Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: децембар 2017

Da “u startu” preciziramo na šta se odnosi ovaj dosta sadržajan i “ambiciozan” naziv: “Bogovi Zlotvori-Paraziti-Štetočine”.

Mada bi trebalo da je to, na osnovu tolikih tekstova ovde, inspirisanih njihovim “udruženim zločinačkim delovanjem” na Zemlji, uglavnom i jasno.

Oni su nam čista, klasična transcedencija, dakle, s onu stranu našeg iskustva i shvatanja, te mudro priznajmo da o njima ništa iole pouzdanije i ne znamo. I, ma koliko se spoznajno upinjali, u njihov domen transcendencije možemo zaći isto toliko uspešno koliko i da pretačemo maglu iz jedne kofe u drugu.

Ono što je kristalno jasno svakome ko je dovoljno Budan i svestan, su vidovi i posledice njihovog “udruženog zločinačkog poduhvata”, u ili na nama kao pojedincima, i u celoj ljudskoj civilizaciji.

Otuda je naziv koji smo im prišili, “bogovi Zlotvori-Paraziti-Štetočine”, savršeno adekvatan i precizan, mada i ne znamo da li se radi o jednom biću ili bogu, Bogu, ili o više njih, ili uopšte o kakvim se tu, narodski rečeno – STVOROVIMA radi.

Čoveku je teško da veruje u neka transcendentna bića. Kako da veruje, kako da im se obraća, ako su transcendentna (van bilo kakvog iskustvenog doticaja), ako stoga nikakvu predstavu o njima nema i ne može da ima?!

Zato su se sami bogovi Zlotvori-Paraziti-Štetočine potrudili da ostave neke nama netranscendentne tragove o sebi, tek koliko da nam u percepciji baš ne budu “vazduh i ništa”. A opet – da se preko tih tragova ne odaju previše, da se ne eksponiraju toliko da to bude rizično po verovanje masa u njih.

U tom smislu je karakterističan Jahveov slučaj (ovde već navođen): on se uporno krije od naroda iza tamnog oblaka.

Da je ljudima bio simpatičan i primamljiv, da je veličanstvenog izgleda, što bi se krio?! Baš naprotiv, prikazivao bi se u svakoj prilici, da ohrabruje i nadahnjuje ljude.

Ovako, opravdano možemo da pretpostavljamo: ko zna kakva se, recimo – reptilska, moćna nakaza krila iza oblaka, tj. krila/krije iza ovog imena.

Dakle, Zlotvorskoj bulumenti ili mangupariji, koja je ovde mudro obuhvaćena zajedničkim opštim nazivom “bogovi Zlotvori-Paraziti-Štetočine”, kroz istoriju davana su različita imena, različita svojstva, prilepljivane im različite priče. Različite priče o sebi oni su ostavljali ljudima, preko svojih ljudskih i neljudskih eksponenata.

Od sumersko-vavilonskih (Anu, itd.), preko indijskih (Brahma, Višnu, Šiva, itd.), egipatskih (Amon Ra, itd.), starogrčkih (Zevs, itd.), pa preko starozavetnog Jahvea (Jehove), i preko tolikih drugih u raznim manjim religijama, do novozavetnog “Boga Oca”.

Kako se to preko drevnih duhovnih dela razotkriva duhovni, ali i u svim drugim aspektima “udruženi zločinački poduhvat” – na blogu je DOKAZIVANO na primerima Krišne, starozavetnog Jahvea i novozavetnog “Boga Oca”.

Izvinjavam se onima koji smer svog duha i poverenje svog bića daju u ruke nekome od ovih bogova, izvinjavam im se zbog raskrinkavanja i zbog Istine.

Što su iluzije i obmane dublje ukorenjene – tim se teže doživljavaju raskrinkavanja i razotkrivanja Istine. Ignorisanje je još i najpoželjnija reakcija, jer reakcije mogu ići do razmera pravog besa.

Takođe je ovde naglašavano: nikoga od ovih bogova Zlotvora-Parazita-Štetočina ne treba mešati sa Neopisivo Moćnim Bićem Izvornim Kreatorom Sunčevog sistema, Zemlje i života na Zemlji. (Da li je isto Neopisivo Moćno biće – Izvorni Kreator i cele Galaksije, pa i šire, ne znamo, nije nam zapelo da nagađamo.)

Mudro je takvo Biće, pri čemu i ne znamo da li se radi o Biću ili o nekom drugom vidu Postojanja, jednostavno nazvati Enigmom.

Ako nam je ono Enigma – onda je jasno da mu nikakva svojstva ne možemo pripisivati, nikakva imena davati, nikakva očekivanja i zahteve prema ljudima mu ne možemo prilepljivati, ne možemo, jer suludo bi bilo, nagađati kakva su njegova očekivanja, namere, zašto je stvorilo sve ovo što je stvorilo, itd, itd, itd.

Što je sve skupa blisko deistima, njihovim nazorima:

– Neopisivo Moćno Biće (oni kažu, ipak, “Bog”) je kreiralo sve što postoji,

– navilo je Postojanje kao sat ili ga je pokrenulo kao Program,

– ali je ono van ispoljenog Postojanja,

– ne meša u njega (jer kako testirati moć Kreiranja, ako se Kreator upliće i povremeno interveniše u Kreaciji?!)

– sa takvim Neopisivo Moćnim Bićem ljudi niti bilo koja druga bića i Bića ne mogu komunicirati,

– cilj ne može biti, neizvodljiv je, kao što se Iluzija ne može stopiti sa Realnim, da se ljudi stope sa takvim Neopisivo Moćnim Bićem,

– cilj je stalni rast i razvoj, do granice iskoračivanja iz Ispoljenog Postojanja.

Ima ovaj deistički koncept svoju opravdanu logiku, možda je nekako najbliži mogućoj najširoj kosmološkoj Realnosti. A svakako ispravniji od Zlotvorskih ljudima nametnutih koncepata.

Ali, nedostajuće tačke oslonca ostaju iste kao i kod Zlotvorskih koncepata: opet se nekome ili nečemu transcendentnom pripisuje nešto, opet se ono tumači, a maltene je glupost tumačiti i nastojati shvatiti transcendenciju, jer možemo to činiti celu večnost, pod pretpostavkom da je imamo, a da ipak celu večnost samo tapkamo u mestu.

Možda je tačno da je Neopisivo Moćno Biće ili “Bog” kreiralo sve što postoji, navilo Postojanje kao sat ili ga pokrenulo kao Program, ali je ono van ispoljenog Postojanja. A MOŽDA TO UOPŠTE NIJE TAČNO!

U odnosu na transcendenciju mi uopšte nemamo orijentire za snalaženje, pa što bismo se u tom smislu i upinjali?! Što bismo u tom ispraznom smeru rasipali svoju Energiju.

Već sam negde navodio odličnu scenu iz nekog filma V. Alena, a koja se odlično i ovde može udenuti.

V. Alen (ne sećam se kako se zove lik kojeg glumi), sav uznemiren, sav u metafizičkoj konfuziji, dovikuje se sa majkom koja je u kupatilu: za koju religiju da se opredeli, pa nabraja razne razloge za razne religije. Oca to nervira, V. Alen dosadno navaljuje: ali mora sada da se opredeli, šta će nakon smrti… A otac, takođe iznervirano: “O tome ću razmišljati kad za to kucne čas, a sad – ko li je i gde sklonio onaj prokleti otvarač za konzerve?!”.

Tako i mi: ostavimo nespoznatljive transcendencije, a pozabavimo se “otvaračima za konzerve”!

U našem kosmičko-planetarnom slučaju to znači: OSLOBODIMO SE MI NAJPRE UTICAJA, PROGRAMA, OMETANJA I SVEGA OSTALOG OPAKOG ČIME SU NAS DAROVALI BOGOVI ZLOTVORI-PARAZITI-ŠTETOČINE, PA SE ONDA I MOŽEMO POSVETITI TRANSCENDENCIJAMA!

Mi treba da sebi samima budemo smešni u jalovim nastojanjima da se bavimo i shvatanjem samih Zlotvora, a pogotovu širim kosmičkim slikama.

Zlotvori su nas telesno, duhovno, intelektualno obogaljili, redukovali nam moći tela, uma, duha, maltene do nivoa životinja, ubacili nam svoje programe i ometače, imamo i spoljašnje iscrpljivače i ometače… ma, jedan Pakao neopisiv, A MI SE UPINJEMO DA SA TIM REDUKCIONIZMIMA ZALAZIMO U TRANSCENDENCIJE, PRI ČEMU NAJPRE NI SAMI SEBE NE POZNAJEMO DOVOLJNO, da ne kažemo baš – ni elementarno.

Dakle, RAST I SLOBODA TREBA DA SU NAM PRIORITETI NAD PRIORITETIMA!

Naravno, u okviru toga je ovladavanje tajnama korišćenja Energije i ovladavanje prostorima za njeno ispravno korišćenje.

Ali, generalno, rast i sloboda najpre i iznad svega!

Oni su i inače u sprezi.

Kako nam se svest proširuje i razvija, tako shvatamo i mehanizme za oslobađanje, i usavršavamo se u primeni tih mehanizama.

Što se više oslobađamo, što, malo-pomalo, osvajamo sve šire prostore Slobode, to osvajamo i sve povoljnije pozicije za rast i proširenje svesti. (Jer u energetskom iscrpljivanju, mrcvarenju, izloženostima preteranim naprezanjima i blokadama – nema rasta, već – ima stagnacije i nazadovanja.)

A početni uslov za sve to je (dakle, da se vratimo na direktnu temu) – da shvatimo iluziju, i da se nje otresemo, po kojoj su bogovi Zlotvori-Paraziti-Štetočine upravo samo Neopisivo Moćno Biće – Izvorni Kreator, kakvima nam se oni uporno kroz istoriju i kroz razne religije prikazuju. (Nije nemoguće da i oni sami u takvoj iluziji žive: da jesu Apsoluti. Ovo je kosmička zona u kojoj su svi podložni iluzijama. Dakle, možda su oni u onome što nam nameću sasvim iskreni.)

Drugačije rečeno: uslov svih uslova za oslobađanje je (kao što je takođe ovde isticano) – NAŠE KONCEPTUALNO OSLOBAĐANJE.

Izađimo iz zatvora koncepta po kojem je bilo ko od bogova Zlotvora-Parazita-Štetočina tvorac Sunčevog sistema, Zemlje, života na Zemlji i samog čoveka!

Napustimo koncept po kojem je put našeg duhovnog rasta trasiran u njihovim učenjima i uputstvima.

Odrecimo se dugoročnog, vaninkarnacijskog duhovnog cilja po kojem treba da se “vratimo” tim bogovima, da se spojimo sa njima (“vratiti se Ocu”, itd.).

POSVETIMO SE RASTU TELA-UMA&DUŠE-DUHA, SASVIM NEZAVISNO OD NJIH, I POSVETIMO SE OSLOBAĐANJU OD NJIH.

Kako budemo napredovali na ova dva koloseka, tako će nam se samo od sebe kazivati šta i kako dalje u našem postojanju, u organizaciji našeg ličnog, a kasnije i planetarnog života, koje nove težnje i ciljeve treba da imamo, itd. Samo od sebe će nam se tada se kazivati: opravdano mi i ne možemo da zamislimo svoje rezonovanje oslobođeno od njihovih ometanja, programa, manipulacija, obmana, itd, kako u nama samima, tako i unutar kolektiva, društava u kojima smo.

Razloga za njihovo svrgavanje sa pijedestala naše pažnje, u smislu naših težnji, ima na pretek, u ovdašnjim analizama brojni su navođeni, evo i još jednog uzgrednog…

Kako to da BUČNOM SUMNJOM ne odjekuje u svakom verniku činjenica da mu se njegov bog prikazuje kao Apsolut, uz priličan broj drugih religija u kojima se takođe svaki njihov bog ili svaki njihov vrhovni (ako ih ima više) bog prikazuje kao Apsolut?!

I da se sve na tome završava, još bi se i mogla opravdati takva lakovernost ljudi! Ali to ide dalje i više, opasnije: svaki bog (ili on lično, ili preko svojih “emisara”, sinova, itd.) se svojim vernicima prikazuje kao najbolji i jedini ispravan. Te svaki njegov vernik, stoga, smatra da će jedino duše njegove verske sabraće imati… zavisi šta se postavlja kao cilj iza smrti: Raj, spasenje, uznesenje, nirvana, silazak sa točka reinkarnacije, itd. Duše pripadnika drugih religija su, po takvom konceptu, uskraćene za takvu blagodat!

Verska netrpeljivost je logična posledica takvog usmerenja ljudi, odnosno, usmerenja koje su im nametnuli bogovi, tj. neki poseban bog iz garniture bogova Zlotvora-Parazita-Štetočina, čiji su oni verski “fanovi”. Što je “nadahnjivalo” i “nadahnjuje” verske ratove ili ubijanja iz verskih razloga, kao ekstremni vid verske zaslepljenosti.

Da su brojne religije i bogovi samo ljudska različita shvatanja, viđenja i imenovanja jednog te istog Apsoluta – poslednje što bi iz tih različitosti proizašlo je međusobna netrpeljivost, o ubijanju iz verskih razloga ne bi bilo ni govora.

Ne stoji ni podmetanje Bića Tame kao objašnjenje: svaka religija ima nekog svog “Lucifera”, koji ispada kriv što postoje “nevernici”, bilo kao inovernici, bilo kao ateisti. Te on i navodi pripadnike jedne vere na mržnju prema pripadnicima druge vere.

Već je rečeno: ta mržnja je samo polaritet zvaničnog stava svake religije – da jedino ona daje ispravan duhovni put, ispravan put duši nakon smrti.

Pre će biti da su i ove međuverske netrpeljivosti i implicitna i eksplicitna borba za duhovni primat – SIŠLE LJUDIMA OD SAMIH BOGOVA ZLOTVORA-PARAZITA-ŠTETOČINA.

Očito je, na osnovu “čitanja” ili “dekodiranja” tih zemaljskih dešavanja, da ne postoji jedan jedinstveni planetarni makrokosmos, kao planetarni Domaćin. Očito ih je bar troje (trojica).

U čemu dolazimo do toga da priznamo da je, inače duhovni podvaldžija kao i ostali drevni propovednici, Isus-Imanuel u pravu kada daje otprilike ovakvo planetarno-kosmološko objašnjenje:

– Zemljom vladaju tri boga (jedan je na zapadu, drugi na istoku, treći na severu; relacije koje su nam potpuno nebitne);

– nad svima njima je Stvoritelj, kao Enigma.

Pri čemu on navodi potrebu lojalnosti nekome od tih bogova, što je druga priča. Uzgred: potreba lojalnosti jednom takvom moćnijem od ljudi biću svakako da postoji, u slučaju kada ono nastupa kao brižni planetarni Otac ili Učitelj. U slučaju, kakav mi sada imamo na planeti, kada ti bogovi nastupaju kao Zlotvori-Paraziti-Štetočine, BAŠ JE “DUŽNOST ČOVEKOVA NAJSVETIJA” (što bi rekao Njegoš) NE BITI IM LOJALAN, OSLOBODITI IH SE, OTRESTI SE NJIHOVIH UTICAJA I INGERENCIJA NAD SOBOM, kao vo od dosadnih mušica i obada, ili kao pas od buva (nisu baš poetična poređenja, ali – za Zlotvore su baš prikladna).

Da su razne religije i razni bogovi u njima samo razne oznake za istog Apsoluta, da je zaista tako – ljudima bi bilo potpuno svejedno kojoj religiji pripadaju, kako zovu svog boga, Jahve, Krišna ili “Bog Otac”, on kao transcedencija bi bio Izvorna Transcedencija, pa zvali ga ovako ili onako.

Ali, ne, u ljudska opredeljivanja su se upleli bogovi koji nisu Apsoluti, ali koji su se očito ufurali u iluziju da to jesu, pa tu iluziju prosleđuju ljudima.

ITD! ITD! ITD!

Naporni su ovi Zlotvori, i naporno je svako razmišljanje o njima, ali – da nam nije povremenih takvih razmišljanja, potonuli bismo u iluzije, mahinacije, laži, kojima nas zatrpavaju na svakom koraku, i preko drevnih duhovnih dela, a tek preko neduhovno vešto razrađene načine putem medija, putem tolikih sistema i institucija u svakome od društava na koje smo “nepravosnažno” osuđeni…

Ovde nismo još ni najavili poznatog naučnika Nikolu Teslu, ali – njegov odnos prema bogovima Zlotvorima-Parazitima-Štetočinama ne možemo objasniti, a da prethodno nismo objasnili ODRAZE samih Zlotvora-Parazita-Štetočina, i na našoj civilizaciji, i na društvima u kojima smo, konačno, ili najpre – i na nama samima…


Krleža je bio u nekoj svojoj osobenoj psihološkoj i intelektualnoj situaciji kada je kao mladić prvi put došao u Beograd, pa svoje sumorne utiske, obojene hapšenjima, iskazao u knjizi „Moj obračun s njima“: „Žandrami, apsane, zatvori, hotelska internacija, zapisnička ispitivanja, bjegunac pod sumnjom špijunaže na ratnom području, u djelokrugu glavne komande, bez dokumenata, koji su se navodno izgubili, bez identiteta, potpuno u tmini ja sam tada prilično duboko pogledao smrti u oči“.

Krleža je, rekoh već, bio u svojoj osobenoj situaciji, ja sam u svojoj, ne samo u psihološkoj, intelektualnoj, već nada sve – duhovnoj situaciji, veze su u nekim asocijativnim i simboličkim aspektima, ne u nekim bukvalnim podudarnostima. I ja sam u zatočeništvu, kao i svako na planeti ko je toga svestan. I ja sam u Zatvoru, koji je dodatno i – Karantin, ali i Pakao. A ovaj blog je: „Moj obračun s njima“.

Zapitanost nad ovim, ovakvim pisanjem, to znači i nad svrhom postojanja ovog bloga, a u postojećem planetarnom ambijentu, prati me odavno, nije ovo prvi tekst tom problemu posvećen, dakle tom zapitanošću ispunjen. Kaže Mefistofel za Fausta: „Stalno se nad smislom pita zemna budala ta!“. Kao: mudro je ne pitati se nad Smislom. Pa hajde da onda isključimo um i da radimo sve same besmislice, mada ispada da masa čovečanstva upravo tako i živi. Tek onda nismo daleko od stoke! Drugo je pitanje kakvom smislu težimo i kakav smisao ili Smisao i u čemu nalazimo.

I pisanje mi je bilo, i još je, valjda sve manje, podvrgnuto ometanjima, smućivanjima, blokadama, kao i sve drugo duhovnog/metafizičkog i/ili razvojnog karaktera na koje usmerim pažnju ili čemu se posvetim. Te nije ni čudno da se nisam snalazio ni u vezi sa tim, za ovo pisanje ključnim pitanjem, koje sam na onom drugom blogu imenovao kao: „Ovaj blog: na što to i čemu?!“

Najpre sam pomišljao, ranije, ponekad, uzgred: da ovo pisanje nema smisla ili efekta, jer nema interakcije, nema razmene informacija i energija. Te u toj varijanti ono ispada kao prosipanje vode u pesak. Jer znamo da u živoj komunikaciji mi kroz interakciju i imamo neku vrstu razmene energija, podstičemo jedni druge na promišljanje, na uvide, razmena iskustava je dragocena, itd. Ovde, u ovom monološkom izlaganju – ničeg od toga nema.

To svakako nije (bila) pogrešna konstatacija. Međutim, iskazuje ona samo deo „dijagnoze“ u vezi sa potragom za Smislom.

Potom mi se čest osećaj besmisla ovog pisanja povezao sa nadređenim pitanjima Energije i energetike. Ja sam morao da dođem do postavke „stila življenja“ u kojoj sam nekako uklopio principe koji su mi bar za sada poznati kao uslovljavajući u vezi sa ispravnom distribucijom Energije, pri čemu je sizifovski posao pred nama da tu ispravnu distribuciju izvedemo zatrpani zadatim i iznuđenim aktivnostima – da bih uočio kako nam se pitanje smisla ili Smisla prepliće i sa stanjem energetike. Angažmani koji nas energetski iscrpljuju i slamaju – naravno da gube smisao/Smisao. Ne zato što je možda neka akcija sama po sebi bez smisla/Smisla, već što se  mi obavljanjem te akcije energetski urušavamo, onda – jasno je da nam takva akcija postaje besmislena.

I to se „’ladno“ može postaviti kao opšti princip u ljudskom angažovanju.

Dok nisam umeo ili uspeo da Zlotvorske mreže energetskog iscrpljivanja svedem ako ne na minimum, a ono na neku podnošljiviju meru, pisanje je dolazilo kao suvišno naprezanje povrh ostalih vidova iznuđenih naprezanja. U toj situaciji potpuno svejedno bi bilo ono što sam ranije video kao razlog zbog kojeg ovo pisanje nema Smisla i efekta: izostanak interakcije i razmene informacija i iskustava. Čak, da je toga i bilo, ono bi me odvlačilo u još dublji energetski deficit.

Dakle, kada mi je, nadam se, pošlo za rukom da bar koliko-toliko sredim pitanje energetskih tokova – i pitanje Smisla ovog i ovakvih pisanja pojavljuje se u drugačijem svetlu. Izostajanje interakcije ostaje te ostaje. Ali postoji nešto značajnije, nadređeno momentu interakcije.

Od osamdesetih godina prošlog veka baš uočljivo imamo intenziviranje… da kažemo – planetarnog pokreta NA RAZOTKRIVANJU ISTINE, kao uzvišenog pojma – Istine. Kao i sve drugo na Zemlji, naravno da je to išlo i ide vrludavo, teško, sa ometanjima, skretanjima, itd, ali – planetarni pokret je jasan svakome kome pođe za rukom da uopštavanjem obuhvati veću sumu nastojanja u brojnim oblastima. Napor na razotkrivanju Istine, ili brojnih istina nižeg ranga, koji je druga strana medalje čija je prva strana – RAZOTKRIVANJE LAŽI, MAHINACIJA I PODVALA. Taj pokret razotkrivanja ne znači široko i naučno prihvatanje, očekivano – baš naprotiv. Ali, napor brojnih mislilaca (u najopštijem smislu) daje i tek će davati svoje neprocenjivo korisne plodove. Imali smo ovde u nekim tekstovima priču o DNK, našu bazičnu enigmu nad enigmama. Klasična nauka je suštinski na nekim pozicijama iz pedesetih godina prošlog veka, a već smo navodili fascinantna otkrića u ovom domenu i B. Liptona, i P. Garjajeva, i T. Terzina, itd. Ili, za mene, ako ne fascinantnije, a ono podjednako fascinantno, egzaktno izvedeno raskrinkavanje Starog zaveta od strane M. Biglina.

Ovo su samo uzgredni primeri koji su mi trenutno pali na pamet, kada bi se pokret na razotkrivanju Istine ili na raskrinkavanju podvala, laži i mahinacija uzeo kao posebna tema, tek bi se imalo šta nabrajati, u svim oblastima naših delatnosti.

Recimo da i ovaj blog, dakle, tekstovi na njemu, jesu skromni deo tih EVOLUCIONISTIČKIH planetarnih strujanja i nastojanja. VEĆ TIME ISPUNJAVAJU SVOJU SVRHU.

Čime još nisam objasnio naslov teksta…

Svako ko se bavi razotkrivanjem istine/Istine ima neki svoj specifični fokus i svoj specifični domen bavljenja. Gore sam naveo primere za DNK i za Stari zavet. Moj specifični fokus bi bio usmeren ka najopštijim aspektima i pitanjima našeg ovozemaljskog postojanja. To ne znači kao uslov da neko bude osobito pametan ili duhovno razvijen, da bi se bavio tim domenom, već znači njegov lični afinitet. U ovom slučaju to je moj lični afinitet: bogovi Zlotvori koji vladaju Zemljom kao Karantinom-Paklom-Zatvorom, i – paralelno sa tim: naši načini za oslobađanje.

Onda ovo pisanje može da se konceptualno postavi, nikome neće štetiti da ga zamislim tako: kao implicitni, prećutni, kaobajagi dijalog, tj. polemika sa Zlotvorima. Naravno, realno, baš će njih da zaboli uvo (ako ga imaju!) za ovakav neki zatureni blog i za, njima smešne tekstove, ali, kada neko iz naše ljudske perspektive nastoji na RASKRINKAVANJU ovakvog Zlotvorskog Carstva, nastoji na pronalaženju načina za oslobađanje sa Robije na kojoj smo, onda ima prava da te svoje napore označi i kao svoj „obračun sa njima“. IDEJNI OBRAČUN, NARAVNO! Nažalost, fizički bi to bilo beznadežnije, bezizglednije nego Davidu protiv Golijata.

A sam čin objavljivanja…

Moguće je da time što ovakve ideje (a valjda je bar povremeno poneka od njih ipravna i prihvatljiva i onima koji ih čitaju!) prostruje kroz umove i svest makar i nekog manjeg broja ljudi – SAME IDEJE DOBIJAJU NA ODJEKU. Na odjeku koji je koristan za nas, ljude. Što on ne može nešto da naškodi, svaki takav odjek ponaosob, samim Zlotvorima, nije naše da o tome brinemo. Valjda je negde, nekako Zakonima ili Planovima Vaseljene regulisano kako to ide kada neki Zlotvori treba da se maknu sa sitnih (u odnosu na njih) jadnika i paćenika na kojima parazitiraju.

A možda je baš deo te strategije „kako treba“ – i već spomenuti planetarni pokret na razotkrivanju istina i Istine, odnosno na raskrinkavanju laži, podvala i mahinacija. A ovaj blog se trudi da bude deo tih planetarnih strujanja.

Pa bi time ovo pisanje, koje u nekim drugim perspektivama sagledavano ispada kao besmisleno, dobilo ne samo Smisao, već ulogu male misije… Da za sada verujem da je tako, biće mi malo lakše…!


Brojne su POLUGE preko kojih se održava vrlo uspešno Zlotvorski Karantin-Pakao-Zatvor-režim! Malo smo, a možda i malo više, u prethodnim tekstovima već prolazili kroz: a) naknadne Zlotvorske programiranosti, koje su povrh Izvornih Programa, ili njihova brljanja po Izvornim programima; b) hronični energetski deficit u kojem se ljudi drže preko šema iznuđenih angažovanja.

Ljudska intencionalnost je takođe jedna od važnih Zlotvorskih poluga, naravno, kao i u svim ostalim slučajevima – sve te poluge su u kombinacijama i u spregama. Zapržiti nam čorbu od dve-tri namirnice – nije fora, što se više elemenata u nju doda, tim je ukusnija, za Zlotvore.

I intencionalnost je bila na blogu, kao priča, kao bitan momenat našeg funkcionisanja. Da li ju je Huserl prvi malo šire obrađivao (čovek je intencionalno biće), ili neko drugi pre njega, nije nam bitno, bitno je da uočimo jednu od naših biti. Čovek je biće intencionalnosti, biće težnji, biće postavljanja ciljeva, težnji ciljevima, postizanja ciljeva. Da se ne osvrćemo ponovo na blesavu istočnjačku podvalu (mada je uvek nekako slatko raskrinkavati podvale, osobito duhovne): „Ne delati! Samo biti! Delanje je od ega!“. U paketu sa tim: isključiti um, zavući se u nirvanu, koja je kao Ništavilo koje znači i sveprisutnost svega što postoji, itd. A onaj ko propoveda takve podvale, posle takvih propovedničkih podvala mora da ustane da jede, a pre nego što je ustao – morao je da konstatuje da mu se jede, morao je da pomisli na to da ustane i da jede, pre toga morao je da se potrudi da nabavi hranu, ili da stvori uslove da mu je neko donese, itd. Time se odmah pokreće lanac kauzalnosti koje se zasnivaju na našoj intencionalnosti.

U SUŠTINI: SADAŠNJOST I NE POSTOJI, FIKCIJA JE, UPRAVO – ZBOG INTENCIONALNOSTI. Drugačije rečeno: mi se kroz intencionalnosti realizujemo kao bića. Uzmimo da neko čita ovaj tekst (a „daće dobri Bog“ da se nađe takav neko!). Njegova intencija je da pročita ili bar da pogleda ovaj tekst; da li će doći do kraja ili odustati negde u toku teksta, kad se razočara, ili će ga na preskok odmeriti, nebitno je. Gde je tu sadašnjost, kako je uhvatiti? Dok ja zapišem: evo nas SADA na prethodnoj rečenici sa znakom pitanja, mi smo već u ovoj novoj rečenici! Ako kažem: mi smo SADA u ovoj rečenici, nje više nema u vidnom polju, već smo na sledećoj rečenici. Itd. Znana su nam još od antičkih vremena takva logički opravdana poigravanja u nekim filozofskim pravcima. (Eto pozadine Tolove podvale sa „moći sadašnjeg trenutka“! Kako biti u sadašnjem trenutku, KADA NJEGA NEMA, kada je on fikcija, kada nam iscuri i pre nego što ga uhvatimo?!)

Ako ne možemo da uhvatimo SADAŠNJOST, ako nikako da se, sebe uhvatimo u njoj, onda smo u budućnosti? Ali – nje još nema, možda i neće biti onakva kakva je u našim pomislima. Možda, dok čitamo sledeću rečenicu, uleti po neočekivanoj paraboli kroz prozor neka saksija i padne nam na glavu! Ili nestane struja, komšija uključio termo-peć „šesticu“.

Čak i ako se opuštamo, ako ništa ne radimo, opet je to delanje-nedelanje refleks naše namere, ili refleks okolnosti koje su nas prisilile na takvu iznuđenu nameru.

Važno je da uočimo našu intencionalnost kao našu bitnu polugu funkcionisanja i postojanja, a koju su Zlotvori vešto preuzeli u svoje ruke, tj. upregnuli su je u svoja kola. Dakle, naša intencionalnost je naša moć, ali i naš zarobljavajući i samozarobljavajući faktor. Nebitno je da li je u pitanju naša svesna ili nesvesna namera, slobodno odabrana ili nametnuta, uvek je u pitanju – namera, da se nešto uradi ili ne uradi. Namera je povezana sa mislima, misli su impulsi namere, smer i kvalitet misli zavisi od ne-razvijenosti svesti, itd, eto tih sprega moći, koje su nam Zlotvori preuzeli…

U kojem smislu, na koji način su nam te poluge moći preuzeli, tj. upotrebili ih i upotrebljavaju na našu štetu, a u svoju korist?

Ono čime se mišlju bavimo postaje naša intencionalnost. Na mnoštvo raznih načina, ali – naše misli su povezane sa našim težnjama, da li aktivno ili pasivno, da li samo kao puko interesovanje ili kao cilj kojem intenzivno težimo, svejedno je, princip intencionalnosti je očigledan. Te ono što u toku dana DOMINIRA U POLJU NAŠE SVESTI, NAŠIH MISLI, NAŠE PERCEPCIJE, NAŠIH INTERESOVANJA – OPREDELJUJE NAŠU DNEVNU INTENCIONALNOST. Aktivno, pasivno, svesno, nesvesno, iznuđeno, slobodno, ali – opredeljuje je. Pomisli da odemo u prodavnicu i kupimo luk i šargarepu – sledi akcija u kojoj tu pomisao-intenciju i realizujemo. Ako gledamo film strave i užasa – naravno da nam se neće odmah nakon toga desiti neka životna strava i užas. Ali, KUMULATIVNO, kroz dane ispunjene fokusom na takvim sadržajima – mi moramo dobiti suptilne efekte čija ispoljavanja i ne moramo da uočavamo.

Da je samo gledanje nekakvih filmova u pitanju, još bismo mi i dobro prošli! U PITANJU JE PO TOM PRINCIPU SKROJEN CEO AMBIJENT U KOJEM ŽIVIMO! Da bismo funkcionisali u ovom životu, mi moramo da se bavimo na svakom koraku SVE SAMIM ASPEKTIMA POROBLJENOSTI, koji nas degradiraju i energetski slamaju, bolesti i starenje su samo finale tih poduhvata. Ako sam u poslu u kojem se kao nekakav blentavko bavim sve samim glupostima (rad u školi), nerazvojnog i protivrazvojnog karaktera, i po mene i po druge (a takav je, manje-više, svaki posao na kugli Zemaljskoj), jasno je da meni fokus mora da bude na tim nerazvojnim-protivrazvojnim i energetski iscrpljujućim glupostima. I MENI TE GLUPOSTI POSTAJU MOJA INTENCIONALNOST! Jer ne mogu drugačije, jer je to logika porobljivačkog ambijenta u kojem sam (ko li me ovde ubaci?!). Ja tek treba da težim da se iskobeljam iz ovih zarobljeničkih stega, ali – to je druga priča. Dajte da najpre uočimo sve aspekte naših zarobljenosti, jer kako da težimo oslobađanju, ako porobljenosti nismo ni svesni?!

Dakle, na svakom koraku, u porodici, na poslu, svuda na kugli Zemaljskoj, nama se podmeću kao teme, u mišljenju, u percepciji, u odlukama i ciljevima: POROBLJIVAČKI ASPEKTI našeg ovozemaljskog postojanja. TE ISPADA DA MI UPRAVO SOPSTVENOM POROBLJAVANJU I TEŽIMO, DA NAM JE ONO INTENCIJA, ONO ILI UČVRŠĆIVANJE U NJEMU! Kakva ironija i cinizam ovih kosmičkih Kretena nad nama?! Može li se veštije naša sopstvena intencionalnost upregnuti protiv nas samih?!

Kada shvatimo ovu izuzetno važnu polugu naše moći, koju su nam Zlotvori preinačili u polugu naše nemoći i u porobljivački mehanizam, onda možemo da promišljamo načine za ispetljavanje najpre iz tog aranžmana, iz tog KONCEPTUALNOG ARANŽMANA. Naći rešenje i delati po njemu je neopisivo komplikovano i teško, jer mi treba da balansiramo između obaveza na koje smo prinuđeni, i bez kojih nam nema postojanja u ovoj ravni, i isključivanja naše intencionalnosti iz porobljivačkih aspekata koji su u osnovi tih naših obaveza, ali i u osnovi celog ambijenta u kojem živimo ili koji kroz medije percipiramo.

Možda dođemo do toga da nešto kao takav jedan po nas spasonosni mehanizam opišemo, a koliko je teško do skoro nemogućeg primenjivati ga, drugo je pitanje.

Eh, koliko je u odnosu na ove enigme i složenosti jednostavan istočnjački koncept sa meditacijom, sa imperativom – odrati se od meditacije, preko koje zađeš u nirvanu, „pa Bog da te vidi“! Toliko je taj koncept primamljiv i deluje zanosno romantično, da ti dođe da kukaš što ne veruješ u njega, što ti se ne da da veruješ u njega!


I nenaklonjeni metafizici (duhovnosti) mogu da vide i da priznaju (ako im je do toga stalo) mreže programa i programiranosti u kojima smo. Šta su do programi i programiranosti razvoj živog bića iz oplođene jajne ćelije. Videli smo u ranijem prikazu prof. Terzina o kakvoj složenosti se radi na ćelijsko-molekularnom nivou pri najprostijoj deobi ćelija, svake naše ćelije, a tek preko tih deoba i programa treba stići do formiranja celog jednog organizma, pogotovu je to neopisivo komplikovano kod ljudskog organizma, kod kojeg je formiranje fizičkog tela povezano i sa formiranjem i funkcionisanjem uma, duše i svesti.

Tzv. sudbinu, sudbinske ili životne tokove mi ne vidimo kao programe. Što ne znači da veze koje (za sada) ne vidimo, ne otkrivamo, ne postoje. U jednom periodu sam malo zalazio i u astrologiju, tek elementarno (mada sam do danas sve to pozaboravljao), na praktično-životnom planu to povezivao sa svojim životnim tokom i sa životnim dešavanjima nekih osoba koje poznajem, takođe sam malo zalazio i u horoskopske analize istorijskih ličnosti, kod kojih su astrološke zadatosti mogle retrospektivno da se prate.

U ozbiljnom pristupu ne možemo da prihvatimo da je sve onako kako to astrolozi tvrde, da astrologija spoznajno vlada našim životnim programima, ali – imamo obilje materijala i činjenica koje jasno pokazuju da tu neke „debele“ veze postoje. Što naš ograničeni um, rukovođen materijalističko-naučnom logikom te veze i ne dozvoljava kao moguće – nije osnova za osporavanje tih veza. Čak i zdravorazumski te veze teško da mogu da se probiju kroz brane našeg racija: kako to neko daleko sazvežđe, koje, valjda, sferno širi svoje energije i uticaje na sve strane svemira, može baš fokusirano da na sasvim određeni način utiče na neku karakternu crtu sasvim određene ličnosti, ili na neka njena životna dešavanja, na životne okvire.

Pri čemu mi DNK-programe i informacije posmatramo odvojeno od životnih, recimo – astroloških programa. Možda su DNK-programi i informacije osnova za sve domene povezano, u paketu: a) telo i funkcionisanje organizma; b) karakter, potencijali uma i svesti; c) životni tokovi. Kao što reče prof. Terzin: mi imamo tri milijarde informacija u svakoj svojoj ćeliji (isti skup informacija u svakoj ćeliji, tj. ne svaka ćelija puta tri milijarde). Možda su u toj masi informacija programi koji su kao antene za hvatanje frekvencija ili programa koje radijantno emituju planete iz Sunčevog sistema i sazvežđa u sklopu onoga što poznajemo kao astrološke determinante.

Naravno, ovo su samo nabačene hipoteze, ja nastojim, koliko mi ometani um dozvoljava, da se uvek usidrim u nekim praktičnim orijentirima i vektorima za praktično-duhovno snalaženje i delovanje. Prethodne hipoteze samo mogu biti uvod za praktično snalaženje u drevnoj temi-dilemi odnosa determizma (zadatosti, programiranosti) i slobode. Pošto imam u vidu šire i uzvišenije značenje, ne iluzornu slobodu koju su slepi za Karantin-Pakao-Zatvor imali na umu, Slobodu pišem velikim slovom.

Spomenuli smo DNK i astrološke programe, zadatosti, determinizme. Kao, valjda, najvažnije, ključna ishodišta ostalih. Ali ih svakako ima još. Pogledajmo samo u koliko smo koncentričnih društvenih programa! Zar se naši životi ne odvijaju po određenim programima u okviru porodice?! Pa programiranja u toku školovanja i tzv. profesionalnog osposobljavanja do profesionalnih delatnosti.

Uz sve njih, ubačenima u takvu neumoljivu mrežu programa – ispada da nam je totalno beznadežna perspektiva, ispada da je apsolutno nemoguće ispetljati se makar dobrim delom iz svih tih zadatosti. Zaista ispada da je lakše i lepše, „isplativije“ proživeti život kao član stada-društva u kojem si, član stada-čovečanstva, utopiti se u iluzije u kojima se i svi drugi članovi stada brčkaju i kupaju, koliko da izdržiš do smrti, a posle… videćeš kako ćeš i šta češ, ako spadaš u vernike koji veruju da ih nakon smrti čeka neki apartman u nekom rajskom predelu, još su ti ovoživotne iluzije slađe, a muke koje su u paketu sa njima – podnošljivije.

1. Nijedan program se ne realizuje DECIDNO I MEHANIČKI, sam od sebe, onakav kakav je. SVAKI JE U INTERAKCIJI SA DRUGIM PROGRAMIMA IZ KONTEKSTA U KOJEM JE. A ti drugi programi su: druge osobe, društvo, prirodna sredina (na primer: jedan tip takvog programa je u Africi, drugi u Sibiru), itd. Koliko se, pri sklapanju naših ličnih programa u koje rođenjem USKAČEMO, oni već prepliću sa tim drugim programima, koliko su oni deo naših ličnih programa, ne znamo. Na primer: susreti sa određenim osobama, „pad“ u baš određeno društvo… Ali je važan momenat: računati na interakciju. Jedno su programi, recimo da ih ima, po kojima dve osobe treba da se susretnu i budu u nekoj vezi, drugo su „dešavanja na terenu“.

Možda je to najuočljivije na primeru biljaka (možda sam taj primer već negde dao), jer su one kao vrsta, i njihov životni kontekst, jednostavniji. Svaka semenka određene biljke predstavlja PROGRAM iz kojeg treba da se razvije baš ta biljka. I TA BILJKA SE NEĆE MEHANIČKI I PO SVAKU CENU BAŠ PO SVOM PROGRAMU I REALIZOVATI. Neka semenka padne na plodno tle, neka u trnje, neka u mračni šumski predeo, neka na kamenito tle… Dakle, svaka semenka upada u različite KONTEKSTUALNE PROGRAME. Jer i svi ti spoljašnji uslovi su deo razvijanja nekih programa. Šta će od koje semenke ispasti „na kraju (tj. na početku!) balade“, zavisi od mnoštva faktora. Možda pet semenki padne u iste nepovoljne uslove, na isto mesto, a ipak samo jedna uspe da se „realizuje“, uopšte da se razvije i opstane.

Naravno da su nam sve te relacije i kauzalnosti enigma, važno je, dakle, da uočimo taj momenat – interakciju naših sa drugim, kontekstualnim programima.

2. Još važniji, ključno važan momenat: SVEST, razvijenost, nivo i širina svesti.

Da prethodno razlučimo: kao što smo mogli da vidimo na primeru DNK, a što se svakako odnosi na sve programe – postoje programi ili slojevi programa koji su IZVORNI, koje je kreiralo Neopisivo Moćno Biće, koje nam je Enigma, i postoje slojevi programa koje su bogovi Zlotvori (razne garniture od postanka Zemlje) mogle da menjaju, slojevi programa koji su podložni intervencijama. Jer nisu svi slojevi izvornih progrma podložni promenama, takođe je to prof. Terzin odlično pokazao: u nekim slučajevima ako se samo malo „brlja“ u neke slojeve ili segmente programa – sve se urušava, u slučaju ćelija: ona se neće deliti, nema formiranja tela, nema života.

Takođe: pojmovima „program“ i „programiranosti“ mi pridajemo tzv. negativnu konotaciju. Ne moraju oni biti sa negativnom konotacijom, opet zavisi od toga da li su izvorni ili su plod Zlotvorskog brljanja po njima. U ovom drugom slučaju naravno da su oni sa negativnom konotacijom, jer su nerazvojni, protivrazvojni, u prvom slučaju: bez njih ne bi bilo života.

U vezi sa odnosom razvijenosti svesti, determinizma i Slobode – imamo, U OVOJ ZLOTVORSKOJ ZONI U KOJOJ SMO, neke paradokse, kojih, verujem, nema na drugim, normalnim planetama, tj. na planetama sa normalnim planetarnim Domaćinom, ili Ocem, ili planetarnim makrokosmosom ili makrokosmosima.

Logično je da razvoj svesti vodi shvatanju programa i vodi traženju načina, i svakako i pronalaženju načina na koje se na programe može uticati, načina na koje se mogu menjati. Na normalnim planetama verujem da se taj proces dešava sasvim spontano i paralelno: kako se svest više razvija – tako se spontano, samim Poljem koje takva svest formira, menjaju okolnosti, od tela do životnih tokova osobe kod koje se dešava proces rasta svesti. Otprilike onako kako nam to u svojoj nesvesnoj podvali prenosi T. Mikušina, a koja prenosi poruke Hijerarhije Bića Ujdurme, tj. Svetlosti: kako se vaša svest bude razvijala, kaže, otprilike, ona, tako će od vas odlaziti loši ljudi i loša dešavanja, pristupaće vam osobe koje su vam srodne i dobijaćete sve blaža karmička dešavanja. I bilo bi tako, kao što rekoh – verujem, da nemamo nad sobom bogove Kretene!

Jer, sa njima nad sobom, šta imamo kao paradoks?! UPRAVO SA RAZVOJEM SVESTI KONOPCI KOJIMA SU NAS VEZALI SE ZATEŽU SVE VIŠE I SVE JAČE! Konopci, odnosno programi koje su oni nabacili ili u koje smo inkarniranjem uskočili. (A šta nam je trebalo da u ovakve Zlotvorsko-Kretenske programe uskačemo – pitam se i pitaću se dok ne nađem odgovore!) Jer su oni svojim slojevima programa ili svojim programima upravo tako i predvideli, da bi održali svoje Zlotvorsko Carstvo: što se neko više duhovno bude razvijao, ALI REALNO, NE ILUZORNO kao istočnjački prosvetljenici, tako će mu se problemi, ometanja i životna treskanja pojačavati, KAKO BI U KONAČNICI BIO SLOMLJEN. Ako takav po nekim otključanim ćoškovima svojih programa bude BAŠ LUDAČKI UPORAN, onda svakako mora da se dospe do neke tačke na kojoj NEKO ILI NEŠTO MORA DA PUKNE, ili „pukne“ on, pada slomljen, ili „puknu“ njihovi programi i stege, on napravi „kvantni skok“, sa kojim zađe u zonu u kojoj Zlotvori i njihovi programi, njihovi uticaji na njega više „ne važe“, ili bar ne onako i onoliko teško, nepodnošljivo teško kao pre toga. odnosno, pri čemu „puknu“ Zlotvorski programi i oslobode se izvorni programi.

Načelno, rast svesti jeste uslov koji nedostaje za ovladavanje programima, uslov za njihovo odbacivanje ili preinačavanje u programe koji su u RAZVOJNOJ FUNKCIJI (jer sada su nam u slamajućoj i degradirajućoj funkciji), uslov za naše sopstveno reprogramiranje ili samoprogramiranje. Ali, moramo imati u vidu prethodno naglašeni, opasni i teški paradoks, zbog kojeg ispada da nije ni mudro u datim uslovima preporučivati i navoditi druge NA REALAN RAST SVESTI, ne na iluzorne istočnjačke, a tek sve ostale religiozne duhovne igrice. A realan rast svesti fundamentalno polazi od ČINJENICE DA JE ZEMLJA KARANTIN-PAKAO-ZATVOR. I od činjenice da je dalji razvoj ili skoro sasvim onemogućen ili sprečen dok se ne osvoje neki elementarni uslovi Slobode, a koji specifično zavise od životnog konteksta u kojem je svaka osoba.

A Zlotvori su izvorne programe tako preinačili ili takve dodatke ubacili – da oni ljude ekstremno energetski iscrpljuju i drže ih u hroničnom energetskom deficitu. I TO JE UPRAVO (kao što je već objašnjavano) GLAVNA ILI POSLEDNJA BRANA OSLOBAĐANJU ONIH KOJI RASTOM SVESTI SKLOPE SVE KOCKICE, spoznaju sve uslovljavajuće faktore od kojih pravo oslobađanje zavisi. Spoznati sve uslovljavajuće faktore je jedno, a delovati po njima, ulagati Energiju, najpre misaonu, ali i sve druge vidove, u njih, je nešto drugo.

A ŠTA DA ULAŽU, KAD IH ZLOTVORSKI PROGRAMI DRŽE U HRONIČNOM ENERGETSKOM DEFICITU?! Mudrost i veština da se nađe maltene nepostojeći manevarski prostor za akumuliranje neutrošene Energije, kao i manevarski prostor da se ona ulaže u razvojno-oslobađajuće „projekte“ ili aktivnosti – postaje ključni izlazni poduhvat.


Ej, da nam je, to što nam, nažalost, nije!

Ej, da nam je, da nemamo nad sobom

ova moćnija bića Zlotvorskog kova.

Kojima je samo do Energije naše stalo,

koju nam halapljivo otimaju i kradu,

bez imalo stida, savesti, obzirnosti.

I najalaviji kriminalci ili kradljivci

u nekom trenutku zastanu i zaustave se,

malčice se sažale na one koje potkradaju.

Ove strašne kosmičke Ale nad nama…

što narod lepo kaže – seme im se zatrlo,

ne bilo više nikada u Vasioni situacija,

bića i planeta na koje ovakvi Zlotvori dođu,

i ne bilo više nigde i nikada u Vasioni

ovakvog surovog maltretiranja i trpljenja,

psihofizičkog i duhovnog mrcvarenja!

Ej, da nam je, da imamo nad sobom

NORMALNO moćnije kosmičko biće

(ili, svejedno, NORMALNA kosmička bića),

kao svog nadređenog makrokosmosa

koji bi bio u ulozi zemaljskog domaćina,

uistinu brižnog Oca zemaljskih bića,

Oca po vođenju, brizi i zaštiti ljudskih bića,

ne po izvornom kreiranju nas i života na Zemlji,

jer Neopisivo Moćno Biće-Izvorni Kreator

ne može da se ispoljava, pojavljuje i deluje

kao za nas moćni planetarni makrokosmos.

Neka nas takvo NORMALNO kosmičko biće

i maltretira po potrebi, neka nas koči i udara,

neka nas ubacuje u teška iskušenja i patnje,

u nemoguće i bolne situacije, u teška stanja.

Ali da nam to čini kao pravi Veliki Učitelj,

koji nas preko patnji i iskušenja navodi

na spoznaje i rast, na korisne spoznaje.

Onako kako pripadnici elitnih jedinica

prolaze kroz nimalo lak pakao obuke,

na kojem ispada da ih njihovi nadređeni

maltretiraju do iznemoglosti, a koji to čine,

u stvari, tek u okvirima granica podnošljivosti.

Iz takve obuke proizađu prekaljeni borci,

osposobljeni za najteže i najveće podvige.

A šta imamo mi, zlosrećnici planetarni teški?!

Imamo nad sobom ograničene Alave Zlotvore,

koji su daleko od šire slike i od naše duhovne koristi,

kojima je samo stalo do našeg mrcvarenja i slamanja.

Ej, da nam je, to što nam nije, i što će valjda biti,

da imamo nad sobom dobronamerno moćno biće!

Planetarnog makrokosmosa i planetarnog Oca.


9.

Da bi se čovek oslobodio, da bi dostigao Slobodu – mora da je postavi kao cilj.

Mora da misli o Slobodi, o načinima oslobađanja, da preduzima i praktične korake, tamo gde su oni mogući.

Sve to podrazumeva utrošak Energije.

I ko je svestan KPZ-zatočeništva i teži Slobodi: živi u ili sa energetskim deficitom.

Takva je postojeća neminovnost ove Planetarne Ludnice.

Dakle, on nema dovoljne zalihe Energije za ulaganje u oslobađanje.

Te su mu prioriteti:

a) otklanjanje energetskog deficita;

b) akumuliranje neutrošene Energije.

Već smo konstatovali: preko posvećenosti opuštanju.

Koje znači svođenje svih aktivnosti na racionalni minimum.

U iznuđenim aktivnostima se to ne može ili može vrlo teško birati.

Ali i te kako može u relativno slobodnom vremenu.

10.

Koji je žalosni problem onih koji nisu svesni KPZ-zatočeništva i hroničnog energetskog deficita?

Energetski deficit DEFORMIŠE mišljenje i percepciju, što znači i reakcije, postupke, angažovanja.

Na primer: zar može bistro da vidi (tj. percipira) stvari i dešavanja oko sebe i u sebi, i da ispravno o njima rezonuje onaj čiji „mozak“ funikcioniše „sto na sat“.

Sav u prenapregnutom kolopletu misli i slika.

Zar se slučajno kaže za onoga ko je sav u gomilama obaveza: da „ne zna kud tera“?

Znamo da čovek upravo u prenapregnutosti lako „pukne“, lako, sa minimalnim povodima, burno afektivno reaguje.

Dakle, otklanjanje deficita harmonizuje naše funkcionisanje, celog kompleksa telo-um&duša-duh.

Valjda je to svakome i bez širih objašjenja iskustveno jasno.

Međutim…!

…Otklanjanje deficita i stvaranje minimalnih zaliha Energije ne izdižu svest sami po sebi na neki viši nivo.

Ona je na nivou na kojem je bila i pre toga.

Tu kreće druga problematična priča: u šta se ulaže taj (pretpostavljeni) zdravi priliv Energije?

Ako neko nije svestan KPZ-zatočeništva: ULAGAĆE JE SVEJEDNO U CILJEVE UNUTAR SISTEMA VREDNOSTI KPZ-ZATOČENIŠTVA.

Neće takav razmišljati o oslobađanju od onoga što i ne vidi da ga zarobljava.

Kako i zašto da razmišlja o oslobađanju onaj ko misli da je već slobodan?!

11.

Te su u Planetarnoj Ludnici ljudi, 99,9999999% ljudi, dvostruko udaljeni od Slobode.

A) Time što nemaju svest o KPZ-zatočeništvu, što znači da im se Sloboda od tog zatočeništva i ne može u umu/svesti pojavljivati kao cilj.

B) Time što nemaju dovoljno Energije na raspolaganju.

To isto, ali malo drugačije rečeno – njih drže u zarobljeništvu:

a) njihova sopstvena svest (što negde ranije rekoh – biti u sopstvenom konceptualnom zatvoru);

b) energetski deficit.

Vrlo zanimljiva, a svakako ne slučajna, analogija iz „običnog“ ili tzv. društvenog života.

Uprave Kraljeva i Valjeva izabrale su na tenderu za snabdevanje enektričnom energijom nekog hrvatskog distributera.

Iz Elektrodistribucije Srbije stigla im zabrana.

Imaju gradske uprave prava, po novom zakonu, da biraju snabdevača električnom energijom.

Ali, ovde su prepreka DUGOVI (energetski deficit) ovih gradova prema Elektrodistribuciji Srbije.

Dok ne otklone (izmire) dugove – njhovi su „zarobljenici“.

12.

Ovi problemi se mogu posmatrati i sa stanovišta smisla života.

Već je bio ovde (ovde na blogu negde, više ni sam ne znam gde i da li bih mogao da ga nađem) tekst „Muke sa smislom života“.

Ljudi ili ne razmišljaju o smislu života, živeći po inerciji po kojoj žive svi ostali u „stadu“.

Ili na pijedestal smisla života postavljaju neke gluposti, neke iluzije, a svakako ne prave ciljeve.

Npr: živeti ispravno (što je sasvim maglovito i neodređeno).

Poštovati i primenjivati, upražnjavati religiozne ceremonijalnosti, da bi se nakon smrti zaslužilo mesto u Raju, u nirvani, itd.

Što je mačka u džaku, ko zna kakva ih ili nas Nedođija tamo čeka.

Izgraditi karijeru, tj. „slavno ime“, u neka patrijarhalna, „junačka“ vremena.

Da je sve to „magla i dim“ ne vide jedino oni kojima je takav životni cilj smislen.

A vrlo često se u decama, unucima vidi smisao života.

Briga o njima i ispravan, ljudski odnos se ne dovode u pitanje.

Ali, kao što je rečeno u tom ranijem tekstu: šta sa onima koji ne mogu da imaju decu?

To bi značilo da njihov život nema smisla, za razliku od onih koji imaju decu?

Ili, situacija u kojoj i deca i unuci odu daleko (da ne navodimo moguće tragične varijante), pa se više međusobno i ne vide?

Sve dok je neko slep za Karantin-Pakao-Zatvor: NARAVNO DA NE MOŽE NI ISPRAVNO DA POSTAVI SMISAO SVOG ŽIVOTA.

13.

Kakve veze imaju Energija i energetski deficit sa smislom života?

Pa glavni potok životne Energije, reke Energije otiču u skladu sa smislom života, u skladu sa time šta se vidi kao smisao života ili u čemu se vidi smisao života.

Naravno, sve to biva razloženo kroz mrežu pomoćnih ciljeva.

14.

PA, U ČEMU JE, SA ISPRAVNOG DUHOVNOG STANOVIŠTA, SMISAO NAŠEG ŽIVOTA?!

U Slobodi!

Najpre u Slobodi, tj. u oslobađanju od stega i nameta Karantina-Pakla-Zatvora.

Tako da postanemo „eksteritorijalna“ individua.

Što je povezano sa slobodnim ili slobodnijim korišćenjem sopstvene Energije.

U Slobodi nam najpre treba vremena da POVRATIMO DUŠU.

Da povratimo dušu – U BUKVALNOM SMISLU.

Jer nam je ona sada – očerupana (kao zaklana kokoš).

Da iscelimo dušu, tj. energije duše.

A ONDA IDU RAST I RAZVOJ.

NEMA RASTA KOMPLEKSA TELO-UM&DUŠA-DUH U OVOM SUROVOM ZAROBLJENIŠTVU, U KOJEM SMO BEZDUŠNO ENERGETSKI EKPLOATISANI.

Dakle, Sloboda je prelazni cilj, i osnova, a rast konačni cilj.

Otkuda znamo da baš rast treba da čini smisao našeg života, glavni životni cilj?

Odgovor je kodiran u izvornom funkcionisanju života na Zemlji.

U dubljim slojevima ispod svih ovih Zlotvorskih iskrivljenja.

ČOVEK NASTAJE, NAJPRE TELO ČOVEKA NASTAJE RASTOM.

Zar svuda u prirodi ne primećujemo rast ili faze sa rastom?

I pored svih, kao što je već rečeno, iskrivljenja, koja su ubačena i u ideju rasta.

Drugi momenat…

Ako postoji nekakva suština nas samih koja dolazi u ovozemaljska tela, i koja nakon smrti odlazi iz njih…

…Onda ono što se donosi ili odnosi kao iskustvena ZALIHA nisu:

– ni uspesi u karijeri iz prethodnog života (koji je možda proživljen i na nekoj drugoj planeti);

– ni ispravan život sa stanovišta pravila koja su vladala u ambijentu u kojem se prethodno bilo;

– ni deca, unuci, familija…

NIŠTA OD TOGA!

Odnosno, sve to da, može i sve to, ALI SAMO KAO OSNOVA ZA RAST.

Drugačije rečeno: zavisno od toga u kojoj meri su nam se i kako telo-um&duša-duh, odnosno – svest razvijali kroz sve te i kroz sve druge životne aranžmane.


1.

„A di ’e ta’ pakao?!“

99,9999999% ljudi na Zemlji nije svesno da živi u KPZ-zatočeništvu.

Žive u Iluziji normalnog i slobodnog zemaljskog ambijenta.

Slobodnog u meri u kojoj to sama društva, dakle, sami ljudi sebi i jedni drugima dozvoljavaju.

Postoji neki Lucifer, ili neki Faktor Tame sa drugim imenom, koji tu i tamo smeta ljudima i navodi ih na Zlo.

Ali, u suštini – normalan, vredan, smislen, svrhovit život.

2.

Zatočeništva ili zarobljeništva zaista ne bi bilo da na Zemlji vladaju principi prave, a ne iluzorne humanosti, uzajamnosti, obostrane koristi i pravog timskog duha.

Ne u nekom idiličnom i idealizovanom smislu.

Smetnji, problema i prepreka mora biti.

U pitanju bi bio drugačiji civilizacijski smer.

I nije stvar u tome da isprazno maštamo i živimo u oblacima.

U vezi sa nekim boljim životom na Zemlji.

Stvar je u tome da najpre ne živimo u iluzijama o vrednom i smislenom našem, dakle zemaljskom životu.

Što znači da postanemo svesni svog i opštezemaljskog KPZ-zatočeništva.

A onda da nastojimo da se u svojim individualnim okvirima oslobodimo.

Time otvaramo vrata i drugima.

Ako uopšte i žele da se oslobađaju.

Ali, pre će biti kao u onoj Platonovoj priči: svi će radije ostati u pećini.

3.

Neki vidovi ili aspekti zarobljeništva mogu da se vide i „golim okom“.

Ne vide ih samo slepi kod očiju.

Posao u kojem osam sati (minimum) čovek izvodi iste pokrete za mašinom, kao robot.

A većina poslova na Zemlji se i svodi na robotizujuće ponavljanje.

Istih pokreta, gestova, radnji i/ili istih rečenica.

A kako se može drugačije?

Kako da izriljaš baštu, a da ne ponavljaš iste radnje?

Ne slama ponavljanje samo po sebi.

Ono jeste neophodnost.

Slamaju uslovi i iznuđeni ritam u kojem se izvodi.

Sve u svemu: skoro da nema zemaljskog posla koji ne znači psihofizičko i duhovno slamanje čoveka.

Hajde iskorači iz toga!

Iskoračiš iz jednog takvog aranžmana, uđeš u drugi, fromalno drugačiji, suštinski isti.

A u nekome od njih moraš biti, jer za ta angažovanja dobijaš novac.

A novac je ključni porobljivački Zlotvorski instrument.

Ili, kako se bez svesti o KPZ-zatočeništvu to percipira: novac je osnova (zemaljskog) života.

4.

Porodica kao svetinja, kao „osnovna ćelija društva“.

Može li se naći porodica, uža i/ili šira, bez jednog jedinog člana egoiste ili posesivca (da ostavimo po strani slučajeve doslovnih maltretiranja).

Kojem mora da se služi.

Izuzetak u svemu ovome su, naravno, deca, dok ne odrastu.

Robuje se kućnim ljubimcima.

Robuje se karijeri.

Robuje bogatstvu, oni koji ga imaju.

Robuje se ugledu…

Poznate ličnosti iz sveta biznisa, filma, politike, itd, koje deluju tako moćno.

Rekli bismo: oni kao da vladaju svetom.

A robuju svojim menadžerima, „timovima“, zahtevima publike, „fanova“, itd.

5.

I viđenje prethodnih, ali i viđenje većine vidova ili aspekata zarobljeništva ključno zavisi od nivoa ili razvijenosti svesti.

Iz ugla niže ili slabije razvijene svesti nešto se vidi kao vredno i smisleno.

Kao toliko vredno da postaje smisao života.

To isto iz ugla više ili razvijenije svesti jasno kao dan se vidi kao besmislica, glupost, razarajuća iluzija.

To se može reći skoro bez izuzetka za svako tzv. napredovanje u karijeri.

Jer nema takvih napredovanja bez sve dubljih i širih (širem krugu ljudi i širim tzv. interesima) podjarmljivanja i energetskih trošenja.

Uzvisivanje po logici ovog sveta ne može se dobiti za džabe.

I ne samo napredovanje u karijeri, naravno!

To je priča, skoro bez izuzetka, svake profesije u postojećoj civilizaciji.

Uvek postoji neki „robovlasnik“nad zaposlenima.

Koji rad organizuje i nadzire sa stanovišta svojih interesa.

Ako to nije vlasnik firme, onda je to neki sistem, neka ustanova, institucija.

Baš se takvih „robovlasnika“ tiče da li posao koji nameću slama ili ispunjava ljude!

Njima je suština u ciljevima koje postavljaju ili koji su im postavljeni.

I kojima su zaposleni podređeni.

Rad u školi, na koji sam osuđen Zlotvorskim programom u koji me neko (da mi je znati ko!) gurnuo pre inkarniranja.

Suptilno psihološko maltretiranje dece, grubo indoktriniranje i programiranje dece.

Dece, koja su sa odrastanjem u savremenom tehonološkom ambijentu već opako sama od sebe programirana (maltene doslovno vezana za mobilne telefone i kompjutere).

Sprega jednog i drugog programiranja koja svesnoj osobi mora da deluje kao film strave i užasa.

Što reče (moram po hiljaditi put da ponovim taj ODLIČAN citat) akademik Pavle Savić: „Imamo školstvo koje nam kretenizuje decu. Ja se zaista bojim idiotizacije dece ovakvim obrazovnim sistemom.“

99,99% onih rade u obrazovanju svoj posao doživljavaju kao veliku društvenu misiju „obrazovanja i vaspitavanja generacija i generacija mladih“.

Njihovog izvođenja na put.

(Na put u duhovnu provaliju!)

I ne samo da zaposleni u obrazovanju to čine mirne savesti.

Nego i više, čine sa osećajem obavljanja velike misije.

Da li je to samo priča onih koji rade u obrazovanju?

6.

Zašto je cela prethodna priča bitna?

Zbog ljudskog DAVANJA LEGITIMITETA zemaljskom Karantinu-Paklu-Zatvoru.

Zbog davanja legitimiteta ljudskom KPZ-zatočeništvu.

Čoveka je stvorio i život na Zemlji uredio Bog, ili neki od bogova iz mnoštva religija.

Podrazumeva se da takav život ima smisao, svrhu, vrednost.

Umešao se tu neki „pali anđeo“, ali – vektor dešavanja na Zemlji vodi Raju ili Dobru.

Sam po sebi.

Odnosno, cela prethodna priča je bitna zbog Energije.

Zbog energetskog eksploatisanja ljudi.

ZBOG HRONIČNOG ENERGETSKOG DEFICITA, kao jedne od suštinskih karakteristika ovozemaljskog života.

Zbog energetskog deficita…

…Koji već programirane, slomljenje i unakažene ljude još dodatno slama i deformiše.

7.

Ljudi ne konstatuju KPZ-zatočeništvo, PA NE KONSTATUJU NI SVOJ HRONIČNI ENERGETSKI DEFICIT.

Koji im upravo život u KPZ-zatočeništvu priređuje.

Čak i više!

Ljudi se utrkuju u tome da povećavaju svoj hronični energetski deficit.

A u korist raznih vidova i tipova svojih „robovlasnika“.

U korist raznih fantoma u hijerarhijama nad sobom.

„Pokazati se na poslu“!

A kako bez dodatnog ulaganja Energije, u odnosu na one koji se „ne pokazuju“?!

„Biti vredan“, raditi i više od onoga što se traži.

Pre koju godinu Japanci su pretili štrajkom na predlog zakona kojim bi se uveli neki dodatni neradni dani u godini!

IMA LI OVAKVE PLANETARNE LUDNICE JOŠ IGDE U NAŠOJ GALAKSIJI?!

8.

Ili, tipičan zapadnjački model!

Česte psihološke smetnje i kardiovaskularni problemi jasno izazvani angažovanjem na radu, prisilnim funkcionisanjem „sto na sat“.

Psiha i telo emituju preko ovih smetnji i problema signale uzbune – energetski deficit vuče u kolaps.

Kako će uzorni Zapadnjak odreagovati?

Otići će lekaru.

Čika Doktor će dati lekove.

Lekovi će prigušivati signale uzbune psihe i tela.

Tako da ljudi mogu i dalje da funkcionišu na svom radnom mestu.

Tako da mogu nesmetano da povećavaju svoj već zabrinjavajući energetski deficit.

Dok , što kaže narod – ne kljoknu, životno kolabiraju.


Neki iz spektra bitnih nam pojmova (fenomena):

– Energija,

– energija,

– energetika.

Energija sa velikim „E“, viša energija.

Uzmimo približno da joj odgovara istočnjački naziv „prana“ (u razgraničavanja i raspetljavanja između ova dva pojma nemam Energije da se upuštam).

Sama Energija nam je enigma. Možda se ispoljava i kroz fizičke vidove energije, možda ne. Ona čak nije ni tema, pojam u okviru postojećih nauka. Postojeće nauke je ne konstatuju ni kao enigmu. Njima se pojam Energije iscrpljuje pojmovima fizičkih vidova energije.

Enigma nam je i naš način prijema i korišćenja Energije. U nekom duhovnom delu se spominje nekakva nevidljiva nit kojom je svako živo biće povezano sa Izvorom Energije. Mudrije je da konstatujemo: i prijem i korišćenje Energije su nam enigma.

Energija, kao fizička energija, fizički vidovi energije.

Valjda je najvećim delom vezujemo za Sunce. Kod biljaka je najjasnije ta energija hrana, tj. učestvuje u formiranju hrane, u formiranju telesne mase. Koja je onda hrana drugim bićima. Dakle, na taj način se druga bića indirektno hrane energijom Sunca.

Energetika.

Energetski tokovi, procesi, energetski centri i „vrtlozi“.

I taj energetski deo nas samih, koji može da bude fizički vidljiv, takođe nam je još uvek enigma. Ali, u ovom domenu ipak imamo značajne proboje, u smislu kakvog-takvog osvajanja terena.

Jedno su slike, tj. opisi iz starijih duhovnih dela, a koji se odnose na energetske meridijane našeg tela i na energetske centre, tzv. čakre.

Drugo su i eksperimentalna i tehnološka napredovanja u snimanju i proučavanju naše energetike, a koju „golim okom“ ne vidimo. Inicijalno je to učinjeno Kirlijanovom fotografijom, ruski naučnici ovo otkriće uveliko unapređuju, već dolaze dotle da na osnovu snimka aure mogu da dijagnostikuju oboljenja i pre nego što se pojave, čini mi se – čak i mesecima unapred.

Jedna iz mora zanimljivih nabačenih nam Zlotvorskih distorzija: fizičke vidove energije, odnosno hranu, ljudi smatraju alfom i omegom postojanja i održanja ljudskog tela, odnosno osnovom života. Nije slučajan ovakav Zlotvorski poremećaj percepcije i rezonovanja: a) ne samo da će ljudi svoje postojanje ključno vezivati za fizičke vidove energije, prvenstveno za hranu, b) već će MAKSIMUM SVOJE ŽIVOTNE ENERGIJE (Energije) TROŠITI NA HRANU, na zarađivanje novca za hranu, na aktivnosti vezane za pripremanje i konzumiranje hrane (i individualno – u svom „aranžmanu“, i kolektivno – razgranate industrije is-hrane).

Fizička hrana I JESTE, I NIJE osnovom našeg ovozemaljskog postojanja.

Jeste: jer nam je telo po konstituciji, za sada, podešeno za uzimanje fizičke hrane. Deo skladnog funkcionisanja tela čini i skladno funkcionisanje organa za varenje.

Nije: jer već imamo žive primere da nije. (Već imamo – iako nam telo još nije podešeno za funkcionisanje bez hrane.)

Brojni primeri ljudi koji su pod ruševinama, u područjima koja su pogađali zemljotresi, preživljavali veći broj dana bez hrane, čak i bez vode. Nisam siguran da sam dobro zapamtio: čini mi se da je najduži ovakav podvig bio od 17 dana (u Bangladešu).

Ali, sugestivniji i ubedljiviji primer u ovom pogledu je – sangejzing, sangejzing-ljudi. Ljudi koji žive (skoro sasvim) bez hrane, hraneći se, kako kažu – sunčevom energijom, preko gledanja u sunce.

Da je fizička hrana alfa i omega našeg fizičkog održanja – u svim ovim slučajevima ljudi bi bez hrane poživeli tek koji dan, možda jedva jedan dan. Očigledno ih u životu održava neka druga energija, tj. Energija.

Koju su nam dobrostivi Zlotvori drugu distorziju ovde podmetnuli? DA JE (IS)HRANA IZUZETNO ZNAČAJNA ZA RAST SVESTI.

Već sam spominjao da sam zalazio u eksperimente sa toliko toga što se opisuje uzduž i popreko u duhovnoj (metafizičkoj) literaturi. Kako imam prava da o vrednosti ili efektivnosti nečega (u ovom slučaju – tzv. duhovne prakse) sudim – ako ga nisam isprobao „na sopstvenoj koži“?! Pa je tako bilo i sa nabrojanim varijantama vezanim za ishranu. S tim što sam uvek polazio od logičnog stava koji sam već naznačio: čišćenje i rast svesti imaju svoje zakone i tokove, ne mogu se oni ni približno ključno svoditi na pitanja ishrane, kao što propagatori ovih vidova ishrane vrlo često čine. Ishrana je tek u nekoj pozadini, kao manje bitna, da ne kažem baš – nebitna, u odnosu na suštinu nimalo lakih procesa čišćenja i rasta svesti.

Pa sam se u eksperimente sa ishranom upuštao otprilike sa ovakvim stavom: „U redu, daj da probam i ovo, ali… znam unapred da nije suština u hrani. Ako ja uspem da izgradim potrebnu duhovnu i psihološku snagu – lako ću sva pitanja ishrane da postavim na njihovo pravo mesto.“ I – to kako sam mislio vremenom mi se pokazalo kao potpuno tačno.

Dakle… (Te eksperimente sam izvodio odavno, možda pre oko desetak godina, u raznim fazama, detalje sam već i pozaboravljao, jer tu nije ni imalo šta značajno da se zapamti.)

1. Vegetarijanstvo – nekih šest meseci. Zaključak: vešta Zlotvorska podvala, tj. glupost neviđena.

2. Veganstvo – neka dva meseca. Zaključak:  vešta Zlotvorska podvala, tj. glupost neviđena.

3. Potpuno gladovanje, kao „obično“ (nesangejzinško) gladovanje, po proceduri koju je dao D. Plečko u nekoj svojoj knjizi. Izdržao sam oko nedelju dana, pet dana sigurno, možda i koji dan više. Zaključak: vešta Zlotvorska podvala, tj. glupost neviđena.

4. Sangejzing: tu se ne sećam do koliko minuta sa seansama gledanja u sunce sam dogurao, dva meseca je to svakako trajalo. (Uopšte, dva meseca izvođenja nečega su mi uglavnom bila neka osnovna granica sa kojom sam mogao da donosim prve, kakve-takve zaključke o eksperimentu.) Zaključak: vešta Zlotvorska podvala, tj. glupost neviđena.

No, kao i kod svih VEŠTIH podvala i distorzija – i u slučaju ovih varijanti vezanih za ishranu imamo u osnovi, ili u inicijalnom delu: ZDRAVE IDEJE.

VELIKA JE VEROVATNOĆA DA ĆE SE TRANSFORMACIJA (USAVRŠAVANJE) NAŠEG TELA KRETATI OVIM PUTEM: vegetarijanstvo – veganstvo – „ishrana“ energijom sunca – „ishrana“ čistom Energijom (tzv. pranom)! Ali, „judi moji“, BUDIMO RAZUMNI (što reče patrijarh Pavle: „Budimo ljudi, iako smo Srbi!“): DO TE TRANSFORMISANOSTI TELA TREBA DOĆI ČIŠĆENJEM I RASTOM SVESTI (DUHOVNIM RASTOM), IZMENE U ISHRANI ( u onome čime ćemo se hraniti), TOKOM NIZA GENERACIJA ĆE SPONTANO PROIZILAZITI IZ POBOLJŠANJA U FUNKCIONISANJU TELA. A NEMA LOGIKE NI PAMETI DA BUDE SUPROTNO!

Ta pogledajte samo suludu ideju o sangejzingu! Suludu u delu u kojem se sa njegovim praktikovanjem zalazi u nekonzumiranje hrane. Van toga je ona tek obično zamlaćivanje: gledaj u sunce, ako UMIŠLJAŠ da ti to nešto znači i da ti duhovno pomaže, samo po sebi ti neće naškoditi, sve dok ne počneš da se odričeš hrane. Zar H. R. Manek (ako sam dobro zapamtio ime), kao i jedan Indijac čije slike se sećam, mogu biti uzori?! Pre deluju, izvinjavam im se na impresiji, kao podgrejani leševi. (Citirao sam svoju komšinicu koja ponekad ovim poređenjem opisuje svoje psihološko stanje nakon popodnevnog spavanja: „Osećam se k’o podgrejan leš“.)

Sve dok imamo ovakve organe za varenje – imamo i potrebu za korišćenjem hrane. Smisao je u tome da se psihofizičkim i duhovnim stabilizovanjem i harmonizovanjem i sami ovi organi stabilizuju i harmonizuju. Znamo da se mnogo toga lošeg u našem psihofizičkom funkcionisanju ispoljava u problemima rada organa za varenje, tj. odražava se na njima. (Mada medicinari masu toga pripisuju „lošoj ishrani“, ali… dobro, prste Zlotvora očekivano nalazimo svuda, pa i u umovima, čak pogotovu u umovima medicinara. „Loša ishrana“ kao uzrok povišenog holesterola, pritiska, itd. Da se valjaš od smeha! Ima ljudi koji bez problema jedu staklo, čak i gvozdene opiljke, a naši, tj. planetarni medicinari ovako fantaziraju!)

Kao što ni odricanjem od seksualnog odnosa ne doprinosimo svom duhovnom rastu, sve dok se rađamo sa ovakvim, funkcionalnim polnim organima. (Da li da podsećam na Isusovu podvalu: „…I postoje uškopljenici Boga radi…“?!) I ovde je stvar u tome da se harmonizujemo u svojoj seksualnosti, a transformacijom tela vremenom možda zaista i dođemo do toga da postanemo aseksualni ili androgini. (U vezi sa harmonizovanjem stvar je ovde neuporedivo komplikovanija od ishrane, jer smo upućeni na druge osobe, tj. na drugu osobu, da li i treba da naglašavam – suprotnog pola.)

KONAČNO, ŠTA BI U VEZI SA (IS)HRANOM BILO OPTIMALNO I NORMALNO, BAR ZA SADA?!

1. Ustaljeni dnevni obroci (tri glavna, po mogućstvu i užine).

2. Da ne jedemo u žurbi (kao da nas neko juri) i da se ne prejedamo.

3. Koliko nam mogućnosti dozvoljavaju – raznovrsna ishrana, svakako sa dosta povrća i voća.

4. Razmak između obroka od ona negde naznačena tri sata, što ima svoju logiku: proces varenja u želucu sa već unetom hranom odmakao, a mi ubacujemo novu hranu, sa kojom tek treba da započne proces varenja, itd.

5. Pomalo mesa je svakako neophodno, jer ono sadrži tzv. hranljive materije u vidu koji ne možemo, uz sve priče vegetarijanaca, naći u drugoj vrsti hrane. Pomalo mesa – jer veće količine su teške za varenje. – Razlozi vegetarijanaca i veganaca u vezi sa životinjskim mesom su razni, ko bi se (zaludan) na sve njih osvrtao. Spomenimo usput dva-tri glavna aspekta. A) Ne jedemo mi žive životinje koje izdišu u našim ustima, pa da u nekom smislu preuzimamo njihovu energetiku. B) Delići neke životinje, pa još termički obrađeni, daleko su od sadržavanja suštine koju je činilo životinju kao živu. C) Mi tek neka zanemarljiva 2-3% sadržaja hrane koju unesemo zadržimo u svom telu. Taj sadržaj je sveden, razložen na neke sastavne hranljive elemente, u kojima je energetika životinje potpuno „isparila“. D) U redu je da imamo u vidu perspektivu u kojoj ćemo se odreći životinjskog mesa. Ali, jasno je da nam je ono za sada neophodno u ishrani. ZAR SVOĐENJE MESA U ISHRANI NA NEKE MINIMALNE KOLIČINE VEĆ NIJE ZNAK NEKAKVE PRELAZNE FAZE?!

6. NE ZAMARAJMO SE I NE ZAMAJAVAJMO SE PREVIŠE, ČAK NE NI UOPŠTE, PITANJIMA (IS)HRANE! Koja korist, na primer, nekom vegetarijancu od „pravilne ishrane“, ako robuje iluzijama i lošim psihološkim mehanizmima?! Vegetarijanska „pravilna ishrana“ ne reguliše sama po sebi psihološki domen, već ide suprotno.

Dakle, usredsredimo se na ono što nam je životno i duhovno bitno, a to što nam je bitno pokušavamo da rasvetljavamo i ovde na blogu.

 

P.S. Malo preciziranje, mada je iz konteksta jasno značenje. „Glupost neviđena“ odnosi se na kauzalno povezivanje stanja i nivoa svesti (duha) sa uzdržavanjem od određene hrane. Van toga – naravno da nije glupost bilo kakav afinitet ili odbijanje određene vrste hrane, odnosno, situacija u kojoj neko nema novca za određenu vrstu hrane (npr. za meso).


U prošlom tekstu podsetili smo se onoga što jasno vidimo i osećamo: da na-sa povišenim frekvencijama funkcionišemo luđe i gore, teže nego ikada ranije.
Uz podsećanje na zablude iz mnogih duhovnih tumačenja u vezi sa tim – biti na višim frekvencijama, vrednost i moć sami po sebi.

Na povišenim frekvencijama funkcionišemo užurbanije, živimo i mislimo užurbanije, a to znači sve teže i konfuznije, može se reći – i starimo užurbanije. Da li je u tome poenta sa povišavanjem frekvencija? Ne bi trebalo da bude, jer naš rast zaista jeste vezan za življenje i funkcionisanje na višim frekvencijama.

U čemu je onda problem?

Možemo li starim modelima mašina da zadamo složenije programe savršenijeg funkcionisanja, a da ništa u samima mašinama ne menjamo?

Pogledajmo problem sa stanovišta dva ključna momenta: informacija i Energije.

Izuzetno su velike količine informacija koje produkujemo (neka, na primer, samo razmisle oni koji takoreći celog dana pričaju – koja je to količina produkovanih informacija), izuzetno velike količine informacija koje primamo ili koje prostruje kroz našu svest, koje treba takoreći iz minuta u minut da procesuiramo. Ta ogromna masa informacija je vezana i za sve ono što radimo (detaljisanja do besvesti, dominantno poslovi i procedure vezani za mase detalja i/ili informacija).

Sve to je, PODRAZUMEVA SE, vezano za trošenje velikih količina Energije. Jer se informacije produkuju, primaju, obrađuju (u nama) na stare načine, u skladu sa kompleksom telo-um duša-duh onakvim kakav je odvajkada bio, u poznatoj nam istoriji. Naš (našeg uma, svesti) PRIMITIVAN RAD SA INFORMACIJAMA IZVLAČI NAM MNOGO ENERGIJE.

Povišene frekvencije nas na takvu hiperaktivnost (ili „hiperaktivnost“) pobuđuju („nateravaju“).

Rešenje je u tome da usavršimo „mašinu“, kompleks telo-um&duša-duh. TAKO DA KOMPRIMUJEMO, SABIJAMO INFORMACIJE, ČIME SMANJUJEMO I UTROŠAK ENERGIJE. Odnosno i tako što se usredsređujemo na suštine, eliminišući nebitne teme, detalje, uopšte – sve marginalije. Da uopšte u funkcionisanju budemo ekspeditivniji, da sa manjim utroškom Energije budemo efikasniji (ali efikasniji na suštinama i na razvojnim momentima, a ne na glupostima i marginalijama).

To nije proces koji možemo (sasvim) svesno da izvodimo, ali jeste proces koji možemo da potpomažemo tako što ćemo nastojati da budemo, koliko možemo, u Ravnoteži, što znači dovoljno netrošenja Energije, dakle, dovoljno opuštanja.

Najjednostavniji recept, za najjednostavniju varijantu, koja nam je kao manje ambiciozna dovoljna. U ambicioznijoj varijanti možemo svesnije raditi na veštinama komprimovanja ideja, tj. funkcionisanja našeg mišljenja po proceduri komprimovanja ideja, i jakog fokusa na suštinama.

U tom smislu ceo proces izloženosti višim frekvencijama vodi usavršavanju našeg kompleksa telo-um&duša-duh. ALI NE U SVIM SLUČAJEVIMA, KOD SVIH I PO SVAKU CENU. Masovnije će se dešavati, kako vreme bude prolazilo – sve više i sve očiglednije, da ljudi „pucaju“, „kvrcnjavaju“, fizički i psihički, da sve više oboljevaju, da umiru „bez pravila“ i „bez povoda“… Ne zato što im neko zlonameran to želi, već zbog sve lakšeg („dostupnijeg“) zapadanja u energetske kolapse.

Tim pre i više što budu dalje od primene prethodno datih preporuka.