Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: фебруар 2017

Teško ti je uvek i na svakom koraku snaći se u ovim zavrzlamnim izlaganjima?

A kako je meni sa sobom u svom umu, kad je tebi mutnjikavo ovo što se iz tih mojih predela ovde izliva kroz tekstualno tkanje? Ne pitaš se, i ne zanima te! A mene zanima, ne samo zato što sam ja sam ovde u pitanju, nego što su ovde u pitanju naše unutrašnje ale sa kojima se svi skupa, ko više, ko manje, suočavamo. Naše unutrašnje ale koje nam podmeću i prosleđuju one iste nedosežne nam spoljašnje Ale koje su i kreirale ovaj KPZ-ambijent (sveža internacionalna skraćenica za Karantin-Pakao-Zatvor, uspavanima nepostojeći i nevidljiv).

Nije ovo samo ovde demonstrirana MOJA muka sa dubinskim ronjenjem da bi se izvukli nekakvi biseri, ako to jesu, da se nekako pomoću njih orijentišemo u ovom vaseljenskom zemaljskom Mraku. Muka je to svih nas, svih onih među nama koji su bilo kada pokušavali da nešto izvuku iz dubina teško dosežnih, TE DA POTOM TOM IZVUČENOM JEZIČKE OVOJE, ČITLJIVOST DADU.

Samo što se radikalno razlikujemo po tome što su neki, što je većina koja se opasno bliži do skoro stotog procenta onih koji su ovo pokušavali – imali nesalomljivu gordeljivu samouverenost: „Ha, čujte i počujte, mudrost vam dajem(o), mudrost stamenu kao stenu, vekovi joj ništa neće moći, kiše, oluje i potresi vekova ništa, mudrost konačnu, konzerviranu sa rokom trajanja do u večnost!“. Pri čemu je ta većina glatko padala u zamke sopstvenog mišljenja i jezika, sopstvenog jezičkog izražavanja, koji su deformisali i samu percepciju dubinskih bisera-uvida-spoznaja, i samo davanje im materijalne forme kroz jezički-tekstualni izraz.

A žalosna manjina nas je bar svesna tih zamki! Bar svesna, za početak, a da se one savladaju, zaobiđu, mimoiđu – poduhvat je sličan onome kad se kradljivci dijamanata provlače kroz mreže crvenih laserskih niti, koje puštaju spletovi alarmnih uređaja. Mudrost je biti svestan tih zamki našeg mišljenja i našeg jezičkog izražavanja, već mudrost je uočavati i pratiti kako nam te zamke samu našu mudrost deformišu.

Postmodernističko naizgled uvrnuto mišljenje i uvrnuta logika – svakako su deo više logike i višeg mišljenja kojima smo mi ovi drugi na tragu, ali… eh, koliko nam tu još napora predstoji, da do nekog sigurnijeg tla dođemo! No, to su druge komplikovane priče o KPZ-životu našem, gorkom i čemernom!

Ova pričica o mišljenju našem i pratećem izražavanju tek su intermeco u temi koja, videli su oni koji su u čitanju krenuli od naslova, glasi: „Dopreti do Stvoriteljevih (izvornih) mehanizama“. DOPRETI DO NJIH I U DOMENU (mišljenje i izražavanje misli)  TAKO SKLISKOM , da se garant oklizneš pri svakom koraku… Jer tek tu, a valjda je jasno zašto „tek tu!“, mi imamo posla sa iskrivljavanjima Ala koje su negde nad nama ili pod nama.

Intermeco, da bi se stavilo do znanja eventualnom čitaocu kako onaj ko ispisuje ono što on eventualno čita – ima svest o ne baš ili ne baš-baš jasnom izlaganju u koje se upušta. Svi smo mi u istom džaku bačenom na kamion-planetu, pa se vozikamo i truskamo se vozani tamnim kosmičkim stazama, svi podjednako podvrgnuti iskrivljavanjima mišljenja koje je svakako više od onog pukog mišljenja kojim na svakom koraku zaključujemo sve i svašta, od toga za koga da glasamo na sledećim izborima (oni koji to vole), pa do gordih naučnih zaključaka. Mišljenje koje je više od svega toga, koje nije samo to, već i, ako ne sasvim, a ono najvećim delom – i svest ili svesnost naša sama. Pa kad ti-nam neke kosmičke Ale iskrivljuju mišljenje ili ga pritiskuju i dave, skrećući ga na njima odgovarajuću stranputicu, onda je to više od pukog mišljenja, od puke igre uma, to je deformisanje same naše svesti.

Svaka priča, čak pričica u ovom ambijentu, ako smo namereni da je dovoljno jasno vidimo,  dovoljno je komplikovana da se ne može jednostavnom formulom izdeklamovati. Pa tako i ovo sa zamršenostima mišljenja-izražavanja-čitanja. Postoji zamršenost usled pritisaka na naše mišljenje-izražavanje, ali na strani onoga ko sluša ili čita nečije mišljenje-izražavanje, dodatno, GRATIS, deluju drugi faktori: „volumen“ uma i svesti u koje pročitano upada i vari se. Nečiji volumeni nisu za neke poveće ili teže svarljive komade, al’ u ovoj Iluziji nema nikakvih smetnji da se bude mudar i kad se baš i nisu stekli uslovi za to, pa svako može da ima obmanu kako može bilo šta i u bilo kojoj količini napisano da guta i odlično da svaruje, ako mu nešto ne ide i ne štima pri tom, jasna i laka stvar – kriv je onaj ko je pisao: piše „nerazumno“ (česta zamena za „nerazumljivo“), i nisu mu neke ideje, piše konfuzno, itd. Pri iskrivljavanjima na strani mišljenja onoga ko gleda u napisano, iskrivljavanjima kojih, „hvala Bogu!“, nije ni svestan, ide se po liniji projektovanja („preslikavanja“) svojih misaonih nemoći i slabijih misaonih istreniranosti na „šare“ u koje se gleda.

Šta, uz sva ova iskrivljavanja postaje jasnije onima kojima to postaje jasnije?

Da je pogrešno ili iskrivljeno (čega u ovom ambijentu imamo „mali milion“, a često i veći) mišljenje-izražavanje POSMATRATI IZOLOVANO od kompleksa um-duh-telo. Da dodamo i svest, ona je tu negde, sa njima, između njih, još im ne vidimo najjasnije preplete, veze i razgraničenja. Mi tretiramo, oni mi među nama koji tako tretiraju – pogrešno: mišljenje-izražavanje KAO AUTONOMNE, ne kao sapripadne kompleksu um-duh-telo. Kao što lekari, ista sorta gorkih i štetnih grešaka u percepciji, telo tretiraju kao autonomno: kao da telo, u suštini, što reče herr Štajner, nije samo sklop mrtvih minerala, već ga tretiraju kao autonomnu živu mašinu, kao da nikakvih duhovnih pokretača unutar (bukvalno ili negde prostorno van koje se može suštinski shvatati kao unutar) njega nema.

Da li je mišljenje autonomno ili nije – nije nam bitno radi nekih teorijskih doskočica i nadigravanja, već – RADI POTRAGE ZA REŠENJIMA! Što znači da za harmonizavanjem i ojačavanjem mišljenja-izražavanja nećemo tragati SAMO unutar mišljenja-izražavanja, već ćemo se potruditi na sveobuhvatnosti, sveobuhvatnijem pogledu, kao što njemu treba da teže i jadni lekari ovog Starog-postojećeg sveta. No, ako lekari još i dopuštaju, preko psihosomatike, da telo MOŽDA (kao: kruže neproverene legende o tome) nije samo puko telo, već i nešto više, da MOŽDA ima neke netelesne pokretače svoje, to je slična prođa za mišljenje teže dopustiva, manje moguća. Zamislimo nadobudnu facu nekog naučnika, sa naočarima i kravatom, sako nije obavezan, ukoliko je u toploj prostoriji, kojem podmetnete ovakvu tezu. Normalna je njegova reakcija: „Ha, šta ko meni ima da podmeće koještarije?! Ja imam naučne činjenice ovde pred sobom! Jasne i precizne kao dan! Iz njih jasno i precizno kao dan proizilaze određeni zaključci! Šta tu ima da pomišljam kako na te zaključke može da mi utiče moje telo ili moja svest, šta oni imaju da mi se mešaju u moje mišljenje?!“. Naravno, slaba vajda da se slabovidom ovakva viđenja dokazuju. Raspoloženima za bolje viđenje to nije nemoguće, bar nabaciti kao slutnje…

1. Nužno mora da bude jedan tip mišljenja iz jednog tipa svesti, nužno drugi iz drugog tipa svesti. Svest dorasla suštinama, koja je navikla da se hvata u koštac sa suštinama, dakle, i svest koja skrozira iluzije, kojoj Iluzija ne može, ili ne može tako lako, da podmeće svašta i podvaljuje na svakom koraku – funkcioniše u svojim sagledavanjima i zaključivanjima na jedan način, svest sa suprotnim „performansama“ – drugačije. Iz svesti svoj zagnjurenoj u fizička, sociološka, medicinska, itd. dešavanja, koja su nečiji profesionalni prostor, moraju proizilaziti rezonovanja (uočavanja, zaključci) OGRANIČENIJEG DOMETA od svesti kojoj sve ovo takođe jeste profesionalni domen, ali koja se izdigla na plato sve samih suština i raskrinkavanja iluzija.

2. Koga život nije nanosio (a i slaba korist ako ga je nanosio, a on to nanošenje nije spoznajno „unovčio!) na razne prilike, češće neprilike konstatovanja kako nam telo može ometati misaone procese, taj sve to nije ni uočio, te može blaženo da misli kako su mu misli autonomne. Koga se na sve to korisno nanosilo – drugačije misaono vidi. U jednom, trebalo bi da bude – svima iskustveno jasnom ekstremu: bolovi gužvaju misli. Gde nam je ta autonomija misli i mišljenja – ako ih telo u nevolji gužva i cedi kao… recimo krpu koju smo ručno oprali?! Druga pozicija je suptilnija, opravdano je ako je ona teže bivala uočljiva čak i raspoloženijima za ovakva uočavanja. Dodatno teže, jer je vezana za Ravnotežu. Te kako da je i uoči onaj ko nije imao ne-sreću laviranja između Ravnoteže i ne-Ravnoteže?! Naravno, to ne znači da smo mi jedna ličnost, sa jednim nazorima, u Ravnoteži, a druga, sa drugim nazorima, u ne-Ravnoteži, ali znači ipak značajnu razliku u finesama u misaono-izražajnim procesima.

Ostaje naša generalna muka sa našim mišljenjem-izražavanjem i van ova dva domena, tj. i da ispoštujemo sve uslove za oba domena, koje uopšte možemo ispoštovati, a tako da imamo optimalnu poziciju za mišljenje-izražavanje, opet nam muke po mišljenju-izražavanju ostaju te ostaju, kao enigma na čijem razrešavanju moramo i dalje da radimo. (Oni koji su sve enigme sa mišljenjem-izražavanjem glat razrešili u nekoliko koraka – mogu lagodno i zasluženo da idu u svoju spoznajnu, naučnu ili duhovnu penziju…)

Činjenica je da ovde imamo teren NA KOJEM ĆEMO NAJTEŽE DOPRETI DO STVORITELJEVIH (ILI NJEGOVIH U NAMA IZVORNIH) MEHANIZAMA! Koji su aspekti u funkcionisanju našeg mišljenja-izražavanja – pozitivni recidivi izvornih Stvoriteljevih mehanizama, ili recidivi našeg nekadašnjeg funkcionisanja, kada smo bili isto što i Moć?

Za sada, ako bismo ipak pokušali da definišemo nekakav savet ili princip kao „prvu pomoć“ za snalaženje u svim ovim zavrzlama sa našim mišljenjem-izražavanjem-čitanjem-slušanjem nečijeg mišljenja-izražavanja, onda bismo slobodno mogli da posegnemo za Štajnerovom preporukom (ne bi on da nam bude uzorni mislilac, mada je svakako bio jedan od moćnijih na polju mišljenja u duhovnosti, tek – igrom slučaja ovde je dva puta spomenut) u vezi sa shvatanjem snova (uzgred: samu tu preporuku u vezi sa snovima opravdano možemo smatrati pogrešnom, jer se njome nonšalantno previđaju bogovi Ometači, uzima se da nam snovi najnormalnije funkcionišu, kao da su sasvim funkcionalna i neokrnjena izvorna Stvoriteljeva pojava u nama.)

Dakle, po analogiji sa tom Štajnerovom preporukom: U SHVATANJU (onoga ko sluša-čita) NE TREBA SE ZAGLIBLJAVATI U DETALJIMA, VEĆ TREBA PRATITI OSNOVNU FABULU. Malo konkretnije: u svakom tekstu (otisku mišljenja-izražavanja) nužno se nabacuje sve i svašta, bez mnoštva tih detalja nema nam normalnijeg kretanja mišljenja. Već je bilo osvrta na ispraznost, tačnije – nedorečenost, nepreciznost tzv. velikih mudrosti koje su jezgrovito iskazane, a koje neko (jer su i lakše za čitanje, takođe i za njegovo praćenje-shvatanje) propagira kao uzorne modele izražavanja, osobito u duhovnosti. Dakle, nije u njima rešenje… Misao i mišljenje, kao i izražavanje: moraju imati svoj zamah-razmah, da bi se u toku njih rađale ideje, odnosno, celovitije iskazivale. E, ali jeste tačno da one bivaju često i previše na taj način nabacivane, i ubacivane u svakakve preplete.

DAKLE, USREDSREDITI SE NA GLAVNU FABULU, na nekakav glavni tok, na okosnicu oko koje su ideje „lepljene“.

A da obično biva suprotno – dokaz su polemike, bilo je ovde povremeno nekih od njih u začetku, ili u naznakama, pa se jasno videlo kako se neko zalepi za neke detalje u nekima od ovih tekstova, te od njih, ili na njima gradi svoje prigovore ili svoja zamišljena osporavanja. U umu i u svesti takvih – svi pomoćni detalji u nekom tekstu su u rangu bitnih, odnosno, u prostorima takvih umova-svesti nema razlučivanja glavne „fabule“ i sporednih detalja koji su nužni (jer se ni glavna fabula bez njih ne bi mogla formirati).

I dalje treba zamišljati ili pretpostavljati – kako takve svesti, te umovi, funkcionišu u životu, misaono prerađujući informacije sa kojima se u vanvirtuelnom svetu suočavaju, odnosno, od čega im mogu presudno zavisiti životni smerovi i odluke. No, to su neke druge priče, tj. druga promišljanja, ali priča je jedna te ista pod kapom ove teme, tiče se naših misaonih ometanja i naših ne-snalaženja u našim misaonim ometenostima…

U objašnjenja i uvide, u potragu za uvidima i u naporima njihovog objašnjavanja – zaroni se, i tu bez mnoštva detalja ne biva. Te sve skupa može, čak – mora da ispada pa dosta konfuzno, osobito tim više što se tekst komplikovanijim pitanjima bavi. Kada se „ sa druge strane“, sa strane onoga ko sluša ili čita, osluškuje ili osmatra izgovoreno ili napisano – matice detalja normalno da i njega u shvatanju povlače, zamućuju ono u šta gleda (što čita). Na njegovoj strani jedno od rešenja je (predlog koji je u drugom kontekstu na pedagoškom blogu već objašnjavan), a ukoliko je ozbiljnije zainteresovan za prikupljanje nektara duhovnih ideja, da nakon slušanja-čitanja, A BEZ GLEDANJA U NAPISANO (ako je napisano u pitanju), jer će ga inače matice detalja ponovno povlačiti – zapiše suštine koje su mu u umu ostale, onako kako su mu ostale i onako kako ih on može zabeležiti, pojmovnom i misaonom aparaturom kojom sam raspolaže.

S ove strane pisanja, da bi se doakalo ovim ometanjima-problemima, pokušaćemo-pokušaću da nakon kreiranja teksta naknadno, što bi neki otmeni rekli – post festum, izvlačim rezimee, kao orijentire za snalaženje u zamršenostima ranije izloženog. Bilo je ovde pokušaja da se takvi rezimei ispisuju unapred, uoči tekstova, što ne ide, ne biva sa stanovišta šireg sagledavanja koje je upravo dato (u prvom sagledavanju, u prvoj potrazi za uvidima ili u prvim objašnjenjima – mnoštvo detalja je neophodno, suštine se nemaju pomoću čega izvlačiti, na čemu iznositi, ukoliko nema potke od mnoštva detalja).

Možda upravo izloženo i jeste negde na tragu bar nečeg od izvornih misaonih mehanizama naših-Stvoriteljevih u nama…


I – nađeš se u nebranom grožđu! Nisi to hteo, ali te u KPZ-u (što nije međunarodna skraćenica za kazneno-popravni zavod, a dođe mu na isto, jer je skraćenica za Karantin-Pakao-Zatvor) niko ni za šta ne pita. Tj. pita te hočeš li da navijaš za „Liverpul“ ili za „Čelzi“, ali se ne seti da te pita za što šta drugo, treće i peto, i hiljadu petsto peto.

Vidiš jasno, ili bar prilično jasno, da cilj i postignuća vezani su za vizije, za slike. Um ih formira, ili se u umu formiraju, kad hoćeš, zajedno sa umom, i uz pomoć uma, neizostavno, da nešto postigneš. Kontaš da to nisu uvek neke extra slike, sa živim i jasnim bojama, žive slike kao na platnu naslikane, ali slike, mimogredne slike jesu. „Kupiti flašu jogurta i kilogram šećera!“. To, na primer, u nekim životnim fazama mnogima nam naiđe kao cilj. Ne vizualizujemo baš precizno, uoči kupovine, flašu jogurta i „sunoko“-pakovanje šećera, ali – tek neka sličica, ili nešto kao sličica, nalik joj, promine umom, onim sektorom imaginativnog njega. I, šta se uskoro desi, ukoliko lenjost ne uzme svoj danak? Izađeš i kupiš, a šta drugo do – jogurt i šećer.

Cilj lagan, rutinski-svakodnevni, pa mu primerena i plastičnost, reljefnost slabija, bleđa, skoro kao jedva primetni, previše razvodnjeni akvarel. E, ali ako si se bavio stolarskim poslom, recimo, dolazilo ti to na duhovnom putu, kao što nam svima svašta tome slično dođe, onda znaš da priča biva drugačija. Slikom, takoreći vizijom nekog ormarića, pa još ako je nešto poseban, morao si malo više da se baviš. Ne tek kao kad neko od ukućana kaže: „Jogurt i šećer! Da, kad već ideš – i pasta za zube!“. A na to što taj ukućanin (ili češće ukućanka) kaže: imaginativni um svakako da reaguje, pobuđen. Kod ormarića treba da ide više bavljenja, njime, imaginativnog uma. Izgled, boje, pa dalje: od kojih delova će se sastojati, kako sklapati… I SVE TO SE U SLICI-VIZIJI-CILJU MORA SKLOPITI!

I tek – jednog lepog, ne mora da bude sunčan, dana, eto ti ormarića, koji ugleda svetlost dana. Čim on ugleda svetlost dana, ti sedneš i, uz kafu, a bez cigareta, jer na njima piše da ubijaju, diviš se sebi: „Zar je moguće da sam ja ovo napravio?!“. Kad si se dovoljno izdivio sebi, shvatiš da ti se slika upravo iz imaginativnog uma ospoljila, prelila u našu dragu i opipljivu realnost.

I to biva sve lepo, lako, uspešno i u redu dok si se bavimo nabrojanim stavkama:

– jogurt,

– šećer,

– pasta za zube (eventualno),

– ormarić (dvokrilni).

Jer to svi lako rade, to svima lako ide od ruke, od uma, i svi su srećni, presrećni, jer im to ide od ruke.

E, ali ako ti dođe, ne znaš otkud i zašto (možda ako si nešto, zaludan, preturao po prašnjavoj duhovnoj literaturi, pa se malo inficirao), al’ dođe ti, na um – Sloboda, ona koja se ne svodi na to da li ćeš da navijaš za „Čelzi“ ili za „Milano“, već: da li ćeš da budeš ovca koju na sve strane šišaju, kako ko stigne, koliko mu zapadne u deo, koliko uspe, jer ponegde pomalo i eskiviraš, ili bi radije da ne budeš takva ovca (ili konj, ili krava, ili neka druga životinja kojoj se osetiš podobnim u svojoj planetarnoj poziciji, životinji koja ti dođe kao najprimereniji simbol)…! Ako ti dođe pomisao, razrađena u slici ili kroz „slajdove“, a čija je tema: „Slobodno raspolagati svojom Energijom!“…

Čim ti to dođe ili padne na um, izađeš da pogledaš oko sebe: na ulici, na radnom mestu i u stanu. Izađeš, da loviš malo inspiraciju, nešto malčice-malčice nalik na poželjeno-zamišljeno-ciljano. Ako umeš da gledaš – nigde ne vidiš ništa ni nalik na ono što ti došlo, što ti se prisnilo imaginativnom umu: Sloboda i slobodno raspolaganje svojom Energijom. Samo vidiš oko sebe robove koji se uživeli u razne uloge slobodnih ljudi.

Sad, kad ti se slika jogurta prelije u kupljeni opipljivi jogurt, ili slika ormarića u ormarić u koji potom slažeš razne stvari, shvatiš, jer te mudrost na takvo shvatanje navela, da ovakvi ciljevi-slike imaju smisla. Eto ih u tvom imaginativnom umu, eto ih kasnije, malo kasnije ili dosta kasnije, i u opipljivoj realnosti, pored tebe, iza tebe, bilo gde u trodimenzionalnosti u kojoj si. Ali kad ti se budnom prisni Sloboda i slobodno raspolaganje svojom Energijom, trodimenzionalna realnost te  samo bombarduje svim suprotnim, i sve samo suprotnim, onda spontano staviš prst na čelo, spontano prst poleti ka čelu (bilo koji prst, svejedno je): „Imaju l’ mi ovakve slike sa slobodama i energijama zrnce smisla?! Dovodim li ja na ovaj način pod znak pitanja svoju normalnost?! Postajem li nekakav „slučaj“… daleko bilo?!“.

Što bi rek’o herr Štajner, da te tada čuje, negde odozgo, ako nije na nekim misijama ko zna gde u Galaksiji: „To ti je, bato, prvi prag!“. Ako nastaviš da veruješ u ostvarivost još uvek toliko teško ostvarivog da pre deluje kao nemoguće nego kao ostvarivo,  ako nastaviš da veruješ i prvenstveno umno deluješ u tom smeru – pređeš prvi prag. Naravno, nikome ne pričaš o tim svojim slikama-ciljevima, da se ljudi ne bi plašili od tebe. Kako da deluješ kao ovosvetski normalna osoba robovima koji uživaju u svojoj umišljanoj slobodi, ti, koji povrh te normalne slobode govoriš još o nekoj dodatnoj uvrnutoj slobodi! Ne, o tome se ne priča drugima! Eventualno, možeš da formiraš ovakav neki blog, na koji niko neće da zalazi, tu možeš da opisuješ takve nemoguće stvari, niko od onih koji te ne budu čitali neće ti zameriti. Budi uveren!

E, a ako pređeš taj neprijatni prvi prag – čekaju te nova iskušenja! Ko je prelazio razne pragove zna da se nakon prelaska praga negde zalazi. Tako i ovde.

Možda si na nekom poslu na kojem te osam sati saleću razne stranke. Možda to nisu stranke, možda te neki drugi ili svašta nešto drugo saleće, u ovom našem EGZOTIČNOM KPZ-u razlike su samo u nijansama. I u intenzitetima šišanja. Neke nas šišaju na nularicu, pa nam vuna izraste u toku TZV. slobodnog vremena i u toku noći, pa sutra iznova šišaju, prekosutra opet iznova. I tako samo do penzije, posle sve manje i manje. Više i nemaju šta da nam šišaju. Kažu da posle smrti čak uopšte nema ovozemaljskih šišanja, ama ič! Neke nas šišaju malo manje, ali šišaju. Gde ćeš profesiju i radno mesto u KPZ-u bez šišanja?! To je kao auto bez točkova. I bez zimskih guma, ako je zima u pitanju.

Stranke te saleću, ako si tamo gde stranke kao osice saleću, dnevno šišanje je u toku, a tvoj razneženi imaginativni um vrti slike Slobode i slobodnog raspolaganja svojom Energijom! Ide li to, biva li to?! Čik da pokušaš! Lakše će ti biti da se tresneš nekim podebljim registratorom po glavi (ako ti je on na dohvat ruke, ili bilo šta drugo čime je zgodno tresnuti se po glavi), nego da ti imaginativni um u toj prilici tako što snuje! Uostalom, profesionalna robovska radna pozicija zato i postoji – da ti um ne bi bio slobodan, već da bi vrteo „filmove“ i priče koje si prepustio dobrim ljudima da ti pri tvom profesionalnom osposobljavanju ubace na disku koji ti je u umu narezivan tokom školovanja, učenja lekcija, polaganja ispita i kojekakvih drugih uzvišenih tzv. obrazovnih čudesa.

Ili, kod kuće, u stanu ili na nekom drugom adekvatnom porodičnom mestu…! Pokušaj nešto sa slajdovima ili slikama o Slobodi i slobodnoj Energiji, dok ti jedan član tupi o tome kako danas moraš to i to, drugi član te podseća: večeras si dužan da to i to, treći član: „Obećali smo u sredu tome i tome…“… A ti se oblizuješ: „Hoću još, dajte još toga „moraš to i to“, mali mi je ovaj spisak, hoću još, i još!“. Tu ne da nema nikakvih slika imaginativnog uma, o Slobodi i o slobodnojj Energiji, nego se u toj tarapani sam imaginativni um sklupča kao jež, ili uvuče u se kao puž u svoju kućicu…

Kad um-„imaginativko“ sme da počne da se budi, da se diže, iz praha i pepela?!

– Kad ostaneš sam! (Ako se nekako izboriš za takav luksuz „obične životne pozicije“.)

– Kad se opustiš! (Ako ti sobu ili zgradu ne potresaju razni veseli zvuci, tramvajski cin-cilinovi, dovikivanja sa svih strana oko zgrade, a to obično biva kao kad se ljudi dovikuju s brda na brdo, iako su jedni pored drugih, ili ako ti nije na dohvat ušiju neka egzotična muzika pankera u susednom stanu, itd. Što bi se reklo: razne malo drugačije situacije od one uz kojoj je uzvišeni Buda sedeo na obali reke, pod palminim ili nekim drugim pogodnim drvetom, te čas nezainteresovano posmatrao, čas meditirao, čas zalazio u nirvanu, čas išao u wc… valjda je i to morao da radi, uz svu silno transcendirajuću nirvanu!)

– Kad ti prethodno ispare sva otrovna isparenja svih dnevnih kontakata i sadržaja koji su sve drugo samo ne duši željena hrana! (Ako nisi prezasićen, pa bi trebalo danima da se opuštaš, da bi došao do prave detosikacije!)

Tek tada, kada stekneš sve one prethodne uslove,  mogao bi ti krenuti imaginativni um! (S tim što bi on morao da ima svoju solidnu uvežbanost, da ume da zaobilazi zamke u tebi samom, strelice i praćke sumnji koje će ti logički um permanetno šiljati.)

Time si prešao drugi prag! Čim si ga prešao, imaš prava da budeš srećan. Možda i da kažeš, kao u epskim pesmama: „Blago meni do Boga miloga!“ (do kojeg to boga, nebitno, tako se samo kaže). ALI TI SLABA KORIST OD TOGA! To ti je taman od nekog značaja kao da drugi prag nisi ni prešao! Jer odatle puca neistraženi predeo! Ili džungla! Ili lavirint! Zavisi kako ti se bude to nešto prikazalo. Jesu razni koji su uzvisivani, etiketirani, duhovno brendirani kao prosvetljeni ostavljali razne mape o tim predelima, ali – ko da veruje robovima koji su celim svojim telom bili robovi, a pričali legende o osvojenoj Slobodi?! O Slobodi i o slobodnom raspolaganju svojom Energijom NE PRIČAJU SE LEGENDE, VEĆ SE ONI ŽIVO, JASNO I DRUGIMA VIŠE NEGO VIDLJIVO ŽIVE. Šta imamo da pričamo drugima legende o onome što oni vide na nama ili u vezi sa nama, ako mi to imamo, i ako se to što imamo vidi?! Legende se pričaju o magli koju drugi ne mogu da vide, A KOJU MI ŽELIMO ŠTO SKUPLJE (u smislu duhovne cene) DA PRODAMO!

Dakle, morala bi tu nedostajati još koja karika! A ko da ih sve posakupi, u ovim složenostima sa kojima nam i bez tih karika nije lako izaći na kraj ni sa sobom, a kamoli sa drugima i sa svetom oko sebe, o nevidljivim nam izascenskim Vladarima koji su nam ovaj ljuti paprikaš i zakuvali – da i ne govorimo. Ali, eto, ima nas i dosadno, neslomivo upornih, pa spomenute karike imaju nadu ih pootkrivamo. Ako ne pre, a ono jednog lepog, možda čak i sunčanog dana.


Uzgred čujem neke taze podatke, tj. podatke iz nekog taze izvedenog naučnog istraživanja: svako četvrto dete u Srbiji je gojazno, ili ima probleme sa gojaznošću, a svako peto dete ima nepravilno držanje tela. (Da ne mučim „gugl“ i preturam po njemu, pre skoro pa četrdesetak godina, u doba koje mi je bilo ovo sadašnje doba kod dece proučavano, ta „stopa“ gojaznosti možda ako je bila: svako stoto dete.) Pa sledi naučno tumačenje: to je zbog toga što se deca ne bave dovoljno fizičkom aktivnošću, mnogo vremena provode za kompjuterom i uz mobilne telefone. Svoj danak uzima i nepravilna ishrana… Naučno sve fino zapakovano, cakum-pakum, na vrhu kutije sa tumačenjima lepa mašnica, „čika“-naučnik koji daje ta naučna otkrića – sa obaveznom kravatom, bez nje tumačenje nema validnost, tu je i samouvereno-nadobudan izraz lica, koji ne dozvoljava osporavanje, samo ti ostaje da željan znanja konzumiraš, gutaš naštinu  ove naučne informacije, pa još friške, mirišu na svežinu naučnog istraživanja…!

Dragi naši, površnovideći i plitkosagledavajući, stručnjaci koji ste u duhovnom smislu, u smislu logike Novog sveta, koju ovde uporno pokušavamo da promovišemo – quasi-stručnjaci… da nam je, onima nam koji BAR SE TRUDIMO NA DUBLJIM VIĐENJIMA I DUBLJIM SAGLEDAVANJIMA… da nam je, kao što kažu u Crnoj Gori, vaša glavna, jadni ne bili, da odmorimo malo. Uočiš neku pojavu, uočiš je dosta solidno, pa joj nabaciš objašnjenje i zaključke, kao ovnu-predvodniku što se nekad kačilo zvono, objašnjenja i zaključke koji ti prvi padnu na pamet, i – onda sedneš i diviš se sopstvenoj mudrosti. Pa te vodaju kao mečku po tv-stanicama i dnevnim listovima, da promovišeš tu svoju duboko površnu mudrost, pa si važan, pa ti dođe da se kao balon naduješ od naučničke važnosti… Uh, kako plene te nadute naučničke face, pune nadobudnosti, dok gostuju u emisijama i PREZENTUJU svoja otkrića! Ja da ti je stati (ili sesti), pa gledati!

A, u suštini, ne vidite, jer sujeta ne da, tzv. odbrambena sujeta, da ste tim svojim tobože-naučnim tumačenjima vešto upregnuti, kao volovi u jarmove (toga više nema, volova koji vuku kola pomoću jarmova, ali se te priče mogu naći na „guglu“, jer ih je „gugl“ svakako zabeležio, iako ga tada nije bilo), preko konceptualnih jarmova upregnuti u taljige Starog sveta, taljige koje se, kako se dalje kreću, konceptualno sve više raspadaju, otpadaju im delovi i paoci na točkovima, uprkos trudovima zemaljskih miliona takvih kao što ste vi. Da vi vidite ono i one koji se zaista i ne mogu videti, fizički, ali za koje je prava mudrost da se vide, što kaže herr Štajner, unutrašnjim vidom, a da se vide po tome kako iza Scene povlače po nas otrovne poteze, da vidite Iluminate, ili Reptile, ili neke bogove Parazite-Zlotvore-Bitange-Štetočine, ili neke više Monstrume, kako god da vam se prikažu, da vi njih nevidljive vidite, I JOŠ DA IH UTKATE U OBJAŠNJENJA SLIČNA PRETHODNIMA…! Ta, svet bi se tada srušio! Pre biste išli dobrovoljno da se prijavite za stan i hranu u nekoj solidnoj ludari, nego da vam promakne tako što, toliko očigledno, a toliko nevidljivo!

Nije nam ovde na tragu duhovnih sagledavanja da se bavimo time šta upravo stoji, ko i kako deluje iza (što bi rekli zavedeni tajnaši) manifestacija sa podacima koji su nesporni, o gojaznosti dece, ima još tih svakako pouzdanih podataka, valjda izvođenih i za odrasle u američkoj populaciji… Dakle, ne bavimo se, trenutno, ovde tim fenomenima (možda im se vremenom posreći da dođu na red, jer to ne znači da su beznačajni), te ne bismo ovde u njih same dublje ni zalazili. Ovde nas samo zanima POMPEZNA NAUČNIČKA FENOMENOLOGIJA MIŠLJENJA, ili: distorzije i nedostatnosti u pompeznom naučničkom mišljenju. I to tek u vidu jednog osvrta…

OTKUDA TOLIKA GOJAZNOST DECE (u ovom navedenom slučaju kod dece u Srbiji, mada nam je jasno da je to planetarni problem)?

Kažete: jer deca previše vremena sede za kompjuterom i za mobilnim telefonom (koji je sada isto što i kompjuter). Te im je malo vremena za kretanje, te im nema interesovanja za kretanje, te k tome još dodaju lošu ishranu i, dok dlanom o dlan, eto ti gojaznosti! I eto ti u dva koraka objašnjenja za gojaznost (u ovom slučaju kod dece)!

I DUHOVNO SLABOVID I SLABOUMAN ĆE OČAS POSLA DA IZVEDE OVAKAV ZAKLJUČAK, tu nisu ni potrebna neka pompezna naučnička mudrijašenja: DETE KOJE SE NEDOVOLJNO KREĆE, KOJE JE NEDOVOLJNO FIZIČKI AKTIVNO, I KOJE SE NEPRAVILNO HRANI – SNAĆI ĆE GOJAZNOST! To je mudrost „tipa“ mudrosti koju je davao Perun: pre jela perite ruke, da ne naljutite bogove, ili slično raznim Budunim „biser“-objašnjenjima, na primer: „od smrta niki ne mož’ te spasi“ (prenosim u interpreatciji lokalnog budiste-pivopije Rajka Konja, bio je tekst o tome; kao što tamo rekoh – ubibože-nadimak, al’ je bar autentičan).

A kako vam ne pade na pamet da malo dublje kopate, ili bar čeprkate?! ŠTA ČUČI IZA OVIH POVRŠINSKIH „MUDROSTI“, koje bi lako iznedrio i sam Rajko Konj?! NIJE VAM PADALO NA PAMET, JER SE TAKVIM KOPANJEM ZALAZI U KONCEPTUALNU PROVALIJU! Kao u onoj smicalici sa Zemljom-ravnom pločom: kopaš, kopaš, pa tek u nekom trenutku propadneš dole u svemir, u neki svemirski ambis. Pa te posle izvlače kranovima i dizalicama (ako spadaš baš u ove gojaznije). A ta konceptualna provalija znači SUOČAVANJE, oči u oči, sa Iluminatima, Reptilima ili bogovima Parazitima-Štetočinama, sa alama koje, i kad biste ih sanjali, u toku noći biste osedeli, ako to do sada niste stigli da uradite.

Dakle, samo neki pravci nešto dubljeg kopanja-čeprkanja po ovim problemima-savremenim fenomenima…

1. Dok sam bio u gimnaziji, čim zvono za veliki odmor – juriš, samo da što pre formiramo timove za basket, jer ako zakasniš – nema basketa. A to deprimira! Doručkuješ, normalno, kod kuće. Sada, u toj istoj gimnaziji, sa decom drugačijeg kova, vidim: čim zvono za veliki odmor, isto – juriš! Ali – za pogačice, pljeskavice i druge raspoložive hranljivosti. Sada se od nastave fizičkog beži, dobavljaju se opravdanja, razna oslobađanja od nastave fizičkog…

2. U redu, ove crtice se ukalapaju u slike koje su već navedene od strane naučnika-nadobudnika… Međutim, treba ovde uočiti RAZLIČITE ENERGIZOVANOSTI koje su u pozadini fenomena. Ima li smo doba, bili smo u dobu, bar mi koji smo ga zakačili, u kojem su mladi bili ENERGIZOVANI, u kojem su planetom kolale drugačije energije, ili – ako su energije jedne te iste, a ono – bilo je to doba u kojem svako kao da je imao više Energije na raspolaganju, nego danas. Kad Entropija zateže (blago onima koji je ne priznaju, mirnije spavaju!) – imamo manjak Energije na raspolaganju. I deca, i odrasli. Odrasli, kojima je sve jedno te isto, i nekad, i danas, to i ne konstatuju, ali te konstatacije probijaju, njihovom neprimećivanju u prkos, na razne načine. I nema tu veze životno doba, kao – eh, stari se, nema se više snage! Tj. ima i toga, ali ima na pretek i ovog nečeg drugog. Uostalom, deca su dokaz! Jesu kompjuteri i mobilni telefoni-kompjuteri fascinantan izazov za decu, nesporno! ALI, DA IMA KOD NJIH TE NEKADAŠNJE, NAŠE I OSTALIH IZ JOŠ STARIJIH DOBA, ENERGIZOVANOSTI – MORALA BI ONA DA TRAŽI DA SE ISTUTNJI KROZ FIZIČKU AKTIVNOST! Valjda nam neka zdravorazumska logika, ako je još imamo neokrnjenu, kaže da bi tako trebalo da bude.

3. Da, danas se deca već sa oko tri godine „kače“ za kompjutere, pa to obično roditelji ističu sa ponosom, kao, eto – koliko mi je mali napredan! Ako je verovati dobrodušnom Liptonu (a što da mu se ne veruje?!): do neke šeste-sedme godine ide nam bazična isprogramiranost društvenim (prvenstveno porodičnim) okolnostima u kojima se inkarniramo. Nije nam dotle još formiran svesni um, koji može da izvodi kritičko preispitivanje i selekciju informacija (može, ali – kod ljudi opsednutih Iluzijom – i to je pod znakom pitanja), usvaja se nekritički sve što se registruje. Svet televizije i kompjutera fascinira, on vuče pažnju i interesovanje, upija ih, TE PROGRAMIRA. Ako se u tom smeru kreće sa oko tri godine – ne čudi masovna isprogramiranost mladih, masovna programirana vezanost, SIMBOLIČNO, ali i mnogo više nego simbolično, za iluzorni-virtuelni svet.

4. Šta po nadobudnim naučnicima ispada? DECA SU KRIVA – JER SE PREVIŠE POSVEĆUJU OVIM TEHNOLOGIJAMA. Kao: okanite se, deco, te tehnologije, malo više bavljenja sportom, i – ETO ČAROBNOG REŠENJA, još dodaš svemu tome zdravu ishranu, i – nema gojaznosti, kao rukom odnešena…! Lako sklopiš poučni koncept, još samo kad bi on imao veze sa živom životnom praksom! Hajde, NEKA TAKAV MUDROLIJAŠ-SAVETODAVAC POKUŠA DA PRATI DA LI ĆE GA NEKO OD MLADIH POSLUŠATI I PRIMENITI NJEGOVO ČAROBNO REŠENJE! A pri tom njegovo rešenje nije glupo, nije štetno. Nema šanse da ga neko od mladih uopšte čuje, a kamoli da ga posluša. Čak i da se sprovede nekakva šira društvena akcija u tom smislu, nema šanse! NA DELU JE JEDNA MNOGO DUBLJA, MNOGO SVEPROŽIMAJUĆIJA (nije pravilno, al’ mi zgodno došlo!) PROGRAMIRANOST LJUDI, odnosno, u ovom slučaju sa njom se „pametno“ kreće od malih nogu. Vešto podmetnuta programiranost – u kojoj ljudi, tj. mladi, ispadaju kao SOPSTVENI KREATORI LIČNE ŠTETE. Da li je normalno, da nije ovakve isprogramiranosti, da se čovek svojevoljno podvrgava programima za koje vrlo lako može da konstatuje da su po njega štetni? Nije normalno, ne bi bilo normalno u situaciji u kojoj njegovo mišljenje nije iskrivljeno. A normalno ju u situaciji sa iskrivljenim mišljenjem, ČAK, TAKOREĆI, UZ ODSUSTVO MIŠLJENJA. Kao da mladi na nivou svesti i mišljenja donose odluke da satima zatravljeni sede nad svakakvim besmiselnim sadržajima!

5. A u priču o zdravoj ishrani da se i ne upuštamo! Jeste očigledna činjenica da je nema tamo gde, kao što rekoh, svakodnevno vidim, deca za vreme odmora jure za pecivima, slatkišima i pljeskavicama (a šta im se tek dešava van ove školske situacije?!), ali – da li je baš suština u njima?! Kao da su nekada deca baš u nekom uzornom smislu imala zdravu ishranu, a ipak su bila zdravija i daleko od gojaznosti! Pa i nekada je u ishrani dominirao hleb, naravno, osobito kod onih koji su bili siromašniji, pa opet – daleko od toga da su bili gojazni, baš naprotiv! Dakle, nije, ne bi u nekom drugačijem viđenju suština trebalo da bude u dominaciji (između ostalog) hleba i peciva u ishrani, negde drugde je, suštinu, treba tražiti.

6. Pa opet i opet – a gde to u ovim uslovima naći zdravu hranu?! Šta bi, po ovim našim nadobudnicima, bila zdrava hrana?! Više voća i povrća?! Kojeg voća i povrća, crni sinko, što bi nekada babe rekle! Onog koje se maltene uz iživljavanje kupa u hemikalijama?!

Itd!

Sve u svemu, kada bi naučnici-nadobudnici malo ozbiljnije kopali-čeprkali po ovom žalosnom fenomenu sa gojaznom decom, morali bi da zakorače u logiku Novog sveta. A kako za nju i za njega još nisu spremni – ostaje im da se kočopere onim svojim već navedenim površnim tumačenjima, a svakako daleko od toga da dođu do pravih rešenja. Da se kočopere kao Perun i Buda, u gore naznačenom slučaju, demonstrirajući veliku mudrost na naivnostima za čije shvatanje nikakva mudrost nije ni potrebna.


123:

Nema nikakvih bogova ni sa malim ni velikim „b“, to je čovek morao sebi da izmišlja da bi objasnio neke pojave koje ne razume. Nema nikakvih vanzemaljaca, niti su ljudi ikada imali bilo kakve „natprirodne“ moći. Priroda je jednostavno tako uredila da „jači slabijeg tlači“ i tu nema nikakve mistifikacije niti ičega tajnog. Čovek jeste životinja koja se trenutno koristi raznim imaginacijama i pakuje sve u celofan i mašnice, tu odvajkada prisutnu borbu za opstanak. To je jednostavno tako. I ne postoji nikakva duša, imamo samo telo, koje traje dok traje, i utiske koje smo skloni da umotavamo u razne celofane, kako bi ta jednostavna činjenica proste borbe za opstanak izgledala malo ulepšanije, Ljudi se upravljaju instinktima, prostim i jednostavnim instinktima, kako bi opstali, a sve ostalo je dekor, produkt ljudske mašte. Surovo, ali istinito. Tu i tamo, neko iskoči iz kliišea kada shvati da je sve borba za goli opstanak i produžetak svoje vrste, ali plemensko uvek prevlada. Nema tu nikakvih tajni, to su činjenice, to je život. Surovo jeste, za one koji shvataju razumom kako funkcioniše sve to oko opstanka i produžetka vrste, ali ljudi više vole da pridaju sebi veći značaj, nekakve „spiritualne moći“ bežeći od jednostavne činjenice, pakujući to svoje životinjsko u neke lepe zavrzlame, uključujući sve te tajne i misterije, a one su ništa drugo do produkt mašte, bekstvo od surove činjenice da „jači slabijeg tlači“ i da ničeg „uzvišenog“ nema, osim možda ponekog razumom vođenog pojedinca koji će pokušati da ublaži efekte i posledice „borbe za opstanak“, koliko mu to mogućnosti dozvoljavaju.

Sve je to čovek morao da „izmišlja“ da ne bi „skrenuo“ od tako jednostavne istine, ali ako to nekome pomaže da lakše prođe kroz život, to je u redu. Sve je propadljivo i prolazno, a malo ih je koji imaju snage da se pomire sa tom jednostavnom istinom.

Sve ostalo je jednostavno „hvatanje za slamku“, bekstvo od realnosti kakva uistinu jeste.

A parola po mom mišljenju bi trebalo da glasi „Pomozimo drugima, pa ćemo pomoći i sebi“, jer tako menjamo naučene obrasce ponašanja,izražene u onoj narodnoj „misliću samo na svoje dupe, a za druge me zabole“. Pomaganjem drugima, zaista pomažemo sebi. Sve ostalo je verbalna dijareja.

Bio je ovde tekst (i tu je svakako još uvek, samo malo pozatrpan) sa malim pregledom opisa viđenja i doživljavanja zemaljskog Besmisla, kao što Sartr reče: „suštinskog Besmisla“, jer marginalnih smislova se može napabirčiti tu i tamo. Bio je taj pregled, i mnogi u njemu, od biblijskog Propovednika („Sve je isprazno, ispraznost nad ispraznošću. (…) Što je bilo, to će biti, i ničeg novog pod kapom nebeskom.“), preko H. Trismegistosa, sa opomenama duši koja je sišla u zonu surovog pakla, pa do savremenijih, i očekivanog Kafke, i neočekivanog Tolstoja, pa dalje, preko rasnog pesimiste Siorana, do ostalih. Prvi gornji komentar bi glat mogao da se doda tom pregledu.

Šta kad snađe

čoveka Beznađe?

Gde da se osloni,

kome da pozvoni,

za malo ohrabrenja,

za malo osnaženja?

Gde, od koga, kome? Ako već nema ni bogova sa velikim „B“, ni onih sa malim „b“? Ljude imamo, al’ se znamo…

PARADOKSALNO: SVE OVO, OVAKAV OPIS, JE DOBAR ZNAK PRAVE PROBUĐENOSTI ZA ZEMALJSKU REALNOST!

E, tu nam, odatle nam zafali velike, maltene pa gigantske duhovne snage. DA (NOVI) SMISAO GRADIMO! Novi smisao u zoni Besmisla? Pa u ovoj zoni Besmisla Smisla nikad nije ni bilo, već smo ga mi umišljali, tako da izgradnja pravog Smisla dođe kao pronalaženje novog Smisla.

Ili se nađe, nekako, negde, ta duhovna snaga, ili se radi nešto drugo. Na primer: potone u Beznađu. Gadno i surovo, ali – takva je ova zemaljska Igra. Zašto je dopušteno da bude takva, naravno da nam nije jasno, valjda će nam se razjasniti, ako ne sada, a ono kad kucne čas. Posavetovati nekoga da pročeprka po sebi i nađe snagicu da gradi (novi) Smisao, unutar ambijenta prvoklasnog Besmisla – glupo je i cinično. Jer nije to isto kao i da mu se kaže da pronađe neku zaturenu stvar.

Ali isto tako u zoni Beznađa i Besmisla dođe besmisleno da pomaganje drugima bude oslonac! Spasonosni recept koji se daje u poslednjem komentaru. Ako je „priroda tako uredila da jači tlači slabijeg“, ako je „čovek tek samo životinja koja se koristi imaginacijama“, ako „ne postoji nikakva duša (već) imamo samo telo“, itd. – KOJI JE, ONDA SMISAO POMAGANJA DRUGIMA?! Pitam se, pitam! Al’ džaba se pitam, jer u ovakvom konceptu smisao ne vidim, da ga ima – bar bi mi se priviđao.

A naziv bloga „Pomozimo sebi“ ima smisao, samo drugačijeg smera, od onoga koji se čita optikom ego-projekcije. Prava optika „Pomozimo sebi“ je u formi paradoksa, onih paradoksa u kojima je istina. Ako pomogneš nekoj baki da pređe ulicu, ili ako nekom  siromahu koji rije po kontejneru daš neki dinar (kunu) za hleb – ti dobijaš na važnosti u sopstvenim očima. Možda i ganeš samog sebe tom odvažnom nesebičnošću. Ili ako sakupljaš po ulicama gladne i napuštene pse. Baka će možda još danima, ako Sveti Petar bude u gužvi, pa je ranije ne pozove k sebi, da prelazi taj isti pešački prelaz, i ovaj i mnogi drugi siromasi će riti po kontejnerima, sve dok bude ekonomski nestabilnih društava, a tek napuštenih i gladnih pasa diljem planete koliko ti volja.

DA LI NEŠTO SUŠTINSKI REŠAVAŠ OVIM POMAGANJEM DRUGIMA? Sve i da se satreš od takvih pomaganja?! (Naravno, to ne znači da u gornjem smislu uopšte ne treba pomagati drugima, govorimo o – suštinskom pomaganju.)

POMOZI NAJPRE SEBI DA U ZONI BEZNAĐA I BESMSLA NAĐEŠ NEMOGUĆE, NAĐEŠ SNAGE DA POČNEŠ DA GRADIŠ SMISAO, što bi se ovde na blogu reklo: da težiš Evolucionizmu, da taj podvig izvodiš i onda kad te sav svet oko tebe satire! E, KAD TAKO POMOGNEŠ NAJPRE SEBI – SPEMAN SI (tj. spremna si) DA POMAŽEŠ I DRUGIMA!

Naravno, dotle možeš da pomažeš drugima savetima, koji te ne koštaju ništa, kao što ni njima neće biti ni od kakve koristi, jer svako nosi  punu košaru svojih muka, i svoju prizmu iskrivljavanja percepcije sveta oko sebe, i teret svojih nesnalaženja u njima, i toliko još toga neizrecivog. Ali da mu suštinski duhovno pomogneš nećeš moći nikako pre nego suštinski sebi duhovno ne pomogneš.

Pomozi najpre sebi!


Bogovi Štetočine su unakazili izvornu Stvoriteljevu zemaljsku Kreaciju, i nas u njoj, nas kao njen deo, naše funkcionisanje, i celokupno funkcionisanje života na Zemlji. Da li je baš tako – unakaženi, naravno da ne vidimo, ne možemo da dokažemo (a šta uopšte i znači naučna dokazivnost bilo čega?!), ko hoće da zalazi dublje u ovu tezu, ko joj sluti realnu zasnovanost, naći će pokazatelje, kao što su oni i ovde u ranijim tekstovima davani.

Potkresana nam opšta Moć, sasečene razne vrste posebnih moći, svedeni smo na jadna, bolesna i duboko nesvesna bića, sa životnim vekom od sedamdesetak godina.

Dodatno, podmuklo su nam ubačeni programi funkcionisanja preko kojih i ne možemo, ili možemo samo uz gigantske duhovne napore, da obnovimo svoje izvorne moći. Ubačeni posebni programi, odnosno, kada se poremete izvorni programi funkcionisanja, znamo iz ljudskih sitnijih (u odnosu na šire planetarne)  naopakih intervencija na prirodi (našoj i sveg zemaljskog živog sveta) – onda oni ne mogu sami od sebe da se vrate u normalu.

Te ćemo mi po tim programima da funkcionišemo dugo i kad se bogovi Paraziti-Štetočine uklone sa ove zemaljske ravni. Jer se nanete nam deformacije: niti uklanjaju tako lako, niti nam neko može pomoći u njihovom uklanjanju. Tako da je i moguća varijanta koja se daje u nekim još uvek se održavajućim tzv. kanaliziranim (onostranim) porukama, da je “Kabala pala”, tj. da su bogovi Paraziti-Štetočine uklonjeni sa ove ravni. Ali, ostala je jaka masovna svest čovečanstva koja po svojoj isprogramiranosti žilavo podržava i održava ovaj Karantin-Pakao-Zatvor. Nikakva moćna dobornamerna bića ne mogu se mešati, u nameri da nam pomognu, jer bi to ili bio šok za čovečanstvo, ili bismo ih, SAGLASNO SVOJOJ UNAKAŽENOJ PRIRODI, doživljavali kao okupatore, te se mobilisali da se borimo protiv njih. A već da se ovde pojavljuju, uz nas, nasuprot nama – bila bi smrt ili za njih (u nepodnošljivo niskim vibracijama), ili za nas pored njih, ako bi oni mogli da nadvladavaju ove vibracije.

Teško je napraviti i registar svih vrsta i pravaca iskrivljenja kojima su nas bogovi Paraziti-Štetočine počastili! Ovde ćemo se osvrnuti na jedno od svakako glavnih: ulogu i odnos logičkog (racionalnog) i imaginativnog uma.

Logički je vezan za ono što u užem smislu nazivamo mišljenjem, razmišljanjem, vezan za analizu, donošenje zaključaka… Imaginativni – za zamišljanje, za vizije i vizualizaciju, te šire – za maštanje i sanjarenje. Oni se svakako u funkcionisanju našeg mišljenja prepliću, jer bi trebalo da se komplementarno dopunjuju, ali – ipak smo svesni njihovih posebnosti.

Distorzijama ili deformacijama našeg uma, funkcionisanja našeg uma, postignuto je da nam imaginativno mišljenje ili skoro atrofira ili da bude postavljeno u službu našeg neevolucionizma ili antievolucionizma, odnosno, da služi degradirajućim procesima u nama samima i u našim životima, da podržava te procese.

Logički um nam jeste izuzetno forsiran, da nije nabačenog nam lošeg usmerenja – mogli bismo da kažemo: za date prilike čak fascinantno razvijen. Ali, i on je podmuklo-vešto postavljen u službu našeg neevolucionizma ili antievolucionizma, odnosno, već spomenutih degradirajućih procesa.

Logičkim umom mi procenjujemo situaciju, proučavamo situaciju i donosimo zaključke i odluke. Imaginativnim umom mi formiramo slike ciljeva kojima težimo, odnosno, koji proizilaze iz naših odluka i zaključaka. (Kao što je već rečeno – oni jesu u prepletu, trebalo bi da su u korisnoj sprezi, ali – možemo ih razlučivati kao posebne.) Npr: analizom (na najbanalnijim primerima prikaz je najjasniji) nekog objekta zaključili smo šta i zašto u njemu, na njemu, treba da se menja, kako da se menja. NA OSNOVU TOGA, SVESNO ILI NESVESNO, U NAŠEM UMU SE FORMIRA SLIKA POBOLJŠANOG OBJEKTA. I dalje mi težimo postizanju ISTE SLIKE U REALNOSTI, kao što tajnaši kažu: MANIFESTACIJI ILI MATERIJALIZACIJI TE SLIKE.

U „bezbroj“ situacija u našem životu ova sprega logičkog i imaginativnog uma čak nam još uvek funkcionalno i odlično deluje. ALI JE SVE TO U SFERI ŽIVOTNO MARGINALNOG! Da li ćemo, kao u navedenom slučaju, popraviti neki objekat (stan, garažu, poslovni centar, itd.), da li ćemo kupiti novi auto, urediti neki gradski prostor, POTPUNO JE IRELEVENATNO SA STANOVIŠTA NAŠEG SOPSTVENOG FUNKCIONISANJA KAO LJUDSKIH BIĆA, sa stanovišta slabe i bolesne prirode koja se darovanim nam poremećajima na relaciji logički – imaginativni um i indukuje i podržava.

Već je na blogu naglašavano: tajnaši su odlično i ubedljivo demonstrirali moć našeg uma na izvođenju promena, u nama samima, na našim životnim tokovima. Nezavisno od toga što su oni to demonstrirali upravo u okviru naznačene sfere životno marginalnog (u odnosu na duhovno bitno). Ali – jesu dokazali. Da, ostaju tu brojne nepoznanice, da li je i koliko u raznim njihovim slučajevima delovala reč, tj. reči kroz zapise, afirmacije, „nastroje“, itd, a preko nepoznate nam veze reči i DNK, da li i koliko sama vizualizacija, o kojoj oni možda najviše govore i najviše se na nju oslanjaju, kakva je veza zapisanih-izgovorenih reči i slika, itd. Tek, uloga imaginativnog uma, preko slika ciljeva kojima se teži – SVAKAKO JE NESPORNA, u ovoj ili onoj meri, na ovaj ili onaj način, nesporna svakako jeste.

Dodatno, iz raznih ezoteričkih spisa poznato nam je da moćna bića upravo preko vizualizacije RADE, tj. da im je vizualizacija, materijalizovanje vizija čin delovanja na realnost, onaj isti kakav je nama fizički i/ili umni rad. I Ra spominje ulogu vizualizacije u nastajanju piramida.

E, DA VIDIMO SADA KAKO SU NAM OVE IZVORNE MOĆI STAVLJENE U KORIST NAŠE ŠTETE!

Logički um procenjuje situaciju i donosi odluke. (I ovde treba imati u vidu razne preplete, međusobne uticaje emocija, imaginativnog uma i logičkog uma, govorimo o jasno dominirajućim tendencijama na relaciji logički – imaginativni um.) On odlučuje da li ćemo nešto postaviti kao cilj ili ne. Dakle, da li će posle te odluke krenuti proces formiranja kakve-takve slike cilja. Ako, u gornjem primeru, logički um proceni da je neizvodljivo da se objekat popravlja, NEĆE SE POTOM IMAGINATIVNI UM NEUMORNO BAVITI SLIKOM POPRAVLJENOG OBJEKTA. BAVIĆE SE NJOME AKO JE LOGIČKI UM „DAO ODOBRENJE“ ZA TO.

Ili, uzmimo situaciju sa starenjem, sa bolešću. Logički um konstatuje napredovanje, i starenja i neke eventualne bolesti. Logički um zna, i iz iskustva, i iz knjiga, kako taj proces ide kod drugih, I IMAGINATIVNI UM SPONTANO FORMIRA SLIKE SAOBRAZNO OVIM „ODLUKAMA“ LOGIČKOG UMA. Može logički um da čuje ili pročita kako je neko tamo (konkretni podaci su već navođeni ovde na blogu) u 104-oj godini istrčao svoj redovni maraton, kako se neko sa 90 godina bavi bodi bildingom, itd, može da pročita slučajeve brojnih ljudi koji su se „pomoću misli“ izlečili i od najtežih bolesti, u situaciji kada ih je i zvanična medicina otpisala, ALI – LOGIČKOM UMU TO NIJE LOGIČNO, JER NEMA U SVOM OKRUŽENJU PRIMERE KOJI BI MU TO POTVRDILI. Primere iz kojih bi kao logičan izvukao zaključak o ovim za njega IREVERZIBILNIM POJAVAMA. TE IMAGINATIVNI UM OVAKVE POJAVE NEĆE NI PODRŽAVATI, NEĆE IH FORMIRATI KAO CILJEVE, te ih ne može ni postizati, ako se njima kao ciljevima ne bavi.

POTPUNO ISTA PRIČA JE I SA SVIM DRUGIM DEŠAVANJIMA U NAŠEM ŽIVOTU! Što logički um odbaci kao neprihvatljivo – ne prihvata imaginativni um kao sadržaj kojim će se baviti.

A LOGIČKI I IMAGINATIVNI UM SU U RASKORAKU SA SVOJIM SPECIFIČNOSTIMA! Imaginativni um može postavljati kao ciljeve ono što je potpuno nelogično, što je „van pameti“, što je fantastično, nemoguće. U najbeznadežnijoj situaciji imaginativni um može da formira sliku pronalaženja rešenja i povoljnih ishoda. U situaciji u kojoj je povoljno rešenje za logički um – potpuno nemoguće.

Tako nam procene logičkog uma o dešavanjima u našem telu, u našem životu, procene o našim mogućnostima, itd, OBAVEZUJU imaginativni um da U SKLADU SA TIM formira i sumorne slike, slike oboljevanja, slike urušavanja, slike beznađa, slike naše slabosti i zatvorenih perspektiva, itd. Obavezuju – u jednom spontanom procesu koji je deo tih opakih nabačenih nam isprogramiranosti.

TE NAM JE IMAGINATIVNI UM PRIDAVLJEN I PRIGUŠEN MAKSIMALNO! Do pravog atrofiranja. Jer, ako on i počne nešto da pokušava da formira kao povoljniju i lepšu sliku, odmah ga logički um koči: kako da se zamišlja neka bolja telesna i životna situacija, kad se iz dana u dan samo konstatuju pogoršavanja?! Prosto – krivulja dešavanja neminovno ide silaznim putem, šta logički um drugo da zaključuje do – da može biti samo gore. Time vrši pritisak na imaginativni um i – SADA I ON RADI NA PODRŽAVANJU KRIVULJE LOŠIH DEŠAVANJA, KOJA PADA LI, PADA!

Konstatacije drugih, o našem „neobećavajućem“ stanju, njihove prognoze (recimo – lekara), logički um lako prihvata, eto posla za imaginativni um, eto nepovoljne sprege koja radi na našu štetu.

I nije ovde u pitanju njuejdžersko-tajnaško fantaziranje o tome kako je sve divno oko nas, kako nas divna budućnost čeka! RADI SE O JEDNOM OZBILJNOM FORMIRANJU NOVIH ŽIVOTNIH CILJEVA, A ZASNOVANIH NA JAČANJU SNAGE DUHA, I U KOJIMA POLAZIMO OD TEZE O NAŠIM IZVORNIM MOĆIMA, KOJE TREBA DA OTKLJUČAMO. I o tome da za tim ključevima tragamo.

Odnosno, da tražimo, odgonetamo izvorne Stvoriteljeve mehanizme, preko ili mimo svih iskrivljenja koja su bogovi Paraziti-Štetočine izveli na nama i oko nas. Jedan od, za nas izuzetno značajnih i korisnih mehanizama je i – MEHANIZAM IMAGINATIVNOG UMA, NJEGOVA FUNKCIJA U OSTVARIVANJU CILJEVA.

E, ali nas u ovom ambijentu čekaju, vrebaju sve same začkoljice, na svakom koraku! Tek nekako rešimo jednu enigmu, a ono iskrsne deset drugih, kao u bajci u kojoj junak aždaji odseče jednu glavu, a ono na tom mestu izraste deset novih (zato za pravo suočavanje sa izazovima ovog zemaljskog Ambijenta nisu potrebni slabunjavi istočnjački prosvetljeni, nego snažni duhovni giganti, da li smo to ili smo daleko od toga – vreme će pokazati).

Slike imaginacije su tanane i lepršave. Logički um može da se napreže i dobro da radi i u vibracijski „zagušljivom“ okruženju, kao što dobro znamo da se i dešava na mnogim radnim mestima. RAD U ISTIM USLOVIMA ZA IMAGINATIVNI UM JE NEMOGUĆ! Za rad imaginativnog uma je potrebno ne samo smirenije okruženje, VEĆ I POSTIGNUTA LIČNA OPUŠTENOST. Uslovi za koje je pravi izazov da se postignu! Ali, bar da znamo u čemu je rešenje, pa… ko traži, postoji verovatnoća da ga kad-tad nađe, ili da ga rešenje kad-tad snađe!

Zapamtio sam scenu iz davno gledanog filma („hvala Bogu“, odavno ih ne gledam!) o Aleksandru Makedonskom, scenu arhetipski simboličnu. Uoči rata za koji se jedan protiv drugog spremaju, persijski car (valjda je to on bio, nebitno da li je on u pitanju) i Aleksandar Makedonski navode argumente koji su na njihovoj strani, tj. svako za sebe navodi svoje prednosti. Persijski car – oni imaju oštre sablje. Aleksandar – ne, nego on, tj. njegova vojska ima oštrije mačeve. Hajde da to kroz demonstraciju provere. Donose Aleksandru stegu na kojoj je nekakva gvozdena štangla, on zamahne mačem i preseče je. Ponosan. Persijski car mu odgovori: time je demonstrirao svoju SNAGU, ne oštrinu mača. Pa on sam uzme veliku svilenu maramu (ili nešto kao velika marama) koju su mu doneli, i baci je u vazduh. Ona počne polako, lelujajući da se spušta naniže. On laganim potezom sablje u vazduhu je preseče na pola. „Ovako se dokazuje oštrina sablje“ (otprilike je rekao, ko bi se toga doslovno sećao posle više godina teškog preživljavanja u Karantinu-Paklu-Zatvoru).

Šta nam je u borbi za ostvarivanje ciljeva, za osvajanje slobode i za aktiviranje naših izvornih moći, potrebnije: Aleksandrova snaga, njegov mač koji seče gvožđe, ili prefinjena oštrina sablje persijskog cara?


6.

Imamo još nešto propagandistički simptomatično u svim ovim propagandnim materijalima (drevne duhovne knjige) naših bogova-Podvaldžija-Kolonizatora…

IZ NJIHOVOG PROPAGANDNOG MATERIJALA BIJE KOLONIZATORSKI DUH MOĆNIH BIĆA KOJIMA NIJE NI STALO DO SAME ZEMLJE!

Njima je stalo do toga da što više duša odavde pokupe, da im te duše pre „Žetve“ budu verne sluge, da im odavde odašiljaju svoju Energiju, prevenstveno preko služenja i molitvi, ali, videli smo u Krišninom slučaju, i na sve druge načine. I – za njih puna kapa!

A KARANTIN-PAKAO-ZATVOR NEKA OSTANE OVAKAV KAKAV JE „VO VJEKI VJEKOV, AMIN“!

U Krišninom slučaju: važno je da oni koji su njemu posvećeni – siđu sa točka reinkarnacije. Da više ne dolaze u ovaj Karantin-Pakao-Zatvor. Karantin-Pakao-Zatvor neka ostane večno ovakav kakav je, duše koje zasluže – neće se više ovde inkarnirati, utopiće se, rastvoriće se u Krišni. (Dobro, ima Šiva svoje nadležnosti sa rušenjima, ali – to ne menja suštinu teze…)

Novozavetni Bog takođe ima sličnu verziju: Isus se vraća „Ocu“, da obezbedi mesto ostalima na „Prestolu“, do „Oca“. To je dalje u hrišćanstvu razrađeno kroz vizije Raja, kroz vizije večnog PLANDOVANJA u Raju.

Zaslužni odu tamo, a – šta sa Karantinom-Paklom-Zatvorom?! On neka ostane, i u hrišćanskoj verziji? Ili će ga Bog sažeći u vatri, kad prođe „Žetva“?

Opet paradoksi koji otkrivaju podvalu!

Isusu se u nekakonskom jevanđelju (po Filipu ili po Tomi, ne sećam se) omaklo da je rekao: „Carstvo nebesko je u vama i oko vas“. OMAKLO MU SE DA KAŽE NEŠTO ŠTO JE SVAKAKO DUBLJA ISTINA. Nije ni čudo što su u kanonskim jevanđeljima ovaj drugi deo obrisali, pa ostaje „Carstvo nebesko je u vama“,  sa smislom: trpi i pati, posvećenošću Bogu zarađuješ „Carstvo nebesko“ u sebi, a oko tebe neka ostane Pakao kakav je i do sada bio.

U rečenici iz nekanonskog jevanđelja iskazuje se istina za koju je logično da bude dublja istina O INTERAKCIJI UNUTRAŠNJEG I SPOLJAŠNJEG, na koju smo već na više mesta ukazivali: nemoguća su velika duhovna postignuća, ZBOG JASNO UOČLJIVE INTERAKCIJE UNUTRAŠNJEG I SPOLJAŠNJEG, a da se ona ne OSPOLJE, ne preliju makar koliko u spoljašnjost. Ostvarivanje premoći uma i duha nad telom i Materijom mora da znači vidljive manifestacije na telu i na Materiji, tj. na okolnostima. Koji su to moćni umovi i duhovi – a koje Karantin-Pakao-Zatvor guši i davi isto onoliko nenormalno kao i ostale koji nisu postigli te moći uma i duha?!

Da, sada nas bogovi-Podvaldžije guše i dave nenormalno, te i ovaj princip ne važi, već biva suprotno: baš sa sve većim duhovnim postignućima, pravim sve većim duhovnim postignućima, idu i sve veća gušenja, do neke tačke za koju pretpostavljamo da bi bila, DA ĆE BITI „kvantni skok“ za duhovno napredujućeg; dijamant je običan ugalj, samo koji je u nekom trenutku doživeo „kvantni skok“, uz dugu izloženost visokim pritiscima u Zemljinoj kori. Dakle, druga su pitanja njihova ometanja u ovom smislu, ali, načelno, u makar malo normalnijim planetarnim uslovima, svakako da mora postojati ova interakcija. Uostalom, to je na odličan i zanimljiv način iskazao Svedenborg, sa svojih… onostranih putovanja, vizija, nebitno nam, obraćamo pažnju na ideju: Anđeli, u smislu bića u drugim područjima Postojanja, koja su izuzetno razvijena – PO SPOLJAŠNJOSTI U KOJOJ SE NALAZE PROSUĐUJU U KAKVOM JE STANJU NJIHOVA UNUTRAŠNJOST. Pa ako spoljašnjost postaje lošija – to im je signal da treba da „porade„ na svojoj unutrašnjosti, jer znači da u njoj nešto nije u redu.

Što znači: da ovi naši bogovi nisu kosmičke Podvaldžije, oni bi nas savetovali i pomagali nam da se sami psihofizički i duhovno razvijamo, da napredujemo, ALI BI NAM TAKOĐE, PARALELNO, POMAGALI I NA PREUREĐENJU PLANETARNOG KARANTINA-PAKLA-ZATVORA. U redu su oni koji odlaze raznim svojim „Očevima“, na Nebu, a šta sa onima koji i dalje budu dolazili u ovaj Pakao?! Neka se svako ko dođe, do u samu večnost, suočava sa jezivim mukama ovog Pakla, koji, OČIGLEDNO, postaje sve gori i gori?!

I paralelno sa uputsvima kako da duhovno napredujemo išla bi i uputstva kako da humanizujemo i unapređujemo Ambijent u kojem živimo. Bogovi Paraziti-Zlotvori-Bitange, bogovi-Kolonizatori: ZA TAKO NEŠTO NISU ZAINTERESOVANI! Oni su zaniteresovani samo da imaju za sebe što više duša u Žetvi, i živih duša koje im do Žetve služe!

7.

Ima Ra podvaldžija, u Ra-propagandnom materijalu, jedan koncept koji deluje prihvatljivo: moćna bića (ali svakako neuporedivo ispod moći Stvoritelja) predstavljaju SOCIOMEMORIJSKI KOMPLEKS, a koji čine sva individualizovana bića koja su proizašla iz njega. Da li je takvo moćno biće kreator tih individualnih bića ili ih ono produkuje spontano kao što se spontano „produkuju“, rađaju ljudska bića, korišćenjem jednog prirodnog procesa, nije nam znano, lično sam bliže ovoj drugoj tezi.

I – valjda to moćno biće šalje svoje individualne delove-bića u razne misije. Kako i zašto to biva, ne znamo, nije nemoguće da je opet i opet stvar u Energiji. Uzgred, nije vezano za glavnu temu, ali je zanimljivo: Ra na jednom mestu kaže kako takva bića ne šalju svoje individualizovane delove u zone neadekvatnih vibracija, jer bi to bilo kao da ih šalju na najtežu robiju. Tog njegovog ispravnog odnosa prema sopstvenim individualizovanim delovima često sam se sećao kada bih se zapitao: „Ko li me, po kojoj kazni, zašto posla u ovaj nepodnošljivi Karantin-Pakao-Zatvor?!“. Ne mislim time da sam ja nekakav osobit duhovni potencijal, ali, brate, ova zona je za bića grubljih vibracija, koja se u ovim teškim vibracijama osećaju kao u svojoj rodnoj sredini, kao ribe u vodi.

Dakle, u našem slučaju: Krišna, Jahve, novozavetni Bog – predstavljali bi, svako od njih posebno, po jedan sociomemorijski kompleks. NARAVNO DA JE NAMA CELA OVA NJIHOVA PREDSTAVA NA ZEMLJI MUTNA, DA MUTNIJA NE MOŽE BITI, ali, sa konceptom o sociomemorijskom kompleksu možda se bar za nanometar približavamo nekim odgovorima.

Možda (dakle, ovo su pretpostavke, pokušavamo da se, odgonetajući, snalazimo) je svako od ovih moćnih bića poslalo na Zemlju izvestan broj SVOJIH individualizovanih bića. TO BI BILE OSOBE, LJUDI, KOJI SU KROZ ISTORIJU IMALI ZNAČAJNA POSTIGNUĆA U OKVIRU SVAKE OD RELIGIJA KOJE JE SVAKO OD NJIH OSNOVAO. Ti ljudi, kod kojih je jasno prorađivao impuls sećanja na pripadnost svome bogu (Krišni, Jahveu, novozavetnom Bogu, naravno, i svim ostalim bogovima koje ovde ne spominjemo), su u okviru tog sećanja, u okviru plana i misije sa kojima su se inkarnirali, uspešno propagirali i širili religiju svog boga, svog sociomemorijskog kompleksa.

ALI, ŠTA SE ISPOSTAVLJA KAO DOSTA OČIGLEDNO?!

MASE I MASE NA ZEMLJI KROZ ISTORIJU, A OSOBITO DANAS SA SEDAM MILIJARDI „DUŠA“ – NISU PRIPADALE NIJEDNOM OD ZEMALJSKIH BOGOVA, TJ. NIJEDNOM OD POZNATIH SOCIOMEMORIJSKIH KOMPLEKSA. Kako je to ispalo (valjda bi svako od njih-nas trebalo da pripada nekom svom sociomemorijskom kompleksu?) – ne vidimo i ne znamo, ali nam jeste dosta očigledno. Na primer:  DA SU IZRAELCI PRIPADALI PO SVOM BIĆU JAHVEU – ZAR BI MOJSIJE (svakako Jahveova „čestica“) MORAO DA DOLAZI, DA IH PRIDOBIJA, DA IM PROPISUJE JAHVEOVE ZAKONE…?! I više od toga, u „Starom zavetu“ čitamo jasna Jahveova, preko Mojsija i kasnije Jošue, EKSPANZIONISTIČKA NASTOJANJA, nastojanja na osvajanju tuđih teritorija, a to znači i novih, njemu nepripadajućih „duša“, a kako bi im se nametnula i nova vera, znači da bi im se nametnula i nova pripadnost – sociomemorijskom kompleksu Jahvea.

Ili su to duše koje uistinu jesu u nekim eonima pripadale tim sociomemorijskim kompleksima (Krišni, Jahveu, novozavetnom Bogu), ali su se udaljile, daleko od toga da i slutimo kako i zašto, tek – ovi bogovi kao da sada nastoje na prikupljanju čestica svoje kolektivne „Duše“. U prilog ovoj tezi ide ono Isusovo o vraćanju odbeglog sina „Kući“.

Ali, otkud znamo da i to nije podvala? DA NAM IZ DREVNIH DELA ZRAČI DOBRONAMERNOST, pa da poverujemo kako su jadni svi ti bogovi, eto, idu i prikupljaju svoje „odbegle ovce“. Pre nam sve miriše na podvale BOGOVA-EKSPANZIONISTA-KOLONIZATORA: „Daj da sakupim što više duša, jer će samo moje biće biti tim moćnije!“. Uostalom, šta da kažemo za tolika masovna PRISILNA pokršatavanja koja je hrišćanska Crkva kroz istoriju uspešno i vrlo efektivno sprodovila širom sveta?! Da li je to Crkva, po uzoru na Isusovu parabolu o odbegloj ovci i o sinu koji se vraća „Kući“ – nasilno vraćala svoje odbegle „ovce“ i „sinove“. Ili je pre nasilno prisvajala tuđe „ovce“ i „sinove“, dovlačila ih u svoj „Tor“, ili u svoju „Kuću“?

8.

Međusobno otimanje ovih bogova o tuđe „duše“-ljude u suštini nije za ljude nešto osobito dramatično (ne znamo kako to izgleda na strani samih ovih bogova): neko živi na Zapadu, po teritorijalnoj pripadnosti treba da je u nekoj varijanti hrišćanstva, ali – opredeli se za Krišnu, ko zna kako i zašto, da li i kako u takvima prorade neki dublji impulsi, ili deluju svakovrsna ometanja i misaona navođenja, ne znamo. I – kao u prljavim transferima igrača, takve osobe postanu harekrišnijanci ili budisti, ili nešto treće. Kao što ima i prljavih religioznih transfera u obratnom smeru.

Dakle, takvi pređu BEZBOLNO u drugu veru i – nikome ništa, bar u njihovoj situaciji, oni svakako da potom dobijaju energetsko pokroviteljstvo svojeg novog „Gazde“ ili svoje nove kolektivne „Duše“.

DRAMATIČNO JE ZA ONE MEĐU NAMA – KOJI NE PRIPADAMO NIJEDNOM OD POSTOJEĆIH I ZNANIH NAM SOCIOMEMORIJSKIH KOMPLEKSA-BOGOVA! Za sve njih mi „nit’ smrdimo, nit’ mirišemo“, energetski pritezani i pridavljivani sa svih strana.

Uzmimo da smo takvi mi (eto malo prepotentne pozitivnosti) – DUHOVNO NADIŠLI SAME OVE BOGOVE-PARAZITE (što nije nemoguće, jer sama parazitska priroda ne može biti priroda kosmički velikog duhovnog ranga). Duhovno, što ne znači i po faktičkoj moći. Može neko da ima ogroman volumen kao biće, ili da je na izuzetnom kosmički-tehnološkom nivou, a da sve to ne podrazumeva za osnovu i izuzetan duhovni nivo. Analogija sa priglupim divovima sigurno da nije tek formalna analogija. Kako bi trebalo da i mi pripadamo nekom svom sociomemorijskom kompleksu, nekom bogu, nekoj kolektivnoj „Duši“… to bi značilo da je takvo biće neko od bogova koji su po duhovnoj moći iznad ovih zemaljski poznatih bogova-Kolonizatora. I te veze bi nam se demaskirale sa probojem ovog kosmičko-zemaljskog Karantina. Naše povezivanje sa tim bićem-bogom kojem uistinu pripadamo – tek bi značilo pravo aktiviranje naših moći. Jer mi ne možemo imati neke velike moći kao izolovane ćelije… Jer iako moćnije od ovih bogova Kolonizatora, takvo biće po kosmičkim zakonima, pretpostavljamo, ne može da se upliće SPOLJA u dešavanja UNUTAR Karantina-Pakla-Zatvora. Ostaje SASVIM MOGUĆA VARIJANTA, da smo mi, koji ne pripadamo znanim nam zemaljskim bogovima, a nismo ni ateisti, U ULOZI INASAJDERA ili „trojanskih konja“, za infiltriranje evolucinoističkih koncepata na Zemlji, te za pripremu terena za Novi svet.

9.

Konačno, u prilog tezi da ovi poznati nam bogovi ne mogu biti Apsolut(i), kakvima nam se uporno-propagandistički prikazuju…

Možda sam već spominjao jednu od starijih (relativno starijih, iz devedesetih godina prošlog veka) knjigu-objavu, čini mi se da se zove „Kosmičko otkrovenje“, E. Valentajn, V. Esen, a koja me je u to vreme u nekom smislu fascinirala. U njoj se, između ostalog, daje dosta širok pregled tipova bića i drugačijih tipova postojanja, najviše unutar Sunčevog sistema, po čemu ispada da se na (skoro) svakoj planeti Sunčevog sistema nalaze bića koja ih nastanjuju. Naravno, jedno od OGRANIČENJA kojima smo zdušno darovani je da POSTOJANJE ŽIVIH BIĆA VEZUJEMO ISKLJUČIVO ZA ZEMALJSKE USLOVE I ZA TIP FUNKCIONISANJA KAKAV JE NAŠ, te, ako nema vazduha i vode – gotovo je, TU NEMA I NE MOŽE BITI ŽIVOTA. Pa još kada nam zvanične nauke to, PUNE GLUPAVOG SAMOPOUZDANJA, kažu, onda duhovnom čoveku dođe, kao što se kaže kod mene – da se tresne i da padne pod sto (ako ima sto u blizini, ili u šanac, zavisi šta mu se nađe pri ruci).

NEKA JE OVO ŠTO SU NAM OVE AUTORKE DALE NAJVEĆIM DELOM ILI PREVARA ILI NEKA IMPROVIZACIJA, ali svakako da stoji, da mora stojati činjenica da sve oko nas, van Karantina-Pakla-Zatvora, MORA DA VRVI OD ŽIVOTA I OD ŽIVIH BIĆA. Svejedno u kakvim vidovima, u kakvim dimenzijama, itd.

BOG UISTINU APSOLUT, KADA BI SE UISTINU OBRAĆAO LJUDIMA ONAKO KAKO NAM DREVNA DELA TO GOVORE, SVAKAKO BI NAM PRENEO ILI DOČARAO MAKAR SAMO DELIĆ, U SMISLU ODŠKRINUTIH VRATA, TOG BOGATSTVA DRUGIH VIDOVA ŽIVIH SVETOVA, I U NAŠEM SUNČEVOM SISTEMU, PA POMALO I VAN NJEGA. Dakle, očekivano bi trebalo da Isus, kao izaslanik novozavetnog Boga, da je taj Bog uistinu Apsolut, spomene, MAKAR SAMO UZGREDNO: „Eto, po toj pravednosti slični ste bićima sa Jupitera (pa da malo i njih opiše)“, ili: „A evo jedne poučne situacije sa jedne vama udaljene planete u sazveđžu Plejada“, ili: „Da vam prenesem svoje poučavalačko iskustvo za vreme moje inkarnacije na planeti toj i toj u sazvežđu Velikog medveda“. Odnosno, od Kriše koji se kao sam bog obraća ljudima – ovakve priče se očekuju u još većoj meri, sa još više detalja.

NIŠTA OD TOGA, NI U NAJMUTNIJIM NAZNAKAMA!

I hajde sad, budi naivan i veruj kako su Krišna, Jahve, novozavetni Bog i ostali njihovi pajtosi – UISTINU SAMI PO SEBI, SVAKI ZA SEBE, STVORITELJ LIČNO, ODNOSNO – APSOLUT(I)!


 (Neplanirano – evo i drugog dela, jer harekrišnabranitelji dali utuk na utuk.)

Nakon tridesetak komentara na ovom blogu pojavio se prvi koji je nedostojan za objavljivanje, pa sam ga, saglasno njegovoj prirodi, šutnuo na „otpad“. Prvi do sada, nakon 200 tekstova, što se, otprilike, uklapa u EU-standarde.

Da bi komentar bio objavljen nije uslov da se neko slaže sa mojim idejama. Ne mora uopšte da se slaže, ali – to neslaganje, valjda se u kulturi dijaloga podrazumeva, treba da bude iskazano korektno i kulturno. NESUVISLO JE TAKO ŠTO I NAGLAŠAVATI NA JEDNOM DUHOVNOM BLOGU, ali, s obzirom na ne-kulturu ponašanja, ne-kulturu dijaloga na ostalim internet-formama duhovnih sajtova, foruma… ništa nije čudno, tj. sve je očekivano naopako.

Već je bio jedan tekst o tom fenomenu: kao da će naši dragi bogovi Podvaldžije sedeti skrštenih ruku (ako uopšte imaju ruke) i mirno posmatrati kako se NESMETANO šire duhovne ideje, kako se NESMETANO vode korisni dijalozi, kako se masovno fokus usmerava ka duhovnim promenama… Taman posla! Bogovi Mutivode vešto su infiltrirali svoje izaslanike ljude-duhovnjake-mutivode na svaki, bar za balkanske prostore to znam, iole značajniji duhovni sajt ili forum. Najinteresantnije je da sami duhovnjaci-mutivode (u stvari – pseudoduhovnjaci) nisu ni svesni čemu služe, kojim vladarima služe, u kakvu su misiju, i ne znajući to, upregnuti. I oni vešto rovare i urušavaju, i urušili su svaki duhovni sajt ili forum na ovim prostorima. Ili su ga zatrpavali svakakvim informacionim smećem, ili su začinjali rasprave koje tek ako su dostojne nekog sajta za fudbalske huligane.

Dakle, nedostojni komentar je ostavio jedan od harekrišnabranitelja, Izvesna Osoba DK, a on je preneo i dopunio komentar drugog harekrišnabranitelja, Izvesne Osobe MK (imenujem ih saobraznu paradigmi koju su pokazali u svojim komentarima).

Prvo što može da u njima da pročita neko ko se iole razume u „tekstualistiku“ je – njihov bes. Besno reagovanje na nečiji tekst ne da je duhovno nedostojno, nego duhovno sasvim diskreditujuće. Ako neko besno reaguje na običan tekst, kako li tek reaguje u raznim teže izazovnijim vanvirtuelnim situacijama?! Što znači da je takav (takva dvojica) zašao u duhovne sadržaje, a da ga oni nisu ni elementarno PRODUHOVILI.

Taj bes zrači i iz samih uvreda, da l’ su one lakše ili teže, potpuno je nebitno. Evo kako mi se ta dvojica harekrišnabranitelja obraćaju:

drveni filozof ((drugačije je rečeno, ali sa tim smislom))

taj lažni filozof isto tako ne shvaća…

On u svom dubokom neznanju nakaradno razmišlja

Čovjek toliko patološki mrzi nešto što ne razumije

Ovo je samo nastavak njegovog promašenog izlaganja

Tip je alergičan na vlastito neznanje i sam sebe napada – to je njegova prava dijagnoza.

Tip je totalno lud

Nemaš ti pojma o duhovnosti

Nemam toliko vremena niti volje da školujem “how yes no” filozofa za svaki njegov promašaj

Na stranu ova plitka rezonovanja i duhovno, a i sa stanovišta elementarne kulture dijaloga nedostojna etiketiranja, POZABAVIMO SE NA NJIHOVOM SLUČAJU NEKIM OPŠTIJIM PITANJIMA, tek da bismo im još jednom demonstrirali polemiku koja bar ima ambicije da bude kulturnija i duhovno fundiranija (mada za ovakve slaba korist od toga!).

HAREKRIŠNABRANITELJI SU FASCINANTNO DOKAZALI I DEMONSTRIRALI UPRAVO ONU ISTU DISTORZIJU U MIŠLJENJU – KOJA JE I BILA PRAVA TEMA TEKSTA O HAREKRIŠNABRANITELJIMA. Neko je ili nesposoban da shvati suštinu teksta, ili je svesno-nesvesno zaobilazi, te se zakači za neke marginalije i od njih gradi glavnu temu. Ja neću da ponavljam glavne teze iz teksta o harekrišnabraniteljima, jer onima kojima bi to ponavljanje trebalo da bude namenjeno – od toga, OČIGLEDNO, nikakve koristi.

Postojao je kod drevnih Kineza, u njihovim filozofskim raspravama, jedan odličan manir. Dok su se vodile filozofske rasprave – onaj ko je želeo da osporava tuđe ideje BIO JE PRETHODNO DUŽAN DA INTERPRETIRA IDEJE (U NAŠEM SLUČAJU TEKST) KOJE ŽELI DA OSPORAVA, PA – AKO SE OSTALI SAGLASE DA IH JE DOBRO RAZUMEO, IMAO JE PRAVA DA IH OSPORAVA. U naše doba – ne moraš uopšte da razumeš suštinu teksta koji osporavaš, dovoljno je da si shvatio neki detalj, neku od pomoćnih teza i – ti suvereno nastupaš kao polemičar! I to – kao ljuti i borbeni polemičar, pun samopouzdanja i onda kada su ti zapažanja sasvim nesuvisla!

Ja sam, valjda dovoljno jasno i inteligentno, jasno i inteligentno za inteligentne osobe, objasnio kako je došlo do toga da Krišni pripišem krvne žrtve, i objasnio sam da je to u trodelnom tekstu sa Garjajevim citatima SAMO JEDNA UZGREDNA ILUSTRACIJA, ČAK DATA ŠALJIVO-KARIKIRANO. Ali, ne vredi onima kojima ne vredi, obojica harekrišnabranitelja navalili pa u odbačenom komentaru ponavljaju pedeset puta jedno te isto, što se kod mene u narodu kaže: “Kao Švaba tra-la-la”, ponavljaju besno: kako ja ne znam da kod Krišne nema krvnih žrtava.

Postoji ovde nešto simptomatično: ja sam dao jedno svoje, u sklopu pomoćne argumentacije, viđenje nekih Krišninih ideja. Ja otkrivam podvale u njegovim idejama, kao i u idejama iz drugih drevnih duhovnih dela, smatram da je korisno da te podvale stavim i drugima na uvid, jer to može da im bude potencijalno duhovno korisno. U REDU JE DA NEKOGA KO TO PROČITA NESLAGANJE NAVEDE NA KOREKTNO POLEMIČKO REAGOVANJE! ALI, AKO GA IZAZOVE NA BESNO REAGOVANJE I NA UVREDE NA MOJ RAČUN – ONDA TAKAV, ILI TAKVA DVOJICA TREBA DA ZNAJU DA NIJE PROBLEM NI U MENI, NI U KRIŠNI, DA SMO SE KRIŠNA I JA TU NAŠLI SAMO KAO OKIDAČI ZA NEKE “NERAŠČIŠĆENE RAČUNE”, NEKE TEŠKE PSIHOLOŠKE MEHANIZME, ENERGIJE KOJE ČUČE U NJIMA I SAMO SU SE OVIM POVODOM AKTIVIRALE I ISPOLJILE! I, umesto što se oni bore protiv mojih tekstova kao protiv vetrenjača, bolje je, korisnije po njh, da se pozabave tim svojim mehanizmima.

U vezi sa njima, u vezi sa šutnutim komentarem, postoji još jedan širi fenomen, ONI TAKOĐE ODLIČNO DEMONSTRIRAJU U DISTORZIJAMA SVOG MIŠLJENJA JEDNU OD PODVALA BOGOVA PODVALDŽIJA, a koje očito nisu svesni. Kao što rekoh u jednom od komentara ovde: analogno onoj o tome da su najbolji robovi oni koji misle da su slobodni, možemo reći i – najgori su mislioci koji misle da slobodno misle.

Poznato je da on komentira i napada samo svoja izvrnuta “objašnjenja”, dok unutarnju simboliku, znanje i običaje Istoka uopće ne pozna

ili za potpuno pogrešno shvaćanje zmija koje zapravo simboliziraju neovladana osjetila kod čovjeka.

Tip je totalno lud i ne zna da je Ashvamedha Yajna ili “žrtvovanje konja” zapravo ovladavanje sa deset osjetila koja su simbolički prikazana kao divlji i neobuzdani konji, a nekada i kao divlje zmije.

Kada se putem Yoge smire osjetila, onda su konji “žrtvovani”.

Evo što kaže Sai Baba o “žrtvovanju konja”:
“Stablo stvaranja visi nadolje s korijenjem na nebu (bijam mani sarvabhutanam), inače bi se osušilo zbog nedostatka hrane.

Nazivamo ga »konjsko stablo« (ašvattha), jer je konj (ašva) u indijskoj tradiciji simbol nemira, gibanja, pokretanja.

Koje elemente ovde imamo?

A) Činjenice.

B) Simboliku ili tumačenja.

I PODVALA NAM SE IZVODI TAKO ŠTO MEŠAMO OVE POJMOVE, TE SIMBOLIKU ILI TUMAČENJE PROGLAŠAVAMO ZA ČINJENICE I TRETIRAMO IH KAO ČINJENICE.

TE TIM PUTEM DOLAZIMO DO TOGA DA ČINJENICE KOJE OPTUŽUJU ILI DEMASKIRAJU BOGOVE-PODVALDŽIJE: MI SAMI, UZ NJIHOVA USMERENJA, IZVRĆEMO, SAMI OD SEBE SKRIVAJUĆI NJIHOVE PODVALE I MAHINACIJE, OPRAVDAVAJUĆI NJIHOVE PODVALE I MAHINACIJE.

Zmija je opasna, otrovna i podmukla životinja. Naravno, kao životinja takva je kakva je, takva joj je priroda, ali – govorimo o činjenicama. Zar nije tako? Pogledajte neku od afričkih extra-otrovnica, pogledajte anakondu, itd.

Ako neko, neki bog, nosa oko vrata takvu životinju – ČINJENICA je da nosi oko vrata opasnu, otrovnu i podmuklu životinju. Da mu na ramenu sedi slavuj – rekli bismo da mu je na ramenu jedna ljupka, bezazlena ptičica, koja umilno peva. I TO SU ČINJENICE!

Iz činjenice da neki bog nosi oko vrata životinju koja je činjenično opasna, otrovna i podmukla – proizilazi jedan zaključak u vezi sa takvim bogom, u vezi sa njegovom prirodom, dublje – u vezi sa njegovim namerama, itd.

Iz činjenice da nekom bogu sedi na ramenu jedna ljupka, bezazlena ptičica, koja umilno peva – proizilazi drugi zaključak u vezi sa takvim bogom, u vezi sa njegovom prirodom, dublje – u vezi sa njegovim namerama, itd.

TO SU ČINJENICE! NA TIM ČINJENICAMA MI MOŽEMO DO MILE VOLJE DA GRADIMO SVOJA TUMAČENJA I DA ZASNIVAMO SVOJU SIMBOLIKU, U PETSTO VARIJACIJA, KAKO SE KOME PROHTE. To više nisu činjenice, već – naše interpretacije, naša slobodna konceptualna nadogradnja na činjenicama.

Pa tako možemo reći, kao u slučaju harekrišnabranitelja: da zmije – “zapravo simboliziraju neovladana osjetila kod čovjeka”. U medicini zmija se uzima kao simbolika lekova. Simbolika kundalini-energije. Imi možemo u svojim INTERPRETACIJAMA izmišljati dalje i dalje, SVEUKUPNO PRIKAZUJUĆI ZMIJU U POZITIVNOM KONTEKSTU.

Drugi primer: po logici stvari, za svakoga ko ima elementarni smisao za logiku i za značenje reči – ako kažemo “žrtveni konj”, ČINJENIČNO to jedino može da označava konja koji je ili podvrgnut klanju ili nekom maltretiranju (na primer, treba nešto da preveze, pa smo ga žrtvovali, terali da izveze teret do kraja, a on posle pao). ČINJENIČNO!

A mi, naravno, možemo svakakve fantazije da navezemo (kao što se veze platno) na tu činjenicu. Videli smo gore u citatu, da ne ponavljamo.

O ČEMU SE OVDE RADI? Mi imamo ČINJENICE koje demaskiraju, raskrinkavaju bogove Podvaldžije, UKOLIKO IH MI TREZVENO TRETIRAMO KAO ČINJENCIE. E, ali mi, i ne znajući da to činimo po njihovim skrivenim uplivima i programima – U SIMBOLIKAMA I SVOJIM TUMAČENJIMA SAMI OD SEBE PRIKRIVAMO I OPRAVDAVAMO TE DEMASKIRAJUĆE, RASKRINKAVAJUĆE ČINJENICE.

Šteta što nisam sačuvao tumačenja (čak zvaničnih crkvenih stručnjaka) na koja sam nailazio preturajući malo po tekstovima sa tumačenjima nekih Jahveovih izjava, na primer onu o tome kako je ljubomoran bog, kako kažnjava one koji ga ne poštuju i ne obožavaju, kažnjava čak do četvrtog kolena. TU SE, U CRKVENIM, DOGMATIČKIM INTERPRETACIJAMA POTEŽE TAKAV SPLET SIMBOLIKA, DA TI PAMET STANE! I PO TIM SIMBOLIKAMA JAHVE SA OVOM IZJAVOM ISPADA NAIVNI, BEZAZLENI DOBIRČINA, KOJEM JE DOBROBIT LJUDI NA PRVOM MESTU. MI SVE TO MOŽEMO DA IZVEDEMO POMOĆU SIMBOLA I SIMBOLIKA, TJ. POMOĆU NAŠIH TUMAČENJA.

I onda, po citiranim harekrišnabraniteljima ispada da su mudrost i veština upoznati se sa svakovrsnim tim tumačenjima – a ne vide pri tom, jadni, koliko im se time podvaljuje, kako olako dozvoljavaju da im se prodaje rog za sveću. No, njihov izbor, on se mene ne tiče, tiče me se samo u meri u kojoj ovde pokušavaju da nekorektno nastupaju. A ja nemam nameru da pratim njihove i slične komentare na ono što ovde pišem, i da ispravljam krive Drine, polemišući sa svakim od njih. Njihovo pravo da na drugim mestima pišu šta im je volja o ovim tekstovima ovde.

A ovde se, uostalom, piše za one koji su dobronamerni…


1.

Poznate su novozavetne Isusove parabole o izgubljenima koji se vraćaju, o izgubljenoj ovci, o izgubljenom sinu… Značenjski paralelizam ovih parabola upućuje na povrtak “Ocu”, tj. Bogu. Neko, neki nisu bili usmereni ka Njemu, preobratili su se, pošli su pravim putem, vraćaju Mu se.

Odnosno, mutatis mutandis: oni koji već jesu okrenuti Bogu, idu ispravnim putem idu pravo “Ocu”, doći će mu se jednog lepog dana, kad umru.

Evo, radi ilustracije, tumačenja nekih stručnjaka za ovu oblast (koji slove za stručnjake za ovu oblast), koliko da se dočara duh PROPAGANDE naših bogova Parazita-Zlotvora-Bitangi. (Pošto se radi tek o ponekoj rečenici, valjda ne smeta što nisu navedeni izvornici, ako je potrebno, naknadno ću ih naći.)

Obraćenje je odluka za povrat k iskonu kao cilju, jest izbor puta koji vodi prema Izviru, prema Ocu nebeskome. Treba se odlučiti, reći odlučno ‘da’, povratak doma, k Ocu. To je smisao korizme, tome smjera sve naše – prema uskrsnoj noći i obnovi krsnoga zavjeta.

Tekst Evanđelja na 5. uskrsnu nedjelju odiše ozračjem napetosti koje je vladalo među učenicima za vrijeme posljednje večere kad je Gospodin najavio svoj odlazak od njih, to jest povratak Ocu. Osjetivši njihovu uznemirenost, smiruje ih uvjeravanjem da odlazi, ne da bi ih napustio, nego kako bi njima pripravio mjesto u kući Očevoj.
Doista i nas Gospodin poziva da slijedimo njega i njegov primjer, da idemo putom koji nam je on zacrtao, jer je to jedini sigurni put u kuću Očevu.

I nama je u čistoći srca prihvatiti ove Gospodinove poticaje izabirući ga istinski za svoj Put prema Ocu.

2.

Krišnina propaganda je POTPUNO ISTOG DUHA I SMERA (iz “Bhagavad-Gite”):

No oni koji su odbacili sva djela u Meni i predani su i obožavaju me čistim umom s nepokolebljivom predanošću njih ja brzo podižem iz oceana zemaljskog rađanja i umiranja, o Pritha, pošto je njihov um utvrđen u Meni. Stoga uputi svoj um na Mene i neka se tvoj razum udubi u Mene; tako ćeš nesumnjivo poslije prebivati u Meni. A ako ne možeš koncentrirati čvrsto svoje misli na Mene, onda traži da Mene dobiješ Yogom služenja, o Dhananjaya. Ako nemaš snage za neprestani rad onda služi Meni; radeći samo Mene radi, ti ćeš dostići savršenstvo. Ako nemaš snage ni za ovo, onda traži pribježište u Meni, odrekni se svakog ploda svojih djela, savladan u duhu.

3.

Da ne preturam, da se duhovno ne isprašinjavim preturajući druga drvena duhovna dela, zadržimo se samo na ova dva, kao tipična zapadnjačka i istočnjačka predstavnika.

Uz gornje propagandne pozive, za vraćanje, za povratak “Ocu” i Krišni, imamo i paralelna objašnjenja: svako od njih dvojice nam se prikazuje KAO APSOLUT, kao Sve-Postojanje.

Krišna u “Bhagavad-Giti”:

Ja sâm ispunjavam ovaj cijeli univerzum svojim neotkrivenim oblikom; u Meni prebivaju sva stvorena bića… (…)Znaj da kao što silni vjetar vječito prebiva u eteru i svugdje se prostire, tako isto sva stvorenja počivaju u Meni. (…) Budale me preziru kada se pojavim u ljudskom obliku, ne znajući moje više biće, da sam ja veliki Gospodar svih živih bića. (…) Ja sam otac i majka ovog univerzuma, tvorac i svedržitelj univerzuma, suština saznanja i biće koje očišćuje, ja sam riječ Om, Rig, Sama i Yajur-Veda. Ja sam cilj, hranitelj, Gospod, svjedok, stanovište, pribježište, prijatelj, postanak i nestanak, stub, riznica i vječita klica. Ja dajem toplotu, zaustavljam i izlijevam kišu, i, ja sam podjednako besmrtnost i smrt, biće i nebiće, o Arjuna.

“Jevanđelje po Jovanu” (I, 1-5):

1. U početku beše Reč, i Reč beše kod

Boga, i Bog beše Reč. 2 Ona beše u

početku kod Boga. 3 Sve je kroz Nju

postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je

postalo.

4 U njoj je bio život i život je bio svetlost

ljudima. 5 I svetlost sija u tami i tama

je nije nadjačala.

U istom poglavlju (istog jevanđelja) stoji:

17 Jer Zakon je bio dat preko

Mojsija…

A kod Mojsija (“Prva knjiga Mojsijeva”, I, 1-8, i dalje) o Bogu-Apsolutu stoji:

1 U početku stvori Bog  nebesa i zemlju.

2 Zemlja je postala bezlična i pusta, i

tama je bila nad spoljašnjošću bezdana, a

duh Božji lebdeo je nad površinom voda. 3

I Bog reče: „Neka bude svetlost.” I nastala

je svetlost. 4 Bog je video da je svetlost

dobra, i Bog je razdvojio svetlost od tame.

5 Bog je svetlost nazvao dan, a tamu je

nazvao noć. I bilo je veče i bilo je jutro –

dan jedan.

6 Zatim Bog reče: „Neka bude nebeski

svod između voda i neka se razdvoje vode

od voda.” 7 Tada je Bog načinio nebeski

svod i razdvojio vode ispod svoda od voda

iznad svoda. I bilo je tako. 8 Bog je

nebeski svod nazvao nebo. I bilo je veče i bilo

je jutro – dan drugi.

4.

ŠTA “NE PIJE VODU” U OVIM SVETIM PROPAGANDNIM MATERIJALIMA?!

A) Ova dvojica bogova nam se prikazuju kao Apsoluti. I svi drugi bogovi, iz svih religija, takođe nam se prikazuju kao Apsoluti, kao Sve-Postojanje. Zar to nije kontradikcija koja otkriva podvalu? Ne može biti deset Apsoluta!

B) Neko bi ih branio, tj. svako ko nekome od njih dvojice pripada, branio bi ih: ali oni su samo različita imena ili različita ljudska viđenja istog Apsoluta.

Da čak ostavimo po strani zemaljska religiozna trvenja, nimalo bezazlena, svađe, fizičke borbe i međusobna ubijanja, čak međusobna nasilna pokrštavanja, nametanja svoje vere i istrebljenja – u ime sopstvene manifestacije istog Apsoluta, odnosno, u ime sopstvene vere. Da ostavimo po strani njihovu nepomirljivost. Na primer: čak u naše doba nepomirljivost katoličanstva i pravoslavlja, a zasnovanih na istim svetim knjigama!

ALI, IMAMO SITUACIJU U KOJOJ SE,  U SAMIM SVETIM SPISIMA, SAMI OVI “APSOLUTI” MEĐUSOBNO NE TRPE, koji iskazuju svoje međusobne odvojenosti, apsolutističke i ekspanzionističke aspiracije. Ne kaže, na primer, Krišna: “Svi smo proizašli iz istog Apsoluta, Duha, Brahmana (svejedno kako da ga imenuje), i ja, i Jahve, i Perun…” (improvizujem, nebitno je vremensko lociranje).

NE, nego se oni bore za svoje sopstvene uticaje, ljude, njihovu pažnju i Energiju, za svoje “teritorije”, pa i bukvalno – za teritorije (ovo drugo je kod Jahvea već pikantna specifičnost).

Krišna:

I oni koji se klanjaju drugim bogovima i prinose im žrtve s vjerom, o Kuntin sine, u stvari prinose žrtve Meni, mada suprotno starim propisima. Jer sam primalac i gospodar svake žrtve; no oni me ne poznaju i stoga propadaju.

Tj. svi iz drugih religija, koji obožavaju druge bogove i prinose im žrtve – kad prinose žrtve, te žrtve, njihova energija završavaju na Krišninoj nebeskoj trpezi, ali – NE VREDI TIM LJUDIMA (“stoga propadaju”) ŠTO PRINOSE ŽRTVE, SVE DOK TO SVESNO NE ČINE U KRIŠNINO IME.

Poznata je prva Mojsijeva, tj. Jahveova zapovest (dopunjena i priznavanjem ljubomore), a videli smo da se Isus oslanja na Mojsijeve zakone, što znači da je ovo prećutni stav i novozavetnog neimenovanog Boga:

Ja sam Gospod, Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje egipatske, iz kuće ropstva. Nemoj imati drugih bogova uz mene.

(…) Jer ja, Jahve, Bog tvoj, Bog sam ljubomoran. Kažnjavam grijeh otaca – onih koji me mrze – na djeci do trećeg i četvrtog koljena, a iskazujem milosrđe tisućama koji me ljube i vrše moje zapovjedi…

Jahve može da bude ljubomoran na nekog drugog boga, ne na sebe kao Apsoluta (da je uistinu Apsolut). Kako da bude ljubomoran na sebe samog?!

Odnosno, varijacija u islamu:

Naređenje da se obožava samo Allah, koji nema sudruga.

5.

Ako su ova trojica bogova zaista bogovi-Apsoluti, kao što se prikazuju, ako je svako od njh sam Stvoritelj, ČEMU ONDA TOLIKA „FRKA“ I PROPAGANDA ZA POVRATAK NJIMA?!

Ako je svako od njih Apsolut, Sve-Postojanje, ŠTA IMA KO DA IM SE VRAĆA, JER JE SVAKO SVAKAKO VEĆ U NJIMA?!

Ono što oni traže je, logički pomatrano, contraditio in adjecto, protivurečnost iskaza u sebi samom: Apsolut poziva ljude da mu dođu, a gde da mu dođu, ako je on – Apsolut, ako je on Sve-Što-Postoji, ako su oni već u njemu, BILO GDE DA SU, BILO NA KOJOJ, NA ČIJOJ, OD BOGOVA, STRANI?! Sve-Postojanje poziva ljude da se vrate Sve-Postojanju, kao da ima nekog „predela“ van Sve-Postojanja, i kao da su neki ljudi zašli u neki „predeo“ van Sve-Postojanja (Isusova priča o sinu koji se vraća ocu, a on mu se raduje više nego sinu koji je već tu), pa treba da se vrate „Kući“, u Sve-Postojanje!

Ako bi nam se zaista Stvoritelj Galaksije (uzmimo samo našu Galaksiju, jer ni u njoj ne znamo za sve šta je i kako je, a kamoli za šire) zaista obraćao: ONDA BI TEŽIŠTE NJEGOVOG OBRAĆANJA MORALO DA BUDE, PO NEKAKVOJ VIŠOJ MUDROSTI KOJU BAR SLUTIMO, NA NAŠEM EVOLUCIONIZMU. „Rastite i razvijajte se, duhovno jačajte!“ To bi nam ponavljao na svakom koraku, kao što nam sada bogovi-Podvaldžije na svakom koraku ponavljaju da se vraćamo njima. Jer, ako i postoji ideja o našem vraćanju Izvoru svega Kreiranog – onda to vraćanje ne može da ide PRIMARNO kroz deklarativne priče o nekome kome se vraćamo, sa naglaskom na onome kome se vraćamo, već – NA NAŠEM EVOLUCIONIZMU.

JER NAŠ EVOLUCIONIZAM SAM PO SEBI ZNAČI DOSEZANJE SVE VIŠIH SFERA POSTOJANJA, u konačnici, dozvolimo kao pretpostavku ono što ne znamo, i vraćanje Stvoritelju, recimo – naše Galaksije.

Po bogovima Podvaldžijama ispada da je suština u tome da imamo fokus na njima, ka njima, i – TO NAM ZAMENJUJE MUKE DUHOVNOG RASTA. Ne moramo nešto specijano da radimo na čišćenju i rastu svesti, dovoljno je da smo fokusirani na svog boga-Favorita, i – odlazimo mu KRAĆIM PUTEM u naručje, ili blizu „Prestola“. NE TREBAJU NAM NIKAKVE KOMPLIKOVANE STAZE SAMOSPOZNAJE I SPOZNAVANJA ILUZIJA, mučan put oslobađanja od loših mehanizama, samo fokus na bogu-Favoritu i – sve se preko veze dobija. Krišna je u ovom smislu sasvim otvoren:

Čak ako bi netko bio najveći grešnik, a obožava samo Mene i nikog drugog, on će važiti kao dobar, jer se odlučio za istinu. On brzo postaje pravednik (dharmatma) i ide vječitom miru. Budi uvjeren, o Kuntin sine, da nijedan nije izgubljen tko se Meni istinski preda. Čak i oni koji su začeti u grijehu – žene, Vaiśye ili Śudre – ako se obrate Meni dolaze najvišem cilju. Koliko prije pravični Brahmini i pobožni kraljevski mudraci! Ti koji si dospio u ovaj prolazan i nesretan svijet, obožavaj Mene. Obrati svoje srce Meni i svoju pobožnost, žrtvuj se i predaj Meni. Na taj način, predavši se Meni i cijeneći me iznad svega, doći ćeš Meni.

Ova razlika nije tek nekakvo duhovno „filozofiranje“!

Vraćanje nekom neodređenom i apstraktnom bogu, pa neka imamo i njegove slike, kao što je slučaj sa Krišnom, IPAK NAM JE MUTNA APSTRAKCIJA. Mi na Zemlji funkcionišemo tako što se vezujemo u svojim težnjama i namerama – za, ma u kojem smislu vidljivije i konkretnije ciljeve. Bog i bogovi su nam daleko od te vrste percepcije, što znači da nam i težnja njima mora biti mutna, apstraktna, takoreći – nikakva. Da li bi neko od onih koji prihvataju ove šarene laže mogao malo konkretnije da objasni – šta ima u vidu, u vezi sa ciljem, povratkom Krišni, ili Jahveu, ili novozavetnom Bogu? DA LI BI NEKO OD NJIH MOGAO I NAJPRIBLIŽNIJE DA OPIŠE ŠTA IMA U VIDU U VEZI SA OVIM?! Naravno da ne bi mogao, osim onih praznih prevarantskih floskula kojih su puna drevna duhovna dela.

NASUPROT TOME – EVOLUCIONIZAM JE VEZAN ZA NEŠTO SASVIM-SASVIM KONKRETNO! Ako imam jedan loš psihološki mehanizam – ja mogu sasvim jasno i živo da definišem cilj: da se tog mehanizma oslobodim, odnosno jasno mogu da imam viziju kako bih funkcionisao bez tog mehanizma, te da ostvarenju te vizije težim. Pa onda, kada se toga oslobodim, pa identifikujem nešto što bi bilo kao još bolje moje funkcionisanje – opet mogu sasvim jasno i živo da definišem takav cilj, i znam koje konkretne korake treba u tom smeru da preduzimam. I tako – korak po korak. (Tj. ima i u ovome i te kakvih zapetljanosti, kojima su nas ovi isti propagandisti zasuli, ali – vidimo u kojem smislu se priča razlikuje.)


Preko Univerzuma mi dojavljeno da su se neki harekrišnabranitelji osuli na citat iz mog poslednjeg teksta, na citat u kojem se spominje Krišna. Neki, sa nekog Krišninog sajta, pretpostavljam…

Ja tamo (u svom tekstu) malo šaljivo-iskarikirano nešto o Krišninoj ljubavi prema žrtvama, a oni će: Krišna nigde ne govori o krvnim žrtvama (o ubijanju životinja).

Da vidimo to, ali da vidimo najpre nešto drugo…

1.

Harekrišnabranitelji su odlično demonstrirali jednu distorziju našeg mišljenja, a koja se (skoro) bez izuzetka štedro demonstrira u savremenim internet-polemikama (što mi je odlično znano još od 2008. otkad sam prolazio kroz prilično njih).

A) Um, zatrpa(va)n masama informacija – sluđen i nevešt u lovljenju suština, u ovom slučaju iz tekstova sa kojima se polemiše.

B) Um se zakači za neku marginaliju koja ga “bocne”, koja ga isprovocira, nju vidi kao suštinu i na njoj gradi svoju polemičku konstrukciju. Marginaliju ili neku od pomoćnih ideja-teza-konstatacija.

Svaki tekst ima, ili bi trebalo da ima, bar bolji tekstovi, jednu ili dve-tri suštinske teze ili ideje. Podrazumevano povezane sa naslovom. Ta suštinska teza ili ideja se razvija kroz pomoćne teze ili ideje, kroz nizanje i međusobno logičko povezivanje pomoćnih teza-ideja-konstatacija. SVAKA OD TIH POMOĆNIH TEZA-IDEJA-KONSTATACIJA IMA SMISAONOST I VREDNOST U TOM KAUZALNOM, DOKAZNOM NIZU. Podrazumeva se da svaka od njih ne biva izložena celovito, već uz aspekte koji su potrebni u tom kauzalnom, dokaznom nizu.

Mi možemo da uzmemo svaku od pomoćnih teza-ideja- konstatacija za posebnu temu razgovora ili rasprave, ali – onda nju formulišemo kao posebnu temu, ono što je o njoj rečeno u sklopu tamo datog dokaznog postupka može da nam bude samo povod ili inspiracija. A ne da se ospemo na tezu-ideju-konstaciju koja tamo nije kao celovita ni tretirana.

I – šta se onda dalje “vešto” polemičarski čini?

Neko se zakači za takvu neku marginaliju, od nje napravi temu svog odgovora, pa razvija svoj odgovor. U tom slučaju njegov odgovor ima svoju suštinu, takođe sa svojim posebnim pomoćnim tezama-idejama-konstatacijama. Onda se pojavi neko nov, pa, kako se i on ne usmeri na suštinu, već se zakači za neku od marginalija svog oponenta (koja je marginalija marginalije polaznog teksta), gradi tako novi odgovor, i – dobijamo fascinantno fraktalno nizanje, u kojem sa nekim desetim reagovanjem VEĆ I NE PREPOZANJEMO OD KOJE SE TEME UOPŠTE I POŠLO. Ovo na (duhovnim) forumima imate kao pravilo OD KOJEG SE UOPŠTE NE ODSTUPA.

Zašto ispada ovako naopako, zašto dolazi do ove distorzije u mišljenju, koja je opšteprisutna (osluškujmo, na primer, malo naše svakodnevne razgovore), ovde nam je na primeru internet-polemika ona zanimljivo uočljiva?

Ko zna zbog čega je sve tako. Ali su nam dva uzročnika svakako jasna.

1. Programiranosti kojima smo počašćeni dok prilazimo kroz dreš obrazovanja. Tamo te niko ne pita za suštine, niko te ne uvežbava u uočavanju i u fokusiranju na suštine, moraš se nakljukati svim onim na što te prisiljavaju. Usiljeno frontalno pamćenje svih informacija iz lekcija ili iz udžbenika je OTROVNO ZA DUH, kao i za veštinu uočavanja bitnog.

2. Drugo, a povezano sa prvim, nadovezano na prvo: u naše doba izloženost bombardovanju informacijama sa svih virtuelnih i vanvirtuelnih ćoškova. Um nema vremena i snage da preradi sve te informacije.

2.

U trodelnom tekstu “Činjenice koje ofiraju naše bogove Parazite-Zlotvore-Bitange (P. Garajev)” suština ili suštinska teza je: očitavanje veličanstvenog izvornog Stvoriteljevog “Rukopisa” na mikro-planu, u ovom slučaju na planu DNK. Te raskorak koji nam se otkriva: to očitavanje prema ili u odnosu na sve ono što nam se preko drevnih i svetih duhovnih knjiga objašnjava i poručuje, u vezi sa pozicijom bogova Parazita-Zlotvora-Bitangi prema nama, u vezi sa onim što nam traže, u vezi sa onim šta nam i kako propisuju da se ponašamo.

Pa se, između ostalog, kao pomoćna teza navodi i paradoks koji raskrinkava podvalu: bogovima Parazitima (svetlim ili tamnim) ili čak i bogovima Štetočinama, koji nam se prikazuju kao Stvoritelj, kao Kreatori Zemlje, Sunčevog sistema, cele Galaksije i šire, primarno i urgentno je stalo do žrtvi i žrtvovanja, svejedno u kojem smislu. Činjenica koja na planu proste logike raskrinkava bogove Parazite-Zlotvore-Bitange: sad će baš Stvoritelj one veličanstvenosti koju tek samo naslućujemo na mikro-planu – odmah urgentno da juri da nam traži žrtve, kao da Tvorcu Galaksije (ograničimo se samo na Galaksiju) može da bude stalo do bilo čega što mu mogu dati sićušna ljudska bića, čestice prašine u Galaksiji! Koncept koji, ako se ne proguta kao udica, deluje maltene maloumno.

Upravo zato je osvrt na zahteve za žrtvama i žrtvovanjima, iz drevnih dela, dat šaljivo-iskarikirano, saobrazno podmuklosti šarene laže koja nam se u njima podmeće. Dodatno i zato što u karikiranju mi jasnije (i šaljivo uz to) istaknemo podvalu ili nedostatak. Pa smo u tom smislu prezentovali i Krišnu, uz propratne citate iz “Bhagavad-Gite”:

Hoćeš Stvoritelju u krilo? Može, samo misli na njega, i doći ćeš mu. Ali, bato moj, nema ništa za džabe! Moraš da platiš! Zakolji nešto, tj. zakolji nekog, neko jagnje, kravu, nekog brava koji ti stoji na raspolaganju, već i ne znam šta je bilo Krišni na meniju, uostalom, nećeš valjda svu stoku sam da pojedeš, ostavi nešto i za Tvorca Zemlje, Sunčevog sistema i Galaksije, na šta liči da ti jedeš, a da on Gore sedi gladan i gleda te tako alavog! Dakle, lepo ti prinesi tog brava Krišni i – eto ti ga k njemu u naručje! Zaklani brav ti dođe kao propusnica. Da l’ posle i ti možeš da se od tog brava omrsiš – ne znam, ne znam kakvi su Krišnini propisi. Bar kod Srba je to dozvoljeno: zakolješ svinjče za Svetog Nikolu – Nikola uzme enegetiku svinjčeta, a ti se sa gostima počastiš telom svinjčeta. Šta će ti njegova, od svinjčeta, energetika, od nje nemaš, kao što se u mom kraju kaže – najes’ (ne možeš se najesti). Pa još ako svinjče dobro ispečeš, da bude “k’o duša”… Ih, da u samom opisivanju (čitanju) pođe čoveku voda na usta!

Jedan od tih harekrišnabranitelja, dojavljuje mi se iz Univerzuma, superiorno objašnjava: a) Krišna ne traži zaklanu stoku kao žrtvu, druge sorte žrtava kod njega su na njegovom meniju; b) dodatno – greška je i u prevodu (treba čitati izvorne rukopise, preporučuje dušebrižno taj harekrišnabranitelj), ne radi se o žrtvi i žrtvovanju, već o – daru, darovanju, o ponudi bogovima.

Odgovor na ovo drugo je kraći, pa najpre on.

Sa dovoljno mazohizma sam sebe počastio već i time što sam, mimo sopstvene rešenosti, podlegao izazovima i ponovo malo zašao u jedno drevno podvaldžijsko duhovno delo, e još mi samo fali da se bavim i njihovim originalima. Pre bih mogao da kažem: “Zbogom, pameti!”, nego da se u tako što mračno upuštam.

Takođe, mogu da prihvatim da prevodioci mogu da pogreše. Da mogu da pogreše oko nijansi značenja nekih reči. Ali da potpuno omaše u nekim rečima… to jedino ako su te prevode radili baš neki amateri, u šta sumnjam. “Žrtva” i “žrtvovanje”, na jednoj strani, i “dar”, “darovanje”, “ponuda” – kategorije su i reči potpuno drugačijih značenja. Teško je poverovati u to da su prevodioci mogli toliko da omanu (neko može reč “stena” da prevede kao “veliki kamen”, ali sigurno neće kao “stolica”). Pre će biti u pitanju to što taj harekrišnabranitelj hoće da skrene pažnju na sebe: “Ha, ja čitam ‘Gitu’ u originalu! Vid’ me, vid’ ti moj duhovni nivo!”.

To, da Krišna ne traži krvne (životinjske) žrtve…

Pošto se radi o UZGREDNOJ ILUSTRACIJI, ja nisam ponovno zalazio u samo delo (“Bhagavad-Gitu”). Osvrt sam dao po sećanju, a u tom sećanju sam imao dve “stavke”: a) da Krišna vrlo često govori o žrtvama i žrtvovanju, da stalno poziva na žrtvovanje, ŠTO JE MENI ZA KONTEKST BILO NAJVAŽNIJE; b) imao sam ja u vidu da on navodi široku paletu žrtvovanja, od običnog cveta koji se njemu posvećuje, pa nadalje, tačno je da nisam bio siguran da se ta paleta kreće u svom rasponu do krvnih žrtava, ali – kako je sve to u sklopu šaljivo-karikiranog prikaza, činjenična preciznost tu nije ni bila presudna, te sam sebe poštedeo izlaganja podvaldžijskim rizicima, sa ponovnim zalaženjem u “Gitu”.

Dodatno sam sebe oslobodio te štetne obaveze što znam da u ostalim drevim istočnjačkim delima jasno imamo upućivanja na žtrvovanja životinja. Na primer, u „Upanišadama“: „Zora je doista glava žrtvenog konja“. Žrtvenim, po logici, nećemo nazvati konja koji živi i obavlja misiju koju i svi ostali živi konji. Konj se za bogove jedino može žrtvovati ubijanjem. „Stoku je žrtvovao bogovima. Zato ljudi ono što je posvećeno svim bogovima žrtvuju Prađapatiju.“ A kako se to stoka može žrtvovati, a da se ne zakolje, ne ubije?! Tako što će je neko nekim stazama, nekim spiralnim stepenicama koje vode u nebo – odvesti tamo, bogovima?

Čak da uzmemo i kao grešku ili previd, da Krišna ne govori o žrtvovanju životinja – niti ta greška-previd ima ikakav značaj za ranije istaknutu suštinsku tezu-ideju-konstataciju trodelnog teksta, niti se osporavanjem osvrta na Krišnino žrtvovanje za nanometar osporava suštinska teza-ideja-konstatacija celog teksta.

Ovde prikazana reakcija na taj (uzgredni, šaljivi) osvrt na Krišnine žrtve samo DOLAZI KAO ODLIČNA ILUSTRACIJA VEĆEG, ŠIREG, VEĆ ISTAKNUTOG PROBLEMA KOJI NAS KAO CIVILIZACIJU MUČI – DISTORZIJE NAŠEG MIŠLJENJA.

No, kad sam već podlegao iskušenju i obratio pažnju na polemički nedostojan povod, da još jednom (jer je već bio ovde tekst o nekim Krišninim podvalama), ili iz još jednog ugla vidimo, da stavimo prst na čelo i zajednički se zapitamo: „Šta to Krišna hoće od nas?“. I on, i ostali po nas nedobronamerni bogovi. (U sledećem tekstu.)