanja i dovoljno pažnje (duhovno-)razvojnim temama… Mudro je životinjama dodeljivati pažnju onoliko koliko u skladu sa našim duhovnim i životnim prioritetima možemo u datoj situaciji: niti ih kinjiiti, niti se  patetično o njima brinuti kao o bebama. Koliko je naša percepcija životinja iskrivljena vidimo i po tome kada neki od nas u životinjama koje očito imaju u sebi Zlotvorske „krvi“ ili jasnih Zlotvorskih impulsa – vidimo divna slatka stvorenja. Najčešći kućni ljubimci, psi i mačke – ubijaju druge životinje, hrane se njima, ljude bi takođe povredili ili i povređuju. Uočimo razliku: životinje koje ustima napadaju i brane se USTIMA, i životinje koje samo beže ili se brane kopitama, rogovima, ali ne – USTIMA. Reći za ovcu i jagnje, za srnu i lane, za pauna, itd, da su divne, ljupke životinje, i priliče im takvi epiteti. Reći to za mačke i pse, čiji su rođaci tigrovi i vukovi, i koji normalno da moraju imati u sebi njihovu prirodu – vid je distorzije. Naravno, sve životinje su onakve kakve su, takva im je priroda U POSTOJEĆIM USLOVIMA, ne možemo i ne treba da one koje imaju očito jaka Zlotvorska iskrivljenja u sebi da tamanimo ili da se prema njima bez razloga loše odnosimo, ali – nazovimo stvari pravim imenima i imajmo mudar odnos prema njima, a u skladu sa svojim životnim i duhovnim prioritetima. (Foliranja u patetičnom odnosu prema životinjama svakako da moraju imati neke dublje razloge. Ne bi bilo foliranja kada bi se neko, ko se zgražava nad mojom  neutralnom upotrebom reči „džukela“, našao u situaciji u kojoj dva-tri krvoločna psa, pitbul, rotvajler ili tako nešto, munjevito jure prema njemu, a on, dok ga još nisu ščepali, razmišlja: „I kako je neko na satanističkom blogu mogao ove ljupke kuce da nazove džukelama?!“)

13. C) Dalje, distorzija u kojoj se dijalog shvata u relacijama “napad-odbrana”. Ne mora to da bude bukvalno u smislu verbalnog napadanja drugih i odbrana od njih, već – u smislu pobedničkog pobijanja nečijih stavova, ili u smislu odbrane naših stavova.

IAKO osjecam veliku bliskost sa tvojim stavovoma imao sa veliku zelju da se upustim u prepirku/prepisku te da branim svoje stavove.

Što bismo branili svoje stavove, ako se kroz dijalog pokaže da su pogrešni? I DA LI JE UOPŠTE SUŠTINA U TOME DA OPOVRGAVAMO TUĐE ILI BRANIMO SVOJE STAVOVE? Ne prepoznajemo li mi ovaj Zlotvorski mehanizam “napad-odbrana”, samo što je on na suptilnom planu dijaloga?

14. U čemu je suština? PA VALJDA U TOME DA DOLAZIMO DO ISTINE! U ovom slučaju – kroz dijalog. Kada sam u brojnim ranijim tekstovima raskrinkavao podvale u drevnim duhovnim delima, ja nisam uživao u tome kako sam “POBIJAO” ili polemički nadjačavao nekog Krišnu, Jahvea, Peruna, nedavno R. Štajnera, kao: “Ha, vid’ kakva sam ja sila!”. JA SAM U SVIM TIM SLUČAJEVIMA OSEĆAO ZADOVOLJSTVO ZATO ŠTO SAM OTKRIVAO PODVALE, ILUZIJE ILI ISKRIVLJENA U NJIHOVIM OBJAŠNJENJIMA. Posebno zato što su oni opštepriznati kao svetinje u čije ideje se ne sumnja. Kada otkrijete da nije istina tamo gde se misli da jeste – naravno da morate zbog toga da budete zadovoljni, jer izbegavate podvrgnutost podvalama i iluzijama.

15. Sve u svemu – distorzije u duhovnim dijalozima samo su deo mnogo šire slike naših distorzija, i tek uz sagledavanje tih širih konteksta ili problema i one se mogu razrešavati. Dotle, u redu je da uopšte i vodimo duhovne dijaloge, ONAKO KAKO ZNAMO I UMEMO, bar poštujući principe kulture dijaloga. Nezavisno od svih distorzija, bar njih možemo dosta lako da primenjujemo.


Mariror

Miroslave Johnatan Adampants je na svoj nacin objasnio distorzije u duhovnim dijalozima i organizaciji duhovnih tema. Taj komentar sam vec bio predao. Ti si pisao kako se forum na duhovnim sajtovima razvio u najgoru vrstu svadje. Na primjer dok sam citao tvoj odgovor na moj komentar napisao si da je kontext nase porobljenosti mnogo dublji od AI i da dusa nije slobodna kada kad se rjesi isprogramiranosti. IAKO osjecam veliku bliskost sa tvojim stavovoma imao sa veliku zelju da se upustim u prepirku/prepisku te da branim svoje stavove. Onda mi se naglo razbistrilo, pa ja imam zelju da se bavim i ucestvujem u distorzijama o kojima i ja i ti pisemo. Nasmijao sam se, i rekao sve u svoje vrijeme. Molim te kako da vidim stare komentare koje smo predali, pozdrav

Tek sam hteo da dođem do dva tvoja komentara sa citatima, ali su se u međuvremenu poubacivale druge teme… „Distorzije u duhovnim dijalozima“ – baš pogađa u ono što me je oko teksta „Distorzije i/ili slobodna interpreatcija pročitanog“ pogodilo (u smislu snašlo, ne u smislu da me je emotivno pogodilo). Ne mislim da čitateljka ima lošu nameru, i sam sam podsticao na komentarisanje, ali – do sada mi se nije desilo da jasno kao na dlanu osetim kako me „distorzije u duhovnim dijalozima“ lagano odvlače od glavne linije uvida koji mi se van ovog pisanja javljaju, a tiču se uloge sprege telo-um-duh u našem oslobađanju. I počeo sam da polako tonem u temu o životinjama, kroz polemiku koja je baš kao igra „gluvih telefona“, sa nekim čiju naklonost ka životinjama mogu da razumem, ali ko ne može da razume moje nastojanje da se iz nižeg nivoa bavljenja kućnim ljubimcima izdignem na viši plato, sa kojeg sve, pa i životinje, pa i naš odnos prema životinjama – posmatram iz perspektive Zlotvorskih iskrivljavanja.

Marior, nisam rekao „da je kontext nase porobljenosti mnogo dublji od AI i da dusa nije slobodna kada kad se rjesi isprogramiranosti“. Mislio sam na dublju i širu porobljenost – koju mi imamo i van tehnologije, i u primitivnim uslovima za život. Čime ne opovrgavam da nas i u našim primitivnim uslovima ne drže neki viši faktori, AI ili ko već, pomoću nadzemaljske tehnologije. Ali, opet i tu mora da postoji, sada tu tezu proširujem, dublji i širi kontekst: Duhovni svet mora da bude  ishodište svega postojećeg, svega materijalnog, pa i tehnologije. Što znači: ako smo pali, što bi rekao B. Miljković: „Znači da smo padu bili skloni“, tj. znači da nismo imali snagu duha kojom smo mogli da snagu tehnologije onih koji su došli da nas porobe nadjačamo. I ZATO NAM SADA DOLAZI DA TU LEKCIJU, NA KOJOJ SMO NEKADA DAVNO PALI – POKUŠAMO DA POLOŽIMO. Možda ne slučajno: baš me sve jače nešto i upućuje na našu vezu sa duhom, jer ako uspostavimo u pravom smislu tu spregu telo-um-duh: možemo da nadjačamo tehnološka frekvencijska ometanja koja nas satiru.

„Da dusa nije slobodna kada kad se rjesi isprogramiranosti“ – i da ne preturam i tražim tvoj komentar, dobro sam zapamtio (mada mi pamćenje nije jača strana) da si rekao da time što postajemo svesni programiranosti nje se oslobađamo. Pa sam ja odgovorio: bilo bi divno kada bi bilo dovoljno da samo nje postanemo svesni. Ova rečenica iz poslednjeg komentara ti ima drugi smisao, i sa njome se slažem. Rešiti se isprogramiranosti, što je smer o kojem i ja u ovim tekstovima govorim, je nešto drugo, tj. mnogo više od toga da se samo postane svesnim programiranosti. I više i teže.

Eto, i na primeru ova dva stava moglo bi da se proučava, da imamo Energije na pretek, kako i zašto dolazi do „šumova“ u komunikaciji. Pa se tako otvaraju dva polja. Na jednom se ne shvate najbolje naši stavovi, ili mi ne shvatimo najbolje tuđe stavove, a do toga baš u okviru duhovnosti nužno dolazi, jer se radi o apstraktnim temama. A drugo se tiče razlika u našim stavovima. O razlikama je korisno razgovarati, ali ide teško kada ima „šumova“ u međusobnom shvatanju tih različitih stavova.

IAKO osjecam veliku bliskost sa tvojim stavovoma imao sa veliku zelju da se upustim u prepirku/prepisku te da branim svoje stavove.

Uvek je u redu da napišeš kad god želiš komentar, ali – nije potrebno ništa ni da se brani, ni da se napada. To je malo šire objašnjeno u sledećem tekstu.

Molim te kako da vidim stare komentare koje smo predali

Nisam baš vešt u ovoj tehnologiji, kao i u svemu – veština mi seže otprilike onoliko daleko koliko mi je potrebno i koliko mi je životno funkcionalno. Pogledaću, ali mislim da ova forma bloga i nema opciju preko koje može da se zalaziti u sve komentare, što bih i ja voleo. Ako ti ili neko drugi zna kako se to ipak može izvesti – neka ostavi objašnjenje. Dotle, možeš se služiti ovom adresom, sa kratkim pregledom tekstova, a ispod svakoga stoji – da li ima komentare.

https://wordpress.com/read/feeds/30708436


KPZ:

Da, da, mislim da shvatam šta hoćete da kažete. Vi ste sebi postavili za cilj da napredujete u duhovnosti, kroz preoblikovanje duha, koje se inicira spoljašnjim pokretačima (tehne/tehnika, logos, znanje, veština, kontrola, naročito kontrola emocija i slično). Fizis/priroda i tvorevina čoveka nomos (zakon) koja uz pomoć tehne(tehnike, veštine, znanja) nameće prirodi/fizisu tu razliku koja se očitava kao razlika između ženskog i emotivnog (samorazvojnog, samopokretačkog) i muškog (kontrolisanog, običajnog, zakonskog, artificijelnog/veštačkog), večita borba koja je prisutna od prapočetaka do dana današnjeg. Što bliže duhu a sve dalje od fizisa/prirode tj. sve bliže potpunoj izveštačenosti, artificijelnom. Moja ilustracija poslužila je kao dokaz da postoji velika razlika između duše pokretane fizisom/prirodom, i duha pokretanog nomosom/zakonom/tehnom (nezavisno od predrasuda vezanih za pol). I na kraju dolazimo do velikog „paradoksa“, do velike greške u shvatanju pojma i svrhe duhovnosti i duševnosti. Kao rezultat tog nesporazuma, imamo jasniju sliku svrhe duhovnosti utemeljene u nomosu, a to je okrenutost ka sebi, ka ideji gde se duhovno izjednačava sa materijalnim kao krajnji cilj, ka konformizmu, utemeljenosti u „cilju“ i s druge strane duševnosti po fizisu/prirodi, koja je okrenuta ispoljavanju humanosti, empatije, unutrašnje etike, jer je jednostavno takva i sama je sebi svrha, ona nema cilj, ona deluje sa otvorenošću prema drugome. Marginalno je ovde samo izgovor, jer takve stvari ni izdaleka nisu marginalne, one su esencijalne u očuvanju celovitosti prirode i duše, koja je za razliku od duha koji teži da se preoblikuje u artificijelnu tvorevinu, večna i neuništiva sama po sebi. Spominjali ste pomaganje kao dilemu a naročito u duhovnosti, a prirodno je da je svim bićima pomaganje urođeno, čak i u tom životinjskom svetu, na čije zavijanje koje je uslovljeno instinktom i prečesto patnjom prouzrokovanom ljudskim faktorom, vam se kako rekoste diže kosa na glavi. To nas tera na zaključak da postoje oni koji vide samo sebe i svoje interese, pa bili oni nazivani i duhovnim, što može značiti i veliku prazninu u duši, i one koji su prirodni i koji se smatraju delom takve nesavršene prirode (koja je ranjiva i koja u suštini veoma pati) i kojima su ovakve marginalne stvari, sve samo ne marginalne i patetične. Tu nam se stajališta razilaze u potpuno različitim smerovima i svaki moj dalji komentar bi bio shvaćen kao oponiranje idejama duhovnosti koja deluje poput, biću slobodna da se izrazim tako, satanističke tvorevine. Iluzorno je da dalje ostavljam svoje komentare, kao što bi bilo iluzorno da razgovaram sa lovcem o pravu životinja da slobodno žive. Čitava ta jagma oko duhovnosti svodi se na nekakvo urlanje u fazonu „ženo, nemoj da lupaš tim šerpama, ne mogu da se skoncentrišem na meditaciju, utišaj te „džukele“, a taman sam bio blizu „nirvane“. A tek nazivati životinje „džukelama“ i drugim pogrdnim imenima, može samo neko ko je krajnje bezosećajnoi ne baš bistro biće. Neko ko je baš zastranio. U svakom slučaju, dobro je znati šta se sve smatra duhovnošću i kloniti se duhovnih ljudi,

KPZ, u svakom slučaju – hvala na komentaru, trebalo je uložiti trud da se on napiše. Ali, iskreno, do sada nije bilo iskrivljenijeg shvatanja i tumačenja nekog (mog) teksta. Uz pohvalu – nije bilo veštije konstrukcije kroz koju se to iskrivljeno shvatanje i tumačenje ispoljilo, a sasvim u duhu nekoga ko se bavi filozofijom ili voli i poznaje filozofiju. Naravno, postoji sloboda u shvatanju, doživljavanju i interpretaciji nekog teksta, interpretator pritom može da bude izuzetno vešt i kreativan. Ali, stvar sasvim drugačije stoji ako nastojimo da dopremo do nekih pouzdanijih orijentira za snalaženje u ovom svetu, za delovanje na nekakvim promenama. Iskrivljeno shvatanje i tumačenje koji su me tim više iznenadili što si u prethodna dva komentara bila tako jasna i rečita sa dobro uočenim konkretnim životnim problemima, od kojih i ja uvek polazim u svojim… recimo – duhovnim ili metafizičkim promišljanjima. Odnosno, drugačije rečeno: uvidi koji mi se javljaju – javljaju se u vezi sa takvim konkretnim životnim problemima ili povodom njih.

Naravno da ne bi bilo ni korisno ni svrhovito, a ni lako, da se bavim raspetljavanjem svih niti u ovom iskrivljenom shvatanju i tumačenju, tek poneki osvrt…

Da, da, mislim da shvatam šta hoćete da kažete. Vi ste sebi postavili za cilj da napredujete u duhovnosti, kroz preoblikovanje duha, koje se inicira spoljašnjim pokretačima (tehne/tehnika, logos, znanje, veština, kontrola, naročito kontrola emocija i slično).

Svi moji napori, težnje, ciljevi u duhovnosti i van nje su mnogo, mnogo komplikovaniji, e da se mogu iskazati ovakvom formulom, a pogotovu ne ovakvom pogrešnom formulom. Napredovanje u duhovnosti – da. Preoblikovanje duha – ne. Jer mi je postavka u vezi sa shvatanjem duha drugačija, što se bolje vidi iz poslednjih tekstova. Duh shvatam kao suštinu nas samih koja nije fizički sa nama, u ovoj ravni postojanja, i sa kojom u toku svog bavljenja duhovnošću tek treba da uspostavljamo vezu. Iniciranje spoljašnjim pokretačima – sasvim pogrešno. Ja čak neefektivnoj metodologiji klasične duhovnosti u inat – metodama koje retko i spominjem, dajem običnoživotne, a duhovno banalne nazive: „bolesničko ležanje“, na primer. Ono što mi iz nekakvog domena metodologije (mada i ne spada baš tu) može biti značajnije je Ravnoteža ili Ritam Ravnoteže.

Pa dalje niz tih paralelnih i iskrivljavanja i pojednostavljivanja koja takođe sama po sebi deluju iskrivljujuće. „Jasnija slika“ moje duhovnosti izgleda, po tvojoj interpretaciji, ovako:

imamo jasniju sliku svrhe duhovnosti utemeljene u nomosu, a to je okrenutost ka sebi, ka ideji gde se duhovno izjednačava sa materijalnim kao krajnji cilj, ka konformizmu, utemeljenosti u „cilju“

Okrenutost ka sebi, koja stoji i u nazivu bloga, već sam negde ranije objašnjavao. Naravno da je i moj cilj, U NEKOM ŠIREM KONCENTRIČNOM KRUGU, pomaganje drugima, ali opet ne umišljeno-misionarski-patetično, nego u smislu stavljanja drugima na raspolaganju svoje spremnosti da im se pomaže. A ne da jurim druge da im pomažem. Redosled poteza koji je i logičan, i praktičan, i normalan U SVETU U KOJEM ŽIVIMO. Ja moram, svako od nas mora, NAJPRE, da raščisti sebe, svoje loše mehanizme, svoja iskrivljena i iluzorna shvatanja i nazore, da ojača sebe – pa tek onda da bude spreman da pomaže drugima. Kao što sam naglašavao – u suštinskom smislu. Naravno da i ja pomažem drugima kada je potrebno, ali, iskreno ne jurim za tim i ne pretržem se, jer znam da im to nije od suštinske pomoći. Skoro sam pomagao komšinici (starijoj osobi) oko nameštanja nekog prozora i zavesa; prava i njoj zaista značajna pomoć bi bila u vezi sa izlaženjem na kraj sa strahovima koji je često potresaju.

A već za ovo: gde se duhovno izjednačava sa materijalnim kao krajnji cilj, ka konformizmu, utemeljenosti u „cilju““, ne znam gde si uopšte mogla da nađeš povoda i osnove da ovako nešto vidiš u mojim tekstovima. „Utemeljenosti u „cilju““ (ne razumem zašto pod navodnicima): kako god da se okrenemo, duhovno ili neduhovno, mi moramo da imamo utemeljenost u cilju i u ciljevima, jer smo intencionalna bića, koja ne glavinjaju besciljno po životu. Mada nam je i ta intencionalnost iskrivljena pa u masi i ispada da se živi besciljno.

A nasuprot ovoj mojoj lošoj duhovnosti dolazi po tvom ukusu ona prava:

 i s druge strane duševnosti po fizisu/prirodi, koja je okrenuta ispoljavanju humanosti, empatije, unutrašnje etike, jer je jednostavno takva i sama je sebi svrha, ona nema cilj, ona deluje sa otvorenošću prema drugome.

SVI OVI ASPEKTI SU SUROVO DEPLASIRANI U SUROVOM AMBIJENTU KARANTINA-PAKLA-ZATVORA! Odnosno, vice versa: ovakvo shvatanje prave duhovnosti i ispravnog delovanja, svjedno da li je duhovno ili ne, može da ima neko ko ne vidi da živi u Karantinu-Paklu-Zatvoru ili ga previđa. (A zašto si onda uzela moju skraćenicu za Karantin-Pakao-Zatvor kao naziv?) Sasvim je u redu da neko ima želju i nameru da ispoljava humanost i empatiju, unutrašnju etiku… Pri čemu je ovo sa bezuslovnošću više jedna filozofska dosetka, pre logička i praktična zavrzlama: kako to da neko ispoljava humanost, empatiju i unutrašnju etiku, a da to nema za cilj?! Pa, čim krene da učini jedan jedini pokret, a kamoli gest prema drugome: ON MORA DA IMA CILJ. Ne može se biti BESCILJNO human, empatičan, itd. No, ta logička zavrzlama je nebitna, dakle, u redu je da neko ima takve namere… ali pogledajmo kako se sve to vešto u našem planetarnom životnom ambijentu iskrivljuje! Neki ljudi oko nas robuju lošim psihološkim mehnizmima, ego-mehanizmima, lošim nazorima, sve to se prelama na naše odnose, na odnose njih prema nama. U takvim slučajevima naša humanost ispada kao energetsko podjarmljivanje. Ili, još češći slučajevi: i mi sami smo u stegama raznih sistema i zadatosti, te nam namera da ispoljavamo humanost, empatičnost i unutrašnju etiku ništa osobito ne znači, tj. ne donosi nikakve efekte u ovakvom svetu. Ja sam zarobljenik obrazovnog sistema. Obrazovni sistemi su Zlotvorski kreirani tako da se vrši suptilno psihološko maltretiranje, indoktrirniranje, programiranje dece (moram, opet i opet, ako treba i po hiljaditi put, da ponovim odličnu definiciju ovakvog obrazovanja, koju je dao akademik Pavle Savić: „Imamo obrazovanje koje nam kretenizuje decu“). Ja jasno kao na dlanu vidim muke učenika, na kraju školske godine oni su kao (energetski) isceđeni sunđeri (momenat empatičnosti). Ja im U OKVIRU SVOG MANEVARSKOG PROSTORA, olakšavam poziciju koliko mogu (momenat humanosti), ali – i ja sam sam prikovan zadatostima i kontrolama, te je taj manevarski prostor ZANEMARLJIVO MALI. A i da je veći – MOJE DELOVANJE NE BI NI ZA MILIMETAR IZMENILO POZICIJU UČENIKA U POSTOJEĆEM SISTEMU, poziciju u vezi sa drugim predmetima, u vezi sa daljim studiranjem, itd. Ja mogu da, na ovaj način pomažući im, zamišljam svoju veliku ulogu, ispoljavanje svoje velike empatičnosti, etičnosti, humanosti, ALI NJIMA TO NIJE NI OD KAKVE SUŠTINSKE POMOĆI. Jedan nastavni predmet k’o nijedan, i to tek kod učenika sa kojima sam u kontaktu; a gde je masa ostalih učenika u jednoj zemlji.

To nas tera na zaključak da postoje oni koji vide samo sebe i svoje interese, pa bili oni nazivani i duhovnim

Na ovo iskrivljanje se čak ne bih ni osvrtao, samo me živo zanima gde si u mojim tekstovima mogla da nađeš osnove za izvođenje ovakvog zaključka. Zanima me kakva ti je to lampica kvrcnula, da iz toga proizađe ovakav zaključak. Da smo mi imali neke kontakte i zajedničke poduhvate u realnosti, pa da kažem da je možda bilo nekih povoda, ali na osnovu takoreći bezličnih tekstova…

idejama duhovnosti koja deluje poput, biću slobodna da se izrazim tako, satanističke tvorevine.

Ja priznajem da beskompromisno raskrinkavanje svih naših iluzija, lajt-motiv ili smer koji su na blogu prisutni od prvog napisanog teksta – može nekima, koji nisu za takvo radikalno raskrinkavanje spremni, da deluju kao satanistička tvorevina, i ja tu ništa u njihovoj percepciji ne mogu i ne želim da menjam. U ovom slučaju je povod beskompromisno raskrinkavanje iluzija vezanih za naš odnos prema životinjama. Odnos koji se kod mnogih ispoljava kao patetično-dramska brižnost i ljubav, maltene kao nekakva velika misija. Naravno da nisam protiv brige o životinjama. Niti se zalažem za nekakav surov odnos prema životinjama. U toku leta, dok sam sređivao dvorište (u kojem nisam svakog dana, otuda prilična zapuštenost) sakupio sam dve pune kofe puževa i izneo ih u travu pored reke. Jedne noći se pojavio jež pored prozora, polako sam ga podigao daščicom i odneo na poljanu van dvorišta. Međutim, pacovima koji ponekad počnu da dolaze u garažu da mi naprave ršum – postavljam otrov; ja bih voleo da imam neki način da ih najurim bez ubijanja, ali – nemam, prinuđen sam na upotrebu otrova.

Dakle, s obzirom na Karantin-Pakao-Zatvor u kojem živimo, i s obzirom na to da nam najpre nama samima nije lako sa samima sobom – zalažem se za to, a to su saveti, ja nikoga ni na šta ne prisiljavam, da budemo racionalni i promišljeni, što bi značilo – bez iluzija, i kada su životinje u pitanju. Ko ima vremena i interesovanja za životinje, za brigu o životinjama – SASVIM JE U REDU. Ali pre toga, pre takvog interesovanja i pre ka životinjama usmerenog interesovanja, pažnje i Energije: NEKA SE ZAPITA GDE JE ON I U KAKVOM JE ON STANJU. Pa neka se u krajnjem slučaju paralelno bavi i jednim i drugim. Druga čitateljka ranije se pohvalila kako je zadovoljna jer je pomogla nekoj životinji. U redu. Ali, kada u njenim drugim opisima naslućujete neke teške psihološke mehanizme sa kojima ne može da izađe na kraj, onda vam dođe nekako mučno (u smislu žalosno), te vam i pomaganje toj životinji takođe dođe žalosno. Logično se javlja pomisao: lepše bi bilo da ona može najpre sebi da pomogne…

A tek nazivati životinje „džukelama“ i drugim pogrdnim imenima, može samo neko ko je krajnje bezosećajnoi ne baš bistro biće. Neko ko je baš zastranio.

Pre će biti, KPZ, da kod tebe nije sve bistro sa semantikom, a i sa kriterijumima po kojima određuješ da li je neko zastranio! Ko ne vidi šaljiv kontekst u kojem je spomenuta „sorta džukele“, i to još u zagradi, u rečenici koja počinje sa: „Uzgred, ja u vezi sa ovim pojavama za sada nemam baš romantične asocijacije“, taj je promašio smisao odeljka, i takvome je suvišno da se bilo šta dodatno objašnjava. Kad bih ti, KPZ, postavio dve-tri noći dva psa da ispod prozora sobe u kojoj spavaš laju cele noći i vuku šerpe po betonu, a na smenu da mačke zavijaju, nisam siguran da bi ujutru nastupala kao patetični borac za prava životinja. Sve ovo kao ozbiljnu temu nisam ni otvarao, bila je to šaljiva uzgredna konstatcija. A kada bi se otvaralo kao ozbiljna tema, imalo bi o čemu širem da se priča, opet – neizostavno u sklopu mehanizama Karantina-Pakla-Zatvora. Naravno da ovde životinje koje ovako rade nisu nikakvi krivci, razumevanje koje me ne obavezuje da kažem kako su to divne životinje, kako mi divno dosađuju… I nema tu nikakve patetične strahote i da ih u datoj situaciji, u ljutnji nazovem „džukelama“. Ma, hajte, molim vas, sa tom patetikom, NEĆEMO DA VIDIMO ŠTA SVE ZLOTVORI RADE ČOVEČANSTVU, A ZGRAŽAVAMO SE AKO NEKO ZA PSA KOJI ZAVIJA CELE NOĆI KAŽE – „DŽUKELA“! Tipično marginalizovanje pravih životnih i planetarnih problema! Dakle,  nisu životinje krivci, one idu za svojom prirodom, kao što i komarci koji upadaju, smetaju nam u ujedaju nimalo prijatno – takođe idu za svojom prirodom, da i ne spomiinjemo strašnije i opasnije životinje. U širem ili dubljem smislu: mi vidimo frekvencijska i fizička ugrožavanja i ometanja na svakom koraku, i one su samo nesvesni deo planetarnog „orkestra“ zvučnih ometanja. A koja su van bilo kakve duhovne ili neke druge funkcionalnosti, makar u smislu nekih korisnih ili poučnih loših iskustava. Pas koji vam satima monotono kraj samog prozora laje – to nije puka smetnja vašoj meditaciji. To je ometajuća zvučna vibracija, meditirali vi ili ne, čitali vi iskrivljeno nečiji tekst ili ne, kao što je sa istim efektom i monotoni zvuk neke bučne mašine. Naravno, nisu nam sve ovo najveći životni i duhovni problemi, ali su odlična simbolika ili „ukras“ planetarnog Ambijenta u kojem živimo.