Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: фебруар 2018

Već smo konstatovali i naglasili: intencionalnost (mehanizam naših težnji, postavljanja i postizanja ciljeva) je istovremeno i naša moć, i naša nemoć.

Ako je usmerimo ka nemoći, ka bolestima, ka ograničenjima, ako smo preko percepcije opsednuti postojećim užasnim KPZ-stanjem: imamo nemoć.

Ako je usmerimo ka onome što želimo da menjamo, ako je postojano usmeravamo ka ciljevima koji znače promene, promene će nas snaći.

Načelno jeste tako, tajnaši su dokazali da jeste tako. Da preko svoje intencionalnosti, preko svojih misli – možemo da menjamo i sebe i svoje životne tokove.

Ali, dobro znamo, ili svi mi koji smo ovako što isprobavali, da ova načelno tačna „stvar“ nije nimalo jednostavna. A ko da i očekuje da bilo šta vezano za izvođenje promena bude uistinu jednostavno u našoj planetarnoj KPZ-ludnici?!

Tajnaši jesu uspešno demonstrirali na mnoštvu primera moć naših misli na izvođenju promena, ali – oni su svojim ciljevima ostajali u okvirima KPZ-iluzija i KPZ-vrednosti. Ako je u pitanju ozdravljenje: telo je krajnji cilj, ako su u pitanju uticaji na životne tokove: novac, materijalni uslovi, životna zadovoljstva su krajnji ciljevi.

Bogovi Zlotvori svakako podržavaju i iskreno se raduju svim našim naporima da svoju svest potapamo sve dublje u KPZ-iluziju, tako da i ovi napori tajnaša nailaze na njihovu toplu i zdušnu podršku.

Kao što će se oni zdušno osuti i na svakoga ko je u svojim naporima RAZVOJNO-OSLOBODILAČKI usmeren. „Zdušno osuti“ – ne znamo kako, ali znamo da to čine i u tome uspevaju: preko njihovih programa koje nosimo u sebi, preko ometanja, preko delovanja ljudi kojima smo okruženi, ometajuće usmerenih ka nama, itd.

Generalno, u vezi sa izvođenjem promena kao i da nema nekih velikih tajni, može se reći da je pokretom „Tajna“ glavna tajna zaista razotkrivena (mada ne baš prvi put sa ovim pokretom, i filmom): ono čime se kao ciljem dovoljno dugo i istrajno bavimo – „INKLINIRA“, teži tome da nam se ostvari. (Da se ne zamaramo citatima u vezi sa ovim, i Isusa-Imanuela, i Isusa Nekanonskog, i tolikih uspešnih tajnaša.)

Zlotvori brane, prepreke, ograničenja, kao što je već rečeno, postavljaju onima koji su u svojim težnjama razvojno-oslobodilački usmereni. Te brane su razne…

1. Preko iznuđenosti (aktivnosti na koje smo prisiljeni), preko osoba sa kojima smo – pažnja i misli su nam stalno, A PRISILNO, prikovane za sve drugo, samo ne za eventualno definisane razvojno-oslobodilačke ciljeve.

2. Kada bismo malo mogli „sa strane“ da propratimo svoje rođene misli – videli bismo koliko su nam „izgužvane“, kako se nižu vrlo često sasvim nevezano za realne kontekste u kojima smo, kako su nam podvrgnute asocijativnim slalomima, itd. (o svemu tome je već bilo više govora u temi o našim parazitskim mislima).

3. NAŠA ENERGETIKA! Mi moramo da budemo bar u solidnom energetskom stanju, ako ne baš u Ravnoteži, da bismo efektivno mogli da se bavimo svojim razvojno-oslobodilačkim ciljevima. Može neko kome je od iscrpljenosti „duša u nosu“ da se prisili da se bavi takvim ciljevima, ali – time on samo pojačava svoj energetski deficit.

4. Stalno resetovanje naših odluka, namera, formiranih koncepata i metodologija.

Sve u svemu: ZAISTA NAM JE POTREBNA VELIKA MUDROST, ali i dosta iskustva u suočavanju sa Zlotvorskim ometanjima, da bismo imali metodologiju kojom ćemo eksivirati sve ove Zlotvorske zamke, i da bismo je istrajno primenjivali.

Jeste ovo teška, ali ne i sasvim nemoguća misija.

Za početak: dovoljno je bar da znamo jasnije kojim putem se ide do promena, i koje su sve strašne prepreke na tom putu. I te kako bolja varijanta od dosadašnje (dosadašnje, u smislu celokupne duhovnosti u istorijskom sledu) po kojoj lutamo i tražimo put, idući i levo i desno, često se krećući i u kontrasmeru.

Linijski algoritam kretanja ka Izlazu jeste neopisivo komplikovan, ali nije ni nedosežan.


Zamoljen sam da prokomentarišem dva sociopsihološka fenomena, koji predstavljaju Zlotvorske distorzije sitnijeg „kalibra“. Ali koji jesu, makar na margini, deo našeg društvenog funkcionisanja. Jesu sitnijeg „kalibra“, ali i kao takvi – uvek su odlična ilsutracija načina na koje Zlotvori deformišu zdrav smisao u bilo čemu u našim životima. (Dakle, ona prethodna tema će se posle ova dva „intermeca“ nastaviti…)

Pa, evo prvog „intermeca“…

Borci za zaštitu životinja… ili borci za prava životinja… ne znam kako se zvanično deklarišu.

Brane životinje, bore se za što humaniji odnos prema životinjama. Životinje, takoreći, tretiraju kao ljudska bića. Koji, ne samo takoreći, nego ozbiljno, na životinje projektuju svoju sliku idealnih međuljudskih odnosa. (A kakvi su pritom njihovi međuljudski odnosi – ostaje njima na sagledavanje.)

Jasno je da među normalnim ljudskim bićima nema onih koji smatraju da se prema životinjama ne treba ispravno odnositi, da im ne treba  pomagati, da im ne treba olakšavati muke, lečiti ih, itd. Mudro izvučena poenta (da zamislim da umem da izvlačim i takve poente!) je u nečemu drugom…

UISTINU, IZ DUŠE HUMAN I ISPRAVAN ČOVEK ĆE UISTINU HUMANO I ISPRAVNO POSTUPATI U SVAKOJ SITUACIJI, NAJPRE PREMA LJUDIMA, A SVAKAKO I PREMA SVIM OSTALIM ŽIVIM BIĆIMA.

U tu svrhu mu nisu potrebne nikakve OTUŽNO PATETIČNE govorancije, deklaracije, udruženja, i slična zamajavanja. Da ponovim malo drugačije: generalni ispravan i human smer njegovog delovanja i mišljenja odnosiće se na sve čega se dotakne, na sve što vidi, radi, o čemu razmišlja.

Ako neko nije takav „u duši“, nikakva udruženja i borci iz njih neće mu pomoći da bude takav.

Sa kojim pravom, ili sa kojom logikom kažemo da su u slučaju borbi za zaštitu životinja na delu „OTUŽNO PATETIČNE govorancije, deklaracije, udruženja, i slična zamajavanja“? Odnosno, da je umesto svega toga, umesto takvog podizanja prašine, dovoljno svakoga upućivati na OPŠTI HUMAN I ISPRAVAN ODNOS, PREMA SVEMU I PREMA SVAKOME, A TU SPADAJU I ŽIVOTINJE.

Da bismo to očiglednije uočili: PODSETIMO SE KAKO JE PITANJE ZAŠTITE ŽIVOTINJA UREDILA „MAJKA PRIRODA“!

Neko mi, vezano za funkcionisanje prirode unutar Karantina-Pakla-Zatvora, prosledio jedan video o borbi divljih životinja, onda vidim da jutjub vrvi od masa takvih snimaka.

Čopor lavova jedva savlađuje bivola. Obaraju ga, a onda lagano „glođu“ sa svih strana. Što je životinja krupnija i teža – teže i ugine. Lako je zaklati prase, svinju od trista kilograma – teško, ili teško, a da to bude… recimo – bezbolno. Već smo se dotakli tog aspekta: i ljudi ubijaju životinje (da ne zalazimo u to da li su oni izvorno jeli životinje), ali svakako nastoje da se to izvede što munjevitije, tako da smrt životinje bude trenutna, sa što manje patnje. Nema onoga ko uživa u patnji jagnjeta koje kolje.

Da se vratimo bivolu, da bismo videli kako je to „majka Priroda“ uredila pitanje zaštite životinja. Da bi ogromni bivo brzo i sa što manje patnje „izdahnuo“, verovatno bi trebalo ispaliti mu ceo šaržer u glavu. Bivo kojeg lavovi lagano „glođu“ – „umire“ satima, možda (ako nije preterano reći) i celog dana traje njegova agonija.

Ili, predeli koje zahvati dugotrajna suša, koja osuši i svu vegetaciju i sve izvore vode… Veliki broj raznih životinja (čopori i stada), u celom lancu ishrane, danima „umire“. Svakako – u mukama, u meri u kojoj su one aspekti uginuća životinja. Još kada su te muke kolektivne, tek onda se one po intenzitetu dižu na n-ti stepen.

Ko nije Zlotvorski-distorzično indoktriniran – lako će ovde da sabere 2 + 2. (Ali bez digitrona/kalkulatora!)


U poslednjem komentaru prenet je citat iz teksta na „4D log“-blogu.

Malo sam prelistao poneki tekst na njemu. (Da l’ to može da se kaže za internet-tekstove, kao za knjige: „prelistavati“ ih? Nisam se bavio tom savremenom dilemom, ali verovatno ima onih koji jesu.)

Koliko može da se vidi pri takvom (ipak nešto površnijem) „prelistavanju“ – taj blog je u jednom tonalitetu sličan blogu kojim bismo ovde da pomognemo sebi.

Sličan: po prikazu BOGATE PANORAME planetarno-kosmičkog fenomena koji se ovde označava kao „Karantin-Pakao-Zatvor“.

Sažeo sam u tom nazivu, ako smem da mi se to čini, tri bitne odrednice našeg ovoplanetarnog, a istovremeno i bližeg kosmičkog postojanja.

Dakle, i taj i ovaj blog: prozori su kroz koje se vide lepote i miline (od kojih neuvežbani u takvom gledanju ubrzano sede i kosa im opada) Karantina-Pakla-Zatvora.

Prva brojna ljudska bića uspešno vide „divnu majčicu Zemlju“! Druga brojna, još brojnija, ljudska bića kažu, i smatraju pritom, da je Bog, „dobri Bog“, uredio zemaljski život po svom savršenom Planu. Nije baš sve divno, neki Luciferčić rčka (rovari) po divnoj Zemaljskoj Kreaciji i po ljudima, ali, u suštini – „tu zamerke nema“ (kao što kaže Lj. Simović za vešala). A najbrojnija ljudska bića vide najnormalniji mogući zemaljski život, sa „dobrim Bogom“ ili bez njega, stvar je kosmološkog ukusa (kao što jedni vole pitu zeljanicu, a drugi pitu krompirušu).

Postoje, međutim, i neki, retki, toliko retki da skoro kao da ih i nema – koji kao namćori vide sve naopako, vide nekakav Karantin-Pakao-Zatvor. Pitali bi ih oni prethodni: koju li drogu ovi namćori uzimaju, kad mogu da vide tako nešto: di su im ti karantini-paklovi-zatvori, kad svi živimo najnormalniji mogući život, u kojem svi imamo porodice, deca idu u škole, nose knjige i stiču znanja, fabrike rade, neke i u tri smene, ljudi primaju plate, plaćaju struju i komunalije, mnogi čak idu i na letovanja, naučnici „svašta nešto“ istražuju, neki od njih dobijaju i Nobelove nagrade za hemiju, fiziku i još za neke nauke, države funkcionišu, povremeno se raspisuju izbori za državna tela, OEBS kontroliše izbore, sunce izlazi i zalazi, uspešno se smenjuju godišnja doba, tamo gde se smenjuju…

Nepomirljive percepcije!

Jedni smatraju da se bez droge na postojećoj Zemlji ne može pevati pesmica „Ala je lep ovaj svet, ovde potok, onde cvet!“, drugi misle da se bez droge umesto sve te zemaljske lepote ne može videti nekakav Karantin-Pakao-Zatvor.

U oba slučaja droga (možda) nije u pitanju, ali stvar radikalno suprotne percepcije, doživljavanja i shvatanja jedne te iste, zajedničke, realnosti svakako jeste u pitanju. A zašto i kako do takvih radikalnih razlika dolazi – posebno je pitanje u pitanju.

Dakle, po toj „divnoj“ zemaljskoj panorami koju vide i opisuju – „Pomozimo sebi“ i „4D log“ (tekstovi koje prenosi) jesu na istoj percepciji.

Ali se onda malo dalje, od prve raskrsnice, upućuju suprotnim smerovima.

„4D log(a)“ je (izgleda) panorama Karantina-Pakla-Zatvora hipnotisala sasvim. Videti Karantin-Pakao-Zatvor – jeste znak uzrasle, sazrele svesti, znak izvesne duhovne snage.

Postati zarobljenik te percepcije već jeste znak duhovne slabosti.

Podjednako je opasno i DUHOVNO POGUBNO i kada vas Iluzija divnog (ili normalnog) zemaljskog života hipnotiše, i kada vas Karantin-Pakao-Zatvor hipnotiše.

U oba slučaja SVEST VAM JE ZAROBLJENA! A sa njom, preko nje – i celo vaše biće.

Međutim, ta hipnotisanost (Karantinom-Paklom-Zatvorom) i duhovna slabost se moraju razumeti i opravdati!

Jer ovo nije bilo kakav kosmički Karantin-Pakao-Zatvor. Ovo je ZEMALJSKI Karantin-Pakao-Zatvor! Ako bilo gde malo dalje od Sunčevog sistema izgovorite reči: „zemaljski Karantin-Pakao-Zatvor“, to se izgovara… tačnije, od straha se i ne izgovara, tek samo u krajnjoj nuždi.


Odgovara jedna moja komšinica, na pitanje kako je: „Da kažem da sam dobro, a nisam!“. Tako i ja: da kažem da su mi se kockice u vezi sa metodologijom opuštanja sklopile, a da li zaista jesu: ko zna, tj. vreme će pokazati imaju li Zlotvori u vezi sa podmetanjima u ovoj oblasti još neke „kečeve iz rukava“ (kad bismo bar znali, za utehu, da li uopšte imaju ruke i da li nose odeću?!).

1.

Jedan vid opuštanja je vezan za RAZGRADNJU TEŽINE koju nosimo u sebi. Neka opšti izraz „težina“ pokrije toliko toga raznorodnog: informacije, energije, psihološki mehanizmi, svakakve misli, emocije i stanja, bukvalni osećaj težine, itd.

Taj vid opuštanja sam na raznim mestima (blog i portali) krstio raznim imenima: „praksa (iz)vankonceptualizma“ („4D portal“), „dubinsko opuštanje“ („Atma“ i „Nova svest“), „nepomično ležanje“ i „bolesničko ležanje“ (ovde na blogu).

Recimo da je to – LEŽEĆE OPUŠTANJE.

NJIME SE, DOKAZANO (bar meni), POSTIŽE NAJDUBLJI VID OPUŠTANJA!

I u njemu je suština u tome da dopuštamo da na površinu svesti izbijaju svi sadržaji koje nosimo negde u sebi, ili sa kojima smo konektovani (sva „težina“). Nema nikakvog fokusa, nema upravljanja ovim procesom, JER ONDA TO NE MOŽE DA BUDE NADUBLJI VID OPUŠTANJA.

Istočnjačka podvala sa meditacijom, na koju sam već ukazivao: čim imamo makar najsuptilnije usmeravanje fokusa ka bilo čemu – nemamo proces najdubljeg mogućeg opuštanja! Pa valjda je to čak i iz ugla zdrave KPZ-pameti jasno!

E, ali nama NAJDUBLJA OPUŠTENOST NIJE, NE TREBA DA BUDE KRAJNJI CILJ. (Nije, ne treba da bude – ukoliko nismo podlegli istočnjačkim naopakim duhovnim indoktrinacijama.)

Ona nam je potrebna samo za razgradnju onog najtežeg, „najteže“ „težine“ koju nosimo u sebi, za „raščišćavanje terena“.

Za „dopeljavanje“ do najbliže luke neke veće opšte opuštenosti. Naravno, treba mi i dalje da imamo ovaj vid opuštanja (i nakon toga), „zakači“ se za nas toliko toga u svakodnevnim kontaktima sa masom (makar nekom minijaturnom), treba to stalno razgrađivati, kao radioaktivni otpad.

Ali, PRAVI CILJ NAM JE: POVEZIVANJE TEŽNJI I OPUŠTANJA!

Što je drugi vid opuštanja.

2.

Drugi vid opuštanja… najpre formalna karakteristika: izvodi se u sedećem položaju. Razlika između sedećeg i ležećeg položaja nam je naizgled nebitna. U grubljim sagledavanjima fenomena sa opuštanjem – i jeste (nebitna). U sve tananijim: nije (nebitna). Već sam sedeći položaj, pa još u onim predškolski zabavnim zamajavanjima sa specijalnim značajem „lotosovog položaja“, pokazuje da meditacija nikako ne može biti dosezanje najdublje opuštenosti.

Suština sedećeg opuštanja je u: VEŠTINI SUPTILNOG IZVLAČENJA PAŽNJE IZ PARAZITSKIH MISLI I  PREUSMERAVANJA PAŽNJE NA SET DEFINISANIH CILJEVA, dakle, na naš lični RAZVOJNO-OSLOBODILAČKI PROJEKAT!

Imati taj set ciljeva u vidu, „prelistavati“ ih u sebi, prolaziti kroz njih, „boraviti“ u njima… Kako kad bude moglo, kako ko ume, kako ko shvata ovaj postupak, kako kome i kako kada bude polazilo za rukom (za umom).

Kada krenemo sa (ovim) opuštanjem – vrtlog parazitskih misli će se do nekakvog svog trenutka vrhunca pojačavati, kod isuviše napetih osoba i do pravog misaonog grča. Kako budemo nastavljali sa ovim opuštanjem i sa ovim suptilnim preusmeravanjem pažnje, tako će parazitske misli postupno malaksavati, „otpadati“, a usmeravanje pažnje na razvojno-oslobodilački projekat će nam sve lakše i sve prijatnije ići od ruke (od uma).

*          *          *

I TO JE SVA (valjda kompletirana!) VOLŠEBNA METODOLOGIJA SA OPUŠTANJEM!


Svi imaju neke svoje težnje (u postizanju ciljeva), imaju svoje makar podrazumevane ciljeve, a to su oni koje svaki pripadnik „stada“ „po difoltu“ ima: završiti školu, zaposliti se, osnovati porodicu, ostaviti potomstvo, doživeti penziju, „krckati“ je dugo, na kraju se mora i umreti…

Podrazmevani ciljevi ili podrazumevane težnje koje svaki pripadnik „stada“ „po difoltu“ ima (a ti ciljevi-težnje se, naravno, dalje svaki u svojoj oblasti, granaju na pomoćne) – NISU DUHOVNI CILJEVI I DUHOVNE TEŽNJE! (Što ne znači da treba da odbacujemo podrazumevane ciljeve koji proizilaze iz logike „stada“, već – da je naopako da nam ti ciljevi budu krajnji životni ciljevi, da nam oni daju smisao životu.)

Kako ćemo ih razlikovati?!

Ciljevi i težnje „stada“ proizilaze iz nesvesnosti Karantina-Pakla-Zatvora! Nesvesno, kao da mu je održanje Karantina-Pakla-Zatvora tema stremljenja.

DUHOVNE TEŽNJE SU VEZANE ZA RAZVOJ I ZA OSLOBAĐANJE!

Kojem, kakvom oslobađanju, od koga, od čega?!

ODGOVORI ZAVISE OD RAZVIJENOSTI ILI ŠIRINE NAŠE SVESTI.

U jednom sagledavanju razvijenost i širina naše svesti zavise od širine i dubine shvatanja Karantina-Pakla-Zatvora u kojem živimo. Tačnije – podudaraju se, skoro da se mogu uzeti kao sinonimi.

Na svako uočavanje naše porobljenosti, na uočavanje svakog vida ili aspekta naše porobljenosti – spontano bi trebalo da reagujemo POMIŠLJU na suprotno, na ono što bi trebalo da budemo ili imamo umesto tog vida ili aspekta porobljenosti.

Svaku takvu pomisao treba da postavimo kao cilj kojem težimo. (Da li ćemo ga postići ili ne – nisu pitanja kojima treba da se bavimo, radi spasavanja urušenog ljudskog dostojanstva MORAMO da težimo svojim izbavljenjima.)

Što smo kompletnije svesni svog sveobuhvatnog zarobljeničkog statusa – to težimo kompletnijem oslobađanju, to nam je grandiozniji (naizgled – neizvodljiviji) razvojno-oslobodilački „projekat“ (tj. možemo slobodno pisati i bez navodnika, to uistinu postaje veliki, životni, projekat).

Što nam je grandiozniji razvojno-oslobodilački projekat – tim nam je bezizglednije dostizanje ciljeva, tim su nam veći snaga uma i volje, te istrajnost potrebni za težnje u okviru ovakvog životnog projekta!


Samo da potvrdim svoju davnašnju tezu, koja mi se sada kroz očiglednosti praktično potvrđuje: o vezi između našeg mišljenja i Ravnoteže.

Ne u tom smislu da ne-Ravnoteža direktno i kratkoročno očigledno utiče na sadržaj naših misli, na naše stavove i nazore.

Već u smislu samih misaonih procesa i procedure mišljenja, pri čemu dugoročna i kumulativna veza i sa sadržajima i rezultatima mišljenja postoji.

Generalno, ne samo kada je u pitanju naše mišljenje, već celokupno funkcionisanje: u neravnoteži mi kao da se RASIPAMO na sve strane, kao da se vrtimo u krugu, a centrifugalna (ka periferiji) sila nam je jaka, pa nam pramenovi Energije izleću u mlazovima na sve strane (kao u slici na rubovima Galaksije).

I suprotno: u Ravnoteži nam je jaka centripetalna sila, nadjačava centrifugalnu.

U mišljenju: jaka centripetalna sila u Ravnoteži znači jaču centriranost na suštine, otpornost iskušenjima rasipanja u nefunkcionalnim detaljima.

Centriranost na suštine znači veću komprimovanost misli, što sve znači i – veću moć naših misli.

Veća moć naših misli znači veću prodornost u shvatanju svega, u nama i oko nas.

I znači veću preobražajnu ili razvojno-oslobodilačku moć, moć preobražavanja nas samih i uslova u kojima smo.

Takozvani „mudraci“ (duhovni i neduhovni), poznati po svojim jezgrovitim „mudrim izrekama“ ili sentencama – jesu bili na tragu komprimovanosti misli i centriranosti na suštinama, ali, kao i u svemu drugom u čemu su ljudi bili na dobrom tragu – podlegali su distorzijama.

Jeste im komprimovanost misli i centriranost na suštine često polazila za rukom, davala dobre rezultate, ali, kao što je već ovde objašnjavano – jezgrovitost u kratkim sentencama ne znači sama po sebi i ostvarivanje tih velikih kvaliteta mišljenja. Jezgrovitost u sentencama, kao forma, „pati“ od neodređenosti i nedorečenosti.

Suština sa suštinama u mišljenju je u nečem drugom, u Ravnoteži.

A suština Ravnoteže, da je tek radi opšte orijentacije pojednostavimo, bez detalja koji daju potpuniju sliku, je u proporcionalonosti između naprezanja i opuštanja. A kako smo u naše doba energetske prenapregnutosti svi izloženi iznuđenoj hiperaktivnosti, u vezi sa mišljenjem to je hiperprodukcija informacija (oslušnimo samo potoke i reke, mora naših besmislenih razgovora!), to nam što više opuštanja postaje urgentni generalni orijentir za Ravnotežu.

P. S. Po stereotipnoj iluziji: mi jaku centriranost misli vezujemo za jača i duža misaona naprezanja. Za uvežbanost u jačim i dužim misaonim naprezanjima. Uvežbanost, istreniranost je nesporna (kao i u svemu). Ali ona u Ravnoteži znači oslanjanje na misli koje izviru, dopuštanje da one izrone iz naših dubina, a ne naprezanje da do njih zaronimo.


I Ilustracije

Starolatinska: „Seti se smrti!“. A zašto da se setiš, ili zašto da se setimo? Pa valjda treba, valjda je takav red, valjda to podsećanje nešto znači, valjda je korisno…

No, da krenemo sa ilustracijama…

1.

Mada u okvirima zvanične crkve i njene dogme, monah Rafailo – zanimljiv jutjub-„lik“, koji ima povremene zanimljive vandogmatičke idejne „ekskurzije“…

„I neki od savremenih svetih otaca preporučuju da se više boravi na groblju, braćo i sestre! Više po grobljima i više, po mogućstvu, po bolnicama. Odite, na primer, na odeljenje intenzivne njege, pa vidite na šta čovjek liči! Čujete kako jauče, kako zavija. Vidite ih po onim sobama raščerečene. Bukvalno se raspadaju. Ne raspadaju se oni samo tu, nego širom svijeta.

ONDA, MASOVNO SE UMIRE!“

 https://youtu.be/3oOA1HRAnWM

2.

Jedan moj rođak, mladić, priča: skoro mu umro kum, on bio na sahrani, pomagao oko priprema. Sveštenik, usput spomene: ovo mu je četvrta sahrana tog dana. (A radi se o malom provincijskom gradiću.)

Nakon nekoliko dana tom mom istom rođaku umre gazda kod kojeg radi, i to – mlađi čovek.

Opet bio isti sveštenik. Ovog puta moj rođak ga pita: a koja mu je to danas po redu sahrana. A ovaj će: „Isto četvrta, da kucnem u drvo!“ (tj. dobro mu ide posao od ruke).

(Šalim se, crnohumorno, nije baš kucnuo u drvo i rekao da mu dobro ide, ali je tačno da je rekao da mu je i tog dana to četvrta sahrana.)

3.

U budizmu (možda samo u nekom ogranku budizma), u okviru duhovne prakse „treniraju“ svoj duh – meditacijom na leš koji se raspada.

II Opservacije

Dok ovako sa distance pričamo o smrti – to može da bude „laganica“-priča, može čak i da se pomalo crnohumorno oboji, ali, kad nam se lično udesi situacija, ako ne suočavanja baš sa smrću, a ono ubedljiva životna simulacija suočavanja sa smrću, onda vrag odnese i crnohumornu šalu, iskustvo postaje veoma dramatično.

Već sam opisivao, u okviru priče o razgradnji teških energija kroz smireno suočavanje, o svojoj (dramatičnoj) fobiji smrti, iz jednog perioda svog života. (Strah od smrti svi imamo u nekim normalnim stanjima, ali, u fobiji smrti, što je opisano i u psihološkoj literaturi, taj strah se pretvara u opsesiju koja muči.)

Što bi njuejdžeri i tajnaši narogušeno pitali: „Ta, šta će nam te gorke priče o smrti, valjda treba da uživamo u životu, bar dok traje?!“.

Delimično je to tačno: ako smo opsednuti smrću – život nam postaje besmislen, do mere da možemo postati i blokirani za normalno funkcionisanje. Onda ovaj ŽIVOT OTALJAVAMO, možda ni sami ne znajući zašto, i šta nas to sprečava da ga ne okončamo samoubistvom. Nešto slično E. Sioranu: stalno, do svoje osamdesete godine, je pisao o besmislenom životu, o samoubistvu kao rešenju, a ipak nije imao snage da se ubije, neka sila ga je gonila da živi i da piše o smrti, o beznađu, o samoubistvu.

Opsednutost smrću, stalno, celoživotno podsećanje na smrt – naravno da je besmisleno. I NIJE NIMALO DUHOVNO LEKOVITO, kao što je svojom pričom o bolestima i o smrti hteo da kaže monah Rafailo.

SEĆANJE NA SMRTNOST, PODSEĆANJE NA SMRT – IMA SMISLA KAO OTREŽNJUJUĆA FAZA, KAO FAZA U KOJOJ ĆE SE ČOVEK OTRESTI OPEDNUTOSTI ILUZIJOM, odnosno, opsednutosti iluzijama od kojih je satkana velika planetarna KPZ-Iluzija.

Uz perspektivu smrti: RASTAPAJU SE, ILI RASTVARAJU KAO SENKE SVE ILUZORNE VREDNOSTI I CILJEVI.

Da se razumemo: i ko je Budan za Iluziju, osobito za KPZ-Iluziju, igra se igara Iluzije, igara bračnog života, igara profesionalnih delatnosti, političkih, sportskih igara, itd. Jer je to vid ovozemaljskog postojanja.

ALI TAKAV NIJE OPSEDNUT ILUZORNIM CILJEVIMA, takvome iluzorni ciljevi neće donositi ispunjenje njegovom biću, neće mu biti smisao života.

Šta vrhunskom sportisti znači da postigne rezultate koje niko u istoriji pre njega nije postigao, kad smrt može da ga zadesi već dva dana nakon takvog nekog vrhunskog postignuća?! Sećaće ga se ljudi, biće zapisan u sportskim analima…! A kakvu on korist od toga ima dok boravi u ko zna kojoj i kakvoj zoni nakon smrti?! NIKAKVU!

Šta nekom naučniku znači neko epohalno otkriće, za koje dobije Nobelovu nagradu, kad može smrt da ga sačeka odmah nakon dolaska kući, upravo sa dobijanja Nobelove nagrade („Dobrodošao, hajdemo!“)? Isto kao i kod sportiste, isto kao i kod bilo koga drugog na kugli Zemaljskoj – OPSEDNUTOG ILUZORNIM VREDNOSTIMA.

JER TAKVI, JER 99,9999% LJUDI NA OVAJ NAČIN PROTRAĆI SVOJ ŽIVOT!

PROTRAĆI NA ILUZORNE VREDNOSTI KOJE SU ČISTA GLUPOST – SA STANOVIŠTA RASTA SVESTI I DUHOVNOG JAČANJA.

Smrt je „zvono koje zvoni“ i podseća ljude da ne gube vreme na utapanje svesti i Energije u iluzorne gluposti!

Da, čovek, živeći u Karantinu-Paklu-Zatvoru prinuđen je da se bavi iluzornim glupostima! Fizički opstanak mu je vezan za bavljenje iluzornim, NERAZVOJNIM I PROTIVRAZVOJNIM GLUPOSTIMA, ali – jedno je ako ih on otaljava gde god je to moguće, i gde god je to moguće nastoji na RAZVOJNO-OSLOBODILAČKOM RADU, a drugo je ako na sve KPZ-prinude, nerazvojne i protivrazvojne, još se sam upregne u neke svoje iluzorne gluposti (što više novca, što bolji stambeni, životni uslovi, napredovanje u karijeri, politička moć, ugled i slava, itd, navodim ovde samo klasične ciljeve iz tajnaškog repertoara).

Mi u surovom KPZ-ambijentu još nemamo gotove modele rasta svesti, kao što smo konstatovali. Uz sve muke, tek nam predstoji da takav model nađemo, odnosno, tek nam predstoji (a taj posao je ovde na blogu, da dozvolim sebi laskavu ocenu – uspešno započet) da raskrinkavamo sve duhovne iluzije i podvale koje su nam Zlotvori poturili kao modele rasta svesti (a preko postojeće duhovne literature i posebno preko tzv. velikih učitelja čovečanstva).

Ali, dovoljno je da uz sve nepoznanice imamo postojano usmeren fokus na ovim ciljevima, I VEĆ TIME RADIKALNO MENJAMO SMER SVOG OVOZEMALJSKOG POSTOJANJA.

U tom slučaju smrt više ne mora da bude „ZVONO KOJE ZVONI“, da bi nas opominjalo da uzalud traćimo vreme i životnu Energiju.

Kažemo: razvojno-OSLOBODILAČKI duhovni rad. Zašto ne samo: „razvojni“?

Već smo objašnjavali: u situacijama u kojima smo prinuđeni, kao najgori osuđenici, da se bavimo nerazvojnim i protivrazvojnim aktivnostima – nama PRINUDNO vreme i Energija iscure, ŽIVOT NAM ISCURI, u bavljenju tim glupostima koje su na našu veliku duhovnu štetu. Okrenuti duhovnosti (oni koji to po merilima nove duhovne paradigme uistinu jesu) koriste svaki minimalni manevarski prostor da vreme i Energiju usmere ka širenju svoje svesti, ka spoznajama koje će je proširivati, a u paketu sa tim (u sprezi sa tim) idu i praktični koraci koje je u tom smeru moguće preduzeti. Ali, PRAVI RAZMAH rasta svesti i duhovnog napredovanja, DOK SMO OVAKO TEŠKO I OPAKO ZAROBLJENI – NEMA NAM. Da se ne lažemo, u stilu tolikih duhovnih škola i tumačenja U KOJIMA SE OPRADAVA KPZ-ZAROBLJENIŠTVO: NEKIM VOLŠEBNIM DUHOVNIM KORISTIMA.

NEMA OD OVOG KPZ-ZAROBLJENIŠTVA DUHOVNE KORISTI, VEĆ SAMO DUHOVNE ŠTETE!

Zato nam duhovno razvojni i OSLOBODILAČKI napori moraju ići u paketu!

Opsedutima Iluzijom, tj. iluzijama – smrt kao zvono uzalud zvoni. Protrese ljude malo, kad se ona desi nekome iz bliže okoline, osobito nekom bližnjem, protrese ih kao drhtavica, i – odmah nakon nekoliko dana (u krajnjem slučaju nešto duže) oni se vraćaju svojim uobičajenim životnim tokovima koji znače UPREGNUTOST U OPSEDNUTOST ILUZIJAMA.

Na pravoslavnim tzv. večerama nakon nečije smrti to je maltene kao na dlanu očigledno: već uz treću tzv. sovru (postavljene stolove) krenu uobičajene priče, maltene, a često i bukvalno – i šale.

Trajnijeg odjeka, koji bi naveo na neka dublja preispitivanja, sebe, svojih vrednosti i ciljeva – ni od korova.

Neupućeni u fenomene Iluzije bi rekli: „Ali, to je dobro, to je snaga duha!“. Već smo razjasnili: jeste dobro da čoveka suočavanje sa smrću (bližnjih) ne blokira, ali – nije dobro da ga ne protrese tako DA NE PROTRESE I NJEGOVE ŽIVOTNE VREDNOSTI, NAZORE I CILJEVE.


Uzgred, u prolazu kroz sobu u kojoj je televizor (jer u mojoj sobi ga nema, odavno ga ne gledam) čujem, pa zastanem minut-dva da „propratim“ dva segmenta (iz dve emisije).

U jednoj neka „Antidot-mreža“ („neka“, jer ta dešavanja ne pratim, pa mi je „neka“) otkriva na osnovu dokumenata „nečuvene mahinacije“ dvojice političara iz „bivšeg (srpskog) režima“ (D. Đilas, B. Pajtić), a vezane za finansije same njihove („rođene“) stranke. Jedan od njih, čak, otkupio dug sopstvene stranke, pa nametnuo članovima sopstvene stranke da taj dug vraćaju, dakle njemu, po zelenaškim kamatama.

U drugoj: diskusija o vakcinama. Na jednoj strani lekar koji je u ime svog udruženja tužio druga udruženja koja su protiv vakcinisanja, na drugoj strani dvoje predstavnika tih drugih udruženja, među njima i gospodin M. Petrović, pomalo poznati „jutjub-lik“. Onaj lekar, čim zinuo odmah zapahnuo „eter“  nelogičnostima i besom (npr: oni koji propagiraju borbu protiv vakcinisanja delimično su krivi za smrt osoba koje su umrle od malih boginja). M. Petrović i gospođa iz nekog od tih udruženja: prihvatljivim argumentima ukazuju na to da vakcine ne da nemaju dokazano korisno dejstvo koje im se pripisuje, nego ima značajnih naučnih podataka koji upućuju upravo na štetno dejstvo (npr. jasna veza između povećavanja broja vakcina i povećavanja procenta autistične dece u Americi). Dodatno, vrlo je zanimljiv (ne i baš u rangu dokaza) lični primer g. Petrovića: najmlađe dete, koje nije vakcinisano – neosetno je prebolelo male boginje, stariji sin, koji je vakcinisan – uz velike plikove po celom telu. – Njih dvoje su takođe ukazali na spregu lekara i farmaceutskih „lobija“…

Ni prva, ni druga oblast, kao ni teme iz njih, ne zanimaju me posebno, te ih nisam nešto ni istraživao, ovde nam je bitna DUHOVNA SUŠTINA koja stoji iza ISPOLJENIH DEŠAVANJA. Kao što reče Štajner za snove: posmatrajte glavnu nit fabule, a ne detalje (koji mogu da zavedu na stranputicu).

Na jednoj strani su mahinacije, podvale, nanošenje štete ili nastojanja na nanošenju štete drugima, egoistički motivi. Ljudi koji na ovaj način deluju u okviru političkih, društvenih, profesionalnih, itd. struktura – svakako da SLEDE NEKE VIŠE PROTIVRAZVOJNE IMPULSE.

Ne mislimo da im bukvalno neko „iz visina“ došaptava šta da rade, već, jednostavno, preko programa koje nose u sebi – oni su usmeravani ka određenim vidovima praktičnog mini-Zlotvorskog delovanja.

Na drugoj strani imamo ljude sa IMPULSIMA KA ISTINI, njihova nastojanja da se raskrinkaju mahinacije, podvale, itd, i da se otkrije istina.

Ovo je planeta kojom očigledno, po ubedljivo dominantnim protivrazvojnim i eksploatatorskim dešavanjima gospodare protivrazvojna bića, mi ih ovde označavamo kao bogove Parazite-Zlotvore-Štetočine, tako ih označavamo po efektima njihovog vladanja Zemljom i ljudima.

Stoga je očekivano njihovo navođenje, direktno ili indirektno, ljudi koji su im u duši naklonjeni, na činjenje onoga što se označava kao Zlo.

Kako je Zemlja uz mnogo toga lošeg i – kosmički Karantin, to znači da do ljudi koji u duši NISU NAKLONJENI bogovima Parazitima-Zlotvorima-Štetočinama – ne mogu da dopru analogno suprotni impulsi od strane moćnih razvojnih bića, a koja se, normalno, ne mogu nalaziti unutar kosmičkog Karantina, već van njega.

Što znači: ljudi koji nastoje na raskrinkavanju mahinacija, podvala, Zla, i koji se bore da se istine u svim domenima zemaljskog postojanja razotkrivaju – deluju po kodovima naklonjenosti Istini, koje nose u sebi. Da li te kodove nose u svom biću koje je van ovozemaljskog postojanja, u biću koje je „sišlo“ u konkretnu DNK-građu, ili (a možda su povezano oba elementa u pitanju) su to kodovi koji postoje u one tri milijarde informacija u DNK, a moglo je da ih aktivira (vaninkarnacijsko) biće koje je sišlo u određenu DNK-građu: ne znamo.

Ali možemo da pratimo taj fenomen, i kod ljudi oko sebe, a, valjda, i u sebi: mi imamo konkretna lična i društvena dešavanja, često vrlo banalna, ali u kojima se mogu vrlo jasno „ČITATI“ odrazi nekih dubljih kosmičkih fenomena.

Opredeljenje za Istinu, za njeno razotkrivanje, svakako je u smeru razvojno-oslobodilačkih nastojanja. Ali, angažovanje na ovozemaljskom razotkrivanju istina – ne znači samo po sebi pomake u svesti. Otkriva to angažovanje da je osoba razvojno orijetisana, ali, ako se ona zaglibi u raskrinkavanjima mahinacija i razotkrivanju istina, a svest joj se ne izdiže pritom do širih sagledavanja perspektiva kojima oblast u kojoj deluje pripada – nema rasta svesti.

Uzmimo drugi na početku navođen primer. U redu je da neko ima polje delovanja u vezi sa razotkrivanjem farmako-lekarskih mahinacija, ali – pet života može da utroši da bi se prekopavalo to polje, i da se posao ne dovrši. I da pritom svest i Energija onoga ko na tome radi u tome potonu sasvim.

Povežimo ovo pitanje sa onim što smo već ranije konstatovali: sasvim je u redu i korisno ovakvo delovanje, ali – zbog njega, u ime njega, ne smeju se, radi sopstvene svesti, gubiti iz vida SUŠTINE. A jedna od suština je: nisu lekari i farmaceuti koji se bore za nametanje štetnog vakcinisanja IZVORNI UZROČNICI ove društvene pojave. Činjenica koja bitno menja i način rezonovanja o ovoj pojavi. Ali i zaključke o sopstvenom delovanju i o količini Energije koja se u to delovanje ulaže.


Nadovezujemo se na priču da su nam (pretpostavka) Zlotvori darovali svoj um, tj. ASPEKTE svog uma, kroz skolonosti ka hiperprodukciji informacija, ka (nefunkcionalnim) detaljisanjima i složenostima. Preko tog aspekta njihovog-našeg uma mi smo kao čovečanstvo proizveli more (ma, šta more, okeane) informacionog smeća, u kojem se davimo sve očiglednije. Ta informaciona presija ima sve više, kako vreme bude prolazilo, da nas davi i umrtvljuje um i sužava svest.

Povod za ovo nadovezivanje je razgovor sa mladom rođakom koja studira… nije važno šta, jednu od tolikih studijskih gluposti. Priče o, naravno, problemima u vezi sa tim, tu (u oblasti studiranja) lepih i nadahnjujućih stvari nema niti ih treba tražiti. Uopšte, svi vidovi obrazovanja, a studiranje posebno, biće sve više pod dodatnom informacionom presijom. Jer se, omogućeno dobrotvornim Zlotvorskim intervencijama, znanje, tj. proces sticanja znanja, odvajkada pa do danas shvata KAO MEMORISANJE VELIKE KOLIČINE INFORMACIJA (informacionog smeća).

Tako da će svi oni koji su podvrgnuti sistemskim gadostima zvanima „obrazovanje“ i „sticanje znanja“ –  što vreme bude više prolazilo, biti sve veći, najveći planetarni mučenici. I van toga informaciona presija će ubitačno delovati na um, svest, duh, a tek oni koji su podvrgnuti prisili gutanja mora informacionog smeća – biće na sve većim mukama.

No, šta je – tu je, neka uloga se mora igrati u postojećem kosmičkom Alkatrazu zvanom Zemaljski Karantin-Pakao-Zatvor, nekima se zalomila uloga učenika ili studenata. Konstatovanje problema je u redu, ali nije mudro probleme konstatovati zato da bi se nad njima kukalo. Kako BAR NEKAKO doakati (doskočiti) prisilnom kljukanju morem informacionog smeća?

Najpre: načinom koji je objašnjen u nekom od prethodnih tekstova – usmerenošću na suštine.

Načelno rešenje, naravno da to ima svoje brojne varijacije zavisno od sadržaja onoga što se mora izmemorisati, zavisno od zahteva nadobudnih glava koje takvo iznuđeno mazohističko memorisanje nazivaju znanjem, itd. Uopšteno rečeno: taj postupak znači da se svaki deo (svaka lekcija, nastavna jedinica ili ispitno pitanje) neke šire celine (udžbenik, knjiga) koju učenik (student) mora da izmemoriše – svede na neki manji broj, recimo – 5-6 (orijentaciono, naravno da se tog broja ne držimo mehanički), suštinskih teza, informacija, objašnjenja.

„Napredni nivo“ u ovom smislu je da se same teze zabeleže, najpribližnije koliko je to moguće, svojom logikom, tj. onako kako su se „prelomili“ u našem načinu „poimanja“ stvari, ne da se „polomimo“ da što doslovnije beležimo ideje koje su date u glupavim udžbenicima (i ovo ima svoja podrazumevana odstupanja, posebno u slučajevima gde se traži preciznost neke definicije, mada ni tu nije nemoguća primena ovog saveta, ali je neophodna značajna uvežbanost u transformisanju sadržaja saobrazno ličnom načinu mišljenja; uostalom, ispitivač koji ima i ZRNCE ZDRAVE PAMETI neće obarati na ispitu ako se shvate i objasne shvaćena suština i smisao, iako nije doslovno zapamćena definicija).

Ovo izdvajanje nekoliko bitnih konstatacija, teza, ideja… na koje se može svesti lekcija, nastavna jedinica, ispitno pitanje – može biti u rasponu od maltene mehaničkog (tamo gde svaki deo manje celine skoro hologramski odražava celinu) do poželjnijeg vida: uopštavanja. Postpak poznat u logici kao indukcija: u ovom slučaju izdvajanje bitnog dolazi kao uopštavanje izvedeno iz svih informacija od kojih se sastoji ta manja celina (lekcija, itd.).

Možda sve ovo deluje komplikovano pri objašnjavanju, ali – u praktičnoj primeni je vrlo jednostavno, samo kada se malo uvežba.

KO SE NE NAUČI NA VREME DA (uglavnom) SVAKU tzv. NASTAVNU JEDINICU, LEKCIJU ILI ISPITNO PITANJE SVEDE NA NEKOLIKO SUŠTINSKIH TEZA, INFORMACIJA, ASPEKATA… TAJ JE… da ne koristimo ovde rečite narodske fraze, jasno je kakve posledice imamo u vidu, i imaju ih vrlo jasno u vidu svi koji kroz taj posebni krug Pakla zvani „obrazovanje“ prolaze.

Znam da je teško umu SISTEMSKI ISPROGRAMIRANOM OD PRVIH RAZREDA OSNOVNE ŠKOLE da se preorijentiše na potpuno drugačiji pristup masama informacija, drugačijem od sveprisutnog frontalnog gutanja svega što je u glupave udžbenike natrpano. Ali, do čije svesti dopre PONAJPRE PSIHOLOŠKA POGUBNOST nateranosti na memorisanje mora informacionog smeća, NAJMANJE ŠTO MOŽE DA UČINI JE DA SE PREORIJENTIŠE NA UOČAVANJE I MEMORISANJE SUŠTINA.

Time se, naravno, ne rešava sasvim problem nateranosti na memorisanje mora informacionog smeća, ali priča dobija potpuno drugačiji karakter: a) ipak je to manji pritisak na memoriju; b) ipak se dobija na „prostoru u memoriji“ za bolje „skladištenje“ informacija, jer se lakše pravi „mreža“ informacija koje čine jedan glupavi udžbenik; c) vremenom takođe postaje značajan osećaj da se svakim udžbenikom može relativno lako ovladati.

E, što se na ovaj način ne mogu dobiti sve odlične ocene…! Vrednije je izbeći gubitke po duhovnoj logici, nego imati dobitke po KPZ-logici!

Pa još ako se ovaj… recimo – metod, praktikuje u paketu sa RITMOM RAVNOTEŽE: dobijamo spasonosni „pun pogodak“, u postojećoj paklenoj situaciji!

Ritam Ravnoteže je već objašnjavan, a može se iskazati i kroz ravnotežu dualnosti: koliko naprezanja (u ovom slučaju na prisilnom memorisanju informacija) – toliko odmaranja od te prisilne aktivnosti. Recimo ritam na koji se svako uhoda kroz suludo školovanje: 45′ presije memorisanja + 45′ opuštanja. (Opet i u ovom slučaju ne radi se o mehaničkoj postavci. Mogu se postavljati i koristiti razne kombinacije, npr. 60′ + 30′, itd, zavisno od toga da li se deo dana i inače provede u opuštanju. Suština ritma je, valjda, jasna.)

AKO IGDE – OVAJ RITAM (ova formula) JE OVDE (u TZV. učenju) BAŠ-BAŠ NEOPHODAN!

UMU SE MORA DATI (STALNO DAVATI) VREME DA PROCESUIRA INFORMACIJE KOJIMA GA KLJUKAMO! Ili: moramo mu dati vremena da odahne od kljukanja!

Opet i ovde: ko je navikao (a svako ko je prošao kroz dreš zvaničnog obrazovanja na to je navikao) na „UČENJE“ (tj. prisilno memorisanje) van bilo kakvog ritma (buba se dok se ne nabuba ono što se planira), kod koga se takav haotični „ritam“ silom inercije duboko uzkorenio: niti će videti nekakav smisao u (predloženom) ispravnom ritmu, niti će ga, čitajući o njemu, procenivati kao efektivnog; naprotiv, osećaće da se njegovom primenom ne može postići sve što se planira da se kroz „učenje“, u okviru određene vremenske dinamike, postigne. (A što višesatna presija pri memorisanju vrlo brzo dovodi do „praznog hoda“, često i do malih mentalnih blokada pri kojima su ometeni i efikasno shvatanje i efikasno pamćenje, a o gadnim psihološkim posledcicama i da ne govorimo – ko te pita, „vozi, Miško!“)

Uzalud je takvoga ubeđivati u POZITIVNU RADIKALNU PROMENU PERSPEKTIVE sa bubanjem po planskom ritmu! Te ga neću ni ubeđivati. Neka proba nekoliko dana da buba po ovom modelu (uz primenu oba dela), pa ako ne oseti bilo kakvu pozitivnu razliku – neka se vrati svom „starom dobrom“ načinu…


Sprega komplementarnih elemenata. U njoj se oni dopunjuju i međusobno osnažuju.

To uopšteno važi za odnos muškog i ženskog principa, muškarca i žene. Trebalo bi da važi, važiće, drugo je pitanje kakvo je sada stanje.

Svaki član ove dualnosti vodi, daje, osnažuje onog drugog u aspektu u kojem je jači, i suprotno.

U mišljenju bi muški princip bio: promišljanje, spoznajni napor.

Ženski bi bio: „nežni“, poetski fokus na viziji, kao cilju kojem se teži ili koji se uzima za temu. Nema promišljanja i preispitivanja, nema naprezanja u tom smeru, u umu ili u svesti samo lebdi slika cilja ili „slika“ nekog uzvišenog pojma (koji je opet, podrazumevano, cilj), dešavanja.

U „muškom“ promišljanju se nastoji bolje, šire, dublje shvatiti ono što se uzme kao tema. Naravno, kao što je objašnjeno u prethodnom tekstu – uz fokus na suštinama. (Pri čemu treba imati u vidu ranije istaknutu razliku: neki detalji mogu da odražavaju suštinu fenomena, neki znače marginaliju). Preispituje se, može i da se menja slika, ili „definicija“ cilja ili stava, nazora o nečemu.

Čak, i ne mora da se radi o nekakvom posebnom promišljanju, kao preispitivanju i boljem shvatanju u klasičnom smislu. Može se raditi o postupku koji je ranije objašnjavan: nizanje aspekata teme (cilja), skoro po asocijativnom izboru (osobine, pojmovi sa kojima je povezana, itd.). Bitno je da se aktivni misaoni fokus zadržava na samoj temi (cilju).

U „ženskoj“ vizualizaciji ide se za onim što se „muškom“ misaonom aktivnošću formiralo kao stav ili slika, kao cilj. Nema zamaranja oko detalja, VIZIJA JE UOPŠTENA, APSTRAKTNA.

Jer pripada Svetu ideja (ili Duhovnom svetu). Te kao cilj-vizija mogu biti: „aktivirana Moć“, „osvojena Sloboda“, u nekom trećem planu: „dovoljno novca“ (kao praktične osnove za osvajanje nekih vidova Slobode), itd.

Vizija (iz ženskog misaonog principa) je poetski neodređena slika. Spoznajni napor muškog misaonog principa se bavi OPERACIONALIZACIJOM. Kako bi išla konkretna realizacija te slike, primereno konkretnim uslovima, raspoloživim elementima, itd.

U nekim slučajevima se cela ta aktivnost svodi na misaono bavljenje, u nekima iz misaonog bavljenja mogu da proizađu praktični koraci.

Vizija (iz ženskog misaonog principa) je NADJEZIČKA. Ne odvija se kroz nizanje reči (rečenica), ili uz oslanjanje na reči. Može da pođe od njih, kao radi boljeg usmerenja, ali onda ostavlja reči kao pomoćne konstrukcije, kao što „vasionski brod“ odbaci pomoćnu rampu pri uzletanju.

Zato ona nadilazi jezičko-misaonu materijalnost ovog sveta, zato je i računamo da pripada „Svetu ideja“ (Duhovnom svetu).

Promišljanje ne može bez reči i rečenica, bez jezičkog izraza kao misaonih alatki, te time ostaje u čvrstoj zoni materijalnosti ovog sveta.

Mada, jakim fokusom na suštinama – izdiže se iznad prizemne i najgušće materijalnosti misli koje se gube u lavirintima nefunkcionalnih detalja i složenosti.

Muški misaoni princip je osnova širenja i/ili rasta svesti, svesnosti u postojećoj Planetarnoj Bastilji. Ako se oslonimo na određenje po kojem su svest i svesnost skoro pa sinonimi za realno shvatanje, poimanje, za dosezanje istina i Istine. Onaj ko ne prozire neku iluziju – nije svestan istine koju ta iluzija krije; svest mu se za tu malu zonu proširi – kada raskrinka iluziju i shvati istinu koja se krije iza nje.

Ženski misaoni princip ne može (u postojećoj Planetarnoj Bastilji) da nosi, tj. odigra tu ulogu, jer je „LAKOVERAN“. Njime možemo da kao cilj svojih težnji postavimo i nešto što je po nas duhovno štetno, što je iluzorno. To je ispit (jedan od njih) na kojem tajnaši padaju sa svojim ključnim oslanjanjem na vizualizaciju kao metodu.

U postojećoj Planetarnoj Bastilji mi nemamo kontakte sa nekim bićima i svojim ili tuđim suštinama („Višim Ja“, „naddušom“, itd.) van Karantina-Pakla-Zatvora. Priče o našim kontaktima (u postojećoj Planetarnoj Bastilji) sa „Višim Ja“ su priče za malu decu i za masovne lakoverne duhovnjake. Nema nama za sada uistinu korisnih priliva informacija iz nekih visina, ne računamo konstantni priliv podvaldžijskih informacija. NEMA GOTOVIH ISTINA KOJE SAMO PRIMIMO I PRIMENJUJEMO, I ONE NEDVOSMISLENO DAJU EFEKTE. SVE MORAMO SOPSTVENIM MISAONIM NAPOROM I DA OTKRVAMO, DA PROVERAVAMO, DA PRONALAZIMO NAČINE DA PRIMENJUJEMO. Tu nam je ključni muški misaoni princip: za aktiviranje informacija koje nosimo u sebi kodirane, a vezane su za razvojno-oslobodilački rad, kao i za veštu kombinaciju informacija, za logičko povezivanje, za zaključivanje, itd.

Ženski misaoni prinicip će biti dominantni spoznajni princip neke malo dalje budućnosti, kada padne postojeća Planetarna Bastilja: pomoću njega će moći da se ostvaruje kontakt, radi prijema informacija, sa višim sferama Postojanja, sa nekim kosmičkim „bankama podataka“, sa nekim našim ili nenanšim suštinama i bićima…