Otkrivenja našeg doba

Category Archives: Duhovna metodologija

1. Ne bih više ni trošio Energiju i blogovski prostor za osvrte na podvale kojima su nas Zlotvori-Paraziti preko tobožnjih velikih duhovnjaka darovali, a u vezi sa funkcijom opuštanja!

2. Pravo opuštanje, PRIRODNO opuštanje, je opuštanje BEZ IKAKVOG FOKUSA, bez ikakvih direktiva svojim mislima ili procesima uma i tela.

3. Ovde je preporučivano nepomično ležanje kao najbolji takav vid, vid opuštanja koji PRIRODNO vodi najdubljoj opuštenosti.

4. PRAVA FUNKCIJA PRAVOG OPUŠTANJA JE U POMAGANJU HOMEOSTAZI.

5. Homeostazi, kao PRIRODNOM mehanizmu kojim telo nastoji da se vrati u stanje pre nekog poremećaja (bolesti), da se vrati svom optimalnom funkcionisanju. Prostije rečeno: prirodni mehanizam SAMOIZLEČENJA, SAMOOZDRAVLJENJA.

6. Spoznajno uskogurda medicina ga vezuje samo za telo. Naravno da se Homeostaza može i mora šire shvatati, tj. u odnosu na ceo kompleks telo-um-duša.

7. Pri pravom opuštanju „svašta nešto“ psihofiozičko izbija u domen svesnog registrovanja. Svakakvi bolovi, svakakve misli, svakakva emocionalna stanja.

8. Smireno suočavanje (istrpljivanje) sa svim tim je čin razgradnje svega toga (da li su tu u pitanju programi, uticaji, energije ili nešto deseto – ne zanima nas, zanima nas proverena dejstvenost celog ovog procesa).

9. Uz neka lična „svedočenja“ o toj dejstvenosti, na blogu su navođena i psihoterapeutski proverena iskustva koja daje Dž. Raskin.

10. Koja dnevna doza (pravog opuštanja)? Recimo – oko sat vremena za „početnike“, do, u nekoj „naprednijoj“ varijanti – oko tri dnevna sata. Podrazumeva se – van ovih seansi „idu“ angažovanja (bilo ona na koja smo prinuđeni, bilo ona o kojima se ovde govori).


1.

Tako to ide: krenem sa jednom temom, koja treba da ima više delova. Onda naiđu drugi uvidi, proizašli iz prakse… Pa se međusobno preskaču… Doba povišenih vibracija.

Tema o metodologiji, kao značajna, trebalo bi da ima četiri dela. Videću da li će se „izgurati“.

U međuvremenu, da TEK U VIDU TEZA zabeležim ponešto od tih metodoloških kockica-slagalica.

Pa možda nekom drugom prilikom bude neka šira razrada…

2.

Praksa bezmisaonosti nije nikakva izmišljotina nove duhovne paradigme.

Znači ono što same reči kazuju: nastojanje na bezmisaonosti, na „praznini uma“.

Da, ova kockica u metodologiji, u kompletnoj Rubikovoj kocki, jeste isto što i jedan od tipova meditacije, čini mi se – zen-meditacije.

Ali, ne bih da koristim izraz meditacija, jer smatram da je u njemu kodirana podvala, kao i u mnogim drugim rečima, koje, za sada, moramo da koristimo, npr. brak, Bog, seks… (Imam u vidu same ove reči, ne ono ŠTO BI TREBALO da označavaju.)

3.

Radilo bi se o nastojanju da budemo bez PARAZITSKIH MISLI, da ih se otresemo, otresamo…

Uz fokus na BEZMISANOSTI.

Kako u posebnim seansama, seansama odvojenim za to, tako i u stalnom funkcionisanju, dok bilo šta radimo ili ne radimo.

Dakle, drugačije bi se ova metoda-praksa mogla nazvati: ESKIVIRANJEM PARAZITSKIH MISLI.

Misli koje nam struje umom potpuno neprimereno kontekstu i potrebama.

To znači: ako vozimo auto – neprimereno je kontekstu, čak iracionalno, da se napregnuto misaono bavimo nekim problemima sa posla.

Dakle, i težište i funkcija su ovde drugačiji u odnosu na zen-meditaciju, pa otuda opravdanje za drugačiji, narodskiji naziv.

4.

Za ovu metodu ili praksu zaista jeste potrebna prilična uvežbanost.

Ko je praktikovao (ili i dalje praktikuje) meditaciju – već se u tome uvežbao.

Što znači: i ako nekome ova „praksa“ ne polazi za rukom, tj. za umom, ne znači da nije „talentovan“ za nju. Već da vežbanjem može, treba tu sposobnost da izgrađuje.

5.

Formalno, ova… pa, recimo – metoda (mada ne bih da koristim te pompezne izraze za neke prirodne postupke) – jeste slična već ranije razmatranom Tolovom konceptu „sadašnjeg trenutka“.

Sa imperativom: da nam pažnja bude „ovde i sada“, u „sadašnjem trenutku“.

Pa, ako vozimo auto – da budemo svešću u samoj toj radnji, a ne da nam misaona magla zamagljuje percepciju situacije u kojoj smo, radnje koju obavljamo.

Već je objašnjavano: biti u sadašnjem trenutku je nemoguće, jer sadašnji trenutak ne postoji.

Koji sadašnji trenutak?

Ovaj u kojem ispisujem ovu rečenicu? Pa ja dođoh do kraja rečenice, taj trenutak je već istekao, i ističe svakim pritiskom na dugme tastature. Ja mogu da jurim, ali nikada ne mogu da uhvatim sadašnji trenutak, jer on stalno otiče.

Takođe, nije stvar, po Tolovoj „recepturi“, u tome da nam fokus bude na onom spoljašnjem u čemu smo. A gde su unutrašnji sadržaji? Šta ako strujanje naših misli predstavlja unutrašnji SADAŠNJI tok? Svest o sadašnjem trenutku bi bila svest o tim mislima. Itd.

Dakle: ne sadašnji trenutak, već nastojanje na praznini u umu, BEZ PARAZITSKIH MISLI.

6.

ŠTO ZNAČI: NE NASTOJIMO MI DA UGUŠIMO SVAKU SVOJU MISAO!

Kao što se čini u praksi (zen-)meditacije.

Mi ovom metodom nastojimo da eliminišemo, eskiviramo SVOJE PARAZITSKE MISLI.

Još jednom da ponovimo: misli koje struje našim umom –  neprimereno kontekstu i potrebama.

A naravno da „propuštamo“ svoje misli koje ne pripadaju toj „sorti“: misli o tome gde i zašto idemo, šta treba da uradimo, neke uvide, neka podsećanja, itd.

7.

IZGLEDA (tek samo – izgleda, ne mogu to da dokazujem) DA NAS OVE NAŠE MISLI ISCRPLJUJU DO NEZAMISLIVIH GRANICA!

Da nam preko njih otiče toliko Energije, da bi bilo jezivo kada bismo to nekim „meračem“ mogli da izmerimo.

Na jednoj strani su ove misli, na drugoj: naši beskrajni, uglavnom beskorisni razgovori, kao misaoni „prazni hod“.

Ako želimo da malo više povedemo računa o svojoj Energiji, trebalo bi da povedemo računa i o svojim parazitskim mislima.

8.

E, sada, nije sve u metodi bezmisaonosti ili u parazitskim mislima! („Nije sve u novce, nešto je i u zlatu.“)

NEKA SILA, NEKI UGRAĐEN NAM MEHANIZAM NAGONI NAS NA PRODUKCIJU PARAZITSKIH MISLI!

Sada je to deo nekakvog našeg funkcionisanja, i ne možemo ga mi tek tako, „NEKAŽNJENO“ eliminisati. Izvorno-prirodno: mi ne bi trebalo da imamo parazitske misli. Priroda nam je Zlotvorskim intervencijama iskrivljena, možda nekakvim „prespajanjem žica“ u umu, te nam je ta ISKRIVLJENOST SADA – DRUGA PRIRODA.

Zato moramo da budemo MUDRI sa promenama koje želimo da izvodimo, sa intervencijama na sebi, u sebi, u svom umu.

MI MORAMO DOZVOLJAVATI SILAMA, ENERGIJAMA, SADRŽAJIMA KOJI SE ISPOLJAVAJU KAO PARAZITSKE MISLI – DA SE ISTUTNJE.

Ako to ne činimo – oni će stvarati pritisak i naći će druge kanale da se istutnje. Možda i psihosomatske.

NASTOJANJE NA BEZMISAONOSTI (ili na eskiviranju parazitskih misli) ZNAČI UŠTEDU ENERGIJE, koju preko parazitskih misli neštedimice rasipamo.

MEĐUTIM, I SAMIM TIM SVOJIM NASTOJANJEM TROŠIMO ENERGIJU!

Jer parazitske misli proizvode svojevrstan unutrašni pritisak, da nije tako, ne bi se ni produkovale.

Eskiviranje tog pritiska naravno da zahteva utrošak Energije.

Svakako – neuporedivo manji od onoga koji imamo sa prepuštanjem parazitskim mislima, ali – ipak je u pitanju utrošak.

Dakle, moramo da imamo mehanizam, ili metodu, postupak, koji će biti kao komplementaran (međusobno se dopunjujući) sa naporima na bezmisaonosti.

A TO JE – NEPOMIČNO LEŽANJE! Seanse nepomičnog ležanja.

9.

Jedna od fascinantnih podvala meditacije, o kojoj je ranije bilo reči!

Eliminisanjem svih misli, „prazninom uma“, postiže se najdublja moguća opuštenost.

Kao da mi možemo „nekažnjeno“ da prigušujemo mehanizam naše „druge prirode“.

Kakva podvala i zabluda (o istom trošku)!

Klasičan mehanizam potiskivanja!

Šta se to dešavalo da potisnutim energijama i sadržajima kod tzv. prosvetljenih – posebna je priča za sebe. Malo smo je bili načeli u analizama njihovih gestova i izraza lica.

Samo uzgred, dva simptomatična primera… Postoji neki video snimak kako neki od tih velikih učitelja u naletu besa šutira neku svoju učenicu. Drugo: Mohanđiojeva supruga je takođe negde ispričala kako „veliki učitelj“ ume i te kako da se razbesni na neke posetioce (da kažem: za mene sasvim u skladu sa facijalnom ekspresijom), uz objašnjenje (za naivne i lakoverne duhovnjake) – da on to čini za njihovo dobro, navodeći ih na duhovno kaljenje.

Što nema češćih javno pokazanih manifestacija potiskivanja kod tih „velikih učitelja“ – stvar je u njihovom saobražavanju ulozi velike smirenosti, koja je deo duhovnog imidža, tj. duhovne uloge koju igraju ili su igrali pred svetom. Otkud mi znamo šta se i kako kuva(lo) u njima, van očiju javnosti?!

10.

Dakle, KOMPLEMENTARNO nastojanju na bezmisaonosti (kao seansama ili „u hodu“ pri stalnom dnevnom funkcionisanju) – treba da imamo, koliko nam to mogućnosti dozvoljavaju, i seanse nepomičnog ležanja. Da ne govorimo ni o kakvim dužinama seansi, to svako mora, eventualno zainteresovan za isprobavanje ovih uvrnutosti, da odmeri na osnovu svoje situacije.

Tada dozvoljavamo, DOZIRANO, tj. ograničeno trajanjem seanse, da se istutnji ono što ima da nam se istutnji.

Neki unutrašnji pritisci, energije, sadržaji, ili „svašta nešto“ što nakupimo od okruženja (ljudi) u kojem funkcionišemo.


1.

Dakle, jedan problem su složenosti u kojima, sa kojima smo:

a) nas samih,

b) našeg funkcionisanja,

c) uslova u kojima smo,

d) našeg funkcionisanja u tim uslovima.

Da li nam nešto pomaže, ili nas nešto spasava ako smo eventualno slepi za te složenosti?

Ili ako namerno ne želimo da ih vidimo, držeći se predstave po kojoj je sve jednostavno, po kojoj je život, u stvari, vrlo jednostavan?

Ako želimo da ovladamo, najpre spoznajno, a onda i bukvalno, sobom i životom na Zemlji – naravno da nam zavlačenje glave u pesak (nojev metod suočavanja sa problemima) pred tim složenostima ne da ne pomaže, nego nas samo ukopava u tavorenju.

Pogledajte samo kako je sve u poimanju bilo jednostavno u antičko doba! Milina jedna, rekli bi neki! Na primer: materija. Ona se za nazore tadašnjih ljudi jednostavno sastojala od sitnih čestica, pa je čak i to bio napredak u shvatanju materije. Danas imamo kvantnu teoriju, imamo pokušaje „hvatanja“ „Božje čestice“, itd.

Da li su ljudi u antičko doba u većoj meri vladali materijom, i spoznajno, i u smislu korišćenja materije, ili će pre biti da mi danas u neuporedivo većoj meri vladamo materijom?

Isto se odnosi na sve živo i neživo na Zemlji, u konačnici, ili kao primarno – to se odnosi i na nas same.

2.

Već je ovde na blogu pokazano, na primeru predavanja gospodina T. Terzina, kakva je „sluđujuća“ složenost u osnovi našeg tela, najpre na ćelijsko-molekularnom nivou.

Do „prelaza“ između tela kao materije i duha i psihe, na drugoj strani, još nismo ni došli. Tj. do toga preko kojih se to momenata ostvaruje „prelaz“ od duha, svesti, psihe ka materiji tela, kako se ostvaruje „pokretanje“ tela-materije, itd.

A ŠTA NAS TEK ČEKA KADA ZAĐEMO U SFERU DUHA, SVESTI I PSIHE!

Pa interakcije njih i tela!

Dakle, „SLUĐUJUĆE“, NEOPISIVE SLOŽENOSTI!

3.

A te naše, same po sebi, „sluđujuće“, neopisive složenosti – u kontekstu su širih „“sluđujućih“, neopisivih složenosti. Društvenih uslova u kojima smo, te prirodnih uslova, prirode i života na Zemlji.

Prirodni planetarni kontekst je još i u redu, takav je kakav je, „od Boga dat“.

Ali je muka nad mukama što smo mi, POVRH SVEGA TOGA, kao dronovi od strane Zlotvora navođeni da kreiramo složene društvene i užeživotne uslove, a na svoju štetu.

A) Društveni uslovi. Na primer: deljenje pravde, uređenje države, obrazovanje… Koje tu složene procedure, zakone, društvene konstrukcije i sisteme imamo! A sve to bi zaista moglo da bude nezamislivo jednostavnije.

B) Užeživotni uslovi. I tehnologija koju koristimo, i stambeni uslovi, i ishrana, i „mali milion“ tih stvari i sitnica! Od svega se pravi velika „filozofija“, svuda se kreativnost usmeravala ka enormnom usložnjavanju. Naizged: radi boljih uslova, a u suštini – radi našeg navođenog samoporobljavanja. Uzmite auto ili bilo koju mašinu, njihov „profil“ nekada i danas. Uz jasno razlučivanje: jedno su SLOŽENIJE, ALI ŽIVOTNO FUNKCIONALNE VARIJANTE, a drugo su usložnjavanja koja nisu životno funkcionalna, koja su na našu štetu, a u korist našeg energetskog iscrpljivanja, SA CINIČNIM PRIVIDOM POBOLJŠANJA ŽIVOTNIH USLOVA.

4.

A na sve to – ZLOTVORSKO-PARAZITSKI ŠLAG NA TORTI!

Čovekova, tj. naša zarobljenička, robijaška pozicija!

Pozicija izrabljenosti i eksploatisanosti do iznemoglosti!

Pa frekvencijska i svakakva druga ometanja (što njihova, što naša, kreirana po njihovim „sugestijama“)!

REZULTANTA?!

Sluđenost, ometenost, degradiranost, urušavajući procesi, oticanje životne Energije, „potkresanost“ misaonih i svih ostalih moći, mentalna a i bukvalna obogaljenost, itd, predugačak je niz ovih kvalifikacija.

Jednostavno… poređenje koje je ovde već navođeno. Imate složenu mašinu, kojoj su za optimalno funkcionisanje potrebni povoljni, tj. odgovarajući uslovi. A mi je opteretimo preko mere, sluđujemo direktivama koje joj dodajemo, dodatno – uz slabiji dotok energije (slabiji napon).

5.

Čovek je u središu svega toga!

Takav kakav je, funkcioniše u svemu tome!

Rastrzan, raspet, iscrpljivan, bukvalno sluđen, degradiran, obogaljen…

I onda se nađu mudri duhovnjaci koji kažu: PITANJA DUHA SE LAKO, KAO OD ŠALE, KAO U BAJKAMA, REŠAVAJU PRIMENOM TEK JEDNE JEDINE METODICE (ili uz „par“ njih, što ništa suštinski ne menja)!

Jedne ili „par“ metodica“, propraćenih nekim neobaveznim slatkastim duhovnim pričama!

Pa… na sve to iole svesnom mora da dođe da se tresne nekom motkom po glavi (ako je ima u blizini), da sebi olakša težinu svoje prodornije ili složenije percepcije i rezonovanja!

6.

I hajde da u takvoj duhovno-planetarnoj i životnoj situaciji ne deluje kao konfuzan neko ko u smislu duhovne metodologije pokušava da se „uhvati u koštac“ sa tim složenostima, tj. sa onim složenostima koje su bitne za rast svesti, koje se pojavljuju kao uslovljavajući duhovni faktori!

7.

Duhovnjaci koji su bežali od društva, koji su duhovno „stasali“ i razvijali se „po šumama i gorama“ – bili su van društvenih i užeživotnih složenosti.

Bili su dodatno i van polja mase, van energetskih uticaja mase.

Da li su oni i koliko uistinu duhovno napredovali praktikujući jednu ili „par“ metoda, drugo je pitanje.

Ali, da im je život bio lakši i podnošljiviji, I NEZAVISNO OD DUHOVNE PRAKSE, jasno je kao dan.

I kada su oni, takvi, u takvoj situaciji, propagirali neke duhovne metode – previđali su kontekst u kojem se nalaze, u kojem su im se te metode, bar u nekom smislu, pokazivale efektivnima.

Dakle, da su bili iskreniji i promućurniji, na svojim agitacijama ili u svom propagandnom materijalu trebalo je da upozore ili naglase: „Metode za pustinjake!“.

Pa jedino naivan može da poveruje da će, na primer, meditacija koja možda ima neke efekte u šumi ili negde u planinskom selu – imati iste takve efekte kod nekog jadnika u nekom soliteru nekog američkog mravinjaka!

8.

Bežanje od društva?

Da, i ja bih rado pobegao, kad bi mi se dalo! (Doduše, ne baš da budem sasvim sam… Bar sa osobom sa kojom bi bila moguća uzvišena sinteza dualnosti…)

Jer je presija mase jeziva. Na svakoga ko bar pokušava da teži nekim duhovnim ciljevima.

Ali, hajde da nešto razlučimo…!

Razumem i opravdavam duhovnjake koji su zbog pritiska mase/Stada bežali od društva. (Najsimpatičniji takav primer mi je T. Mikušina, koju sam ranije spominjao, koja živi negde daleko u Sibiru, kilometrima udaljena od Omska. A živi u jednom „ašramu“ koji je u pravom smislu moderni stambeni „objekat“.)

Ali ne razumem i ne opravdavam:

A) Kao što je već rečeno: što su u svojim lepim duhovnim poukama gubili iz vida ogromne razlike u kontekstima, u kojima su oni živeli, i u kojima su živeli (žive) oni kojima su se obraćali. Iz čega su proizilazile i isprazne metodološke pouke ili obrasci, uzorni modeli.

B) Što su samim svojim primerom implicite demonstrirali ideal bavljenja duhovnošću: biti van društva, negde u šumi, u „ašramu“, itd.  Kao da takav duhovni ideal treba da bude i važi „vo vjeki vjekov“, kao da čovek nije po biti društveno biće. Baš zato što u svojoj svesti nisu dopirali do viđenja i shvatanja ovog opakog Karantina-Pakla-Zatvora – nije im ni padalo na pamet da je pravo rešenje: TRAGATI ZA NAČINIMA OSLOBAĐANJA OD STEGA KARANTINA-PAKLA-ZATVORA, a ne tek oslobađanje od stega društva. Najpre oni kao pojedinci, pa onda da mogu njihov put da slede ostali. Do OSLOBOĐENOG DRUŠTVA. Koje bi, naravno, činili oni koji imaju duhovne kapacitete za takvo društvo.

C) Ako su takvi duhovnjaci-pustinjaci imali jedan, kao što se kaže – samoodrživ život van društva, onda je u redu takva varijanta. U redu, uz prethodna ograničenja koja su nabrojana. Međutim, ako su oni živeli ili žive od milostinje drugih ili od državnih „donacija“, onda su i oni sami SA STATUSOM PARAZITA. „Pobegao sam od društva, ali društvo je dužno da me izdržava!“ Duhovni bato, ako zaista izgrađuješ veliku snagu duha – onda je za takvog duhovnog „snagatora“ tek jedna šala da privuče obična sredstva za svakodnevni život, za neparazitsku varijantu života. Pa šta je to za dosegnutu „kosmičku svest“, za uspostavljen kontakt sa Univerzumom, za izgrađenu bliskost sa Bogom, itd?!


1.

Sve sto piše u ovom blogu, i same ideje tj. metode na kojima treba raditi, mislim na ravnotezu, ritmove i ostale stvari koje ste opisali..ekg…i samo navodjenje da nema propisanog recepta, vec da sami nalazimo nas ritam i rasciscavamo nasu podsvest pa idemo dalje sa nasim teznjama ka oslobodjenju, sve ovo do sad je odlicno za svakoga ko uspe da se natera da ne ide po inerciji, i da stekne neki menevarski prostor i uvid kako sve to da izvede, a pri tom i da sve se to polako stalozi. Hocu reci, da oslobodjena nekih prethodnih filtera, ovde meni licno, se bolje otvaraju oči.

Ovde na blogu se ne daje jedan celovit model „duhovne prakse“ ili duhovne metodologije.

Ima opisa raznih metoda (to što su uglavnom u odnosu na klasične-postojeće – uvrnute, da ostavimo po strani), čas se naglašava jedna, čas druga „kao ključna“.

Kaže se da svako treba da traži svoj kod ili metodološki sklop.

Kada bi neko i bio raspoložen da mi veruje, uz ponuđena objašnjenja to mu se ne da.

Priče o duhovnoj metodologiji ovde na blogu pre mirišu na konfuziju.

Kao ono kad neko nešto hoće („jadnik, trudi se!“), ali je sav spleten.

2.

Jer, šta imamo na drugim, NORMALNIM mestima na kojima se piše ili priča o duhovnosti/metafizici? U vezi sa metodama ili tzv. duhovnom praksom.

Ljudima je sve jasno!

Ljudi imaju svoju izabranu duhovnu metodu (kao ono – svog izabranog lekara, psihologa, itd.), ona je obično povezana sa nekim „sapripadajućim“ duhovnim konceptom ili teorijom. Onako, kao pozadinom ili „logističkom podrškom“.

Ljudi to primenjuju, ljudi opisuju efekte primene, ljudi to toplo preporučuju drugima.

I kako da im ne veruješ, a kako da veruješ „slučaju“ iz prethodnog poglavlja?

3.

Naizgled sve lako i jednostavno, a, u stvari, ako smo željni da stvari sagledamo malo dublje, ambicioznije i ozbiljnije, a ne po inerciji i po stereotipima, onda nam u svemu ovome iskrsavaju tri TEŠKA pitanja.

Koja su nam orijentiri za snalaženje.

A) Šta mi duhovnim metodama ili praksom želimo da postignemo?

B) Kako odmeravamo efekte primene?

C) U kakvoj se duhovnoj, psihološkoj i životnoj poziciji nalazimo?

Pitanja – tek kao predlozi za promišljanje.

Naravno da se ne možemo svima njima ovde baviti, mada će neka biti dotaknuta.

4.

Najpre, DOBRO JE, ODLIČNO, POHVALNO to što nekome uopšte pada na pamet da primenjuje bilo kakvu duhovnu praksu ili metodu/metode!

Jer svako ko ih primenjuje, GENERALNO, primenjuje ih zbog napredovanja u duhu, zbog rasta svesti.

ZNAČI: on je konstatovao da nije u svom „maksimumu“.

Želi da u sebi nešto menja na bolje.

„Obraća“ se duhovnim praksama ili metodama, jer sluti, zna da se promene izvode PRAKTIČNIM „POTEZIMA“ ili praktično preduzetim koracima.

E, a odavde se svi mi razilazimo u hiljade raznih pravaca…!

5.

I u svakom od tih pravaca svako je priča za sebe, podrazumevano.

Onoliko koliko mi skoro pa višedecenijsko bavljenje ovim pitanjima, i iskustvo i kontakti sa drugima dozvoljavaju da uopštavam, izgleda da je tipična priča ovakva…

Neko se „zalepi“ za prvu metodu do koje nekako dođe, pa joj ostane „veran“ do kraja života.

Neko proba dve-tri, malo (što bi se reklo za kupovinu) probere, i opet mu se jedna od metoda (praksi) pokaže kao najbolja.

Možda vremenom odustane i od nje, pa postane „fan“ neke druge, ali, u suštini, tok fabule je isti kao i prethodnim slučajevima.

Da ne zalazimo u pitanja nabrojana u trećem poglavlju, tj. da ih ne uplićemo ovde, bilo bi previše komplikovano.

Spomenuo bih samo za ovakva opredeljivanja dva bitna momenta, koji se dodatno ukrštaju sa pitanjima iz trećeg poglavlja.

A) Duhovni placebo. Koji je IHA-HA na delu u ovakvim situacijama. Podložnost sugestivnosti, bilo samog autora, i njegovog statusa u svetu „duhovnjaka“, bilo opisa koje daje, bilo „svedočenja“ onih koji izabranu metodu primenjuju.

B) Veština introspekcije samog „praktikanta“. Koliko jer neko vešt u „samopraćenju“ ili samoposmatranju? Koliko je vešt u razlučivanju efekata onoga što primenjuje od toliko faktora kojima smo svakodnevno „zatrpavani“ sa svih strana?

6.

ŠTA JE GENERALNA BAZA PRETHODNE (recimo) TIPIČNE PRIČE?

STAV DA VEĆ POSTOJI EFEKTIVNA DUHOVNA METODA.

Čak više njih.

Samo je pitanje – koju izabrati, za koju se opredeliti. U smislu: naći onu koja nam najviše „paše“, odgovara, najlepše „pristaje“ uz naš duh.

Ako realnu efektivnost ne vidimo – mi je možemo, pomoću duhovnog placeba, UMISLITI. Kao da je to teško!

A tu se umeša i pitanje naših duhovnih ambicija.

Možda nam neka metoda pomogne da postanemo smireniji. Možda nas oslobodi nekih loših emocija… I – iha, puna kapa!

7.

Moj prvi problem (da li je to nedostatak ili prednost, neka u proceni bude stvar ukusa onih koji ovo eventualno čitaju) je što sam se I TEORIJSKI I PRAKTIČNO uverio da nema u okviru stare-postojeće duhovne paradigme REALNO EFEKTIVNE DUHOVNE METODOLOGIJE ILI PRAKTIČNOG MODELA.

Ne tvrdim da razni postupci, „vežbe“, metode – nemaju nekakav svoj efekat, trenutni, ograničeni ili nekog drugog tipa.

ALI KOMPLETNO METODOLOŠKO REŠENJE POUZDANO NE POSTOJI.

JOŠ UVEK!

Kako to postojeće duhovne metode na teorijskom planu „škripe“ – pokazano je na mnogim primerima ovde na blogu, često i u smislu dokaznog postupka.

A kako su mi one „škripale“ u pokušajima primene…! UH, to bi bile teške i duge priče, za roman, a ne tek za jedno poglavlje u okviru ove teme!

Negde sam, čini mi se malo i nabrajao nekakav mali repertoar (a možda i nije baš mali, obuhvata svakako većinu poznatih ili bar popularnijih duhovnih metoda) koji sam probao, naravno da sam dosta toga i pozaboravljao. Da ne nabrajam ponovo, ovde taj spisak nije ni bitan.

Uz napomenu: nisam ja JURCAO da isprobavam i primenjujem sve i svašta za šta sam čuo. Ponešto, o čemu sam u tekstovima/delima iz ove oblasti čitao ili saznao, nisam ni hteo da isprobavam, jer mi nije delovalo „obećavajuće“, npr. reiki i EFT. Ponešto sam samo hteo da probam, da bih imao iskustva sa njim, iako nisam verovao u efekte, npr. molitvena praksa i hoo’ponopono.

A to – „isprobavao“ ne odnosi na koji dan. Odnosi se najmanje na nekoliko meseci pa do više godina. Naravno da ne možemo potpuniju predstavu o nekoj metodi da steknemo uz neka kratkoročna praktikovanja.

8.

Dakle, jedan od razloga zbog kojih opravdano deluje da sam ovde na blogu u metodološkoj konfuziji je:

a)  što mi se „javilo“, pokazalo i dokazalo da još uvek nema kompletnog metodološkog „koda“,

b) što sam sav u potragama za njim.

A takav cilj je CILJ ZA CELU INKARNACIJU, ne uobičajeni ciljevi koji se uz malo, ili uz malo više mozganja i eksperimentisanja postižu.

Ono što drugi, čitajući, vide kao konfuziju – samo su svojevrsni izveštaji o raznim tokovima i fazama istraživanja.

A zašto o tome uopšte i pišem, što ne sačekam da se formira jedan sistem, pa da onda sa njim „izađem u javnost“?

To i jeste razlog zbog kojeg sam u jednom trenutku obećao da više ne pišem o metodama.

Ali, onda pomislim: metodološki kod koji tražim možda se još zadugo neće otkriti, a možda je baš korisno da drugi „čuju“ i ponešto od ovih istraživanja. Možda to njima pomogne u nekim njihovim „poveznicama“ i razmišljanjima, pa čak i u njihovoj ličnoj metodologiji.

9.

Možda sam negde spomenuo da je potraga za pravom, uistinu efektivnom duhovnom metodologijom – kao sklapanje Rubikove kocke.

Morate trodimenzionalno uklopiti mnogo kockica, ako se samo jedna ne uklapa – morate „istumbati“ često i sve ostale…

Možda nekome ovo deluje kao izmišljanje zavrzlama i komplikacija tamo gde ih nema i tamo gde normalan čovek ne može ni da ih vidi.

Biće kasnije neki primeri da bi se ovaj fenomen „dočarao“.

Jedna bitna konstatacija, da ne ispadne RIZIČNO za nekoga da uopšte i zalazi u opise još neformirane kompletne, praktično dokazane metodologije.

Vremenom mi se jasno pokazalo DA JE SVAKI OD ELEMENATA O KOJIMA U VEZI SA METODOLOGIJOM GOVORIM (ovde pišem) – U REDU. Svaki od elemenata ili „stavki“, metoda, postupaka – jeste pravi.

Kao što je svaka kockica u Rubikovoj kocki – prava.

Ali – PROBLEM JE U DOZIRANJIMA I U KOMBINACIJAMA!

I PROBLEM JE U NAŠIM SLOŽENOSTIMA!

I PROBLEM JE U NAŠIM ZAROBLJENOSTIMA!

PROBLEMSKI TROJNI PAKET!


1.

U vezi sa metodologijom i tzv. praksom – ovaj blog je istraživačkog karaktera.

Kako je pokazivano, a u nekim slučajevima i u pravom smislu dokazivano, da je stara-postojeća duhovna paradigma svesno ili nesvesno podvaldžijskog karaktera – to se ne može imati poverenja ni u „čeda“ takve duhovnosti, u njene metode i tzv. duhovne prakse.

Formiranu novu duhovnu paradigmu i na njoj zasnovanu ili iz nje proizašlu duhovnu metodologiju još nemamo, otuda potreba za istraživanjem i eksperimentisanjem.

2.

Imperativ nove duhovne paradigme je otkrivanje metoda koje su u skladu sa našim izvornim funkcionisanjem, ili koje se na njemu zasnivaju.

Ali, tek to je „nemoguća misija“!

Uz toliku našu složenost i složenost uslova u kojima smo, uz tolike uslovljavajuće faktore i njihove preplete ili kombinacije.

3.

Otuda opreznost, otuda znak pitanja, zapitanost u naslovu (a ne tvrđenje).

Ko ima neka iskustva sa duhovno-istraživačkim pokušajima zna o kakvim se tu neuhvatljivim komplikovanostima radi.

To je kao sklapanje kockica u Rubikovoj kocki.

4.

Ukrštanja i kombinovanja brojnih faktora.

I taman vam se učini da ste sve posložili, a ono jedna neuklopljena kockica vam izazove „dar-mar“, poremeti sve već sklopljeno.

5.

Dakle, i sa tzv. krucijalnošću „EKG“ metode treba još provera, i primene, i odmeravanja efekata.

Nezavisno od toga kakvom će se još pokazati – ne šteti da se ona još jednom (jer je kao tema već bila) razmotri i u novom svetlu razjasni.

6.

Po principu: čega se pametan duhovnjak stidi – time se ja ponosim, da ponovim ono što sam već spominjao.

Ako ovaj blog oskudeva u mudrim idejama i savetima, a ono u UVRNUTIM idejama i savetima ič ne oskudeva!

7.

Onima koji bi da olako ignorišu tu uvrnutost – preporučio bih da se zapitaju nad činjenicom: zašto je uvrnuta logika u osnovi postmodernizma. Bar presudno postmodernizma u književnosti.

Slučajnost ili odraz slućenja nekih dubinskih kosmičko-planetarnih dešavanja? Njihovog „silaženja“ na fizički plan.

Odraz dešavanja koja su mimo ingerencija Vladara Zemlje. Koja i njih same svakako „zapljuskuju“.

8.

Uvrnutom logikom naglavačke se okreću opšteprihvaćene, „svete“ paradigme.

Koje su „svetinja“ starog-postojećeg-propadajućeg sveta.

Ako su te paradigme, vrednosti, logika na kojima ovaj počiva – naopaki, podvaldžijski, onda znači da ih treba okrenuti „natraške“, da bismo došli do svega pravog, ispravnog.

9.

Tako dolazimo do spomenutih uvrnutosti.

Uostalom, zar dešavanja u nama, oko nas, šire, u postojećem svetu, ne obiluju uvrnutostima?!

Uvrnutosti „silaze“ sve obilnije u nas i u naše živote.

Slučajno?

10.

Jedna od tih „biser“-uvrnutosti na ovom blogu, MOŽDA KLJUČNA, je „EKG“ metoda.

Ali, da se vratimo malo unazad, da bismo odredili naš životni kontekst u kojem treba da se ona primenjuje, da bi se pokazala ili proverila njena efikasnost, tj. krucijalnost.


(Mogao sam jasnim prostonarodnim jezikom da kažem: „Uslov koji nedostaje“, ali, da bih dao malo ozbiljnosti ovom blogu, u kojoj on oskudeva – umetnuo sam ovu zvučnu stručno-logičku zvrčku.)

Odrah se od naglašavanja ključnog značaja Ravnoteže i stabilnosti, kao osnove za snagu uma, koji je ključni faktor za naše izbavljenje, ali – džaba, ič mi se ne veruje, te mi dođe žao samoga sebe, toliko sam nekako empatičan prema sebi…!

Kada je u pitanju Ravnoteža, očekivane zablude (očekivane, s obzirom na Ambijent u kojem živimo), kao i tolike druge u svemu u nama i oko nas, na svakom koraku. Dve-tri ključne. 1. Ravnoteža se postigne i ima se onda za ceo život. Nikakav trud i promišljanje nakon toga – u Ravnoteži si doživotno. 2. Ravnoteža se postiže delatnošću uma, postupkom sličnim vizualizaciji: zamišljaš da si u Ravnoteži, razmišljaš o Ravnoteži, i – hop-la, eto te u njoj! 3. Ravnoteža se postiže pomoću meditacije, joge i sličnih relaksacionih izmišljotina.

POSTOJE OPŠTI PRINCIPI RAVNOTEŽE, NEMA UNIVERZALNOG KLJUČA ILI MODELA RAVNOTEŽE ZA SVAKOGA. To znači: SVAKO MORA DA PRONAĐE SVOJ LIČNI KLJUČ ZA RAVNOTEŽU. A taj lični ključ zavisi od spleta njegovih ličnih životnih faktora, od strukture („građe“) njegovih dnevnih aktivnosti. Na primer: jedan je ključ za Ravnotežu za nekoga ko se profesionalno bavi nekom fizičkom aktivnošću, drugi za nekoga sa sedećom radnom pozicijom.

Oni koji se interesuju za duhovnost svakako su u dominantnom procesu vezani za sedeće aktivnosti. To je neka duža priča o inkarniranju, nemamo mi tu ni sve „kockice“ na raspolaganju, ova konstatacija je iz domena dosta jasnih slutnji. „Volumen“ nečijih preinkarnacijskih postignuća Zlotvori ipak ne mogu da eliminišu pri nečijem inkarniranju. Mogu oni, što rado i čine, da se nakače na njegovu grbaču nakon inkarniranja, pa da ga zlostavljaju gore nego Bog đavola, ali – „fizičke“ procese inkarniranja ne mogu da preinačuju. A to znači – izuzetno je mala verovatnoća da se neko sa značajnijim preinkarnacijskim postignućima inkarnira u životnoj situaciji u kojoj mora da se bavi teškim fizičkim poslovima, na primer, u telu nekog rudara ili nekada roba na nekoj plantaži. Možda povremeno bude u životu prinuđen i na takve poslove, ali – nikako ne i dominantno tokom celog života. Ovo nije DUHOVNO DISKRIMINATORSKI STAV prema onima koji su prinuđeni da se bave napornim fizičkim poslovima, da je tako, ne bi ni gornji naslov bio onakakv kakav je, takođe – povremena veća fizička naprezanja nisu strana ni piscu ovih redova (na primer, baš u toku ovog leta, okolnosti su mu se tako bile slile, da je morao da cepa panjeve baš onih nekoliko dana kada su bile ekstremne temperature, jednog od tih dana Palanka se sa još jednim gradom u Srbiji baškarila na solidna 43 stepena). Ali, činjenica je da oni koji su u ovoj inkarnaciji prisiljeni na svakodnevni naporniji fizički rad, što može biti posledica dostignutog preinkarnacijskog nivoa, nemaju manevarskog prostora za intenzivnije bavljenje duhovnošću. Taj njihov nivo ne znači da su oni manje vredna bića, jednostavno znači da je njihova duša dotle u svom razvoju stigla. Neko je učenik prvog razreda, neko učenik četvrtog razreda, onaj iz prvog nije manje vredan od onoga iz četvrtog, i sam će postupno doći do četvrtog razreda, pa čak i ako bude povremeno ponavljao neke razrede.

Dakle, uzmimo da je nekome ko je zainteresovan za duhovnost dosuđena sedeća radna pozicija (kancelarijska, intelektualna, svejedno). Što znači da on presedi osam (neka je osam, ima ih i sa više) radnih sati. Dođe takav kući, pa kaže, možda baš ne svakog dana, ali svakako povremeno, koliko da se istakne: „Uh, baš sam mrtav umoran od posla!“. Da li mu verujete? Nemojte da mu verujete! ON NIJE MRTAV UMORAN, ON JE MRTAV OPUŠTEN. On je preopušten, psiholog P. Dil bi rekao: PODNAPREGNUT.

NAPREZANJE MOŽE BITI SAMO FIZIČKO, SVAKA SEDEĆA AKTIVNOST JE – OPUŠTAJUĆA! TO JE PRINCIP BITAN ZA SHVATANJE RAVNOTEŽE. Što su Zlotvori vešto udesili da sve naopako doživljavamo i shvatamo – druga je priča. Naša misija u ovom vremenu i jeste u tome da stvari od naglavačke-pozicije, vratimo da stoje na svoje noge.

Da, umeću se tu faktori koji priču, kao i u svemu drugom i na svakom koraku, komplikuju, ali oni ne opovrgavaju generalni princip. Umeću se faktori… da bacimo samo malo svetlosti na ovo, ipak je to posebna tema za posebnu priču. Svaku, ili gotovo svaku aktivnost mi možemo da obavljamo U OPUŠTAJUĆEM I U NAPREŽUĆEM REŽIMU. Druga je stvar kako mi po inerciji radimo ili na koji režim smo prisiljeni. Što znači: može neko i na sedećem radnom mestu (mada i ova veza dođe paradoksalna – sedeće radno mesto, ali ne možemo sad odjednom da menjamo sve ustaljenosti) da bude osam sati u grču, sa funkcionisanjem „sto na sat“. Te je pogrešna percepcija, da je bio izložen izuzetnim naprezanjima (te se dovukao kući „mrtav umoran“) – sasvim opravdana. Opravdana, ali ne iskazuje realno stanje stvari.

E, sad, pratimo šta se dalje dešava! Onaj ko se u ovakvoj autopercepciji „mrtav umoran“ dovukao kući – naravno da će nastojati da se u preostalom dnevnom vremenu OPUŠTA! Nebitno je da li su to: televizija, internet (instagram i viber), slušanje muzike, neumorni, „beskrajni“ razgovori… TAKAV SE SAMO SVE DUBLJE UKOPAVA U SVOJOJ PODNAPREGNUTOSTI ILI PRETERANOJ OPUŠTENOSTI. TO MU POSTAJE RITAM I STIL ŽIVLJENJA. I normalno je i očekivano da takav stil življenja vremenom počne da daje svoje loše psihosomatske efekte.

Ako takav još pokazuje interesovanje za duhovnost, E ONDA SU TU ZLOTVORI DA MU PREKO PODVALA KOJE SU PODMETNULI ČOVEČANSTVU – ZABIBERE SITUACIJU! Naravno da neko ko ima opisani stil življenja ne može da odlično funkcioniše, ne može da se dobro i stabilno oseća, jer nije – u Ravnoteži. Ako počne da traži izlaz ili rešenje: najčešće su mu na dohvat ruke (internet, jutjub, itd) ŠARENE LAŽE U RAZNIM AMBALAŽAMA SA MISTIČNIM ETIKETAMA: „MEDITACIJA“, „JOGA“, AUTOGENI TRENING“, ITD. ONI SE U DUHOVNOM MARKETINGU PRIKAZUJU LJUDIMA KAO ČAROBNI ŠTAPIĆI KOJI INSTANT REŠAVAJU PROBLEME SA NAPETOŠĆU. Najpre, ljudi, sa ometanom percepcijom i rezonovanjem, POGREŠNO DETEKTUJU I SHVATAJU PROBLEM. To nije napetost usled preteranog naprezanja, već usled – preteranog opuštanja. A PROBLEM PRETERANOG OPUŠTANJA SE NE REŠAVA TAKO ŠTO SE JOŠ DODATNO OPUŠTATE, preko meditacije, joge, autogenog treninga, itd.

Eto u čemu je jedno od generalnih ishodišta podvale sa ovim istočnjačkim (izuzev auto-treninga) TZV. duhovnim metodama: niko od marketinških stručnjaka-propovednika ovih metoda ne nastoji da sagleda nečiji životni kontekst, brojne uslovljavajuće faktore u tom kontekstu, nego – govore o jogi i meditaciji kao o nekim univerzalnim čarobnim štapićima potpuno nezavisno od stila življenja. Pa se tu još na celu tu tarapanu nadoda i DUHOVNI PLACEBO, o kojem je ovde bilo reči, i – guranje na duhovnu stranputicu je vešto kompletirano.

Naravno, nisu sve sedeće aktivnosti ili neaktivnosti u istom košu. Generalno, sve one jesu OPUŠTAJUĆE u odnosu na merni faktor – fizičko naprezanje, ali i ove aktivnosti imaju svoje razne nivoe i vidove, i nije duhovno-psihološki svejedno o kakvim kombinacijama se radi, što je opet druga priča. Na primer: jedno je sat, dva ili više biti u sedećoj interakciji sa masom, drugo – čekati jedan sat autobus, treće – sedeti sam u svojoj sobi, u tišini, i gledati u zid (sa kafom ili bez nje, svejedno). Ovde samo nastojimo da razjasnimo generalni princip, odnosno, da ukažemo na generalnu zabludu.

Kao što već rekosmo: REŠENJA SU INDIVIDUALNA. Svako treba da traga, ili da mu se pomogne da nađe SVOJU formulu Ravnoteže, na osnovu svih elemenata njegovog stila življenja. Ako bismo i u ovom slučaju uzeli nešto što može da bude generalni ključ: TO BI BILA BAR JEDNA DNEVNA SEANSA, OD OKO POLA SATA, INTENZIVNIJIH FIZIČKIH NAPREZANJA. Ali – intenzivnijih fizičkih naprezanja od kojih se bukvalno preznojimo, ne neko pešačenje sa kojim se vučemo kao prebijeni. Trčanje, vežbe sa nekim lakšim tegovima, „taebo“, gimnastika, itd. Podrazumeva se: ako neko već ima neka veća fizička naprezanja u toku dana – ništa od ovoga mu nije potrebno.

Otmeni kancelarijski duhovnjaci, recimo oni u indijskim togama ili haljinama, bi rekli: „ALI, KAKVE VEZE SVE OVO IMA SA RAZVOJEM SVESTI?!“.

Tačno je – fizičko naprezanje ne razvija samo po sebi svest! Kao što ni meditacija ili bilo koji vid opuštanja ne razvijaju sami po sebi svest. FIZIČKO NAPREZANJE JE OSNOVA ZA STABILNOST I ZA DOBRO FUNKCIONISANJE TELA. Telo je deo kompleksa telo-um&duša-duh. TELO KOJE STABILNO FUNKCIONIŠE – OMOGUĆUJE SNAGU UMA. SNAŽAN UM ZNAČI JAČE POLJE NAŠE SVESTI I ZNAČI VEĆU SPOZNAJNU I PREOBRAŽAJNU SNAGU ILI PRODORNOST UMA.

A šta sa onima koji su poremećajima ili urođenim defektima onemogućeni u fizičkoj aktivnosti? Stečeni „defekti“ obično su posledica neravnoteže u smislu u kojem smo o tome već govorili. Da li bi se oni vrlo postupnom promenom stila življenja mogli preinačiti i dovesti u nekakvo „pređašnje stanje“ – pitanje je za debelo individualno preispitivanje. Urođeni poremećaji ili deformiteti… Ne znamo, ali postoji velika verovatnoća da su se takvi našli u takvoj telesnoj poziciji – BAŠ ZATO ŠTO SU U PRETHODNOJ (ili u nekoj od prethodnih) INKARNACIJI DO KRAJNOSTI FIZIČKOM AKTIVNOŠĆU ISCRPLJIVALI SVOJE TELO. Pogledajte samo sportiste koji radi besmislenih iluzornih sportskih postignuća idu do krajnosti u vezi sa posvećenošću telesnim naprezanjima, i sve će vam biti jasno. Tu bi se radilo o zakonomernosti INKARNACIJSKE POUKE, na koju Zlotvori ne mogu da utiču, uostalom, u ovom slučaju nečija patnja njima ide na ruku, pa će je svakako pozdraviti i neće smetati da se ona ispolji. Čak će je i pojačavati koliko mogu. Pa za takve osobe ovaj život tek postaje pakao nad paklom, da nije ovakvog ambijenta – izvlačenje međuinkarnacijske pouke bi išlo mnogo blaže, podnošljivije i svesnije.

Dakle, ko preferira sedeći stil življenja – neka se jedanput dnevno, u trajanju od 30-40′, priključi na preznojavajuće fizičko naprezanje, pa da ga, što narod kaže – Bog vidi (koji Bog, nije bitno, samo da ga vidi; a šta će taj Bog da pomisli kad ga vidi – ni to nije važno).


1. Ima ovde povremeno kritičkih osvrta na meditaciju, kao jednu od dve svakako na planeti „najfrekventnije“ tzv. duhovne metode ili prakse, uz molitvu. Ako su ovo glavne trase survavanja u duhovne provalije, odnosno, ako su to glavne zone Zlotvorskih duhovnih podvala, onda je jasno otkuda potreba za ovakvim kritičkim demontiranjem glavnih metodoloških oslonaca postojeće-stare-podvaldžijske duhovnosti.

2. Naravno, na poprištu kritički demontiranih podvala uvek sami po sebi niču „mladari“, putevi i metode koji treba kao nepodvaldžijski da zamene ove podvaldžijske. To ne znači da nam je to novo uvek sasvim jasno i dorečeno, ta radi se o novoj duhovnosti u nastajanju, ali – bar da se ratosiljamo podvaldžijskog smera u sunovrat, a na rizike eksperimentisanja novim moramo računati, kao što uvek na njih računaju kreativni i hrabri duhovi, kojih valjda ima među nama, ako ih nema, dobavićemo ih (sa neke druge planete, kao ono u tzv. transferu igrača u komediji sa fudbalom).

3. Neka dva možda glavna aspekta grandiozne planetarne podvale sa meditacijom su: a) ona donosi dubok, najdublji mogući, unutrašnji mir; b) ona donosi bezmisaonost, što je takođe jedan od imperativa istočnjačkog duhovnog podvaldžijstva.

4. Pođimo od prve visprene podvale… MOŽE LI SE MIR, PA JOŠ NAJDUBLJI MOGUĆI, POSTIĆI – NA SILU?! Zdrav razum, onome ko ga ima i ko je uspeo da ga u priličnim količinama sačuva u ovim Zlotvorskim treskanjima, kaže nam: „Ne može,  ne ide, ne biva!“. UNUTRAŠNJI MIR TREBA DA NASTUPI SAM OD SEBE! Kao kada oluja uskovitla prašinu u pustinji, ili negde drugde gde ima prašine, a onda oluja prestane – čestice prašine SAME OD SEBE spontano sležu.

5. Gde je u meditaciji prisila, pitali bi meditanti i zakleti fanovi meditacijskih iluzija. PRISILA JE U SUPTILNOM FOKUSU! Jeste to vrlo, vrlo suptilno, ali – NAPREZANJE. Bilo šta da je tema naprezanja: neka mantra, neka slika, neka reč, ILI NASTOJANJE DA SE LEBDI U BEZMISAONOSTI. UVEK, U SVIM OVIM VARIJANTAMA IMAMO SUPTILNI NAPOR FOKUSA NA NEČEMU.

6. A kako, podvali sa meditacijom nasuprot, treba PRIRODNO DOPUSTITI da nastupi MIR, najdublji mogući?! TAKO ŠTO NEMAMO FOKUS NI NA ČEMU! Opet zdrav razum, onima nam koji smo ga nekako i bar unekoliko sačuvali, to govori. Već sam objašnjavao da je ležeća pozicija dodatno od pomoći u ovome. Uostalom, zašto u psihijatrijskom „arhetipu“ imamo kauč?

7. E, ALI SA OVIM TIPOM PRAVOG PRIRODNOG OPUŠTANJA ISKRSAVAJU DRAMATIČNE, JEZIVE ZAČKOLJICE I NEPREDVIDLJIVOSTI, kojih u igri sa meditacijom nema, ili ih nema u toj opasnoj meri. SA OVIM PRAVIM OPUŠTANJEM, PRIRODNIM OPUŠTANJEM – „NA SVETLOST DANA“, TJ. U ZONU SVESTI I SVESNOSTI POČNU DA ISKRSAVAJU SVI TEŠKI SADRŽAJI KOJE NOSAMO PO OVOM SVETU NEGDE ISPOD PRAGA SVESTI. SVAKAKVOG KRŠA, SA KOJIM SE TEK TREBA SUOČITI, TU IMA, teško ga je i kategorizovati, i razjašnjavati. To su možda i sadržaji podsvesti, i neke preinkarnacijske informacije, i štošta „procurelo“ preko DNK, i energije i sadržaji upijeni do šeste godine, kada smo najranjiviji, najpodložniji programiranjima od strane sredina u kojima odrastamo, i „svašta nešto“ potisnuto, i posledice naših uglavnom nimalo lakih kontakata sa drugima, itd.

8. SVETI PRINCIP RAZGRADNJE TIH SADRŽAJA, ENERGIJA, INFORMACIJA JE – SMIRENO SE SUOČAVATI SA NJIMA I ISTRPETI IH, U OPUŠTAJUĆEM REŽIMU. Da je ovo način, koji se podudara, već sam pisao o tome, sa teorijom i praksom Dž. Raskina (ali i S. Peka i još nekih) – POTPISUJEM NA OSNOVU BRDA SITUACIJA I MATERIJALA IZ LIČNOG ISKUSTVA.

9. DAKLE, DA BISMO STIGLI DO PRAVOG, DUBINSKOG MIRA – MI MORAMO DA „ZAVRNEMO RUKAVE“, KROZ NEPOMIČNO ILI BOLESNIČKO LEŽANJE, I DA RAŠČISTIMO, RECIKLIRAMO SVE TE SADRŽAJE KOJI POČINJU PRI TOM DA CURE IZ NAS. A mi naivno ceo ovaj proces vezujemo za PUKO SMIRIVANJE, kao – suština je u njemu: sediš ili ležiš i smiruješ se, i – sve si time rešio, zapahne te dubinska smirenost. MILINA JEDNA! NARAVNO – U ILUZIJI! Kaže jedna gospođa, koja je probala PRIRODNU DUHOVNU METODU kojoj sam dao uzvišeni naziv – nepomično ležanje (pri čemu je duhovna metoda bolesničko ležanje sa još uzvišenijim nazivom, staroj-podvaldžijskoj duhovnosti u inat!), da je izdržala desetak minuta, pa je prestala, jer je srce počelo tako jako da joj lupa, da joj se učinilo da će se šlogirati. I – naivni misle: stvar je u njenoj napetosti. A, u stvari, iza te napetosti, kao iza temperature kao simptoma, može stojati, tj. delovati hiljadu razloga, dubinskih sadržaja, energija… Naravno, u sve ovo se treba upuštati postupno, ali – suštinski ništa loše ne može da nam se desi, jer su u pitanju metode koje i inače praktikujemo na svakom koraku, do kreveta, tj. na krevetu, samo ne sistematski kroz ritam dnevnih aktivnosti-opuštanja.

10. Pretpostavimo: uporni smo sa ovom PRIRODNOM METODOM OPUŠTANJA (sa jednom od njih dve, nepomično ili bolesničko ležanje), istrpimo sve i svašta što nam iskače, što nam bude iskakalo iz ko zna kojih sfera našeg bića, kao onaj pajac iz kutije. I ZAISTA DOĐEMO DO ZONE NAJDUBLJE MOGUĆE OPUŠTENOSTI. I – ŠTA NAM SVETA PODVALDŽIJSKA PRIČA O MEDITACIJI NA OVOM MESTU KAŽE? TU STUPAMO U NIRVANU, U KOSMIČKU SVEST, U NEKE DIVOTE, U NEKE KOSMIČKE EGZOTIKE, milina te obuzme dok samo čitaš o njima!

11. Što bi narod, pomalo grubo, rekao – ŠIPAK, lakat! AKO VI PRODUŽUJETE SA NAJDUBLJOM MOGUĆOM OPUŠTENOŠĆU – PADATE U OPASAN AMBIS. Sa svim tim sam dosta eksperimentisao, u brojnim situacijama su me teške okolnosti prisilno gurale u te opasne zone, SAMO KO DO OVIH GRANICA NIJE DOSPEVAO NE ZNA KAKO JE JEZIVO, NEOPISIVO TEŠKO ISKOBELJATI SE IZA TAČKE U NAJDUBLJOJ OPUŠTENOSTI, KOJA SE NE SME PREĆI. Čitajte priče onih koji su zapali u najdublju depresiju, u njene najteže vidove – imaćete dosta plastičnu sliku o tome. (Nisam uzalud, između ostalog, godinu dana pisao i na /hrvatskom/ forumu za depresiju. Ne zato što sam sam hronično bio u ovom stanju, jesam se zagnjurivao, pa iskobeljavao, već zbog svih ovih relacija koje imaju i duhovnu težinu.)

12. DA, U TOJ NAJDUBLJOJ OPUŠTENOSTI POSTIGNETE I PUNU BEZMISANOST! ZAMIRE VAM SVAKO KRETANJE ENERGIJE, ZAMIRE SVA ENERGIJA, MISLI NEMA JER TO JE KAO… TEŠKO JE OPISATI – KAO DA NEMATE ČIME DA MISLITE, NEMATE MATERIJALA. Ne da nemate misli ZBOG NEKAKVIH DUHOVNIH IGRARIJA, već vam misli same od sebe zamiru. I TO JE DALEKO OD PRIJATNOSTI NIRVANE I URANJANJA U PRIJATNO NIŠTAVILO, OVO JE OSEĆAJ DA VAM SE SVEST RASPADA, DA VAM SE NEKO USELJAVA U SVEST, NIKAKO SLUČAJNO U NAJTEŽIM VIDOVIM DEPRESIJE LJUDI IMAJU OSEĆAJ DA SE RASPADAJU I DA GUBE RAZUM.

13. TO VAS-NAS ČEKA SA POSTIGNUTOM NAJDUBLJOM OPUŠTENOŠĆU, TJ. KADA SE ZAĐE IZA TAČKE KOJA SE U OVOME NE SME PREĆI! TO VAS-NAS ČEKA SA NAJDUBLJIM UNUTRAŠNJIM MIROM!

14. Dakle, duhovno nepodvaldžijski posmatrano – NE MOGU NAM NAJDUBLJA MOGUĆA OPUŠTENOST I BEZMISAONOST BITI PRAVI CILJEVI. ONI SU NAM SAMO INSTRUMENTI KOJI SU NAM KORISNI U SPREZI SA – ANGAŽOVANJEM I NAPREZANJEM. U STALNIM SVAKODNEVNIM OSCILACIJAMA I FLUKTUACIJAMA. A U SKLOPU ČAROBNE FORMULE RAVNOTEŽE, ČIJI ZNAČAJ STALNO NAGLAŠAVAM. Valjda se i iz ovoga vidi – nimalo slučajno (je stalno naglašavam).

15. I tu jeste jedan od ključeva naših moći! U RAVNOTEŽI, KAO STALNOJ FLUKTUACIJI IZMEĐU OPUŠTANJA I NAPREZANJA. Da, mi ćemo moći to intenzivnije i uspešnije da se nagažujemo – ŠTO UMEMO DUBLJE DA SE OPUSTIMO. Ali, dublje da se opustimo – DO ONE OPASNE GRANICE, TAKO DA JE NE PREĐEMO.

16. Valjda i ovo pokazuje koliko je PRAVO BAVLJENJE DUHOVNOŠĆU JEDNA KOMPLIKOVANA SVAKODNEVNA BORBA, A NE PUKO LAGODNO PRAKTIKOVANJE NEKE ZAMAJAVALAČKE METODE. Komplikovana svakodnevna borba, APSOLUTNO PRIMERENA RAZMERAMA JEZE ZLOTVORSKOG AMBIJENTA U KOJEM ŽIVIMO. Na planetama na kojima je Zlotvorski ambijent SLABIJEG KALIBRA, i bavljenje duhovnošću je MANJE ZAHTEVNO I MANJE TEŠKO.

17. Ovde data objašnjenja, i bazirana na iskustvu (i na višegodišnjem iskustvu sa meditacijom, svakako), onima kojima „piju vodu“ – potvrđuju drugu, a kao jednu od glavih teza u ovim tekstovima: da mi TEK ANGAŽOVANJEM POVLAČIMO ENERGIJU, pogrešan je stav da je akumuliramo u toku opuštanja. Naravno, mi ne vidimo baš precizno o čemu se radi, svakako da neki minimum Energije dobijamo i pri opuštanju, ali svakako ne količine koje se zamišljaju u predstavi o akumuliranju Energije u toku opuštanja.

18. Kada je meditacija u pitanju: NEMA OPASNOSTI OD NJE, ni približno u smislu u kojem je to opisano za zalaženje ispod bezbedne tačke u pravom najdubljem opuštanju. Mada se sećam neke knjige u kojoj su izneti brojni primeri ljudi koji su zapadali u psihološke probleme sa meditacijom, ipak mislim da je ona jedna bezopasna iluzorna duhovna metoda. Čak i VRLO KORISNA onima koji žive u hroničnoj prenapregnutosti: ubacivanje seansi meditacije u suludi životni ritam doneće im relaksaciju. Ali, ako krenu dalje i dublje da se bave duhovnošću – MEDITACIJA ĆE IM DONETI, OD ODREĐENE GRANICE, SAMO TAPKANJE U MESTU. Nema opasnosti, jer model meditacije, sa suptilnim naponom fokusa na jednoj tački (mantri, slici, itd), brani ih od zapadanja u najdublju opuštenost, ali – stacioniraće se oni na maksimalnom duhovnom nivou koji se i uz meditaciju, ali, naravno, i uz druge životne i ličnosne faktore, može postići, i – tavoriće tu do kraja života. Neće im biti daljeg napretka ni u kojem faktoru iz kompleksa um-duh-telo. No, nekima je možda za datu inkarnaciju to „puna kapa“!


Višegodišnje bavljenje duhovnošću. Srećom, nisam se kao pijan plota držao jedne teorije, jednog koncepta, jedne metode. Istraživao i isprobavao sve i svašta, što mi je delovalo obećavajuće.

I onda…

Iskristalizovalo se dosta toga oko čega nemam dileme, u čije „stanje stvari“ sam 100% siguran, gde mi je situacija potpuno jasna. Na primer: pitanja iluzija masa, pitanja, tačnije podvale drevnih duhovnih dela, pitanja ili podvale religija, pitanja, ako ne baš podvale, a ono svakako stranputice stare-postojeće duhovne paradigme…

Ostaju, međutim brojne dileme i enigme, u nekima ima više, u nekima manje pomaka u istraživanju, ali – konačna slika ili sve sklopljene kockice još nedostaju. To su pitanja naših misli, funkcionisanja našeg mišljenja, pitanja prave strategije, načina, postupaka pouzdanog i efikasnog delovanja na determinizme, na DNK i sudbinske (ili astrološke) zadatosti ili programe. U svim ovim domenima dosta toga se sluti, ima dosta raz-otkrivenih principa, ali – konačne slike, konačnog ili potpunijeg vladanja principima ili uslovljavajućim faktorima još nema.

Jedna od „stvari“ u koju sam takođe siguran su efektivnost i značaj u formuli Ravnoteže, a postupka koji ne bih da po staro-postojećeparadigmatskom uzoru nazivam metodom. U pitanju je NEPOMIČNO LEŽANJE. Seanse nepomičnog ležanja, na leđima, bez ikakvog fokusa, bez ikakvih očekivanja, bez ikakvih sebi pre ili u toku seanse zadatih direktiva i sugestija.

SEANSE SASVIM PRIRODNOG POSTUPKA DOZVOLJAVANJA MISLIMA, EMOCIJAMA I ENERGIJAMA KOJE NOSIMO U SEBI DA SE UTIŠAVAJU.

Postupak izuzetno jednostavan i, moram ponoviti – sasvim prirodan. ALI PROCESI KOJI SE SA SA NJIM MOGU DEŠAVATI ILI KOJI SE SA NJIM MOGU POKRETATI – MOGU BITI I IZUZETNO SLOŽENI I TEŠKI.

No, o tome se može voditi dijalog, mogu se razmenjivati iskustva i mišljenja tek u slučaju da bude zainteresovanih da se u ovu PRIRODNU avanturu upuste.

Za sada imam samo početne naznake nekih dešavanja kod nekoliko osoba koje su samo probale ovaj PRIRODNI POSTUPAK OPUŠTANJA.

U jednom slučaju: žena srednjih godina – kaže da je nakon desetak minuta srce počelo tako jako da joj lupa, da je pomislila da se iz čista mira ne šlogira. Druga osoba – krenuo je takav roj misli, ono što sam nazivao misaonim grčem, da je morala da prekine, da bi se otresla od njih. Treća, pomalo kao u „gluvoj sobi“, počela je da se plaši „odjekivanja“ sopstvenih misli u svojoj unutrašnjosti. Četvrta – da su kretali neki bolovi u glavi. U nekim slučajevima neki su jednostavno, svaki put kada bi zašli u ovo opuštanje – zaspali. Ili bi ono bilo kao nekakav poludremež, „bez ičeg spektakularnog“.

Uzgredna napomena: kao što se ispravno u staroj-postojećoj duhovnoj paradigmi objašnjava u vezi sa, kao što se u njoj kaže – metodama – i sa „praktikovanjem“ nepomičnog ležanja treba početi sa seansama koje su pojedinačno po desetak minuta, nekoliko puta dnevno, vremenom se to može produžavati, a onda kada se desi da baš krenu neke jače neprijatnosti, svakako da seansa treba da se prekine, najjednostavnije se vratimo aktivnosti u kojoj smo bili. Ništa strašno nam se ne može desiti u primeni nečega što i inače svakodnevno primenjujemo, zalazeći u spavanje.

Navedenih nekoliko dešavanja tokom nepomičnog ležanja čak ne bih komentarisao, to ću rado da učinim kada bude ozbiljnijih namera da se ovaj prirodni način opuštanja proba, da se o njemu razmenjuju iskustva.

Da ponovim: NEPOMIČNO LEŽANJE JE JEDNA OD „STVARI“ KOJA MI SE TOKOM GODINA POKAZALA KAO JASNA, OKO KOJIH ZAISTA NEMAM DILEME, a dolazi nakon godina isprobavanja svega i svačega (od istočnjačkih nezaobilaznih meditacije, joge i mantranja, preko raznih zapadnjačkih, autogenog treninga, molitve, itd.).


Tema, podrazumevano, ima (bez)brojne aspekte i uglove sagledavanja… Uočimo, za početak, onaj koji se tiče centriranosti.

Već je naznačen jedan od možda glavnih, a unutrašnjih, problema naše zarobljenosti: PERIPETIJE SA NAŠIM SOPSTVENIM MIŠLJENJEM.

Da, za neprobuđeno, iluzorno viđenje nema nikakvih problema: naše misli su naše, kako može neko da misli moju misao umesto mene, itd.

A uz to imamo i moćne nauke koje su naizgled pohvatale sve konce našeg spoznavanja i mišljenja, logika, gnoseologija, itd, i – milina jedna, sve popakovano, sređeno i rešeno.

Neiluzorno posmatrano: UPRAVO NA TERENU NAŠEG MIŠLJENJA BIJEMO GLAVNU BITKU ZA SAMOOSLOBAĐANJE!

Jer naše mišljenje, mi u svom mišljenju (jedna od karakteristika) – PROGRAMIRANI SMO DA SE RASPLINJAVAMO I GUBIMO U DETALJIMA I DA SE UDALJAVAMO OD SUŠTINA.

Nešto od toga je naznačeno u prethodnom tekstu.

Posledica te isprogramiranosti na kolektivno-civilizacijskom planu je davljenje u moru informacionog smeća.

Čak i oblasti koja nam deluju respektabilno: oblasti su neviđenih podvala i polja neviđenog demonstriranja naopake isprogramiranosti u mišljenju – NAUKE. Podvig sve dubljih i širih spoznavanja svega postojećeg završava se u informacionim lavirintima u kojima se već sve teže  snalaze i sami oni koji se jednom naukom, kao tobožnji stručnjaci, bave. Jedan doktor nauka tek ako može da vlada najužom oblašću kojom se bavi, ne celom svojom naukom, i tu je pitanje da li izlazi na kraj sa svim produkovanim informacijama.

Ostavimo njima da se lepo natenane bave svojim iluzijama, pogledajmo sebe same, ili, kao što naziv bloga dalekosežno poučava: „Pomozimo sebi!“.

Za početak – pratimo i uočavajmo kako nam spontano ide proces rasplinjavanja misli. Ako uzmemo da se bavimo jednom temom ili idejom, a to ćemo najlakše pratiti u našim razgovorima, pratimo kako ASOCIJATIVNIM SLALOMIMA začas odemo na stopedesetu temu ili ideju, koja „blage veze“ sa početnom nema.

Moguće je da nam je PRINCIP ASOCIJATIVNOSTI jedna od podvala u samoj našoj isprogramiranosti, u proceduri našeg mišljenja. No, to tek treba istraživati…!

Vežbanje u naporu fokusa na jednoj, izabranoj temi. Naravno, onda kada imamo taj napor misaonog fokusa, kada odredimo vreme za njega. Onda kada smo u „režimu“ opuštanja – dopuštamo da nam misli idu svojim tokovima, smisao je, tada, u tome da nam se misaoni koloplet stišava, slabi, do maksimalno moguće smirenosti i umrtvljenosti.

Zašto su nam bogovi-Paraziti-Zlotvori-Bitange „darovali svoj barokni, kitnjast um“, kao što kaže Kastaneda; barokni, kitnjast um upravo znači ono što je već rečeno: rasplinjavanje u detaljima.

Jasno je, a u prethodnom tekstu je delimično naznačeno: a) radi našeg gubljenja Energije, radi iscrpljivanja i energetskog slamanja, pa još ako sami sebe navodimo pri tom na bavljenja glupostima, eto dodatnog dobitka za Gospodare; b) radi udaljavanja od suština, jasno je da bavljenjem suštinama mi dolazimo do raskrinkavanja podvala, neminovno.

Prepuštanjem mišljenja asocijacijama i enormnoj produkciji informacija – mi kao da formiramo idejne ili informacione fraktale, onog tipa kao što bi bilo nastavljanje sa formom širenja puževljeve kućice. Idemo informaciono u sve veće širine, do potpunog sluđivanja.

Dakle, malo vežbanja u naporu-naponu misaonog fokusa na izabranoj, po mogućstvu evolucionističkoj temi… Vrlo teško, ali mora postupno da vodi ovladavanju procedurom onog našeg divljeg mišljenja kojim iluzionisti već misle da pouzdano vladaju.

Tek jedan, ali možda jedan od glavnih momenata u vezi sa našim mišljenjem.

A da li iza ovih podmetanja sa našim sopstvenim mišljenjem stoje Iluminati, Reptili, Lucifer ili bogovi-Paraziti-Zlotvori-Bitange: apsolutno nam je nebitno. Mi jasno vidimo posledice i jasno ovladavamo ili možemo da ovladamo načinima otklanjanja tih posledica. I bez saznajnog ovladavanja bićima-uzročnicima i njihovim mehanizmima našeg iskrivljavanja.


„Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole!“, poznata deviza-„provala“ za „kosmodisk“. Na stranu dileme oko prevara (da li ih ili nema) sa ovim izumom ili „izumom“. Ali je citirana rečenica zanimljiva kao simbolika za nešto (dakle, na stranu pitanje da li se njome iskazuje istina), kao arhetip za nešto što je neočekivano efektivno, kao oznaka za postupak ili stredstvo koji se po našoj zdravorazumskoj proceni nikako ne bi mogli dovoditi u vezu sa efektima koje daju.

Ovde je u uvodu bio „kosmodisk“, a u razradi prelazimo na priču o seansama nepomičnog ležanja na leđima. Zatvorenih očiju, bez ikakvih ciljeva (u toku samih seansi), bez ikakvog fokusa, bez ikakvih priprema, bez ikakvih ceremonija, bez ikakvih specijalnih uslova, bez ikakvog povezivanja sa kosmosom, sa Višim Ja, sa nekim onostranim maglama, bez obraćanja bilo kome, bez dozivanja bilo koga…! Ništa-ništa-ništa, samo odležiš kao klada (oboreno deblo), i to – koliko sam odrediš da ti je potrebno ili dovoljno, prepostavimo da će se po novoduhovnim standardima postaviti da to bude 20-40 minuta.

Dakle, jedno skroz-naskroz necerominijalno ležanje, bez, makar minimalne, duhovne procedure, bez statusa duhovne metode ili duhovne prakse, bez nadahnjujućih istorijata, bez  neke od asana, bez teorije i pridržavanja opisa i preporuka o šavasani, bez teorija  joga-nidre, teško je i nabrojati bez čega sve ne. ETO, OSLUŠNITE KAKO VEĆ SAMI OVI NABROJANI NAZIVI ZVUČE DUHOVNO OZBILJNIJE, OBEĆAVAJUĆIJE, DOSTOJANSTVENIJE, ČUDESNIJE, MISTIČNIJE! I normalno da nam proradi duhovni placebo: ne mogu, a da se nesvesno, a po psihološkom stanju, ne prispodobljavam onome što sam pročitao, ili što mi je objašnjeno da se praktikovanjem metoda sa ovim uzvišenim i egzotičnim nazivima postiže.

A u onom prethodnom slučaju: samo nepomično odležiš, maltene po nekoj nepisanoj balkanskoj neduhovnoj tradiciji, kao klada, nekih pola sata, i – ništa više! Zar ne deluje nekako BLESAVO?! Pre kao PARODIJA bavljenja duhovnošću nego kao jedan ozbiljan duhovni rad (jer, kada suštinski isto ležiš, ali po razrađenim procedurama i uz prateću milozvučnu terminologiju – to već nije igra, sa tim nema šale, to je već duhovni RAD!). Ako ti je do neceremonijalnog i neduhovnog ležanja, pomisliš, normalno: „Ako već hoću da ležim – ležaću normalno, kako mi dođe da ležim, šta sad tu nepomično, pa još i na leđima?! I šta tu ima da razmišljam o nekim duhovnim efektima?! Ležim da bih ležao, da bih se odmorio! Šta se ležanjem više od toga može postići?!“.

Drugi momenat koji deluje istovetno šašavo: formula ritma Ravnoteže, a koja znači – malo (ili malo više) aktivnosti + malo (ili malo više) opuštanja, najpreporučljivije je baš ovog nepomičnog opuštanja, ali za početak, ili za prvu pomoć, i drugih varijanti. Što je, podrazumeva se, izvodljivo u delu dana (ili u danima) kojim(a) bar nekako gospodarimo, odnosno u vremenu kojim nekako slobodnije raspolažemo.

Ko to još radi, ko to još NORMALAN radi?! Zna se, otkad je sveta i veka: dok radiš – radiš, eventualno malo sedneš da predahneš, da popušiš cigaretu, da popiješ kafu, itd. Kad ne radiš – ti ne radiš. I tačka! Ovako „iseckano“ ne radi nijedan naš poznanik, ni rođak, o članovima porodice i da ne govorimo, ne radi nam ovako ni šef(ica), nijedan političar, niko poznat mi na svetu. A pre bi se srušio svet nego da neko uvede ovakav sekvencijalni rad, sa ovakvim ritmom, na samom radnom mestu. Na radnom mestu pre idu varijante, kao primerenije, očekivanije i normalnije, da radiš i više od onih svetih osam sati, da radiš po dvadesetak sati… pardon, po desetak sati, nego sa nekakvim ritmovima i po nekakvim ravnotežama! Taman posla, a ko da postigne da uradi sve što se mora uraditi?! A gde su rokovi, gde profit, itd?! Bez posvećenosti radu, radu koji traje minimum osam sati – civlizacija bi se urušila!

Do reforme civilizacije još nismo stigli, ovde govorimo o nekoj vrsti slobodnog vremena ili o slobodnoj organizaciji vremena i aktivnosti. Kao o nekakvoj oazi u kojoj možemo da malo neutralizujemo teške efekte onog prisilnog radnog angažovanja. A retko ko je u prilici da baš sve dnevno vreme može da organizuje po predloženom „šašavom“ ritmu, sve kad bi i hteo da ovakav ritam isproba.

Kako da onda koncept ovakvog ritma prihvatimo kao normalan?! Kako da nam ga um svari kao da je normalan (ritam)!

Ako i krenemo, eventualno, sa pomišlju da malčice probamo takav uvrnuti ritam aktivnosti i opuštanja, um nam se, normalno, pobuni: „Ta, šta će mi takve budalaštine?! Zar hoću da budem smešan samome sebi?!“.

A što i ne pomišljamo da živimo u civilizaciji u kojoj su nam Gospodari fascinantno vešto ispremetali sve živo (i mrtvo), tako da su nam kroz podvale podmetnuli da sve što je naopako shvatamo i prihvatamo kao najnormalnije – ko te pita za to, ko će još time da se bavi. Pri čemu takvo viđenje i rezonovanje, tj. doživljavanje onoga što je sasvim prirodan način opuštanja, ili sasvim prirodan ritam aktivnosti, kao nečeg nenormalnog i blesavog – baš i jeste posledica te sveopšte istumbanosti u našoj svesti, u našim umovima, u našoj civilizaciji.

Uglavnom, da kažem, uprkos očekivanom riziku da delujem smešno: isprobavao sam, kao i mnogi na klizavom terenu duhovnosti, sve i svašta, između ostalog – dosta dugo, godinama, i meditaciju (dve-tri varijante), pa i jogu (u nešto kraćem periodu). I zaključak koji mi se kristalno jasno iznedrio je: nema tu „božepomozi“, od te svete i neprikosnovene duhovne metodologije! To može da vidi, oseti i osvedoči se u ovakav zaključak svako ko se nije apriori zavetovao da će po svaku cenu biti „fan“ ovih i svih sličnih, srodnih metoda.

Ono što mi je najočiglednije davalo i daje, ako ne baš iz dana u dan, a ono svakako iz meseca u mesec, rezultate su dva navedena momenta ili elementa nove duhovne paradigme. A koje i kakve konkretno rezultate – poduža je to priča, ali – bar se priča samo na priči ne završava.

Dakle, izgledaju ova dva momenta šašavo, ali – meni deluju! I u delotvornost me malo-pomalo uveravaju (u postojećim kompletno zamračenim uslovima malo-pomalo efekti su ogromni pomaci!).

Pri čemu (mi) postaje sve jasnije i očiglednije: ova dva elementa novoduhovne strategije, uz treći – mudru intencionalnost, Sveto su Trojstvo Izlaza iz najpre sopstvenog Karantina-Pakla-Zatvora!