Monthly Archives: јануар 2017

Počeli smo sa G. N. Sitinom, da ovaj fenomen tajnaša zaokružimo dodatnim skeniranjem modela možda najčuvenije tajnašice, Lujze Hej. Da zaokružimo, jer – MUČNO JE ČITATI OVU TAJNAŠKU LITERATURU. Em su to ubibiže plitke opservacije (čak i kada se, kao u slučaju V. Zelanda i Š. Gaven, povezuju i sa kvantnom fizikom), em su u dubokom duhovnom zastranjenju, em uglavnom čitaoca, pretpostavljam – nesvesno, prave blesavim na njegove rođene oči… Pa onda ispada jedino da si mazohista, pa da se samoprisiljavaš da čitaš ovakvu literaturu! Mogu da zamislim, jer ne smem ni zavirim, ko zna kakva droga bi me otuda zapahnula, kako bi tek bilo da se malo više zađe u njuejdžersku literaturu!

U vezi sa Sitinovim (i uopšte tajnaškim) konceptom i radom zaključili smo: NJIHOVA METODOLOGIJA “RADI”, DELUJE, ONI POMOĆU NJE POSTIŽU REZULTATE. Međutim, uz sva njihova akanja, naprezanja i prepotentna tumačenja – ONI NE ZNAJU KAKO I ZAŠTO TA METODOLOGIJA “RADI”. Takođe smo videli da se ta metodologija suštinski zasniva na – PONAVLJANJU OPISA-ZAPISA CILJA-PROMENE-POSTIGNUĆA. Ispada da je rok nekih šest meseci da bi se naznake nekih prvih efekata postigle, ali – znači da u ovoj opredeljenosti ka ponavljanju treba biti višemesečno i višegodišnje uporan.

U tekstu o Sitinu smo videli neke od nedostataka tajnaškog usmerenja, da na primeru popularne Lujze Hej uočimo njihovu ključnu zabludu… (Popularne… Ako se kaže da je njena valjda najznačajnija knjiga “Kako da izlečite svoj život” prodata, a ne znam od kada je i taj podataka, u pet… ili pesedet… miliona primeraka, onda podatak sam govori.)

Knjigu “Kako da izlečite svoj život” sam uspeo, imao sam toliko snage, hrabrosti i izdržljivosti, da preguram čak do šeste-sedme strane. Međutim, desilo mi se kao kada zalazite u prostoriju punu otrovnih isparenja, neću baš da kažem – kao kada se spuštate u kanalizacionu šahtu, pa izdržite donekle, a onda brže-bolje bežite nazad, na svež vazduh.

dragi moji čitaoci, da vas povedem na jednu pravu psihijatrijsku seansu ((napomena: misli na čitanje ove knjige)), kao što bih uradila sa svakim od mojih brojnih pacijenata, u jednoj od mojih brojnih ordinacija.

Psihijatrijska seansa kojom nas se uvodi u šizofreniju, videćemo već! Hvala!

Mi ovakve iste, a vanpsihijatrijske, seanse kojima nam se prodaju rogovi za sveće, kojima nas se opako obrazovno, društveno i na sve druge načine programira, tako da ne vidimo realnost u kojoj smo – imamo na svakom koraku. Lujza Hej samo nam pomaže da, u ime iluzije boljeg života, dodatno sebe podjarmljujemo iluzijama i podvalama ovog sveta, sveta kojim vladaju naši mili i nikad dovoljno nahvaljeni bogovi… upotrebimo sažetiju titulu- bogovi Štetočine.

Mi smo stoprocentno odgovorni za sve što nam se dešava. (…) Mi sami odredjujemo sta će nam se dogoditi, a onda, da bi nam bilo lakse, druge krivimo za naše frustracije

Kako da ne?! Koji normalan čovek pri čistoj svesti i zdravoj pameti će birati da mu se u životu dešavaju APSOLUTNO DUHOVNO NEFUNKCIONALNA MRCVARENJA?! Ko će svesno da bira da bude podjamljenik profesije ili radnog mesta na kojem bukvalno kao robot ponavlja jedne te iste reči ili jedne te iste pokrete, osam svakodnevnih sati, četredeset godina u toku svoje inkarnacije. Na šta, ako se nalepe mora drugih zadatosti – kakav je to… ipak ne mogu da upotrebim neki vulgarizam, je im nisam sklon, a ovde bi odlično pasovao… dakle, kakav je to… život?!

Ovo nabacivanje krivice nam je odlično poznato iz religija, bar iz hrišćanstva. Uostalom, iz čega je mogla da prizađe ideja mučenja tela, bičevanje sebe, itd?! Kriv si, za nešto moraš biti kriv, moraš biti odgovoran za loša dešavanja u svom životu, u društvu u kojem si, na planeti na kojoj si… Ti ne vidiš kako i zašto… Ali, za svaki slučaj – osećaj se krivim, biće ti lakše i bolje, kao što kaže gospođa Hej – time ćeš izlečiti svoj život!

A onda, kasnije, konstatuje:

„Za sve sam ja kriv“… Predrasude poput ovih preduslov su frustriranog života

Ona kao da nam drži lekcije iz logike, demonstrirajući nam greške u mišljenju i zaključivanju: mi smo odgovorni (krivi, jer – ako imaš loše posledice, onda govorimo o krivici) za ono što nam se dešava u životu, a da bismo se oslobodili loših posledica moramo se osloboditi krivice. Kao krivi – ako shvatimo da, u stvari, nismo krivi, onda se oslobađamo! Circulus vitiosus.

Svaka naša misao u ovom času određuje našu budućnost.

Eee, kad bi to bilo tako uprošćeno, mi bismo pevali! Okolnosti te PRISILJAVAJU da uočavaš svakakve gadosti u životu, logično je da ti gadosti MIŠLJU konstatuješ, i sad – ti naopako kreiraš svoju budućnost time što realistično konstatuješ realnost oko sebe. Odnosno, dovoljno je da malo lepše razmišljaš o toj istoj realnosti i – napor će ti se vratiti kroz lepši život. Ali, GDE MOŽE BITI TAJ LEPŠI ŽIVOT?! U NEKOJ DIMENZIJI KOJA JE TIK DO OVE ISTE GADNE REALNOSTI?! Odvratimo pogled od zmije koja davi žabu, koja krešti, i usredsredimo se na lepotu obližnjeg cveća i – eto nas u toj drugoj, lepšoj dimenziji?!

ITD!

Beskorisno je zamorno je da se još bavimo detaljima ovakvih tajnaških i njuejdžerskih “filozofija”, uzmimo samo njihovu ključnu zamenu teza, ili ključno mešanje lončića…

U beskraju zivota u kome se nalazim, sve je savršeno. (…) U mom svetu, sve je dobro. (…) ako odlučim da se toga oslobodim, i da sebe ubedim da je život divan i da „Ljubavi ima svuda, da sam voljena i da umem da volim“, i ako se držim toga čak i u časovima velikih razočarenja, ona će biti prolazna, a moja istina će pobediti. (…) U mom životu sve je u najboljem redu. (…) Život me bogato snabdeva svime što mi je potrebno. (..) Šta god mi je potrebno da saznam, otkriva mi se u pravom trenutku. (…) Vidim lepotu svuda. (…) Ja sam u harmoniji sa celim životom.

Opet i ovde, svakako da nisu izabrani baš najilustrativniji “biseri” tajnaškog i njuejdžerskog navođenja na duhovnu stranputicu, čak i više – na propadanje u živom blatu Iluzije. Tek, dovoljne su i ove nasumice “čapnute” ideje iz afirmacija.

U OVAKVOJ TAJNAŠKOJ I NJUEJDŽERSKOJ “FILOZOFIJI” SE DUHOVNO POGUBNO MEŠAJU: CILJEVI KOJIMA SE TEŽI I – PERCEPCIJA RALNOSTI.

Tim mešanjem mi smo navođeni, oni među nama koji ovaj pseudoduhovni smer odaberu za model-vodilju, na ŠIZOFRENU PERCEPCIJU REALNOSTI. Znate ono: Don Kihot vidi vetrenjače – a ubeđen je da su to opaki divovi, i u skladu sa tom percepcijom on preduzima korake, juriša na vetrenjače, čija krila ga slatko razlupaju. Pa sluga Sančo Pansa kuka nad njim: “Ta, gospodaru, zar vam nisam rekao da su to vetrenjače?!”. Ali, Don Kihotova precepcija ne odstupa, jer ko je rešen da ima ovu percepciju – nađe načine da je uvek odbrani: “E, moj Sančo, ne razumeš se ti u ove pustolovine, pa to su se divovi pretvorili u vetrenjače!”. Isto mu se dešava i sa stadom ovaca, koje on vidi kao ogromnu vojsku, na koju juriša, pa ga onda čobani premlate.

BUKVALNO SU SA ISTIM NASTOJANJEM I SA ISTIM MENTALNIM STAVOM ONI KOJI POSTUPAJU PO SMERNICAMA GOSPOĐE LUJZE HEJ (i njoj sličnih tajnaških i njuejdžerskih autora): PREKOPČAJU SE NA DEONICU ŠIZOFRENOG VIĐENJA I DOŽIVLJAVANJA SVETA.

Ljudi oko mene me energetski iscrpljuju, neki zato što su svojim pozicijama u sistemima prinuđeni na to, neki zato što i sami podležu nekim svojim programima, neki zato što im je priroda, kao i naših bogova Parazita – parazitska. JA TO ENERGETSKO ISCRPLJIVANJE I MALTRETIRANJE (suptilno psihološko ili i bukvalno) MOGU, POPUT TREZVENOG SANČA PANČE, DA KONSTATUJEM, ALI, NE, JA HOĆU TU REALNOST DA IZMENIM TAKO ŠTO ĆU TE LJUDE DA PERCIPIRAM KAO DIVNE. Neko te besno verbalno napada, a ti, da bi nadalje udaljio takve ljude i napade od sebe – pređeš na šizofrenu percepciju tog akta, i njegovo besno napadanje doživljavaš kao divno. Pa mu se namesti još bolje, po onoj Isusovoj, a Isus je svakako bio prvi poznati tajnaš: okreni mu i drugi obraz, da bi mogao još lepše da te opauči.

E sad… mi zaista možemo ciljeve kojima težimo da definišemo da deluju tajnaško-njuejdžerski. Na primer, uzmimo jedan od takvih (nije iz kuhinje Lujze Hej ili nekog tajnaša, ja sam ga postavio, uostalom, on nije nikakva specijalnost):

Slobodno raspolažem svojom Energijom!

Sto posto miriše na Lujzu Hej i na tajnaše-njuejdžere!

MEĐUTIM, U ČEMU JE SUŠTINSKA RAZLIKA?!

Da uzgred napomenemo: sa definisanjem ciljeva u sadašnjem vremenu tajnaši svakako ne greše. Jer, mi i kada bez tajnaštva razmišljamo o nekim projektima: mi imamo, formiramo sliku realizovanog projekta u svom umu. Dakle, u ovom slučaju definisanje cilja U SADAŠNJEM VREMENU nije smetnja, nije problem.

SA OVAKO DEFINISANIM CILJEM, KOJI ZAISTA MOŽE U POSTOJEĆOJ REALNOSTI DA DELUJE TAJNAŠKO-NJUEJDŽERSKO NEMOGUĆ, JA SAM SVESTAN DA JE TO CILJ KOJEM TEŽIM. A videli smo na Sitinovom primeru, i ne samo na njegovom, da su razna čuda sa misaonim težnjama zaista moguća.Povezivanjem opisa-zapisa cilja-promene-postignuća sa – momentom ponavljanja. DAKLE, JA SAM SVESTAN DA POSTAVLJAM SEBI KAO CILJ: DA SLOBODNO RASPOLAŽEM SVOJOM ENERGIJOM! JA NE LAŽEM SEBE, JA NE UMIŠLJAM KAKO VEĆ JESAM GOSPODAR SVOJE ENERGIJE, JER ME REALNOST NA SVAKOM KORAKU U TOME DEMANTUJE. Ja nemam probleme sa svojom percpecijom realnosti, ja konstatujem svoje energetsko iscrpljivanje od strane okolnosti i osoba sa kojima sam, ali imam kao cilj – slobodno raspolaganje svojom Energijom. Sva postignuća tajnaša pokazuju da se cilj na kojem nam je fokus može postići, ja hoću da probam to što i oni čine, ali – svestan sam i jasno razlučujem ono što sam postavio kao cilj kojim se misaono bavim, od onoga što je realno stanje, u meni ili oko mene.

Koja je posledica ovakvog zdravorazumskog razlučivanja?

Ja mogu da postavim ciljeve koji se tiču mojeg Polja, dešavanja u meni i oko mene, u meri u kojoj ja mogu da utičem na najuža dešavanja oko sebe. Dakle, ja ne mogu da kao cilj postavim delovanje na druge ljude, da drugi budu divni, ne mogu da delujem na društveno i planetarno okruženje, da sve bude puno divote. Moje sile dosežu do “granica” mog Polja, i u skladu sa tim ja definišem svoje ciljeve. Kada, i ako, drugi krenu istim stazama, mi ćemo se “naći” i međusobno povezivati.

Dakle, ja ne vidim oko sebe divne ljude. (Sramota bi me bilo da tako nešto i kažem!) Ne kažem da su dvojica komšija koji me uvek istim pričama saleću loši, ali ne mogu ni da ih doživljavam kao divne, kad me guše i dave, ne zato što to žele, već funkcionišući po svojim programima. Svejedno, oni nisu divni ljudi, ne mogu da ih doživljavam kao divne ljude. Da, nisu oni zlonamerni, ali – suština ostaje. Za direktora takođe ne mogu da kažem da je loš čovek, ali – daleko je od divnog, jer je sav u karijeri postignuća u okviru sistema u kojem smo zajedno šrafčići, te često njegovi zahtevi ispadaju kao maltretiranje drugih. Ima ljudi koji nose u sebi dosta toga dobrog, ali – ako su u raljama iluzija, ta dobrota se ili gubi ili je po njh same štetna, jer ih gura u aranžmane iscrpljivanja. Pa nam dođu ili kao dosadni gnjavatori, ili kao osobe sa kojima nam jednostavno nije zanimljivo, sa kojima nam nije zahvalno da imamo neke zajedničke poslove, kao što bi nam uistinu bilo sa lujzahejovskim divnim ljudima.

Dakle:

1. jedno su ciljevi koje sebi postavljamo, drugo je percepcija realnosti, ne mešajmo ih, jer je to šizofreno samonavođenje;

2. ciljeve možemo, bar za sada, da definišemo samo u okviru svog Polja, i u okviru njega svi ciljevi su nam u postojećim uslovima slabo mogući, a šta tek za dalje da kažemo; mi možemo da imamo kao ciljeve MEĐUSOBNO PRIVLAČENJE sa sličnim osobama, ali – moramo i da računamo da je to u postojećim uslovima takođe šućmurasto, dosta neodređeno (već je naznačeno u kojem smislu). A da zamišljamo, u smislu cilja, kako smo u nekakvim planetarnim idilama – tek je šizofreno. Ono što možemo, u krajnjem slučaju, da postavimo kao svoju težnju, je vizija užeg radnog i životnog okruženja, koje je nekako van teških ingerencija ovog Starog-postojećeg sveta, okruženje koje bi bilo Polje hibernacije u datim uslovima, Polje najboljih uopšte mogućih uslova za preživljavanje, do neke zone u kojoj će se, valjda, nekako, početi dešavati šire planetarne promene, nadajmo se na bolje. Dakle, ne naša nemoguća vizija širih idiličnih uslova, društvenih ili civilizacijskih (“U mom /ovom/ svetu sve je dobro!” – L. Hej), jer mi na to kao cilj u opakom Karantinu-Paklu-Zatvoru ič ne možemo uticati kao izolovane jedinke, ali – ZA ZONU SOPSTVENOG MISAONO-MORFIČKOG I BIOENERGETSKOG POLJA SVAKAKO SE MOŽEMO POTRUDITI.

3. Kako smo već istakli duhovnu primordijalnost svega, tako i ciljeve treba u skladu sa tim da definišemo (a već je naznačeno da tajnaški modeli hronično pate od nedovoljne prave duhovne zanovanosti). Na primer: u skladu sa tim definisaću kao ciljeve – da imam Ravnotežu, da stvaram uslove da stalno budem u Ravnoteži, takođe i, kao što je već rečeno, da slobodno raspolažem svojom Energijom. A ne da kao ciljeve postavim dobro rasploženje i osećanje sreće. Iz Ravnoteže i dovoljne dnevne “zalihe” Energije proizilazi sve ono što bi se označilo tajnaški pozitivnim: i dobro raspoloženje i sve ostalo “pozitivno”, a u meri u kojoj takva stanja mogu da proizilaze iz Ravnoteže i energizovanosti. Sa Ravnotežom i energizovanošću mi imamo celu bazu koja nam je potrebna za optimalno funkcionisanje i za rad na promenama kojima težimo. A ne po Lujza Hej-modelu: neka sam ja samo srećan i zadovoljan, a neka me energetski čereči kako ko hoće i koliko hoće, sve su to divni ljudi, pa neka ih, neka se nasite, ja i drugima želim dobro, a kako da im ne izađem u susret, ako oni uživaju u svom parazitiranju na meni; uostalom, altruizam (koji uzgajam zato da bi meni bilo bolje) me na to obavezuje!

Posted by Miroslav инч Otkrivenja našeg doba Ознаке: Lujza Hej, njuejdžeri, tajnaši, šizofrena percepcija