Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: suštine

18.

18.

1.

Suštine/suštinske ideje su inicijalne, od njih se polazi.

2.

One se u razradi, silaženjem „naniže“, obogaćuju detaljima.

3.

Kada se pređe opasna granica – detalji postaju preovlađujući i suštine/suštinske ideje se gube (ili postaju teže uočljive).

4.

To je slika vremena u kojem živimo: um dezorijentisan, izgubljen u lavirintima detalja.

5.

Otuda distorzije u mišljenju i iskrivljena percepcija realnosti.


1.

Entropija ogoljuje KPZ-Iluziju.

I sve sitne iluzije unutar nje.

Potencijalno ogoljuje.

2.

To znači: za one koji su spremni.

„Raspoloženi“.

Da vide beziluzorno ogoljenu realnost.

3.

Bolan i težak, ali jednostavan mehanizam.

Uzmimo suprotno, neka ranija vremena.

Kada se imalo dovoljno Energije.

4.

I najteži i najveći poduhvati.

Lični i društveni.

Jednostavno su izvođeni.

5.

Čak uz osećaj ispunjenja.

Osećaj moći.

Osećaj vladanja okolnostima i prirodom.

6.

Teških životnih stanja i priča je bilo uvek.

Ali nije manjkalo snage.

Onima koji su umeli da se napregnu.

7.

A Zemlja kao Karantin-Pakao-Zatvor…

Bila je ista tada kao i sada!

Uz nijanse u razlikama.

8.

Nekada je ta podjarmljenost bila fizički grublja.

Bukvalni robovi, nasilja i ratovi, tokom cele poznate istorije.

Danas je podjarmljenost „sofisticiranija“, prefinjenija.

9.

Dakle, manjak Energije, Entropija.

Sve se menja.

Percepcija se menja.

10.

Podjarmljeni malaksavaju.

Malaksavajući – uočavaju da ih neko iscrpljuje.

U porodici, na radnom mestu, u raznim sistemima, u državi.

11.

Uočavaju se mehanizmi koji su u pozadini.

Laži i mahinacije koji su u pozadini.

Tobože – sve je u službi pojedinca, njegovih prava, itd.

12.

Hipnotisana Masa nema metafizičke pretenzije.

Koncentrični krugovi porobljenosti.

Laži, mahinacija, programa.

13.

Neće se oni izdizati iznad puke fizikalnosti.

U uočavanju onih koji upravljaju porobljenošću.

Energetskim pustošenjem.

14.

Neki član porodice.

Neki nadređeni na poslu.

Država ili neki sistem…

15.

Tu je vrh uočavanja.

Ne ide se dublje ili dalje, iza/iznad njih.

Za početak – i to je dovoljno.

16.

Dakle, manjak Energije.

Služenje više nije poletno.

Zdušno i posvećeno kao nekad.

17.

Već tu su Zlotvori uskraćeni.

Postajaće oni zato sve „nervoziniji“.

Sve paničniji, grublji i gluplji u nastupima.

18.

Postoje, međutim, pripadnici Mase…

Koji ne haju za Entropiju.

Naprežu se i dalje zdušno, Entropiji u prkos.

19.

Na starim iluzornim vrednostima.

I ciljevima.

Ne pitajući se: dokle (će tako moći).

20.

A moći će – dok ne puknu.

Energetski kolabiraju.

Sa Entropijom nema šale.

21.

Mudrost našeg doba…

Ona je u nečem drugom.

Primerenom Entropiji.

22.

U štednji Energije.

U otaljavanju onoga što se mora raditi.

U izboru prioriteta (tamo gde se može birati).

23.

Zlotvorski programi (lični i društveni).

Vremenom će se sami od sebe rastakati.

Jer im nema energetske podrške.

24.

Rastakanje je Oslobađanje.

Izvestan vid Oslobađanja.

Ali, ta Tranzicija će delovatio kao Pustoš.

25.

Onima koji su vezani za stare vrednosti.

Za vrednosti Starog-propadajućeg sveta.

Koje su ukorenjene u svesti.

26.

A koji sluha nemaju za nove vrednosti.

Za paradigmu Novog-nastupajućeg sveta.

Tek to može biti šok.

27.

Zato je mudro imati pripremljenu verziju.

Sopstvenu verziju.

Svog Novog sveta.

28.

Svog – u svojim ličnim okvirima.

Šta će se šire dešavati – nije naša lična ingerencija.

Važno je da imamo pripremljeno svoje polje Hibernacije.

29.

Ne zna se kome će teže pasti Tranzicija!

Nesvesnima koji tumaraju kao u magli.

Ili svesni(ji)ma koji jasno kao na dlanu prate Proces.


1.

Iz dana u dan.

Čovek odlazi na (tzv) posao.

Ponavlja iste radnje.

Kao robot.

Ponavlja sve isto ili slično.

Pa i tip komunikacije sa drugima.

Tip reagovanja.

2.

Iz nedelje u nedelju…

Raduje se vikendima.

Raduje praznicima.

Odmorima.

Unapred ih iščekuje.

Kao mini-spasenja.

Predahe.

Od robotizovanosti.

3.

U čemu je smisao?

Cele te šeme.

Da se zaradi novac.

Od kojeg zavisi sve ostalo.

Da bude „sa ljudima“.

Da se ostvari.

Ljudski, profesionalno.

4.

Ispunjava li on taj smisao?

Pita li se uopšte.

Da li ga ispunjava.

Naravno – ne pita se.

Zato ispada da ga ispunjava.

Kad bi počeo da se pita…

Smisla ne bi bilo.

5.

Nije problem u ponavljanju.

Nema života bez ponavljanja.

Koje je i u temeljima prirode.

Prirodnih procesa i dešavanja.

6.

Problem je u pravcu ponavljanja.

Da li ono održava tapkanje u mestu?

Urušavanje?

Da li otupljuje i sluđuje?

7.

Ili je tek samo fon?

Potka na kojoj tkamo.

Svoj rast.

U tom slučaju…

Ponavljanje je dobra inercija.

Koja omogućuje lakoću.

Lakoću obavljanja posla.

U daljem sledu: lakoću življenja.


1.

„Ludnica je kanda otključana!“

Mada iz Nove godine u Novu godinu sve manje.

Iznutra se malaksava u slavlju.

U oduševljavanju.

Iako se ljudi zdušno naprežu.

Da im bude kao i nekada.

Iako im se čini da im je kao nekada.

Ali – nije, neće, ne može da bude!

2.

Slavlja i slavljenja – kao iluzija.

Ne, najteža, ne najopasnija.

Ali svakako kao najluđa.

Najbesmislenija. Mada…

Mrtva trka!

U tome šta je najbesmislenija iluzija.

U našoj „Majčici“ Planetarnoj Ludnici.

3.

A šta je iza?

Iza naprezanja na uživanju u slavljima.

Upravo sada, dok prašte vatrometi –

iza naprezanja da se uživa u Novoj godini.

Iza kolektivne podešenosti.

U ovakvim prilikama.

Podešenosti na dobrom raspoloženju.

Na skoro pa mistično uzvišenom stanju.

4.

Probija tu nešto izvorno.

Nešto izvorno, a plemenito i lepo.

Nešto Zlotvorskim brljanjima poremećeno.

Izvitopereno, kao i sve u nama i oko nas.

AURA MISTIČNE POETIČNOSTI.

Aura nečeg uzvišenog.

Uzvišeno lepog, prijatnog.

5.

Ta „čestica“ probija u slavljima.

U slavskim raspoloženjima.

Jedna zaturena potreba u čovekovom biću.

Zaturena i deformisana.

6.

A kako se ona sada ospoljuje?

Manifestuje.

Na jezivo blesave načine.

Posmatrajte ponašanje ljudi.

Na bilo kojem od tih slavlja.

I videćete kako izgledaju ti jezivo blesavi načini.

U rasponu do samih bahanalija.

Skakanje, igranje, galama, pesma i „pesma“…

Vatrometi i buka, što bučnije i „čujnije“.

I, ono, skoro pa glavno:

– davljenje u hrani i u piću!

7.

Tu probija atrofirana potreba za –

MISTIČNOM POETIČNOŠĆU.

Postoje dva prirodna načina.

Na koje se ona pokrene.

Obuzme nas.

Kako koga, ali svakoga bar pomalo.

Zakači.

8.

Prvi: kada padne sneg.

U najvećoj meri prvi sneg.

Koji prekrije prirodu.

A pogotovu neki posebni ambijenti.

Sumraci, svetiljke, pahulje koje veju…

Toplota sobe i pahulje koje veju.

Pahulje čije lelujanje se prati kroz prozor.

9.

Rano proleće i tzv. buđenje prirode.

Opet kao nešto poetski mistično.

Dešavanje u prirodi.

Oživljavanje prirode.

Nakon zimskog mrtvila i sivila.

Jer i sneg koji se tokom meseci ustali –

pretvara se u belo „sivilo“.

U nekim energetski srećnijim vremenima:

početak proleća povezivan je sa zaljubljivanjima.

Svakako ne slučajno.

10.

A umesto svega toga prirodnog…!

Imamo kolektivne usiljene surogate.

Za dubinsku potrebu za poetski mističnim.

A u našim „divnim“, a divljim slavljima.

(Skakanje oko vatre, u afričkim plemenima.

I skakanje u restoranu, oko punih stolova…

Suštinska razlika – samo u odeći.)

11.

Novi svet znači novinu i u ovom smislu.

Naravno, u svemu, pa i u ovome.

Atrofirana potreba za poetski mističnim.

Za uživanjem u uzvišenom.

Za težnju uzvišenom.

Razvijaće se sistematski.

Kao duhovna veština.

12.

A to je mnogo više od puke veštine.

Od veštine poetskog uživanja u nečemu.

To je i veza sa logikom viših svetova.

Sa energetikom viših svetova.

To će biti i pokretačka snaga promena.

13.

Promene i Izbavljenje iz okova Starog sveta.

Ne mogu se izvoditi logikom tog istog sveta.

Već sasvim novom logikom.

Nazvali smo je – uvrnutom logikom.

Uvrnutom – u odnosu na postojeću logiku.

Logiku Starog-postojećeg sveta.

Uspešno propadajućeg sveta.

14.

Imamo postmodernizam u književnosti.

Kao najavu ili sitni proboj te logike.

Naravno, u delima sa duhom.

Tačnije – u delićima dela sa duhom.

(Jer natrpavalo se i u književnosti.

Natrpavalo sve i svašta.

Kao i u svemu drugom.)

Tek radi ilustracije, radi dočaravanja.

Te logike.

Može se malo pogledati „Napuklo ogledalo“.

Ili „Balada o Stojkovićima“.


1.

TO JE TO!

U prethodnom tekstu je definisan ključ našeg Izbavljenja!

I tip pomoći koje jedni drugima možemo u tome da pružimo.

2.

Postoje istine i mudrosti koji su deo kolektivnog idejnog resursa.

I koje treba spoljašnjim putevima da usvajamo.

Neće svako za sebe iznova da otkriva Njutnove zakone.

3.

Ali ključne metafizičke ideje svako mora za sebe da „otključava“.

Drugi mu samo mogu pokazati načine, kako da uđe u stanje u kojem su mu te ideje dostupne.

4.

Pogrešno mislimo da i u ovom domenu, kao i u domenu fizičkih ideja, postoji idejni transfer (prenos).

Mi ne možemo slepima, ma koliko se trudili na „detaljisanju“, da dočaramo svet koji ne vide.

Pomoći ćemo im, ako je to moguće, tako što ćemo im omogućiti da progledaju.

5.

Koliko godina i truda sam uložio u „agitaciju“ i dokazivanja kako nam se obrazovanje urušava, kako se već urušilo.

(Domen na kojem se metafizičko odražava na fizičkom.)

Sada JASNO KAO DAN vidim da sam se upinjao da gluvima pričam priče o onome što JASNO KAO DAN vidim.

I što može JASNO KAO DAN da vidi svako ko dospe u odgovarajuće stanje svesti.

6.

U Srbiji je 99% onih koji rade u obrazovanju DALEKO, predaleko od takvog stanja.

7.

Dokazni postupak je samo zamajavanje.

Da dokazujete da je vidljivo ono što je drugima nevidljivo?!

Što ne mogu ili ne žele da vide.

8.

Da je obrazovanje u Srbiji urušeno, da i učenici i nastavnici u njemu funkcionišu KAO ZOMBIRANI – može se dokazati savršeno lako, u nekoliko poteza.

UZALUD!

9.

STOGA OVDE, UBUDUĆE…

…SAMO SAVETI, PREPORUKE, ORIJENTIRI…

…KAKO DA SE PROČISTE PERCEPCIJA I REZONOVANJE.

10.

Ispravno viđenje i shvatanje dolaze sami.

Kao posledica tog procesa.

11.

Ko je slep za Zemlju kao metafizički Karantin-Pakao-Zatvor, i za sopstvenu robijašku poziciju u sopstvenom besmislenom životu: SLEP JE.

Opisivanja i dokazivanja mu ne pomažu.

Samo mogu, eventualno, da ga razbesne.

12.

Prava pomoć je: da se iscrtaju POUZDANE MAPE za one koji požele da krenu tim putem.

Putem do stanja pročišćavanja percepcije i rezonovanja.

13.

Glavni principi tih mapa su:

a) otklanjanje energetskog deficita,

b) Ravnoteža kao balans naprezanja i opuštanja.

14.

Postignuća koja zavise od našeg angažovanja, nakon regulisanja energetike, zavise od naših individualnih kapaciteta.

Neko će ih imati skromnije, neko će otići dalje i više.

15.

Pogrešno je da se u tome upoređujemo.

Svako će biti srećan i stabilan sa postignućima koja su mu dostupna.

16.

U datoj inkarnaciji.


1.

     Služiti fantomima u svojoj glavi! Je l’ da da je jezivo kada se to ovako pročita, a kamoli kada se to „praktikuje“ u realnosti?

      A to „’praktikovanje’ u realnosti“ ne dešava se nekome ili nekima „tamo daleko“, dešava se svakom pripadniku mase ili Stada, dakle, ljudima, tu, oko nas. Sujeta, izvitoperen ili dogmatizovan verski osećaj, novac, karijera, te hiljade sitnijih i krupnijih gluposti na svakom koraku (na primer: „kibicersko“ „bavljenje“ sportovima).

      Ovi fantomi u čovekovoj glavi nateravaju čoveka da ulaže svoju dragocenu životnu Energiju u njih.Tako ti fantomi postaju sve gojazniji, sve veću snagu dobijaju, sve veću moć nad čovekom, sve veću upravljačko-pokretačku silu, čovek postaje sve iscrpljeniji, sve zombiraniji.

      Rešenje je u tome da čovek prestane da im služi, tada će oni početi da se gase, rastvoriće se i nestaće, kao kada se povuče magla, pa stvari postanu jasnije.

       A čovek će početi da prestaje da im služi – ako počne da se pita nad suštinama!

2.

       Evo da sasvim konkretno vidimo kako izgleda ta zamagljenost suština (slepilo za suštine), i „u paketu“ – služenje fantomima u svojoj glavi.

       Juče se u Srbiji slavio Sveti Nikola, toliko masovno, da postoji nešto kao izreka: jedna polovina Srba slavi Svetog Nikolu, a druga polovina ide na slavu kod one prve polovine koja slavi.

       A da pitate te obe polovine Srba šta to rade i zašto to rade – pojma ne bi imali. Naravno, svako bi mogao da navede niz nekih nemuštih objašnjenja, svakakva pravdanja iracionalnosti koja se upražnjava.

       Da ostavimo po strani diskutabilnost zvaničnih religija, uzmimo da slavljenje tzv. krsne slave ima ili može da ima neku religioznu funkciju. Suština te funkcije bi se ostvarivala kolektivnim (u okviru porodice, pa neka su tu i članovi familije i poznanici, „kao ispomoć“) posvećivanjem pažnje porodičnom svecu, na bilo koji način: čitanjem molitvi njemu, čitanjem žitija (životopisa), iskazivanjem zahvalnosti ili molbe za pomoć u nečemu… svejedno koja forma da se izabere.

       A šta „na delu“ imamo umesto toga?!

       Svetac jedino ako se spomene, onako uzgred, na početku slave, u ceremoniji „sečenja kolača“ („Hajde, pomozi nam, sveti Nikola!“). Nakon toga sledi zatrpavanje i samozatrpavanje hranom (i pićem). Galama i bezvezne priče do besvesti, što potraje od popodneva do ponoći i iza ponoći. Pojede se najmanje dvostruka količina hrane u odnosu na onu koju ljudi normalno pojedu za ručak. Tu je i piće, vrlo često i opijanje. Kada se desi opijanje, kasnije se to kao pikanterija prepričava: kako se neko opio, kako se ponašao, šta je pričao…

        Naravno da ovakve slave domaćina energetski slome, i preko novca koji mora da uloži da bi obilato nahranio od desetak do tridesetak pa i više osoba, i preko ličnog angažovanja na nabavljanju i pripremanju hrane. Gosti se fino najedu, na polasku pohvale kako je „sve bilo lepo spremljeno“, jer kultura slavskog ponašanja to nalaže.

         A da bilo koga od njih pitate u čemu je i zašto učestvovao – pojma ne bi imao. Tako svi rade, to je „naša tradicija“, u porodici se od davnina tako radilo… Slavi se svetac, porodični zaštitnik… A kako to taj „zaštitnik“ štiti porodicu? Niko pojma nema! Porodicama koje slave i imaju tobože sveca-zaštitnika – dešavaju se potpuno iste dobre ili loše „stvari“ kao i porodicama koje takve svece nemaju.

        A kako se taj svetac „slavi“?! Uz prežderavanje, opijanje, galamu i višesatne besmislene razgovore?!

        Eto ilustracije – kako ljudi robuju fantomima u svojim glavama, u ovom slučaju su to tzv. porodični sveci. Fantome treba rastvoriti na svetlosti osvešćenosti i prestati ih energetski pothranjivati.


1.

       „Tu oko nas“ – znači da ih (suštine) ne „lovimo“ po velikim temama i po nekim dalekim nam kosmičkim prostranstvima.

       One su svuda oko nas, i u malim ili naizgled malim temama, često odražene u sitnicama i u detaljima.

      Stvar preokreta na koji nas Entropija prinuđuje, one nas koji je shvatamo i prilagođavamo joj se – da uočavamo bitno(sti) u svemu, da se ne bavimo nepotrebnim detaljima u okviru bitnosti.

2.

      Mi ne možemo da napravimo red ili redosled suštinskih tema ili pitanja koja ćemo uočavati ili kojima ćemo se baviti.

       Ko da nađe ili uspostavi red u KPZ-haosu?

      Bavimo se temama ili pitanjima koji nam u životu ili u našem polju percepcije ili u našim mislima iskrsnu.

      Te će to ovde često, čak najčešće, da deluje kao „skakanje sa teme na temu“.

      Ovo se odnosi na izbor tema, što nije u raskoraku sa našom usredsređenošću na suštine, sa „lovom“ na suštine.

      Upravo bavljenjem suštinama postupno počinjemo da uočavamo „mapu“ problema, pitanja, stavki, ideja – na koje smo u svom životu ili u svojim razmišljanjima upućeni.

3.

      Savremeno SPAMPOVANJE Istine i Mudrosti.

      Nekada, posebno u davnim vremenima sa jedva razvijenom pismenošću, ideje koje su, recimo – bile na tragu Istine i Mudrosti, dakle, ispravne i valjane, bile su nepristupačne, bio je problem sa njihovom „distribucijom“.

       U naše doba, sa savremenim medijima komunikacije, ne da nemamo taj problem, već nam sa njegovim rešenjem dolazi (svakako ne sama od sebe i svakako da nam je nametnuta) suprotna „pošast“: hiperprodukcija i hiper“konzumacija“ informacija.

      Jedna dobra ideja, u bilo kojem domenu ili na bilo koji način da je objavljenja – začas bude zatrpana,  pretrpana morem ideja koje su tek nekim „bočnim“ vezama povezane (a često nema ni takvih veza) za inicijalnu dobru ideju. Ili se sama ta dobra ideja razrađuje („razdrobi“) do mora detalja, tako da je gubljenje u njenim lavirintima neminovno.

      Dakle, napor ka suštinama postaje pravi APEL, za svakoga ko ne želi da mu se um izgubi i potone u morima informacija! Kakva je to opasnost i za mišljenje, i za psihu, i pogotovu za duh – valjda se podrazumeva.

4.

     I neupućenima je jasno da su mišljenje, odnosno produkcija ili „konzumacija“ informacija povezani sa Energijom.

     Svako može veoma lako to da uoči! Neka jedan sat provede u tišini, u opuštanju, neka jedan sat čita nešto, neka jedan sat sluša nekoga, neka jedan sat priča…

     I svako može lako da poveže ono što je ovde pisano o savremenoj hiperprodukciji/hiper“konzumaciji“ informacija i o Entropiji.

     I da malo bolje razume apel za fokus na suštinama.


1. Neočekivani paradoks (iskazan u naslovu), a „istina je u paradoksu“.

2. Određeni tip umnožavanja znanja, tip na koji je Čovek naveden, koji je Čoveku podmetnut.

3. Ne mora nužno svako, tj. pravo znanje da pojačava Haos. Naprotiv!

4. „Predator vam je darovao svoj um, kitnjast, barokni um“, tj. um orijetisan ka detaljisanju i ka umnožavanju detalja. „Predator“, tj. neka moćna Zlotvorska bića koja su izvitoperila Čoveka i upravljaju njime.

5. Umnožavanje znanja, u smislu disperzije ili širenja ka detaljima, može se prikazati kao fraktalno širenje, a to širenje teorijski teži – beskraju.

6. U svakom znanju se polazi od neke suštine ili od nekog opšteg pojma.

7. Pa se suština ili opšti pojam razrađuju i granaju, preko posebnih nivoa i pojmova do – pojedinačnih pojmova i detalja.

8. Kako to razrađivanje i grananje ide sve dalje, sve dublje, sve šire, to se svaki pojedinačni pojam ili detalj dalje razlaže na nove pojmove ili detalje – pa je tako udaljavanje od polazne sušine sve nepovratnije.

9. Taj haos sa umnožavanjem znanja/detalja/informacija dopire polako do svesti i onih koji nisu radi metafizičkom sagledavanju ovog problema: naučnici sve teže mogu da „isprate“ sve novine samo u svojoj oblasti, članovi tzv. društvenih mreža i sami osećaju kako se zapliću u masama informacija „kao pile u kučinama“, itd.

10. I sam imam muke sa tim „Predatorovim umom“ u sebi. Mišljenje kao po automatizmu kreće sa grananjem u detalje, jer tačno je da mnoštvo detalja znači i precizniji opis (bolju „rezoluciju“ iskazanog).

11. I toliko puta osetim malaksavanje misli u takvoj disperziji.

12. Pa zaključim: treba da odustanem od bavljenja tom oblašću u kojoj mi se kroz mišljenje takva zamka dešava.

13. U STVARI – NE TREBA ODUSTAJATI OD MIŠLJENJA (po podvalničkoj preporuci nekih istočnjačkih duhovnjaka: „Mišljenje je od ega“), ILI MISAONOG BAVLJENJA IZABRANOM OBLAŠĆU/TEMOM, VEĆ NASTOJATI NA TRANSFORMACIJI MIŠLJENJA.

14. Uvežbati ga da se bavi suštinama. Što ne isključuje apsolutno korišćenje detalja. Već znači korišćenje detalja u funkciji objašnjenja suština, a ne gubljenje u detaljima, uz gubljenje veze sa suštinama.

15. A takvu transformaciju izvesti je – „đavolski teško“.

16. No, srećom (mučna je to sreća!) Entropija sve nas polako naterava na tu transformaciju!

17. Neke pre, neke kasnije… a šta će i kako biti sa rezistentnima na promene…ne znam.


Suštine ili opšte ideje, tumačenja, koncepti, razmišljanja…

Spominjao sam ranije veštinu centripetalnog usmerenja naših misli. Koje znači usredsređenost na izabranu temu, nedozvoljavanje rasipanja misli kroz bujanje asocijacija i digresija.

Usredsređenost na temu nije nebitna, ali – nije u njoj suština.

SUŠTINA JE U SUŠTINAMA.

U usmerenosti ka opštem i suštinskom.

NA TAJ NAČIN mi održavamo centripetalnu snagu misli, ne dozvoljavamo da nas asocijacije, detalji, marginalije odvlače u rasipanje pažnje i misaone energije.

Hiperprodukcija ideja, kao pošast našeg doba.

Kao i u inflaciji: čega je u produkciji previše – pada mu vrednost.

Ova hiperprodukcija ideja (govor, pisanje, ideje bilo kojeg tipa, npr. za kreiranje novih proizvoda, itd.) znači civilizacijsko udaljavanje od SUŠTINA.

Udaljavanje od smisla, od ishodišta.

Kako stoji stvar na tlu metafizike ili duhovnosti?

Svakako je tu načelno bilo najviše napora ka suštinama.

Ali opet i tu uz gubljenja u konceptualnim zamršenostima i detaljima, što je deo nefunkcionalnog repertoara ili balasta stare-propadajuće duhovne paradigme.

I uz najviše distorzija, uzduž i popreko. Kao da su metafizičari/duhovnjaci bili na dobrom putu suština, ali ih uragani distorzija oduvavali podaleko od tog puta.

Načelno: onaj ko čita tekstove ili dela iz metafizike/duhovnosti – upoznaje se sa opštostima.

One treba da mu budu orijentiri.

Ciljevi.

Kroz te opštosti on sagledava svoj konkretni život i detalje ili konkretne probleme koje ima.

Odnosno, svoj konkretni život, pojedinačnosti iz svog konkretnog života usmerava ka tim opštostima.

Da ponovimo ranije dato poređenje: iz Platonovog Sveta ideja, kao sveta opštosti, ili iz Štajnerovog Duhovnog sveta – i silaze ideje u ovaj naš svet.

I one se u ovom svetu granaju u mnoštva posebnih i pojedinačnih ideja i tvorevina.

Što znači da uvežbavanje fokusa ka opštostima nije tek neka metafizička/duhovna igrarija.

Već PITANJE USMERAVANJE FOKUSA KA VIŠIM (RAZVIJENIJIM) SVETOVIMA (DIMENZIJAMA).

Odnosno, pitanje oblasti ili puta ka razvojno-oslobodilačkim ključevima.

Paradigma udaljavanja od suština je i dijagnoza za „bolest-na-smrt“ (S. Kjerkegor) postojećih-propadajućih nauka:

a) nepovratna gubljenja u grananjima često i nesuvislih disciplina i oblasti, gubljenja u detaljima i u hiperprodukciji „spoznaja“;

b) potpuno atrofiranje centripetalne sile svake nauke, tj. sile fokusa na suštinama, za svaku u njenom domenu bavljenja;

c) zaglibljenost „u svom dvorištu“, u svojoj naučnoj oblasti, bez izdizanja na viši plato suština van svoje nauke, na plato suština koje čine sav naš ovozemaljski život.


8.

E) Da gušenje i davljenje u digresijama i marginalijama

osvetlimo iz jednog drugog ugla, dakle, to isto, samo –

malo drugačije. Čak je trebalo da ovaj ugao bude prvi:

jer se digresije-marginalije-distorzije „dedukuju“ iz

distorzije sa nerazlikovanjem, tačnije sa nesnalažanjem:

na relacijama BITNO/SUŠTINSKO – NEBITNO ili

marginalno. Ta distorzija je i inače bila „imanentna“

ljudima kroz istoriju, ali je u naše doba baš tragično

dovedena do umoubistvenih razmera, do sluđivanja.

U naše doba od najranijeg doba odrastanja imamo:

zatrpanost, bombardovanost morima informacija.

Uporedimo samo funkcionisanje i formiranje uma,

dakle, svesti, rezonovanja, percepcije: kod deteta,

pre… pedesetak godina, uz odrastanje na livadi,

ili na kaldrmi, i deteta u naše doba, uz – televiziju,

da sve ostalo i ne spominjemo. Uporedimo protok

informacija kroz um u jednom i u drugom slučaju.

Kada „odgledate“ samo jedan film – imate protok

informacija kao nekada da čitavu godinu sedite

kraj ovaca ili bilo šta drugo da radite na njivi, itd.

A um nam u međuvremenu nije povećao svoje

kapacitete u vezi sa skladištenjem informacija.

I jasno je da je umu sve teže da sve to procesuira,

jedna od kobnih posledica je sve izrazitije, mučnije

nesnalaženje, gubljenje na relacijama bitno-nebitno.

Jeste to kobno i gadno i u vezi sa samim mišljenjem,

ali se ono još kobnije i gadnije odražava na našem –

delanju! Mi, tj. čovek današnjice, sve teže, sve manje

razlučuje bitno i nebitno u svom delanju, u poslovima,

koje treba ili mora da uradi. Za ono što mora, jeste da –

niko ga ne pita, ali – i tu jeste važna percepcija, shvata li

ili ne shvata o čemu se radi. To uslovljava ne-zdušno

njegovo angažovanje, a ta razlika ima svoje posledice.

To teško nerazlikovanje bitnog i nebitnog u delanju:

direktno je povezano sa našom Energijom, sa našim –

iscrpljivanjima, eksploatisanjem, a zbog toga su tu –

naši bogovi Paraziti-Zlotvori, zbog toga nam sve ovo

sa distorzijama i čine, ne tek svoje zabave i igre radi.

9.

F) Distorzija koja i nije baš specifično distorzija misli,

ali se donekle može uračunati da joj nekako pripada…

Povezana je sa funkcionisanjem uma „sto na sat“,

sa hiperprodukcijom misli, do pravog misaonog grča.

Na jednoj strani je to potreba da se što više priča,

da se priča i priča, čak je dovoljno da se ima osoba,

kraj sebe, da samo bude STATISTA, da se ne bi baš –

pričalo sa zidom ili drvetom, a što se u usamljenosti

takvih osoba često ispoljava kao razgovor sa sobom,

kroz šapat. Imam takve osobe u okruženju, verovatno:

da ih ima posvuda. „Aha, dobro, to sam uradila, a sad…“

Na drugoj strani, kao drugi vid ispoljavanja distorzije:

sagovornici, govornici, pričaoci – koji se iz petnih žila

naprežu u svojim govorima, nastojeći da budu što glasniji,

iako im je govornik blizu, a kao da s brda na brdo odašilju

svoje poruke. Ovakvo govorno naprezanje, kao agresivno,

više govori o ego-mehanizmima, koji se onda ospoljuju

kroz distorzije u mišljenju, u ovom slučaju – i u govoru.

A koji su nekako u prepletu sa parazitskom prirodom,

sa suptilnim gušenjem i davljenjem drugih, u smislu –

energetike, sa namerom da se skoro prisilno privlači,

vezuje za sebe, za svoj govor pažnja-Energija drugih.

I govorno nametanje sebe, svojih… svega i svačega,

postignuća, kvaliteta, ili indirektno: samog znanja

kojim se kroz nametljivi govor drugi kljukaju.

10.

U redu, to su distorzije (tj. ne u redu, pre – žalosno).

Pravo, mudro pitanje je: kako se snaći u svemu,

u ovim zamršenostima koje nas snalaze, i to baš –

tamo gde nam je potencijalna moć, ali i ne mora

to da bude nekakva posebna moć, već ishodište –

našeg normalnog, najnormalnijeg funkcionisanja.

Kako se snaći i kako se menjati, kako ispravljati –

iskrivljeno funkcionisanje, kako doći do stanja

sa bar osnovnom normalnošću ili korektnošću

naših misaonih tokova? U ovakvom bazičnom

porobljivačkom domenu, u osnovama koje –

omogućuju našu porobljenost i eksploatisanost,

logično je da je sve tako podešeno da se teško ili –

nikako ne snalazimo, da teško ili nikako ne dođemo

do pravih odgovora i rešenja. Ali, to nisu razlozi –

da se ne trudimo, maksimalno koliko možemo.

A) Deo distorzija našeg mišljenja svakako ima

svoje ishodište u dubinskim sferama svakoga od nas,

u DNK-strukturama u koje smo sa rođenjem „uskočili“,

u programima koji su nas tu zadesili, ali i u programima

koji nam se kasnije nakače na sve ovo, koje nam nakače.

Sve u svemu – te dubinske sfere su nam nepoznanica…

B) Postoji zona koju svako može da proveri, ako je –

proverama naklonjen, što je u naše doba baš retkost.

Već je bio tekst o psihološkim i ostalim promenama

koje se dešavaju sa našim osciliranjima na relacijama:

Ravnoteža – neravnoteža. Kako nam se u prvom slučaju

polako misli sređuju, aktivira smisao za red i bitnosti,

u meri u kojoj se tim kvalitetima svako od nas može

u svom individualnom domenu približiti. I suprotno:

kako se dublje zapada u neravnotežu: misli očigledno

postaju sve „zgužvanije“, nepovezanije, gubimo se

lako u digresijama i marginalijama, pa ili dobijamo

misaone „grčeve“, ili nas snalazi „zastoj“ u mišljenju.

Oni koji su prisljeni na „učenje“-memorisanje znaju:

sa zamorom-neravnotežom: i sve teže ide shvatanje

onoga što se čita, sve teže se pamti, sve teže ide

sa rešavanjem zadataka, ako su i oni deo učenja.

Sa „otklonom“-odmorom, menja se situacija.

Dakle, nastojanje na dosezanju i stalnom vraćanju

u Ravnotežu – znači i nastojanje na korekcijama,

u priličnoj meri, i samih naših misaonih tokova.

11.

 Dubinsko opuštanje, kao jedan pol dualnosti, ili:

jedan tas na vagi Ravnoteže, već je naširoko bio tema…

Samo po sebi je vezano i za funkcionisanje mišljenja.

Baš tada mogu da krenu misaoni kolopleti, „filmovi“,

i „svašta nešto“ drugo, ali slično raznim nabrojanim

vidovima distorzija u mišljenju. Pri čemu treba imati

u vidu suštinsku razliku: pri dubinskom opuštanju

mi imamo posla sa izbijanjem sadržaja, energija

programa iz nekih nesvesnih delova nas samih,

dopuštanje da se takve misli „istutnje“ je vid –

razgradnje tih sadržaja koji izbijaju „na videlo“.

Druga je stvar sa distorzijama u mišljenju, i to –

u situacijama kada bi trebalo da funkcionišemo

najnormalnije, najefektivnije, pri čemu bi trebalo

da su nam i misli u skladu sa tim, i više – da one

budu ishodište takvog našeg funkcionisanja.

12.

Za početak – veliki je pomak da uopšte ove distorzije:

uočavamo ili ih, najpre sebi (tj. i ne moramo drugima) –

priznajemo. Najgora zamka je da se uzdamo u mišljenje,

u moć i pouzdanost svog mišljenja, slepi za distorzije.

Čak uz stav da mi mnogo toga bolje od drugih uočavamo,

da imamo moćnije rezonovanje, ispravnije ideje i nazore.

Pogubno kao i stav nesvesnih Karantina-Pakla-Zatvora,

„dijagnoza“ koju su odlično postavili Gete i S. Ruka:

„Najbolji su robovi koji misle da su slobodni“. Najbolji:

za robovlanike, za Parazite-Zlotvore koji nas drže

u zatočeništvu. Baš jedan od ključnih instrumenata,

pomoću kojeg nas drže u zarobljeništvu, videli smo –

jeste naše mišljenje, iskrivljenja naših misaonih tokova.