Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: август 2018

(„Šta bi mogao da bude?“ Nagađamo i tražimo! Nismo prevarni duhovni mudrijaši koji imaju konačne, olako nađene i praktično „neverifikovane“ odgovore na sva pitanja!)

1. „Kvantni skok“ kod uglja.

Već je navođena ova odlična prirodna pojava (tj. za nas odlična kao primer), u našem slučaju metafora.

Šta je dijamant?

Običan ugalj!

Koji je „kvantnim skokom“ prešao u dijamant.

„Kvantni skok“ mu se desio na izuzetno visokim temperaturama i pritiscima.

(Neka se fizičari ili hemičari ne „hvataju“ za svaki detalj, možda nisam naučno verno preneo ceo proces, nama je opisano odlična metafizička metafora.)

2. „Što svesniji – to zarobljeniji“.

Tako, otprilike, glasi naslov nekoga od ranijih tekstova. (Nažalost, nemam vremena da se čitam, a rado bih to činio, mislim da mi ima koječega zanimljivog u starijim tekstovima, ekstra što bi bio dobar poduhvat preraditi ih po sada primenjenim principima pisanja/mišljenja.)

Slažem se sa sobom, tj. sa tamo datom konstatacijom.

Ne da se slažem, nego sam iha-ha iskusio i iskušavam na svojoj koži, kao i svako iole Budan i svestan ili bar nešto svesniji.

Logika ili zakonomernost koja stoji iza ove konstatacije jasno je utemeljena u SVETU DUALNOSTI, u kojem smo, hteli mi to ili ne, prihvatali tu istinu ili je odbijali, kao što je odbijaju tajnaši i klasični duhovnjaci.

I možda ne zato što neki Zlotvori aktuelno pojačano deluju na budnije i svesnije, mada svakako ima i te „linije“, nego što sam ovaj svet, svakako po njihovoj KOREKCIJI, tako deluje, u smislu delovanja najobičnijih fizičkih zakona.

3. Dva načina delovanja sila dualnosti.

Pretpostavljamo da je tako, jer nastojimo da odgonetnemo zakonomernosti koje možemo iskoristiti za svoje razvojno-oslobodilačko delovanje.

A) Jedan vid postignuća izaziva suprotnu reakciju (drugog pola dualnosti), srazmernu snazi postignuća.

Ovo se odnosi na metafizički realna, ne na, u ovom svetu opšteprihvatana iluzorna postignuća. Na primer: postignuća na polju biznisa, karijere, itd, uglavnom će baš izazivati opšte divljenje i podršku (mada i tu ima mešovitih elemenata, ali iz drugih, ne iz metafizičkih razloga); postignuća na polju otkrivanja istine, raskrinkavanja podvala, ukazivanja na iluzije, itd, izazivaće to jače otpore što su radikalnija.

B) Što jače oprugu, ili žicu na gitari, zatežete u jednom smeru – to stvarate veću silu naprezanja, koja će je „šutnuti“ u suprotni smer.

Što se više naprežemo u pravcu nekog metafizički realnog postignuća, na primer, u smeru ili na ciljevima oslobađanja od porobljivačko-eksploatatorskih KPZ-programa, to će nas takvo naprezanje jače ili „dublje“ baca(ka)ti u ono suprotno što nastojimo da nadiđemo, čega nastojimo da se oslobodimo.

Mi mehanicistički zamišljamo, po opštoj i duhovnoj logici Starog sveta, da to ide jednostavno, „pravolinijski“: ulažeš napore da nešto postigneš, ima ometanja i problema, ali, u suštini, polako napreduješ. Ako si istrajan.

To ne ide pravolinijski, već skokovito i dramatično. Ometanja i poteškoće su „dečja igra“. Dramatično je „bacanje“ „cele“ svesti ili prisilno uranjanje fokusa, celog bića kroz životna dešavanja,  u sve suprotno čemu težimo.

Što ide ciklično, na dnevnom ili višednevnom, čak višemesečnom nivou.

Konkretno: imate svesnost i dramatične doživljaje raznih vidova svoje metafizičke zarobljenosti/eksploatisanosti. Postavite ciljeve kojima težite, kao nečem suprotnom. Uz istrajne težnje suprotnom – srazmerno sili koju ste u to uložili – suprotna sila će vas, sav vaš fokus i životna dešavanja, bacati u suprotno. Tj. u polje svesti i dešavanja u kojima vidove svoje zarobljenosti i eksploatisanosti to dramatičnije, u svoj njihovoj „punoći“, shvatate i doživljavate.

I imate utisak da tu pomaka nema i ne može biti. Čak logično, ne u smislu distorzirane logike Starog sveta.

4. Ako nema napora – nema dramatike, ali: uz „zaglavljenost“.

Ako vi ne ulažete neke posebne napore na oslobađanju, u smislu tačke A: ostajete tu gde ste. Postali ste svesni KPZ-Jeze&Horora, mučite se sa tim, izlazite na kraj sa trpljenjem kako možete, tek: neke posebne SKOKOVITE dramatike tu nema.

I takvo stanje tužnog TAVORENJA može da potraje, i uglavnom kod takvih traje i jeste trajalo celog života.

Odlični (a, svakako, tužni) primeri za tu „zaglavljenost“ su „svedočenja“ probuđenih pisaca i filozofa, negde ranije ovde u vidu šeme već data, kako su značajna za shvatanje cele ove ključne problematike, evo ponovljenih nekih od tih ilustracija.

L. N. Tolstoj:

A ipak ničem što sam radio u bilo kojem delu svog života nisam mogao pridati neko razumno značenje. Bio sam iznenađen što to nisam uvideo od samog početka. Čovek može živeti samo dok je omamljen, opijen životom, ali kad se otrezni, ne može, a da ne vidi kako je sve to glupa prevara. Najveća je istina da u životu nema čak ničeg zabavnog, ni luckastog: on je, prosto-naprosto glup i okrutan. (…) Osećao sam kako je u meni puklo nešto na šta se moj život uvek oslanjao, kako mi nije ostalo ništa za šta bih se uhvatio, i kako je u moralnom pogledu moj život prestao.

V. Frenkl:

“Egzistencijalni vakuum”, “neuroza besmisla”,  “duhovna i egzistencijalna neuroza”, “besmisao je rupa, praznina u našim životima”, “ljudi doživljavaju svoje živote kao prazne, besmislene, besciljne, neukotvljene, i na ta iskustva odgovaraju tako što povređuju sebe, druge, društvo, ili sve troje”…

F. Kafka:

Prvi početni znak saznanja jeste želja za smrću. Ovaj život izgleda nepodnošljiv, a drugi nedostižan. Čovek se više ne stidi htenja da umre; on moli da iz stare ćelije, koju mrzi, bude odveden u novu ćeliju, koju će tek naučiti da mrzi.

Klaus-R. Maj:

Nasuprot hrišćanstvu, poruka glasi: čovek ne mora da se boji pakla, on već živi u njemu i ne može da pobegne, jer se putem seoba duša seli iz jednog pakla u drugi.

Konačno, ne na kraju u nizu, rumunsko-francuski filozof E. Sioran, koji je sa egzitencijalnom težinom (uzgred da dodamo i često citiranu preporuku Ž. P. Satra: “Stvar je u tome da otrpi suštinski Besmisao”) suočavao celog svog života, u skladu sa tim propovedao samoubistvo kao rešenje, ali – do svoje osamdeset i neke godine nije stigao ni da ubije, od te težine.

5. Tajnaška zamka ili enigma

Reklo bi se: ali, zar tajnaši nisu uspevali, provereno, dokazano, ubedljivo, da toliko toga menjaju u svom životu, i to – na lagodan način, bez nekakvih dramatika koje se prethodno objašnjavaju?

Nema dramatike u dešavanjima u svesti i u životu:

a) uz nesvesnost realnosti metafizičkog zemaljskog ambijenta (Karantina-Pakla-Zatvora), uz stanje “ne biti Budan”, već zarobljen živeti iluziju slodobnog življenja;

b) uz zaglavljenost u jednom polu dualnosti.

Pisci i filozofi, autori prethodnih citata, ostajali su zaglavljeni u negativnom polu dualnosti.

Tajnaši su bili i jesu TAKOĐE ZAGLAVLJENI, ali u pozitivnom polu dualnosti. (Što to ne znaju – stvar je u tome što ih niko nije obavestio.)

Dodatno uz to, oni su i – ne-Budni za Karantin-Pakao-Zatvor.

Te ono što postižu nisu realno oslobađanje i realna oslobođenost od eksploatisanja, već – iluzorna.

Na primer: imati što više novca i uspesi na svim životnim poljima, kao maltene obavezno primarne tajnaške vrednosti – vrhunski su životni ciljevi. To mogu da budu primarni životni ciljevi za metafizički slepe i za one čija svest nepovratno tone u KPZ-„živo blato“.

6. Krunski svedok!

On nije tu, ali – da je tu: bio bi krunski (zaštićeni) svedok.

Ali jeste donekle svedok i “bez” da je tu.

Tokom prethodne dve decenije (baš intenzivno u ovom periodu, ali i duže od toga) “šnjuranja” po duhovnosti/metafizici, bio sam, između ostalog, i aktivni član brojnih foruma (ne računam sajtove za objavljivanje tekstova). Od jednog od inicijatora nekada dosta značajnog foruma za duhovnost, preko drugih takvih foruma, i preko foruma za depresiju (na kojem sam bio ne zbog svoje depresije, mada je Budnost sestra-bliznakinja depresije) do – jednog tajnaškog foruma.

Jesam podržavao mnogo toga kod njih, ono što sam kao postignuća i korisna iskustva tajnaša i ovde naglašavao, ali, naravno, uglavnom sam nastojao da ukažem na zablude koje su u osnovi tajnaškog pokreta. Dok me nisu izbacili sa foruma…! (Tugo moja…!)

Jednom prilikom jedan mladić mi je, kao što je rekao – podržavajući moju trezvenost, poslao tzv. privatnu poruku (sa molbom da je ne objavljujem i da ne govorim o njoj) sa dosta opširnim opisom svog “slučaja” ili: svog iskustva sa pokušajem primene tzv. “tajne” ili tajnaških načela. Nažalost, nemam taj zapis, a on bi mi u vezi sa iznetim zaključcima zaista bio – krunski svedok.

Naime, on u tom zapisu opisuje kako je počeo da primenjuje metode “tajne”, a težeći, čak i skromnije od ostalih, nekim promenama u svom životu (koji, da mu je bio dobar i lak – ne bi “rodio” pomisao da ga menja). I…?!

Posle možda mesec-dva (ili možda malo i duže): njemu je maltene život počeo da se urušava, neverovatno, ali – POČELO JE MALTENE BUKVALNO DA MU SE DEŠAVA SVE SUPROTNO OD ONOGA ČEMU JE TEŽIO, što je po tajnaškoj “recepturi” definisao kao ciljeve, formirao kao vizije izvođenja promena, itd. Koliko se sećam: i izgubio je posao, i sledio je raskid sa devojkom sa kojom je bio u nekoj dužoj stabilnoj vezi, pa valjda i na zdravstvenom planu je usledilo štošta… Naravno, ne možemo mi da dokažemo da je sve to iskrslo baš zbog početka praktikovanja “tajne”, ali – koincidencija baš “bode oči”.

Neki krenu sa “tajnom” i dobijaju skoro sve što požele, a kod njega se desilo baš sve suprotno.

Stvar je u stanju svesti! Za koje mi ne možemo da znamo kakvo je. Jedan od svetih tajnaških principa je da se fokusiramo ISKLJUČIVO na ono što oni označavaju kao pozitivu, na lepe emocije, da imamo lepe misli, itd. To kao od šale polazi za rukom (od uma) svima koji su daleko od makar kakve budnosti (za KPZ). Ko je “zagazio” u Budnost, ili je blizu te zone – DŽABA! Možete se vi iz petnih žila naprezati da mislite kako je ovo divan svet, možete se naprezati da vidite sve same divote, ljubičaste slonove koji lebde oko nas, anđele koji lepršaju oko vas, možete da verujete u “obilje Univerzuma” koje će vas snaći – NE MOŽETE PREVARITI SEBE, ako u duši “vidite” i osećate sve suprotno, dakle, ako ste trezveni i ako dosta realistično percipirate ovaj svet i život u njemu.


(Tome treba da težimo. A svakako da nije pogrešno reći da za sada informacije vladaju nama…)

1. Platonov „Svet ideja“.

Već je ovde negde dato malo prostora tom Platonovom konceptu (interpretiranom u skladu sa našim metafizičkim potrebama). Tek podsećanje, kao uvod u neka druga objašnjenja.

Postoji „Svet ideja“, svet opštosti, opštih ideja.

U zemaljskim kreacijama mi se ugledamo na taj svet, ili polazimo od njega.

Naniže, ka nama, je nivo posebnosti, pa – nivo pojedinačnog.

Opšti pojam stolice. Posebni pojmovi stolica: hoklica, tronožac, stolica sa naslonom, itd. Pojedinačna je svaka stolica na kojoj sedimo, odnosno, u okviru svakog posebnog pojma postoji „masa“ pojedinačnih „pripadnika“.

2. Neopisivo Moćni Izvorni Kreator je stvarao deduktivno.

Izrečeno kao konstatcija. Otkud mi to možemo da znamo? Naravno da ne znamo, to je pretpostavka koju formiramo na osnovu zemaljskih kodova.

Neopisivo Moćni Izvorni Kreator… dakle, ne ova, u odnosu na njega, BORANIJA od bogova Parazita-Zlotvora-Štetočina, koji se ubiše da nam se prikažu kao Neopisivo Moćni Izvorni Kreator. Ali to ne prolazi bar kod onih nas koji umemo da saberemo metafizičko 2+2.

Dakle, pretpostavka je, po zemaljskim kodovima, da je Neopisivo Moćni Izvorni Kreator morao da stvara deduktivno, polazeći od opštih ideja, razrađujući ih preko posebnih ideja, do pojedinačnosti u kojima smo.

Možda je ta razrada Kreacije išla preko hijerarhije drugih moćnih bića kreatora… ne znamo, ne bi nam ni bilo od koristi da znamo.

3. Bombardovani ili „nakljukani“ informacijama.

Smisao prethodna dva poluuvodna poglavlja je u nečem sasvim-sasvim praktičnom.

Donekle dolazi i kao nadovezivanje na ono što je rečeno u prethodnom tekstu, o osciliranju između detalja i opštosti ili bitnih ideja.

Živimo u svetu u kojem smo na svakom koraku, preko raznih izvora i u raznim prilikama – BOMARDOVANI ILI „KLJUKANI“ informacijama. (Možda mlađi i ne znaju značenje izraza „kljukati“… Nekada su na taj način tovljene ćurke i guske: domaćice ih stegnu između nogu, rašire im kljunove i na silu ubacuju hranu u usta.)

U naše doba – mnogi poslovi, profesije vezani su za davljenje informacijama ili u informacijama.

Plus informacije koje svojevoljno biramo…

Ako se ne uvežbamo u tome da se izdignemo iznad mora informacija – gotovi smo, u tom smislu da nam je izgubljenost zagarantovana.

A zagušenost uma i svesti tolikim „nepreglednim“ količinama informacija ima svoje opake posledice po njihovo funkcionisanje, tj. uopšte po naše funkcionisanje. (Što je posebna žalosna priča…!)

4. Deduktivna perspektiva u spoznavanju i u učenju, ili – vladati celinama.

U prethodnom tekstu je naglašena potreba ritma ili osciliranja između zalaženja u detalje i pravljenja opštih pregleda, ili izvlačenja bitnih ideja.

Ta potreba je „nasušna“, a sam ovaj fenomen najočigledniji, u svim procesima učenja, spoznavanja, čitanja u smislu upoznavanja sa većim količinama informacija.

Ako se tu stalno-povremeno ne „izdižemo“ da napravimo opšte preglede ili da izdvojimo bitne ideje – gotovo je, gubimo se u „masama“ informacija.

A UPRAVO TO SE ZLOKOBNO KONTINUIRANO DEŠAVA U POSTOJEĆIM ŠKOLAMA! Svedok sam iz prve ruke!

Moram opet (k’o velim: izuzetno, povremeno) da uputim na tekst na pedagoškom blogu.

Radi se o prikazu jednog (mog) modela učenja za koji verujem (ne zato što je to moj model, a za koji i ne znam da li je i koliko originalan) da bi trebalo da bude model učenja u budućnosti.

Zasniva se na korišćenju savremenih tehnoloških stredstava, tj. PP-prezentacije.

Svako ko ovo pročita, a upućen je na neke vidove ili učenja ili bavljenja većim količinama informacija – može da ga proba. Ako ne bude koristio, neće ni naškoditi.

Vezano za ovu ovde temu – samo da ukažem na dve potpuno različite perspektive ili čak dva stanja… psihološka, stanja svesti, ili osećaja, ne znam kako bih ih imenovao.

Naime, onako kako se „po pravilu“ radi u školama – gubljenje u „masama“ informacija je ZAGARANTOVANO! (Ne tvrdim uzalud: sektor obrazovanja je izuzetno bitan za Zlotvore-Parazite, nisu slučajno njega podvrgnuli nekim od najopakijih distorzija i izvrtanja smisla i funkcije.) Ide se iz lekcije u lekciju, iz detalja u detalj, nekih devet meseci, a u okviru, prosečno, desetak predmeta.

Možete li da zamislite tu količinu informacija kojom su učenici bilo kojeg nivoa školovanja NAKLJUKANI?! Teško da možete, ja sam svojevremno pravio neke računice, od kojih se trezvenoj osobi diže kosa na glavi, sada sam ih zaboravio.

Nasuprot tome, kada se ovlada veštinom deduktivno-induktivnih osciliranja – ovladava se celinama koje se uče ili pamte (jer u postojećem obrazovanju, jedna od „simpatičnih„ distorzija – učenje se poistovećuje sa pamćenjem).

To je zaista „moćan osećaj“ (vladanja celinama)!

Dakle, evo tog teksta (koga ne zanima uvodni deo može da ga preskoči i da pogleda od rečenice: „Da pređemo na glavnu temu…“; odnosno, koga ne zanima ni teorijski deo, može da ga preskoči i da pređe na poslednju trećinu teksta, na objašnjenja sa fotografijama-izvodima iz PP-prezentacije):

https://nekinovinastavnici.wordpress.com/2018/08/26/obrazovni-potencijali-pp-prezentacije/

5. Da li sam ja ovde, pišući tekstove, primenjivao taj ritam ili princip?

Naravno da nisam!

Ovo je istraživačko-otkrivalački blog!

Ne blog sa opsenama gotovih rešenja koja se drugima isporučuju „na tanjiru“.

Postupno se svakako i dolazi do nekih konačnijih rešenja.

Ali treba, kao čitalac, imati strpljenja za praćenje istraživačko-otkrivalačke istorije kroz koju se prolazi.

Ko bar sluti da mi za toliko toga u postojećoj civilizaciji nemamo neiluzorna gotova rešenja, ima i malo više strpljenja za učestvovanje u ovom našem zajedničkom poduhvatu.

Ovom ritmu ili principima sam se ciklično približavao u tekstovima koji su imali na početku ispisane rezimee, ili ovakve razrade sa izdvojenim poglavljima.

6. Zaključak.

Tekst ili model učenja na pedagoškom blogu sasvim konkretizuje „ukazanja“ iz poslednja dva-tri teksta.

Opet i u ovom slučaju: dovoljno je, za početak, da ono o čemu se u njima pisalo navede da se malo „stavi prst na čelo“, u vezi sa ovom temom. Pa – neka svako za sebe zaključi ono što mu se zasniva na ličnom iskustvu.

Možda je nekome sve ovo „otkrivanje tople vode“. Tim bolje, pohvala na njegov račun, znači da se već izveštio u nečemu što pouzdano znam da je muka i glavobolja možda i za 99% učenika i studenata, odnosno sličnog procenta onih koji su suočeni sa „konzumiranjem“ većih količina informacija.


Već je ovde navođena Isusova metafora (ili parabola, svejedno kako da to imenujemo) o razbacivanju i sakupljanju kamenja (u drugačijem od ovog kontekstu). (Kao metafora je dobro iskazano, mada mi nije jasna logika bukvalnog značenja – što bi neko razbacivao kamenje, da bi ga potom sakupljao. Možda je u pitanju neka drevna igra.)

Ilustracija se odnosi na ritmove, o kojima je bilo reči u prethodnim tekstovima, kao o osnovama formule Ravnoteže.

Razbacivanje i sakupljanje kamenja – znači ritam, po kojem se radi jedno, pa drugo, pa opet prvo, pa drugo…

Naše složenosti: jednostavno je i lako reći – želimo da uvažavamo ritmove koji će nam doneti najbolje moguće funkcionisanje. Teško je to izvesti: a) jer je mnogo raznih tih ritmova, koji se međusobno ukrštaju i prepliću, b) jer treba, dakle, poznavati sve te ritmove koje treba da uvažavamo ili primenjujemo, c) jer čak i kada ovladamo svim prethodnim – u haotičnosti i zarobljenosti KPZ-ambijenta “sila” “gomile” smetnji, ometanja ili obaveza (iznuđenosti) kudikamo je jača od “sile” naše namere da se ritmova pridržavamo.

Nezavisno od ovakve demotivišuće perspektive – ako smo silno opredeljeni za razvojno-oslobodilačku delatnost, korisno je, za početak, da se otvoreno suočimo sa preprekama i poteškoćama na koje moramo da računamo u tom svom poduhvatu.

Ritam povezan slikovito sa metaforom  o razbacivanju i sakupljanju kamenja odnosi se (ovde u tekstu, značenje koje je Isus imao u vidu je objašnjeno u jednom ranijem tekstu) na rad našeg uma, na naše mišljenje.

“Razbacivanje kamenja”, kao centrifugalni (ka “periferiji”) rad našeg uma, napor usmeren ka zalaženju u detalje, u brojne ideje, u širine upoznavanja sa nekom temom, pitanjem, problemom.

“Sakupljanje kamenja”, suprotno – kao centripetalni (ka “centru”) “smer” našeg fokusa, kao napor uma upravljen ka izvlačenju bitnog, ka izvlačenju ključnih ideja i reči, ka uopštavanju kojim dobijamo pregled nad celinom idejnih “predela” u koje smo prethodno bili zašli.

Što se može iskazati i logičkim kategorijama: deduktivni napor – idemo od opšteg ka detaljima, i kao induktivni smer – suprotno, od detalja u proces uopštavanja.

Kome se do sada nije dalo da malo dublje zađe u značaj usklađivanja našeg funkcionisanja sa raznim ritmovima koji su u osnovi našeg odličnog izvornog funkcionisanja, ovo razlučivanje centrifugalnog i centripetalnog smera napora našeg mišljenja apsolutno ništa ne znači, dođe kao klasična nebuloza. Međutim, polako, ako takav bude dovoljno istrajan u svojim razvojno-oslobodilačkim naporima, doći će pre ili kasnije i do ovakvih važnih razlučivanja.

Malo konkretizovano, na primeru čitanja ili učenja.

Radilo bi se o ritmu u kojem do neke granice ili u određenom vremenskom roku redom čitamo ono što imamo pred sobom, tj. što moramo ili što smo svojevoljno izabrali. To je “razbacivanje kamenja” ili zalaženje u detalje, u brojnost ideja. I da nekome koncept o ritmovima nema smisla, ali sigurno dobija zrnce smisla ako se konkretizuje nečim praktičnim. U ovom slučaju: znamo dobro da je, ako ne besmisleno, a ono svakako slabo efektivno – da mi samo idemo u “centrifugalnom” smeru, da se samo “kljukamo” informacijama, a da ne zastanemo, da bismo se osvrnuli na njih, da bismo izvukli bitne momente, da bismo malo uopštavali, da bismo pravili preglede mnoštva detalja kroz koje smo prošli. Što ne mora da znači vraćanje na već pročitano, već – pregled, “osmatranje” bitnih ideja koje smo tokom čitanja izvlačili; tj. sve ovo “tehnički” postavlja svako onako kako mu odgovara ili kako je navikao. Oni koji su već intuitivno (jer se to, nažalost, ne uči po školama) izgradili veštine dobrog učenja – oba suprotna smera, naizmenično izvođena, spontano primenjuju. Jednostavno – nema koliko-toliko lakšeg, a svakako efektivnijeg načina tzv. učenja ili savlađivanja većih celina (knjiga) bez naizmenične primene oba smera “kretanja” uma.

Što se, metafizički, može postaviti i kao ranije ovde više puta istican princip sinteze dualnosti.

Ne samo jedan pol dualnosti, već oba, ali – naizmenično, RITMIČNO. Sinteza ne može da znači “mešavinu”, jer “mešavina” znači novi elemenat, a ne dva (dualnost), jedan pored drugog. Na primer, jedna od ključnih sinteza dualnosti je spajanje muškog i ženskog bića, naravno, kada govorimo o Novom svetu to bi bio uzvišeni odnos, ne distorzirani kao u ovom Starom svetu. Sinteza dualnosti u smislu “mešavine” bi u ovom slučaju značila da se dva fizička bića stope u jedno, u bukvalnom smislu. Što je u postojećem fizičkom svetu neizvodljivo. “Mešavinu” bi možda predstavljalo dete koje proizilazi iz takvog spajanja dve osobe, ali – ono je plod takve sinteze dualnosti, I ONO ĆE VREMENOM I SAMO POSTATI JEDAN POL DUALNOSTI, koji će težiti SVOJOJ sintezi dualnosti.

U tom smislu PLOD aktivnosti uma sa oba smera, ka detaljima-ka uopštavanju, može da bude “mešavina” oba smera, ali – dok osciliramo između dva smera, mi imamo i jedno i drugo, čas jedno, čas drugo. I moramo stalno imati i jedno i drugo, da bi se iz njega rađala “mešavina” koja je VIŠI KVALITET samih dualnosti koje su je “rodile”, i koja onda i sama postaje jedan pol dualnosti za nove sinteze. Itd. Ovo već jeste zalaženje u neka teorijska naslućivanja, koja nam, priznajem, nisu neophodna za naše praktično snalaženje i ispravno postavljanje prema ritmovima koji treba da nas vode našem najboljem mogućem funkcionisanju.

Dakle, praktična postavka prethodnih zapažanja…

Ona znači da svesno biramo vreme naizmenično za jednu i za drugu aktivnost ili smer “kretanja” uma. Već smo naveli slučaj sa čitanjem-učenjem. To bi značilo da odredimo “dinamiku”, fazu u toku jednog dana ili dan+dan, kada ćemo zalaziti u detalje, u širine tekstova, knjige, i fazu kada ćemo “zastati” u tom kretanju i osvrnuti se na “pređeni put”, sa usmerenošću na to da izvlačimo bitne ideje, ključne reči, da uopštavamo…

Time bismo primenjivali ovaj ritam, kao jedan od brojnih. Naravno, uz njegovo “uglavljivanje” u ranije objašnjavan ritam u kojem se smenjuju aktivnosti i odmaranja (opuštanja). (Eto tih složenosti i složenih formula!)

Na kraju, više uzgredno zapažanje… Prosto se nameće osvrt na meditaciju, za koju sam negde ranije (valjda) već zabeležio svoju odrednicu-metaforu, tj. poznati frazeologizam: “niti smrdi, nit’ miriše”. (A, što reče jedan Nušićev junak: “Takvi, koji niti smrde nit’ mirišu, su ti najgori. Niti znaš šta ti misle, niti na šta su spremni.”) Odnosno, meditacija: niti je opuštanje koje nas, kao pravo opuštanje, vodi u sve dublje zone opuštenosti, niti je naprezanje, fokus uma koji nas negde vodi ili “vuče” (jer po prirodnom funkcionisanju uma – ako se on na nešto usredsredi, ili sve življu sliku toga dobija, izgrađuje, ili počne spoznajno u to da zalazi, ali svakako nekakvo kretanje misli imamo). Dakle, meditacija, kao, nije ni jedno, ni drugo, a kao jeste malčice i jedno, i drugo. Da je i ovde u pitanju “mešavina” kao plod sinteze dualnosti, još bismo sa meditacijom “bili na konju”. Ali, kao što smo pokazali: mi osciliranjem između dualnosti dobijamo neki plod, ne može plod nastajati bez osciliranja između dualnosti, u slučaju meditacije, bez dualnosti naprezanja i opuštanja. Zato (što je ranije takođe rečeno) meditacija liči na zaglavljenost u hrišćanskom konceptu limba, u predelu koje je između raja i pakla, pa ste ni tamo, ni ovamo. Vi ne možete da kažete da ste istovremeno i tamo i ovamo, jer niste, jednostavno – na posebnom ste mestu, daleko i od jednog, i od drugog. Da ste i tamo i ovamo mogli biste da kažete kada biste zalazili čas tamo, čas ovamo.

Tako i sa meditacijom: niti zalazite u pravu opuštenost, jer imate suptilni napor fokusa na nekoj mantri, reči, slici, stanju bezmisaonosti, itd, niti zalazite u neku aktivnost, jer nastojite da isključite rad uma, tj. produkciju misli. Tumačenje, da se ovakvim fokusom misli same od sebe utišavaju je “priča za malu decu”, tj. za lakoverne duhovnjake kojima se prethodno nije davalo da malo bolje “osmotre” sopstveno funkcionisanje, ili kojima se prethodno nije dalo da zađu u pravu dubinsku opuštenost. Tačno je da sa dubinskim opuštanjem prestaju misaoni “grčevi” ili “nasilni” kolopleti misli, tačno je da misli postaju sve suptilnije. Ali – ne isključuju se, ne dospeva se spontano u zonu bezmisaonosti o kojoj nas prevarno obaveštavaju učitelji meditacije. Verujem ja njima, kada kažu da dospevaju, kao što je i meni to polazilo za rukom (tj. za umom), u zonu bezmisanonosti, ali – to nije prirodni spontani proces, već refleks fokusa, suptilni napor uma. Već je ovde isticano: da najdublje opuštanje spontano vodi gašenju misli – mi ne bismo imali snove, u stanju najdublje prirodne opuštenosti. Svejedno da li um produkuje snove, ili konstatuje dešavanja kojima nekakva naša suština van tela prisustvuje, rad uma je jasan, tj. nema isključenosti uma, nema isključivanja misli ni u toj najdubljoj opuštenosti.

Eto, često ne odolim iskušenju da se ponekad ne osvrnem na razne zablude i podvale, osobito na terenu duhovnosti/metafizike, ali – napor ka ustanovljivanju nečeg novog ne isključuje, bar povremeno, i napor na raskrinkavanju onoga što je loše ili iluzorno u postojećem; često nas baš dobro kritičko sagledavanje starog inspiriše, daje smer nečem novom. Pouka u ovom slučaju bi bila: što dalje od nekoga (po Nušiću) ili od nečega (u našem slučaju od meditacije) ko ili što – “niti smrdi, nit’ miriše”.


Jelena

Otkrivam po nesto sto mi se čini kao da sam negde na periferiji sebe, već znala, što bi se reklo u kostima. Ali nije isplivavalo do sad. Pretpostavljam da je,uzimajući u obzir dugi broj godina istraživanja svega,i kad sam već počela da se gubim u svemu tome i da jedno po jedno odbacujem, da zaista ono što je vredno, da je u nama, samo treba da nadjemo način da to razvijemo, a ravnoteža o kojoj govorite će pomoći u tome. Sve što sam prošla i što mi se dogadjalo, bile su stepenice ili nivoi koje sam trebala da predjem da bih došla dovde, ali ne u smislu da sam došla na kraj istraživanja, već da pravo istraživanje tek počinje.

Neuhvatljive ili teško uhvatljive složenosti: a) našeg funkcionisanja, dakle nas samih, b) uslova u kojima smo, c) te interakcija jednog i drugog.

U oba (a i b) domena je mnoštvo varijabli, i takođe imamo mnoštvo njihovih ukrštanja (c).

U svemu tome ponuditi nekome jednostavnu formulu za primenu – ne znači ponuditi mu ključ.

Svoju kombinaciju za „otključavanje“ tek treba da pronađe, naravno, najpoželjnije, uz pomoć onoga ko je malo uvežbaniji u uočavanju i u kombinovanju varijabli.

Recimo da neko prihvata zasnovanost formule Ravnoteže. Naravno, on će morati da ima nekakve koristi od bukvalne primene bez pravljenja nekakvih posebnih kombinacija svojih varijabli. Ali prave efektivnosti nema dok se ne uklope sve potrebne varijable (ili većina njih).

Spomenimo neke od njih: – tzv. posao koji radi (teži fizički, lakši fizički, tzv. administrativni, intenzivniji intelektualni, itd.); – obaveze van tog posla (da li ih ima ili nema, kakve su one prirode, da li su baš sve zaista neophodne ili ne, itd.); – koje vidove opuštanja primenjuje ili može da primenjuje, dakle, koji vid opuštenosti može da postigne; – itd, itd, itd.

Kome se nije dalo da se uveri u „živo“ funkcionisanje svih ovih složenosti, kome svest nije otvorena za njihovo uočavanje – samo njihovo uočavanje, skretanje pažnje na njih mora da deluje kao isprazno „filozofiranje“.

Ne čudi, dakle, mora se nekim delom i razumeti, zašto su duhovni „naprednjaci“ kroz istoriju zapadali u duhovni redukcionizam: mehanički pojednostavljivali i koncept našeg funkcionisanja, a pogotovu „recept“ za vladanje našim funkcionisanjem, odnosno – metodologija koju su isticali kao ključ za rast svesti. „Samo otpusti i budi!“ Samo meditiraj, samo se moli, samo praktikuj jogu, živi zdrav život, itd.

Uhvatiti se u koštac sa našim složenostima i sa varijablama koje je čine – ne da je nezahvalno, nego je sluđujuće, kao kada se vrtite ukrug ili kao kada se krećete lavirintom.

Ali, nažalost, ako hoćemo realne efekte i ako hoćemo da konačno ovladamo sobom i svojim životima, ne možemo da zaobiđemo nikakvim redukcionizmom te složenosti. Ako imamo veoma složenu mašinu, pa hoćemo da je usavršavamo, valjda je jasno da mi najpre moramo da ovladamo principima njenog funkcionisanja. Usavršavanje, kao duhovni rast ili rast svesti, a bez zalaženja u duboke tajne našeg neopisivo složenog funkcionisanja, uz  i korišćenje „par“ nekakvih principa ili metodica i uz oslanjanje na njih?! Suviše neozbiljno! Zato ovde i naglašavam, jer imamo elemnte za takav zaključak, da je staroj duhovnoj paradigmi odavno odzvonilo!

Neopisiva složenost nas samih, uslova u kojima smo i interakcija oba domena.

Pitanje je da li se radi o neopisivoj složenosti, ili o tolikoj našoj mentalnoj osakaćenosti da nam i ono što nije preterano složeno izgleda kao takvo. Ili ima od oba pomalo. A na sve to imamo „kao šlag na torti“ – stalna frekvencijska ometanja, i bukvalno-fizička oko nas, i svakakva „nevidljiva“, metafizička, koji nam dodatno iskrivljuju percepciju i rezonovanje.

Problem „neopisivih složenosti“ nećemo rešavati „begom“ u nekakve redukcionizme.

Sa njima se (složenostima), kao što je rečeno, moramo „hvatati u koštac“. Ma koliko da je to bezizgledan poduhvat. Ali, tek ako se u tom smeru trudimo – možemo ostvarivati kakve-takve pomake. I možemo postupno početi da ovladavamo sobom, uslovima u kojima smo, kao i principima našeg usavršavanja (duhovnog rasta). Odnosno, ovim trudom same spoznajne i preobražajne domete svog uma poboljšavamo, a time i složenosti i enigme postaju sve manje složenosti i sve manje enigme.

Za početak, da u svojim duhovnim nazorima napravimo krupni zaokret o kojem je ovde bilo reči.


Sadašnji, upravo (mi) završeni odmor, takozvani godišnji odmor: sve same metafizičke peripetije, koje i inače snalaze one koji bi da nešto raspetljavaju i koji se „igraju (metafizičkom) vatrom“, tj. metodološkim eksperimentisanjima, na razvojno-oslobodilačkom putu.

Da ne skrećem u digresije, sa našim stereotipima sa godišnjim odmorom i odmaranjem, sa putovanjima, morem i sličnim fonom bez kojeg odmor kao da nam i nije odmor.

Nije mi se dalo ništa od takvog odmaralačkog „fona“, ali su mi se, neuporedivo veća korist od toga, jasnije nego ikada iskristalizovale relacije: Ravnoteža – formula Ravnoteže – stabilnost. Ne smem da tvrdim kako mi se u ovim relacijama sve konačno iskristalizovalo, jer u složenostima KPZ-ambijenta „nikad ne reci: ‘nikad’!“, tj. nikad ne znaš kako Gospodari mogu da te potkače ili da ti napakoste.

1. Sve funkcioniše po nekakvim ritmovima, pa i mi sami: udisaj-izdisaj, rad srca, rad svih organa… I što to deluje nesuvislo kada naglašavam značaj ritma aktivnosti i odmaranja?

2. To, koji ritam kome odgovara – zavisi i od nekavih frekvencija koje je u svom razvoju svesti postigao, odnosno od frekvencija na kojima kao kompleks telo-um-duh funkcioniše. Nekome bi bilo nepodnošljivo da mora 30′ da radi, a 30′ da se odmara. (Naravno, niko u životu ne bi mogao da ima uslove da ovakav ritam primenjuje bukvalno celog dana, a to se, kad se načelno o ovom ritmu govori, i ne očekuje, sve i da ima uslove za to.) Nekome je idealno da se na nekoliko sati rada odmori pola sata, sat.

3. Već je naznačeno: posebno u savremenim uslovima – mi imamo teško kroz uopštavanja svodive čiste vidove naprezanja i opuštanja (koji nam otežavaju razlučivanje za neku eventualnu primenu ovakvih formula). Sa tzv. profesionalnim radom – često isti slučaj. Mada nam sve vrste aktivnosti na tzv. radnom mestu nose etiketu – „rad“: i veliko fizičko naprezanje, i očigledno neopterećujuće  ponavljanje neke lagane radnje, i sedenje i prepisivanje nekih „akata“, itd. (Slučaj koji navodi jedan moj komšija, dok je bio na nekom od svojih „promenljivih“ radnih mesta. Pri kraju radnog vremena šef im često govorio: „E, ljudi, lepo smo se odmorili i ispričali, a sad da idemo kućama da nešto radimo!“)

4. Zbog takvih prepleta i neodređenosti, osim ako se ne radi o ekstremnim i intenzivnim naprezanjima, većina i živi u nekakvoj poluravnoteži, u skladu sa svojim frekvencijama, te je jasno zašto im priče o nekakvom Karantinu-Paklu-Zatvoru „ne piju vodu“, čak ni kao nekakve hipotetičke priče.

5. Jer i to je jedna od zakonomernosti u koju mi je bilo dato ovog „odmora“ da se malo življe uverim, u raznim varijacijama: što smo bliže Ravnoteži (još jednom: saobrazno frekvencijama na kojima smo, a od njih zavise amplitude aktivnosti i opuštanja koje nam prijaju) – to smo stabilniji i zaista nam u tim slučajevima (pozicijama) nekakvi metafizički „paklovi“ i „zatvori“ nisu ni nadomak percepcije, tj. nismo ni nadomak verovanja u njih (kada drugi o njima govore). Što se više udaljimo od Ravnoteže, bilo pod prisilom, bilo zbog nevladanja razgraničenjima šta jeste, a šta nije naprezanje/opuštanje, to nas svi aspekti zarobljenosti i eksploatisanosti, koje uočavamo, jače pritiskuju i guše (udaljavanja od Ravnoteže u oba smera, bilo kao podnapregnutost, bilo kao prenapregnutost, „efekti“ su isti).

6. Dakle, ritam aktivnosti/opuštanja saobrazan frekvencijama na kojima smo – određuje našu Ravnotežu, tj. stabilnost. A stabilnost je osnova za bilo kakvu nadogradnju u rastu svesti. Možda neko nije ni „planirao“ u ovoj inkarnaciji da prolazi kroz neke bolne potrese u svesti, koji znače procese suočavanja sa energijama i programima koje nosimo negde u dubinama svog bića. Onda mu se na postignutu i održavanu stabilnost nadovezuju misaoni napori, i kao spoznajni, i kao intencionalnosti, sa ciljevima koje sebi postavlja. I tu svakako da ima pomaka u rastu svesti, u meri u kojoj se to može izvoditi bez pokretanja teških dubinskih procesa.

7. Dakle, da ne ispadne da smatram kako formula Ravnoteže i stabilnost sami po sebi znače nekakvo duhovno postignuće. Analogno onome što se smatra kako meditacija, tek kao jedan puki vid relaksacije, vodi nekakvim mističnim postignućima. Odnosno, drugačije rečeno: zaista treba biti ekstremno naivan i lakoveran pa verovati da neko može satima svakodnevno da meditira, a i nakon toga da se nešto posebno ne angažuje, i – da bude stabilan i u Ravnoteži! Zar jednom „običnom“ čoveku ne polazi za rukom da intuitivno prati nekakvu svoju formulu Ravnoteže, te da ima nekakvu hroničnu stabilnost, a da to veze nema sa nekakvim pomacima u rastu svesti (što bi se moralo, da ima pomaka, očitovati kroz rezonovanje, kroz životne nazore, kroz hijerarhiju životnih vrednosti).

8. Nije samo stvar u ritmu 30-60′ + 30-60′, nezavisno od samih aktivnosti. Bar u slučaju kada neko već ima nekakvo duhovno usmerenje. Duhovno usmerenje znači buđenje potrebe za razvojno-oslobodilačkom delatnošću, u onom vidu koji se takvome „javi“ kao potreba. Ako u toku dana ne izdvaja seanse, koliko može, i za razvojno-oslobodilačka nastojanja, čak i da su sve aktivnosti u toku dana „premrežene“ formulom Ravnoteže – neće imati pravu stabilnost, jer duša pati, kod duhovno usmerenog ta patnja dopire do svesti (kod ostalih ne), što je celokupno dnevno vreme „iscurelo“ na KPZ-gluposti ili iznuđenosti.

9. Ranija preporuka za ceo dnevni „blok“ od sat-dva, najviše do tri, za ležeće opuštanje – ostaje kao ispravna preporuka, samo je treba dodatno kontekstualizovati, radi preciznosti. Ako nekome ovaj vid opuštanja, kao što je već rečeno, ne polazi za rukom (ili mu ga uslovi ne dozvoljavaju) – znači da mu i nije neophodan, u njegovoj psihofizičkoj i duhovnoj situaciji. Ako mu je ovaj vid opuštanja izvodljiv – onda i treba da ga praktikuje, ali uz napomenu: on može da dođe u slučajevima kada je neko izložen većim naprezanjima u toku dana, svakako da je besmisleno primenjivati ga ako ostali deo dana protekne u poluangažovanju sa poluopuštanjem. Ostaje „na snazi“ ono što je rečeno o ležećem opuštanju, kao najdubljem vidu opuštanja: ili se njime najefikasnije razgrađuju „zagađenja“ kojih se interakcijama u toku „nakupimo“, ili se njime najefikasnije popunjava dnevni energetski „minus“. Možda su oba faktora u pitanju, možda dodatno i treći: da se preko preko ovog vida opuštanja (kao što je u tekstovima o njemu već naglašavano) aktiviraju ili „izvlače“ iz podsvesti energije i programi koje treba, smirenim suočavanjem sa njima, razgrađivati.

10. Sve u svemu: ovde su nabačeni brojni elementi i principi u vezi sa Ravnotežom i stabilnošću. Naglašeno je da mnogo toga zavisi od varijabli (od njihovog ukrštanja, prepleta) u specifičnim životnim, ličnosnim i duhovnim situacijama svakoga od nas. Teško je da se u tome snalazi onaj ko se do sada  nije upravljao ovakvom jednom logikom ili paradigmom. Ali je za početak veliki pomak da se u sopstvenom životu i funkcionisanju počnu pratiti ovi elementi i principi, da se počnu povezivati sa stabilnošću i Ravnotežom, da se počne uočavati značaj stabilnosti i Ravnoteže, kao osnove za bilo kakvo bavljenje duhovnošću (ali i za efikasno bavljenje bilo čime).


Jelena:

Sinoć sam pokušala opuštanje, lepo sam legla na ledja, što bi rekli, na miru, svi zaspali, pa rekoh sad ću ja da se opustim, a da ni jedno dete nesto ne zanoveta ili ne skače po meni. I tako mislim da je prošlo minut dva, čula sam sebe da hrcem pa sam tako i dete probudila.Od nekih situacija se i smeješ i plačeš u isto vreme. Kad god uspem u toku dana, na par minuta sednem i samo sedim i gledam na pr.kroz prozor u brda ili neki drugi objekat…nebo..šta god.

Mi nemamo kompletnu efektivnu duhovnu metodologiju.

To može da se shvati ako se u dužim periodima isproba dobar deo repertoara postojeće duhovne metodologije, ali i nekim pronicljivim teorijskim analizama.

A metodologija je neophodna: prvenstveno mi i naš život, ali i svet oko nas – menjaju se preduzimanjem praktičnih koraka.

Bez njih – ispravni duhovni/metafizički nazori su „mrtav kapital“.

Nakon ovakvih shvatanja – nekako sam se spontano „zaputio“ u „pretraživanja“ principa našeg prirodnog funkcionisanja.

Uz implicitni zaključak: TU su prave, efektivne duhovne metode, ne u nekim knjiškim izmišljotinama.

U skladu sa principom koji je dao Imanuel (a što sam kasnije saznao): da treba da odgonetamo Stvoriteljeve (misli na Izvornog Kreatora) zakone i da ih primenjujemo.

Drugim rečima: potraga za pravom, efektivnom duhovnom metodologijom je potraga za izvornim principima našeg funkcionisanja. Nađimo ih, primenjujemo ih, i eto nam buđenja naših izvornih moći. Rečeno pojednostavljano, naravno, životno-planetarna situacija je mnogo-mnogo komplikovanija.

Tako sam bio došao do dubinskog opuštanja (sa raznim nazivima na raznim mestima: praksa izvankonceptualizma, ležeće opuštanje, itd.).

Dakle, ne neke izmišljotine sa meditacijom, autogenim treninzima, slušanjem neke specijalne muzike, itd, već – najjednostavnije i najprirodnije što je moguće: ležiš, bez ikakvog fokusa, i zalaziš u najdublju opuštenost. U takvu duboku opuštenost kakva se nijednom od ovih „veštačkih“ metoda ne može, GARANT, postići. (Rekoh: isprobavao sam tokom godina bavljenja svim ovim toliko toga…!)

S tim što sam možda bukvalno u svakom tekstu u kojem je bilo reči o dubinskom opuštanju naglašavao da ono mora biti u prepletu sa angažovanjem, jer se bez toga zapada u drugu opasnu krajnost.

Jesam i inače naglašavao značaj Ravnoteže, kao približne proporcionalnosti opuštanja i naprezanja, ali – nekako sam se pomalo ipak povodio za podvalom iz postojeće, pogrešne duhovne paradigme, po kojoj je duboka, dubinska opuštenost vrednost po sebi.

Kao: sa postizanjem najdublje opuštenosti – otvaraju se nekakva vrata percepcije, ide se stazama kosmičke svesti, uspostavlja se kontakt sa „Višim Ja“, „Sebstvom“, i sa raznim svetlosnim čudesima, itd!

Nisam baš verovao u sve ove uvrnute „mistične“ detalje, ali, načelno, dosta dugo sam i sam pretspostvaljao da „ima nečeg“ u postizanju najdublje opuštenosti. Ipak, kao što rekoh, uz stalno naglašavanje značaja Ravnoteže i njene „formule“.

VRAGA „ima nečeg“ u postizanju najdublje opuštenosti!

Najdublja opuštenost je samo jedan pol dualnosti ovog sveta, i ničeg specijalnog ne može u njoj biti, tačnije, u njoj može biti samo ekstrem ili neravnoteža.

Dakle, da naglasim davnašnje (iz ovih tekstova) težište: suština je u Ravnoteži čija je usprošćena formula – koliko vremena za naprezanja + toliko vremena za opuštanja.

GENERALNO REČENO!

Ima tu tek dosta komplikacija: šta su sve opuštanja, a šta naprezanja, jer posebno u savremenom svetu nam se to sluđujuće ispreplelo. Pa onda: ako imamo osmosatno zadato radno vreme, da li nam primena neke formule, npr. 30-60 minuta opuštanja + 30-60 minuta naprezanja, nešto znači, itd?

Uslovi u kojima živimo su nam i haotični i nenormalni, tek bismo svi zajedno morali da eksperimentišemo, da bi svako našao svoju sopstvenu formulu.

Ali, nezavisno od svih tih komplikovanosti – svako može da malo eksperimentiše sa ovom formulom, pa će moći i da izvlači neke zaključke.

U skladu sa tim – I NIJE SUŠTINA U DUBINSKOM OPUŠTANJU. Tj. može biti i poneka seansa ležećeg opuštanja, ali i ne mora. Možemo da primenjujemo bilo koji način opuštanja na koji smo navikli, ali – u sklopu formule Ravnoteže, jer ona je „stariji“ uslovljavajući faktor u odnosu na duboku opuštenost.


Izuzetno retko ovde upućujem na poneki tekst na pedagoškom blogu, jer se tamo obrađuju teme (mada sam od njih digao ruke, ali ponekad mi se omakne da ponešto dodam, u poslednje vreme malo češće) kaobajagi malo stručnije, ali svakako ne teme koje nešto zanimaju one koje zanimaju duhovnost/metafizika.

Sada upućujem na tamošnji poslednji tekst…

Samo je kraći početak nešto striktnije vezan za obrazovanje, međutim, priča se nastavlja u svima jasnu ilustraciju za programiranje mladih, kao i obrazovno-sistemski utemeljenu distorziranu percepciju i rezonovanje o njoj, još gore – za (nefunkcionalno) uvrnute postupke koji se za iluzorno doživljenu realnost planiraju, tobože da bi se delovalo na tu relanost, još gore i teže – da bi se delovalo na živa bića, na mlada živa bića – na učenike.

https://nekinovinastavnici.wordpress.com/2018/08/23/commedia-del-sistema-educativo-serbo/


Krize kod mladih u ovom periodu razvoja, koje mogu biti, a najčešće i jesu, „usputne“, takve da mlade ne potresaju posebno.

Ali mogu biti i baš-baš dramatične, što mi je poznato i na osnovu upućenosti na kontakte sa mladima ovog uzrasta.

Jedan od težih slučajeva koji sam i „izbliza“ (familijarno) pratio, a i kao „akter“ učestvovao u pružanju nekih vidova pomoći. Devojka je sa dosta jakim napadima „ispratila“ ceo svoj adolescentni period, negde od 16. do 21-22. godine. Napadi su se ispoljavali na brojne razne načine, između ostalog i tako što joj se tada otvarala kao nekakva paralelna realnost, u kojoj je viđala leševe, ubijanja, itd. Naizgled šizofreno dešavanje, ali nije, uvek je postojala polusvesnost realnosti.

Pisao sam o procesima i o potresima u svesti, preko kojih se Budimo za (KPZ-)Iluziju, tj. za pravu, ogoljenu zemaljsku realnost.

Svojih takvih procesa i potresa sam se povremeno doticao, ponekim krajičkom teksta, ali – umesto toga, bitnije mi je bilo, i je, da se bavim onim što, progledavši, vidim, i onim što nastojim da dokučim kao rešenja za ono gadno što vidim.

U slučaju ove devojke: ovako jaki potresi, koji se naučno (!) klasifikuju kao „adolescentna kriza“, bili su njeni potresi ili proces Buđenja.

I to je jedina osoba iz mog okruženja koju poznajem kao Budnu.

Ovo sa Buđenjem je usputno zapažanje, prava tema je u nečem drugom.

Dr V. Jerotić (kojeg, izvinjavam mu se, ne smatram nekim „jakim“ metafizičarem) dao je u jednom od svojih „bezbrojnih“ predavanja odlično, baš odlično objašnjenje vezano za tzv. adolescentne krize: greška je kada se uspaničeno reaguje na ove krize kod mladih, pa bile one i težeg karaktera, pa se u toj uspaničenosti poseže i za baš jakim lekovima. Jednostavno, te krize se „istutnje“, u krajnjem slučaju (upravo kao što sam naveo primer iz svog okruženja) dok sam taj period razvoja traje, na lekove se treba eventualno malo oslanjati radi nekakve ispomoći u lakšem podnošenju svega što se dešava.

Mogao bih da napišem ceo mali roman o sve samim naopakim, neadekvatnim reakcijama i terapijama koji su deo iskustva devojke o kojoj govorim, a iz perioda dok su joj trajali potresi. A u pitanju su sve sami stručnjaci, psiholozi i psihijatri. Pa muke stručnjaka da imenuju i klasifikuju njene probleme: liči na šizofreniju po nekim aspektima, a šizofrenija nije, liči na epilepsiju, ali epilepsija nije (jedan iz te „plejade“ lekara, psihijatar, joj je „za svaki slučaj“ propisao i lek za epilepsiju), liči na ovo i ono, a nije ni ovo ni ono! I dobar deo vremena sa prvim odlaskom nekom od stručnjaka sastojao se od tih odgonetanja. A tek gomile lekova koje su joj propisivali…!

Sećam se „čaršava“ uz jedan od njih, u kojem se opisuje kako osobi sa početkom korišćenja tog leka najpre u dužem periodu mora početi da biva sve gore, da bi joj vremenom postalo bolje. A u to da biva gore nabrojano je malo brdo mogućih dešavanja, uz ostale teške psihofizičke simptome, navedeno je i moguće buđenje poriva za samoubistvom.

Srećom, devojka je (svakako je u pitanju snaga duha i procena snage duha sa kojom se inkarnirala) odbacivala sve te lekove, eventualno ako je poneki pokušala na kratko da pije. Što joj je, uz sopstvene probleme, stvaralo i probleme sa roditeljima. Pa su tu ubacivani i pokušaji sa bioenergetičarima, i ostalim „alternativcima“.

Pomoći nije bilo ni od kuda i ni od koga, krize i napadi su imali svoje neumoljive tokove.

Do jedne tačke od koje su očito počeli sami od sebe da slabe (što reče Jerotić – već se „istutnjilo“ ono što je imalo), pa bivali sve ređi i ređi, do kraja samog adolescentenog perioda, kada je sve samo od sebe, bez ikakvih „pomagala“ ili bez ičije „zasluge“, nestalo, ugasilo se.

Naravno, trebalo je sve to izdržati! Najpre i najviše ona sama, pa i njeni roditelji.

Šta je ovde „fascinantno“?!

Da imamo (uopšte u svetu, ne samo mi ovde) mase i mase ovakvih stručnjaka ili „stručnjaka“, koji godinama gomilaju nekakvo iskustvo sa ovakvim problemima kod mladih, a ipak se ponašaju kao knjiški akademci koji prakse ni „okusili“ nisu, čak i kao pravi diletanti. Rezonovanje same devojke (o problemima sa kojima se suočavala) u brojnim slučajevima nakon razgovora sa mnogima od tih stručnjaka/“stručnjaka“ bilo je na neuporedivo višem nivou.

E, tu dolazimo do onoga što je ovde već isticano: ne-Budnost deformiše percepciju i rezonovanje. I tu nikome ne pomažu sve nauke ovog sveta ili sva znanja iz neke oblasti! Jer i najveći deo onoga što imamo kao fondove naučnog znanja proizilazi iz – distorzirane percepcije i rezonovanja ne-Budnih naučnika.

Ovo je bazična suština dešavanja sa „adolescentnim krizama“. Poželjno je da se na nju nadovezuje „nadogradnja“: da mlada osoba koja prolazi kroz ove krize ima u svojoj blizini nekoga ko će joj biti oslonac i pomagati: a) da ima orijentire u vezi sa onim što joj se dešava, kroza šta prolazi; b) da zajednički istrajno, kad god to sama psihološka dešavanja dozvoljavaju, usmeravaju fokus ka tzv. pozitivnim ciljevima koje zajednički postave; u tom smislu da intencionalnost mlade osobe ne zarobe krize kroz koje prolazi, te da joj se same krize ne podmetnu kao ciljevi (što je i inače opasnost u svim slučajevima u kojima neko prolazi, posebno kroz psihološke, probleme i poteškoće).

Da u svojoj blizini ima nekoga… S obzirom na prirodu problema očekivano bi bilo da je to psiholog (psihoterapeut, psihijatar, itd.). Međutim, imam dovoljno iskustava iz kontakata sa ovakvim stučnjacima (ne zbog ličnih problema, njima se nikada nisam radi toga obraćao), da bez dileme mogu da konstatujem – da oni ne vladaju (ne tvrdim da među njima nema izuzetaka, ovo je uopštavanje) oblašću, tačnije problemima, za koje su stručni.

Retko gde u ovozemaljskim naukama su metafizika i duhovnost jednostavno nezaobilazne, kao kada je u pitanju psihologija. Psihologija bez povezivanja sa metafizikom/duhovnošću jednostavno promašuje u pokušajima da ljudima pomaže, jer psihološki problemi izrazitije nego ostali ljudski problemi imaju svoje direktne nadfizičke uzroke, a ti uzroci se ne mogu dosezati repertorima znanja i instrumenata fizički zasnovanih nauka.

Navedeni primeri suštinskih promašaja onih koji su vajni stručnjaci, između ostalog i za „adolescentne krize“ (sa izuzetkom dobrog Jerotićevog zapažanja), prethodni zaključak samo potvrđuju.


Ima proročkih snova.

Kao što ima proroka i proricanja.

Koji deluju „moćno“ i fascinantno. Ali nam u KPZ-zarobljenosti i eksploatisanosti to nije ni od kakvog značaja i ni od kakve pomoći.

Postoje i simbolički snovi, koji su nam takođe od slabe, tačnije – ni od kakve pomoći. Dodatno i zato što je simbolika kao žvaka rastegljiva „kategorija“.

Na stranu ovi izuzeci, pouzdano su nam dominantni, svakome pojedinačno i čovečanstvu „u celosti“ – besmisleni, haotični snovi.

Ako su nam svest i um „pri“ takvim snovima isključeni, onda znači da nam ih neko takve „organizuje“, na njih „navodi“ ili udahnjuje.

I ako hoćemo da se na izvoru osvedočimo kakvom nas to logikom „zapahnjuju“ ili programiraju Gospodari zemaljskog Pakla-Zatvora, eto nam naših snova!

Hajde da ih onda osmotrimo malo dublje ili – malo mudrije!

Ne nadovezuju li se na takvu logiku snova – naše misli, njihova logika ili paradigma? I naši beskrajni raz-govori. I jedni i drugi naizgled odenuti smislom, redom i nekim nasušnim potrebama.

Ne nadovezuje li se na takvu logiku snova i na takvu logiku naših misli i raz-govora istovrsna logika naših života i života na Zemlji uopšteno?

Nadovezuje se! Samo što se mi zdušno (mi, individualno i kao čovečanstvo) upinjemo da sve premrežimo nekim „stavkama“ („čvorićima“ u mreži) smislova i vrednosti.

Jer, nepodnošljivo je da se sopstveni i zemaljski životi (sa metafizičkog stanovišta) vide bez iluzija smisla i vrednosti.

Videćemo kako su tu perspektivu opisali neki probuđeni filozofi i književnici (u nezavršenom tekstu „A di ‘e ta’ pakao?!“).

I bilo bi rizično i neumesno, da ne kažemo – šokantno, da se o tako nečemu javno govori (piše)… (Jer poruka kao da ispada: dignimo ruke od života.)

Bilo bi rizično i neumesno, da u naše doba nema svakakvih psihijatrijskih „eksponiranja“ na svakom koraku u javnim nastupima i u javnom izražavanju.

Te se može lagodno i ležerno raspredati o svakakvom smislu ili besmislu, niko te ne ferma i ne uzima za ozbiljno.

Koji paradoksalno ohrabrujući zaključak omogugućuje cela ova sumorna priča o haotičnim bezvrednim snovima?

Gospodari Pakla-Zatvora (možda je ovo otmeniji naziv od: bogovi Paraziti-Zlotvori-Štetočine) jesu nesporno moćni, od nas neuporedivo moćniji.

Ali, da su pritom, proporcionalno, i mudriji, kosmička mudrost bi im se, bi nam se očitovala u organizaciji naših snova, a tek kako u organizaciji naših i celokupnog zemaljskog života!

Valjda znamo i sami, bar toliko znamo: u našim kreacijama se očituje naša svest, naš um, naše snage i/ili slabosti. Iz moćnog ljudskog uma neće proizaći kao kreacija nekakva mašina koja je primitivna šklopocija. Već odlična mašina, koja to uzornije i harmoničnije radi, što su snage našeg uma, dakle, i svesti, na višem nivou.

U tom očitovanju njihovih kosmičkih slabosti na kreacijama programa našeg redizajniranja i na kreacijama programa naših i zemaljskog života – su domeni u kojima možemo da tragamo za ključevima za naše oslobođenje. Kao i u svakoj igri: što ste veštiji igrač, veštije koristite svaku protivnikovu grešku ili nedostatak.

Da ne ispadne da se moć koja im se priznaje, i nedovoljna kosmička mudrost, koja im se ovde takođe priznaje – međusobno isključuju (kao contradictio in adjecto).

Da se ta svojstva ne isključuju „živi svedoci“ su nam analogni zemaljski slučajevi na Zemlji, svakako njihovih zemaljskih eksponenata: kategorija moćnih „sirovina“.


Jelena

Kako je lepo objašnjeno, samo još kad bih uspela….Malo spavanja, ima li neko ideju kako bi baš nesto slicno uspela mama sa 3 deteta. Najmlađe tek godinu dana. Plus me čeka posao posle porodiljskog. Stvarno zaista muka me hvata. I od kuće i od dece i od posla. Što ne znači da ne volim kuću i decu, već tako premalo vremena samo za sebe a opterećenja prevelika. Sa poslom je malo drugačije,mora se a najiskrenije, ne voli se…

Ovaj drugi deo – pa to je taj metafizički Pakao-Zatvor! U programima smo iz kojih ne možemo (lako) svojevoljno iskoračiti. Za ključevima se traga tek u okviru nekog ambicioznijeg duhovnog razvoja, tj. posvećenijeg bavljenja svim ovim.

Ovde se ne postavlja pitanje da li se dovoljno vole deca, kuća, itd. To je deo ovozemaljskog aranžmana. U njemu igramo uloge koje igramo: majke, radnice, itd. U redu je da lepo igramo te svoje uloge, da volimo kontekst koji naše uloge podrazumevaju, da volimo same uloge.

Problem je u tome što smo mi u tim ulogama robovi, dece, kuće, posla, i čega sve ne, robovi i čuvari jedni drugima.

U normalnoj, nerobovskoj organizaciji života uloga majke, supruge, domaćice, radnice – ne ide na štetu ličnog rasta žene koja je u tim ulogama, već su ti „domeni“, bili bi komplementarni.

Ako nam ove uloge ne ostavljaju manevarskog prostora za naše bavljenje sobom u smislu duhovnosti/metafizike, i u smislu širenja i rasta svesti, šta smo onda mi do robovi tih uloga? Ili, ako nas te uloge energetski iscrpljuju i slamaju? Gde smo mi u svemu tome, naša unutrašnjost, naše biće? Nema ih! Pomereni su na neke margine našeg fokusa, ili sasvim van „vidnog polja“, u čijem centru su uloge i obaveze koje te uloge podrazumevaju: majka, domaćica, radnica, itd.

Da li tu nešto treba menjati, da li se može (sme) menjati, kako menjati?

Pa – o tim pitanjima mi ovde i govorimo!

Za početak – uspeh je da razvijamo svesnost o svemu ovome, u ovom slučaju – svesnost ovih dveju ravni, „dimenzija“.

Onaj prvi deo, koji se tiče Metodologije…

Nisu preporuke u starijim tekstovima (ovde) pogrešne, nijedna od davnašnjih ključnih odrednica mi se vremenom nije pokazala kao pogrešna. Ali, jesu tu potrebna neka komplikovanija uklapanja (a već sam spominjao princip „ažuriranja“ kao deo ovakvih pisanja), na ponešto od toga se ukazuje u novijim tekstovima, biće, valjda, još tih „ukazanja“.

Generalno, JESTE stvar u visokoj frekvenciji aktivnosti i opuštanja, što je u tekstu (ispod kojeg je komentar) označeno formulom 30-60′ aktivnosti + 30-60′ odmaranja/opuštanja (orijentaciono).

Ko to može da primenjuje u životu?

Ni meni okolnosti ne dozvoljavaju doslednu primenu. Da ne govorimo o tome da je toliko aktivnosti koje se same po sebi ne mogu obaviti primenom ovog ritma, sam „profesionalni rad“ i da ne psominjemo. Kao što rekoh, sve to je mnogo komplikovanije od pukog iskazivanja nekakve formule. Takođe, u svemu tome se prelamaju ili ukrštaju i intenziteti naših zarobljenosti.

Ali, „velika je stvar“ kada vi znate koja „formula“ vam donosi uravnoteženije stanje, kada vas okolnosti bace podalje od njega, a druga stvar kada su vam ova pitanja „španska sela“, i nebitna, i nebulozna.

Jer, kada imate „formulu“, znate kuda i kako da „plivate“ kada vas bure bacaju i udalje sasvim od… hteo sam da kažem: od životnog kursa, ali pitanje je da li ga i imamo ispravno postavljneog ili tumaramo kroz maglu „tamo kuda idu svi“.