Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: септембар 2019

     Uvek kad pokušam da mislim i izrazim se snovidom logikom – suočavam se sa onim što mi ni samom nije sasvim jasno i iskazivo.

     Što jasnije i iskazivije od ovoga kakvo je i ne može biti, jer se na ovaj način zakoračuje u neko drugačije misaono polje u kojem ne vladaju zakonitosti jasnih i oštrih ćoškova i linija na koje smo u mišljenju i govoru navikli.

*          *          *

     Tačnije – suočavam(o) se sa stalnim fluktuacijama.

     Između snovide i racionalne logike.

     Pomoću ove druge funkcionišemo u svetu u kojem smo, pomoću druge iskoračujemo iz sveta kakav je.

     Sinteza ove dualnosti nam je neophodnost dok nam ne svane, onima koji idu ka tom svitanju, Novi svet.

*          *          *

     Valjda sam do sada već demonstrirao nastojanje da budem praktičan, te mi je fluktuacija između snovide i racionalne logike više kao igra u odnosu na glavno (metodološko) pitanje – šta i kako da radim, da se organizujem, da živim, da bih menjao ono što vidim da treba da se menja, za šta mi se javlja ideja da treba da se menja.

     Kako uz vazdušaste konture snovide logike definisati jasne konture nečega što treba sasvim praktično da se primenjuje?

     Jer u praktičnoj primeni nekog postupka ili organizacije dnevnog vremena ne možemo ići za nekim neodređenim, nedorečnim, ne sasvim jasnim trajektorijama.

*          *          *

     Teško-preteško je u ovome i snaći se i misliti.

     I tako mora biti dok se ne usidrim(o) u nekim drugačijim zonama mišljenja.

     Tek dosta jasno, ako ne vidim, a ono slutim – fluktuacijom između snovide i racionalne logike mi se prilično razjašnjavaju neke zakonomernosti našeg funkcionisanja, a koje sam uzalud pokušavao i da spoznajno uhvatim, i da njima praktično ovladam dosadašnjom samo racionalnom logikom.

     Neke zakonomernosti našeg funkcionisanja, a u okviru frekvencijskih promena kojima smo, što je sve očiglednije, već deceniju-dve izloženi.

*          *          *

     Složi se situacija u kojoj mi se jasno otkrije neki uzročnik. Ili uzročnik nekih nepovoljnih dešavanja na planu tela-uma-duha.

     Možda poslednje je već šire opisivano u višedelnom tekstu o poremećaju koji nastaje sa padom u dublju opuštenost, te o rešenju sa stalnim-povremenim makar blic-fizičkim angažovanjem.

     U datoj situaciji to je misaono jezgro kao otkriće.

     Prvi misaoni impuls je dosta jasan.

     Kao dosta jasna munja koja iz nekih kosmičkih visina zađe u atmosferu.

    A onda ona počne da se „razlaže“ na svetlosne „prelive“ u kojima se status munje gubi.

    Poremećaj sa dubljom opuštenošću i rešenje sa stalnim-povremenim makar blic-fizičkim angažovanjem – počinju nekako da se pomeraju u stranu ili da se „rastapaju“ i mešaju sa drugim elementima raznovrsnih životnih situacija.

     NEMA IH VIŠE U ČISTOM I JASNOM VIDU.

     Iskrsnu povremeno jasnije, ali ih nema jasnih.

     Niti mi više jasno polazi za rukom primena rešenja.

*          *          *

     To su problemi ili neke mistične zakonomernosti koje su mogli da naslute mnogi koji su pokušavali „svašta nešto“ metodološko da probaju.

*          *          *

     Ta nejasnoća ili mistika mi sa stanovišta snovide logike postaje kao jasnija slutnja.

     Možda sve ispada slično spiralama galaksija: imamo jasno i „zbijeno“ jezgro, koje kao da se vrti oko sebe, a svetlost-zvezde koje tom rotacijom „izbacuje“ ili drži oko sebe – sa sve većim udaljavanjem od jezgra su sve „proređenije“.

     Inicijalna spoznaja i neko rešenje su kao to jezgro galaksije.

     REŠENJE JE U TOME DA NASTOJIMO DA IH IMAMO U VIDU, makar nekako krajičkom svesti, kao kada ne gledamo u nešto, ali ga u svom vidnom polju sa strane naziremo.

     I da težimo primeni rešenja koja su nam iskrsnula, PA BILO KAKO BILO KADA DA NAM TO POLAZI ZA RUKOM.

*          *          *

     Dosta zavisi i od „specifične težine“ životnog polja u kojem se neko nalazi.

     U manjim „specifičnim težinama“ čovek nije izložen većim pritiscima životnih dešavanja i ljudi sa kojima živi, te mu se bilo koja odabrana metodologija dosta lako uklapa u neke koloseke ili kolotečine čvrstih obrisa.

     Ako odredi da dva-tri puta dnevno praktikuje neku metodu – to će mu lako polaziti za rukom.

      Izloženima većim „specifičnim težinama“ to će ići neuporedivo teže. Veća „specifična težina“ se odnosi i na unutrašnji plan: na to što neko nema istrajnosti u primeni, iako ga (spoljašnje) okolnosti ne ometaju.

     Posledniji put kada sam ja bio u lakšim okolnostima je bio period poslednje jasno zapamćene Ravnoteže kada sam mogao da bukvalno primenjujem ritam proporcionalnosti naprezanja i opuštanja, a to pre nekih 10-15 godina.

     Kako se dešavanja zgušnjavaju – tako će biti sve teže svima da dosledno primenjuju bilo šta što izaberu kao nekakav poseban put koji je van kolotečine kojom se svi unaokolo kreću.

     Odnosno, primena će biti izvodljiva jedino na način uklapanja u snovidu logiku.

      Na način koji sam pokušao da dočaram, a za koji znam da nije direktno racionalno jasan.

*          *          *

     Ovaj novi uvrnuti princip sam pokušao da dočaram na primeru odnosa opuštanja i blic-fizičkog naprezanja.

     Podrazumeva se da se on podjednako odnosi na svaku metodu ili postupak koje sam ovde spominjao ili navodio: ležeće opuštanje, „EKG“-metodu, Formulu Ravnoteže, usporene pokrete, itd.

*          *          *

     P.S.

      Isti princip, a u nešto drugačijem izdanju, važi (kao rešnje) i za naše (ko je njima počašćen) prebukiranosti svakakvim obavezama, koje sam od milja krstio nazivom iznuđenosti/maloumnosti (ne spadaju baš sve obaveze u tu kategoriju, ali većina svakako).

      Ako ne budem do sledeće prilike smetnut, možda malo šire, što ne znači i jasnije, dočaram to „izdanje“…


Imamo određene „procedure“ ili obrasce po kojima, sa kojima na svoj način uobičajeno mislimo.

Logika, obrasci, stil – svejedno kako da ih imenujemo ili shvatamo.

Tek nešto u tom smislu.

Pomoću njih konstatujemo ono što konstatujemo.

Sa svim tim su povezane emocionalne reakcije, psihofizička stanja, stanja svesti.

Ono nešto dublje što nam iz nekih naših dubina izvire kao nekakva energetska težina. Možemo to nazvati stresovima, možemo lošim raspoloženjima, čudnim stanjima, itd. Izvorište je isto, samo energijama koje izbijaju dajemo svojom percepcijom drugačije forme i nazive.

Ono nešto što je jače od naše volje i razuma.

Što reče G. S. Venclović: ona neka posnažnija sila suproć (nasuprot) moga umlja (uma, razuma).

Bilo je ovih dana više pregleda jednog davnašnjeg teksta „Racionalna i snovida logika„.

Malo i ja zavirim u taj stari tekst, i – ima on smisla, tj. navelo me nešto da se podsetim jednog od bitnih elemenata u metodološkoj slagalici.

Jednog od elemenata od kojeg mi je fokus bio udaljen.

Tako to biva u našem u nama samima obaranju ruku sa Zlotvorima: kad nabasamo na dobro rešenje, poslože se dešavanja koja nas silovito odbacuju od njega.

Koja nas zatrpavaju svim i svačim, u nama i van nas, kako bi nam se rešenje izgubilo iz „vidnog polja“.

Ko je pokušavao sa traganjima, zna kako je to gadno.

A svakako podaleko od lepote spoznaje koja nam se bajkovito dočarava u tolikim knjigama.

Da parafraziram teoretičara relativiteta: kad zapnemo kod nekog velikog problema – treba da promenimo način na koji razmišljamo, da bismo problem rešili.

Potreba za drugačijim mišljenjem OPSEDA me po-po-odavno.

I do toliko toga sam dolazio, i nadomak toliko toga bio, ali uvek i uvek uspešno udaljavan od produžavanja putem konačnih rešenja.

Nevični ovakvim traganjima i eksperimentima će u ovome videti neku moju unutrašnju šizofrenu teoriju zavere…

A meni je zakonomernost ovih dešavanja jasna, jasno uočljiva koliko i kompjuter za kojim sedim…

Dakle, u tim potragama dolazio sam i do sistemskog mišljenja, i do fraktalnog, i hologramskog, i do ko zna čega sve u vezi sa mišljenjem…

Svaki koncept je imao i ima smisla. Neke od njih nisam šire ni objašnjavao. Bivali bi prisilno distorzirani i „deaktivirani“ i pre nego što bi doprli do zapisivanja i praktične operacionalizacije.

Teško je u ovim mrežama i snalaziti se, a tek opisivati ih…!

To je kao da hvatate oblake ili maglu…

Mi smo navikli da ono što hvatamo bude dovoljno čvrsto da se može strpati u džak ili u kutiju. A sa maglom ili oblakom ne ide. Niti ih možemo hvatati i trpati u nešto, a i to nešto ne mogu biti čvrsto omeđene kutije ili džakovi.

Ali, ako se meni, recimo – konačno, posreći da sam bliže slućenju snovide oslobodilačke logike, možda samom demonstracijom ili poigravanjem njome budem uspevao i druge da… njome zapahnem (kao što se zapahne nekim lepim mirisom).

Od leta pa i nadalje idu neka pojačana gušenja.

Sveprožimajuća, dovoljno vidljiva kojima su vidljiva.

Gušenja preko prebukiranosti obavezama i poslovima, a uz prikraćenost u energetskim resursima.

I to se RACIONALNO može i konstatovati i dokazivati, kao dan jasno.

I koliko nam pritom racionalna logika pomaže da sve to vidimo i shvatimo, da uočimo besmislenost tih nameta, toliko nas ona potopava ili urušava u želji ili nastojanjima da se iz gušenja i prebukiranosti ISPETLJAMO.

Racionalno nas čvrsto drži NA KOLOSEKU i unutar logike kojom nam se omča oko vrata steže.

Racionalno nam ne daje nadu i ne otvara perspektivu.

Paradoksalno, ali istinito, malo šire je objašnjeno u samom tekstu „Racionalna i snovida logika„.

REŠENJE ZAISTA JESTE U SNOVIDOJ LOGICI.

Ali ne u tom smislu da sedimo i bajkovito zamišljamo svoje izbavljenje. Mada ne treba ni to isključivati.

VEĆ U SMISLU PREŠALTOVANJA, PREBACIVANJA NA DRUGI KOLOSEK, NA DRUGAČIJI TIP MIŠLJENJA.

U smislu otkačenog postmodernizma. Povezivanja nepovezivog, uspostavljanja „veza nesanjanih“.

Moć se budi u umu koji tako rezonuje, ON dobija veću snagu. I čak da duže vreme ni za milimetar ništa ne promenimo u svom životu – on nam time, TEK TIME, ojačava.

Za sada su nam u drugom planu njegovi produkti, na drugačiji način iskazani ili misaono uobličeni ciljevi.

Valjda će biti još ovoga, ako KPZ-Dizajneri ne budu jači u tome da me smetnu…

Ovde, sa ovim što je ovde izloženo, nije stvar u tome da se NA STARI NAČIN SHVATE pojedinačne ideje, VEĆ DA SE OSEĆA DUH KOJIM BI TREBALO DA ZRAČI CEO TEKST.

Ta drugačija logika znači i drugačiji tip PRIJEMA (čitanja) ideja…


1. Nabacano je u prethodnim delovima više tih ideja, možda sve skupa malo i zbunjuju, pa da ovde rezimiram…

2. Spomenuo sam i sam izvesna „pomeranja“ u metodologiji koja je operacionalizacija Formule Ravnoteže. „Pomeranja“, za koja se i meni u prvom trenutku učinilo da su malo veća. Ipak – nisu. Učini nam se to kad nam iskrsne značajniji uvid sa nekim od elemenata nekog problema.

3. OPUŠTANJE KAO PRIORITET MORA DA OSTANE „NA SNAZI“!

4. Pa ko je taj ko ne primećuje, ili kome se to ne dešava, da imamo nesreću da živimo u ekstra-pakleno doba u kojem smo PREBUKIRANI obavezama, tj. onim što radije nazivam iznuđenosti-maloumnosti?

5. Prebukiranost obavezama znači: ALAVOST onih koji nas energetski iscrpljuju. Ili nekakvo intenziviranje njihovih programa, usled povišavanja vibracija na Zemlji.

6. U takvoj situaciji svakako što više opuštanja JESTE urgentnost! Što više opuštanja, tj. što više štednje Energije, otklanjanja energetskog deficita, ili dovođenja energetike u kakav-takav red.

7. Ima S. N. Lazarev jedan odličan savet (u čiju delotvornost ne samo da sam se toliko puta lično uverio, nego se uverio i da je to princip koji nedvosmisleno „radi“ kod svih i na svakom koraku): „KADA KRENE BOLEST – OSTAVI SVE I SAMO LEZI!“. Naravno, ne bukvalno samo lezi, mada u ekstremnim slučajevima da i to.

8. Gubi smisao i vrednost sve što uradimo sa lošim stanjem energetike, u to se uveri svako kada „padne u krevet“, i kad uvidi da život može da teče dalje i bez svega onoga neurađenog što mu se činilo da se po svaku cenu mora(lo) uraditi.

9. A u prebukiranosti obavezama i uz prisiljenost na nenormalno trošenje Energije – mi smo takoreći u hroničnom polubolesnom stanju!

10. Poenta ovog, već četvorodelnog teksta je u jednom za mene značajnom malom otkriću, tj. koje mi rešava probleme na koje sam nailazio… A ta poenta je, otprilike, u prethodna tri dela i razjašnjena, samo da je ovde naglasim.

11. Nemamo mi probleme sa opuštanjem ako se u nekom delu dana, ili profesionalno – dovoljno fizički naprežemo. Tu opuštanje u ostalom delu, ili u nekim ostalim delovima dana je jednostavno – opuštanje, i tu nema šta da se „filozofira“.

12. PROBLEM JE AKO MI CEO DAN PRESEDIMO! I u okviru onih osam tzv. radnih sati, i kasnije, bilo da se tu opuštamo na načine koji se ovde opisuju, ili na načine na koje se ljudi po sadašnjim civilizacijskim stereotipima opuštaju: uz muziku, televiziju, kompjutere, razgovore, itd. Što u suštini i nije opuštanje.

13. U ovoj situaciji neminovno preko disanja i rada srca moramo početi da uočavamo da TU NEŠTO „NE ŠTIMA“. Dakle, najpre „ne štima“ na telesnom planu, ali se taj plan mora odražavati na psihološkom i intelektualnom planu. Pa ne mogu psihološki i intelektualni plan da funkcionišu nezavisno od tela, nismo (još) bestelesna bića!

14. Tu je, kao što sam naglasio: REŠENJE U POVREMENOM KRAĆEM, MALO INTENZIVNIJEM FIZIČKOM ANGAŽOVANJU. Povremeno po nekoliko minuta – može da bude prilično zadovoljavajuća doza (trčanje u mestu, neka vrsta gimnastike, po mogućstvu – i uz „pravo“ trčanje bar dva puta nedeljno, po koji kilometar).

15. Suština je u tome DA NAM PLUĆA „PRODIŠU“, da se telo dovede u režim nekog malo intenzivnijeg funkcionisanja. Budući da nam sa celodnvenim telesnim neangažovanjem, ili sa baš-baš minimalnim angažovanjem – telesne funkcije „padaju“.

16. Jedna uzgredna ilustracija i zanimljivost… Postoji neki video o (prilično i kod nas popularnom, jer je „naš zet“) „PROSVETLJENOM“ Mohanđiju u kojem se objašnjava kako se on podvrgnuo nekom… ne sećam se kako je tamo rečeno… kao temperaturnom skeniranju u toku meditacije. I – naučnik-istraživač oduševljen (primer naučničke ditorzije u rezonovanju): Mohanđiju je telesna temperatura u toku meditacije spadala i malčice ispod 35 stepeni. A to je fascinantno, jer sa padom temperature ispod 35 stepeni kod „OBIČNIH“ ljudi bi počinjali problemi.

17. Gluposti! Mi još ne znamo KOJE SU SVE GRANICE U RAZNIM DEŠAVANJIMA KOD RAZNIH LJUDI. Zna se da čovek teško može da izdrži bez hrane i nekoliko dana, pa – ljudi su preživljavali pod ruševinama i po 17 dana. Da i ne govorimo o sangejzingu, koji takođe jeste glupost, ali  nam ipak nešto pokazuje.

18. A u videu se tom „zastavicom“ odmah maše: taj eksperiment je i skoro kao dokaz Mohanđijeve prosvetljenosti, i dokaz svemoći meditacije.

19. Ove gluposti zaobilazimo, kao što rekoh – jeste ovo dobra ilustracija za ono što, uostalom, i iskustveno znamo: sa opuštanjem teže minimumu sve funkcije tela, kao i pri spavanju. Kad se to dešava u nekoj zoni dana, u redu je. Ali ako se „PROTEGNE“ na skoro ceo dan, i na više dana, tj. maltene na sve dane našeg života, LOGIČNO DA NE MOŽE DA BUDE U REDU! I DA BUDE BEZ ČAK ELEMENTARNIH ZDRAVSTVENIH POSLEDICA!

20. Te povremeno TELO MORAMO „REANIMIRATI“.

21. Na načine koji su nabrojani.

P.S. A posebno se moraju osetiti problemi ako je ova skoro celodnevna neaktivnost tela PROPRAĆENA INTENZIVNIJIM MISAONIM ANGAŽOVANJEM (makar i u jednom delu dana). Da li očekujemo da u toj situaciji mozak produkuje nedistorzirane misli? Da uopšte mi u takvoj situaciji normalno psihofizički funkcionišemo?


1. U ovoj, da opreznije kažem – trenutnoj verziji Modusa Ravnoteže, dva su faktora ili dve varijable Ravnoteže pretrpele najveće promene: a) status FPA, fizičko-praktičnog naprezanja, b) nepomičnog ležanja, uopšte – valjda mi se konačno razbistrio najfunkcionalniji način opuštanja (najfunkcionalniji – u sklopu ovih poslednjih otkrića).

2. Bio je (i još je tu na blogu, negde zaturen, a ni sam ne znam gde mi se šta od tekstova na blogu nalazi) ovde tekst „Fizičko naprezanje – conditio sine qua non“, o fizičkom naprezanju kao nedostajućem uslovu za podizanje naše energetike. Pa se sećam da sam kasnije, idući za pokazivačem pregleda (neko je pregledao taj tekst), malo zašao u taj tekst, pa konstatovao da sam u tome „u krivu“: kakvo podizanje energetike ako nemamo dovoljno Energije na raspolaganju.

3. To su te sluđujuće zamršenosti u spletovima faktora od kojih nam zavisi Ravnoteža: u jednoj konstelaciji nam jedan elemenat, jedan faktor deluje na jedan način, sa jednim tipom funkcije, u drugoj – na drugi. Znam da su i ovo pseudoduhovna fantaziranja onima kojima su ova mučenja oko pronalaženja „dobitne kombinacije“ Formule Ravnoteže „španska sela“, meni su ovo bile celoživotne muke i dileme.

4. Šta mi se u poslednjem periodu vrlo jasno otkrilo u vezi sa statusom i funkcijom fizičkog naprezanja?

5. Za one kojima je tzv. posao vezan za fizička naprezanja ovo pitanje se, podrazumevano, ne postavlja. Kao i za sve nas ostale u situacijama i u dane kada imamo neko značajnije fizičko naprezanje.

6. AKO MI VEĆI DEO DANA PROVEDEMO U NEANGAŽOVANJU ILI ANGAŽOVANJU KOJE JE SEDEĆEG KARAKTERA – PA ONDA UZMEMO DA „PRAKTIKUJEMO“ NEKU METODU RELAKSACIJE, ZAPADAMO U PROBLEME.

7. Da li te probleme SVI uočavamo ili ne, drugo je pitanje. Sijaset elemenata utiče na ovu kataraktu percepcije, ne bih da u njih ovde zalazimo…

8. Ali, i neka obična zdrava logika nas upućuje na shvatanje procesa ili dešavanja u organizmu (vezano za ovo što je rečeno u tački 6), ne moramo da posežemo za znanjima iz medicine, u koja nemam potpuno poverenje (što ne znači da nam ona ne daje mnoga solidna i korisna znanja).

9. Dešava nam se mnoštvo situacija u kojima slutimo neke veze ili spoznaje, a onda naiđe situacija u kojoj se „kumulativno“ sve te slutnje „objedinjuju“ i otkriće nam postane jasnije. Tako je bilo i kod mene u vezi sa valjda boljim i potpunijim shvatanjem značaja fizičkog naprezanja u našem funkcionisanju. Naravno, ne radi se ovde o nekakvom „otkriću Amerike“, ali o boljem shvatanju fizičkog naprezanja u sklopu duhovnih principa o opuštanju – da.

10. SA SVE DUBLJIM I/ILI DUŽIM ZALAŽENJEM U OPUŠTANJE, U OPUŠTENOST, što nam je svima iskustveno dosta jasno, TELESNE FUNKCIJE SE SVODE NA MINIMUM. Ono što najjasnije uočavamo: disanje i rad srca. I MENI SE DRAMATIKA KRETANJA IZMEĐU PRETERANE OPUŠTENOSTI I PRETERANE NAPREGNUTOSTI UVEK SASVIM JASNO ISPOLJAVALA PREKO DISANJA I RADA SRCA.

11. Dakle, teške manifestacije su iste ili vrlo slične na oba pola krajnosti: i u prenapregnutosti, i u podnapregnutosti. I UVEK JE TO, ČESTO I VRLO – DRAMATIČNO.

12. Puls postaje sve slabiji, disanje sve pliće. LOGIČNO: SNABEDEVENOST KRVLJU I KISEONIKOM SVIH, PA I MOŽDANIH, ĆELIJA – SVE SLABIJA. Dakle, u nekoj zoni postaje problematično i funkcionisanje uma. Ne u smislu nekih poremećaja, ali svakako u smislu dovođenja u pitanje „imunosti“ na distorzije u mišljenju.

13. Otvara se tu polje raznih „klackalica“, u kojima se još ne možemo snaći, šta je šta, generalno stoji ovo što je rečeno. Razne „klackalice“: baš sa opuštanjem dolaze bolji uvidi, suptilnije misli. SVAKAKO JE TO TAČNO (i to mi je i te kako poznato!) DO ODREĐENE ZONE U OPUŠTANJU! Nema šanse da sa nastavljanjem sa opuštanjem, NAKON TE ZONE, vi dobijate i dalje kvalitetne, čak sve bolje misli i uvide! NEMA ŠANSE! Baš suprotno – zapada se u misaoni ćorsokak (odličan ruski izraz – „tupik“). Koji i ne mora da se doživljava kao ćorsokak, već suprotno, kao zona sve bolje pronicljivosti. I to jeste pronicljivost, ali ona UVRNUTA, o kojoj smo ovde negde možda malo govorili, to je pronicljivost kojoj nedostaje UZEMLJENOST. (Nije neka „naj“-ilustracija, ali može da posluži, jer mi, ne znam otkud, pada na pamet: kad je gospodin Tadić, kao predsednik, obilazio područje koje je pogodio zemljotres, a on u celom tom haosu obraća pažnju na kokoške i pita da li su im davali sedative, jer su možda mnogo uznemirene zbog zemljotresa. Doduše, njegova namera je bila da se našali, ali, u suštini, to jeste uvrnuta pronicljivost!)

14. Dakle, nakon postizanja određene opuštenosti, nikako tonjenje u sve dublju opuštenost, već – „PRESECANJE“ ILI „OSVEŽAVANJE“ FIZIČKIM NAPREZANJEM. I to – ne nekakvim specijanim naprezanjima, nije nam potrebna sobna teretana ili nešto slično specijalno. DOVOLJNO JE POVREMENO MALO, NEKOLIKO MINUTA, TRČANJA U MESTU ili neki tip gimnastike KOJIMA NAM SE „PLUĆA ŠIRE“. Ovo poslednje je bitno! Neki solidan tip kraćeg fizičkog naprezanja koje nas navodi, „nagoni“ da spontano punim plućima udišemo vazduh.

15. A šta da rade oni koji nisu u mogućnosti da izvode ovakve vežbe, iz zdravstvenih razloga? NARAVNO DA NE ZNAM ODGOVORE NA SVA PITANJA!

16. U jednom broju slučajeva je to KAUZALNA SPREGA FAKTORA. Neko je mogao do takvog zdravstvenog „tupika“ da dođe upravo zato što nije znao za ovu ulogu fizičkog naprezanja, ili je nije intuitivno primenjivao. Drugi krug slučajeva može da se odnosi na one koji su inkarniranjem uskočili u velike energetske deficite, a koji se manifestuju i preko fizičkih ograničenja. Za njih i jeste rešenje da najpre, ako im je to uopšte dato da izvedu u toku ove inkarnacije, „srede“ svoju energetiku.

17. Mada, i u mnogim ograničavajućim slučajevima – čovek može u navedenom smislu da nađe određeni modus. Znam jednu osobu koja boluje od polineuropatije, prekid nerava ka nogama, sa jakim bolovima u nogama, može, jedva, da se na štakama kreće, uglavnom je u invalidskim kolicima, ali u toj poziciji izvodi pomoću ruku i tela i vežbe i aktivnosti preko kojih svakako ostvaruje potrebni efekat o kojem ovde govorimo.

18. Nikako tonjenje u sve dublju opuštenost… A kako su to uveliko radili svi poznati istočnjački tzv. prosvetljeni, pa ipak – dobro funkcionisali? Naravno da čovek, ako ne praktikuje opisane postupke – ne propada psihofizički. Ali jedno tiho „podvodno“ urušavanje svakako ide svojim tokom. I uz uključivanje malo pronicljivosti to „podvodno“ urušavanje možemo da uočimo.

19. O distorzijama u rezonovanju tih tzv. prosvetljenih već je bilo reči ovde na blogu. Uočimo malo detalje koji su naizgled nebitni, ali koji odaju spomenute „podvodne“ tokove… Debeli ili debeljuškasti prosvetljeni?! Ili mršavi, što se u narodu kaže – „vetar će ih oduvati“. Naravno, svako izgleda onako kako izgleda, nije to razlog da mu bilo šta prigovaramo, ali – OVDE GOVORIMO O MANIFESTACIJAMA PRIMENE POGREŠNIH DUHOVNIH METODA, ili pogrešne primene duhovnih metoda.

20. Kao što sam ranije konstatovao: ne očekujemo mi od prosvetljenih da budu kao manekeni ili atlete, ali: harmonija i nivo svesti za koje se smatra da su postigli – morali bi po svim „zakonima prirode“ da se ispolje najmanje kroz optimalni fizički izgled. I TZV. MASNE NASLAGE, I PRETERANA MRŠAVOST – POSLEDICE SU NEKOG NESKLADA U NAŠEM FUNKCIONISANJU.

21. Pa onda: njihov izraz lica (o čemu takođe ovde ima tekstova). Ne očekujemo mi neke „ljigavo“ blažene osmehe. Ali svakako neku solidnu neutralnost. A pogledajte neke od tih tzv. prosvetljenih: Babađi (onaj sa kraja XX veka, postojao je i neki na početku XX veka), Ošo, Mohanđi… Izvinite, meni oni pre deluju kao „lica sa poternice“, nego kao prosvetljeni. Ili, uzmimo Muđija, koji nema njihovu oštrinu, ali je primetno naprezanje da zrači ljubavlju i harmonijom. Te više deluje kao neko ko je hronično neispavan, nego kao osoba koja zrači ljubav.

22. NEKOME MOŽDA IZGLEDA „BEZ VEZE“ OVO POVEZIVANJE, tj. ova zapažanja o tzv. prosvetljenima. NARAVNO DA SVE OVO NE BIH NAVODIO (čini mi se da sam se sa 600 i nešto napisanih tekstova uvežbao da ne pišem baš „bez veze“) DA U SVEMU NAZNAČENOM KRISTALNO JASNO NE UOČAVAM POSLEDICE ILI MANIFESTACIJE NJIHOVOG PADA U PRETERANU OPUŠTENOST.

23. Jer pad u preteranu opuštenost ne znači SAMO NEHARMONIČNO funkcionisanje, već i više i opasnije od toga, u šta sam se iskustveno uverio tokom ovog leta: PODLOŽNOST NEKIM ČUDNIM UTICAJIMA, SILAMA, KO ZNA ČEMU (negde sam to nazvao uticajima iz Astrala, ako bi se Astralom označila neka prostorna ili dimenzionalna Zlotvorska zona/sfera unutar sfere Karantina-Pakla-Zatvora, a koja je nematerijalna i nevidljiva).


1. Prava namera sa ovim tekstom/temom je da „donesem“ najnovije „izdanje“ svog Modusa Ravnoteže. Tako lično-interno označavam kombinatorike sa metodama kojima se operacionalizuje Formula Ravnoteže.

2. Pa se umetnuo ovaj duži opštiji uvod, koji će možda da potraje dva teksta. Umetnuo se, da bih razjasnio o kojim se ovde METODOLOŠKIM PERIPETIJAMA radi, zašto sam i sam naglašavao kako je teško naći „lični metodološki kod“, zašto sam i sam često naglašavao jednu ili neke metode, tačnije – postupke, pa ih ostavljao po strani, jer mi se pokazivalo da oni nisu u prvom planu, pa isticao neke druge, itd.

3. Zato mi se i toliko puta činilo: „A, evo konačne verzije Modusa Ravnoteže!“, a onda se dese tumbanja u kojima se cela kombinacija uruši. Pa i sad mi se čini isto, sa verzijom Modusa koju ću, nadam se, u trećem tekstu da izložim: „A, evo konačne verzije Modusa Ravnoteže!“, ali, mudrost me uči da to mogu da kažem ili da dozvolim da mi se tako čini, a da znam da će biti ko zna kako.

4. Nikada u Zlotvorskom carstvu ne možemo biti sigurni! Začas mogu da vam sklope faktore koji će vam urušiti i najlepšu zamisao. Posebno nije da se bude siguran, jer ja ovde na blogu igram sa otvorenim kartama, a oni, ne samo da igraju sa sakrivenim kartama, nego su se i sami posakrivali po nekim planetarno-kosmičkim ćumezima.

5. Još malo osvrta na te neopisive složenosti pri nastojanjima da sklopimo Modus Ravnoteže… Na to što su temeljna nepoznanica ŠTA SE DEŠAVA SA NAŠOM ENERGIJOM u nebrojenim kombinacijama aspekata u situacijama u kojima se nađemo. A mi po inerciji previđamo te varijable i sve pojednostavljujemo. Mi, tj. ZAVEDENI PARADIGMAMA postojeće-stare-propadajuće duhovnosti.

6. Oko temeljnog načela, da je Ravnoteža balans Energije, svi će se lako složiti. E, ali oko konkretizacije tog načela – iskrsava nepregledna konceptualna šarolikost.

7. Kao što ranije rekoh: u kojim to situacijama mi imamo opuštanje, a u kojim naprezanje. NAMA JE SVE TO „DEFINITIVNO“ JEDNOSTAVNO (k’o pasulj). A u kompletnijoj percepciji realnosti tek tu se vide lavirinti!

8. Perete sudove i spremate ručak. DA LI SE VI PRITOM NAPREŽETE ILI OPUŠTATE? Ili imate situaciju u kojoj vam se neki aspekti kompleksa telo-um-duh naprežu, a neki opuštaju? Ako vam se neki aspekti naprežu, a neki opuštaju, POVEZANO SA ENERGIJOM I ENERGETIKOM, kako da tretiramo ovu aktivnost, odnosno vreme koje smo u njoj proveli? Kao naprežuću ili opuštajuću? Ili I KAO NAPREŽUĆU, I KAO OPUŠTAJUĆU?

9. Imate pokrete tela (mislim na pranje sudova i ručak), ali to nije u pravom smislu naprezanje tela. Naprezanja tela tu nema. A ako tu aktivnost duže, nekoliko sati, izvodite, recimo profesionalno, šta imate „u konačnici“ kao efekat? UMOR! Svakako ćete osećati umor. Neko ko satima vozi auto (kamion) – osećaće umor. A nije imao naprezanje tela, tj. imao je baš minimalno naprezanje tela, i imao je minimalno naprezanje uma.

10. Umor se eliminiše opuštanjem, to znaju i neduhovnjaci. Nakon profesionalnog izvođenja prethodnih aktivnosti – odmaraćete se, da biste eliminisali umor. ALI – ODMARATI ŠTA I OD ČEGA?! TELO SE NIJE OSOBITO NAPREZALO, UM SE NIJE OSOBITO NAPREZAO! Umor je stvarala monotonija pokreta, tj. pokreti koji se po inerciji izvode? I jeste i nije! Ako izvodite po inerciji neke pokrete – to je baš odmor za um.

11. KOMPLIKOVANO JE SNAĆI SE: šta ovde, tj. u skoro svakoj situaciji JESTE, A ŠTA NIJE naprezanje, šta jeste i koliko jeste, a šta nije – pokretanje ili utrošak Energije, i ako je utrošak – koliko utrošene Energije.

12. Ili, uzmimo te VOLŠEBNE duhovne metode! Uzmimo dve, uz molitvu, „najfrekventnije“ metode na planeti: jogu i meditaciju. Naravno da treba da budemo dovoljni mudri i da zaobiđemo njihova FANTAZIRANJA sa nekim specijalnim mističnim energetskim tokovima i pokretanjima energija praktikovanjem ovih tzv. metoda.

13. U OBA SLUČAJA PODVALDŽIJSKI SE ZANEMARUJE KONTEKST U KOJEM SE OVE METODE IZVODE. Kontekst, koji je ključni za određivanje efekata samih ovih metoda. I NIKO (bar koliko je meni poznato) NIGDE NE UKAZUJE NA TAJ KONTEKST, kao na faktor na koji treba da obrati pažnju i onaj ko upražnjava ove metode. Malo konkretnije…

14. Joga se definiše (između ostalog i) kao metoda relaksacije. Jer se radi o usporenom izvođenju nekakvih sistema pokreta. Uz oslanjanje na vezu koja deluje logično: ako izvodite usporene, smirene pokrete – i sami ćete se smirivati. Naravno, ima to smisla, tačno je. Ako ste bili, ili i inače funkcionišete u režimu nervoznih, užurbanih pokreta, tačno je da će vas vreme odvojeno za jogu, za fokusiranost na smirene pokrete – opuštati.

15. ALI…! IMA LI PRAVOG OPUŠTANJA TAMO GDE SE IZVODE POKRETI TELA, pa ma kakvi oni bili?! Naravno da ne može biti! Dakle, vi sa upražnjavanjem joge IPAK POKREĆETE NEKAKVU ENERGIJU, joga nije predah od energetskog angažovanja.

16. Meditacija već jeste, kakva je, da je, vid relaksacije – nema kretnji tela, nema angažovanja uma. Da ostavimo po strani nekakve kosmičke aspiracije, recimo da je neko praktikuje kao vid relaksacije, neko ko živi običan, „neduhovni“ život. I ko očekuje od meditacije spas od dnevnih naprezanja. Pravo pitanje je – ali u kojoj situaciji i od kojih naprezanja?!

17. Ako je nečiji posao vezan za veća fizička naprezanja ili ako i inače u toku dana ima veća fizička naprezanja – jasno je da će mu meditacija zaista biti spas. Mada mu za te potrebe i nije potrebna nekakva mistična istočnjačka „frcokla“, ali, u redu, čitao je o njoj, deluje mu primamljivo i obećavajuće.

18. Međutim, totalno je drugačija situacija sa nekim ko se bavi nekim kancelarijskim, administrativnim ili TZV. intelektualnim poslom. On je osam i više sati sedeo, možda I CEO DAN PRESEDI, uz razgovore, kompjuter, televiziju, itd. ŠTA TO ON MEDITACIJOM OPUŠTA?! Telo koje se celog dana i inače opuštalo?! Um?! PA UM MU NIJE (kao kod Kranga, u onim „crtaćima“ o ninžda-kornjačama) VAN TELA, ne može on da funkcioniše nezavisno od stanja i funkcionisanja tela! A telo ne može da bude u normalnom stanju ako se ne angažuje! I NE MOŽE U TAKVOM STANJU DA NORMALNO PRODUKUJE NORMALNE, TJ. NEDISTORZIRANE MISLI!

19. ONAJ KO RADI U RUDNIKU, POSLE OSAM RADNIH SATI OSEĆA UMOR.

ONAJ KO RADI U PRODAVNICI, POSLE OSAM RADNIH SATI OSEĆA UMOR.

ONAJ KO RADI U KANCELARIJI ILI NA NEKOM ŠALTERU, POSLE OSAM RADNIH SATI OSEĆA UMOR.

ITD, ITD, ITD!

20. Svi podjednako nakon takvih poslova ili „poslova“ osećaju umor! Energetsku iscrpljenost. TAJ OSEĆAJ, TO PERCIPIRANJE PSIHOFIZIČKOG STANJA NIJE LAŽ! PA KAKO ONDA DA SE SNAĐEMO, ŠTA DA RADIMO?! VALJDA JE OČIGLEDNO DA „DIJAGNOZA“ SA ENERGETIKOM OVIH LJUDI U SVIM SLUČAJEVIMA NIJE ISTA! VALJDA JE OČIGLEDNO, ILI BI TREBALO DA JE, DA „TERAPIJA“ (OPUŠTANJE) ZA SVE OVE SLUČAJEVE NIJE ISTA!

21. E, TO SU PRAVA PITANJA! TA PITANJA SE NE REŠAVAJU ČITANJEM UZVIŠENIH I NADAHNJUJUĆIH DUHOVNIH SADRŽAJA! I SADA JE MOŽDA JASNIJE I MOJE DOSADAŠNJE NESNALAŽENJE SA PRAVOM METODOLOŠKOM KOMBINACIJOM, I UKAZIVANJE NA POTREBU DA NAĐEMO LIČNI METODOLOŠKI KOD!

22. Za početak je veliko postignuće i ako ovako shvatimo sa kakvim problemima i/ili izazovima se suočavamo! U tom slučaju ima nade da se borimo, da eksperimentimo i da grešimo, ali i da dođemo do rešenja. Tek smo daleko od rešenja ako nam perceptivna katarakta zamagljuje ove prave probleme!


1. Prethodni tekst… Rekoh: stvar sa našim duhovnim aspiracijama je mnogo jednostavnija i istovremeno mnogo teža i bezizglednija.

2. Jednostavnija, jer samo treba da nastojimo da budemo u zoni Ravnoteže. Time se harmonizuje naše funkcionisanje i postiže neka vrsta povoljnog uticaja na dešavanja u kojima smo. Pa – neko može i time da bude zadovoljan kao plafonom svojih duhovnih postignuća.

3. A teža i beznadežnija: jer okovani smo Zlotvorskim programima, i DNK i tzv. sudbinskim, kao i, verovatno, aktuelnim Zlotvorskim uticajima, preko kojih smo surovo bacani iz neravnoteže u neravnotežu.

4. OBAŠKA što je ljudima tako gadno ZAMRAČENA svest, da NIŠTA OD OVOGA I NE KONSTATUJU. Te se nenormalni život uz non-stop-iscrpljivanja i neravnoteže percipira kao najnormalniji mogući život.

5. NAČELNO, Ravnoteža je savršeno jednostavna „stvar“: balans Energije ili energetike, približna proprocionalnost naprezanja i opuštanja.

6. Da ostavimo po strani kako to na nama nevidljivim planovima ide sa Energijom: da li se Energija troši i akumulira, ili se naprezanjem povlači, a opuštanjem ne povlači, u tom smislu da imamo određene energetske resurse koje možemo da utrošimo, kao kada bismo na bankovnom računu dobijali sume koje u određenim fazama moramo da koristimo, a da plaćamo „penale“ ako to ne činimo, itd.

7. Prethodno rečeno, a toliko puta ponavljano, o proporcionalnosti, NIJE (duhovna) METODA, TO JE FORMULA RAVNOTEŽE. Stoga sam tamo rekao da su nam metode i metodologija u drugom planu. Međutim, čim počnemo da se bavimo OPERACIONALIZACIJOM Formule Ravnoteže, IPAK se suočavamo sa metodama i metodologijom. I obremo se time na terenu na kojem je „savršeno“ komplikovano i teško snalaziti se i kretati.

8. Kome su ove priče o Ravnoteži nebuloze, tek su mu nebuloze na n-ti stepen začkoljice sa metodološkim kombinacijama pri operacionalizacijama Formule Ravnoteže! A JA SAM GODINE I GODINE ULOŽIO U POTRAGU ZA „DOBITNOM KOMBINACIJOM“. Dakle, razumem da su ove priče ljudima nebuloze i gluposti! Da li se pola sata naprežu ili odmaraju, da li im je naprezanje bez angažovanja tela ili uz fizičko-praktično delanje, da li se opuštaju ležeći, sedeći ili stojeći, itd. – to im mora delovati kao toliko nebitno i glupavo, da im ovakva kombinatorika u duhovnom/metafizičkom tekstu deluje kompromitantno. Daj ti mistične priče, mistične metode, mistična obećanja, kakvu duhovnu „težinu“ mogu imati nekakve kombinacije sa tipovima angažovanja i tipovima opuštanja!

9. U tome i jeste fazon sa Zlotvorskim skretanjem pažnje ljudi sa pravih tema, pitanja i pravaca Izbavljenja na ono što je puko duhovno zamajavanje i podvaljivanje!

10. ŠTA NAS/ME U TIM KOMBINATORIKAMA SLUĐUJE?

11. TO, ŠTO MI NE ZNAMO JASNO ŠTA JE SVE OPUŠTANJE, A ŠTA NAPREZANJE! Paradoksalno, ali vrlo istinito! Ne znamo – u svim pozicijama (u nekima nam je jasno: fizičko naprezanje je jasno naprezanje, nepomično ležanje je jasno opuštanje).

12. I ŠTO U RAZNIM KOMBINACIJAMA IMAMO „IGRU“ RAZNIH ASPEKATA. Na primer, dok sedimo i razgovaramo, uz kafu: to jeste misaono naprezanje, kakvo-takvo, i jeste govorno naprezanje, koje ima svoju posebnu fenomenologiju, i jeste naprezanje u smislu ostvarivanja interakcije (možemo mi da nešto govorimo u diktafon, imamo govorno naprezanje, ali ne i naprezanje socijalne interakcije). Ali je taj čin istovremeno: fizičko opuštanje.

13. I hajde sad, ko može da zna, jer niko ne može da vidi, kako tu „IDE“ stvar sa Energijom! Kakvi su tu procesi sa našom energetikom, kako se ta ŠAROLIKOST energetski odražava na naše psihofizičko stanje.

14. Konačno još jedan sluđujuće-zbunjujući momenat, a proizilazi posebno iz nekih duhovnih stereotipa, dakle, dolazi do izražaja kod onih koji se zanimaju za duhovnost. Mir i smirenost kao jedna univerzalna vrednost, kao opšteprihvatljivi duhovni cilj svih vremena.

15. KAKO SE MIR I SMIRENOST POSTIŽU?! Logično: OPUŠTANJEM. To jeste logično, ali se na to nadovezuje nešto što takođe deluje kao logično, ali što je, u stvari, praktično posmatrano: ZAMKA. Što se više opuštamo – to smo opušteniji, to smo dublje u „blaženom miru“.

16. DA NISMO U (OVAKVOM) FIZIČKOM TELU – TO BI MOŽDA I BILO TAČNO. Međutim, kako telo, a u pravcu njegovog dobrog funkcionisanja, ima svoje zakonitosti, a te zakonitosti su daleko od toga – opuštanje i samo opuštanje, to nam telo „diskredituje“ duhovni smer ka što dubljoj opuštenosti, tj. duhovni koncept u kojem se mir i smirenost postižu SAMO opuštanjem.

17. RAVNOTEŽA JE DINAMIČKA KATEGORIJA! Ona ne znači SAMO ILI ŠTO VIŠE OPUŠTANJA. Znači balans između opuštanja i naprezanja.

18. I tu dolazimo do već rečenog: ali kako da dođemo do tog balansa, kad nam nije jasno za svaku situaciju u kojoj smo – šta je tu i koliko naprezanje, a šta je i koliko opuštanje, tj. kad ne znamo tačno koje su ispravne kombinacije i opuštanja i naprezanja u slučajevima kada su nam oni jasni kao opuštanje i naprezanje.

19. Da ovo nisu dokazivo  fundamentalna pitanja našeg funkcionisanja – bilo  bi blago onima koji ove faktore i ne uočavaju, i za koje su prethodna teška pitanja samo duhovno-zanesenjačka igrarija.


     Video-snimak jedne poučne i dramatične ispovesti (link je ispod teksta). (Neko mi je najpre dosta detaljno prepričao, pa poslao, pregledao sam ga „na preskok“.)

      Svedočenja o teškim iskustvima prolaženja kroz razne duhovne i produhovne „prakse“ ili metode, „škole“…

      Ispovest „iz prve ruke“ potvrđuje brojna kritička zapažanja o raznim (pro)duhovnim „praksama“ i „školama“, a kojih je dosta na ovom blogu. S tim što, priznajem, nisam znao da stvar sa ovim „praksama“ i „školama“ može da bude toliko rizična, dramatična, opasna…

      Snimak ne bih komentarisao, dovoljno je samo pogledati ga.

      S tim što bih iskoristio priliku da istaknem nešto drugo…

      Na jednoj strani: „nepregledna“ mnoštva (pro)duhovnih pravaca, „škola“, metoda, „praksi“… Preko kojih se često i od najjednostavnijih PRIRODNIH mehanizama pravi ekstra-komplikovana „filozofija“.

      Na drugoj strani: JESMO mi izuzetno složeni, i jesu složeni uslovi, ili životni kontekst, u kojima smo.

      Zbog toga sam i ja isticao da nam je ključ za Izbavljenje ili Oslobađanje: jedan složen metodološki sklop, složena kombinacija, ako ne uvek metoda, a ono postupaka koje treba da primenjujemo.

      Ovog leta, uostalom, kao i svih prethodnih u dužem nizu godina, bio sam „počašćen“ dosta teškim dešavanjima na planu energetike.

      Ako se nekako ispetljamo iz takvih teških dešavanja, možemo štošta jasnije da vidimo.

      Ovog puta mi se razjasnila jedna bitna „stvar“…

      Brojni postupci i/ili metode, o kojima je i ovde pisano, nisu suvišni i beskorisni. ALI SU SAMO SA STATUSOM POMOĆNE KONSTRUKCIJE!

      FUNDAMENT na kojem možemo da gradimo svoje Izbavljenje je – Ravnoteža.

      Daleko je ovo od nečeg novog, naprotiv, ova konstatacija je na blogu prešla u papagajsko ponavljanje.

      Novina je u vezi između Ravnoteže i raznih metoda. Tu njihovu kauzalistiku takođe jesam već spominjao, ali ne u tako jasnom uočavanju.

      BILO KOJA METODA, POSTUPAK, „PRAKSA“ KOJE PRIMENJUJEMO VAN ZONE BLIZU RAVNOTEŽE – POTPUNO SU BESKORISNI, NIŠTAVNI, ČAK KONTRAPRODUKTIVNI!

      „Čak kontraproduktivni“ – jer nam samo dolaze kao dodatno opterećenje, ili kao dodatno, a nefunkcionalno opuštanje.

       Efekata od bilo kakve metode u takvoj situaciji – „ni od korova“!

       Ravnoteža u smislu balansa između naprezanja i pokretanja ili utroška Energije, i opuštanja ili razgradnje apsorbovanog svega i svačega, kao i u smislu… da li akumuliranja Energije ili predaha u njenom pokretanju, ne znam, nikome na Zemlji nije dato da vidi o kojem se tu mehanizmu radi, što nam je suštinski i nebitno.

      Okvirna proporcionalnost naprezanja i opuštanja je generalna FORMULA (dakle, ne metoda ili „praksa“), koja je i inače stalno isticana.

      „Neopisivo (…) teže i neizvodljivije“ je to što smo mi programima u koje smo ubačeni – sistematski sprečavani da dođemo do Ravnoteže, sistematski bacani iz jednog u drugi pol neravnoteže.

      Ono što mi se ovog leta izuzetno jasno pokazalo je u kojoj meri se SAMO NAŠE FUNKCIONISANJE, KAO I POVOLJNOST ŽIVOTNIH DEŠAVANJA – regulišu SPONTANO samim dolaženjem blizu zone Ravnoteže.

      Dakle, i bez našeg posebnog misaonog naprezanja u težnji određenim ciljevima.

      Sve sa Ravnotežom podleže blagoj harmonizaciji.

      Naravno, ako mi težimo nekim posebnim ciljevima – moramo ulagati napor i Energiju da im težimo, jer smo bića intencionalnosti. Ako nemamo takve ambicije: sa Ravnotežom dobijamo jednu priličnu prijatnost životnih uslova i našeg ličnog funkcionisanja, iako smo u Karantinu-Paklu-Zatvoru. Kao i suprotno: kako smo dalji od Ravnoteže, tako nam se muke i nepodnošljivost Karantina-Pakla-Zatvora penju na n-ti stepen.

      Ako mi Zlotvorski programi dopuste, pokušaću naknadno da razjasnim neke finese oko načina ili modusa naprezanja i opuštanja, a koji su mi se, rekoh, ovog teškog (mi) leta nekako solidno iskristalizovali (svakako dosta jasnije nego što su mi bili do sada).


Preko spavanja su mi se uvek nepogrešivo reflektovali poremećaji sa energetikom.

Što je posebna priča, ako nekad dođe na red. Na ovaj zapis sam podstaknut nečim drugim, a ima veze sa prethodnim, tj. sledećim temama o opuštanju.

Razgovor sa jednom osobom koju i inače muče poremećaji sa spavanjem. Moje „dijagnoze“, „terapije“ i ideje o ovome joj „ne piju vodu“, te nikada ništa od mojih preporuka nije ni isprobavala.

Jedna od poslednjih njenih priča: iako ne pije stalno „bromazepam“, ponekad ga uzme baš zbog „ispomoći“ u regulisanju spavanja. Pa je tako pre neki dan popila čak veću dozu, od 6 mg (obično „ide“ sa 3 mg). I – umesto bolje ispavanosti, ustala je „kao šlogirana“, a uvek sa tim većim dozama kasnije idu i glavobolje i ošamućenost. Logično: hemikalijama pokušavate da regulišete nešto što je u sferi energetike, telu treba vremena da eliminiše hemikalije.

I onda mi padne na pamet jedna ČISTO ZDRAVORAZUMSKA KAUZALISTIKA!

A) „Bromazepam“ ili neko slično „relaksantno“ („za smirivanje“) sredstvo se uzima: ZBOG OPUŠTANJA, da bi se postigla opuštenost, u prethodnom slučaju – da bi se preko te opuštenosti „OBEZBEDIO“ bolji, tj. elementarno normalan san.

B) Dakle, pomoću hemikalija koje nazivamo lekovima – želi se INSTANT-OPUŠTENOST.

C) A OPUŠTANJE SE PRIRODNO POSTIŽE POSTUPCIMA OPUŠTANJA (nebitno kojim tipom).

D) I – UMESTO DA NEKO, AKO ŽELI DA OBEZBEDI BOLJI SAN I OPUŠTENOST, SAT, SAT I PO, DVA SATA PRE SPAVANJA, ILI VAN SPAVANJA, BILO KADA,  ODVOJI ZA PRIRODNI NAČIN OPUŠTANJA, ON NE HAJE ZA POSTUPKE OPUŠTANJA, A POSEŽE ZA OPUŠTAJUĆIM HEMIKALIJAMA DA BI OBEZBEDIO VEŠTAČKO INSTANT-OPUŠTANJE!

Eto i fascinantnog primera za navođeni fenomen distorzija u mišljenju i u percepciji!


Dejan

(…) Ovde bih povezao i tekst u vezi Tola i sadašnjeg trenutka, odnosno bezmisaonost. Naime, bolesničkim ležanjem i nepomičnim opuštanjem, isključivanjem misli, dajemo ćelijama organa da se malo bave samim sobom, odnosno kolegama iz odrađenog organa. One tada same primaju ipulse i ulaze u neku vrstu harmonije sa najbliži ćelijama okoline, bez stresnih osećaja. Nije pogrešno ni ono što nju ejdžeri i tajnaši imaju pozitive misli, jer i tada mozak šalje pozitivu ćelijama i one se ne osećaju ugroženima pa možda i tada harmonizuju svoje odnose sa svojim okruženjem. S toga bezmisaonost ili čak i pozitiva daje ćelijama veliku mogućnost da se rehabilituju od dnevnih stresnih događaja koje je mozak primio tokom dana, bez da ih je ispravno ili pogrešno protumačio. Da ne bude zabune, ovo je komentar za rad ćelija a ne da li su tajnaši i nju ejdžeri u pravu. Bezmisaonost je na prvom mestu da se ćelije odmore od našeg uma, misli i gluposti koje pokupimo tokom dana.

1. Ima u Dejanovom komentaru podsticaja za malo šire promišljanje bar tri teme (u tri teksta), ne znam da li će mi se dati sva tri, ali bar da započnem sa onim što nam je PRAKTIČNO najznačajnije: metodologija i metodološki sklop. (Već je ranije objašnjavano: metodologija, kao skup ili sistem više metoda, postupaka.)

2. Da ponovim: ne da sam ubeđen, nego mi se pacijalno ili u naznakama pokazuje tačnim – treba da tragamo za metodološkim ključem, u smislu u kojem je Imanuel naznačio: da tragamo za zakonima Stvoriteljevim (Stvoritelja, kao Izvornog Kreatora Izvornog čoveka i Izvorne Zemlje) i da se „vladamo po njima“. To je ta metodologija o kojoj govorim.

3. Ovde da malo bolje osvetlimo – bezmisaonost. Znam: nimalo srećan naziv, ali, dok mi se ne posreći neki bolji, koristim ovaj. Odnosi se na stanje u kojem smo, u krajnjem slučaju, bez misli. Kao što sam spominjao – posebno u nekim varijantama meditacije (npr. zen meditacija) nastojanje na bezmisaonosti je centar fokusa, ali i inače – cilj svake meditacije jeste bezmisaonost. Ali, oko tog izvorno-u-redu momenta, isplele su se distorzije i podvale, te u vezi sa bezmisaonošću, u ime mudrosti, neću da se osvrćem na teoriju i praksu meditacije, niti da je spominjem.

4. Da preciziramo: bezmisaonost ne znači stanje sa odsustvom misli, sa bukvalnim odsustvom misli, a u trajanju od pola sata, sat i duže. Ne kažem da je to nemoguće, i sam sam navodio sopstvena iskustva u vezi sa tim, a iz nekih mirnijih vremena, i tačno je da se tu radi o izuzetnom prijatnom stanju. ALI SE RADI I O NEPRIRODNOM I NENORMALNOM STANJU! Pa ako nam, kao što je već ovde rečeno, misao radi i u najdubljoj prirodnoj opuštenosti, u snu, onda znači da bukvalna dugotrajnija bezmisaonost ne može biti ideal kojem treba da težimo. Pa to bi bilo nekakva apsolutna nula u našem umu!

5. Bezmisaonost bi se bolje definisala kao NEPREPUŠTANJE, ESKIVIRANJE PARAZITSKIH MISLI. I u nastojanju na bezmisaonosti normalno je da PROMINU, probiju neke misli: uglavnom to mogu biti POMISLI, podsećanje na nešto što treba da uradimo, ili neki uvidi, iskrsavanje nekih dobrih ideja, itd. Ekskurzije u prošlost ili budućnost već potpadaju pod parazitske misli.

6. ALI  – SA BEZMISAONOŠĆU NAMA NIJE KRAJNJI CILJ DA BUDEMO BEZ MISLI! Tačno je da nam se um malo odmara ako nema napregnutog mišljenja i produkcije misli, mada to nije toliko strašno ako, kao što je rečeno, i u snu kao najdubljem opuštanju mi nismo bez misli. STVAR JE U EMOCIJAMA ILI U PSIHOLOŠKIM STANJIMA OBOJENIM EMOCIJAMA.

7. Bila mi je pomisao da napišem tekst o tome, ali me je prošla. Čini mi se da je na više mesta rečeno da se Zlotvori hrane energijom naših emocija, „pozitivni“ Zlotvori – tzv. pozitivnim emocijama, „negativni“ – tzv. negativnim emocijama. Da li je baš tako, ne znamo, ali i te kako dobro znamo DA NAS EMOCIJE TIRANIŠU. Negde ranije sam spomenuo kako nas naše parazitske misli tiranišu. To nije bilo netačno, ali se ovde se u tom smislu malo korigujem.

8. PRATITE MALO ILI OSLUŠKUJTE MALO SVOJE PARAZITSKE MISLI, PA ĆETE LAKO UOČITI DA JE NJIHOVA SUŠTINA U POKRETANJU EMOCIJA. U naše doba to su dominantno tzv. negativne emocije. Sa parazitskim mislima ili bez njih – pratimo kako reagujemo na nedostatak novca, na razne nepravde i gluposti koje uočavamo oko sebe, na kvarove i malere kojima smo na svakom koraku počašćeni preko Zlotvorskih programa, itd.

9. „Fanovi“ „pozitive“ i tzv. pozitivnih emocija bi rekli: „U redu da budemo bez negativnih emocija, ali kako da budemo bez pozitivnih emocija?! Da li uopšte treba da budemo bez emocija?!“. Jer usiljena, veštačka „produkcija“ ili indukovanje tzv. pozitivnih emocija je metodološki okvir njuejdžerstva i tajnaštva. Već je bio osvrt na tu zabludu: ne možete vi oprugu zategnuti u jednom, „pozitivnom“ smeru, i da očekujete da u krajnjoj tački (najveći intenzitet) mirno, „doveka“ i bez posledica uživate.

10. DA NE TREBA DA MI BUDEMO APSOLUTNO BEZ EMOCIJA, da ne treba tome da težimo, ako ih već imamo, sigurno smo ih imali i u izvornom „izdanju“. ALI IH SIGURNO NISMO IMALI OVAKVIH INTENZITETA! Dakle, problem je u intenzitetu! U redu su blaga, SUPTILNA zebnja, razočaranost, strah, itd, ili radost, zadovoljstvo, itd. Ali, ako se oni u intenzitetu „uspinju“ tako da nas blokiraju, da nam „tamnim“ oboje raspoloženje, ili suprotno – da teže euforiji, radosti koja energetski „pršti“ – onda tu nešto „ne štima“, onda znači da se tu dešavaju neki po nas štetni procesi.

11. Imamo dva komplementarna (međusobno se dopunjujuća) vida ili tipa bezmisaonosti ili težnji bezmisanosti. Oba treba da, kao što se kaže – PRAKTIKUJEMO.

12. Jedan bi bilo OPUŠTAJUĆE PREPUŠTANJE BEZMISAONOSTI. Ovoj bezmisaonosti ne težeći težimo: u svakom opuštanju, ukoliko ono nema nikakav fokus. To je već šire objašnjavano u vezi sa nepomičnim ležanjem, ali taj vid težnje imamo ili možemo da imamo, ako se tako postavimo i u svakom drugom vidu opuštanja bez fokusa (i ako samo sedimo, na autobuskoj stanici, u nekoj čekaonici, itd).

13. Već je objašnjavan ovaj fenomen: MISLI I EMOCIJE TADA SLEŽU SLIČNO NAJPRE USKOVITLANOJ PRAŠNI, KADA PRESTANE VETAR. Dok smo pod jakim sveprožimajućim nabojem, a krenemo sa opuštanjem, kovitlac misli i emocija može da se pojačava, paradoksalno, jer zalazimo u opuštanje. Zato se mnogi plaše da zalaze u dublju opuštenost, jer i neke pliće zone mogu da im deluju strašno. Međutim, sa dužim trajanjem procesa – kao da malaksamo i počnu da nastupaju smirenost i dubinska opuštenost.

14. Postupno: misli i emocije su sve ređe i sve blaže. TAČNIJE, EMOCIJE POČNU DA „OTPADAJU“! U nekom poželjnom smislu se javlja blaga „otupelost“. Odnosno, emocije postaju SUPTILNE-NEUZNEMIRUJUĆE.

15. Drugi vid bezmisaonosti je NAPON/NAPOR KA BEZMISAONOSTI, kada svesno, „ciljano“ nastojimo, ulažući napor, da budemo bez misli, tj. da se ne prepuštamo parazitskim mislima. Na svoje emocije ne možemo da delujemo, neka niko ne pokušava da to čini, zaista nije dobro. Ali – možemo da se isključujemo iz parazitskih misli koje indukuju jake ili jače emocije. Što se pretvara u spregu: parazitske misli mogu da pokrenu, i po pravilu pokreću, jače emocije, a same emocije onda intenziviraju produkciju parazistkih misli.

16. A to nam je potrbeno, napon/napor ka bezmisaonosti, uvek kada smo „U AKCIJI“, u nekom angažovanju. A posebno u onim angažovanjima koja nam dozvoljavaju da ih u većem ili dobrom delu obavljamo po automatizmu, pri čemu nam um može raditi „na svom koloseku“, nevezano za ono što radimo i na čemu se očekuje da nam bude fokus.

17. Kao što je ranije već objašnjavano: unekoliko se ovaj napon/napor ka bezmisaonosti prepliće sa „moći sadašnjeg trenutka“, ima nekih sličnosti u suštinskoj nameri, ali – Tol svojim konceptom skreće u neke zavrzlame koje nam nisu potrebne, s obzirom na pravi cilj koji imamo sa bezmisanošću.

18. Napon/napor ka bezmisaonosti nam je NEZAMENLJIVI OSLONAC u našim bednim robijaškim životima u kojima smo prinuđeni da se bavimo svim i svačim, tek elementarnog opstanka radi. To je i bavljenje glupostima „na kilograme“, i onim što sam nazvao „iznuđenostima/maloumnostima“.

19. TO JE JEDNA OD VRHUNSKIH ZAMKI ZA SVESNE I PROBUĐENE (uistinu probuđene za Karantin-Pakao-Zatvor)! Metafizički robijaški život, u kojem ste svesni da živite besmisleni robijaški život, u kojem ste prisljeni da se bavite maloumnostima! PA LOGIČNO JE DA VAM TO IZAZIVA ODBOJNOST, OPRAVDANO JE, LJUDSKI RAZUMLJIVO I AKO VAM IZAZIVA I BES!

20. E, ali to vas/nas potkopava ili pokopava! Takva emocionalna reakcija! NEMA NAM STABILNOSTI SA TAKVIM REAKCIJAMA! A nama je stabilnost potrebna, preko potrebna, i zato da bi nam misao bila moćna, a moćna misao nam je potrebna zbog nastojanja na oslobađanju, itd.

21. U redu je, mi ćemo izbegavati, eskivirati iznuđenosti/maloumnosti koje možemo, ali – Zlotvorski programi u koje smo surovo gurnuti su takvi da su nam iznuđenosti/maloumnosti za vratom na svakom koraku. Ako ih već moramo obavljati – obavljajmo ih, ALI NA NAČIN NA KOJI ĆEMO SAČUVATI SVOJU STABILNOST. NAPON/NAPOR KA BEZMISAONOSTI, dok ih obavljamo, JE KARIKA KOJA NAM NEDOSTAJE!

22. Mogao bih tomove romana da napišem o ovome, u smislu konkretnih ilustracija. Na primer… Kako sam postajao svestan idiotizujuće anahrnosti obrazovanja na koje sam osuđen (naravno, ista priča je sa svim aspektima našeg besmislenog života, izdvajam mikro-detalj iz onoga ono što je meni vajna tzv. profesija), tako mi je dolazilo da, kao što se odlično onom frazom kaže – VRIŠTIM U SEBI na svakom koraku. Što nema veze sa kolektivom u kojem sam, u pitanju je jedan idiotizujući sistem.

23. Koji primer pre da izdvojim, a da ne padnem u neku dublju digresiju? Na primer: TZV. stručna usavršavanja. Seminari za stručna usavršavanja su jedan „živi haos“, koji je teško i samo najelementarnije dočarati. Jedno sistemsko tezgarenje, u kojem dolaze ljudi da vam drobe kabinetske gluposti, da vam „sole pamet“,  a vi morate da ih trpite, jer se od vas traži da imate za pet godina 120 tih famoznih sati. Razmišljaš, koja ti je varijanta najpovoljnija: da blejiš kao ovca, da njačeš kao magarac, da mekećeš kao jarac, ili da ih smireno otrpiš kao dosadne mušice?

24. I što jasnije skrozirate ove iznuđenosti/maloumnosti, i što je vaša odbojnost prema njima veća, to je eksplozivna reakcija u vama jača, to ste tim dalji od stabilnosti i od toga da VLADATE OKOLNOSTIMA U KOJIMA STE. KAKO DA VLADATE USLOVIMA U KOJIMA STE, AKO VAM ONI IZAZIVAJU NABOJ? Nebitno što je to što vas spopada „GNEV PRAVEDNIKA“, niko vas ne pita, intenzitet emocija vas tu „pokopava“.

25. KADA SE PREŠALTUJETE NA NAPON/NAPOR BEZMISAONOSTI – ONDA VAM SVE DOBIJA DRUGAČIJU „DIMENZIJU“, FUNKCIJU, I ONDA POČINJETE DA PRAVITE PREOKRET U SVEMU! Znate da vam je bilo koji vid angažovanja neophodan za stabilnost, jer se ne možete po ceo dan opuštati (kao što sam u vezi sa metodama opuštanja uvek naglašavao). A oslobađate se svoje (jake ili jače) emocionalne reakcije kojom, u stvari postajete zavisni ili, kao što naglašava Lazarev – vezani za ono OD ČEGA BISTE NAJRADIJE POBEGLI, od čega nastojite da pobegnete. Logika: najpre treba da se „odvežete“ od onoga od čega hoćete da pobegnete.

26. Onda odete na idiotizujući seminar, na koji morate da odete, odete da ga OTALJATE, ili, kao što kaže Cane Partibrejkers: da ga OTRPITE („Odeš u crkvu, otrpiš liturgiju i misliš zbog toga da si vernik!“). Osećate se blesavo, osećate se kao budala, ali – bar uspevate da sačuvate stabilnost, čak koristite svaku „krivinu“ da izvlačite fokus iz onoga u čemu ste, da se opustite, kada prilike to dopuste (a dok se drugi zapenjeno angažuju). Naravno, nije prijatno, daleko je od prijatnog biti izložen sistemskim idiotizujućim sadržajima, ali – bar sačuvate stabilnost, time što kroz nastojanje na bezmisaonosti ESKIVIRATE emocije jačeg intenziteta.