Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: март 2019

1. Bližnji

Koji bližnji?

Uzmimo one sa kojima imamo skoro svakodnevne kontakte, a nekako smo životno povezani.

Uža i šira porodica, bliži članovi familije, bliži prijatelji…

„Voljno ili nevoljno“, neka tešnja veza postoji.

2. Stresovi, za bližnje

U naše doba jedan od najjačih izvora stresova je briga za bližnje.

Strah da im se ne desi nešto loše.

Strah – iracionalan, jer mi ni sebi u vezi sa životnim dešavanjima ne možemo pomoći, a kamoli drugima.

Ali, taj strah uveliko „deluje“ i generiše stresogene impulse.

Posebno u naše doba – jer je celo naše doba: „GRANIČNO“.

Suočavamo se sa bolestima, tragičnim dešavanjima i umiranjima: bez premca u istoriji (ako ne računamo svetske ratove).

3. Normalna, ljudska ožalošćenost

I – kada se smrt „desi“ nekome od njih…!

Ljudska ožalošćenost je normalna reakcija.

Proizašla iz povezanosti, iz inercije svakodnevnih kontakata…

Ne bi trebalo pritom da postoji i lični egzistencijalni potres, ali – on je u postojećoj civilizaciji neminovni pratilac.

Smrt je teška i tamna, ZLOKOBNA enigma, ne znamo kako se dešava, kako teče proces sa dušom na izdisaju, a POGOTOVU – ŠTA I KAKO NAKON TOGA, nakon izlaska duše iz tela.

Smrt je jeziva i strašna enigma, te je normalan „transfer“ pomisli o smrti i na nas same.

4. Ožalošćenost – duša koja je tu funkcionisala

Posebno ako smo imali veze sa umrlim u samom njegovom životnom ambijentu, ako smo poznavali njegove svakodnevne životne navike i ritmove, ako smo i učestvovali u njima…

…Jedan vid ožalošćenosti izaziva pomisao: „Jedna duša je tu, u tom životnom prostoru, do juče funkcionisala, imala svoje životne navike, svoje ciljeve i interesovanja… A OD DANAS JE VIŠE NEMA TU!“

Taj vid ožalošćenosti se javlja nezavisno od toga da li smo iznutra bili konektovani sa tom osobom ili nismo. (A status bližnjeg ne znači da te konektovanosti mora biti.)

5. Ožalošćenost – nesnađene duše

Sa metafizičkog stanovišta: ožalošćuje nas pomisao na NESNAĐENE DUŠE, koje su „PROHUJALE“ ILI „PROZUJALE“ KROZ OVAJ PAKLENI ŽIVOT – upravo takve, nesnađene.

Ne nesnalažljive, nego – nesnađene, koje nisu, SA METAFIZIČKOG STANOVIŠTA, umele da se snađu.

A NE UME DA SE U KPZ-MRCVARILIŠTU SNAĐE NIJEDNA DUŠA NA ZEMLJI, dakle – za sada svi mi.

Čak i ako je ta duša činila zlo, maltretirala druge, mrzela druge, itd. Izuzev ako zlo nije činila SVESNO.

Pomislite: i ta duša je svakako težila sreći u životu.

Zbog mentalne osakaćenosti i zatamnjene svesti (što je status svih nas na Zemlji) – nije umela da se snađe, te je u svom nastojanju ka sreći činila zlo drugima.

To metafizičko sagledavanje zaista izaziva žalost!

6. Zarobljenici jedni drugih

„Ovog puta je umro neko blizu.

(…) Svet je lakši za jedan ljudski mozak“ (M. Pavlović).

Da ne ponavljam (parafraziram) jednu od omiljenih mi duhovnih izreka, u ovom slučaju samo drugi deo: ljudi bi trebalo da se raduju kada neko umre, jer taj napušta KPZ-Mrcvarilište.

Da, iskrsavaju tu obilato pitanja: da li je „odlazak“ zaista ulazak u zonu Slobode, ili se KPZ-Mrcvarilište proteže i na onostranost u sferi oko Zemlje, tako da Zlotvori-Paraziti kontrolišu i procese nakon smrti i uoči novih rađanja. No, ostavimo to po strani, ne zamarajmo se pitanjima koja nam trenutno nisu u dosegu (kao što je već, valjda mudro, preporučeno u nekom od prethodnih tekstova).

I takođe izreka, možda je iz „Otkrivenja Jovanovog“: „…I tada će živi zavideti mrtvima“, što je slika doba u kojem smo.

SA METAFIZIČKOG STANOVIŠTA – mi smo zarobljenici jedni drugih.

Samo to treba umeti videti, treba podesiti fokus svesti da bi se to videlo.

Ima izuzetno-izuteno retkih pravih saradničkih odnosa, ima i neutralnih odnosa, ali su toliko retki, da ih i ne treba računati.

7. Jedan beočug manje, težnja Slobodi u kontekstu međuljudskih odnosa

Dakle, u suštini, A OPET – SA METAFIZIČKOG STANOVIŠTA, kada prođe faza i ljudske i „neljudske“, tj. iracionalne, ožalošćenosti – makar nesvesno, bez obaveze da se to sebi svesno prizna, MORA SE OSETITI OLAKŠANJE U MNOGIM SLUČAJEVIMA KADA NEKO OD BLIŽNJIH UMRE, a to su slučajevi kada je sa njihove strane poticao bilo koji tip gušilačko-zatvorsko-čuvarskog nastojanja.

Naravno, nije rešenje u tome da poumiru svi koji nas guše i dave, svesno ili nesvesno.

Rešenje je da nađemo životni modus u kojem ćemo se izvući iz svih zarobljeničkih aranžmana, iz klinča osoba koje nas dave i drže u zatočeništvu. To je veština, to je cilj, a ne da čekamo da oni poumiru. Njihovo je da žive onoliko koliko im je „dato“…

Uostalom, jedni takvi odlaze, drugi dolaze…!

9. Ne-izvlačenje pouka iz „graničnih situacija“

„Prisustvovanje“ smrti bližnjih nam „priređuje“ neke od tzv. graničnih egzistencijalnih situacija.

Vanrednih životnih situacija u kojima se, manje ili više, na ovaj ili onaj način, svako u skladu sa svojim domenima svesti, suočava sa pitanjima smisla ovozemaljskog postojanja.

I tada svako ko je iole otvorenije svesti mora bar na trenutak da uoči: bližnji koji umire – „jurio je i trčao“ celog života, brinuo za hiljade sitnica, „stresirao“ se oko milion gluposti kroz svoj život, a onda, ukoliko je predsmrtna faza trajala neko vreme, sve mu postaje bezvredno i besmisleno.

NAJŽALOSNIJE JE ŠTO TAKVE GRANIČNE EGZISTENCIJALNE SITUACIJE NE DELUJU NA LJUDE OPAMEĆUJUĆE!

Kao munja mine njihovom svešću takav uvid, ali već sutradan – zaborave na sve i uskaču u svoj životni koloplet „jurnjave“ i „stresiranja“ oko svega i svačega, i životno bitnog, i potpuno nebitnog, oko čistih gluposti i besmislica.

A nije stvar u samoj „jurnjavi“, STVAR JE U ENERGIJI, U ENERGETSKOM DEFICITU, U NERAVNOTEŽI!

Život u KPZ-Mrcvarilištu je i inače gorak, a tek proveden u „jurnjavi“ za glupostima i besmislicama zaista postaje – BEZVREDAN, BESMISLEN, PROTRAĆEN!


1. Ravnoteža, spasonosni orijentir – lajtmotiv bloga

Možda skoro od početka: krenulo je i naglašavanje ključnog značaja Ravnoteže.

Balansa Energije.

Balansa između naprezanja i opuštanja.

Nekima to jeste dosadno, ali – kada je nešto toliko spasonosno ključno, nikad dovoljno ponavljanja i nikad dovoljno novih sagledavanja iz raznih uglova.

2. Uz sve neodređenosti – važna težnja

Uz toliko bavljenja Ravnotežom, u životu (dakle, van ovih blogovskih pisanija), ni sam još ne mogu da kažem da mi ona više nije enigma.

Njena temeljna formula je jasna, i već toliko puta ponavljana: koliko naprezanja – toliko opuštanja.

Ali smo i mi sami i uslovi u kojima smo – toliko složeni, sa tako složenim prepletima, da nam je teško da se jasnije snalazimo u tome šta jeste i u kojem obimu naprezanje, a šta opuštanje.

Dodatno na sve to – da nismo u često jezivim zarobljeničkim aranžmanima, još bismo se nekako i snalazili. Da imamo slobodu u eksperimentisanju sa naprezanjem i opuštanjem, tj. sa vidovima i količinama naprezanja i opuštanja.

2. Previše angažovanja, previše opuštanja – poremećaj

Znam da onima kojima sagledavanja kolebanja sa Ravnotežom nisu bliska – i priče o uzrokovanosti našeg funkcionisanja ne-Ravnotežom nisu baš smislene priče.

Meni ne da jesu, nego su maltene kristalno jasne.

To, kako dolazi do poremećaja našeg funkcionisanja sa padom u neravnotežu.

Do poremećaja naše percepcije i rezonovanja.

I kako se izdižemo na plato maltene minijaturnih viših moći – sa postizanjem (makar privremeno) Ravnoteže.

Situacija se menja za 180 stepeni.

3. Poenta je u Energiji

Iza Ravnoteže stoje pitanja naše Energije.

Jedna je priča ako zalazimo u energetski deficit.

Druga ako smo u nekakvom balansu, ako Energiju trošimo u skladu sa prilivom.

Iz toga nam proizilaze moć i stabilnost ili nemoć i urušavanje.

A Zlotvorski programi koje živimo su takvi, nezavisno od toga da li Zlotvori i sada aktuelno deluju na nas ili ne, da nas stalno drže u klinču neravnoteže i energetskog deficita.

Sa njima nam dolaze poremećaji funkcionisanja, percepcije, rezonovanja, sa svima njima skupa imamo zamagljene životne težnje i perspektive, i tako ukrug.

4. Ravnoteža – podnošljivije zarobljeništvo, efektivnije težnje

Makar da povremeno i trenutno osetimo čari Ravnoteže, osvedočimo se koliko nam sa njom postaju podnošljiviji zarobljenički aranžmani, ali, bitnije – i koliko postaju efektivnije naše oslobodilačke težnje.

Što je povezano sa koliko-toliko harmoničnijim našim funkcionisanjem.

Dakle, sa većom prodornošću našeg uma.

Sa većom snagom na izvođenju željenih promena.

Baš zato smo mi i držani u hroničnoj neravnoteži.

I baš zato i jeste pakleno teško činiti i sitne pomake ka Ravnoteži.

5. Ravnoteža – hod po ivici noža

Ili: kretanje između Scile i Haridbe.

Možda shvatimo da nas previše angažovanja baca u neravnotežu.

Možda u svom životnom prostoru i ritmovima i nađemo načine da iskoračimo iz prenapregnutosti.

Ali, onda ide suprotna zamka – vrlo lako zapadanje u podnapregnutost, u neravnotežu preterane opuštenosti.

Kao što dobro stoji u nekom ezoteričkom principu: mi ne možemo, a da se ne angažujemo, da ne povlačimo Energiju.

Ako smo svesni zarobljeničkih uslova – onda nemamo u postojećem životu motivatora za angažovanje.

Onda imamo pad energetike, imamo pad u neravnotežu.

6. Ravnoteža – zaštićena zona

S obzirom na prethodno rečeno – jeste mnogo gadno, za snalaženje u ovim zamršenostima.

Koje su sve drugo, samo ne isprazno duhovno/metafizičko fantaziranje.

Ako shvatamo krunski značaj Ravnoteže, ako joj istrajno težimo, nekakav svoj put ćemo svakako postupno nalaziti.

Okolnosti i Zlotvorski programi će nas stalno i efikasno bacati u hroničnu neravnotežu.

Ali, ako se dočepamo kakvih-takvih iskustava sa Ravnotežom: UOČIĆEMO KAKO SMO SA NJOM, U NJOJ, KAO U NEKAKVOJ ZAŠTIĆENOJ ZONI.

Zaštićenoj, i od energetski pogubnih uticaja ljudi oko nas, i od eventualnih aktuelnih Zlotvorskih uticaja.

Kao da nam je tada nekakvo naše energetsko Polje u punoj zaštitnoj funkciji.

I što više budemo njome ovladavali, to ćemo je više „PRIVLAČITI“ u svoj život.

Kao što se dešava i suprotno: što dublje u bilo koji „pol“ neravnoteže zalazimo (bilo u previše angažovanja, bilo u previše opuštanja) – to i sve više taj „pol“ neravnoteže privlačimo, „navlačimo“ na sebe.

7.  A povremeno naglašavanje „urgentnosti opuštanja“?

Čak je u tom smislu nedavno zabeleženo da nepomičnim ležanjem pomažemo homeostazi.

Taj iskaz bih sada korigovao: RAVNOTEŽOM POMAŽEMO HOMEOSTAZI.

Posebno ako je deo angažovanja i slika ili cilj vezan za ozdravljenje ili harmonizovanje funkcionisanja tela.

A naglašavanje „urgentnosti opuštanja“…

Pretpostavljam da je iz konteksta jasno na šta se ono odnosi.

Uvek je uz to naglašavanje išlo podsećanje na formulu Ravnoteže, tj. na to da naprezanje i opuštanje moraju biti u prepletu.

A naglašavanje se nametalo zbog toga što je PRENAPREGNUTOST DOMINANTNI PROBLEM, i našeg vremena, i naše civlizacije.

Povezana sa glupostima kao životnim ciljevima i životnim vrednostima.

U tom smislu nam je opuštanje urgentno, a jasno je da nam je ono, samo za sebe, nevezano za naprezanje – štetno koliko i previše naprezanja.


Tako se taj Anti-Logos ne može jednostavno povući iz svijetova kreacije – on njih mora apsorbirati u sebe – on osjeća potrebu za uništavanjem kreacije – njemu je POTREBNA ta energija kao gorivo za njegovu beskonačnu samo-kontemplaciju.

To je Krajnji Cilj Bića sa vrha piramidalnog lanca ishrane.

1. Teška dešavanja, svuda.

Sveprožimajuće teška, i planetarna i individualna dešavanja.

Vanredna, vanrednih razmera, kakvih nikada u poznatoj nam istoriji nije bilo.

Ko ih vidi (sluti) – vidi (sluti).

Slepima videći ovde ne pomažu.

2. Postojeće duhovne/metafizičke teorije – ništa.

Kako da ih shvatimo, kako da se postavimo?

Ništa, nikakve pomoći od postojećih duhovnih/metafizičkih teorija i tumačenja.

Delimično: jer ovakve planetarne vanrednosti nikada nije ni bilo.

Delimično: jer su i sve one, dosadašnje, distorzirano nastajale.

3. Onostrane objave – ništa.

A tek kako smo se izveštili, oni mi koji to jesmo, da ne verujemo NI SLOVCA onostranim tzv. objavama!

Tek tu su neviđene mogućnosti za manipulacije.

4. I jedne i druge – konfuzija.

Da su i jedne i druge, ili samo jedne, zaista na tragu istine – svaka bi bar delimično bila kamenčić u mozaiku-široj slici.

Umesto toga – svaka tera svojim pravcem, ako pokušamo da ih posložimo: dobijamo sliku Haosa.

5. Dešavanja iza Scene, uticaji na Scenu – ništa.

Sve to nam je velika enigma.

I jasno nam je, ako smo uopšte dozreli za neku elementarnu mudrost, da su nam ta dešavanja apsolutno, za sada, nedokučiva.

I zato što smo mentalno obogaljeni.

I zato što se svakako odlično pazi da pregusta, gvozdena Zavesa ostane sasvim neprozirna.

Te nam ispada kao mudrije – da se tim pravcima odgonetanja i ne zamaramo.

6. Šira slika – ništa.

Dakle, šira slika nam je nedostupna.

Možda je u toku neko podizanje vibracija i planete i nas samih, pa se stoga i pakleno osećamo.

Možda su u toku enormni pritisci Zlotvora i/ili nekih, od njih još jačih bića i sila, koji nastoje da sasvim slome ljude.

Možda je u toku nešto treće, nešto deseto, pedeseto…

7. Odgonetajmo svoje funkcionisanje.

Ono što možemo, nekako, je da se bavimo odgonetanjem svog funkcionisanja.

Odgonetanjem uslova na koje smo osuđeni.

Te da uklapamo jedno i drugo, da bismo imali bazu za svoja oslobodilačka nastojanja.

Nemoguće teško, i zbog naše mentalne obogaljenosti, i zbog nemoguće teških uslova, ali – drugog puta nema!

Ima dobrih indicija da mi imamo u sebi kodirane neopisivo veće moći od sadašnjih nemoći kojima smo okovani.

Eto razloga i inspiracije da budemo ludo istrajni!

8. Nadamo se raščišćavanju, razjašnjenju.

A nadamo se nekom raspletu, nekim razjašnjenjima, tj. da nam postojeće enigme postanu dostupne spoznaji.

Nekom izlasku na „čistu poljanu“, na kojoj nam postaje jasnije šta nam se ovo dešava(lo).

A time i jasnije kako da se prema svemu tome postavimo.


To je Krajnji Cilj Bića sa vrha piramidalnog lanca ishrane. A to je i razlog zašto je taj plan i program ili agenda, maskiran na nižim nivoima te hijerarhije.

1. Ta njihova ishrana. Našom Energijom. Ovako (u širem citatu) ispričana – deluje kao fantazija. Na koju „razuman čovek“ nije prijemčiv.

2. Sagledajmo tu njihovu ishranu iz naše ovozemaljsko-ovoživotne perspektive, i dobiće nam smisao.

3. „Slep kod očiju“ je svako ko ne vidi našu PREBUKIRANOST, ZAGUŠENOST angažovanjima. Ubedljivo najvećim delom – na glupostima i besmislicama.

4. Što su one u poremećenoj percepciji i rezonovanju ljudi sa statusom životnih vrednosti – ne menja im suštinu.

5. Svako naše angažovanje je čin povlačenja Energije, „dovlačenja“ Energije u „Rezervoar“ KPZ-Sfere/Zemlje.

6. Onda Zlotvori na „slamčice“ srču tu Energiju.

7. Isključujemo se iz tog režima sa dovoljno URGENTNO-PRIORITETNOG opuštanja. I tako što se prešaltujemo na režim duhovnog „belog štrajka“. I uz još drugo „svašta nešto“.

8. Uz mudro, suptilno blago-naprežuće preusmeravanje pažnje ka razvojno-oslobodilačkim, višim vrednostima.

9. Ko to ne shvata i na tome ne nastoji – ostaje „domaćin“ kojeg zahvalni Paraziti ispijaju do njegove smrti.


1. Najpre: otkuda uopšte možemo da znamo da tako nešto postoji (izvorni kodovi)?!

2. Pa: prosto – ako neke momente malo povežemo!

3. Već smo ranije pokazivali kakvo savršenstvo čovekovog funkcionisanja na ćelijsko-molekularnom nivou postoji.

4. Prosta zdrava logika nam kaže: da je nemoguće da Neopisivo Moćni Neko, ko je umeo da Kreira takvo savršenstvo u temeljima Života – u finalizaciji Kreira psihofizičke mašine-šklopocije.

5. Izvorni kodovi našeg funkcionisanja i nisu toliko predebela enigma, kao što nam izgleda dok malo ne počnemo da joj se približavamo.

6. Primarno se oni odnose na Ravnotežu, kao optimalni REŽIM RADA naših psihofizičkih mašina.

7. Druga suština izvornih kodova našeg funkcionisanja se odnosi na funkcionisanje našeg uma.

8. Obe suštine su, podrazumeva se, povezane.

9. Normalizovanje funkcionisanja našeg uma je, najverovatnije, u domenu ovde već započinjane teme – sistemskog mišljenja.

10. Njime se oslobađamo pogubne, nekontrolisane, tj. podmetnute nam hiperprodukcije misli, parazitskih misli, itd.

11. I njime počinjemo da uvodimo red u svoje mišljenje, počinjemo da ovladavamo svojim mišljenjem.


1. Podvaldžijska „Tajna“ je podmetnuta tajnašima.

2. Kao tajna vladanja sobom i svojim životom, dakle, kao tajna aktiviranja izvornih moći.

3. Što bi u pravom smislu trebalo da bude u funkciji Oslobođenja i Rasta.

4. Ali je u distorziranoj podvaldžijskoj verziji ta tajna, preko „Tajne“, upregnuta u još dublje potapanje svesti praktikanata u KPZ-Iluziju.

5. Podvaldžijska verzija Prave Tajne, u modelu „Tajne“, mogla je da bude (može da bude) ubedljiva, jer se njenom primenom zaista demonstriraju NEKE ljudske moći.

6. I – Generalni smer Prave Tajne se odnosi na dešifrovanje izvornih kodova našeg funkcionisanja.

7. II – I odnosi se na njihovu primenu u životu.

8. Za oba smera smo toliko onemogućeni, da je opravdano što (skoro da) i nema onih koji su dovoljno „ludi“ da na njima nešto pokuša(va)ju.

9. Onemogućeni – programima koji nas drže u hroničnoj neravnoteži i u nultom manevarskom prostoru za iskorake.

10. I onemogućeni – time što smo pretvoreni (već nekoliko hiljada godina pretvarani) u MAŠINE ŠKLOPOCIJE, u psihofizičke mašine koje su preko totalno nedaekvatnog im režima rada totalno pobrljavile.

11. Te se takvim mašinama kao od šale mogu prodavati rogovi za sveće, mogu im se podmetati fantomi kao realna bića, i one će na njih reagovati kao na realna bića, dometi njihovog uma su totalno redukovani, uz vešto indukovanu iluziju da već imaju moćni um, itd.


1. Sa sve jačim pritiskom Besmisla-Haosa – sve je izrazitije MENTALNO URUŠAVANJE ljudi.

2. Otupljivanje kreativnosti i pronicljivosti.

3. Sve glupaviji reakcije i ponašanje.

4. Upinju se ljudi da deluju kao da su „u normali“, ali – tok urušavanja probija.

5. I progresivno se širi i narasta.

6. Pogledajte ljude oko sebe, pogledajte ljude na tzv. javnoj sceni.

7. Uporedite malo sa nekim ranijim vremenima. (Nisu ljudi tada bili mudriji, ali jesu bili normalniji, u reakcijama i u funkcionisanju.)

8. Rezistentni, čak i više, neočekivano – napredni, su oni koji, svesno ili intuitivno, nekako uspevaju da otkrivaju i primenjuju naše izvorne kodove (zakone funkcionisanja).


Snežana:

Ja sam ovo osetila.
Izrazi destrukcije i haosa ne odgovaraju, barem u mom slucaju, vec vise kao jedan tih i povucen gost koji vam je dosao u posetu, ali njegova pojava(otkrivenje) izazivaju vam stanje straha i haosa.

1.

Da, teško je To i imenovati.

Kao i Tao.

Postignuće je da Gosta uopšte registrujemo.

Moje neko razmisljanje.
…da je Besmisao sastavni deo univerzuma, da nikad nije nastao ili nestao. Oduvek je bio tu.
Cak mislim da on coveku i nije namenjen, mozda je tu, sto bi rekao Balasevic, zbog ravnoteze medju zvezdama.

2.

Možda jeste, možda nije.

Čak se ne bih zamarao ni da tipujem (na bilo koju soluciju).

Upinjem se, koliko mogu, da budem praktičan, i da se dokopam praktičnih orijentira.

A zbog takvih, „neutralnih“ osobina, nasi gospodari su nasli idealno tlo za rasadnik covecanstva.
Upravo iz razloga sto ga vecina ljudi i ne primecuje, on je, kao takav, idealan program u kome se nalazimo.

3.

Ima To (Besmisao-Haos-Destrukcija) razna „lica“, razne manifestacije.

Recimо…

A) Dubinska sila koju detektujemo silaženjem u najveću dostupnu nam dubinu našeg bića.

Kao spomenuta konekcija sa „crnom rupom“.

B) Ispoljavanje preko delovanja bogova Zlotvora-Parazita.

Što veći haos – to su radosniji.

C) Ljudi sa kojima živimo.

Besmisao-Haos im nisu ni blizu pameti, ni na kraj pameti.

NAPROTIV, ONI SE MOGU, NA SVESNOM NIVOU, BORITI ZA RED I POREDAK.

U kući, na poslu…

Ali time, ili baš izazivaju veći haos oko sebe, ili u ljudima oko sebe.

Oni, Probudjeni, kojima se prisunja i kojima se prikaze, shvataju u sta su uhvaceni, u kakvu zamku.
Besmisao je ujedno i triger. Da njega nema, nikad se niko ne bi probudio i pitao. Mada mislim da se nasi gospodari ne uzbudjuju previse za sacicu Probudjenih u besmislu. Uostalom, u svakom programu se potkrade neka greska.

To bi svakako imalo Smisla (triger), i ima ga na normalnim planetama.

Kada se ne preteraju „i dara i mera“.

„Naši gospodari“ imaju svoju logiku postojanja i delovanja, koja je u njihovom biću.

Po kojoj silovito deluju.

I svakako ne haju za bilo šta.

Kao i budale i sirove ljudske prirode oko nas.

Mislim da mi tu i ne mozemo nesto mnogo da ucinimo.
Ok. Uocili smo besmisao i on nas. Mislim da tu nasa interakcija sa njim mora i da zavrsi.
Svako dalje uvlacenje u besmisao radja beznadeznost, bol i patnju.
A od toga nema vajde. Besmisao ce i onako ostati tu i kad nas vise ne bude, kao poklon za nova pokolenja,
Ostatak naseg zivota trebalo bi proziveti mudro i konstruktivno…msm, lako reci, al’ to je jedini put.

5.

„Razgradnja Besmisla, konstrukcija Smisla“ iz naslova ODNOSI SE NA INDIVIDUALNI PLAN!

Na domen našeg polja svesti. (Nesuvislo bi bilo ciljati na šire!)

Na neke naše (individualne) životne trajektorije.

A oslonac u tom smislu je ranije već istican: KODOVI NAŠEG IZVORNOG FUNKCIONISANJA. Odgonetati ih.

Naravno, i njihova primena u praksi!

A tako nešto i postoji, i „radi“ (za sada bar sporadično).

Što i Imanuel (iako podvaldžija) preporučuje: da otkrivamo Stvoriteljeve zakone i da se vladamo po njima.