Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: септембар 2016

Da ne kačim ovde sliku sinusoide, ko je se ne seća, može da je nađe.

Ako se Ravnoteža i spominje u duhovnim delima kao faktor, onda je to tek deklarativno, u smislu poznatih načelnih-beskorisnih-demagoških preporuka: treba biti u Ravnoteži.

Pri čemu se, jasno, Ravnoteža shvata kao STATIČKI momenat ili stanje: setiš se Ravnoteže, ili te neki prosvetljeni na nju podseti, pronađeš je, a onda uživaš u njoj.

Naivno i naopako, kao i maltene sve u okviru stare-postojeće duhovne paradigme!

RAVNOTEŽA JE, U PRAVOM SMISLU, DINAMIČKI FAKTOR!

U AMBIJENTU KARANTINA-PAKLA-ZATVORA UPRAVO JE SVAKODNEVNA, IZ MINUTA U MINUT, BORBA ZA RAVNOTEŽU – DEMONSTRIRANJE VRHUNSKE MUDROSTI I SNAGE DUHA!

Zašto baš u ovom Ambijentu? Jer su ga bogovi-Paraziti tako simpatično uredili, tačnije – PREUREDILI, da je sam po sebi usmeren na to da ljude drže što dalje od Ravnoteže. Kosmička reklama za zemaljski Karantin-Pakao-Zatvor bi mogla da bude: „Dođite u naš Karantin-Pakao-Zatvor, hronična neravnoteža van je zagarantovana!“.

Teško je u ovom smislu izvoditi nekakva statistička uopštavanja, ako bi se po slobodnoj proceni to ipak učinilo… možda je 99,99% ljudi na Zemlji u hroničnoj neravnoteži. Što u istom procentu i nema svesti o Ravnoteži i neravnoteži, što se na njih i ne obraća pažnja – to je gratis-dodatak.

Čim bogovi-Zlotvori od nečega udaljavaju ljude – ZNAČI DA „U TOM GRMU LEŽI ZEC“! Znači da je u tome upravo rešenje, ili jedno od značajnih rešenja, jedan od ključeva za Izlaz.

I zaista – Ravnoteža je baza za sve ostalo, za sva ostala naša duhovna i neduhovna postignuća, baza za aktiviranje Moći, za osvajanje Slobode, itd.

Dakle, u pravom smislu, na koji nas se novom duhovnom paradigmom upućuje, Ravnoteža je DINAMIČKI FAKTOR (PROCES). Upravo onako kako nam to pokazuje SINUSOIDA: imamo uspinjanje u naprezanju, do vrhunca, pa imamo silazni put, ka opuštanju, u koje zalazimo sa silaženjem „u minus“, ispod nulte linije, dođemo do „vrhunca“ ili „dna“ opuštenosti, onda krećemo sa naprezanjem, itd.

Onima koji nisu po duhu bliski sa novom duhovnom paradigmom – dođe kao nekakva nebuloza ovakav koncept Ravnoteže, oni tu ne mogu da vide nekakvu vezu sa duhovnošću. Pa, u ovom konceptu su u pitanju FREKVENCIJE, NAŠE VIBRIRANJE. Naprezanje i opuštanje, koji proizvode naše frekvencije, koji su i odraz naših frekvencija. Valjda nije teško uporediti u ovome našu sinusoidu naprezanja i opuštanja sa treperenjem žica na instrumentu?

Frekvencije imaju u našoj sinusoidi Ravnoteže dublje značenje: Ravnotežu ne dobijamo mehaničkom primenom jedne jedinstvene formule. Sinusoida jeste njen opšti simbol, ali su tipovi naprezanja i opuštanja u okviru njega različiti, kao i – amplitude, udaljenosti od nulte tačke.

Sa većim udaljenostima – imamo grublje vibracije, sa manjim – više vibracije.

Za nekoga sa višim vibracijama svesti – idealno je da ima, na primer, sat vremena naprezanja + sat vremena opuštanja, za nekoga sa nižim vibracijama svesti: osam sati + osam sati, i dovoljno mu je da bude u Ravnoteži. Govorimo o idealnoj konstealciji, podrazumeva se da smo svi prisiljeni da budemo u ovom drugom „aranžmanu“. I dok je onaj ko je sa grubljim vibracijama svesti – u RODNOM PODRUČJU sa osam + osam sati, dotle je ovaj ritam ubistven za svest viših vibracija.

Takođe: tip naprezanja ili opuštanja. Za grublju svest, na jednoj strani – grublji poslovi, aktivnosti potpuno neevolucionističke, na drugoj strani, u zoni opuštanja: to može biti i televizija, i dugi razgovori, i čitanje bilo čega, takvoj svesti sve ovo je – opuštanje. I mnogi sa grubljim vibracijama svesti nekako intuitivno i uspevaju da uz ove tipove naprezanja i opuštanja i budu u kakvoj-takvoj Ravnoteži. Svesti viših vibracija: opuštanje u vidu televizije, novina, razgovora – ne da nije opuštanje, nego su i vidovi izuzetnog zamaranja, zamaranja koje potiče od neevolucionističkih besmislica, koje su im vidovi energetskog iscrpljivanja.

Dakle, u novoj duhovnoj paradigmi i VAGA više nije simbol Ravnoteže, u njoj se ona shvata kao jedna od podvala, u ovom slučaju sa pojmom Ravnoteže.

Simbol Ravnoteže u novoj duhovnoj paradigmi postaje – SINUSOIDA!


Geteov „Faust“:

Gospod: Na Zemlji zar ti ništa nije valjalo?

Mefistofel: Ne, Gospode, uvek je tamo traljavo. Uistinu sirote ljude žalim, ne želim čak ni sam da im podvalim.

Prihvatljiv obrazac moćnog, kosmički inteligentnog bića, koje čini Zlo, služi se Zlom, ali – dozirano i u funkciji duhovnog evolucionizma. To je predstava o Luciferu, koja se može naći na mnogim mestima. (Nebitna su nam ovde tačna imena i činjenice, bavimo se predstavama ili načelnim „stvarima“.)

Nije mu cilj maltretiranje samo po sebi, već – Zlo i maltretiranje preko kojih se kali i uči, te koje omogućuje, provocira duhovno napredovanje, koje je, kao što stoji u nekim objašnjenjima: KATALIZATOR (UBRZIVAČ) DUHOVNOG RASTA.

DA POŽELIMO DA NAS SNAĐE TAKVO ZLO!

OVO ZLO KOJE NAS JE SADA SNAŠLO – NEMA VEZE SA TIM KORISNIM, POŽELJNIM I INTELIGENTNIM ZLOM!

Zlo, koje nam isporučuju sadašnji, bivši, ko zna koji i kakvi, kadašnji, bogovi-Paraziti, bogovi-Zlotvori, bogovi-nadzemaljski Vladari Zemlje: nije ni prineti tom korisnom Zlu koje je katalizator duhovnog rasta.

Jedino duhovno slepi ne vide i ne osećaju da su Zlo i Zli koji sada vladaju Zemljom – u zoni potpuno duhovno nefunkcionalnog i štetnog psihofizičkog i duhovnog mrcvarenja ljudi.

Oni su, u odnosu na opisanu predstavu o Luciferu – nekakve kosmičke „sirovine“ (kaže se za onoga ko je primitivan i sirov), kosmički otpadnici.

Svakako da je i njih u krajnjoj instanci morao Stvoritelj kreirati. Kako je došlo do toga da u interakciji njih i programiranih uslova u koje su ubačeni – dođe do ovakvog i ovih razmera njihovog izvitoperivanja, ne možemo znati, a ne bi nam koristilo ni da znamo.

Tek, ostaje nam ne-mogući napor da dosegnemo rang duhovnih giganata, kako bismo ovim Zlotvorima parirali. Druge nam nema…!


Mentalno i duhovno obogaljeni i zavedeni – ne umemo da učimo od Prirode ni u očiglednim poukama. Da učimo od Prirode u delu u kojem bogovi Vladari-Paraziti i nju nisu deformisali.

U cikličnim godišnjim entropijama, zimi, vegetacija i životinje prelaze na režim hibernacije, dakle, na – minimum, ČAK MINIMUM MINIMUMA aktivnosti.

Prelaze ne režim maksimalne štednje Energije.

A MI?!

Mentalno i duhovno obogaljeni i zavedeni – u ovoj fazi planetarne Entropije mi činimo suprotno: PRELAZIMO NA REŽIM HIPERAKTIVNOSTI.


Ako se jednoglasno prihvata, da njihov, bogova-Parazita, bogova nadzemaljskih Vladara Zemlje, bogova-Zlotvora, um u nama nazivamo nadalje reptilskim delom (našeg) mozga ili R-kompleksom (tj. uz podrazumevano razlučivanje: mozak je fizičko sedište uma).

Za sada u tom umu posmatramo pre-opširnost, detaljisanje, rasplinutost, posvećenost beznačajnom i besmislenom, gubljenje u marginalijama, pri mišljenju i u, posledično, govoru.

Posmatramo, kao vid navođenja na arčenje Energije, jer mišljenje i govor(enje) nisu perpetuum mobile, i kao vid zatrpavanja uma informacionim smećem, i u hiperprodukciji, i u hiperkonzumiranju, i kao pouzdani vid davljenja i atrofiranja duha.

Rasplinjavanje mišljenja, kako individualno, tako i društveno i civilizacijsko.

Imamo ga na svakom individualnom, društvenom i civilizacijskom ćošku. Zašto je Vladarima od posebnog interesa bilo da ga bude dovoljno i u obrazovanju – podrazumeva se. Kako najlakše MASOVNO I BLAGOVREMENO IZVITOPERITI ljudski um i krenuti sa gušenjem ljudskog duha, ako ne u ključnim razvojnim fazama, od detinjstva do zrelog doba, od zabavišta do završnih godina fakulteta? Kako, ako ne kroz proces obrazovanja i tzv. profesionalnog osposobljavanja!

Ovaj fenomen u obrazovanju ima more aspekata, već sam se delovima tog mora dovoljno bavio na pedagoškog blogu, tek ovde dodatnih ad hoc, a aktuelnih ilustracija.

Prethodna dva dana sam bio prisiljen da budem (gospodin koji se čudio: „A di ‘e ta’ Zatvor?!“… da dobro vidi – video bi slične zarobljenosti na svakom koraku u svom životu) na onome što se pompezno naziva stručnim usavršavanjem, a što je u suštini u našem obrazovanju masovno i pedantno mlaćenje slame.

Dva dana nizanja i nizanja detalja i detalja, podela i podela, definicija i definicija (uz malo igrica, tzv. „radionica“), tako da na kraju drugog dana budemo svi, i gušioci i mi – u pravom energetskom kolapsu. Kada DUHOVNO BUDNI sav taj cirkus pogledate – vidite da bi od svega mogao da se napravi prihvatljiv i praktično upotrebljiv mali niz SUŠTINSKIH IDEJA ILI KONCEPATA. Ne, tu se mlelo i mlelo, pa još jedna od njih, gospođica koja ima piskutav glas… to ti je kao da si dva dana izložen sireni za uzbunu, koja zavija u prostoriji u kojoj sediš!

Prvog dana je (moja) odbrana bila (što bi neki duhovnjaci rekli – vizualizovani zlatni zaštitni balon) u šali i tzv. zezanju (npr. kako da se oplemeni prostor učionice; moj predlog – žardinjerama sa muškatlama i „lepim Jovom“, akvarijumom sa dobrim ribicama i LGBT-obojenim venecijanerom, po mogućstvu heklanim, itd), drugog dana, juče, duh je već bio zagušen, tada i tonus za šalu pada. I, iako sam se bio unapred sebi obavezao da ćutim, da se ne upuštam u diskusije, jer znam da su u sličnim situacijama besmislene, pošto ne dopiru do predavača (što se pokazalo kao tačno), oni su autistično zatvoreni u svojim teoretičarskim Semiramidinim vrtovima, u završnoj fazi ipak nisam odoleo iskušenju.

Između ostalog izrazio sam predavačima svoju žarku želju: voleo bih da vidim nekoga od njih (sa Pedagoškog fakulteta, bio je to, dakle, nekakav pedagoški krem) da sa svim tim definicijama, klasifikacijama, terminološkim razuđenostima, detaljima, sa celom tom teorijskom SKALAMERIJOM u umu – dođe u nastavnu praksu i radi u nekoj školi dva-tri meseca. Baš bih voleo da ga posmatram kako sve to što nama popuju i preporučuju – sami primenjuju.

Učenici nabubaju jednu masu informacija, kako bubanje ide dalje, prethodno nabubane informacije isparavaju, um se puni novim informacijama. Već sam navodio primer svoje bivše učenice, koja je sada na postdiplomskim studijama medicine. U nedavnom razgovoru rekla je da sam bio u pravu sa svim onim, tj. ovakvim, konstatacijama o mlaćenju prazne slame sa tobožnjim sticanjem znanja i obrazovanjem: ona jeste sa odličnim ocenama polagala sve ispite, ali, kada se osvrne unazad, išlo je to po meni, tj. po svima nama koji ovo jasno vidimo, poznatom scenariju: nabuba jedan udžbenik (a oni su na medicini baš podeblji), drugi, treći, ispolaže, dobije odlične ocene, dođe do šestog, zaboravi prvi, dođe do sedmog, zaboravi i drugi i treći, i tako ukrug, „ajde, Jovo, nanovo!“. I nije tajna, kaže ona, da na medicini tek na stažiranju POČNU ZAISTA DA UČE.

A tog rasplinjavanja u masama informacija, samozatrpavanja i zatrpavanja drugih masama informacija, što hiperprodukcijom, što upijanjem već postojećeg – NA SVAKOM KORAKU! Svako književno delo bi se moglo svesti na neku suštinu od stotinak strana – a imamo književna dela od hiljade strana! Svaka nauka bi se mogla svesti na ključne oblasti i ključna objašnjenja – a imamo more i mora knjiga i naučnih „bavljenja“, more oblasti i podoblasti, tako da danas već i uži stručnjaci za podoblasti slabo da imaju uvid u sve ono što je natrukovano samo u njihovoj podoblasti.

I tako nam individualno i kolektivno um biva sluđen i zagušen, duh počinje da atrofira (kod mnogih se svakako u tome podaleko već i odmaklo, napredni su i u nekim završnim fazama). Čak ćemo i biti, bez ironije, zahvalni Entropiji na tome što nas prisiljava da u ovome „povučemo ručnu“, da „stanemo na loptu“, u vezi sa hiperprodukcijom i hiperkonzumiranjem informacija, iza čega stoji, radi reptilski deo našeg mozga, koji nas navodi na barokno detaljisanje i bavljenje marginalijama, besmislicama, sa stanovišta suština – glupostima. Mase će svakako terati po ovoj inerciji, dok ne popucaju, dok ne zapene, dok ne kljoknu, ali bar probuđeni treba da imaju ove opasnosti u vidu i da traže rešenje.

A rešenje je… a gde bi i bilo – u RAVNOTEŽI! U kojem to konkretnijem smislu? (Ko plati – čita nastavak!)


Govorili smo o usklađivanju sa zakonom Entropije, između ostalog – kroz kontrolu mišljenja i govora, ali ne mehaničku, misliti i pričati manje, već – značenjskim sabijanjem, komprimovanjem mišljenja i govora.

Apstrakcija, koja će vremenom biti konkretizovana.

Komprimovani mišljenje i govor nisu tek jedna duhovno-intelektualna, više intelektualna dosetka.

Po tragovima koje nam dozvoljavaju otkrića M. Biglina, sa krivotvorenim „Starim zavetom“, ispada da su nam moćna bića Elohimi davala ponešto od svoje DNK, da bi nas malo usavršili. Valjda je usavršenije roblje na većoj ceni. Što bi značilo da nas je prethodna garnitura bogova bila degradirala do nešto iznad pećinskog čoveka. Usavršili, ali, sa „progonom“ iz Edena, možda nekakve eksperimentalne stanice, prestali su da nam dalje daju od sebe, pa se spadalo od prvobitnih oko osamsto na Mojsijevih nešto iznad sto godina života.

Neki od Kastanedinih vračeva obašnjava da su nam Predatori darovali svoj um: barokni, kitnjast um. Njihov um u našem umu.

Barok u književnosti je bila epoha sa gomilanjem stilskih figura i ukrasa, sa gomilanjem detalja, a sa udaljavanjem od suštinskih pitanja, te vrednih dela iz ovog doba skoro da i nema.

Imamo i (skoro pa) naučnu priču o „reptilskom delu mozga“ („R-kompleks“), koji bi služio, a čemu, ako ne daljinskom navođenju, ili nekim neznanim nam načinima daljinskog upravljanja, našim emocijama, mislima, ponašanjem. Odnosno, ako i nema neke aktuelne navigacije, onda je to svakako nasleđe sa kojim treba da izađemo na kraj.

Da li je sve ili ponešto od ovoga baš tako – naravno da ne znamo, nismo sigurni (još). Razne „ravni“ karakteristika našeg jezika i mišljenja odlično se uklapaju, kao posledice, u prethodne priče, uzmimo ovu koja se odnosi na našu (takoreći) urođenu sklonost u mišljenju i govoru: ka detaljisanju, ka gubljenju u marginalijama, ka mnogom pričanju, ka rasplinjavanjima u širinama, ka non-stop-razmišljanju o svemu i svačemu…

MI SMO MAJSTORI, NEVOLJNI, U TOME DA SE IDE U ŠIRINU I DA SE GOMILAJU DETALJI. Ići MUDRO u širinu i gomilati detalje može ponekad da bude funkcionalno. Ako se to čini ponekad. I ako pri tom držimo na oku suštine od kojih se upuštamo u širine i detalje. Ali, ako se to čini stalno, u svemu, od običnog razgovora do naučnog rada, onda imamo gušenje i survavanje duha.

I onda kao posledicu imamo civilizacijsko stanje u kojem sami sebe, a po njihovim višnjim instrukcijama i porivima, ili po njihovom nasleđu, zatrpavamo informacijama, koje, zato što su nefunkcionalne, postaju INFORMACIONO SMEĆE. Smisao infomacionog smeća je da nam zaguši i sludi umove, nabaci kataraktu na svest, da nam zamagljuje percepciju i da nas udaljava od suština, time i od izlaza iz Karantina-Pakla-Zatvora. Da nas onesposobi za snalaženje i razabiranje u višnjim manipulacijama i iluzijama, odnosno u našim evolucionističkim težnjama.

Jezik je refleks misli i mišljenja. Barokni um koji ide u širinu i u detalje – ispoljava se najvidljivije, I NAJČUJNIJE, u govoru našem nasušnom. Deviza savremenih ljudi je, možda više nego u bilo kojoj prethodnoj epohi, ista ona deviza koju je neka firma za mobilne telefone istakla (svakako ne slučajno baš za mobilne telefone): „Pričaj, pričaj, pričaj!“.

Mi se davimo u složenostima, ali u – nefunkcionalnim složenostima. U formalnim složenostima, u nebuloznim pronicljivostima, u „daj još i još“ priča, detalja, zapažanja…

Refleks takve nevoljne i nametnute nam orijentacije je i ono što radimo, čime se bavimo: MI SMO IZGUBILI SMISAO ZA SUŠTINSKO I BITNO U NAŠIM POSLOVIMA I AKTIVNOSTIMA, DAKLE – U NAŠEM ŽIVLJENJU. Mi se rasipamo i rastvaramo u moru, u morima aktivnosti usmerenim na vrlo često potpuno irelevantne ciljeve i detalje.

Mnoge mašine, instrumenti, itd. koje smo stvorili jesu po svojoj prirodi složeni. Ali, jedno je ta suštinska složenost, a drugo je usložnjavanje te složenosti mnoštvom detalja i nepotrebnih dodatnih funkcija.

Detaljisanja, informacione širine, formalna usložnjavanja – bili bi sami po sebi zabavni, da nisu povezani sa Energijom. Što je ono čime se bavimo složenije, sa više detalja – to nam više Energije iznuđuje, i za kreiranje, i za proizvodnju, i za korišćenje, i za održavanje… Više direktne pažnje-Energije, više novca, takođe kao vida Energije.

Sve te NEFUNKCIONALNE složenosti svega i svačega oko nas – nagone nas i na sve više i više aktivnosti. Pa dolazimo do iznuđene hiperaktivnosti, do gušenja u poslovima, do energetskog nokdauna.

Rešenje nije u jednostavnosti i u pojednostavljivanju. Kao što je već objašnjavano: drevni mudraci su naizgled jednostavnim izrazom iskazivali velike mudrosti. (Sentenciozne) drevne mudrosti su – nedorečene mudrosti. Postoje složenosti nas samih i života koji živimo, a koje se ne mogu iskazivati tek sa nekoliko reči. Da bi ispala neka velika sentenciozna mudrost. Suštinske složenosti ostaju suštinske složenosti, ne možemo ih ni u mišljenju pojednostavljivati, ni u jeziku sažimati.

ALI REŠENJE JESTE U USREDSREĐIVANJU NA SUŠTINE! U bavljenju suštinama, bile one jednostavne ili složene. I rešenje je u komprimovanju, značenjskoj sabijenosti (nabijenosti) mišljenja i govora.

Već sam citirao nemačkog pedagoga Distervega, odlično mu citat dođe i ovde: „Od mnoštva znanja samo se postaje gluplji. Učenike treba zaposliti sve samim suštinama. Na suštinama se može biti misaono aktivan.“ Pouka koju ne treba „prevoditi“, koja odlično paše svim oblastima i van obrazovanja, pogotovu duhovnosti.

Ima naučnika koji ukazuju na interakciju našeg jezika i našeg DNK. Možda nam je u mišljenju koje se bavi suštinama, a koje se ospoljuju preko jezika koji se ne rasplinjuje u nefunkcionalnim detaljima, jedan od mogućih puteva za nadilaženje njihovih umova u našim umovima, ili za evolucionističko transformisanje našeg reptilskog nasleđa.

Što bi bio jedan od postupaka na oslobađanju. Osloboditi se od njih u nama, njihovih uticaja kroz nas same, njihovog nasleđa i recidiva u nama – inicijalni početak oslobađanja od njih uopšte.


Viče jedan, u pomrčini svojoj, u pomrčini sveopštoj zemaljskoj: „A di ‘e ta’ Zatvor?! Svi pričate o nekom Zatvoru, a Zatvora nigdi! Možda samo u vašim glavama! Ja ga ne vidim! Ako ga ja ne vidim – znači da ga nema!“

Kad slep videćem ne veruje, i nekako. Ali kad slep misli da vidi bolje od videćeg – onda…

No, to su te fascinantne zamke sveta Iluzije! Spavači i (duhovno) slepi uživaju u njima, ne možemo im, mi, Budni, pomoći! Žao nam je…!

Zar su „napredni“ duhovnjaci, koji su u svetlećim, ljubavnim, nirvanskim, univerzumskim, trenascendensnim, itd. vodama, napredniji od neduhovnog slepoga koji Zatvor ne vidi?!

Karantin-Pakao-Zatvor nije DUHOVNO-INTELEKTUALNI KONCEPT oko kojeg možemo da se sporimo: neko mu je fan, neko protivnik.

Karantin-Pakao-Zatvor je STANJE SVESTI koje vas snađe na putu duhovnog rasta, koje vas snađe u procesu pravog (neiluzornog) DUHOVNOG BUĐENJA.

Koga oni snađu – ne može da bira hoće li-neće li muke koje potom slede.

Ali, drugog puta za Slobodu nema! Pravu Slobodu, ne iluziju slobode.

I dovoljno je da jedan od nas tim putem do cilja dođe, put je osvojen za svakoga.

Osvojen put za svakoga ne znači da će se svako u istom trenutku stresti svih muka. Ali znači da će svako imati na raspolaganju SIGURNU MAPU.

MI TAKVU MAPU, DUHOVNO UČENJE, ZA SADA NEMAMO. SVE MAPE KOJE IMAMO VEŠTI SU LAŽNJACI. PRAVU TEK ISCRTAVAMO. To je ta nekima dosadna nova duhovna paradigma.


Opširnost ima svoje: potpuniji opis, jasniju sliku.

Opširnost nam nije smetala, dok smo bez posledica bili orni za nju.

Dok nam Entropija nije zakucala na vrata.

Čim je zakucala, i ušla – prisiljeni smo reći „zbogom“ opširnosti, rasplinutosti, neumornom detaljisanju, zalaženju u kapilare svega postojećeg…

Prisiljeni smo, ali joj još nismo rekli („zbogom“). Jer još smo pod inercijom, inercijom ranije ornosti i energizovanosti, kada Entropije još nije bilo na vidiku. Pa pričamo, pričamo, pričamo, pa objašnjavamo, objašnjavamo, objašnjavamo! A o pisanju i da ne pričamo!

Toliko pričamo, nekima nam deluje, i neki nam deluju – kao da im se jezik odvojio od mozga, pa landara li, landara.

Vratne žile nam poiskakale od naprezanja, da se priča i ispriča, da se sve objasni. Dobro da nam mozak i izdrži takav pritisak inercije opširnosti!

Dakle, nismo baš rekli „zbogom“ opširnosti, ali nas Entropija gura na taj korak. Nećkamo se, ona nas gura. Mi bismo još, i teramo uporno još, po inerciji opširnosti, a Entropija nas gura na „zbogom“ opširnosti.

Stvar nije jednostavna, kao što nije nijedna na Zemlji. Osim u nekim našim glavama… da ne pokrećemo ovde već pričane priče…

Ima opširnosti i opširnosti. Jedne, u kojima se niže sve i svašta, na gomilu natrpava. Pođe se od jednog, ode na sto dvadeset peto.

Ali ima i opširnosti kojima se potpunije suštine objašnjavaju. Važne stvari.

Kažu neki: „Ali, budi k’o drevni mudraci, jezgrovit, sentenciozan“.

Ispadaju nam takvi Drevni kao uzori.

Naoko jeste tako, ali… ako se malo zađe u te uzorne jezgrovitosti, sa malo više sluha za semantiku: uđete u nedorečenost, u misli koje mogu značiti mnogo toga, često – sve i svašta.

Nije stvar samo u tome – skratiti jezik, pričati ili pisati manje.

Stvar je u kompresiji mišljenja i izražavanja – u suštinama sa  sabijenim značenjem.

Drevni koje nazivamo mudrima – jesu bili na tom putu. Ali samo na dobrom putu. Ipak nisu došli do onoga do čega mi mislimo, ili neki od nas misle, da su došli.

DO PRAVE VEŠTINE KOMPRESIJE ZNAČENJA.

Iskustvo drevnih tzv. mudrih je u redu, jednim delom.

Ali ga treba dopuniti iskustvima dobrih pesnika i dobrih pesama. Izabranih. Izabranih, jer i u poeziji, kao i u svemu napisanom i izgovorenom pod kapom nebeskom – ima 80-90% informacionog šljama, pričanja praznih priča i rasplinjavanja pod inercijom opširnosti.

Iskazivati potpunije suštine. Iskazivati ih jezgrovitije, ali ne kuso jezgrovitije, kao drevni tzv. mudri, već sa veštijim komprimovanjem značenja.

Tako možemo bezbedno nastaviti sa svojim uvidima, sa njihovim nizanjem, sa njihovim obelodanjivanjem drugima, govorom ili pismom, a da nas inercija opširnosti ne davi, tj. da nas Entropija preko nje ne davi.

Tako možemo doći do lakoće mišljenja i izražavanja.

Kome je do toga.

A kome je do „Telenorovog“ „Pričaj, pričaj, pričaj!“, neka mu bude ono što mu se čini da mu prija. Valjda će mu se nekako reći da mu se samo čini da mu prija.

Jer priča i pričanje nisu perpetuum mobile, kao što nam se čini. Vezani su oni za Energiju, iako im tu vezanost ne vidimo.


Da li su to baš Zlotvori, da li bogovi-Paraziti, ili samo jedan vrhunski Bog Zla… ne znamo, ne vidimo, obnevideli od njihovih intervencija.

Tek – neko Zlo svakako jeste. To ne vide samo oni koji spavaju i sanjaju lepe duhovne priče i lepa duhovna postignuća. Blago njima ili jadni oni, kako se uzme.

Zašto malčice zalazimo u poeziju – biće objašnjeno u sledećem tekstu. Možda skoro sve što imamo na Zemlji – možda je imalo, a svakako bi moglo da ima uzvišeniju funkciju. Ali je, istovremeno – i vešto zaprljano do neprepoznavanja uzvišene funkcije. I poezija bi mogla da je ima, ali onome što imamo kao poeziju nije se dalo da dođe do toga. Tek u retkim proplamsajima Duha, kroz retke pojedince i u njihovim retkim životnim trenucima.

Zoo je u poslednjem komentaru dala jednu dobru pesmu kao primer…

Evo još jedne…

Pesma opisuje kako nas bogovi-Paraziti mrcvare (oni su u pesmi u likovima kralja i kraljice, te njihovih slugu i podanika).

I pesma opisuje kakav STAV treba da imamo prema njihovom mrcvarnom delovanju na nas. I kako da ih prisilimo da dignu ruke od nas.

Doduše… znam da Ljubomir Simović nije imao na umu BAŠ naše bogove-Parazite. Ali, to ga nije sprečavalo da o njima i nama u odnosu na njih odlično piše.

Balada o Stojkovićima

Bije batinaš, bogme svojski raspalio,
puca nam koža, lete mrvice mesa;
bije sat, bije dva, bije tri,
otkud mu toliko štapova i besa?
Udara bogato, udara od sveg srca,
već mu se lice od napora krivi,
gubi dah, zastaje, prediše, više ne može,
i pada mrtav umoran,
a mi živi.

Poređaju nas vezane uza zid,
pucaju u nas, – prska nam lobanja,
prska cevanica, podlaktica, koska,
otežasmo od olova u telu.
Dođe i veče. Umorili se strelci.
Odvezuju nas, psuju nam Boga i majku.

Sa streljanja se vraćamo kući ko s posla,
i dok se u kujni podgreva večera
žene nam krpe rupe u odelu.
Posle večere pregledam domazluk:
zakrpim krov, poduprem ogradu,
nakupim kišnicu u kace i aranije.
Uto i spavanju vreme. Pre no zaspim
kažem ženi: vešaće me u pet,
gledaj da me probudiš nešto ranije.

Ujutru vešala, nova novcata, čvrsta,
užad jaka, dželati obučeni,
ruku na srce, ničemu zamerke nema.
Vešaju nas brzo, vešto i lako.
Visimo tako obešeni do mraka,
vreme je večeri, skidaju nas, – mi živi,
svi nas tuku i psuju, ali ako.

Sutradan zorom dovuku granja i drva,
naslažu lomaču, za nju nas gole vežu,
prinesu šibicu, potpale,
i gori tako, gori nedelju dana,
cela varoš od pepela posivi.
Kad sve dogori, mi izađemo iz dima,
kraljica pada u nesvest, a kralj
trlja oči i gleda nas zaprepašćen:
Sunce vam vaše, pa vi opet živi!

Rastržu nas konjma na repove, raspinju nas na točku,
seku nam glave, ruke i noge – strašno!
Streljane nas vešaju, poklane nas guše,
ne znamo zašto, a nije ni važno.
Sudijama je već svega toga dosta!
Smenjuju strelce, otpuštaju vojnike,
dželate vešaju – oni im kao krivi.
Pa opet na nas: te topuzinom, te topom,
te vešaj, te seci, te kolji!
A mi živi.

Nije tu nešto u redu, šapće narod,
to neko štiti sudije od greha!
A i nas katkad hvata zebnja pred san:
nismo besmrtni, neće dugo ovako,
doćiće jednom i nama kraj,
nećemo izdržati
i umrećemo
od smeha.

 

 


1. Jedna od iluzija stare-postojeće duhovne paradigme je predstava o opštem svakodnevnom energetskom kontinuitetu i stabilnosti. U smislu kontinuiteta i stabilnosti napajanja električnih potrošača u domaćinstvu: nema variranja u prilivu energije i u naponu.

2. Mi osećamo, u ovim vremenima svakako sve više nas, na razne načine, svakodnevna variranja svoje energetike, ali ga pripisujemo onome što vidimo oko sebe, od maltene komičnog povezivanja energetike i psihološkog stanja sa meteorološkim promenama, preko uticaja zamora i poslova koje radimo, do kontakata sa drugima, čak i da nismo u nekim duhovnim rezonima, shvatamo kako nas razni kontakti i razgovori mogu iscrpljivati ili (ređe) nadahnjivati, dakle, uticati na našu energetiku.

3. Dakle, po staroj-postojećoj duhovnoj paradigmi: mi imamo jednu vanjsku, kao čovečanstvo, stabilnost u snabdevanju Energijom, nema tu nikakvih faktora ili Faktora koji takvo snabdevanje ometaju ili na njega na određene načine utiču. U takvim rezonovanjima, dodatno, sa priključivanjima na neke duhovne metode (molitve, meditacija, itd.) imamo još i dodatne prilive Energije ili obezbeđenu stabilnost u energetskom snabdevanju.

4. Nova duhovna paradigma ne isključuje faktore uticaja na našu energetiku, koji su nabrojani u tački 2. Ali sličnu dinamiku ili dijalektiku energetskih dešavanja proširuje na spoljašnju perspektivu, na perspektivu snabdevanja celog čovečanstva Energijom. Ili bar selektivno: na pojedine zemaljske zone. Pa naša svakodnevna variranja u energetici vezuje i za ta šira energetska dešavanja.

5. Kada se vladamo po formuli Ravnoteže, ili po modelu koji joj je blizu, pošto teško da možemo reći da je imamo pouzdano otkrivenu, onda vrlo jasno razlučujemo dva naznačena posebna sloja ili domena energetskih dešavanja: a) onog iz naših aktivnosti i interakcija; b) onog šireg, u energetskim dešavanjima kojima je podvrgnuto celo čovečanstvo ili pojedine zone čovečanstva.

6. Dakle, u stanju „korespodencije“ sa Ravnotežom jasno uočavamo faze, dnevne, ili koje traju po dan-dva, više dana, u kojima imamo nekakvu energizovanost, ili u kojima, češće i više, imamo energetska gušenja, pritiske, osećaje težine, iscrpljenosti, itd,  a koji potiču iz širih energetskih dešavanja kojima je podvrgnuto čovečanstvo. Sa malo istančanijim sluhom to možemo bar u nekoj meri da pratimo i kod drugih, po njihovoj ne-energizovanosti ili raspoloženju.

7. Što smo u dubljoj neravnoteži – to loša ova šira energetska dešavanja, njihova variranja, imaju jače odjeke u nama, te nam uzročnici iz našeg okruženja teže padaju. Na primer: kada naiđe faza teških širih energetskih dešavanja i uticaja – nepodnošljiva nam dođu i neka sitnija energetska iscrpljivanja iz interakcija sa drugima, ono što u slabijim lošim širim energetskim uticajima lakše podnosimo.

8. „Dosluh“ sa Ravnotežom je uslov da ove uticaje i energetska dešavanja jasnije razlučujemo, te da iskoračimo iz igre pripisivanja svega samo onome što vidimo oko sebe, onome što radimo i interakcijama u kojima smo.

9. A o kakvim se to širim energetskim dešavanjima radi – nikako ne možemo znati, da izmišljamo pretpostavke možemo do sutra. Jedino nam je jasno da se radi o izuzetno teškim, opasnim, zloslutnim energetskim dešavanjima, takođe nam je jasno da nema naznaka da će skoro viši Faktori koji utiču na ovu širu energetiku početi da deluju u našu korist.

10. Ljudi koji su daleko od sebe, svejedno da li su van duhovnosti ili su u njoj, robovanje iluzijama je podjednako „učinkovito“, teško da nešto od ovoga teškog uopšte i konstatuju. U „ljutoj“ fokusiranosti na iluzije i iluzorne vrednosti – bilo šta od teških realnih energetskih dešavanja ostaje ispod praga svesti i svenog konstatovanja.

11. Dakle, ne znamo šta se to radi sa energetikom čovečanstva, ne vidimo dalje od zidova Karantina-Pakla-Zatvora. Ovde, u ovim tekstovima, navikli smo već da loša dešavanja pripisujemo svojm dragim bogovima-Parazitima, pa da ih ne uskratimo za tu počast i ovog puta. Njihovih prstiju u svemu ovome svakako da mora biti, sve dok smo podvrgnuti ovakvom možda kosmički neviđenom psihofizičkom i duhovnom maltretiranju – njih kao krivce ili uzročnike ne možemo da mimoilazimo, sve i da hoćemo.

12. Međutim, možda dodatno, uz njih, postoje i neka dešavanja, neki uticaji koji su iz šireg dijapazona od ovog za nas šireg kojem pripadaju naši bogovi-Paraziti. Postavka koja je sa logikom prethodne priče o planetarnom Palimpsestu: možda se uticaji bogova-Parazita prepliću sa nekim od njih širim uticajima koji se tiču širekosmičkih faza i ciklusa, a po kojima kreće drugačija od dosadašnje energetika, drugačiji vidovi „distribucije“ Energije, drugačiji „naponi“, itd.

13. Kako su bogovi-Paraziti naši makrokosmosi, njihova stanja se prelivaju i na nas, kao čovečanstvo. Ako se mi ovako vanredno teško osećamo – možda ni njima ne cvetaju energetske ruže. Te eto mogućih uzročnika u faznosti naše energetske svakodnevice. Naše muke sa Energijom, variranja naše energetike (u delu koji nije iz one „oko nas“-zone) – možda su muke sa energetikom naših bogova-Parazita. Jer su, MOŽDA, ONI prisiljeni na promene na koje im se ne kreće, jer su se suviše uživeli u iluziju apsoluta i u ulogu Parazita.

14. Ovo je samo pretpostavka, nezavisno od nje ostaju činjenice: a) da imamo i uzročnike i uticaje na variranja naše energetike koji su širi od našeg uobičajenog viđenja samo poslova, kontakata sa drugima, zdravstvenog stanja, meteoroloških promena, itd; b) zona Ravnoteže nam je spasonosna oaza, koja ne znači da ćemo mi lepršati dok drugi padaju, ali svakako znači da nas ni ona šira ni naša uža energetska dešavanja neće „izbacivati iz koloseka“. A u toj zoni ili iz te zone lakše i sa manje ometanja možemo delovati na promenama, ako smo za njih opredeljeni…


1. Stvoriteljev „Rukopis“ su, u stvari, Stvoriteljevi Zakoni (u smislu fizičkih zakona koji su ugrađeni u samo funkcionisanje fizičke ravni, ne u smislu društvenih zakona koje društvo donosi i čije sprovođenje se nadgleda), na koje upućuje Imanuel: da treba da odgonetamo Stvoriteljeve Zakone u svemu, u nama i oko nas, i da se vladamo po njima. Pri čemu Imanuel ne govori o distorzijama, zbog kojih primena ovog principa koji daje nije ni približno onako laka kao što izgleda kada ga on objašnjava.

2. Da vidimo kako to konkretno izgleda na nekim ključnim pitanjima…

3. Ravnoteža. Da je Ravnoteža izvorni princip funkcionisanja ljudskih bića vidi se po – homeostazi. Pa da osmotrimo najpre homeostazu, nastojanje organizma, tela da se vrati „u prvobitno stanje“, tj. u stanje pre narušene kakve-takve (kakve-takve u našim uslovima) ravnoteže. Dakle, sa bolešću nastupa remećenje (kakve-takve) ravnoteže organizma, ORGANIZAM IMA SVOJ MEHANIZAM NASTOJANJA DA SE VRATI U RAVNOTEŽU, ili – svoj mehanizam samoizlečenja. Što narod kaže – vraga bismo se mi potpomagali lekovima i lekovitim travama (u ranijim vremenima) da organizam sam po sebi nema mehanizam samoizlečenja, homeostaze, povratka u bolešću narušenu ravnotežu.

4. Kako su bogovi-Paraziti stavili svoj „Rukopis“ preko ovog Stvoriteljevog „Rukopisa“?

5. Oni su nas, kroz nas i kroz uplive na naše rezonovanje, kroz društvena programiranja – „NAUČILI“ da se ključno oslanjamo na zdravstvene ustanove, na lekove, lekare i lečenja. Oni su nam težište naših reakcija i suočavanja sa bolešću pomerili sa homeostaze na lekove, na spoljašnja pomagala. Te mi u izlečenju i ne vidimo ključno homeostazu, već – lekove. Umesto da nam je težište na homeostazi, na tome da izdržimo nalete bolesti, da dopustimo organizmu da se sam izbori, uz oslanjanje na lekove i pomoć lekara kada je baš neizdrživo ili u ređim slučajevima kada organizam sam ne može da se izbori.

6. Isto je sa višim, duhovnim vidom Ravnoteže. Izvorno je čovek spontano sledio fluktuacije u svojim frekvencijama, mehanizam Ravnoteže ga je sam od sebe upozoravao, ako bi preterao sa aktivnostima ili sa opuštanjem – javljali bi se signali koji bi ga nagonili na korekciju onoga u čemu je pogrešio. Sve je išlo spontano, BEZ IKAKVOG SPECIJALNOG UČENJA I ODGONETANJA SOPSTVENOG FUNKCIONISANJA.

7. Šta su nam bogovi-Paraziti napravili u vezi sa ovim? PREKO SILE INERCIJE ONI NAS VUKU U NERAVNOTEŽU (bilo u previše angažovanja, bilo u previše opuštanja), što direktnijim provociranjima, svakako nekim načinima emitovanja razdražujućih frekvencija (znamo kako bez povoda situacije mogu da izazvaju nervozu i hiperaktivnost); što uređenjima društvenih ambijenata, preko dužine radnog vremena, preko iznuđenog intenziteta radnog angažovanja (valjda više ne „padamo“ na priču kako su ljudi sami kreirali ono što je štetno po njih same); što preko naše lične i društvene isprogramiranosti, u kojoj su nam poslovi i poslovi ciljevi, te obavljanje što više poslova u određenom vremenskom periodu. Oni su nam i ciljevi i vrednosti koje sami cenimo, jer se cene u društvima u kojima živimo, a nije nam Ravnoteža vrhunska vrednost, tako da NJOJ budu podređeni poslovi, broj poslova, dinamika, intenzitet angažovanja.

8. Pa dalje, ta čarobna „karma“… Logično je da Karma, kao kosmički mehanizam, postoji i deluje, jer je to ODLIČAN MEHANIZAM UČENJA. I pretpostavljamo da je ona deo izvornog Stvoriteljevog „Rukopisa“. Međutim, Moćni bogovi-Paraziti su imale svoje načine, I SVOJE INTERESE, kao i kod svih prethodnih preinačavanja i distorzija, da  Karmu iskrive i podrede je svojim interesima. Pa će tako oni koji su na duhovnom putu, u svojim rezonovanjima o onome što im se u životu dešava – sve prihvatati kao posledicu delovanja Karme. TE U KONAČNICI I SAM KARANTIN-PAKAO-ZATVOR! A za ono što se shvata kao mehanizam delovanja Karme, i ne sme se pomišljati da se menja. Tako bogovi-Paraziti mogu do mile volje da psihofizički i duhovno mrcvare ljude, a da bar oni koji su u duhovnim vodama sve to smireno i ćutke prihvataju kao delovanje Karme, maltene da su još i srećni što im se sva zla i nesreće dešavaju. A već pomisao da se nešto bune i menjaju – isključuje se automatski.

9. U toliko svakodnevnih situacija možemo da „čitamo“ tu podvalu Vladara Zemlje, samo ako ne robujemo istočnjačkom poklonjenju Karmi. Na primer, imamo toliko poslova, toliko radnih mesta, radnih angažovanja – koji su pravo onečovečenje radnika, pravo i bukvalno maltretiranje, energetsko iscrpljivanje, maltene do gašenja svesti i razuma. Psihofizičko i duhovno iscrpljivanje i maltretiranje, koji traju po četrdeset godina! Po osam svakodnevnih sati! Pa tu se isisa takva količina Energije, da bi se njome razgradila Karma iz hiljade inkarnacija, da je to zaista u pitanju. Ne, ovde nas bogovi-Paraziti ELEGANTNO navode na poslušnost prema gazdama firmi ili prema sistemima u kojima radimo: ćuti i trpi, vraćaš karmički dug, čak – budi pride i srećan zbog toga što si u situaciji da te maltretiraju!

10. Da mi zaista imamo na delu Zakon Karme: tokom godina, sa vraćanjem malo veće količine duga – ljudi bi morali da počnu da osećaju neke vrste olakšanja, situacija bi morala bar minimalno da ide poboljšanju. U ovom slučaju: za dvadesetak godina obavljanja poslova koji su više maltretiranje nego ljudski rad – počele bi da se otvaraju perspektive za bolje uslove, za lakše poslove, itd. Znamo dobro da ni traga ni glasa od tako nečeg: u dominantnom broju slučajeva svako ostaje zarobljen na svom radnom mestu do penzionisanja, a ne samo da nema ni naznaka od nekih olakšanja, bar na unutrašnjem planu, već – višegodišnje radno iscrpljivanje samo progresivno slama i duh i telo.

11. Zakon privlačenja sličnosti. I on je svakako deo Stvoriteljevog izvornog „Rukopisa“ u zemaljskom i u našem životu. Bogovi-Paraziti su ga preokrenuli u svoju korist, a u njegovu suprotnost, u zakon privlačenja suprotnosti. Logika sa kojom i zbog koje su izveli ovu distorziju sasvim je jasna: SVE ONE KOJI SE INKARNIRAJU SA VEĆIM I PO NJIH OPASNIM DUHOVNIM POTENCIJALIMA – „ZATRPAĆE“ SUPROTNIM OSOBAMA I OKOLNOSTIMA KOJE ĆE IH SLAMATI. Ne duhovno kaliti, dozirano opterećivati mukama i suprotnostima, već – duhovno slamati. Takođe, ovim su obezbedili po njih energetski korisne aranžmane u kojima će ljudi jedni druge maltretirati. Jer, da zaista deluje zakon privlačenja sličnosti – onda bi se, na primer, međusobno privlačile osobe sklone zlu i činjenju zla, a takve bi se međusobno istrebile, jer takve ne trpe tuđa maltretiranja. Naprotiv, takve osobe će privući dobre osobe, ili će im se nametnuti, i – eto enegetske fešte za bogove-Parazite.

12. Već je ranije naznačeno: pogledajmo samo činjeničnu statistiku o brakovima, ako ne verujemo svojim zapažanjima i zaključcima, na primerima iz okruženja u kojima živimo, o tome kakve osobe se povezuju u brakove. Slične osobe koje skladno, ili bar skladnije, bračno deluju teško da ćete naći u hiljadu jedan par. Ili, da ne idemo dalje, pogledajmo savremene duhovne forme međusobnog povezivanja: duhovne sajtove, forume, itd. ČIK DA NAĐETE JEDAN NA KOJEM SE VODI SKLADNA I KOREKTNA KOMUNIKACIJA! A u pitanju je isto interesovanje, isti ciljevi u životu, isto toliko toga, dakle – kompletna sličnost, iz koje bi trebalo da proizilazi bar elementarni sklad.

13. Neko bi rekao: da, ali ipak ima povezivanja sličnih, pijanice, huligani, kriminalci i takvi slični se lako nađu i povežu. Najpre, da li se to može uočiti za zajednice evolucionističkog usmerenja? Teško! Drugo: da li su i te negativne zajednice skladne kao što zamišljamo, kada kažemo da se sličnosti privlače? Nikako! Bez hijerarhija u kojima jedni upravljaju drugima, u kojima jedni svojom autoritarnošću zavode red i „harmoniju“ ne bivaju takva povezivanja. Dodatno što, kada u takvim „privlačenjima sličnosti“ dođe do nekih „proboja“, onda to zaista budu „pucanja“…

14. Već je zaključeno u prethodnom delu: tek kada dopremo do izvornih Stvoriteljevih Zakona i kada uspemo da se po njima, kao što kaže Imanuel, vladamo, mi zaista zakoračujemo na teren na kojem možemo da pariramo našim Vladarima. Oni jesu preinačavali izvorni Stvoriteljev „Rukopis“, ali – nisu mogli da izbrišu silu samih Zakona koji su u dubini našeg funkcionisanja i funkcionisanja života na Zemlji. Ali, ne-moguća nam je misija da dopremo do samih tih Zakona i da se, uz sva nabačena nam ometanja, „vladamo“ po njima. DA AKTIVIRAMO, OŽIVIMO IZVORNE STVORITELJEVE ZAKONE U NAMA I U NAŠEM ŽIVOTU.

14. Za početak nam dosta znači spoznaja – o čemu se radi, i činjenica da napokon, posle svih isprobanih podvala i stranputica, izlazimo na jasan put, sa jasnim pravcem. Ne duhovna učenja, duhovni učitelji i duhovne metodologije, kao krunski duhovni orijentiri, već – izvorni Stvoriteljevi Zakoni, dakle, izvorni Stvoriteljev „Rukopis“ na planetarnom Palimpsestu.