Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: јул 2018

Energetski procesi, energetska “dešavanja” u nama.

Tajna koliko i sam pojam Energije, one više, suštinske za naše postojanje.

Ali sa oba pojma, sa obe „emanacije“ koje „isijavaju“, nastojimo da se snalazimo kako znamo i umemo.

Prvenstveno u smislu izvlačenja praktičnih zaključaka.

Ili zaključaka u vezi sa metodama i metodologijom.

Koje treba da upotrebimo, a da sa relacijama Energija – energetika – naše funkcionisanje, bude sve u najboljem redu, ili najbolje što je u datim uslovima moguće.

Kako god da se okrene, u vezi sa ovim relacijama, nije nam lako da se snađemo, ali – teramo nekako, bar neki mi koji ovim pravcem teramo.

Podizanje i pad energetike.

Možda su to zone u kojima svi, nekom svojom intuicijom, dolazimo do nekih slutnji Energije i energetike.

Pad energetike – kao manjak Energije, sve manje Energije (uključi se lampica, trošimo rezervni benzin).

Iscrpljenost, klonulost…

Osećaj haosa u nama.

Napetost, nervoza, nervozne reakcije.

I telo svakako “deli” taj osećaj sa nama, svakome su odrazi pada energetike na telu dosta poznati.

Postoji zanimljivost koju su možda uočili oni kojima se davalo da iskuse dva ekstrema koja se očituju kroz pad energetike. Ili čijom posledicom se javlja pad energetike.

Prenapregnutost i podnapregnutost.

Pad energetike, jer nema dovoljno Energije, jer smo je trošli i istrošili je se.

Previše rada, angažovanja, “jurnjave” “na sve strane”, funkcionisanja “sto na sat”, itd.

A drugi ekstrem: PREMALO ili nimalo angažovanja.

NEOČEKIVANO: I U OVOM SLUČAJU SE RADI O TOME DA NEMA (DOVOLJNO) ENERGIJE!

Simptomi nisu baš identični, ali svakako jesu vrlo-vrlo slični.

U ovom drugom slučaju deluje uvrnuto-paradoksalno-neočekivano: ISCRPLJENOST I KLONULOST – OD NERADA, od hroničnog nerada.

Sada su odmori, pa mnogima može da se posreći da u minijaturnom vidu prođu kroz to iskustvo.

Šta nam ovo što je uvrnuto-paradoksalno-neočekivano otkriva (a što smo već objašnjavali)?

Otkriva nam mehanizam pokretanja Energije.

Poredili smo to sa radom pumpe za vodu.

Onda kada pumpa radi – ima kretanja vode (Energije).

Kada miruje – nema kretanja, NEMA POVLAČENJA VODE (ENERGIJE).

Depresivci su u hroničnom NEPOKRETANJU Energije.

Tragično okovani u režimu nepokretanja Energije.

U nekom ezoteričnom tekstu je dobro rečeno: “Vi ne možete, a da ne trošite Energiju”.

E sad… na ovim relacijama se razvijaju zavrzlame “koliko ti duša hoće”.

Bogovi Paraziti-Zlotvori su “po vokaciji” korisnici (konzumenti) tuđe, tj. naše Energije.

Zato su tu, zato su nas okupirali, zato su nas degradirali, zato nas lažu i obmanjuju, zato nas sluđuju na svakakve načine, itd.

Zbog naše Energije.

Kako to naša Energija ide u njihova “usta”, ne znamo, kao što i toliko toga ne znamo, jer su nas uskratili za sposobnost da znamo.

Ne znamo i ne vidimo, ali možemo ipak da zaključujemo, povezujući razne elemente (da ne zalazimo na taj sporedni kolosek teme).

Mi se inkarniramo u DNK-sklopu već dobrano opterećenom energetskim deficitima.

Da ne ponavljamo Lazarevljev koncept (iskazan na osnovu bioenergetskog “viđenja”): bolesti i teška telesna i sudbinska stanja su posledice energetskih deficita.

Hronične i nasleđene bolesti nekako najbolje ilustruju taj koncept.

Takođe, inkarnirajući se upadamo u splet međuljudskih odnosa, od porodičnih do svih ostalih (čak i na tzv. društvenim mrežama) preko kojih smo jedni drugima zatvorski čuvari i iscrpljivači ili eksponenti iscrpljivača (npr. šefovi u ime vlasnika firmi).

Inkarnirajući se takođe upadamo u društveni i civilizacijski ambijent koji je sav tako “srojen” da nam iscrpljivanja na sve četiri strane sveta ne ginu. Na primer: svakodnevna prisiljenost da se bavimo stotinama, možda i do cele hiljadarke, detalja, a svaki od njih “povlači” našu Energiju.

U “sklopove” sa energetskim deficitom smo inkarniranjem uskočili, tim tovarima deficita samo još toga dodajemo, sve dok nas neke blokade (bolesti, sudbinska ograničenja) ne “klepe”, ne zakoče, bar privremeno.

Spas od tog društveno-planetarnog ludila je u tome da poslove na koje smo prisiljeni otaljavamo.

Ređe to možemo bukvalno, ali sa stavom otaljavanja svakako možemo.

Zar ste, na primer, naišli na jednog službenika ili službenicu koji vam bezvoljno odbrusuju, za odgovore za koje su, kao što se kaže – plaćeni, kod kojih jasno vidite da “s bede” rade svoj posao?

To je stav sa režimom otaljavanja.

Sa režimom svesne ili nesvesne štednje Energije. Ili nekih zakočenosti zbog kojih se Energija ne troši zdušno.

Dakle, iz tog ludila sa aranžmanima energetskog iscrpljivanja bežimo u opuštanje, ili u nerad.

Dok su oni u nekakvoj, kakvoj-takvoj, proporcionalnosti – još smo i mi u Ravnoteži ili blizu nje.

Međutim, ako “pređemo meru”, počne da nas hvata „sindrom“ nepokretanja dovoljne količine Energije.

U tome nas, tu nas sigurno ne kažnjavaju bogovi Paraziti-Zlotvori, takav je princip našeg funkcionisanja.

Jedni beže od prenapregnustosti, drugi – od Karantina-Pakla-Zatvora.

To jest: ovi drugi su oni koji rastom svesti ili preinkarnacijskim postignućima dođu u poziciju u kojoj im proradi svesnost Zemlje kao Karantina-Pakla-Zatvora.

Kada ta svesnost proradi, za onoga kod koga proradi: vrednosti mase ili “Stada” više nisu i za njega vrednosti, ono što nisu vrednosti – ne motivišu, ono što ne motiviše – ne pokreće Energiju.

Dakle, očekivani pad energetike.

Koji je neminovnost za onoga ko se probudi za Zemlju kao Karantin-Pakao-Zatvor.

Surovo istinit, maltene dokazano istinit koncept, za razliku od duhovnih šarenih laža o tome kako se sa Buđenjem zađe u nekakve svetlosne vašarske impresije.

Priča o opasnom padu energetike je i priča ili muka svih depresivaca, s tim što su uzroci, koji su ih uveli u to stanje, kod njih raznoliki. Može to biti i probuđenost za Karantin-Pakao-Zatvor, ali dosta retko. Ipak u većini slučajeva njih su iz koloseka izbacila dešavanja koja se nisu “uklapala” u njihove nazore i vrednosti, a koje dele sa nazorima i vrednostima mase ili “Stada”.

Kako da se takvi, sa opasnim, hroničnim padom energetike, snađu, tj. kako da ga preokrenu ka bar normalnijem funkcionisanju?


„Oznaka“ „Zlotvorski programi u nama“, neodređeno, naravno, jer ne možemo u ovoj fazi znati o čemu se jasnije i konkretnije radi – odnosi se na sve ono što nam izbija, probija se kao teško, loše, negativno, slamajuće, kao loše reakcije, kao bolesti, itd.

Možda to prozilazi iz programiranosti, a možda i ne!

Možda postoje samo dva faktora koje su nam bogovi Paraziti-Zlotvori nabacili ili kojima nas kontinuirano “časte”: a) programi po kojima jedni druge držimo u zarobljeništvu i jedni druge teramo na energetsko iscrpljivanje; a to “jedni druge” ne odnosi se samo na konkretne međuljudske odnose u kojima smo, od porodice do posla, već na šire kontekste – na sisteme, na društvo, konačno – na celu civilizaciju; b) podrvgavaju nas frekvencijskim i/ili ko zna kakvim sve ometanjima, oni direktno, ili mi sami sebe preko ambijenta u kojem smo, a opet u suštini – preko njihovih “sugestija” ili “nadahnutosti” na kreiranje takvog ambijenta (televizija, mobilni telefoni, te bučna sredina, itd.).

I energetski deficiti u koje inkarniranjem zapadamo, i koje svojim angažovanjem samo povećavamo, i razne vrste ometanja – ISKRIVLJUJU CELOKUPNO NAŠE FUNKCIONISANJE (kao što je u prethodnom tekstu naglašeno), i funkcionisanje našeg tela, i našeg uma, i naše percepcije, jednom rečju – svega.

Preopterećena mašina, uz to i bez dovoljno “aktuelne” energije – FUNKCIONIŠE RAZDEŠENO, jedva funkcioniše, “oboljeva”, “malaksava”.

Što znači da sve ono (već rečeno) što nam izbija, probija se kao teško, loše, negativno, slamajuće, kao loše reakcije, kao bolesti, itd. – NISU NIKAKVI POSEBNI ZLOTVORSKI PROGRAMI SAMI PO SEBI, VEĆ POSLEDICE (NJIHOVIH) PROGRAMA KOJI IZAZIVAJU ENERGETSKE DEFICITE I RAZNE VRSTE OMETANJA.

I TU NAM SE, kao posledice tih programa i ometanja, RAĐAJU SVAKOVRSNE DISTORZIJE (“uvrnuća”, iskrivljenja).

Uzmimo smisao života!

Bio je ovde tekst “Muke sa smislom života”, povodom jedne zanimljive ankete u kojoj se pokazalo da se “obični” ljudi ne snalaze sa smislom života, ili uopšte o tome nisu ni razmišljali i nemaju odgovore, ili kao odgovore, retki, navode momente koji sa metafizičkog stanovišta nisu sa statusom vrednosti koje zaista mogu da osmišljavaju čovekov život.

Ne definisati smisao života znači ŽIVETI PO INERCIJI po kojoj masa ili “Stado” živi, a to znači metafizički haotično.

SMISAO NAŠEG ŽIVOTA BI TREBALO DA PREDSTAVLJA NAPREDOVANJE I RAST NAŠEG BIĆA, SVESTI, pa povezano sa tim – uma, tela, duha… Uostalom, ta paradigma je u osnovi celokupnog našeg i zemaljskog postojanja, samo što je ona u formi cikličnosti.

Da bi se u takav poduhvat uopšte krenulo treba se usmeriti na ova pitanja, tražiti odgovore na njih, saslušati ili pročitati ono što su drugi o tome rekli/pisali, mnogi su do mnogo toga već došli, treba štošta praktično primenjivati, treba DRUGAČIJE ORGANIZOVATI SVOJE SVAKODNEVNO FUNKCIONISANJE, a to znači i drugačije postaviti svoje životne ciljeve, itd, itd, itd.

Masa ili “Stado” je svesno RASTA kao kategorije i vrednosti. Što znači da ta informacija inicijalno postoji u svima nama.

ALI POGLEDAJMO KAKO JE DISTORZIRANA I STAVLJENA U FUNKCIJU NE NAŠEG ISTINSKOG RASTA, VEĆ – PODJARMLJIVANJA I ENERGETSKOG ISCRPLJIVANJA!

Kako se rast i napredovanje shvataju u masi. za koje momente, ciljeve, pokazatelje se vezuju?

ZA SVE SPOLJAŠNJE, ŠTO TREBA SAMO DA JE FON, POZADINA, TEREN ZA NAŠ PRAVI RAST.

Napredovati u poslu kojim se neko bavi, proširivati svoj posao, imati veći posed, više fabrika ili proizvodnih jedinica. Imati više novca. Napredovati u službi. Napredovati na nekima od društvenih ili političkih lestvica. Biti odličan ili među najboljima u poslu kojim se bavimo. Imati bolji stan, auto… Itd, itd, itd!

Šta ovo distorzirano-banalizovano napredovanje znači, ili šta, kao što se kaže – implicira?

Znači DA SE MORAMO ANGAŽOVATI VIŠE, DA MORAMO SVE VIŠE I VIŠE TROŠITI SVOJU ENERGIJU (ili sve više novca koji je kakav-takav ekvivalent za Energiju), sve više vremena, pažnje, jednom rečju – svešću uranjati u ono čemu se teži.

Ne napreduje se, ne “raste” se u bilo kojem od nabrojanih domena tako što se ta delatnost OTALJAVA! Tako što se čovek u nju uključuje bezvoljno.

Ne, nego samo – zdušno, uz maksimum napora i pažnje, uz punu posvećenost.

Tako da su  takvi, koji ostvaruju ovakva “napredovanja”, sve više u vlasti onoga u čemu “napreduju”, a sve to su spoljašnuji momenti koji čoveka tim više udaljavaju od pravog rasta i od njega samog.

A takva PARADIGMA NAPREDOVANJA nije sporadični fenomen za koji se tu i tamo poneko “zakači”, ova paradigma je u TEMELJIMA društvenih vrednosti (svih društava), u temeljima civilizacijskih vrednosti.


Već smo konstatovali ranije: neke “stvari” su nam kristalno jasne (na primer razni vidovi naših zarobljenosti), druge još uvek odgonetamo i, povezano sa tim, odgonetamo i metodologiju, ako se radi o problemima koje želimo da rešimo ili otklonimo.

U poslednjih nekoliko tekstova doticali smo se očigledne nam “tamne strane” naše podsvesti/nesvesnog.

Jasno nam je: što zalazimo u dublju opštu opuštenost (opšta – ne opuštanje na koji dan), u usamljenosti ili van nje, tako počinju da se aktiviraju sadržaji, energije, programi te “tamne strane”.

Ona (“tamna strana”)  nas vodi, maltene kao nekakav portal, ka Zlotvorskim uticajima i programima.

Teška i loša stanja svesti, psihološka i psihofizička stanja, svakako jesu posledica tih uticaja, implantiranih progama, možda i do takvih razmera da se može govoriti o “njihovom” delu tela u nama – tzv. reptilski deo mozga.

Postoji jedan momenat, u prepletu sa prethodnima, koji nam celu priču komplikuje.

Sve naopako što nam Zlotvori rade – rade nam zbog Energije, ne iz zabave.

Energija koju nam izvlače je primarni momenat, ostalo je u funkciji energetskog eksploatisanja.

Manipulacije, mahinacije, podvale, laži… usmereni su na skrivanje Istine i na sluđivanje.

A sve to – na održavanje u nemoći i na pojačavanje naše nemoći, na naše ograničavanje i blokiranja.

A sve to – da bi nam neometano koristili Energiju, DA BI NA NAMA SLOBODNO I MAKSIMALNO PARAZITIRALI.

DEO PROBLEMA SA “TAMNOM STRANOM” PODSVESTI/NESVESNOG SIGURNO POTIČE I OD ENERGETSKE ISCRPLJENOSTI, IZ NAGOMILANIH ENERGETSKIH DEFICITA.

Već ranije smo navodili poređenje: ako mašinu čije je dobro funkcionisanje vezano za određenu količinu energije, snabdevate manjom, čak mnogo manjom količinom energije, ona počinje da se “muči”, počinje sve teže da funikcioniše, počinje da “brljavi”, počinju da joj se oštećuju pojedini delovi.

Gurnuti i stalno gurani u programe sa enormnim iscrpljivanjima – naravno da počinju da nam se ispoljavaju problemi sa funkcionisanjem upravo iz tih razloga, čak i da ili i ako nema nekakvih posebnih programa koji su nam ubačeni da bismo se loše osećali.

Mehanizam za naše povlačenje Energije možda nam je dosta jasan, objašnjavali smo ga ranije na analogiji sa pumpom za crpljenje vode, povezanog sa analogijom sa bankovnim računom. Zahvaljujući tome mi možemo da povlačimo Energiju i kada smo u energetskom defincitu. S tim što se taj deficit “BELEŽI”, KODIRA.

Ne znamo gde sve i kako, ali, tu se moramo složiti sa S. N. Lazarevim: bolesti i teška psihološka, psihofizička stanja svakako jesu neki vidovi KODOVA naših energetskih deficita, kao nekakvi šifrovani informaciono-energetski “paketi”. On smatra da se energetski deficit kodira i u lošim tzv. sudbinskim dešavanjima.

Za fizičke bolesti i psihofizička stanja kodovi za deficit su – U NAŠEM DNK.

ETO MEHANIZMA PO KOJEM SE ENERGETSKI DEFICIT PRENOSI SA GENERACIJE NA GENERACIJU, KAO NASLEĐE. Na primer: hronične i nasleđene bolesti.

Koja je u svemu ovome praktična poenta za nas bitna, jer ima veze sa izvlačenjem nekih metodoloških pouka?

Opuštanjem mi zaustavljamo trošenje Energije. Analogija, koja nikako ne može biti slučajna: sa bankovnim računom. Kada smo u “debelim” “minusima” (analogija je bolja sa firmama koje su u blokadi) – ako nam račun “miruje”, priliv sredstava ide na smanjivanje “minusa”. Mi pritom moramo da “trpimo”, pa i bukvalno da trpimo, jer ne povlačimo sredstva koja su nam potrebna za svakodnevno funkcionisanje.

DAKLE, TO, ŠTO SE OSEĆAMO TEŠKO I LOŠE PRILIKOM ZAPADANJA U DUBLJU OPUŠTENOST – U STVARI JE DOBRO!

Paradoks koji ima svoju logiku!

Najnormalnije bi bilo da ne moramo mnogo da se opuštamo, već da nas Energija koju već malo dubljim opuštanjem akumuliramo – sama od sebe tera na trošenje, na delanje U KOJEM ĆEMO UŽIVATI. I TO BI SE I DEŠAVALO DA NEMAMO “DEBELE” ENERGETSKE MINUSE: što zalazite u dublju opuštenost, sve jača energezovanost, sve veći osećaj snage, SVE JAČA VOLJA I ŽELJA ZA DELANJEM, sve veće uživanje u delanju.

AKO SE PRI SVE DUBLJEM OPUŠTANJU DEŠAVA BAŠ SUPROTNO, DA SE ZAPADA U KLONULOST I U TEŠKA STANJA – ZNAČI DA TU NEŠTO NE “ŠTIMA”!

A ne “štima” to što imamo velike energetske deficite, napravljene u ovoj inkarnaciji ili akumulirane/kodirane u DNK i u programima u koje smo inkarniranjem uskočili, svejedno nam je, problem ostaje, te ostaje.

DOBA U KOJEM SMO – KAO DA JE DOBA PRINUDNIH NAPLATA DOSADAŠNJIH “DUGOVA”. Povezano sa Entropijom, itd.

Gomilanje energetskih deficita ide maltene eksponecijalno, I TO JE PODLAČKI MEHANIZAM NAŠE NEREŠIVE ZAROBLJENOSTI! Mi inkarniranjem uskočimo u programe i aranžmane koji već nose kodirane energetske deficite. Uskočimo u različite zarobljeničke programe preko kojih smo prisiljeni na NOVA I NOVA “ZADUŽIVANJA”!

Što je više energetskog deficita “na gomili”, to nam opšte funkcionisanje, a posebno funkcionisanje percepcije i uma – POSTAJU SVE LOŠIJI I RAZDEŠENIJI.

Iz njih proizilaze loše procene, odluke, pogrešne životne vrednosti, “pogrešna” nova i nova ulaganja Energije, ITD, ITD, ITD!

Ovo “Vreme raspleta” svakako je ključno vezano za “RASPLETE” sa energetskim deficitima.

Masovna aktiviranja toliko toga lošeg (od psiholoških smetnji i enromnih povećanja količine lekova koji se koriste, preko “pandemije kancera”, T. Terzin, pa sve dalje i dalje) – nisu “od masnih kolača”! JEDNOSTAVNO – NALAZIMO SE PRED OPŠTIM “STEČAJEM”, zakočeni smo u funkcionisanju jer nam u značajnoj meri Energija odlazi na “PRISILNU NAPLATU DUGA”. Oni koji se naprežu u angažovanju kao da se ništa posebno ne dešava, ne samo da počinju sve teže da se osećaju, već i bukvalno “pucaju”, na razne načine, postaje im sve nepodnošljivije… Ako ih ovi pokazatelji ne snalaze – tim metafizički gore po njih!

Deluje blesavo, ali – rešenje zaista jeste u što više opuštanja!

Kao što je ranije rečeno – opuštanje nam je urgentno u ovom vremenu, a svođenje svih aktivnosti na one koje baš moramo da obavljamo, odnosno, njihovo svođenje na prioritete.

NARAVNO, OVO JE PRIVREMENA MERA!

Koju možda treba da primenjujemo još godinu-dve. Po Lazarevu: do 2020. godine.

Kako veća količina opuštanja, tj. aktiviranja većih “paketa” zaduženosti, može da baca u beznađe – treba se osloniti na metodu koja je ranije ovde opisana kao “EKG-metoda”, ili, nešto skorije, kao “nedistorzirana meditacija”.

Problem je u našoj intencionalnosti: mi smo bića intencionalnosti, težnji, postavljanja i postizanja ciljeva. MNOGO OPUŠTANJA U TOM SMISLU ZAISTA ISPADA KAO BOLNO I “BOLESNIČKO”, jer nas intencionalnost tera na delanja, a mi ih ne realizujemo. Ispada kao takvo, ali – šta da radimo, u takve zarobljeničko-iscrpljivačke mehanizme smo svi upali (neko u slabije, neko u jače).

Gadno u većoj “količini” opuštanja je to što nam naša intencionalnost prosto KLONE.

U tom smislu su nam “EKG-metoda” ili nedistorzirana meditacija NEOPHODNI OSLONAC: mi povremeno PRODUKUJEMO, „emitujemo“ impulse koji u vrlo kratkoj formi iskazuju naše ciljeve, to je nekakvo minimalno trošenje Energije, posebno minimalno stoga što je “razliveno”, preko stalnih sitnih misaonih impulsa, ne u snažnom kontinuitetu, kao kada se neprekidno duže vreme na nečemu angažujemo.

Te time – i zalazimo u opuštanje kojim malo-pomalo eliminišemo svoje deficite, a ipak održavamo u minimalnoj PRIPRAVNOSTI I DELANJU našu intencionalnost.


Po “Jevanđelju po Mateju” (IV, 1-10.) – odvede Duh Isusa u pustinju da ga đavo kuša.

Najpre je to bilo povezano sa postom i glađu, ali, nadalje se vidi da je suština u samoći, u pustom, “bezljudnom” predelu.

I onda imamo duhovnu bajku bez dubine i prave mudrosti i mudrih pouka.

Kušač-đavo ga nagovara da kamenje pretvori u hlebove, Isus odgovara (poznato): ne živi se od hleba, nego od svake reči iz Božjih usta. (Da dodamo: iz Božjih TRANSCENDENTNIH usta.)

Besmislica, jer – nije ga đavo držao bez hleda, već se radi o Isusovom slobodnom opredeljenju za post.

Pa ga onda đavo, kao neku Seka-Persu, vodi na vrh crkve: neka skoči dole, ako je Božiji sin. A gde li nađe crkvu usred pustinje, to zna jedino jevanđelista Matej koji je ovo, valjda, pisao. Isus mudro odgovara: ne treba kušati Boga.

Uzgred, u filmu “Matriks”…recimo da je učitelj Iluzije u pitanju – upućuje učenika kako da savlada silu Iluzije i skoči sa solitera na soliter, što sam učitelj bez problema demonstrira.

Pa onda đavo “Seka-Persu” odvodi “na goru vrlo visoku, i pokaza mu sva carstva ovoga svijeta i slavu njihovu“ (a da su i Himalaji, pa se sa njih ne mogu videti „sva carstva ovoga svijeta i slava njihova“). Pa traži od Isusa da mu se prikloni, jer će sve to biti njegovo, a Isus: samo se Bogu priklanjaj i njemu služi.

Na stranu ove naivnosti i podvale, suština je u tome da se “đavolova” kušnja vezuje – ZA SAMOĆU.

Jevanđelista Matej SVAKAKO nije imao u vidu nekakvu simboliku sa đavolom, VEĆ SASVIM DOSLOVNO ZNAČENJE. Nezavisno od toga – dešavanja sa đavolom se mogu uzeti kao simbolika za aktiviranje nekih teških, prvenstveno psiholoških procesa u samoći.

Naravno da se u vezi sa tim psihološkim procesima radi o složenostima koje nisu ni načete u opisima iz “Jevanđelja po Mateju”, jer se u vezi sa tim domenima u njemu ostaje na površini i uz obilate naivnosti. Zamislimo mi teške procese koji se u samoći aktiviraju, a za koje je dovoljno da samo IZGOVORITE JEDNU JEDINU REČENICU, nešto u vašoj situaciji analogno onome što Isus kaže đavolu: ne živi se od hleba, ne treba kušati Boga, itd, I – TEŠKA UNUTRAŠNJA DEŠAVANJA KAO RUKOM ODNEŠENA!

Milina bi bila da se problemi koji se kod mnogih mogu aktivirati u samoći razrešavaju jednom jedinom ili sa nekoliko tobože mudrih i odlučno izgovorenih rečenica!

Ima svakako mnogih koji svojevoljno ili prinudno zađu u samoću, pa ipak u njoj (uz neku prelaznu tešku fazu ili bez nje, svejedno) uspostave nekakvo svoje normalno funkcionisanje.

Međutim, sigurno je češći slučaj, tj. bio bi kod ljudi kada bi se suočili sa usamljeničkim životom, da u samoći počnu da izbijaju dosta teško podnošljive energije i sadržaji iz “tamnog dela “ podsvesti/nesvesnog.

Jedan od dobrih literarnih prikaza ovog fenomena: Lado Tajović, u romanu “Lelejska gora”, jedan je od partizana koji su se, spasavajući se od četnika, razišli tako da je svako negde u šumi bio sam, i tako da su bili udaljeni jedni od drugih. Svako danima sam, u šumi.

I – Ladi se jednog dana pojavi Đavo lično, komesar Đavo, sa kojim počinje da se druži, da razgovara, itd. Sam Lado shvata u pojedinim trenucima da kao da počinje da ludi.

Već je navođen još jedan primer: K. G. Jung, koji je (od nekog doba svog života) imao svoje „kule“ na nekom ostrvcetu, dakle – u nekoj „debeloj“ samoći. Kada su mu ponekad dolazili saradnici – retko su mogli da izdrže do desetak dana u toj „pustinji“, i to – radi se o stručnjacima za psihologiju! (Negde ranije sam pogrešno naveo – retko su mogli da izdrže dva-tri dana… Dva-tri ili desetak – suština je da nisu mogli da duže izdrže u tim usamljeničkim uslovima.)

U pitanju su psihološka stanja ili procesi zbog kojih je M. Merlo-Ponti (ili neki drugi psiholog/filozof na “M”) rekao: “Samoća dovodi (ili može da dovede) do mentalne dezintegracije”.

Do osećaja mentalnog “raspada” onoga što mi nekako shvatamo kao celovitost svoje ličnosti.

Dakle, koji je to đavo ili Đavo koji se pojavljuje u samoći?

Jeste čovek socijalno biće i deo problema potiče i od nedostatka socijalne interakcije, ali, ako ne u većoj, a ono svakako u podjednakoj meri ODSUSTVO ŽIVLJE INTERAKCIJE SA DRUGIMA – GURA ČOVEKA UOPŠTENO U DUBLJU OPUŠTENOST ILI U STANJE U KOJEM POČINJU DA SE PROJAVLJUJU SADRŽAJI I ENERGIJE IZ ONOG “TAMNOG DELA” ČOVEKOVOG BIĆA/PODSVESTI/NESVESNOG, o kojima već neko vreme malo više govorimo, jer nam je veoma važno da pronađemo načine suočavanja sa tim, a u nameri da ih uklopimo u metodologiju izvođenja promena ili samoreprogramiranja.


U redu je – ako neko prihvata objašnjenja o “tamnoj” strani podsvesnog/nesvesnog/našeg bića, o Zlotvorskim programima u nama, ali se plaši da se suoči sa njima.

Nije u redu ako se ovaj naš “region” ignoriše.

Ako se smatra da se možemo samo fokusirati “na pozitivno”, na naše moći, na našu izvornu moćnu prirodu, i da time, samim po sebi, eliminišemo sve implantirane nam programe ili teške sadržaje podsvesti/nesvesnog.

Ako se smatra da samo treba da se oslonimo na kontakt sa svojim pravim bićem, i da možemo tek tako da izvedemo taj kontakt. I kontakt sa svojim “Višim Ja”, sa svojim “Sebstvom”, sa “Univerzumom”, sa “Bogom”…

Da se može da ovaj način mimoići nimalo lak proces suočavanja sa “tamnom” stranom nas samih, nimalo lak proces odstranjivanja ili gašenja implantiranih nam programa, eliminisanja teških energija povezanih sa svim ovim elementima.

Ko u sve ovo veruje, ako želi, neka samog sebe testira, na delu kristalno jasno može da se uveri šta je od ovoga realno, a ne iluzorno, izvodljivo, i ko je u svemu ovome u pravu.

Neka se podvrgne što dubljem opuštanju (ako mu ne prija ležeće opuštanje kao način, neka jednostavno danima ništa ne radi), neka se na nešto duže vreme (bar dve nedelje) podvrgne samoći.

Niko mu u ovim uslovima ne bi smetao, nikakve informacije ga ne bi “indoktrinirale”, DAKLE, BIO BI NAČISTO SA SOBOM, PREMA SEBI, imao bi odličan uvid i pogled na dublje strane svog bića.

Ako tada zaista počnu da mu se javljaju neka svetlosna bića i neke više suštine, Bog, itd, bio bi u pravu sa tim da je “tamna strana” naše podsvesti izmišljotina kojom se neki nepotrebno opterećuju.

ALI, NAŽALOST, nulta je verovatnoća da će se to desiti! Pre bi vrlo brzo počeli maltene neopisivo teški unutrašnji procesi.

Zašto duže dublje opuštanje i usamljenost kao “lakmus-papir”?

Pa – kako drugačije da se dopre do sebe i svojih dubinskih sadržaja, kako drugačije da se oni aktiviraju?

Sigurno ne dok smo opsednuti raznim neprekidnim spoljašnjim bavljenjima, i dok smo stalno izazivani kontaktima sa drugima.


6. Na drugoj strani, u nama: “Horor, strah, užas” („Horor Biške“)

Na drugoj strani, ta ista podsvest, ili nesvesno, ili neki neznani regioni nas samih ili u nama samima – “Horor, strah, užas”, odnosno: programi, sadržaji, energije, informacije, itd. teški i strašni do nepodnošljivosti.

Opet i ovde nešto od toga se može trenutno (dakle, tako da ne postane “hronično”) “dodirnuti”, da ne kažemo – aktivirati, pomoću one iste hipnoze pomoću koje smo videli da se aktiviraju čudesno moćna dešavanja.

Naravno ne samo hipnozom. Dubinskim opuštanjem se postiže slično, ali – u suštini, da bi se aktivirala veće ili velika količina tih teških sadržaja i energija, koji onda izbijaju kao “hronični”, moraju da se umešaju neki faktori koji nam nisu znani (može da se desi to, na primer, kada ljudi dožive velike životne potrese).

Jasno je da niko ne bi svojevoljno pokrenuo teške i nerijatne procese.

Osim ako im ne poznaje razvojnu funkciju i osim ako nije dovoljno vešt u suočavanju i u kontroli aktiviranja tih sadržaja i energija ili programa.

Opet se i ovde govori o podsvesti ili o nesvesnom umu, i to, ovog puta od strane naučnika, osnivača psihologije, S. Frojda.

On je smatrao da su podsvest ili nesvesni um – rezervoari naših mislu, osećanja, sećanja, a nalaze se u “regionima” van naše svesti, i van kontrole od strane naše svesti.

Većina tih sadržaja su neprijatni, bolni, teški, tu su ishodišta anksioznosti, blokada, itd.

7. Neki primeri aktiviranih bolnih i teških potresa u podsvesti/nesvesnom.

Važno je uočiti da se u ovakvim slučajevima ne radi o “urođenim” problemima, ili o problemima koje su pojedinci “vukli” od samog detinjstva, već da se radi o naknadno aktiviranim programima. (Kao što se u primerima iz prethodnog dela teksta radilo o „naknadno“ aktiviranim procesima i dešavanjima, ali – prijatno čudesnog i poželjnog karaktera.)

U raznim situacijama, na načine koji su uglavnom enigmatični.

Ruskinja T. Mikušina, jedna od “kanala” koji primaju onostrane poruke (“status” tih poruka ostavljamo po strani). Do stanja ili sposobnosti za ovakvu komunikaciju, po njenom objašnjenju, došla je nakon prolaska kroz težak psihofizički proces, koji je trajao više od pola godine.

Jasno je osećala da neke teške energije kao vulkan izbijaju iz nekih dubina njenog bića (ovo poređenje bez dvoumljenja potvrđujem na svom iskustvu, mada ja nisam dospeo do sposobnosti komunikacije sa “svetlosnim bićima”, a tome nimalo i ne težim).

Zanimljivo je u njenom slučaju, kao antipod Marfijevom konceptu željeno čudesnog delovanja na sudbinu, da joj je u tom periodu došlo do “urušavanja sudbine”, tj. do gubitka posla, ostala je bez porodice, prijatelja, itd.

Već je navođen Tolstojev slučaj: oko pedesete godine, kada je izgradio životnu poziciju koja je po stereotipnim merilima postojećeg sveta uzorna (uspesi u književnosti, dobar brak, odlična finansijska situiranost, širok krug prijatelja, itd.) – odjednom se desio potres u svesti, sa kojim mu je sve postalo besmisleno, sam njegov život bezvredan, pa je jedina dilema koja ga je tada mučila – da li da te muke okonča konopcem ili pištoljem.

Pa i toliki drugi slučajevi, neki od njih su ovde takođe navođeni, na primer – filozof E. Sioran (od mladosti pa skoro celog života), duhovnjak R. Ošo (u jednoj višemesečnoj fazi), itd.

Zanimljivo je da je u staroegipatskim opisima “puta posvećenja” višemesečni prolazak kroz ovakav primarno unutrašnji pakao – bio najznačajniji deo “obuke”.

Ovo je jedini slučaj u kojem su teška dešavanja iz podsvesti ili nesvesnog – svesno i planski aktivirani.

U to možemo delimično da uračunamo i sistematsko praktikovanje dubinskog opuštanja, ali – radi se o nekoj dosta drugačijoj priči.

8. Dakle: iz iste podsvesti ili nesvesnog – i nadahnjujuća čuda, i neopisive muke?!

Iz iste podsvesti/nesvesnog: uopšteno, iz istog neznanog regiona našeg bića, kod svakoga od nas pojedinačno.

Da li gornji opozitni primeri znače da jedni ljudi imaju jedan tip podvesti/nesvesnog, a drugi – suprotni drugi tip?

Da je kod jednih jedan tip atrofirao, a kod drugih nije?

Naravno da nema logike da bude tako!

Naravno da svi moramo imati oba “tipa” podsvesti ili nesvesnog.

Ili je to ista podsvest/nesvesno, ali sa dve opozitne oblasti.

Ne znamo o čemu se radi, nemamo jasan, direktan spoznajni ili iskustveni uvid u te dubine nepoznanica našeg bića.

Da ih označimo, iz praktično-“operativnih” razloga, kao dva odvojena PROGRAMA ILI PORTALA.

Jedan portal nas vodi našim IZVORNIM domenima, ili, drugačije rečeno – u jednom slučaju se aktiviraju opcije našeg izvornog programa ili izvornih programa.

U drugom slučaju, u ovom potonjem slučaju sa mukama, recimo da se radi o našim DISTORZIRANIM domenima, da li ih je-nas je iskrivio neki bog Parazit-Zlotvor ili neko drugo neočekivano gadno Čudo(vište), ne znamo i ne bi nam nešto pomoglo i da znamo (ko je tu konkretno u pitanju).

Dakle, u ovom drugom slučaju imamo posla sa nekim Zlotvorskim programima, nebitno je u kojem smislu i vidu: da li su to ugrađeni programski “virusi” u naše izvorne programe, da li posebni programi ugrađeni u neki “slobodni prostor” našeg bića, itd.

To bi bio (drugi) “portal” koji vodi tim bićima ili tom biću koje nas je distorziralo i koji drže nas u zatočeništvu. Preko tog portala ili preko tih programa oni mogu da utiču, i stalno i utiču na nas.

Prava “konstelacija” svega toga nam je nepoznata, mudro je da iz ovoga što nam je jasno izvučemo zaključke koji će nam biti od pomoći u našem RAZVOJNO-OSLOBODILAČKOM DELOVANJU.

9. Moramo “raditi” i sa “tamnom” i sa “svetlom” stranom svog bića (podsvesti/nesvesnog)

Oba “portala” ili tipa programa su dva dela našeg bića.

Što znači da u svom razvoju, ako želimo razvoj, moramo uzeti u obzir oba regiona svoje podsvesti ili nesvesnog.

Ako se borimo SAMO da “izvučemo na svetlost dana” ono što je moćno u nama – moć će nam “boraviti” na “trusnom tlu” onog drugog dela našeg bića.

I koliko god moći da oslobodimo, i ma koliko da se uživimo u ulogu moćne osobe – “zemljotres” ili “vulkan” onog “tamnog” dela nas samih može kad-tad da proradi i da nas “sagori”.

Na tom “trusnom tlu” postižu rezultate i izgrađuju svoju moć najviše tajnaši, koučing-zanesenjaci i slični (mada oni možda svi potpadaju kao podvrsta u tajnaše), ali i njuejdžeri i svi “obični” ljudi (koji to čine spontano, bez neke posebno osmišljene strategije) – KOJI BAHATO IGNORIŠU TAMNU STRANU SVOG (NAŠEG) BIĆA.

A posvećeno bavljenje samo “tamnom” stranom nas samih, od psihoanalitičkog kopanja po prošlosti do metafizički rezignirano-pasioniranog bavljenja onima koji su nam “tamnu” stranu instalirali i/ili koji upravljaju nama i našim životima, iz “komandnog centra” sa druge strane tog “portala” u nama – znači naše tonjenje u “živo blato”, od hronične rezigniranosti ovim besmislenim životom (a tačno je da je POSTOJEĆI zemaljski život takav), do prave depresije i pomisli na samoubistvo.

Dakle, nije rešenje bavljenje SAMO jednom stranom našeg bića ili naše podsvesti/nesvesnog.

10. Razgrađujmo jedno, pothranjujmo drugo!

Nekakva dva generalna saveta u vezi sa ovom važnom temom (koji su pomalo i varijacija jednog te istog saveta):

A) moramo imati u vidu obe strane našeg bića/podsvesti/nesvesnog, moramo tražiti svoja rešenja, ako nam nije prihvatljivo ono što drugi o tome kažu, za paralelno bavljenje obema stranama;

B) način delovanja ili metodologija za kojom tragamo mora biti, dakle načelno, usmerena; a)  ka neutralizovanju energija, gašenju programa, “zatvaranju” “portala” “tamnog” dela našeg bića/podsvesti/nesvesnog, ka onome što sam negde označio kao – “eliminisati Zlotvore iz sebe”; b) ka aktiviranju naših izvornih programa, ili ka samoreprogramiranju.

Znam da je model koji sam već dao – ljudima danas smešan i naivan, ali… to ne znači da se neće vremenom pokazati kao avangardan (možda hoće, možda neće).

On je objašnjen u prethodnom dvodelnom tekstu o nedistorziranoj meditaciji.

Na jednoj strani je dozvoljavanje programima i energijama iz “tamnog dela” da izbijaju.

Smireno ih istrpeti (istrpljivati) znači polako ih razgrađivati.

Na primer: dok opcijama besa dozvoljavamo da se ispolje kroz AKCIJE, govor, postupke, itd. prema drugima – mi ih samo UKREPLJUJEMO. Kad ih istrpimo u stanju opuštenosti – mi ih ne pothranjujemo, postupno takve opcije i energije vodimo “atrofiranju”.

A težnje, ciljevi, intencionalnost… Tu su načelno prihvatljivi, u metodološkom delu težnji ka ciljevima, mnogi tajnaški modeli.

Model koji sam ja predložio je: nedistorzirana verzija meditacije.

Ako neko dođe do modela koji više “obećava”, ukoliko ne podleže zaštiti autorskih prava ili zakonu o intelektualnoj svojini, neka ga objavi, rado ću da ga probam…


1. Čuda hipnoze

Retko ko nije bar nešto fascinantno čuo ili pročitao o hipnozi, tj. o čudima koja izvode ili se dešavaju hipnotisanima.

Dok je to u rangu priča o promenama, kao sa hipnoterapijom, priča onih koji su je „koristili“ – možda i nismo baš spremni da poverujemo, a i mnoštvo je tu pitanja i nepoznanica.

Ali, “jednokratna” čuda hipnoze su mnogima poznata. Osobito ona koja možemo da pratimo na snimcima.

Svakako ne najveća, ali dva kojih se trenutno sećam.

Baka, pognuta, sa išijasom, spondilozom i celim takoreći “obaveznim” registrom smetnji i oboljenja koja idu sa starošću.

Hipnotisna – ona sa lakoćom pleše. (Čini mi se da je to izveo neki profesor pred studentima, ne sećam se na kojem fakultetu i sa kojim ciljem.)

Mladić, kojeg hipnotizer, hipnotisanog, postavlja tako da mu je glava na jednoj stolici, a pete na drugoj stolici (između stolica nema nikakvog oslonca).

Mladić ostaje u vodoravnom položaju, kao da je od drveta.

Dodatno, devojka dolazi i seda na njegov stomak.

2. Uzgred: hipnoza – vatra kojom ne treba da se igramo!

U čuda hipnoze se svakako mogu računati i efekti tzv. hipnoterapije, lečenja pomoću hipnoze, koje se izvodi tako što se hipnotisanome, u hipnotičkom ili poluhipnotičkom stanju sugerišu programi izlečenja ili otklanjanja problema koji ih muče.

Postoji i knjiga (zaboravio sam ime autora) sa primerima iskustava zalaženja pomoću hipnoze u dešavanja iza rođenja, u „procedure“ koje su prethodile rođenju, i takođe primera zalaženja, pomoću hipnoze, u prethodne inkarnacije.

Što su “nadogradnje” postupka koji se koristi u psihologiji (tj. bar se nekada koristio), da bi pacijent došao do zaboravljenih, potisnutih događaja iz najranijeg detinjstva, jer se smatra da oni, ako nose nerazrešene konflikte, ostavljaju traume i blokade za ceo život (to je bar koncept nekih pravaca psihologije).

Željnima čuda, sve ovo nam svakako deluje fascinantno.

I sam čin hipnoze, i “predeli” u koje se zalazi – zaista jesu za fasciniranost.

Međutim, sve to je tako sumnjiv i uistinu nepoznat teren, da je mudrije i ne zalaziti na njega!

Posebno ako sve to povežemo sa nivoom i “konstelacijom” svesti, i hipnotizera, i hipnotisanog.

Dajte da mi, najpre, pod svesnim “rukovodstvom” uma ovladamo sobom i prostorima nas samih koji su nam ovim putem dostupni, kako dublje i dalje u tome budemo napredovali – tako će nam se otkrivati i tajne na koje se danas pod rizikom, nasumice, sporadično, nepovezano, nabasava kroz hipnozu.

3. Ponavljamo aksiom: možemo da ispoljimo ono što kao opcije imamo u svojim programima.

Već je ranije navođen jedan od aksioma: mi možemo da ispoljimo nešto, da demonstriramo ponašanje i sposobnosti – KOJE IMAMO U SVOM PROGRAMU, tj. u nekim svojim izvornim ili distorziranim programima.

Ne nešto što je kao opcija sasvim van repertoara naših programa.

Možda je dosadno da ponavljamo primere sa životinjama, ali, evo još samo jedanput: lav može da bude surov ili pitom, zavisno od uslova u kojima je od mladunčeta odrastao. I to su koridori njegovih programa. Ali ne može da peva kao ptica, ne može da mu izraste surla. Jer te opcije nema ni u kakvom kutku njegovih DNK i/ili nekih drugih programa.

Ljudi koji su kroz istoriju ispoljavali tzv. paranormalne ili natprirodne sposobnosti (telekineza, bionergetsko lečenje, telepatija, itd.) – mogli su da ih ispolje jer su one bile negde u njihovim programima, a ne znamo kako su se u njihovoj inkaranciji aktivirale.

Pretpostavka ili čak zaključak, da svi mi moramo nositi u sebi takve programske opcije, samo što su nam zaturene, odnosno, samo što treba da otkrijemo načine kako da ih aktiviramo – su za neku drugu priču (tekst).

4. Šta pokazuju (ili na šta ukazuju) ona prva čuda hipnoze?

Uzmimo baku “okovanu” išijasom, spondilozom, artritisom, itd, a koja pod hipnozom propleše, uzmimo je kao simbol ove teme.

NIJE NJOJ TE NEOČEKIVANO ZDRAVO POKRETE I GIPKOST TELA ODJEDNOM HIPNOTIZER “UDAHNUO”!

On joj je samo pomogao da ona aktivira zdrave pokrete tela koje (ona) nosi u sebi, svim svesnim, spoljašnje-fizičkim zdravstvenim ograničenjima u prkos.

Gore smo spomenuli primere onih koji su kroz istoriju imali tzv. paranormalne ili natprirodne sposobnosti. Jer su im sa inkarniranjem proradile, ili im je “namešteno” da im u toku inkarniranja prorade te programske opcije. Možda u smislu nekakvih “mutacija” u okviru nabačenih Zlotvorskih iskrivljenja naših izvornih programa.

U SLUČAJU BAKE KOJA PROPLEŠE POKAZUJE SE DA SU NAM SVIMA RAZNE ČUDESNE PROGRAMSKE OPCIJE NA RASPOLAGANJU, nezavisno od toga da li smo se inkarnirali za njihovo aktiviranje ili ne.

Samo treba da nađemo načine (ključeve) da ih svesno aktiviramo.

Hipnoza naravno da nije takav način. Veliko postignuće hipnoze je u tome što nam je na brojnim ovakvim primerima omogućila da shvatimo kakve sve moći nosimo u sebi. Ali ona u ovom smislu nije pravi način!

5. E. Kue, Dž. Marfi: “Moć podsvesti”.

E. Kue, nešto kasnije P. K. Žago, kao možda rodonačelnici tajnaškog pokreta i “filozofije”.

Suština Kueovog koncepta sa onim što je on nazvao autosugestijom: “proslediti”, KROZ UPORNA PONAVLJANJA, neku ideju, želju, nameru, svom nesvesnom, ono će ideju realizovati. On je najviše eksperimentisao sa radom na ozdravljenju.

Za njega je ključna uobrazilja, ono što sebi sugerišemo da uobrazimo, tj. ne da se snagom volje naprežemo da nešto postignemo, već – da se oslonimo na sliku i ubeđenost da se nešto može ostvariti.

Svakako mnogo popularniji, iz našeg doba – Dž. Marfi, ima u suštini isti koncept, samo ga odlučnije i smelije proširuje NA DEŠAVANJA U ŽIVOTU, proteže na ono što ovde nazivamo životnim tokovima, ili na tzv. sudbinu.

Metoda je slična kao i kod Kuea: u stanju opuštenosti treba fiksiranjem, ponavljanjem, zamišljanjem, da sliku cilja prosleđujemo svojoj “Podsvesti”.

Ona će nam uvek, smatra on, izaći u susret.

Sudeći po mnoštvu primera koje obojica navode, a valjda ih nisu izmišljali, njihov metod se pokazivao efektivnim. Kao i kod tolikih kasnijih i savremenih tajnaša.


8. Relativno dublja opuštenost kao uslov ili “predigra” za nedistorziranu meditaciju.

 

Ponegde u literaturi o meditaciji može se naći preporuka da se uoči meditacije prethodno malo treba opustiti.

A šta će nam to “apriorno” opuštanje, ako se smatra da je meditacija način kojim se postiže najdublja opuštenost koja je moguća u svesnom stanju?

Ranije sam “EKG-metodu” svrstavao u vidove opuštanja.

Nije to sasvim netačno, posebno ako se ona posmatra u kontekstu sa našim zagnjurenostima u svakakve svakodnevne aktivnosti. Tako da se može iskazati paradoksom – “opuštajuće naprezanje”.

Ipak, sada joj u ovom konceptu sa nedistorziranom meditacijom, dakle, obema, dajem nešto drugačiju funkciju.

U skladu sa tom drugačijom funkcijom (koja je objašnjena u sledećem odeljku) – SEANSA DUBINSKOG OPUŠTANJA DOLAZI KAO USLOV ILI “PREDIGRA” ZA NEDISTORZIRANU MEDITACIJU.

A taj vid opuštanja, bez dileme i jasno kao dan je – LEŽEĆE OPUŠTANJE. Nema dubinskog opuštanja bez ležećeg opuštanja!

Seansa ležećeg opuštanja, recimo u trajanju od 30 minuta KOMPLEMENTARNA JE seansi nedistorzirane meditacije u proprocionalnom trajanju – od 30 minuta.

Komplementarnost znači DA SE MEĐUSOBNO DOPUNJUJU, čine spregu u onome što se pomoću njih dve postiže.

Već smo konstatovali: NEDISTORZIRANA MEDITACIJA JE INSTRUMENT NAŠE INTENCIONALNOSTI, a ne instrument našeg opuštanja, i ne instrument nekih nebuloza za postizanje kosmičke svesti (uuu, koja bi to milina bila – u ovakvim složenostima nas samih i života koji živimo, sa maltene neuhvatljivim brojem varijabli u svemu tome: samo meditirate i svest vam se vine iznad oblaka!).

Dakle, nedistorzirana meditacija je instrument suptilnih napora i misaonih težnji ka postavljenim ciljevima, ležeće opuštanje je prethodni uslov za primenu tog „instrumenta“.

9. Malo konkretnije: meditativni “krug” sa misaonim impulsima-„šiljcima“ (iz “EKG-metode”).

 

Dakle, nikako ne može biti po principima izvornog funikcionisanja našeg uma da nam um bude, recimo – pola sata ili zaustavljen ili prikovan samo za jednu tačku.

ALI MINI-IMPULSI, RITAM MINI-IMPULSA I JEDNOG I DRUGOG U REDU SU, kao što je u redu da uzmemo vazduh i ritmično zaustavljamo disanje prilikom plivanja (a upravo po ritmu “EKG-metode”).

U okviru svoje lične vizije promena koje želimo da izvedemo, kojima težimo – mi imamo nekakav set ciljeva.

Načini formulisajna cljeva, opštost ciljeva, izbor ciljeva – posebna su tema, za početak: dovoljni su oni koje svako za sebe ima, i onakvi kakvi su.

Svaki mini-impuls, misaoni impuls, od nekoliko ili desetak sekundi, a to je onaj “šiljak” u “EKG-metodi”, znači da se tada usmerimo na po jedan, redom, od tih ciljeva.

Onda dođe duža “pauza”, ravna ili skoro ravna “linija” na „kardiogramu“, a ona je nekoliko puta duža od dužine misaonog impulsa.

Naravno, ove “merne jedinice” su samo orijentacione, niti mi bukvalno merimo sekunde, niti nastojimo da one budu bukvalno podjednake u svakom impulsu ili “pauzi”.

10. Ka “duhu” reči/rečenica.

 

Cilj može da bude iskazan nekom rečju opšteg značenja (Moć, Sloboda, itd.), može nekom kraćom frazom (rečenicom) (npr: “Slobodno raspolagati svojom Energijom”).

A može i duža rečenica, sa preciznijim značenjem.

Zaobilazimo jedan od tajnaških principa, koji se ovde ipak nekako nameće: način na koji se formulišu ciljevi.

Zabeleženi cilj je refleks NAŠE INTENCIONALNOSTI, težnje nečemu.

Da li ćemo ga, po tajnaškoj “recepturi” definisati kao već ostvareni, ili drugačije, naravno da je svejedno, u svakoj, bilo kakvoj (samo ne nepreciznoj i konfuznoj) formulaciji, mi znamo da se radi o našoj težnji i o cilju kojem težimo.

Uostalom, naš um se buni na tajnašku formulaciju cilja kao već postignutog, jer mi jasno znamo i vidimo da nismo cilj postigli, već da mu težimo. Kada se bavimo konstruisanjem zgrade i težnjama na njenoj izgradnji – mi se ne postavljamo kao da je ona već izgrađena. Imamo sliku čijoj realizaciji težimo, ali smo svesni da te zgrade u realnosti nema.

Drugo, bitno: NASTOJIMO DA SE MANJE UGLIBLJUJEMO U SAME REČI, A VIŠE DA NEKAKO “LEBDIMO” NAD NJIHOVIM ZNAČENJEM, tj. nad značenjem fraza i rečenica.

Nastojimo da uđemo u “DUH” REČI I/ILI REČENICA, u „duh“ njihovog značenja.

Teško je ovo konkretnije opisivati, za sada dovoljno je da ovu razliku imamo u vidu.

Kako postajemo uvežbaniji u ovoj proceduri, tako postajemo i veštiji u svemu od čega se ona sastoji.

11. Dobit “na prvu loptu” od nedistorzirane meditacije.

 

Da li će nam baš ona, kako, koliko uspešno biti “POLUGA” ILI INSTRUMENT za ostvarivanje ciljeva, za izvođenje promena, ZA RAZVOJNO-OSLOBODILAČKU DELATNOST, još ne znamo.

Kao što je gore rečeno: treba vremena za primenu i istraživanja, da bi se izvodili pouzdaniji zaključci.

Međutim, postoji dobit koja nam dosta lako i brzo stiže sa primenom nedistorzirane meditacije, svakako u sklopu sa komplementarnim ležećim opuštanjem.

A to je jedno opštije stabilizovanje, jasni začetak harmonizovanja našeg funkcionisanja.

Naravno, zavisi to od “uzglobljenosti” mnoštva onih faktora ili varijabli nas samih i uslova u kojima smo (za koje istočnjački, i ne samo oni, duhovnjaci ne haju, redukujući svu metodologiju na samo jednu metodu).

Neko može da bude u nekoj “debeloj” neravnoteži, neko ne, neko u iscrpljujućim životnim zadatostima, neko u lagodnijim uslovima, itd.

Međutim, generalno, jedno opštije stabilizovanje i jasni začetak harmonizovanja našeg funkcionisanja treba da budu očekivana dobit “na prvu loptu” od praktikovanja nedistorzirane meditacije.

12. Napredniji metodološki sklop sa nedistorziranom verzijom meditacije.

 

Opisani “kružni” fokus na ciljevima iz sopstvene vizije – nije statičan, statično “ušančivanje” u jednoj temi-mantri-slici, kao u “zvaničnoj” meditaciji. Jer pažnjom redom „“šaramo“ po setu ciljeva.

Ipak jeste PASIVNIJA DUHOVNO-INTELEKTUALNA “aktivnost” (iskazano kroz paradoks).

Umu je potrebna i aktivnija ili u pravom smislu aktivna duhovno-intelektualna “aktivnost”.

To bi bilo, podrazumeva se, promišljanje, razmišljanje.

Bilo samih postavljenih ciljeva, pa onda može vremenom da dođe do korekcija i redefinisanja, bilo nekih drugih metafizičkih tema, na podsticaj onoga što se čita ili van toga.

Ova aktivnost bi “išla” u dodatnih 30 minuta, na onih 30’ (ležećeg opuštanja) + 30’ (nedistorzirane meditacije).

13. “Metodologija i Istina”, odluka, da se više ovde ne bavim metodološkim pitanjima?

 

To je fleksibilni iskorak u skladu sa promenljivim okolnostima.

Jesam u tom tekstu iskazao rešenost da se ovde više ne bavim metodološkim pitanjima.

Jer, ako mi je i sam blog, skupa sa svim tekstovima, slabo nešto smisaon, u sklopu svih elemenata po kojima to mogu da procenjujem, TEK je bavljenje metodološkim pitanjima nešto što je besmisleno.

No, kako mi se čini da se u ovom slučaju radi o “uvezivanju u paket” nekih baš-baš značajnih duhovno-praktičnih elemenata, to, eto, postupam mimo odluke iz tog teksta.

Da je neka drugačija priča, rekao bih: “Na potencijalnu korist drugih”, ali, nažalost, nema raspoloživih elemenata da se tako nešto kaže.


(Napomena: umesto dosadašnjih rezimea – naslovi odeljaka, koji svi skupa čine rezime.)

1. Znak pitanja i uzvičnik u naslovu.

Znak pitanja znači da je verzija meditacije koja će ovde biti opisana – MOGUĆA PRAVA (IZVORNA) MEDITACIJA.

Što znači da je za pouzdaniji zaključak potrebno još dosta eksperimentalno-iskustvenih provera.

A uzvičnik znači – da bi ovo, ako bi se pokazalo kao tačno, bilo dosta značajno PRAKTIČNO otkriće u duhovnosti/metafizici.

Sa kojim bi se TEK moglo reći ono što sam negde ranije rekao, možda za Ravnotežu, parafrazirajući početak tajnaškog filma “Tajna”: “Prava Tajna, je, NAJZAD, otkrivena!”.

No, za opravdanost ovakvog uzvičnika tek treba sačekati!

2. Još jednom, kao osvrt: moja početna isustva sa meditacijom.

Desetak godina najmanje, možda ne baš dvadeset, ali – priličan broj godina svakako. (Bio sam) u meditaciji.

Dakle, i sva dosadašnja kritička sagledavanja meditacije zasnivaju se na, ako ne priličnom, a ono svakako solidnom poznavanju prakse meditacije.

Na solidnom iskustvu sa njom.

Vehunac postignuća u tom iskustvu, a upravo i po kriterijumima iz same literature o meditaciji, tj. i iz samih izjava najvećih “majstora”: maltene neopisiva prijatnost stanja bezmisaonosti.

3. Pa završna iskustva sa meditacijom.

Pa onda: šta sam tražio preko hleba pogaču?

Što se nisam usidrio u tom postignuću, pa da teram sa njim i, što kaže narod – “Bog da me vidi”?

Jer sam u dubini duše slutio da tu nije kraj ili vrhunac, ili, drugačije to isto rečeno: slutio sam da u tom postignuću i u samoj meditaciji postoji nešto “što ne štima”.

To je kao da želite da budete beskompromisni u razotkrivanju svih istina, pa vas okolnosti same od sebe guraju u najteža stanja, jer ste vi to želeli.

JER JE TO PUT RASKRINKAVANJA PODVALA, I OTKRIVANJA ISTINE, a ne put prijatnog lebdenja u stanju bezmisaonosti (“Put belih oblaka”, što reče jedan od duhovnih podvaldžija imenom Ošo).

Potom su mi se aktivirale energije i programi podsvesti, nesvesnog, kako god da ga/je nazovemo.

Užas i jeza! Nije ni za prisećanje, a kamoli za opisivanje!

Prvi najjači krug od skoro godinu dana, pa nešto slabiji, ali ipak još izuzetno jak, do granice nepodnošljivosti  – od nekoliko (možda 6-7) godina.

Tada, meditacija ne samo da nije ič pomagala, nego nije bila ni izvodljiva!

Zar je nekome, kome kao da čupaju dušu – do bilo čega na ovom svetu?!

Pa neka je to i sveti obećani prut meditacije koji ga izvači do spasonosnog spruda!

4. Slažem se sa sobom: postojeća verzija meditacije je podvala.

 

I nakon svih ovih, ovakvih iskustava, uz nekakvu minimalnu stabilizovanost, kasnije sam se u više navrata ponovo vraćao meditaciji, pokušavao, introspektivno se pratio, preispitivao, upoređivao, da bih konačno, bez kolebanja zaključio:  meditacija, dakle, postojeća, “zvanična” verzija meditacije je – velika duhovna metodološka podvala.

Razni ti podvaldžijski aspekti su ovde već, u nekoliko tekstova, kao što se kaže – apsolvirani.

Poslednji takav zaključak se odnosio na meditaciju kao odličan psihološki mehanizam potiskivanja.

Njome mi ne dozvoljavamo Zlotvorskim impulsima, ili impulsima iz njihovih u nama programima – da izbijaju u svest, da ih osvešćujemo i razgrađujemo.

5. Međutim, kao i u svemu distorziranom: postoji zdravo jezgro koje je distorzirano.

 

To je opšti model koji su bogovi Paraziti-Zlotvori, u svom poduhvatu na prikrivanju Istine i istina obilato i koristili i usavršili možda do savršenstva: najčešće u osnovi svake podvale, mahinacija, laži – po-stoji neko zrnce Istine i/ili istina. A onda su, kao u grudvi od koje se formira lavina, oni i/ili njihovi zemaljski eksponenti iskrivljavali, dodavali i dodavali, slojeve i nanose, kako bi laž bila što ubedljivija.

SUŠTINSKI: distorzirana verzija meditacije vezuje se za opuštanje i za fokus na ili ka jednoj tački. Smisao – usmeriti Energiju svih misli ka jednoj jedinoj tački, mantri, slici, reči, ili – ka bezmisaonosti.

CILJ: utišavanje svih misli, postizanje viših stanja svesti, u perspektivi – “kosmička svest”, kontakt sa Sebstvom, itd, ko zna na koje sve načine su krštavali te ciljeve.

Povežimo sa ovim distorzijama poznati, valjda i drevni ezoterički princip, koji je, uostalom, i bez ezoterije sasvim logičan i iskustveno utemeljen (u našem nemetafizičkom iskustvu): “Gde vam je pažnja, tamo vam je svest, tamo vam otiče Energija, to sve više svojom Energijom ojačavate, to sve više privlačite u svoj život”.

Ko ume da soliedno zaključuje (i imao je najmanje dvojku iz logike) – sam će izvući zaključak iz prethodnih teza.

Dakle, mora da postoji ZDRAVO IDEJNO JEZGRO MEDITACIJE!

6. Nedistorzirana meditacija kao instrument intencionalnosti.

 

Već smo naglašavali značaj naše intencionalnosti (naših težnji, postavljanja i postizanja ciljeva).

Sadašnjost postoji samo u opuštanju, van toga, u delanju – nema je. Čim pokušamo da je uhvatimo, već izgovaranjem prve rečenice – mi smo je prevazišli, ukinuli.

U delanju nema sadašnjosti, ima – INTENCIONALNOSTI.

Zamenimo mantru, sliku, reč, bezmisaonost ili nešto šesto što je fokus distorzirane meditacije, zamenimo ih – CILJEVIMA koje sebi postavljamo, u okviru pretpostavljene svoje VIZIJE PROMENA kojima težimo, i – ETO SUŠTINE NEDISTORZIRANE VERZIJE MEDITACIJE.

7. Nedistorzirana meditacija i “EKG-metoda”.

 

Dakle, u nedistorziranoj meditaciji nastojimo da svu pažnju i Energiju saberemo, kao preko sočiva sa sunčevim zracima, ali – redom ka svakom od ciljeva. Tu je taj jedan zdrav momenat meditacije, koji je vremenom, kroz epohe, distorzijama preusmeren na nešto drugo.

Već smo isticali: naš um nije statičan, ne može se umrtviti (tj. možemo mi mnogo toga da učinimo, pa i da zaustavimo rad uma, kao i disanje, pitanje je da li je to što činimo u skladu sa izvornim funkcionisanjem, u ovom slučaju – našeg uma). Kao što su u prirodi Energije stalno kretanje i  procesi (osim u posebnim uslovima). Dokaz za to su snovi: um nam radi i u stanju najdublje prirodne opuštenosti.

Dakle, nije u skladu sa prirodnim funkcionisanjem uma da nam on, bilo pola sata, recimo da je to vreme trajanja seanse meditacije, stane, bilo da pola sata bude prikovan bukvalno samo za jednu tačku (mantru, reč, sliku, itd.).

Ono što je prirodno je da u primeni ove metode imamo RITMIKU I FAZE: a) misaoni impuls na jednom sadržaju-temi, možda nekoliko, desetak, bilo koliko u tom smislu, sekundi; b) “impuls” bezmisaonosti, ili nastojanja na bezmisaonosti, koji je nekoliko puta duži.

Pa tako u smenama, u ritmu, sve vreme trajanja seanse nedistorzirane meditacije.

UPRAVO U SMISLU U KOJEM JE TO OBJAŠNJENO U TEKSTU O “EKG-METODI” (koga zanima – može da krene unazad i pronađe tekst o njoj), a sama, tamo data slika kardiograma je odlična simbolika ove metode. I, kao što je tamo objašnjeno – sigurno da nije slučajnost da pokušavamo da rad uma uskladimo sa ritmom rada srca.