27. новембра 2016.
„Tako beše crveno Kosovo,
Distanca je jedan od ključnih pojmova nove duhovne paradigme (da, i stare, nekih pravaca stare, ali su im pozicije, koje uslovljavaju i funkciju u celoj konstelaciji, bitno različite). U prošlom tekstu smo se osvrnuli na pojam estetske distance, pa, kako on može, primenjen u (novoj) duhovnosti da izazove zabune, evo i dodatnog preciziranja.
Zemlja je planeta fizičkog, psihofizičkog i duhovnog mrcvarenja. Jer polovi dualnosti na njoj nisu u Ravnoteži. Negativni pol dualnosti izrazito dominira: negativnosti, zla, manipulacije, bolesti, energetska iscrpljivanja, tiranisanja, eksplicitna ili implicitna, itd.
Izrazita dominacija „crnila“ u medijima komunikacije nije dokaz, ali je upravo najvidljiviji odraz.
Da su dualnosti u Ravnoteži, što se svakako izvorno htelo sa dualnostima, onda bi Zemlja bila planeta – zahvalni poligon za duhovno čišćenje, kaljenje i rast. Ali – nije!
Reakcija žitelja Zemlje na izrazitu dominaciju negativnog pola dualnosti. Kod onih koji žive sa nekakvim minimumom svesnosti, tek koliko da se razlikuju od životinja, a takvi, opet – izrazito, dominiraju na Zemlji (nisu oni krivi, ne okrivljujemo ih, samo konstatujemo činjenice): Zemlja, ovakva kakva je, doživljava se kao najnormalnija moguća, kao jedina moguća, sa jedino ovako i mogućom varijantom života, kod ateista kao jedina planeta sa živim bićima u Sve-Postojanju, kod teista – kao planeta koju je „dobri Bog“ uredio najbolje što je moguće (u jednoj takvoj devizi, koja je moto jednog duhovnog sajta, zadivljeno se pita: „Da li je Bog mogao da stvori bolji svet?!“; ko je duhovno „čitav“ opravdano može da se zapita: ne šali li se onaj ko je ovo smislio, nije li ovo direktni cinizam), itd.
Oni koji su makar na putu svesnosti i svesnijeg življenja – uglavnom se utapaju u jednom polu dualnosti, svako u onom polu koji je izabrao kao svoj smer. Naravno da u svetu dualnosti to ne može biti ni rešenje, ni izlaz.
Oni koji se probude za jezu Zlotvorskog Karantina-Pakla-Zatvora: uglavnom ostaju zaglavljeni u njemu, opsednuti njime, posvećeno uočavaju, otkrivaju sve nove i nove manifestacije ili karakteristike. Bavljenje rešenjima kao da im je negde na marginama, kao da im nije ni bitno, a ni zanimljivo, i dođe im u vidu nekih usputnih, neubedljviih i neprimenljviih ideja. Već sam zaboravio u kojoj knjizi, D. Ajk na dve-tri stotine strana demaskira iluminatske podvale i mahinacije. Odlično ih raskrinkava, od bankarskih sistema pa nadalje, a da li su baš iluminatski, i nebitno je. A rešenje?! Negde na kraju ohrabruje: Ljubav će nas spasiti. Nakljukaš mi um hiljadama „tamnih“ informacija, a onda me maltene jednom rečenicom ohrabruješ: „Ljubav će nas spasiti“. (Malo karikirano, ali zato da bi se jasnije uočio smer ovog koncepta.)
Drugi smer čine već „izvikani“ njuejdžeri, te tajnaši, kao najdirektniji predstavnici, ali im suštinski pripadaju i svi smerovi istočnjačkih duhovnosti, takođe i svi predstavnici zvaničnih religija. POSVEĆENI FOKUS NA POZITIVNOM POLU DUALNOSTI. Kod prvih je to eksplicitni fokus, sažet u poznatoj devizi-tobožeduhovnom načelu: usredsrediti se samo i isključivo na pozitivnost, na Svetlost, na Ljubav, na pozitivne emocije, imati pozitivne misli, uočavati oko sebe samo ono što je pozitivno, družiti se sa pozitivnim ljudima, itd.
U nešto duhovnije zasnovaniim „ograncima“ ove orijentacije: priznaje se delovanje „negativnog faktora“, koji je protiv Boga, koji se „odmetnuo od Boga“, ali – opet se smisao nalazi u pozitivnom polu dualnosti i manifestacije tog pola dualnosti se pronalaze u životu, na njima se gradi smisao života, uz stalnu usmerenost na Boga, od kojeg se u svemu očekuje pomoć, koji je oslonac, I KOJI SE, U SUŠTINI, DOŽIVLJAVA KAO JEDAN, POZITIVNI POL DUALNOSTI, svejedno što se formalno on tumači kao Apsolut, koji nadilazi dualnosti. Možemo mi koliko god hoćemo da nekome dodeljujemo „fotelju“ Apsoluta, ali ako ga u praksi svog mišljenja postavljamo kao jedan pol dualnosti, onda on ništa drugo i nije.
Već smo videli: koncept sa estetskom distancom, u odnosu na sve prethodne, ima jedna odličan momenat – nadilaženje dualnosti i neki svoj vid sinteze dualnosti. Sve što je ružno, gadno, mračno, tragično, zajedno sa svim onim što je lepo, prijatno, svetlosno, komično – čine estetsku kategoriju lepog, ili nečeg što bi bilo kao uzvišeno Lepo, uzvišena Lepota. U tom smislu je takođe dobar momenat estetske distance, u našem slučaju – samo distance. Da bismo izveli ovu sintezu, mi moramo da napravimo otklon, kao nekakav korak unazad, da se malo odmaknemo od dualnosti i da ih i ne doživljavamo kao dualnosti. Da bi one mogle da nam se spoje u estetičarski uzvišenoj Lepoti.
Ali, videli smo da, osim ovog prihvatljivog načelnog dela, ovaj koncept u ostalim momentima „hramlje“.
Mi znamo da je umetnički prikaz, na primer, nečeg strašnog, zločinačkog, tragičnog – samo umetnički prikaz, ali – u prirodi je naše percepcije da to ne možemo doživljavati kao nešto divno, oplemenjujuće, kao Lepo i Lepotu. „Al’ je u filmu divno prikazao ono masovno ubistvo, ona maltretiranja i iživljavanja, svaka mu čast!“. Ili, kao što kaže jedan stari (srpski) pesnik (B. Radičević):
„Tako beše crveno Kosovo,
Od srbinjski teški palošina
Krv s’ otvori kâ morska pučina,
Divno li je tada Srbalj bio,
Divno l’ svaki glavu zamenio,
Divnu l’ krvcu zlotvorsku prolio,
(…) Ta šta more jošte biti slađe!”
Ma, milina jedna, da se istopiš od ovakve Lepote (kako je divno prolivati ljudsku krv, prolivati toliko, da “krv s’ otvori kâ morska pučina”: “Ta šta more jošte biti slađe!”)! Eto, to su te zavrzlame estetike i (obmanjivačka) utopija o primeni estetske distance (a samo-obmanjivački smer njuejdžera, tajnaša i sličnih je potpuno istog tipa)! Hajde, neka tvorci koncepta o estetskoj distanci uživaju u lepoti ovih pesničkih slika i poruka! Ili, jedan drugi (srpski) pesnički klasik (M. Rakić), koji se u pesmi koja se označava kao velika ljubavna (!) pesma, otprilike ovako obraća ženi koja je tu da mu zadovolji žudnju: “Ti ćeš uvek, bedna ženo (ovo je doslovna sintagma iz pesme), rado slušati ove moje laskave reči, a ne znaš da ja u tebi samo volim sebe, tj. volim te, jer mi zadovoljavaš strasti!”. A u tumačenjima se, bez izuzetka, naglašava “neprolazna lepota ovih Rakićevih stihova”. A da pokušate da u nekoj svojoj objavljenoj interpretaciji u ovim Rakićevim stihovima ukazujete na uticaje bogova-Zlotvora: najbolje ćete proći ako vas ignorišu kao budalu, u najgorem slučaju možete da izazovete “pozornost” psihijatrijske struke. (Mada, od D. Ajka i sličnih mu i ovi su se navikli na svakakve duhovne teorije, oguglali su na njih, pa više i ne reaguju kao što bi reagovali u nekim ranijim vremenima.)
Distanca nam je neophodna u svetu dualnosti. Ne možemo težiti tome da postanemo Gospodari Igre, u smislu već opisanih lucidnih snevača, ako nemamo – Distancu. Ali, kako da se snađemo u vezi sa Distancom, kako da se postavimo, kako da joj težimo i postignemo je? A da to ne ostane „u fazonu“ nekih neodređenih paušalnih preporuka, koje nam nisu nešto jasno praktično upotrebljive (osim ako su nam same po sebi kao takve sasvim dovoljne, pa se zadovoljavamo time da znamo objašnjenja za nas velikih duhovnih autoriteta o distanci, i da se zanosimo citatima iz njihovih tumačenja).
Osim ako nismo šizofenici, ili ako sami sebi ne namećemo šizofrenu percepciju, mi ne možemo a da realnost ne percipiramo onakvom kakva je. U redu je, svako od nas, kao što je već rečeno, ima ovakve ili onakve, sitnije ili krupnije iluzije, ali – bar NASTOJIMO da realnost doživljavamo onakvom kakva je, i da o njoj u skladu sa tim rezonujemo. Što znači da: a) niti možemo da ružno, gadno, tragično, negativno doživljavamo i da imenujemo kao lepo, prijatno, pozitivno; b) niti možemo da odvraćamo pogled, da izbacimo iz svog doživljajnog domena sve ono što je ružno, gadno, tragično, negativno, a da se fokusiramo samo na suprotno, jer su i naš život i zemaljska realnost natopljeni obema komponentama, sazdani od oba pola dualnosti, s tim što čak, kao što je konstatovano, ovaj negativni pol ubedljivo dominira, te je tim blesavija priča o fokusu samo na pozitivni pol dualnosti.
Одговори
26. новембра 2016.
1.
Transerfing V. Zelanda, jedan od brojnih tajnaških koncepata i jedna od tajnaških praksi. Pet tomova (bilo ih je, ne znam da nije u međuvremenu neki novi pridodat, kao „kreativna“ prinova), plus jedan sa transerfing-tarotom (ili je on bio peti, nebitno).
Savremenom intelektualcu primamljivo povezivanje kvantne teorije i tajnaštva. Međutim, u suštini – transerfing je samo klasično tajnaštvo zapakovano u kutiji kvantne teorije, možda uz malo produbljeniji pristup, koji nije baš svojstven klasičnom tajnaštvu.
Što znači da pati od svih onih boljki od kojih pati i (klasično) tajnaštvo, između ostalog: od pogrešnog generalnog duhovnog smera (uranjanje u neevolucionističku&antievolucionističku Iluziju), kao i od duhovno plitkih zapažanja, koja znače nepronicanje u dublje mehanizme našeg funkcionisanja, a u okviru funkcionisanja zemaljskog života.
No, ima Zeland ipak tri-četiri dobra i, u odnosu na klasično tajnaštvo, inovativna zapažanja. Jedno od njih se odnosi na ideju o – lucidnom snevaču.
Lucidno snevanje nisam probao (jer nam ono ništa ne znači u drugim silnim problemima kojima smo pritisnuti, kao što glavice kupusa koje se kisele pritisnemo kamenjem, da neka glavica ne bi izronila iznad površine vode), ali deluje zanimljivo. Ono znači da sebi sugerišemo da ćemo u snu biti svesni da sanjamo, što ne znači buđenje, te da potom snove preusmeravamo po svojoj volji.
Pošto u snovima nema ograničenja zakona Materije kao u ovom fizičkom svetu, to je zaista moguće – da u snu, kada nam se probudi svesnost da sanjamo, možemo da preuzmemo dešavanja u svoje ruke, da ih usmeravamo po svojoj volji.
Gospodin Zeland smatra da je potrebno da se ovde i sada, u stanju koje poznajemo kao budno stanje, probudimo za Igru u kojoj smo, te da time, kao lucidni snevači, preuzimamo svoj život i dešavanja u svom životu u svoje ruke. Što je i nekakva suština modela transerfinga.
Naravno, naivno je (tu su na delu spomenuta tajnaška naivnost i nepoznavanje dubljih mehanizama našeg i celog zemaljskog funkcionisanja) smatrati kako nam je dovoljno samo Buđenje za Igru, i to za Igru u Karantinu-Paklu-Zatvoru, pa da postanemo Gospodari Igre. Naprotiv, kao što je već pokazivano – tek tada, sa svešću o jezivom ambijentu u kojem smo, mi postajemo i ranjiviji i bliži depresiji nego nekakvoj moći Gospodara Igre.
Ako odbacimo tu naivnost, ideja sa lucidnim snevačem svakako je zanimljiva, kao osnova za neke dodatne novoparadigmatične duhovne nadogradnje i smerove promišljanja.
2.
U estetici postoji pojam estetske distance. Sve ono što se u umetnostima opiše, obradi, naslika, prikaže – kao ružno, gadno, strašno, jezivo, u stvari nije ružno, gadno, strašno, jezivo, već – LEPO! Samim tim što se nalazi u kontekstu umetničkog dela, mi ga ne doživljavamo, i ne reagujemo na njega kao na sadržaj iz realnog sveta. Reagujemo preko suptilnih, estetskih emocija, „razblaženih“ i profinjenih emocija, a to mogu biti i strah, i ozlojeđenost, i zabrinutost, ali – razblaženi i oplemenjeni lepotom sveta umetničkog dela.
Takva je, otprilike, teorijska postavka u okviru estetike, i, kao takva, ona je nebulozna i puna praktičnih paradoksa. Delimično je u redu, ali – kao celovit koncept nekonzistentna. Andrićev skoro naturalistički opis nabijanja na kolac (u romanu „Na Drini ćuprija“), pripovedanje o tome kako Raskoljnjikov ubija, sekirom, babu-zelenašicu, a pogotovu njenu sestru, itd. – da nam deluju kao lepi… pa neka su sto puta u umetničkom delu, svakako je preterano! A šta tek da kažemo za filmove strave i užasa, koji su takođe u okviru umetnosti, pa za filmove pune sirovog i surovog nasilja (osobito američke, u kojima su se odavno izveštili u ovim pikanterijama)? Takvi filmovi su kadri pre da izazovu, i izazivaju, posebno kod pripadnika mlađih uzrasta, traume, nego – estetske emocije i utisak LEPOTE UMETNIČKOG DELA.
Asocijacija u vezi sa ovim paradoksom estetike su nam tajnaši, njuejdžeri i brojni idejno im bliski, osobito nezaobilazni istočnjački, duhovnjaci, sa devizom „Ljubav-Svetlost-Radost-pozitiva“. „Ljubav-Svetlost-Radost-pozitiva“, a u okviru jeze zemaljskog konteksta Karantina-Pakla-Zatvora – pre je blisko šizofreničnoj percepciji i rezonovanju, nego nečem trezvenom i zdravorazumskom.
Naravno, i koncept sa estetskom distancom je jedna od veštih distorzija, INICIJALNO ZDRAVE IDEJE! A inicijalno zdrava ideja znači naše nastojanje na DISTANCI, ne mora da bude baš estetska, ali i može, prema svemu što nam se u životu dešava.
Ako povežemo sa prethodnim konceptom o lucidnom snevaču: (estetska) Distanca bi značila odmak, otklon od ovozemaljskih dešavanja, uz buđenje, tj. „stav“ svesti da se radi o Igri, da smo u jednoj, doduše surovoj i jezivoj, ali Igri u Iluziji, koja se zove „Zemlja kao Karantin-Pakao-Zatvor“.
Ko da ima Distancu prema jezivim, surovim, tragičnim dešavanjima u sopstvenom životu?! I da li je normalno imati takvu Distancu?!
Postoji normalna ljudska mera teškog emocionalnog reagovanja na sve što nam se u životu dešava: strah, ozlojeđenost, rastuženost, itd. I ne bi bilo normalno da kod nas apsolutno nikakvih emocionalnih reakcija nema. Ali, u pitanju je Distanca sa kojom nas ništa u životu ne može TRAJNO izbaciti iz koloseka, duhovno osakatiti. Ima tu logike: ako imamo svest o Igri, svjedno što je u pitanju jedna od možda kosmički najsurovijih Igara, onda nas nikakvo dešavanje u njoj ne može trajno oštetiti, ili trajno oštetiti naš duh i snagu duha.
Naravno, priča postaje mnogo komplikovanija kada se poveže sa faktorima koji su baza (estetskoj) Distanci: sa Energijom i sa Ravnotežom. Ali, u suštini, svakako da oba navedena koncepta, i onaj o lucidnom snevaču, i ovaj o (estetskoj) Distanci – treba da imamo u vidu, i bar da nastojimo da ih, za početak, na nekim sitnijim životnim dešavanjima primenjujemo.
A posebno znači da ih promišljamo i duhovno razrađujemo u okviru nove duhovne paradigme.
24. новембра 2016.
Blago si duhovnjacima koji se samouvereno zalepe za jednu (ili neka je i „par“ njih) duhovnu metodu, pa silovito voze sa njom („Vozi, Miško!“) sve do transcendencije, nirvane, blaženstva, prosvetljenja, stapanja sa Bogom, ili do neke druge stanice koju na tom putu odaberu!
Trezveniji duhovnjaci, nadahnuti slućenim principima nove duhovne paradigme, NAPROTIV, dobro znaju, jasno vide, odlično slute – da je bavljenje duhovnošću: bavljenje, i teorijsko kroz promišljanje, i praktično, kroz delanje, pogotovu praktično, BAVLJENJE NEČIM ŠTO JE NAJKOMPLIKOVANIJE U ZEMALJSKOM POSTOJANJU.
Nije ovo nikakvo preterivanje. Oslonimo se na R. Štajnera: postojeći fizički svet proizilazi iz Duhovnog sveta, nema logike da bude onako suprotno kako se nama, sa poremećenom percepcijom, čini. Telo, „sklop minerala“, tek je samo leš, kad u njemu nema duha koji ga pokreće. Nema šanse da komplikovana Materija proizađe iz Duha koji je „prost (jednostavan) kao pasulj“.
Najlakše je satima sedeti kao panj i meditirati, ili izvoditi joga-pokrete kao puž ili kornjača, i zamišljati kako se pri tom nebesa pomeraju ili raskriljuju, kako bi nam svest primila u sebe, e da bi nam svest poprimila kosmičke dimenzije. A neka takvi pokušaju samo da se probe radi pozabave našom Energijom, našom energetikom, energetskim nitima, mrežama kojima smo povezani sa svime na Zemlji postojećim, naravno, na prvom mestu sa energetskim mrežama drugih ljudi i živih bića, da o moćnim Parazitima koji su iznad ili ispod nas (ko bi ga znao gde se oni uopšte i nalaze), i da ne govorimo! Zavrtelo bi im se u glavi od složenosti tih pitanja i perspektiva! Te bi se brže-bolje vratili svojoj miloj meditaciji, mirnoj luci joge ili osvežavajućem ponavljanju istih molitvi, itd.
A pitanja, dilema i problema u vezi sa našom i svih nas Energijom i energetikom – uzduž i popreko, na sve četiri stane sveta! Uzmimo u ovoj temi neke od glavnijih aspekata…
Karantinsko-pakleno-zatvorski režim znači našu prisiljenost da ulažemo najveću „masu“ svoje Energiju na neevolucionističke i antievolucionističke sadržaje. Negde svesno, negde nesvesno, negde svojevoljno, negde iznuđeno. Ako samo neutralno kao roboti ponavljamo u fabrici iste kretnje osam svakodnevnih sati, onda nam je to neevolucionističko, ako smo u poziciji da gušimo slobodu i razvoj drugih, onda nam je to antievolucionističko delovanje.
CEO OVAJ ZEMALJSKI REŽIM, NA KOJI SE NADOVEZUJE NAŠA ISPROGRAMIRANOST U TZV. SLOBODNOM VREMENU, PRISILJAVA NAS DA NAM NAJVEĆA DNEVNA KOLIČINA ENERGIJE OTIČE U SPOLJAŠNJE! Te time ojačavamo spoljašnje, na štetu unutrašnjeg koje nam je navođeno na atrofiranje. Mada nam je nejasno i diskutabilno i samo to unutrašnje: gde je i šta nam je, pa, ono? I NE POTIČE LI UPRAVO SVA OVA SPOLJAŠNJA ZAVRZLAMA I ROBIJAŠENJE – BAŠ IZ NAŠE UNUTRAŠNJOSTI?! Kao što lepo reče Svedenborg: anđeli, tj. visoko razvijena bića – u spoljašnjem čitaju stanje svoje unutrašnjosti. Ali, jasno nam je da, kad zažmurimo – nismo bar svojom pažnjom u spoljašnjem, a gde smo i da li je to baš naša izvorna unutrašnjost, neka za sada ostane po strani kao pitanje.
Ako se na neki nama volšeban način karantinsko-pakleno-zatvorski režim iz naše unutrašnjosti preliva na spoljašnjost, ako toga postanemo vremenom svesni, onda je jasno da nam iskrsava pitanje – KAKO DA SVE TO IZMENIMO.
ONDA BISMO MI MORALI DA NEKAKO DELUJEMO NA KARANTIN-PAKAO-ZATVOR U SEBI, DA BI SE TE PROMENE PRELILE U SPOLJAŠNJOST. Interakcija unutrašnjeg i spoljašnjeg.
Nekome ovo deluje kao nebuloza. No, pogledajmo kakvim sve ograničenjima i blokadama robujemo u sopstvenoj unutrašnjosti, pa će nam ova priča malo više da „pije vodu“. Banalni, sitni primer iz duhovnosti… Neko, ko godinama na svakom ćošku ponavlja jednu te istu priču (iza koje stoje njegovi konzervirani, konzervisani duhovni nazori): o visokoj efektivnosti transcedentalne meditacije, o slamanju samskare, o begu u transcendenciju, o iskakanju sa točka reinkarnacije (kao kad se iskoči sa ringišpila), itd. – ne vidi da je zatočenik, zatvorenik ovih tema, da mu uz takva ponavljanja jednog te istog nema njihovog produbljivanja, preispitivanja, raskirinkavanja, dakle, napredovanja u vezi sa pravim duhovnim rešenjima. Zatvora kojeg nije svestan, logično je, neće se ni truditi da se oslobodi, doživljavaće ga kao – punu slobodu i punu duhovnu moć. (Drugo je ako se godinama bavimo istim temama, ali – „KOPAJUĆI“ po njima.)
Dakle, prisljeni smo da ulažemo najveću dnevnu količinu svoje Energije u spoljašnje, u spoljašnji Karantin-Pakao-Zatvor. Uz istovremeno navođenje i prisiljavanje na presecanje veza sa unutrašnjim, gde bismo mogli da se uhvatimo u koštac sa svojiim-našim unutrašnjim Karantinom-Paklom-Zatvorom, da se na unutrašnjem planu razračunavamo sa njima, kako bi se to razračunavanje prelilo u spoljašnjost.
Sa svim mehanizmima spoljašnjih iznuđenosti – manevarski prostor nam je toliko sužen, da – kao da ga i nemamo. I kada je u pitanju slobodno vreme, i kada je u pitanju naš preostali dnevni energetski resurs. Da i ne govorimo o traganjima za pravim načinima suočavanja i menjanja, koja su nam zadatak povrh ovog suženog manevarskog prostora.
To ne znači da treba da se predamo, ali znači da treba da imamo u vidu da je duhovnost nemerljivo više od maltene mehaničkog praktikovanja jedne (ili „par“ njih) duhovne metode, da je ona, kao što je rečeno – svakako najsloženija aktivnost na Zemlji, da podrazumeva nastojanje da se pohvataju najsloženije niti našeg ovozemaljskog funkcionisanja.
15. новембра 2016.
Cilj: skršiti, spaliti, neutralizovati, demontirati – Zlotvorske i zlotvorske pipke, konektore, recidive, uticaje, lokatore, u nama i oko nas, slobodno raspolagati svojom Energijom, formirati moćno misaono-morfično i bioenergetsko Polje, Polje koje nas štiti i transmutuje DNK i „sudbinske“ programe u evolucionističke!
Kako?
Spolja i iznutra smo okovani njima.
Pomoću misli!
Snagom duha preko misli?
JEDINI NAČIN!
Drugog nema!
Ulaganjem Energije u promišljanje promena.
Bavljenjem našom Vizijom promena. Za početak – svako svojom Vizijom.
Dublje, silovitije uranjanje u promene: preko zapitanosti, preko kontemplativne zapitanosti nad njima (nad promenama).
Kao kopanje tunela ka Slobodi.
Izuzetno teško!
Jer nam iznuđenostima (i ne samo njima) ometaju misli. Kao kod ometanja radio-talasa.
I jer nam Energiju prinudno usmeravaju na svoju vodenicu, ka ne/anti/evolucionističkoj Iluziji.
Misao, promišljanje, uz zapitanost, eliminisanja njihovog sadašnjeg uticaja u nama.
PA TO JE KAO PRAKTIČAN RAD NA DEMONTAŽI.
Ili na hakovanju, na reprogramrianju njihovih-naših programa.
Probojna moć misli i kontemplativna zapitanost.
Kontemplativna zapitanost nad promenama koje želimo da izvodimo, da izazivamo.
Naravno, uz druge elemente duhovne strategije, prvenstveno uz bazičnost Ravnoteže. Kontemplativna zapitanost je čekić iz Biblije, kojim se kopa rupa u Zatvoru („Bekstvo iz Šošenka“).
Zapitanost i kompresija misli.
Sabijenost. Dakle, veća snaga i centripetalna sila svake misli.
Jedno od njihovih ometanja je – izazivanje raspršivanja naših misli.
Na sve i svašta, na sve i ništa.
Što znači i raspršivanje, rasipanje misaone Energije.
Što znači i – udaljavanje od posvećenosti promenama.
Dakle, češća zapitanost, kontemplativnost nad sopstvenom Vizijom, nad planiranim, projektovanim promenama.
Eto ispoljavanja snage duha preko snage uma!
Eto, puta, dugog i teškog, neizvesnog, ALI PUTA, ka promenama!
Naravno, uz sveukupnost sa ostalim elementima nove duhovne strategije.
14. новембра 2016.
Cilj: uvežbavati se u prepoznavanju Evolucionizma i u formiranju evolucionističkih težnji, ciljeva, postupaka, ostvarivati u životu dovoljno prostora za preusmeravanje fokusa i Energije ka Evolucionizmu.
Već je naglašavano, konstatacija koja je odavno naučna činjenica, da je čovek – biće intencionalnosti (intencionalno biće). (Da je nešto naučna činjenica, nije samo po sebi vrednost – obavezno i uvek, ali često može biti.) I da nam u ovome nauka ništa ne dokazuje, jasno to vidimo sami, ako sebe bar malo znamo. Maltene iz trenutka u trenutak kod nas, u nama, oko nas nižu se intencije: pomisli na ono što treba uraditi, gde treba ići, koje korake preduzimati, ili naše pomisli koje nam drugi diktiraju, pa ih prisilno usvojimo kao lične, ali svejedno – to su intencije, težnje, postavljanje i postizanje ciljeva.
Naš život predstavlja kontinuiranu mrežu intencija. Mi ne možemo normalno da postojimo i funkcionišemo ako nismo u mreži intencija, ako nismo sa mrežom intencija, takoreći u svakom trenutku svog života. Primordijalno vezani za hranu koja je potrebna telu, pa dalje u nepreglednom nizu…
I koliko su tragikomične sve one linije stare-postojeće duhovnosti, koje osobito izviru iz istočnjačkih izvora, u kojima se duhovni rast vezuje za – UMRTVLJIVANJE NAŠE INTENCIONALNOSTI.
Na primer, „prosvetljeni“ Muđi, kao tipičan predstavnik spomenute duhovne provinijencije.
Ne treba uraditi ništa da bismo bili „usađeni“u svesnost. Vi naprosto jeste, i jeste sve što se pojavljuje pred vama, uključujući i pojam ’duhovnosti’… Pustite sve misli i nastojanja kako morate stići nekuda, na vama je da ih pustite. Na isti način – da ne idemo za mislima koje nam traže da nešto uradimo, kako bismo bili „prisutni“. Kad smo bez ovih misli, razumevanje je lako i jednostavno samo od sebe prisutno. Toliko knjiga i svega, zar je moguće da je sve tako jednostavno? Prihvatanje sveprisutne istine da ja JESAM, dogodi se samo od sebe. Misli, da nas nešto sprečava na putu. Na putu prema čemu? I šta je svesno tog sprečavanja? Kada se skinu slojevi „trebanja“ i „netrebanja“, ostaje istina i svesnost u svojoj nagosti. Šta može biti jednostavnije od toga?! Time naš um uživa mir oslobođenosti toga da se nečemu teži, da bismo bili neko, nešto; to se dešava spontano sa samim bivanjem.
A da li je gospodin Muđi mogao da bude u sali u kojoj o svemu ovome priča, da li bi svi ti ljudi iz raznih krajeva mogli masovno da dođu na taj njegov „satsang“, da li bi mogao da preko video-snimaka širi svoje ideje, itd, da su se ljudi kroz istoriju držali te njegove velike duhovno spasonosne mudrosti?! AKO SMO IMALI NEKAKVO KAMENO DOBA, DA SMO SE MASOVNO DRŽALI OVAKVE ISTOČNJAČKE DUHOVNE DEVIZE – CIVILIZACIJSKI BISMO NAPREDOVALI TEK DO NIVOA KREMENKA IZ CRTANIH FILMOVA!
Odnosno, izgled istog problema iz drugog ugla. Zašto gospodin Muđi o svemu ovome govori? Jer želi da deluje na druge, da pomogne drugima. ETO, NAMERE, ETO CILJA, ETO INTENCIJA! On dođe na satsang sa namerom-ciljem-intencijom da drugima objasni kako da svoje namere-ciljeve-intencije ukinu! Kako saznajemo za ovaj njegov govor? Grupa ljudi, svakako njegovih saradnika, snimila je njegov govor, njegov satsang, te postavila na jutjubu. Iza svega toga mora da stoji mali niz namera-ciljeva-intencija-postupaka, svejedno da li Muđijevih sa njima ili njihovih samostalno. Zašto su slušaoci došli. Da bi nešto duhovno korisno čuli, saznali. ETO I NJIHOVE NAMERE-CILJA-INTENCIJE! Da im toga nije bilo, da su pre dolaska nekako znali da primene sam Muđijev, tj. jedan od temeljnih istočnjačkih postulata – niko na satsang ne bi došao, Muđi ne bi imao kome da objasni da treba odustati od svojih namera-ciljeva-intencija. Da je i njihov i njegov um ostao da „uživa mir oslobođenosti toga da se nečemu teži“ – svako od njih bi ostao u svom autizmu, do susreta, njegovog objašnjenja i video-zapisa ne bi ni došlo, itd.
Da ne zalazimo u to čija je korist da se sa duhovnim razvojem, koji treba da znači jačanje moći uma i duha (što znači narastanje preobražajnih potencijala), umrtvljuje naša intencionalnost, do punog atrofiranja.
Ima ova civilizacija, zahvaljujući trudu bogova-kosmičkih Bitangi, opaka i otrovna zastranjenja, ali ne znači da nema i tolika, uglavnom fizičko-tehnološka, ali i ne samo ona, evolucionistička dostignuća.
MEHANIZAM INTENCIONALNOSTI JE SVAKAKO NAŠ IZVORNI MEHANIZAM, IZVORNI MEHANIZAM NAŠEG ZEMALJSKOG POSTOJANJA, BOGOVI-KOSMIČKE BITANGE SAMO SU GA ZLOUPOTREBILI, PREUSMEREILI U SVOJU KORIST. („Samo su ga“, tj. pretpostavljamo – nisu ga oštetili.) Oni su nam za smerove naših inetencija podmetali i podmeću nam – ono što oni žele, ono što učvršćuje Karantin-Pakao-Zatvor, ono iz čega na razne načine mogu da izvlače korist za sebe, posebno u smislu dobijanja Energije od nas, kroz naše postojanje i iznuđeno delanje.
Dakle, oni su našu intencionaolnost preusmerili ka NE/ANTI/EVOLUCIONIZMU. Pretpostavljam da je u prethodnom tekstu to dovoljno plastično pokazano na primeru ljudi koji rade u obrazovanju: imamo planetarnu oblast koja treba da je, koja deklarativno i formalno i jeste – SVA OD EVOLUCIONIZMA, od dobrobiti za mlade, za sazrevanje mladih, za ispravno profesionalno osposobljavanje, konačno, makar implicitno, i za rast svesti mladih, a to znači i cele populacije svakog naroda. A UMESTO TOGA – SUŠTINSKI IMAMO SVE SUPROTNO, da ne ponavljamo ono što je već rečeno u prethodnom tekstu.
Dakle, šta je naš cilj u vezi sa ovim našim naglavačke postavljenim mehanizmom intencionalnosti? (Ovde govorimo o načelnoj postavci, naravno da su mnoštvo konkretnih smernica i poteza posebne i važne teme.) NA NAMA JE DA IZVEDEMO GIGANTSKI PREOKRET: DA SVOJU INTENCIONALNOST PREUSMERIMO KA EVOLUCIONIZMU, KA EVOLUCIONISTIČKOM RAZMIŠLJANJU I DELOVANJU. Naravno, najpre svako u svom „dvorištu“.
Naizgled sasvim jednostavno, a, u stvari, komplikovane „stvari“ time tek počinju!
1. Mi smo samim zatvorskim režimima prisiljeni da se bavimo i da budemo uključeni u ne/anti/evolucionističko, ili samo konzervirajuće, ili čak i nazadno, što vuče unazad. MOŽDA I NE POSTOJI RADNA POZICIJA NA ZEMLJI KOJA JE SMIŠLJENA I POSTAVLJENA TAKO DA BUDE EVOLUCIONISTIČKA, NA KORIST PRAVOG NAPREDOVANJA DUHA, INTELEKTA, TELA ONIH KOJI SU NA TOJ POZICIJI, KAO I DA BUDE U FUNKCIJI PRAVOG CIVILIZACIJSKOG NAPREDOVANJA! Svaki sistem, bilo države, bilo firmi, korporacija, ustanova, itd. – kao da je sistemski smišljeno i svesno postavljen tako da maksimalno energetski isisa zaposlene, energetsko slamanje znači slamanje u svim njihovim domenima, a dajući im zauzvrat novac. Novac, koji omogućuje puko fizičko održavanje i uslove za život, a koji probleme uma-duha-tela ni najmanje ne rešava, tj. ne potpomaže njihovom evolucionizmu, već ih samo energetski oslabljuje i oboljuje.
DAKLE, TEK TREBA DA IZGRAĐUJEMO VEŠTINU IZLAŽENJA NA KRAJ SA OVOM PLANETARNOM NAKARADNOŠĆU, DAROM BOGOVA-KOSMIČKIH BITANGI, TREBA DA TRAGAMO ZA ADEKVATNOM DUHOVNOM STRATEGIJOM.
2. U intelektualnoj osakaćenosti i sluđenosti, kojima su nas bogovi-kosmičke Bitange takođe dušebrižno darovali, MI SE, MNOGI OD NAS, NI SAMI SNALAZIMO SA TIM – ŠTA JE EVOLUCIONISTIČKO MIŠLJENJE, DELANJE, DEŠAVANJE, PROJEKTOVANJE. I kako da njemu težimo, sve i da smo u tome slobodni, kad ga i ne prepoznajemo, ili ne prepoznajemo uvek i jasno?
CIVILIZACIJSKI ILI, NAUČNI, DRUŠTVENI, ITD. PROGRESI – MOGU DA BUDE SINONIM ZA EVOLUCIONIZAM UMA-DUHA-TELA, ALI I NE MORAJU BITI, I NAJČEŠĆE, DOMINANTNO I NISU! Na svakom koraku nam se mešaju ili mi sami mešamo lončiće. Teško je davati pregled načina na koje do ovih distorzija dolazi, ko ovo razume i snalazi se – zna o čemu se radi, uostalom, na primerima vrhunskog domena za evolucionizam, na polju duhovnosti, na toliko primera smo pokazali kako se mešaju pravi evolucionizam i ne/anti/evolcuionizam. Eno poslednjeg, Muđijevog primera: on nudi način koji je, podrazumeva se – po njegovom mišljenju, put evolucionizma, rasta svesti, čak – vrhunskog rasta svesti, a, kad malo pažljivije osmotrimo njegov „put“ – čitamo podvalu bogova-kosmičkih Bitangi, čiji je u ovom slučaju Muđi prenosnik (kao prenosnik zaraze): slamanje našeg mehanizma intencionalnosti znači slamanje moći našeg uma-duha-tela, dakle, znače konzerviranje postojećeg karantinsko-pakleno-zatvorskog stanja, i našeg individualnog izvornom ljudskom biću neprimerenog stanja.
Ili, neduhovni domen: nama nedvosmisleno deluju kao lični progres, lično napredovanje – završavanje fakulteta, magistriranje, doktoriranje, kao i svako slično napredovanje u karijeri. Ništa od ovoga nije naš lični evolucionizam (za neku vrstu dokaznog postupka nemamo prostora u okviru ove teme)! NEMA NAPREDOVANJA, EVOLUCIONIZMA UNUTAR SLUŽENJA SISTEMIMA I VREDNOSTIMA KARANTINA-PAKLA-ZATVORA! NJIH MOŽE BITI SAMO VAN SISTEMA I VREDNOSTI KARANTINA-PAKLA-ZATVORA. Ovi vidovi „napredovanja“ samo su deo repertoara naših iznuđenosti, ali su ovde te iznuđenosti povezane sa dodatnim, svojevoljnim podjarmljivanjem onih koji stupaju na put ovakvih napredovanja, sa dodatnim ulaganjem Energije, dodatnim u odnosu na ona ulaganja koja su samo u običnom aranžmanu iznuđenih delovanja.
Za početak – DOVOLJNO JE DA POSTAVIMO SEBI OVAKAV JEDAN CILJ, U VEZI SA EVOLUCIONIZMOM, KROZ BAVLJENJE NJIME UKAZIVAĆE NAM SE PUTEVI, RAZLUČIVANJA, OTVARAĆE NAM SE PERSPEKTIVE, KAO ŠTO ĆE NAM SE OTKRIVATI I POTREBNI INSTRUMENTI (METODE) (a o mnogima od tih aspekata biće i ovde reči).
13. новембра 2016.
Mi boravimo, živimo i radimo, u raznim zatvorskim ćelijama u planetarnom Karantinu-Paklu-Zatvoru. Imamo svoj krug ćelija i svoj zatvorski kompleks, čas smo, po svom programu boravka, u jednoj, pa u drugoj. Takav nam je zatvorski aranžman, radi raznolikosti.
Prva, bazična nam je porodična ćelija. Ona može da bude tema drugog teksta.
Druga, takođe bazična, ali u nekim kasnijim godinama, kad stasamo za nju, je – radna zatvorska ćelija, tačnije, radni zatvorski kompleks u kojem nam je ćelija.
Različite su nam te radne ćelije, ja sam u zatvorskom kompleksu koji se zove „obrazovanje“, u kojoj je bio i tzv. prosvetljeni Muđi, za koju je rekao da mu je bila nepodnošljiva (radio je na nekom koledžu), pa je prešao u drugu ćeliju, koju ne doživljava kao zatvorsku. (I sada, kad neko dođe da mu se žali na pritiske na radnom mestu, on blaženo savetuje: „Samo otpusti i budi!“, a sam, dok je bio u prethodnoj ćeliji, nije taj isti savet hteo da demonstrira, nego je pobegao iz te ćelije u sadašnju sa iluzornom slobodom.) Uslov da neku radnu ili životnu zatvorsku ćeliju ne doživljavate kao zatvorsku je – da imate iluziju kako ste slobodni. Ili iluziju da vam je blaženo svest odlepršala put nekih mističnih transcendencija – duhovno-močvarnih magli.
I ja bih mogao, imao sam prilike da pređem u neku drugu zatvorsku-radnu ćeliju, jedno vreme sam bio u obema paralelno (novinarstvo kao paralelna), ali sam bar toliko elementarno samosvestan i inteligentan da znam da suštinski ništa ne dobijam ako jednu zatvorsku-radnu ćeliju zamenim drugom. Svaka od njih ima svoje pluseve i minuse u odnosu na druge, ali svaka ostaje – zatvorska radna jedinica.
Završavajući prethodni deo hteo sam da uz malo širi prikaz tamo spomenutog savremeno-virtuelnog seminara („kako to gordo zvuči!“) dajem paralelnost kosmičkog i banalno-ovozemaljskog, ali… bilo bi zamorno sve to u paketu, pa evo opštijeg osvrta, uz neke „akcente“ sa seminara.
Dakle, plan bogova-kosmičkih Bitangi sa obrazovanjem je da imaju mehanizam masovnog programiranja ljudi od najranijih uzrasta do formiranja zrele ličnosti. Mehanizam koji će duhovno i na svim drugim evolucionističkim poljima slamati ljude.
Bogovi-kosmičke Bitange su kompletno osvojili planetarno obrazovanje, njemu više pomoći nema, tu nema nekih intervencija preko kojih bi se stanje moglo popraviti. Zato sam i digao ruke od paralelnog pedagoškog bloga.
Kažem: planetarno obrazovanje. Evo samo dve konstatacije čak pedagoških stručnjaka. Jedan, američki, kaže: planetarno obrazovanje je u funkciji formiranja poltronskog mentaliteta ljudi, drugi, engleski: planetarno obrazovanje je u funkciji slamanja kreativnosti i najboljih ljudskih potencijala.
Naša balkanska obrazovanja su anahrona, sva na područjima bivšeg srpskohrvatskog jezika, uz podrazumevane društvene, kvalitativne i sadržajne varijacije. Te se kod nas, pošto smo ekstremi, naličje planetarnog obrazovanja, ili planovi bogova-kosmičkih Bitangi sa obrazovanjem lakše iščitavaju. U zapadnjačkim obrazovnim sistemima ima varijanti sa ublaženim svim lošim aspektima, ali ni oni ne znače i zaista normalno, i zaista humano obrazovanje. Mimikrije savremene pedagogije prikrivaju istu trulu suštinu planetarnog obrazovanja koje su, kao što je rečeno, uspešno kompletno zaposeli bogovi-kosmičke Bitange.
Posledice su: isprogramiranost do zombiranosti kod učenika, za šta je uslov isprogramiranost do zombiranosti kod samih onih koji učenike do zombiranosti programiraju. Fascinantan proces koji mi je već bio odavno znan, ali mi se na seminaru tako živo potvrdila njegova masovnost i dubina, da sam imao prava da se pitam: da li sanjam najcrnji košmar, neki od dubljih krugova Danteovog „Pakla“. (Ali se nisam zapitao, jer sam odavno prestao da se iščuđujem dosetkama bogova-kosmičkih Bitangi.)
Teško mi je da opišem tu zombiranost kod učenika, nju treba kao akter i kao svedok na svojoj koži doživeti.
Kljukaju se, prisiljeni, sadržajima koji su im daleki, nezanimljivi, beskorisni, suvoparni, itd, za koje, da nije škole, ne bi davali ni pet para, ne bi se osvrnuli na njih, štaviše – bežali bi od njih. Vuku se od kuće do škole, od škole do kuće, vuku se kao prebijeni ili kao isceđeni sunđeri (masa isceđenih sunđera iz „Sunđer-Boba“). Na časovima ih razjeda nervoza, u poziciji ćuraka koje su nekadašnje domaćice stezale nogama, širile im kljunove i na silu im ubacivale hranu u usta, jedan kolega zato postojeće škole naziva „kljukatorijumima“. Pitaju se ti isti učenici: kada će kraj datog časa, pa gledaju kad će kraj poslednjeg časa, pa kada će vikend, pa kada će prvi, makar kraći raspust… A u njima vri kao u kotlu, agresivnost, iskazivana ili progutana, samo narasta… Ili agresivnost, ili depresivna klonulost…
A o mentalnoj obogaljenosti i o onesposobljenosti u mišljenju i da ne govorim! Bar u okviru književnosti imaju prostora za sopstveno mišljenje, na šta ih stalno podstičem, ali, džaba, njima je lakše da odverglaju ono što nauče iz interpretacija, nego da samostalno razmišljaju. Jer su dosadašnjim, dok ne dođu do srednje škole, školovanjem isprogramirani da nabubaju lekcije i da ih odverglaju kao papagaji, to im je postalo mentalni obrazac i oni van sebe i van tih, od strane društva i obrazovnog sistema nabačenih programa ne mogu.
Isprogramirani do zombiranosti nastavnici ne vide isprogramiranost do zombiranosti kod učenika. Te ovi prvi navaljuju na ove druge da ih nakljukaju, njihove umove, sa što više informacija, informacionog smeća, shvatajući svoj posao kao izuzetno važan i individulno i društveno koristan, tu proradi i sujeta, o kojoj sam već pisao na pedagoškom blogu: „Mi obrazujemo celo društvo!“.
Tema onlajn-seminara su gluposti koje moramo da primenjujemo – tzv. obrazovni standardi i kompetencije. Oni u suštini znače oglave (to je onaj deo opreme kod konja, koji ih naterava da gledaju tamo gde ih mi usmerimo) koje treba da nabacujemo učenicima.
Da bogovi-kosmičke Bitange nisu okupirali obrazovanje, u normalnoj i humanoj obrazovnoj situaciji – mi bismo učenicima pomagali da dopru do svoje individualnosti, da spoznaju sebe, pa nakon toga – u redu sa obrazovnim standardima i kompetencijama, ali – da oni sami odaberu ono što odgovara njihovoj individualnosti i da to, uz našu pomoć, razvijaju.
Ne, ovi tzv. standardi i kompetencije (koji su pravi konceptualni idiotizmi) zadaju se svim učenicima frontalno, svi to moraju postići, preko mere u kojoj su svi to postigli – mere se postignuća nastavnika.
Koja je ovde jeziva podvala bogova-kosmičkih Parazita?
USPOSTAVILI SU MEHANIZAM KOJI JE TOBOŽE U FUNKCIJI PROGRESA, EVOLUCIONIZMA, KOJI SE TAKO FORMALNO PRIKAZUJE, A KOJI JE, KADA SE U NJEGA BEZ ILUZIJA ZAĐE – KONZERVIRAJUĆI I NE/ANTI/EVOLUCIONISTIČKI, čak i više – mentalno obogaljujući.
Kako se ova isprogramiranost do zombiranosti očituje kod nastavnika (kod svakako 90% njih, a najverovatnije i do 99% njih)? Očituje se: a) kroz poltronski odnos prema mentalno obogaljujućem obrazovnom sistemu; b) kroz ograničeno rezonovanje; c) kroz ograničenu percepciju ili oslabljenu pronicljivost.
Te nastavnici ispadaju kao bezdušni, bezosećajni. Do njihove svesti ne dopire slika o učenicima kao isceđenim sunđerima, mentalno obogaljenim zombijima, ne dopiru uzroci takvog stanja učenika, već oni zahteve koje im sistem prosleđuje samo zdušno i bezdušno prebacuju i nabacuju na učenike, samo pojačavajući i inače loše stanje učenika.
Seminari za stručno usavršavanje nastavnika. Formalno, deklarativno, oni su u funkciji, što i sam naziv kazuje, stručnog usavršavanja nastavnika, u funkciji progresa (evolucionizma). U suštini, oni su u funkciji dodatnog sluđivanja nastavnika, ili učvršćivanja već postignutog sluđivanja kroz tzv. profesionalno osposobljavanje. Dakle, u suštini, stručno usavršavanje je u funkciji konzerviranja postojećeg lošeg stanja (dodatno i u funkciji tezgarenja, dopunske zarade onih koji izvode seminare), po mogućstvu i unazađivanja.
U Srbiji poslednjih pet-šest godina nastavnici su bili prisiljeni da imaju po preko stotinu časova stručnog usavršavanja, a – situacija u obrazovanju sve gora i gora, agresivnost i izostajanja ili„bežanja“ učenika sa časova sve masovniji, pedagoška uspešnost, što konstatuju i pedagoški stručnjaci, sve slabija i slabija. Fascinantno je da nikome iz Ministarstva i ne pada na pamet da se istraže realni efekti usavršavanja u koje se ulaže dosta novca. Tako da oni izuzetno uspešno primenjuju devize bogova-kosmičkih Bitangi: zaustavljati svaki realni proges, gušiti ga, sluđivanjem aktera, a sve prikazivati kroz iluzije „permanentnog usavršavanja“ i napredovanja.
Sam ovaj seminar… Neka dva modula, sa po četiri „koraka“, kada rešite zadatak, čekira vam se postignuti prethodni, a otvara opcija za sledeći „korak“. Prvi „korak“ je zadatak-odgovor na pitanje: „Koje su, PO VAŠEM MIŠLJENJU, koristi od standarda i kompetencija?“. Odgovori se objave, kao i odgovori, komentari moderatorki. E, tu je ta jeza od isprogramiranosti do zombiranosti! Kao što rekoh – zadati nam standardi i kompetencije su konceptualni idiotizmi, što se može STRUČNO-PEDAGOŠKI DOKAZATI, dakle, ovo nije samo nekakva moja duhovna impresija. U redu, ne moraju svi nastavnici da imaju ovakav radikalan kritički stav, ali – jedno bar umereno, segmentarno kritičko viđenje osnovnih nedostataka se realno očekuje. Da, bilo bi tako, da nije svega onoga što je već nabrojano!
A tamo…
Milkica: Standardi su izuzetno dobri i korisni.
Moderatorka: Bravo, koleginice, vešto ste uspeli da uočite sve dobiti od standarda!
Živkica: Mi smo dugo čekali ovako dobre i korisne standarde.
Moderatorka: Koleginice Živkice, izuzetno pronicljivo zapažanje! Eto, strpljenje se isplatilo.
Simkica: Ja sam u dilemi: da li će ovi standardi biti korisniji za nastavnike, za učenike ili za roditelje.
Moderatorka: Koleginice, vaša dilema je sasvim opravdana! Zaista se ne zna kome će ovi standardi doneti više koristi!
Kao u zabavištu, dijalog dece i vaspitačice, sa njenim početnim pitanjem: „Kako vam se dopada ova školica?“.
Malo sam karikirao, ali, verujte, samo vrlo malo (jer nije korektno da bukvalno prenosim same citate)! Uostalom, o kakvoj situaciji se radi, vidi se i po tome što DOSLOVNO NIJEDNOG JEDINOG KRITIČKOG ZAPAŽANJA NA RAČUN IDIOTSKIH STANDARDA NIJE BILO. A mase nastavnika su prisiljene da prođu ovaj seminar.
I onda, očekivano, mali incident. Ja, naravno, nisam mogao da odgovaram onako kako sam posle u raspravi sa jednom moderatorkom rekao: „Uspeli ste da formirate poltronsku atmosferu, ljudi se ubiše od hvaljenja nečega što je samo za kuđenje!“. Ja sam kao traženi odgovor napisao jedan stručni kritički osvrt u kojem sam na jedan finiji način rekao ovo isto: „idiotizujući koncept“. Program sajta me je automatski propustio na drugi „korak“, jer program podrazumeva da će svi podobno odgovoriti, pa se druga kapija otvara i preko nego što moderator pregleda odgovor.
Ja sam prešao drugi i treći „korak“, stigao je odgovor moderatorke, u kojem je ona knjiški odgovorila, tobože negirajući ono što sam ja rekao. Ja sam joj na to odgovorio, pošto je njen odgovor imao opciju mog davanja odgovora, opet – sasvim korektno i nelično, uostalom, radilo se o stručnim opservacijama. Kada sam kasnije hteo da nastavim: vidim, ona obrisala sve moje odgovore, poništila mi „korake“ koje sam prošao i vratila me na početak, sa preporukom: da napišem „konstruktivan odgovor“ (njene reči) i da tek posle toga ponovo nastavim dalje. Da sam neko ko je sklon nerviranju – mislim da bi mi pritisak skočio na dvesta! I – počela je rasprava koja je poduže potrajala: nema prava da mi zbog toga što ne može da mi polemički adekvatno odgovori ukida „korake“ koje sam već prešao; zapanjen sam, da ona, kao vajni pedagog u XXI veku ovako autoritarno reaguje, kako će ona da uči toleranciji nastavnike i učenike, ako sama ovako postupa, itd. Da se ja kao budala vraćam unazad i dajem kao svoje – mišljenje koje će biti po njenoj volji, nema šanse, uostalom, zašto su postavljali pitanje sa „po Vašem mišljenju“, itd. Rezultat je da mi je vratila sve pređene „korake“, čak me gratis propustila i kroz jedan koji nisam savladao.
Posle sam video da su i ostale moderatorke sličnog psihološkog profila. A to je novi duhovno-kosmički momenat: u obrazovanju ima dosta (tu ne bih kalkulisao sa procentima) onih koji su SISTEMSKI JURIŠNICI, koji ne samo da brane nakaradni obrazovni sistem, nego ga iskreno doživljavaju kao da je najbolji i najkorisniji mogući, a maltene ili doslovno besno reaguju na sve postupke koji nisu u funkciji održavanja i učvršćivanja sistema.
Mi možemo da pričamo da su ovakve osobe portali nekih sila, da kroz njih neki entiteti deluju, da su one reptilke u ljudskom obličju, itd, ali nam je to beskorisno. Mi imamo jasnu ovozemaljsku situaciju koja nam traži ovozemaljski duhovno adekvatno reagovanje, priče o demijurzima, portalima tamnih sila, reptilima u ljudskom obliku, itd. ni najmanje nam ne pomažu. Najjasnije vidimo kako se radi o ljudskim bićima koja su ljuti borci protiv evolucionizma, odnosno branioci ne/anti/evolucionizma, a sa maskama i scenarijima svega suprotnog. Da li svesno ili nesvesno, nebitno nam je, TAJ KOSMIČKI PROCES MI JASNO ČITAMO U NJIHOVOM OVOZEMALJSKOM, BANALNO SVAKIDAŠNJEM DELOVANJU.
I baš je pravo rešenje da mi svoju duhovnu borbu i snalaženja, potragu za duhovnim rešenjima preselimo u ovu ravan svakodnevih dešavanja. Naše je da nađemo načine duhovno adekvatnog postavljanja, reagovanja, sučeljavanja, izvlačenja pouka, itd, no, to su druge, šire teme…
To, što ovde stalno spominjem neke bogove, te Parazite, te Zlotvore, te kosmičke Bitange… samo je kao jedna neobavezna konceptualna poštapalica, jer celo ovo pakleno zemaljsko ustrojstvo svakako jeste posledica delovanja nekih bića koja nam žele zlo, koja žele da nas energetski isisaju i slome, unište. A da li su to baš bogovi-Paraziti, bogovi-Zlotvori, bogovi-kosmičke Bitange, da li su uopšte neka bića koja se mogu imenovati bogovima, ne znamo, ništa nam ne bi koristilo i da znamo. Dajemo im oznaku koja najviše, najpribližnije odgovara onome što nam čine.
I tu nam je dovoljni maksimum konceptualnog uplitanja onostranog u ovostrano, bar za sada, dok se ne oslobodimo i ne normalizujemo. A dotle: radije se bavimo svim ovoživotnim i ovostranim dešavanjima tako kao da se UPRAVO KROZ NJIH reflektuju šira i dublja kosmička dešavanja. Što je svakako i činjenica.
11. новембра 2016.
Vešto zavedeni i naopako preusmereni, mi sam svoj život, nas same i naše funkcionisanje u tom životu, ceo ambijent u kojem živimo, odvajamo od velikih duhovnih pitanja, tema, od kosmosa, od Univerzuma, od velikih kosmičkih i kosmoloških dešavanja.
Postoje velike duhovne teme: veliki Bog sa kojim mnogi jure da se stope, kosmos ili Univerzum u koji želimo da svojom svešću zađemo, pa tako izranjaju veličanstvene dosetke sa transcendencijama i nirvanama, imamo zalaske u astrale i u neke druge dimenzije, imamo borbe protiv svakakvih demijurga, entiteta, bića, reptila, koja nekako prodiru do naše ravni, a samo ih neki od nas vide i bore se protiv njih, imamo viđenja i rad sa čakrama, energetskim centrima, sa aurom, sa poljima, živu muku nam zadaju dileme da li smo poreklom sa Plejada ili sa Sirijusa, da li smo Arkturijanci ili Velikomedveđani, da li smo ovde desetak ili pedesetak inkarnacija, da li uopšte reinkarnacije ima ili nema, ili nas posle svega ovoga čekaju samo dve opcije: pakao ili raj, itd, itd, itd.
Ne kažem da dosta od ovoga nije smisleno i zasnovano na činjenicama koje su van dometa naše uobičajene percepcije. Ali kažem da OVO NIKAKO NIJE I NE MOŽE BITI NAŠA DUHOVNA TEMA DANA, da je daleko od polja na kojem treba da tražimo rešenje za nadilaženje i savlađivanje Karantina-Pakla-Zatvora, da se ovim podmetnutim temama bavimo samo zato da bismo bili udaljeni i udaljavani od suština i od tema u okviru kojih su nam rešenja.
Bog, kosmos, Univerzum, entiteti, reptili, astrali… – A MI VEĆ SA SVOJIM BUĐENJEM I USTAJANJEM, SA POLASKOM U PRODAVNICU DA KUPIMO HLEB, MLEKO I JOGURT – ZALAZIMO U JEDNU ASPOLUTNO BANALNU I DRUGAČIJU REALNOST. U kojoj – ni traga ni glasa od Boga, kosmosa, Univerzuma, entiteta, reptila, astrala… Mi doručkujemo, možda pogledamo vesti o suvoparnim ovozemaljskim dešavanjima, u kojima ni traga ni glasa od Boga, kosmosa, Univerzuma, entiteta, reptila, astrala, naslušamo se gradske ili neke druge galame, dovikivanja, banalnosti, krenemo na svoj banalni ovozemaljski posao, pa tek negde u toku dana mi se, kad nam robijaški program u Karantinu-Paklu-Zatvoru dozvoli, okrenemo toj drugoj realnosti, a koja teško da je, BAR ZA SADA, negde drugde do u našoj glavi: Bogu, kosmosu, Univerzumu, entitetima, reptilima, astralima…
Ima ovo usmerenje jednim delom i svoje realno opravdanje. Kroz (skoro) sva drevna duhovna dela mi imamo svedočenja o stalnim sukobima, ratovima, borbama, čak velikim razaranjima NA VIDLJIVOM NAM FIZIČKOM PLANU, borbe kosmički velikih sila i bića, imamo njihova velika, teška, po nas tragična uplitanja u život ljudi i u zemaljski život, imamo i svedočenja o „zvezdanim ratovima“, imamo naznake o postojanju i propadanju velikih kontinenata i civilizacija (Lemurija, Atlantida), te planete u Sunčevom sistemu (Maldek), imali smo dešavanja na vidljivom nam fizičkom planu od kojih nam se danas kosa diže na glavi. (Drevna duhovna dela jesu podvaldžijska po svom duhovnom usmerenju i želji da deluju na nas i da nas duhovno programiraju, ali – opisi svih tih brojnih, grandioznih ratova nisu slučajno dati, moraju odražavati tadašnja realna dešavanja. Da ne zalazimo u nešto što je maltene dokazivo.)
U NAŠE VREME – NI TRAGA, NI GLASA OD TAKVIH DEŠAVANJA! U VIDLJIVOM NAM SUNČEVOM SISTEMU I KOSMOSU (KOSMOSU U NAUČNOM SMISLU): APSOLUTNI MIR, MRTVILO, a Karantin nam tako vešto okiva svest, da kao čovečanstvo imamo iluziju da nikakvog života van nas i ovog na Zemlji nema i ne može biti. Pa tek ako se otkriju uslovi za život nekih bakterija na nekoj desetak svetlosnih godina udaljenoj planeti – onda je to naučna senzacija.
Očito je ovakva promena dešavanja posledica ili delovanja nekog Višeg Zakona ili Plana, ili intervencija uistinu Viših i Moćnih Bića, koji su nad ovim našim bogovima-kosmičkim Bitangama, u odnosu na koje su ovi naši „sitna boranija“.
I šta se još, takođe očito, dešava?
Ne možemo reći za sva, ali svakako se veliki deo tih teških i širokih kosmičkih dešavanja sada seli i preselio se: U NAJBANALNIJI I NAJOBIČNIJI OVOZEMALJSKI ŽIVOT, U NAŠA FUNKCIONISANJA U TOM ŽIVOTU. Što se više tih velikih teških dešavanja sabije u banalan i običan ovozemaljski život, to su naprezanja i tenzije veći, nepodnošljiviji, pa nije ni čudo da smo sluđeni i dezorijetisani, da jedva izdržavamo, ili bar mnogi od nas, sve te pritiske i dešavanja u nekim unutrašnjim ravnima kojima je prožeta ovozemaljska vidljiva ravan, ravan ovozemaljskih vidljivih dešavanja.
SAMO ŠTO TA VELIKA KOSMIČKA DEŠAVANJA U NAŠEM VIDLJIVOM OVOZEMALJSKOM ŽIVOTU TREBA ČITATI, IŠČITAVATI, DEŠIFROVATI, TE SE U NJIMA SNALAZITI. Pre, radije i korisnije to, nego da nojevski zavlačimo glave u duhovne apstrakcije, transcendencije i domene, čime samo bežimo, upravo kao noj, od pravog poprišta velikih duhovnih dešavanja, koje je, paradoksalno, u samoj našoj banalnoj svakodnevici.
Kako to konkretnije izgleda: na primeru mog prolaska kroz nekakav onlajn-stručni seminar (koji je još u toku)…
8. новембра 2016.
Nabasasmo na temu o smirenosti, pa još koja rečenica o njoj, neće još škoditi.
Smirenost se uzima kao simptom unutrašnjeg mira. Pa, ko je dublje u smirenosti (unutrašnjem miru) – to je duhovniji. Do toliko narasle smirenosti, da, hteo-ne hteo, biva prosvetljen.
Te to dođe kao uzvišena smirenost. U teoriji i praksi stare-postojeće duhovnosti.
Te, kad neko od ushićenika (ne uhićenika, uShićenika) starom-postojećom duhovnošću hoće da se pohvali idolima smirenosti preko čije smirenosti izbija, ključa unutrašnji mir, pokaže ti: „Vid’ Tola, jedva se pokreće! Wow, koji to unutrašnji mir šiklja iz njega. Pa vid’ Ošoa! Dok ga gledaš, ne razabiraš: gde to jutjub koči, a gde se on ukočio! Pa vid’ mladića koji mesecima pao u meditaciju, on je već toliko smiren da mu pečurke rastu po odeći i po kosi, pa specijalno zaduženi ljudi nedeljno dolaze da mu posklanjaju pečurke i da usisaju prašinu sa njega, napuni se bogomi usisivač!“
Ajme, ne ginu nam u budućnosti prvoklasne komedije od tema, likova i sadržaja stare-postojeće duhovnosti! To ljudi ima u redovima da čekaju da bi ušli na projekcije takvih komedija, tražiće se karta više, proradiće „tapkaroši“…
Već je naznačeno, svima onima koji vidim da se nešto slabo „pale“ na Ravnotežu, a i svima ostalima, da se za Ravnotežu borimo u više ravni. Ona nam se rađa, onima kojima se rađa, u presecima više ravni. Blago onima kojima Ravnoteža nije duhovna stavka, život im je tako jednostavan!
Zbog tih ravni i ne usuđujemo se da govorimo o konačno pronađenoj formuli Ravnoteže. Gde da je i nađemo, kad nam bogovi-Bitange (kosmičke Bitange, ove naše ovozemaljske su samo njihovi prirodni odrazi) ponabacali šumu determinizama, u kojoj jedino mogu da se snalaze i da u njoj vešto plivaju oni koji te determinizme i ne primećuju. Ne primećuješ neke komplikovane pojave koje ti uslovljavaju život i tvoje funkcionisanje, i – milina jedna! Život ti je jednostavan!
Suštinska i osnovna Ravnoteže je, spominjano je to povremeno, u proporcionalnosti naprezanja i opuštanja.
Da, setih se, jer ne mogu da se setim čega sve ovde ima…! Postoji jedna šema koja je ovde negde okačena (deluje šareno i privlačno), sa ukrštanjima nekoliko tih ravni ili uslovljavajućih faktora Ravnoteže.
Jedno od tih ukrštanja odnosi se na opoziciju (jer faktori se međusobno druže po parovima, ili opozicijama, ili kroz aranžman dualnosti): fizička – (duhovno-)intelektualna aktivnost.
Što znači: nisi baš u Ravnoteži ako si samo u jednom, samo u duhovno-intelektualnoj, ili samo u fizičkoj (praktičnoj, manuelnoj, itd.) aktivnosti.
Treba li preporučivati da pogledamo sebe, da pogledamo oko sebe! Da bismo se uverili kako nam je život vešto-prisilno baš organizovan po principu neravnoteže u pogledu ovog para dualnosti. Ili je bolje da ne gledamo i ne uveravamo se, biće nam lakše.
Možda ova opozicija faktora Ravnoteže ima neku svoju logiku. Možda bi se ta logika mogla naći i mogla malo izbliza pogledati.
Ne zbog koncepta sa kompleksom um-duh-telo. Ima smisla taj koncept, ali, da se ne oslanjamo previše na njega, jer veze u tom kompleksu ipak nam nisu dovoljno jasne i očigledne. Bar za sada.
Ali imamo veze koje su očiglednije. Kažu i pričaju ljudi, da je mozak fizičko sedište uma. Mozak je, takođe kažu i pričaju ljudi, deo našeg FIZIČKOG tela. Što bi značilo da on funkcioniše po principima funkcionisanja našeg tela (krvotok, itd.).
Treba li podsećati na značaj fizičkih aktivnosti za normalno funkcionisanje našeg tela? Ili je većina uglavnom već čula da se i o toj vezi nešto šuška? Ili da se nešto u vezi sa tim može naći na guglu?
PRETPOSTAVIMO da je bar neki minimum fizičkih aktivnosti potreban za koliko-toliko optimalno funkcionisanje našeg tela, što znači i mozga, što znači i uma. (Oni koji su osuđeni na fizičku neaktivnost posebna su, žalosna priča, njena pozadina nam još nije jasna…)
Ako nam nema u životu našem, u ritmu našeg življenja, dovoljno fizičke aktivnosti, onda bi trebalo DA NAM TELO ŠALJE SIGNALE, SOS-PORUKE: „Hej, deficitarni smo sa fizičkom aktivnošću! Daj, preduzmi nešto! Nemoj da si takav, gledaj šta nam radiš!“.
Da, šalje nam telo takve signale i sos-poruke, ali – ILI IH NE ČUJEMO, ILI IH NE RAZUMEMO. PA VRLO ČESTO RADIMO KONTRA!
Vezano su ti signali i za rad srca, i za uznemirenost, ali najjasnije – ZA NERVOZU.
U jednom delu, u delu koji se ne dodiruje sa fantazijama staro-postojećih duhovnjaka, opravdano je da se ne snalazimo sa ČITANJEM… da ponovim: sa ČITANJEM ovih signala našeg tela. Opravdano, jer su nas bogovi-Bitange sludili, brljajući po našoj DNK, ali i najverovatnije svakodnevnim porcijama svojih veličanstvenih ometajućih izuma, tako da je dobro da uopšte i ovako funkcionišemo!
Nervoza može da bude i signal sa neravnotežom u bilo kojoj drugoj od naznačenih više ravni. Pitanje je da li se te nervoze u svojim tananim finesama razlikuju, a i da se razlikuju, ko bi mogao u zemaljskoj buci da osluškuje takve finese. Na primer: nervoza može da se javi i usled preterivanja sa nekom aktivnošću. Pa tako, kod otmenih intelektualaca nervoza može da bude refleks apstinencije od fizičkih aktivnosti, kod onoga ko je previše u tim aktivnostima, sportisti i slični im, nervoza se javlja sa silaženjem u zonu jačeg opuštanja.
I koju to rašomonijadu dobijamo u komediji sa starom-postojećom duhovnom paradigmom?
Njeni fanovi i upražnjivači uglavnom su posvećeni OPUŠTANJU! (Ima odstupanja, naravno, ovde govorimo uopšteno.) Već smo naveli velikane i idole takve opuštenosti. UZVIŠENA OPUŠTENOST DOLAZI KAO DOKAZ UNUTRAŠNJEG MIRA. Dolazi kao dokaz u umovima i percepciji tih fanova i upražnjivača.
DO TE UZVIŠENE SMIRENOSTI DOLAZI SE SLAMANJEM NERVOZE I UZNEMIRENOSTI, između ostalog. Naravno, nervoza i uznemirenost mogu imati razne svoje uzročnike, već smo naznačili, ali – kod posvećenih treninzima smirivanja JEDNA RAVAN NERVOZE MOŽE DA BUDE SIGNAL, PANIKA TELA: „Spasi me, spasi nas, braco/seko, mrdni se malo, angažuj se, trpim i patim, ti po ceo dan sediš k’o panj, a da l’ pomisliš kako je meni?! Brineš samo o svom duhu, a ne pitaš se kako je meni!“.
Neee, neustrašivi posvećenik smirenosti (koja mu je sinonim za unutrašnji mir) baš suprotno, juriša na te impulse i signale, viteški se hvata u koštac sa nervozom: „E, nećeš me ti, nervozo, slomiti, jak sam, imam snagu duha, nadjačaću te!“
I uspevaju takvi, širom planete, nekadašnji i sadašnji duhovni! A u kakvu „duhovnu“ ujdurmu pri tom upadaju… bolje da se time ne bavimo, njihov problem, i problem onih koji ih slede. Nije nemoguće da te razne sorte nirvana, transcendencija i ostalih vešto opisivanih čudesa nastaju U NEKOJ ZONI poremećaja normalnog funkcionisanja mozga. Ne tvrdim, ne bih ni smeo da tvrdim, uz tolike kolone prosvetljenih i blaženih, naznačena pretpostavka u svetlu teme ovog teksta i te kako ima smisla.
Kad spomenusmo zonu… joga bi najverovatnije bila u nekoj zoni u kojoj ona NITI SMRDI, NIT’ MIRIŠE. Niti ona donosi opuštanje u smislu u kojem ga donosi… pa, neka bude meditacija, jer se ipak radi o laganom izvođenju pokreta, a niti nam znači u pravom smislu angažovanje, jer angažovanje nam nije kada smo hitri poput kornjača ili kada se vučemo kao (životinje) lenjivci.
Važno je da mi izvučemo korisne pouke, oni se svakako neće ljutiti zbog toga što nam je njihovo iskustvo u ovom smislu pomoglo! I važno je da počnemo stvari da sagledavamo na jedan realno-duhovno zdraviji i prirodniji način, tj. uz odbacivanje svih ovoja iluzija.
A naša pouka je: radije da brinemo kako da dopeljamo do Ravnoteže i kako da je stalnim nastojanjima i laviranjima održavamo, da joj se vraćamo kada nas okolnosti šutnu od nje. Doza smirenosti koju prirodno imamo, koju možemo individualno postići, ili koja je uopšte u datim zemaljskim karantinsko-pakleno-zatvorskim uslovima moguća – SNAĆI ĆE NAS SAMA PO SEBI SA RAVNOTEŽOM!
6. новембра 2016.
Klint Istvud, Vudi Alen, E. Tol, Ošo R, Ravnoteža…
Iz jednog ugla bila mi je ova tema na „Valu“, sad iz nekog drugog ugla…
Poslao mi poznanik video sa nastupom gospodina E. Tola, nešto o meditaciji, da mu prokomentarišem. Snimak od sat i više, ko da to sve odgleda?! Ali, pogledao sam početak. (Link je ispod ovog segmenta teksta.)
Gospodin Tol je dobonamerni dobričina, jasno je svakome ko iole ume da zađe u psihološki prostor drugih. Međutim, ni kod njega, ni kod drugih – ni dobrota, ni dobre namere NE GARANTUJU DA VAS TAKAV NEKO NEĆE POVESTI DUHOVNIM SUNOVRATOM, U NAJBOLJEM SLUČAJU – DUHOVNOM STRANPUTICOM.
Izvinjavam se gospodinu Tolu, koji ovaj tekst nikada neće ni pročitati, sve i da zna ovaj jezik, ali – pogledajmo ga bez iluzija!
NEKOLIKO MINUTA ON DELUJE KAO PIJAN ČOVEK KOJI SE NAPREŽE DA NEŠTO KAŽE, ALI GA NI JEZIK NE SLUŽI, A NI MISLI MU NE DOLAZE! Pijan čovek – nije slučajna asocijacija ili analogija, takav je isto u preteranoj opuštenosti, doduše, veštački izazvanoj.
Budimo realni, nije li tako?!
A onda, i kad progovori (gospodin Tol) – to je kao da mu neko stalno ubacuje klipove pod točkove jezika, pa jedva dođe do reči od blokiranosti.
Taj fenomen sam odavno uočio kod drugog, ali ne tako očigledno dragog i dobrodušnog gospodina, kod gospodina Ošoa Rajniša, za mnoge svetog prosvetljenog (i neka im ostane takav, šta to meni smeta?!). (Da ne kačim ovde i njegove snimke, ko hoće, može odgovarajuće ilustracije lako da nađe.) Očigledna mentalna, duhovna, ne znam kakva sve ne – zakočenost. Doduše, u manjoj meri nego što ju je Tol demonstrirao na datom snimku, ali svakako i kod Ošoa prisutna, možda ne toliko kao blokiranost koliko kao opuštenošću pridavljena energetika.
I, kao i kod gospodina Tola, na ovom snimku: sve to deluje kao uzvišena zakočenost velikog smirenog mudraca, pa ti onda čekaš, dok on prebira po sebi, po svom umu, i traži mudrosti, nadaš se – sad će da iskoči neka velika mudrost, da te ozari, a njemu se, nakon tolikog čekanja, izlegne neko obično, čak banalno zapažanje. (To ne znači da obojica uopšte nemaju dobra zapažanja, uočavamo samo jedan duhovno-psihološki mehanizam, i nastojimo da odgonetnemo odakle dopire.)
Deset minuta razmišljanja – da bi se reklo: „Dobro došli na meditativno veče“, pa po pet minuta pauze, da bi se rekla neka druga sasvim obična rečenica-ideja, itd. Ili kod Ošoa: dva-tri minuta meditativne udubljenosti, da bi rekao: „I tada sam… (pa minut-dva pauze) izašao iz hotela… (pa minut-dva pauze) i sunce je sijalo…“. Čim ovako naprave pauze, slušaoci, u dramskoj napetosti, ZANEMELI, očekuju da ih zapljusnu neke velike mudrosti, a ono – dobiju neke najobičnije konstatacije koje drugi, neduhovni ljudi lako prosipaju bez ikakve meditativne zadubljenosti ili mentalne zakočenosti. Ali, ko se mentalno podesi na to da unapred ima prema njima, prema takvima, duhovno strahopoštovanje, doživljavaće i eventualnu bilo kakvu njihovu glupost kao veliku ili solidnu mudrost. (Ima ovde u prikazu hotimične iskarikiranosti, jednostavno zato da bi pojava bila uočljivija.)
Otkuda fizička, mentalna, govorna i ostale zakočenosti u ovim slučajevima?
Od podnapregnutosti! Pošto znamo da su obojica propagatori meditacije, recimo: OD MEDITIRANJA KOJIM SE ZAŠLO U NERAVNOTEŽU, NE OD MEDITIRANJA SAMOG PO SEBI! Dozirano meditirati je slično kao i dozirano se opuštati, UZ PROTIVTEŽU U ANGAŽOVANJU. Preterati sa meditiranjem je isto što i preterati sa neradom. Tu nam ništa ne pomaže obmana da je meditacija nekakva specijalnost kojom se svest širi do kosmičkih razmera. Meditacija je vid opuštanja, vid neaktivnosti, što Zapadnjaci kažu – vid nerada, i takva je njena funkcija u ritmu naših aktivnosti.
Da li je baš tako?
Ovo je jedan tip neravnoteže, jedan tip ekstrema, sa dominacijom neaktivnosti ili opuštanja.
Pogledajmo suprotni ekstrem, drugi vid neravnoteže, koja nastaje usled dominacije angažovanja, naprezanja, usled preterivanja sa angažovanjem, u bilo kojem smislu, intelektualno, fizički, itd. To je obrazac funkcionisanja „ sto na sat“, u pokretima, u govoru, u mišljenju…
Sumnjam da neko ko ovo eventualno čita ne poznaje iz svog vanvirtuelnog života bar jednu takvu osobu (da ne kažemo – žalosno bi bilo, ali ne i beznadežno, da i sam pripada takvima). Takav arhetip ili obrazac, od poznatih, filmskih junaka bio bi nam – Vudi Alen.
KAKO DA SE SNAĐEMO U OVOM ZAMEŠATELJSTVU, KADA ZNAMO DA JE SMIRENOST ZAISTA ODLIKA STABILNOSTI, JEDNA OD DUHOVNO I NEDUHOVNO POSMATRANO POŽELJNIH CRTA I KARAKTERISTIKA U MIŠLJENJU, PONAŠANJU I DELANJU?!
Osmotrimo prirodu. Ko nam u ovom smislu može biti orijentir ili uzor?
Usporene kornjače, puževi, lenjivci? Nikako!
Nervozni majmuni, nervozne sitne ptice…? Nikako!
A ko, onda?!
Možda neočekivano – rod mačaka! Smirene, graciozne, oprezne, reklo bi se – promišljene, ALI – SPOSOBNE DA MUNJEVITO REAGUJU KADA SITUACIJA TO ZAHTEVA!
Što znači da njihova smirenost nosi pritajenu Energiju ili moć.
U ljudskom svetu u ovom smislu uzor ili arhetip bi bio, od poznatih – kao filmski junak, ali i u realnom životu: Klint Istvud. Smireno ponašanje, oprezno i promišljeno, samosvesno, ali – sa sposobnošću munjevitog reagovanja kada situacija zahteva. Postoji neka scena u kojoj on izlazi na terasu nekog… restorana, iz kaubojskih filmova. Izlazi sa velikom kriglom piva. Uskoro iskrsava neka od poznatih kaubojski izazovnih situacija, on lagano spušta kriglu na ogradu i – munjevito reaguje (ubijanja u ovom slučaju uzmimo kao filmsku igru, posmatramo obrazac ponašanja i reagovanja), a potom nastavlja da smirenim pokretima pije pivo.
OVAKAV STAV, PONAŠANJE, REAGOVANJE, GOVOR, MIŠLJENJE – PROIZILAZE IZ RAVNOTEŽE! U TOME JE POENTA! Ne iz devize: „Odrati se od meditiranja (ili od bilo koje druge metode relaksacije)!“.
A RAVNOTEŽA ZNAČI NEKU VRSTU PROPORCIONALNOSTI, SPREGE, INTERAKCIJE IZMEĐU OPUŠTANJA I NAPREZANJA.
https://www.youtube.com/watch?v=b1PM63YfPgo
* * *
Smirenost, sklad mišljenja i govora
Ima tome dvadesetak godina, sa Aleksandrom Jerkovim, vezano za studije, postojala je prijateljska povezanost, onda smo se udaljili, on je ostao u iluzijama o književnosti i proučavanja književnosti, ja sam i iz te i iz drugih iluzija, ako ne sasvim, a ono bar u velikoj meri – iskoračio. Ovo (tadašnje) poznanstvo ističem zbog ličnog svedočenja o dva njegova kvaliteta: smirenost i intelektualni „plafon“.
Smirenost je jasna, da „intelektualni ’plafon’“ dodatno objasnim. Onaj ko nije budan za Iluziju i iluzije, može se baviti nekom određenom oblašću, MOŽE U NJOJ DOSTIĆI INTELEKTUALNI VRHUNAC, ALI SE NAKON TOGA SAMO VRTI U ISTOM KRUGU, U KRUGU ISTIH ILUZIJA.
DA BI DALJE INTELEKTUALNO NAPREDOVAO – MORA DA ISKORAČI IZ ILUIZORNOG KRUGA. Mi se uvek lepimo za pojam duhovnosti, ne mora baš formalno da se bavi duhovnošću, ali – svakako da mora imati širinu, sveopštost viđenja, SA KOJOM MU SE SAMA OBLAST KOJOM SE BAVI MORA PRIKAZATI KAO ILUZORNA, ILI SAMO KAO JEDNA KOCKICA SLAGALICE KARANTINA-PAKLA-ZATVORA. Dok on nju kao svetinju brani, dok je ona za njega sa statusom svetinje – nije iskoračio iz kruga iluzornog viđenja.
Otuda je i rečeno: intelekt u tom krugu može dostići svoj maksimum, svoj „plafon“, u vezi sa takvom osobom možemo govoriti o intelektualnoj veličini, o izuzetnom intelektualnom kapacitetu, što gospodin Jerkov nedvosmisleno jeste, i bio je još u doba u kojem smo se družili, ali – ne možemo govoriti i o intelektualnom gigantu, za to su uslovi iz domena napredovanja na putu duha, na kojem onda DUH POSEBNO OSNAŽUJE I PROŠIRUJE UM ILI VIDIKE UMA.
Naravno da smirenost sama po sebi nije SUŠTINSKI kvalitet, kao što se pogrešno smatra u „doktrini“ joge, i kao što se pogrešno vidi kod svih duhovnjaka koji, poput Ošoa i Tola, deluju kao uzvišeno smireni. Smirenost je u redu, smirenost MOŽE DA BUDE refleks smirene unutrašnjosti, ALI NE MORA DA IMA BILO KAKVE VEZE SA HARMONIJOM I SNAGOM UMA I DUHA. Paradoksalno, te harmonije i snage može pre i više biti kod osoba koje su čak spolja nervoznije, nego kod osoba koje su savršeno smirene.
Već smo videli kako deluje „pijana“ smirenost kod Tola (i Ošoa), a iz koje ne proizilaze neke vanserijske mudrosti, a pogotovu ne: sklad misli i govora.
Pa evo primera čoveka koji nije u duhovnosti, koji ne meditira i ne bavi se jogom (bar nije dok smo se družili, sumnjam da se time danas bavi), koji je smiren, ali – kod kojeg u govoru imamo reflekse snaga uma, svakako bar delimično ili i prilično i duha (na takvu vezu smo već ukazivali), reflekse sklada u mišljenju, dakle, nešto što se, bar u domenu kojim se bavi može nazvati harmonijom. Sklad govora mora biti odraz sklada mišljenja.
A sklad govora i mišljenja ne znače da se vi po sekvencama zakočite kao pijanac, kao da kopate po sebi i u grču tražite misli, već znači – DA GOVOR I MISLI FINO KONTINUIRANO TEKU KAO MIRNA SNAŽNA REKA. Naravno, smirenost ne znači i totalnu umrtvljenost pri samom govoru, bilo bi neprirodno da se Energija samog govora povremeno ne ospolji kroz energičnije pokrete.
Pogledajmo drugi video-snimak, pa uporedimo i procenimo (govor je od devetog minuta)…
https://www.youtube.com/watch?v=yWz2-MagTA8
* * *
Besmislenost ceremonijalnosti joge i primordijalnost Ravnoteže
Besmislenost ceremonijalnosti… Ova kvalifikacija se može, manje ili više, odnositi na sve, osobito istočnjačke duhovne metode ili tzv. prakse. U osnovi, u nekom prepoznatljivom obrisu, radi se o nekom prirodnom mehanizmu, ali je on ukrašen i obremenjen takvim dodacima, formalističkim razradama, ceremonijama, specijalnostima i detaljima, da je neprepoznatljiv. Kao da duhovna metoda neće imati, ne može imati duhovni legitimitet – ako se jednostavnim jezikom ne imenuje prirodni mehanizam koji joj je u osnovi, već će ona na značaju i ozbiljnosti dobiti tek ako se nepotrebnim usložnjavanjem u prikazu i izvođenju pretvori u nešto tajanstveno i mistično.
Prirodni mehanizam koji je u osnovi joge su: lagani, usporeni, dodajmo – i samosvesni pokreti (tj. pokreti koje ne izvodimo po uobičajenom automatizmu, već nam je pažnja na njima). I TO JE PRIRODNA ALFA I OMEGA JOGE! A POGLEDJATE KAKVA RAŠOMONIJADA JE NAPRAVLJENA OD TOG PRIRODNOG MEHANIZMA, A SA SVETOM ETIKETOM „JOGA“!
Zašto?! Kome je to potrebno?! Onima ili nekima koji, ne samo u ovome, nastoje da nas odvlače od suština, te nas navode da nam postojano fokus bude na marginalijama.
Bilo šta što radimo možemo raditi sa usporenim i samosvesnim pokretima. Načelno, naravno da nam uslovi ne dozvoljavaju da se to bukvalno odnosi baš na sve. Na primer, ne možemo tako raditi na poslu, gde nas nagone na brzinu u mišljenju, u pokretima, u reagovanju…
Ali u delu dana kojim slobodno ili slobodnije raspolažemo – možemo odvojiti vreme za obavljanje poslova ili nekih aktivnosti: UZ USPORENE I SAMOSVESNE POKRETE. I NE TREBA DA TOM SMIRIVANJU DAJEMO NIKAKVE MISTIČNE DUHOVNE ILI PSEUDODUHOVNE KVALIFIKACIJE ILI EPITETE, NITI DA OČEKUJEMO NEKE SPECIJALNE EFEKTE.
Pripremamo kafu ili čaj. Umesto da u jednoj sekundi podižemo ruku da uzmemo šolju ili bilo šta drugo – izvodimo taj pokret deset, dvadeset sekundi. ETO MISTIKE KOJA SE NAZIVA JOGOM!
No, ovo je čak manje bitno, u temi ovog zapisa… JEDNA VEĆA ZABLUDA ILI OBMANA SE KRIJE IZA CELE PRIČE O JOGI!
ZABLUDA DA NAM USPORENI POKRETI I FOKUS NA NJIMA DONOSE UNUTRAŠNJU SMIRENOST I DRUGE UNUTRAŠNJE EFEKTE. (Joga u tumačenjima svakako ima mnogo širi značenjski obuhvat, preko posebnog mišljenja do životnih nazora i filozofije, ovde imamo u vidu njenu bazičnu prepoznatljivu differentia specifica.)
Spoljašnje i unutrašnje jesu u interakciji, ali ne ovako mehanički kao što se zamišlja. Tamo, gde su unutrašnji fenomeni duboko fundirani – jednostavna spoljašnja dešavanja ili delovanja ne pomažu, ne dopiru do tih dubina.
Joga-smireni pokreti mogu smiriti jedan plići nivo naše unutrašnjosti, zabluda je da oni kauzalno sežu u veće dubine našeg bića. Da mogu smirivati vrtloge i bure naše duše.
Tj. opet sve zavisi od naše startne pozicije i dometa koje sa stanovišta te pozicije postavljamo. Onome ko je živeo u značajnoj i/ili hroničnoj napetosti – svakako da će joga doneti veličanstvene rezultate, jer će preko nje on sebe „naterati“ na smirivanje. U odnosu na njegovu startnu poziciju to zaista može biti izuzetan pomak. Kao što je takve pomake mogao da ostvari i praktikovanjem bilo koje druge metode relaksacije.
Mi ovde govorimo o velikim duhovnim efektima koji se povezuju sa jogom ili joj se pripisuju.
Njih maltene sa stanovišta zdrave logike ne može biti. Da mi svoje unutrašnje kovitlace i bure razrešimo jogom, kao presecanjem Gordijevog čvora. Previše lako – da bi bilo istinito!
RAVNOTEŽA JE PRIMORDIJALNI FAKTOR, BAZA ZA UNUTRAŠNJI MIR ILI SMIRENOST! Ako smo u Ravnoteži: mi lako možemo sa fokusom na smirenim pokretima – njih i da imamo, ali, u tom slučaju nikakav fokus na njima nije nam ni potreban, jer će samo naše ponašanje uglavnom takvo spontano i biti.
AKO NISMO U RAVNOTEŽI, AKO SMO U NERAVNOTEŽI, ŠTO DUBLJOJ, TO TEŽE I GORE, NIKAKVI SMIRENI POKRETI NAM NE MOGU POMOĆI. Tj. možemo mi imati i tada smirene pokrete, možemo se i naprezati da budemo smireni, ali dubinski ništa ne rešavamo. Čak, kao što se dobro u nekim pravcima psihoterapije preporučuje – bolje je da jak nemir iskažemo, da mu dozvolimo da se ispolji (naravno, ne ugrožavajući druge), nego da ga „gutamo“ ili potiskujemo iluzijom o smirenosti.
Na jednoj strani – Ravnoteža nam donosi smirenost ispravnom frekvencijom aktivnosti i opuštanja.
Na drugoj strani: preko opuštanja mi imamo prilike da dozvoljavamo burama u sebi da isplivavaju na površinu, ako umemo da se stoički suočavamo sa njima, eto nam i razgradnje Energije tih bura, eto nam, dakle, pravog rada na dubinskom smirivanju.
No, Ravnoteža nam nije cilj, kao što nam ni smirenost nije cilj (u smislu suštinskih, krajnjih ciljeva), jer smirenost sama po sebi ne znači neko postignuće.
Oba su samo baza za naša postignuća, a naša postignuća su sa kursem evolucionističkog delanja: na polju oslobađanja od svih loših, teških uticaja u Karantinu-Paklu-Zatvoru, na polju pronalaženja načina za oslobađanja od energetskog isisavanja, te za slobodno raspolaganje sopstvenom Energijom, na polju slamanja kauzalnosti kojima smo u Karantinu-Paklu-Zatvoru okovani, na pružanju pomoći i orijentira drugima da idu istim putem (naravno, onima koji su za to sazreli, zainteresovani i voljni), itd.
5. новембра 2016.
Pomozimo sebi! 