Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: јул 2016

1. Jedan lik iz neke komedije kaže za drugog: on „niti smrdi, nit’ miriše, a takvi su ti najgori“, tj. kao bezlični i neopredeljeni. U kojem smislu se to može reći i za meditaciju, svetinju istočnjačke, ali i šire od nje, duhovne paradigme, neprikosnoveni put ka nirvani, ka višim stanjima svesti, ka kosmičkoj svesti, i ka svim ostalim duhovnim čudesima?

2. Najjednostavnije i odmah in medias res: meditacija – niti je opuštanje, pravo i dubinsko, za kakvo se u teoriji predstavlja, niti je naprezanje. Ledbi se sa njome, preko nje, negde između, u nekoj zoni koja je ni tamo, ni ‘vamo. „A takvi su najgori“, zona koja je najgora, jer mi u formuli Ravnoteže, bazi naše i duhovne i neduhovne stabilnosti, možemo imali ili jedno, ili drugo, tj. NAIZMENIČNO I JEDNO, I DRUGO. Lebdenjem negde između ostajemo zaglavljeni u nekoj međuzoni u kojoj, nije ni čudo, svakakve iluzije mogu da nam se nakače i da cvetaju, udilj do samog Univerzuma i do nekog od odabanih bogova.

3. Ranije je ovde rečeno da je meditacija tek jedna od metoda relaksacije, i ništa spektakularnije od toga. Da u smislu relaksantnih efekata nema suštinske razlike između dvadesetominutnog nepomičnog sedenja nekoga ko nema „blage veze“ o meditaciji, i nekoga ko to isto sedenje ispunjava pedantnom procedurom meditacije. Da malo dopunimo i preciziramo tu konstataciju.

4. Meditacija jeste čin relaksacije za nekoga ko tek zalazi iz ograšja životne haotičnosti u uređeniji ritma življenja u kojem su neke od preuzetih obavezujućih stavki svakodnevne seanse nepomičnog sedenja, sa nekim fokusom-mantrom ili bez nje. Svaki vid ovakvog sistematizovanog svakodnevnog opuštanja naravno da mora da daje izuzetne relaksirajuće efekte, posebno za one koji su do tada, do otpočinjanja sa ovom praksom, živeli u hroničnoj prenapregnutosti. Zavisno od mnogih faktora, ta korisna relaksantnost može duže da potraje. Do neke tačke ili granice koja znači plafon ove vrste efektivnosti.

5. Za dalje i dublje opuštanje brod meditacije nam više nije dovoljan i pogodan, on nije za bure koje nas čekaju na putu dubljeg silaženja u nas same, za tu avanturu nam je neki drugi brod. MEDITATIVNI FOKUS JE SUPTILNI NAPOR KOJI NAM SPREČAVA NAJDUBLJU OPUŠTENOST. Neka je i fokus na bezmisaonosti, na praznini, OPET JE TO KONTROLA PROCESA OD STRANE UMA. Jedna od stavki iz teorije meditacije: u toku nje um se isključuje, odnosno ona vodi isključivanju uma! KAKO?! Tako što se um fokusira samo na jednu tačku (sliku, mantru, stanje praznine…). ALI, KO IZVODI I NADGLEDA CEO TAJ PROCES FOKUSIRANJA?! KAKO SE NE VIDI DA SAMO UM I MOŽE DA IZVODI (ILI DA NADGLEDA) TAJ PROCES?! Zar se zamišlja da mi, onda kad ODLUKOM UMA počnemo da se fokusiramo na jednu tačku, sam um isključujemo, I ONDA CELO NAŠE FUNKCIONISANJE PREUZIMA NEKAKAV ZAUMNI REGION NAS SAMIH? Biće to u nekim iluzijama, kao što se u iluzijama sve može, blaga nama ili jadni mi!

6. Nenasilno i suptilno, ali – um ipak nadgleda ili kontroliše ceo proces meditacije. On ne želi da se u toku meditacije suočava (on, tj. mi) sa sadržajima podsvesti ili nesvesnog, koji upravo sa pravim dubljim opuštanjem mogu čak i opasno da nagrnu. Um to sprečava tako što se ZALEPI za temu fokusa, mantru, sliku, bezmisaonost, itd. Taj „flaster“-postupak normalno da znači napor, napon, najsuptilniji mogući, ali – napor-napon. Dok nam ima i najsuptilnijeg mogućeg napora-napona, FOKUSA NA CILJU KOJI SMO U MEDITACIJI ODABRALI – nema nam ni najdublje opuštenosti. Ko ne veruje ovim razlikama neka malo pronađe ponešto od psihoterapeutskih praksi koje se zasnivaju na najdubljem opuštanju, do samog stanja za izvođenje hipnotiziranja.

7. Dakle, meditacijom ne dobijamo najdublju moguću nam, a da smo pri tom u svesnom stanju, opuštenost. (Ove finese u dubinama opuštenosti aparati ne mogu da registruju. Aparati najdublju opuštenost konstatuju za spavanje. A šta je ono što imamo kao snove, ako nisu – misli? Ili, kako mi te sadržaje konstatujemo ako ne – mislima? Drugo je pitanje misaone kontrole dešavanja u snovima.)  Što znači da nam meditacija ne dođe kao način oslobađanja sadržaja, ako ne baš same podsvesti-nesvesnog, a ono svakako sadržaja koji su nam tik do svesti, ali su nekako potisnuti, ne-svesno skriveni. Kako preko meditacije ne dolazimo u dodir sa njima, to znači da se sa tim sadržajima, informacijama, energijama u sebi i ne „razračunavamo“, ne razgrađujemo ih, ne rašćišćujemo te svoje unutrašnje podrume, bez čega su nam duhovni uzleti, realni duhovni uzleti tek „sanak pusti“. KAKO MOŽE VISOKO DA POLETI NEKO KO JE OBREMENJEN VELIKIM TERETIMA? Utišavanjem uma mi razgrađujemo sadržaje podsvesti-nesvesnog? Možda na nekoj drugoj planeti, na ovoj ta priča ne „radi“.

8. Meditacija nije pravo dubinsko opuštanje. A da li je, tome nasuprot, neka vrsta težnji, neki vid realizovanja naše intencionalnosti? Bar približno u smislu u kojem se naša intencionalnost svakodnevno, na svakom koraku ispoljava u našem životu, u svakom preduzetom koraku, u svakom izvedenom postupku, u svemu što činimo, radimo, govorimo, preuzimamo?

9. Onaj ko kreće sa meditacijom – kreće iz nekog razloga, ima neku nameru, želi nešto da postigne, da ostvari. DAKLE, POSEZANJE ZA MEDITACIJOM JE REFLEKS NAŠE INTENCIONALNOSTI. Svejedno kako da svako ko poseže za meditacijom tu intencionalnost shvata ili definiše: kao želju za duhovnim rastom, za postizanjem transcendencije, za nekim višim moćima, po uzoru na Šaolin-momke, itd.

10. U intencionalnosti mora biti NAPORA-NAPONA, mora biti ulaganja Energije u neke postupke, akcije, poduhvate, na mentalnom planu, na praktično-fizičkom planu, zavisi o kojem domenu se radi. Odnosno, može i opuštanje da bude deo težnji, ALI SAMO DEO TEŽNJI, u smislu odmaranja radi daljeg ulaganja Energije.

11. U teoriji i praksi meditacije od svega ovoga je napravljena nekakva „leskovačka mućkalica“, u kojoj na kraju sve dođe kao „smuti pa prospi“. Za svako postignuće u ovom svetu se mora ulagati napor, misaoni ili fizičko-praktični. Ni rast svesti, rast uma, mentalni rast – neće pasti sa neba, tako što se samo sedi i gleda u nebo, tj. meditira. Meditacijom se želi postići neki cilj (viši nivo svesti, kosmička svest, itd.), a cilju se teži tako što se ne teži, tako što se težnja proglašava za refleks ega. NETEŽNJOM, ODRICANJEM OD SVAKE TEŽNJE, UTIŠAVANJEM UMA – SMATRA SE DA SE NA VOLŠEBAN NAČIN POSTIŽU UPRAVO VRHUNSKI CILJEVI: ČIŠĆENJE I RAST SVESTI. To je analogno situaciji u kojoj neko teži da NETEŽNJOM I LENSTVOVANJEM dobije izuzetno razvijeno telo ili um. U KOMPLEKSU DUH-UM-TELO SVI SKUPA RASTU AKO SE SVI SKUPA NAPREŽU, A POD „POKROVITELJSTVOM“ FORMULE RAVNOTEŽE U KOJOJ SU NAPREZANJA U PREPLETU SA OPUŠTANJIMA.

12. Na nekoj planeti na kojoj je energetski mirnija situacija, na kojoj njeni žitelji nisu izloženi enormnim pritiscima viših bića koja vladaju planetom – možda model sa postizanjem ciljeva preko netežnje „radi“. VRHUNSKA JE POTČINJENOST ILUZIJAMA DA SE ČIŠĆENJE I IZUZETAN RAST SVESTI U AMBIJENTU KARANTINA-PAKLA-ZATVORA MOGU IZVODITI SAMO OPUŠTANJEM U VIDU MEDITACIJE! No, naravno, niko ne zabranjuje svakome kome su ove iluzije drage – da ih se drži i dalje.

13. Zdravo tkivo u konceptu meditacije. Već je ranije spomenuto: na Zemlji vrlo često (ne može se baš reći bez izuzetka) svaki koncept, ideja, teorija, model – inicijalno su dobri, imaju dobar ili odličan zametak, „nukleus“. Ali, kako se to računa da u ambijentu sveprožimajućih distorzija i manipulacija možemo dobre zametke ideja, koncepata, teorija – dosledno do kraja kao takve i realizovati?! Dodatno uz delovanje drugog principa planetarnih Zlotvora: oni su u masi, kako se nešto omasovljuje, tako je sve distorzičnije.

14. Zdravo tkivo meditacije je svakako u BEZMISAONOSTI, u ideji isključivanja misli, ili našeg isključivanja iz misli. Ova veština nam je zaista izuzetno korisna posebno u situaciji u kojoj smo izloženi takvim opakim, podmuklim navođenjima na arčenje misaone Energije, da je to u naše doba postala masovna hronična pošast. Koja se, između ostalog ospoljuje u neobjašnjivoj potrebi ljudi da samo pričaju i pričaju, i smisleno, i besmisleno, i potrebno, i, još više, nepotrebno. Kao što se kaže u jednoj reklami za mobilne telefone: „Pričaj, pričaj, pričaj!“. To, što se toliko priča, samo je refleks naviranja misli. Da su to uvidi o suštinskim pitanjima, pa da nam i bude od koristi. U pitanju su sve same, ili skoro sve same besmislice.

15. U toj situaciji, ali i van nje, naravno, SEANSE ZAUSTAVLJANJA NADIRANJA I PROTOKA MISLI, pa neka su one sve i najuzvišenije, preko nam je potrebna. Drugi momenat u kojem su u teoriji meditacije svakako u pravu je – da je zaustavljanje, utišavanje naših misli najverovatnije naš put ka duhu, naš napor da se povežemo sa duhom. Međutim, sve to ne na način koji nam je upakovano u postojećoj bombonjeri meditacije.

16. Kao što je već objašnjeno, a svakako bi se mogli naći i radovi iz psihologije koji to potvrđuju: sa pravim dubinskim opuštanjem mi odškrinjujemo vrata podsvesti ili nesvesnog, te nam pri tom predstoji suočavanje sa tim sadržajima. To suočavanje je daleko od lagodnosti i miline meditiranja. SADA DOLAZE FINESE KOJE SU BEZNAČAJNE SVAKOME KO NIJE POKUŠAVAO DA NAJDUBLJE ŠTO MOŽE ZARONI U OVE PROCESE. Kako pravim dubinskim opuštanjem odškrinemo vrata sadržajima koji su nam u svakodnevnom funkcionisanju nevidljivi – tako oni po inerciji nastoje na nas tiranišu. Iskrsne neko sećanje na traumatičan događaj iz detinjstva, on počne tako da nas usisava u sebe, teži da se pretvori u misaoni vrtlog, da se moža i cele seanse opuštanja njime bavimo.

17. TU IDE ONO ISKLJUČIVANJE IZ MISLI (koje je opisano u jednoj od preporuka /i orijentira/), NEPODRŽAVANJE MISLI KOJE NAM U TOKU DUBINSKOG OPUŠTANJA IZRANJAJU NA POVRŠINU SVESTI. Što znači: mi dozvoljavamo da nam iskrsne u svest neki zatureni ili potisnuti sadržaj, ali – nakon toga nastojimo diskretno da ga ne podržavamo u sve daljem njegovom razvijanju, u bavljenju njime. Isto se odnosi i na prijatna sanjarenja, koja takođe teže da nas svojom inercijom zahvate, da nam ispune sve vreme opuštanja. Nepoželjno nam je prepuštanje i jednim i drugim sadržajima.

18. NAŠE ISKLJUČIVANJE TREBA DA JE DISKRETNO. U tome su takođe u pravu u teoriji meditacije: ako smo već u „fazonu“ opuštanja, ne treba da se u bilo kojem smislu naprežemo, da bismo uistinu imali efekte opuštanja. I UPRAVO PO TOME KOLIKO SE BRZO I LAKO ISKLJUČUJEMO IZ SADRŽAJA KOJI NAM NAILAZE – MI MOŽEMO DA MERIMO KOLIČINU ENERGIJE KOJU ONI NOSE, ODNOSNO, MOŽEMO DA MERIMO KOLIČINU NAŠE PRERAĐENOSTI TE ENERGIJE. Što mi više Energije vezane za neke događaje budemo preradili, to ćemo se lakše i brže u svakom njihovom iskrsavanju isključivati iz njih.

19. Da ponovimo ono što je već naglašeno u tekstu sa preporukama i orijentirima: naš cilj sa dubinskim opuštanjem (ležećim opuštanjem, bolesničkim ležanjem, svejedno o kojem nazivu ili varijanti da se radi) NIJE DOSEZANJE BEZMISAONOSTI, utišavanje uma, utrnuće uma. Dok nam svest funkcioniše – funkcionisaće nam i um, biće uvek misaonih sadržaja koji će izranjati pri opuštanju. Bar dok je ovakva situacija na Zemlji. Ako baš sredimo sasvim svoj unutrašnji „podrum“, a ono – ne živimo mi na Marsu, potpuno udaljeni od zemaljskih dešavanja i od ZEMALJSKIH PROTOKA INFORMACIJA, i to svakako ne uzvišenih i lepih, prijatnih informacija, bilo da ih čujemo, bilo da vidimo ono što se oko nas dešava, itd. U dubinskom opuštanju mi samo nastojimo da se isključujemo iz misli i slika koje nam naviru, ili, drugačije rečeno – nastojimo da se ne prepuštamo njihovoj tiraniji. Liči to na težnju bezmisaonosti, ali – ko se upusti praktično u ove finese uočiće, valjda, razliku.

20. SEANSE TEŽNJE KA BEZMISAONOSTI SU NEŠTO DRUGO. ONE SE NE MOGU IZVODITI TOKOM DUBINSKOG OPUŠTANJA. TEŽNJA BEZMISAONOSTI JE – TEŽNJA! TEŽNJE SE REALIZUJU NAPREZANJEM, neka je to najsuptilniji mogući napor-napon, ali – suštinski naprezanje jeste. (Težnje se realizuju naprezanjem, tj. i opuštanjem, ali, kao što je rečeno, u sklopu formule Ravnoteže.) Ako je to put ka duhu, naš kontakt sa duhom – onda mora biti suptilni napor-napon ka duhu.

21. I smešno je do žalosti taj naš kontakt sa duhom poistovećivati sa KOMPLETNIM DUHOVNIM TEŽNJAMA I RAZVOJEM. Zašto bi nam uopšte bio dat KOMPLEKS UM-DUH-TELO, ako ne zato da ZAJEDNO, KAO KOMPLEKS, UČESTVUJU U NAPORIMA, OPUŠTANJIMA I NAPREDOVANJIMA?

22. DA IMAMO TEŽNJE KA DOSEZANJU DUHA I KOSMIČKE SVESTI, A DA NAM PRI TOM UM I TELO ATROFIRAJU?! JEDNA OD NAJFASCINANTNIJIH PODVALA PLANETARNIH VLADARA-ZLOTVORA. Ako na nečemu zaslužuju da im čestitamo, to je na dovitljivosti sa kojom su kroz istoriju, posebno kroz istoriju duhovnosti, smišljali i realizovali svoje podvale. Tako da su ih duhovnjaci-vođe i mase koje su ih sledile alavo kao mamce gutali.

23. Da pokušamo da iz ugla planetarnih Zlotvora pročitamo smisao podvale sa meditacijom: „Imate način koji vam deluje kao opuštanje, i koji jeste do neke mere opuštanje, ali ne ono preko kojeg prerađujete sadržaje nesvesnog. Bez prerada sadržaja nesvesnog nema duhovnog napredovanja, kao što ni golub sa kamenom oko vrata, većim od njega samog, ne može poleteti. Ali, golub može mahati krilima i imati iluziju da je slobodan i da leti. Tako i vi možete imati iluziju velikih duhovnih uzleta na krilima meditacije. Uz to, što vam odgovara: taj duhovni uzlet ništa ne košta, tj. ne boli, nije tegoban, nije mučan, sasvim je lagan, ugodan, čak vremenom treba da očekujete i senzacije dosezanja kosmičke svesti. Sve o jednom trošku, a sve prijatno, lagodno, lepo, uzvišeno. Doduše, i ILUZORNO, ali, zanemarite sitnice. Meditacijom težite – tapkajući u mestu! Šta ćete lakše i lepše?! Nema tu naprezanja i mučnog uklapanja stotine varijabli vas samih i uslova u kojima ste, ne, samo odsedite dnevno… koliko već hoćete i možete, i – napredujete. Jednostavniji način ne postoji u bližem kosmičkom okruženju. Doduše, ni vi, kao ni golub koji sa kamenom oko vrata zamišlja da leti, a nigde ne stiže, ni vi se nikuda ne krećete, ali – bar možete verovati u to. Malo li je?! Takođe, za nas je presudno važno da vi duhovno napredujete do mile volje, do samog Univerzuma i Boga kojem težite, ali da nam naše lepo Carstvo, vaš Karantin-Pakao-Zatvor ne dirate, da i ne pomišljate da ga treba menjati, demontirati, i tome slično. A I ŠTO DA POKUŠAVATE DA GA MENJATE?! IMATE ILUZIJU TRANSCENDIRANJA OVE REALNOSTI, NEKA VAM SE TELO VALJA U BLATU KARANTINA-PAKLA-ZATVORA, SA TELIMA OSTALIH, ALI – VI U SVESTI NADIĐETE SVE TO I – MILINA JEDNA!“

24. A razna nesporna manja ili veća čuda koja su mnogima polazila za rukom zahvaljujući meditaciji? Šaolin-momci su možda najfascinantniji ospoljeni primer. Već je ranije naznačeno: mi individualno još nemamo moć da baš kreiramo realnost koju želimo, svojim fokusom i vizijama, ali – kolektivno to je već prilično izvodljivo. Nažalost, to kolektivno kreiranje realnosti za sada blizu sto posto je refleks navođenja na neevolucionističke i antievolucionističke obrasce. A ima izuzetaka, koji su toliko usamljeni, kao da ih i nema. U slučaju meditacije: u širem društvenom ambijentu (dve i više zemalja, sa oko dve milijarde stanovnika) ako se meditaciji dodeljuju posebne moći – ona će ih i imati kod ređih pojedinaca koji se prilježnije priključe na fon kolektivnog nesvesnog sa ovim obrascem. I SA UPORIŠTEM U KOLEKTIVNOM NESVESNOM POJEDINCI ZAISTA I MOGU POSTIZATI ČUDA. Može kroz istoriju takav okidač biti izgovaranje nekih sasvim besmislenih slogova, kojima se dodeljuje mistično značenje i moć, još dodatno povezanih sa nekim ritualima, i – kada se unutar kolektivnog nesvesnog vremenom formira nekakav energetski korpus, to postaje model koji „radi“, kod pojedinaca koji ostvare konekciju sa datim modelom.

25. Možda odličan primer pukovnika koji je svetu preneo vežbu „pet Tibetanaca“. Vežba od pet naprostijih postupaka, koji jesu odlični za razgibavanje, ali – ako trezvenom Zapadnjaku ponudite te vežbe, a da mu ne ispričate propratnu priču o čudesima ovih vežbi, nema šanse da on neku mistiku u njima i nasluti, a kamoli da na nju uopšte i pomisli. A šta se dešavalo? Pukovnik je tu vežbu naučio i godinama praktikovao u nekom planinskom selu (ili manastiru) u kojem je postojao kolektivni obrazac vezan za ovaj set fizičkih vežbi: on revitalizuju telo, podmlađuje, itd. Kada se pukovnik kao gost pojavio na prvom seminaru gospodina kojem je preneo ove vežbe: svi prisutni su se, na pitanje autora seminara, jednoglasno složili da pukovnik može imati oko četrdeset godina. Za čoveka koji je tada imao oko sedamdeset godina. Dakle, ne radi se o impresiji samo jedne osobe. Od tada se „pet Tibetanaca“ dosta praktikovalo u mnogim zemljama, NEMA NIJEDNOG ZABELEŽENOG SLUČAJA DA JE NEKO PONOVIO PUKOVNIKOV PODVIG SA PODMLAĐIVANJEM. Naravno, radi se o praktikantima koji su van konekcije sa ljudima u čijem kolektivnom nesvesnom postoji obrazac veze revitalizacije i „pet Tibetanaca“.

26. Slična priča je i sa meditacijom, samo u širim i složenijim razmerama, i sa mnoštvom finesa i prelaznih stanja. Priča o revitalizaciji i „pet Tibetanaca“ je uprošćena i time baš kao primer – kao ogoljena pogodnija. Dodatno, paralelno, a možda i značajnije – meditacija, uz sve distorzije, ima benificije bar nastojanja na „prohodnosti“, vezama sa duhom, kroz bezmisaonost.


1. Duhovnjak, komentator na jednom sajtu, naizgled duhovni „stari vuk“, rado demonstrira poznavanje u prste istočnjačkih duhovnih dela, koja su mu neprikosnovena svetinja u koju ni sam ne posumnja ni malčice, ali pokušava da ne dozvoljava ni drugima da u nju sumnjaju. Transcendentala meditacija mu duhovna baza, preko nje zalazi po potrebi u transcedenciju. Visok nivo svesti koji proizilazi iz svega nabrojanog – trebalo bi da se podrazumeva; visok ili bar viši od nivoa nas koji se i pored višegodišnjeg truda i ekspreimentisanja još uvek koprcamo u pravcu spasonosne nove duhovne paradigme. Reklo bi se, koliko se po virtulenim izvorima može reći – kompletno ostvarena duhovnost, koju se i on sam ne ustručava da spočitne, sebi i drugima.

2. Naravno, slobodna volja da svako fura svoj duhovni fazon, ni u realnom svetu to nije nešto u šta se mi kod drugih možemo bitnije mešati, a kamoli u ovim virtuelnim predelima, tačnije – Scilama i Haribdama. Ali, da jedni od drugih učimo, da nam ideje, reagovanja i ponašanja drugih mogu služiti kao obrasci ili kao „platforme“ za izvlačenje pouka… i mi drugima, i drugi nama – što da ne?!

3. Sama ova priča o duhovnom „starom vuku“ istočnjačke provinijencije i ne bi nam bila zahvalna za nekakva izvlačenja pouka, jer ovakvih obrazaca imamo u naše virtuelno doba na sve strane, iza svakog internet ćoška, po duhovnim forumima, portalima, sajtovima, blogovima… U ovom inspirativnom slučaju simptomatične su njegove reakcije: u njegovim komentarima često (važno je – ne radi se o izuzecima!) probijaju – a) netrpeljivost prema onima koji ne uvažavaju njegove duhovne svetinje; b) sklonost ka vređanju i omalovažavanju drugih, uglavnom povezano sa neslaganjem oko istočnjačkih duhovnh modela (ne kaže baš da je budala onaj ko ne poštuje njegove uzore, ali drugim kvalifikacijama takve rado počasti – da je takva osoba bez duhovnog iskustva i prave duhovne prakse, neznalica, duhovni taliban, da je opsednut tamom, itd.); c) autoritarnost; d)  uzgedno, ali ne i nebitno s obzirom na prehodne duhovne kvalifikacije ovakvih duhovnjaka: u polemikama uglavnom reaguje sa stanovišta promašenih suština tuđih stavova.

4. Opet i ovde: svako ima prava da reaguje kako želi, dok se drži nekih koridora učtivog ponašanja. I nije ovde tema sam ovaj duhovni „stari vuk“, tema je šira, kao jedna duhovna pojava, koja u drugim slučajevima nije možda ovako izrazita. Kao što je naglašeno: interakcije sa drugima nam služe i za izvlačenje pouka, OBOSTRANO.

5. Prava tema je ovde, kao što stoji u naslovu – DO KOJE MERE SU DUHOVNE ILUZIJE SVEPROŽIMAJUĆE, U NAMA, DO KOJE MERE MOŽEMO DA BUDEMO NJIHOVI ROBOVI, A DA NI TRUNČICE SVESTI O TOME NEMAMO. Kao glumci: mi se uživimo u ulogu koju smo izabrali, ovde je to uloga nekoga sa velikim ili većim duhovnim postignućima, i mi rezonujemo i percipiramo svet oko sebe, normalno, SA STANOVIŠTA ULOGE KOJU SMO IZABRALI. Te tako ignorišemo sve raskorake i signale koji ječe i pište, kao oni lonci koji zapište kada postignuta temperatura postaje opasna. Signali koji nas upozoravaju da tu nešto „ne štima“, da tu postoji neka nekonzistentnost, neka nelogičnost, nešto duhovno „falično“…

6. Najpre, sam medij komunikacije: da se nekom duhovnjaku omakne u realnom životu neko afektivno reagovanje, uz sve tenzije i iznuđene neravnoteže kojima smo izloženi, pa da se i razume. Ali, reagovati sa omalovažavanjem i ignorisanjem u međusobim virtuelnim interakcijama, kada eventualni impuls iznerviranosti ili ozlojeđenosti ima priliku da se sto puta stiša dok mi dođemo do toga da iskucamo i pošaljemo svoju poruku-reakciju…! Trenutna impulsivna reakcija nekog starijeg (po „stažu“) duhovnjaka, usled svih haotičnih uslova u kojima smo – i da se razume i opravda, ali – da se taj tonus vuče neko duže vreme – to ipak ne pristaje uz STATUS nekoga ko i sam govori o svojim većim duhovnim kvalifikacijama.

7. I ako se kod nekoga u ovakvoj internet-komunikaciji vuče takav impuls iznerviranosti ili ozlojeđenosti, možemo samo pretpostaviti (ne znamo, samo pretpostavljamo) kako li i koliko često takav neko bukvalno duhovno nedakvatno reaguje u svom „živom“, nevirtuelnom životu. Supruga uzvišenog Mohanđija objašnjava kako on ponekad iznervirano reaguje kada mu dođu ljudi sa nekim svojim naopakim stavovima ili rezonima. I ona objašnjava: to on čini radi njihovog dobra, da bi delovao otrežnjujuće, kao što onome ko gubi svest lupimo šamar da bi došao k sebi. MA NEMOJTE! Kao što se u nekim našim krajevima kaže: kao da smo mi sisali vesla, ili kao da se zakopčavamo na leđima!

7. Autoritarnost makar u zametku, ljutnja što drugi ne poštuju naše duhovne uzore, oduševljenost ako ih poštuju, prišivanje uvredljivih ili skoro uvredljivih titula onima koji se usuđuju da kritički govore o našim duhovnim svetinama i stavovima – NE IDU UZ VEŠTINU TRANSCENDENCIJE, UZ DUHOVNU „PLATFORMU“ DOSTIGNUTU PRAKTIKOVANJEM (TRANSCENDENTALNE) MEDITACIJE. Od onoga ko se ispraksovao u pravom transcendiranju ovog sveta – poslednje što se očekuje je da ga nerviraju oni koji ne padaju ničice pred njegovim duhovnim uzorima i nazorima, koji se ne slažu sa njim, koji mu ne povlađuju.

8. Još jednom: nije ovde tema jedna ličnost, ona je samo povod da bi se uočio jedan širi duhovni fenomen našeg doba: kako smo, na račun duhovnih iluzija kojima smo odabrali da služimo, duhovne uloge koju smo odabrali da igramo – spremni da ignorišemo sve signale raskoraka između same uloge i našeg funkcionisanja u realnosti.


1. L. Vigotski u svojoj pedagoškoj teoriji ima pojam „zone narednog razvoja“: učenike treba opterećivati pitanjima i problemima, koji ih izazivaju na naprezanje, ali su im rešivi, jer se nalaze u zoni njihovog razvoja koja je iskorak iz zone u kojoj su. Ako bi im se davali pitanja i problemi iz dve zone ispred njihove sadašnje – zadaci bi im bili neprimereni, nerešivi, naprezanje ne bi bilo efektivno, jer je dosta udaljeno od njihovih sadašnjih mogućnosti.

2. Ideja dobra, iako u našoj intelektualnosti i u razvoju mladih nije tako lako definisati i postavljati zone. Ali, možda kao retko gde ovaj koncept Vigotskog može da bude dobrodošao u našoj savremenoj duhovnosti.

3. Već je ovde, a i davno pre na „4D portalu“, najavljivana neophodnost težnje jednoj novoj duhovnosti, novoj duhovnoj paradigmi, novoj duhovnoj logici, sve samim novinama u ovoj oblasti. Po vidokrugu koji se ovde nudi ta nova duhovna paradigma bi se formirala, kao oko nukleusa: a) oko Ravnoteže i ritmova po kojima živimo i funkcionišemo, koji su nezaobilazna baza za svu naknadnu duhovnu nadogradnju; b) oko mnoštva varijabli svakoga ko se zaputi putevima duha, varijabli njegove ličnosti (bića) i njegovog života. Oba ova nukleusa su, takoreći nepoznanice za drevnu, klasičnu, postojeću ili bilo koju srodnu varijantu duhovnosti.

4. Formiranje nove duhovne paradigme je u toku, u toku koji je toliko pun zavrzlama, da je možda pametnije reći da smo tek nadomak toga „u toku“. Dakle, ona nije gotova, lepo i pedantno sročena duhovna priča, koja se drugima može isporučiti na tanjiru (ili brzom poštom, internetom, itd.).

5. A i da jeste – slaba vajda od nje! Vidi se po prijemu tek početka početaka njenog formiranja. A i ne začuđuje! Stara duhovna paradigma, stare duhovne vrednosti, staro duhovno rezonovanje, stari duhovni autoriteti, i sav drugi prateći stari materijal ili repertoar – toliko su duboko, široko i visoko ukorenjeni u ovoj civilizaciji, da ne začuđuje ako danas-sutra i ptice na granama počnu da ispredaju pesme po njihovim sadržajima, te drveće svojim šumorom da ih prenosi vetru.

6. Stara (tačnije – dosadašnja, ne neka daleka, drevna) duhovna paradigma – nova paradigma: dva različita sveta! Možda ne baš u rangu razlika „nebo-zemlja“, ali dosta veliki raspon svakako jeste.

7. Na primer: meditacija, sveti oslonac stare duhovnosti osobito istočnjačkog kova, sveti put ka kosmičkoj svesti, nirvani i drugim primamljivim čudesima, po novoj duhovnoj paradigmi – „niti smrdi, nit’ miriše“ (biće tekst o tome), koja ima jednu korisno upotrebljivu nijansu, ali koja je daleko od svete krucijalnosti kakvom je obožavana i predstavljana, neumorno, na hiljadama stranica u duhovnoj literaturi.

8. Primer na drugoj strani: BOLESNIČKO LEŽANJE KAO DUHOVNA METODA! Dostojanstveni duhovnjaci bi rekli, kad bi ovakve duhovno jeretičke tekstove uopšte i čitali: da je u pitanju jedno duhovno huljenje, jeretičnost, da ovom kvalifikacijom pre neko pokušava da se zeza na račun duhovnosti, nego što zamišlja da nešto ozbiljno piše. A suština je u tome da smo se mi u staroj (tj. dosadašnjoj) duhovnoj paradigmi, vešto navođeni na krive puteve – udaljili od PRIRODNIH MEHANIZAMA ZA DUHOVNI RAST. Te nam sve što nije izmišljeno van, povrh naših prirodnih mehanizama, i što nije spektakularno upakovano u pompezne teorije i nadugačka tumačenja, u sugestivne i strahopoštovanja dostojne ceremonije, deluje sumnjivo.

9. Dakle, nova duhovna paradigma bi bila, po Vigotskom, neke dve zone, a možda i za polutku više, od dosadašnje ili dosadašnjih duhovnih paradigmi. Te bi za ubedljivu masu živih, i svih doskorašnjih u istoriji duhovnosti, koji više nisu živi, duhovnjaka, „zona narednog razvoja“ bila: RASKRINKAVANJE SVIH DUHOVNIH ILUZIJA, svih koje se mogu iščeprkati,  pronaći, bilo gde, u bilo čemu, u bilo kome…

10. Da ponovimo već ranije rečeno: mi jedni drugima ne možemo raskrinkavati iluzije, duhovne i neduhovne, ali možemo svoja objašnjenja, svoje deziluzionističke raskrinke stavljati na raspolaganje svakome kome je skroziranje iluzija nadomak ruke, tj. nadomak duha i duhovnog rezonovanja. Pa – ko voli nek’ izvoli podmetnuti sebe i ono što vidi pod tuš spiranja iluzija. Sančo Pansa nije mogao da Don Kihota ubedi da je vojska na koju juriša – obično, banalno stado ovaca koje razjuruje, zbog čega će ga čobani premlatiti. Ali mu je stavio svoje viđenje na uvid…!

11. I, da ponovimo već više puta ponavljano: ILUZIJE U SVETU DUHOVNOSTI SU NAJOPASNIJE, za njih je nateže probuditi se, otresti ih se, jer su one u svojem sveprožimanju zašle u same korene našeg duha, naših duhovnih i svetovnih (mada su oni u biti dva lica istoga) nazora, našeg rezonovanja, našeg svega SUŠTINSKOG.


1. Baš zato što se opuštanje ne shvata kao višefunkcionalno, već samo kao odmaranje, nisu i svi načini opuštanja istovremeno i načini razgradnje energija koje nosimo negde u sebi.

2. Bilo je ranije više reči o načinu koji je nazvan dubinskim opuštanjem, još ranije – praksom (iz)vankonceptualizma.

3. Tada je rečeno da se izvodi kroz nepomično ležanje na leđima, u čemu je uspostavljana sličnost sa istočnjačkim varijantama joga nidrom ili šavasanom.

4. Kako se sa stupanjem u ovo opuštanje isključuje svaka kontrola uma ili bilo kakvo navođenje, upravljanje procesima koji se potom budu dešavali – ovaj način je i nazvan praksom vankonceptualizma.

5. Kako se ovim procesom postupno razgrađuju energije i sadržaji koji izbijaju iz dubina našeg bića – nazvan je dubinskim opuštanjem, i on se postiže prirodnim putem, spontanim procesima, ne našim nastojanjem, nastojanjem našeg uma na takvoj opuštenosti.

6. Iskustva stečena u međuvremenu i naknadna istraživanja omogućavaju unošenje nekih malih korekcija u ovaj način opuštanja-razgradnje energija i sadržaja koje nosimo u sebi. Male korekcije – koje su u funkciji poboljšanja efektivnosti.

7. Najpre, ne mora se raditi o nepomičnom ležanju na leđima. Sam ležeći položaj omogućuje dublju opuštenost, da li smo u njemu pomični ili nepomični, ne menja suštinski ništa. Uostalom, BOLESNIČKO LEŽANJE je prirodni mehanizam kojem se svako u bolesti SPONTANO priklanja. Ponekad u primeni nepomičnog ležanja nervoza može biti tako jaka, da okretanje na jednu ili drugu stranu samo malo olakšavaju proces opuštanja, a da se sam proces ne remeti.

8. Pitanje odustajanja od upravljanja procesima koji se stupanjem u ovaj vid opuštanja pokreću. Ovde se vankonceptualizam malo menja, BLAGO „narušava“. Kada su MISLI u pitanju.

9. Blagi upliv je u tome što NASTOJIMO DA SE ISKLJUČUJEMO IZ MISLI KOJE SE BUDU POJAVLJIVALE. Da se mi isključujemo iz njih, ili da im isključujemo svoju podršku, da iz njih izvučemo svoju pažnju.

10. Ne da ih potiskujemo, ne da se borimo protiv njih. Samo um isključujemo iz svake od njih, kada se pojave.

11. Isključujemo onda kada možemo. Proces je, poznato je svakome ko je pokušavao sa meditacijom ili ko meditira, vrlo suptilan: roj misli, ili grč misli, ili unutrašnji film – mogu biti tako jaki i opsesivni, da nas vrte, da nam um ili pažnju uzmu pod svoje, minutima, a da toga nismo svesni, ili da na to ne možemo svesno uticati.

12. U ovome je dodirna tačka sa „praznom“ (zen) meditacijom, ali – funkcija i smisao su im različiti.

13. Ležećim opuštanjem mi ne težimo, NJIM SAMIM, PO SEBI, nekakvim posebnim stanjima svesti, nekakvoj kosmičnosti, nekim visinama duha. U ležećem oputanju nam je cilj, najjednostavnije i najbanalnije, kao što se potvrđuje i u nekim smerovima psihoterapije i psihologije – da dopustimo da najdublje pohranjeni, prikriveni ili potisnuti sadržaji, energije, misli, emocije, izbiju na površinu svesti, da se sa njima suočimo i razgradimo ih.  

14. LEŽEĆE OPUŠTANJE NIJE NIKAKVA ATRAKCIJA SAMO PO SEBI, ono je tek samo jedan pol na vagi Ravnoteže. Bez aktivnosti koja dolazi posle njega – i samo ležeće opuštanje bi bilo besmisleno, tj. povlačilo bi nas u nekontrolisano izlivanje sadržaja iz podsvesti ili iz nesvesnog, što je put ka depresiji ili nekim težim psihološkim stanjima.

15. Takođe, ovde nam nije cilj BEZMISAONOST. Mi dopuštamo da se pojavi svaka misao koja po nekim kanalima mora ili treba da se pojavi, nama nije cilj da se nijedna od njih više ne pojavljuje, nije nam cilj volšebno „UTRNUĆE“ uma.

16. Ali, jeste cilj razvijanje SNAGE I VEŠTINE isključivanja iz svake misli koja se pojavi. Time stičemo i demonstriramo snagu vladanja svojim mislima, tj. energijama svojih misli, u seansi u kojoj nismo specifično fokusirani ni na šta; drugo su seanse našeg fokusa na izabranim mislima, idejama.

17. Ovom taktikom takođe nadilazimo mehanizme preko kojih nam se, na nama za sada neznane načine, utiče na same naše misli, na naše misaone tokove.

18. A emocije, koje takođe u ovom procesu opuštanja mogu početi da izbijaju ili da se aktiviraju?

19. Emocije su nam još uvek enigma, i suočavanje sa njima u ovom načinu opuštanja nije nam još sasvim jasno.

20. Emocije mogu da se pokrenu na neke takođe nama neznane načine, na primer, odjednom možemo početi da osećamo neku potištenost. Mogu neke misli da pokrenu neke emocije, kao što i same emocije rađaju neke misli.

21. Iz misli se možemo isključivati, možemo svoju pažnju isključivati iz njih, nije isto i sa emocijama, one kao da su, u odnosu na naše biće – sveprožimajuće.

22. Kao što je iluzija da mi možemo svojevoljno indukovati emocije (da možemo po svojoj volji da osećamo mržnju ili ljubav), tako je iluzija da ih možemo svojevoljno isključivati. Tj. uz oslanjanje na iluzije ništa nam nije nemoguće, drugo je pitanje da li time idemo protiv prirodnih dešavanja u nama samima ili nešto na silu u njima menjamo.

23. Izgleda da je kod emocija suština u smirenom suočavanju, „oči u oči“, u pomirenosti, u tome da ih – istrpimo, bez misaonih podrški i bez pokretanja na akcije.

24. Kako, na primer, izaći na kraj sa strahom od smrti? Preko pomirenosti: neka se desi ono što se mora desiti, ionako na to ne možemo uticati. Ležimo, opuštamo se, možda sve vreme upravo i umiremo – neka bude što mora biti. Kada se seansa opuštanja sa ovakvim mislima okonča – idemo za planiranim aktivnostima.

25. Svako može da se uveri, bar sasvim jasno za energije emocija – one će pri opuštanju izbijati dok tih energija u nama ima; ili će izbijati jake dok ima tih jakih energija u nama. Preko (ležećeg) opuštanja ovi energetski sadržaji vremenom kao da se istutnje, i onda sam od sebe počinje da nastupa jedan dublji unutranji mir.

26. Emocije su energije jačeg intenziteta od misli, i one se uglavnom „nivelišu“ u nekoj prvoj fazi primene opuštanja, razgradnje (čije trajanje zavisi od toga šta ko i koliko toga u sebi nosi). Misli će izbijati i dalje, makar one „najtiše“ i najnenametljivije, funkcionisanje same naše svesnosti vezano je za misli, te ne treba težiti BEZMISAONOSTI.

27. Ali vladanju svojim mislima, u ovom slučaju je to u već naznačenom smislu isključivanja iz svake od njih u toku opuštanja, te nadilaženju takoreći prisilnog bavljenja svakakavim mislima koje nam pri tom padnu na pamet – svakako treba težiti.


1. Još uvek smo na terenu Ravnoteže, već rečeno je da je ona i ključna Tajna i još do kraja nerazrešena enigma. Opuštanje (odmaranje) je njen poseban, a intergralni deo, pa zahteva i posebno objašnjenje.

2. Opuštanje jeste odmaranje od aktivnosti, eliminisanje nagomilanog umora. Ali i više od toga.

3. Mnogima je već iskustveno poznato, a oni kojima nije lako mogu to da provere: nakon višesatnih, višednevnih, višemesečnih aktivnosti – u jednoj, proprocionalnoj fazi, odmaranje-opuštanje je izuzetno prijatno. Dok „klatno“ našeg biološkog časovnika iz neke krajnje tačke pozicije naprezanja ne dođe u neku krajnju tačku opuštanja.

4. Ako nastavimo sa opuštanjem i nakon te krajnje tačke, ako zalazimo sve dublje u podnapregnutost, kreću neki čudni procesi, preko kojih bismo vremenom zašli ili u samu depresiju ili nadomak nje.

5. Misli, emocije, opšte stanje – kao da smo odškrinuli vrata podsvesti, nesvesnog, ili bilo kako  drugačije da nazovemo taj „sektor“ našeg bića.

6. Ekstrem, koji je jedan pol neravnoteže.

7. Ekstrem, kao drugi pol neravnoteže imamo u situaciji kada višesatno, višednevno, višemesečno, bez dovoljnih „doza“ odmaranja, zađemo u hroničnu prenapregnutost.

8. Tu takođe kreću teški procesi, ali, u ovom slučaju zato što, usled stalnog fokusa na onome što radimo – ne dajemo priliku onome što nosimo u sebi, u podsvesti, nesvesnom, ili bilo gde drugde, da se ispolji i kroz ispoljavanje da se razgrađuje.

9. Ne dajemo mu priliku da se dozirano razgrađuje, te ono vremenom može da bukne kroz psihološke probleme, kroz često i teže bolesti, neki smatraju – i kroz sudbinske udare.

10. I jedna i druga linija neravnoteže vodi, zavisno od njene dubine, postupnoj degradaciji uma i tela. Kako godine odmiču, kako se um i telo ovaj način „izraubuju“.

12. Ili se um i telo istroše, a nije davano oduška skrivenim energijama i mislima da isplivaju u svest i razgrade se, ili oni i previše isplivavaju u svest, pa „sagorevaju“ um i telo.

13. U Ravnoteži, u formuli „(bar približno) koliko aktivnosti – toliko opuštanja“ ceo ovaj proces se odvija najbezbolnije što je moguće, te, na jednoj strani – aktivnost razvija, na drugoj – opuštanjem se oslobađamo energija koje nosimo u sebi (koje su kodirane u DNK, ili blokirane u isprogramiranostima od detinjstva, ili dobijene inficiranjem u kontaktim sa teškim sadržajima uslova u kojima smo, itd.).


1. U najgrubljoj i najbanalnijoj manifestaciji naša Ravnoteža

znači: koliko naprezanja, aktivnosti, radnog angažovanja, napona,

toliko, proporcionalno, ili bar približno proporcionalno, odmaranja,

opuštanja, nenaprezanja. Jasno je da je u našim haotičnim ličnim i –

zemaljskim uslovima ovaj prvi princip Ravnoteže neprimenljiv

ili skoro neprimenljiv, ili primenljiv sporadično i uz velike muke.

Ali, da bi vnam bio, došao kao ubedljiviji, uzmimo suprotne ekstreme,

na ekstremima se pojave najbolje uočavaju. Uzmimo situacije,

brojne i brojnih vidova neravnoteže, uzmimo njihova ispoljavanja,

uzmimo stanja, psihološka i stanja svesti, koji ih prate, uzmimo

bar samo neke posledice. Situacije u kojima je neko po ceo dan,

bukvalno ili skoro po ceo dan, angažovan, u poslovima, u radu,

u obavezama i aktivnostima, i uzmimo situacije u kojima je neko

po ceo dan, danima i danima, bez ikakvih obaveza i naprezanja.

Bar sporadično, delimično, oba ova ekstrema poznata su možda

svakome od nas. Uz sve nesvodljive varijable naših života, kao i

naših ličnosti – manifestacije oba ekstrema neravnoteže poznata

su svima. Na jednoj strani su začeci psihosomatskih smetnji ili

čak i oboljenja, od kardiovaskularnih do svih ostalih brojnih,

na drugoj strani su začeci sklizavanja u depresiju, ali često sa –

sličnim manifestacijama kao i u prethdnom polu neravoteže,

uostalom, neravnoteža je neravnoteža, suštinske muke su iste.

 

2. Dakle, za početak, ovaj najgrublji, okvirni princip Ravnoteže:

koliko naprezanja i aktivnosti – toliko isto odmaranja i opuštanja.

I nema ovaj princip veze sa duhovnim igrarijama i metodologijama,

bio neko u duhovnosti ili ne bio, muke neravnoteže i Ravnoteža

ista su mu priča, samo što kroz duhovnost on daje drugi smer

onom delu svog vremena i Energije u kojem je angažovan, kao što

i sve duhovne ambicije glatko padaju vodu ukoliko nisu bazirane

na principima Ravnoteže. Toliko načelno, za početak, mada ovako,

tek samo uopšteno, od slabe praktične koristi, bez dodatnih priča…


1. Kako nas vladari imaju na dlanu i mogu se poigravati nama

dok smo u neravnoteži, jasno je zašto su naši životi organizovani

po principima neravnoteže, te zašto smo uopšte te iste principe

prihvatili kao sasvim normalne principe ljudskog funkcionisanja,

o Ravnoteži niko i ne brine, nikome vrednost nije. Na primer:

kod jednih je uzor raditi i uraditi što više, često – opsesivno,

kod drugih, naprotiv, uzoran je život bez ikakvih naprezanja,

pojam Raja i vezuju za takvu perspektivu. Zbog svega toga

i onome ko bi pokušao da svoj život reorganizuje, a upravo

po principima Ravnoteže, vrlo teško bi to išlo, i to zbog svih

iznuđenosti, svih iznuđenih angažovanja, u okviru profesije,

kao i van nje, u kojima niko ga ne pita – da li je u Ravnoteži,

da li bi hteo ili voleo da mu bude dopušteno da drugačije

organizuje svoje angažovanje. Što ne treba da bude brana,

da se nečemu što je potencijalna baza naše stabilnosti, snage,

ne teži onoliko koliko nam to uslovi u kojima smo – dopuštaju.

 

2. Princip „koliko naprezanja – toliko opuštanja“ je vrlo jasan,

ali zbog svega prethodnog potrebno je zaista mnogo veštine,

da se on konkretizuje i operacionalizuje u uslovima u kojima

svako od nas živi. To je ono mnoštvo varijabli za koje nas

ni drevna, ni modernija duhovnost uopšte ne pita, koje samo –

metode nude, metode koje treba skoro mehanički upražnjavati,

a ako ne baš mehanički, a ono svakako pravolinijski lako.

Mnoštvo varijabli zbog kojih ne znamo kako bi primena,

konkretna, navedenog osnovnog principa izgledala: svako

u različitim stanjima ne-Ravnoteže već jeste, i nije mu baš –

svejedno kada krene sa onim što mu je strano, na primer,

sa mnogo više opuštanja, od onoga što već ima u svom

ritmu življenja; takođe, različiti su intenziteti angažovanja

u okviru onih osam svakodnevnih sati, a negde i više ih je,

uz to i različitih su domena, negde su oni fizičko-manuelni,

negde intelektualni ili vezani za sedenje bez praktičnog

angažovanja, svuda onda kao pol dualnosti u delu van

tih obaveza treba da dođe nešto suprotno, ali, da obiđemo

sve te zamršenosti, evo kako bi izgledao načelni okvir…

 

3. Na osam sati radnog (na poslu) angažovanja trebalo bi

da dođe osam sati opuštanja, da bi se tek došlo u osnovnu

Ravnotežu, međutim, kako je to praktično neizvodljivo,

uzmimo da je dovoljno da to budu, na primer, dva-tri sata,

opuštanja, možda dalja primena ritma Ravnoteže anulira

one osmosatne „nanose“. Uostalom, u svemu ovome, baš –

zbog svih naznačenih varijabli, svako mora da se napregne

i prati sebe samog, ako bi pokušao da isproba bilo šta od –

ovde predočenog. Nakon ta tri, pretpostavljena, sata odmora

ritam Ravnoteže može biti, na primer: sat angažovanja plus –

sat opuštanja. S tim što bi dalje u tom preostalom vremenu

trebalo pronaći najbolju kombinaciju, tako da u satima

angažovanja budu aktivnosti koje su komplementarne

onima kojima smo već bili prinudno opsednuti na poslu,

dakle, ako radimo posao koji nije uopšte vezan za vidove

fizičko-praktičnog angažovanja, trebalo da bi imamo bar

jedan sat takvog angažovanja u ovom drugom delu dana.

 

4. GDE NAM JE TU VOLŠEBNA DUHOVNA METODOLOGIJA?

Vreme za promišljanje ili čitanje tema koje su iz domena

duhovnosti, svakako će se nekako naći u ritmu ostalog dela

dana, ali – glavna metoda čišćenja i energetskog stabilizovanja –

već je ugrađena sama po sebi u ovakav jedan ritam Ravnoteže,

u užem smislu u delu koji je označen polom opuštanja, a biće

u vezi sa tim dodatnih objašnjenja. Prostor za ulaganje naše

Energije u viziju boljih uslova, sa više slobode u organizaciji

našeg vremena, minimalni manevarski prostor samim ovim

već imamo, dakle, i u dosta velikim ograničenjima koja su,

po pretpostavci ovakva. A već cele slobodne dane, vikend,

i drugi dani… možemo, ako smo znatiželjni, baš da probamo,

da organizujemo ih doslednije po ovim principima, što tada,

svakako možemo. Pa… valjda ćemo moći dosta brzo i lako

da uočimo razliku u energetici i stanju u kojem smo, između

uobičajene haotičnosti sa naprezanjem i opuštanjem, i ovog,

nekakvog modela. Komplikovano jeste, ali na ovim putevima

moraju biti prava rešenja za enigme kojima smo opterećeni,

sigurno ne u mehanički priimenjivanim metodama i u tamo

nekakvim dalekim kosmičkim pričicama o Univerzumu.


1. Da Ravnoteža glavno je čvorište, u kojem fascinantno ukrštaju se

toliki faktori čišćenja i duhovnog rasta – teško je da poveruje svako

naviknut na staru duhovnu paradigmu, izraslu kako na drevnosti,

duhovnoj, tako i na nama bližoj modernijoj. Ne začuđuje toliko

rasprostranjen stereotip po kojem su nam za duhovni rast ključne

duhovne metode, uz koje nam duhovni rast ispada baš kao jedna…

prijatna, lagodna zabavna igrica, tek malo začinjena primamljivim

teorijskim pričama o ovostranom, još više o onostranom, kosmičkom.

Duhovnost kakva se samo poželeti može! I nije čudo što nam se ovo,

glavno, čvorište svih bitnih faktora duhovnog čićenja i rasta, Ravnoteža,

ako se uopšte spominje i pojavljuje u duhovnim delima i tumačenjima,

toliko marginalizuje i svodi na uopšteni savet koji je toliko neobavezan,

i beskoristan, kao da nam nije ni dat, i bolje da nam nije ni dat, takav.

 

2. Ravnoteža ima mnoga, da priznamo, neuhvatljiva lica, sa takvim

ukrštanjima i prepletima aspekata i faktora, da nam pre dođe čin

dizanja ruku od svakog bavljenja njome, nego da se upuštamo u –

neizvesna odgonetanja tih fundamentalnih tajni prave duhovnosti.

Uzmimo njenu najvidljiviju, nama najpristupačniju, najpristupačniju

i onima koji tek kreću putevima bavljenja duhom, manifestaciju,

a koja se odnosi na naše ritmove i frekvencije, na kojima se sve,

u svetu koji nas okružuje, zasniva. Sve oko nas: smene dana i noći,

naši udisaj i izdisaj, otkucaji srca, i tako dalje. Kada u prirodi ne bi

funkcionisali principi šire Ravnoteže, onda bismo imali samo dan,

ili samo noć, samo udisaje, ili samo izdisaje, i tako dalje. A upravo

po takvim analognim neravnotežama ljudi danas žive na Zemlji,

navedeni i zavedeni, znamo od koga i znamo iz kojih razloga.

 

3. Brojni faktori sveta dualnosti ukrštaju se u mnoštvu kombinacija

u formuli Ravnoteže, na primer, osim već navedenih u sledećoj šemi,

tu su i opozicije: misaoni fokus – bezmisaonost, racionalna logika –

snovida logika, i još dosta ostalih, koje će postupno biti predstavljane.

ravnoteza


1. Obična logika, a gde je tek neka viša, duhovna, dozvoljava nam

da u svetu dualnosti, koja je aksiom, uočavamo Ravnotežu svuda

gde imamo pomirenja polova dualnosti, ili dualna nadilaženja.

Sve dok se priklanjamo samo jednom polu dualnosti, sve dok

opsednuti smo jednim, dok težimo samo jednome od njih, dotle –

u neravnoteži smo, tamo gde je neravnoteža cveta sve što nije

u duhovnosti pravoj prosperitetno, napredno, evolucionističko.

Valjda je i to logično: Ravnoteža je osnova svake stabilnosti,

kako praviti duhovne korake napred, ako takvu osnovu nemamo.

 

2. Fokus na Ljubavi-Svetlosti-Radosti-pozitivi, sam po sebi loš

nije, niti štetan i nepoželjan, ali to postaje ako je samo i jedino

on u duhovnoj igri, u igri duhovnog napredovanja, a u svetu,

kao što je već rečeno, dualnosti. Nema čoveka na Zemlji koji

nema u sebi, koji ne nosi u nekim regionima svoga bića, nešto

od suprotnih vrednosti, suprotnih Ljubavi-Svetlosti-Radosti-

-pozitivi, nosi u sebi ili svakodnevno na svakom koraku biva –

INFICIRAN TIME SUPROTNIM, nemoguće, jer je samo puka

fantazija da se može ući u nekakav svetlosni balon i biti imun

na dualne uticaje sveta dualnosti. Nemoguće, bar za sada, te –

nemoguće bez gigantskih duhovnih pomaka u svom razvoju.

 

3. U Ravnoteži je, u jednom od mnoštva vidova Ravnoteže,

onaj ko dozvoljava svim tamnim, teškim, prljavim, gadnim

energijama i sadržajima u sebi, kroz sebe, dozvoljava da –

izbijaju na površinu, u seansama čišćenja, da ih se oslobađa,

kao što ide raspad radioaktivnog otpada, a da, paralelno sa tim,

ima i seanse, ili trenutke, dane, vreme za fokus na suprotnom,

neka to bude u ovom slučaju aranžman Ljubav-Svetlost-itd.

 

4. Šta se, po svemu sudeći, jer ništa još sa sigurnošću ne možemo

tvrditi, dešava sa opsesijama poput Ljubav-Svetlost-Radost, itd,

a na širem kolektivnom planu? Ako na planeti ima izuzetno mnogo

patnje, podnošenja teških energija, muka, trpljenja, ako ima izuzetno

mnogo ljudi koji sve to podnose, sa svim time se suočavaju, onda,

opet i opet prostologički, znači DA JE PLANETA, VIDIMO, OPASNO BAŠ

OBREMENJENA SVIM TIM, TAKVIM ENERGIJAMA, EMOCIJAMA, ČINIMA,

i svim ostalim lošim sadržajima. Milijarde koje su u mukama, koje

pate, trpe, grcaju – održavaju krhku, takoreći i nepostojeću Ravnotežu

planete, energetsku Ravnotežu. Jer ako takve energije realno i vidno

postoje, neko ih mora prerađivati, inače bi se one gomilale i gomilale,

planeta bi odavno već otišla u sunovrat. Na planeti dualnosti, opet,

i opet – sasvim logično, neko mora da pati, da bi se neko radovao,

onaj ko patnjom prerađuje posledice iluzorne radosti onoga ko se –

raduje. Sa onima koji u raznim vidovima divljaju ili uživaju, opet,

u raznim vidovima, planeta može da bude u Ravnoteži, jeste jedva

postojećoj, ali i ipak nekako postojećoj, zahvaljujući onima koji –

pate, muče se, koji prerađuju posledice onih koji u svojim delanjima

iluzornim divljaju ili uživaju. Da svi skupa paralelno radimo i na –

prerađivanju ličnog i kolektivnog lošeg, i na težnjama boljem, lepšem,

na nastojanju da se već sada bolje i lepše osećamo, onda bi svima

lakše bilo, svi bismo bili bliže svojoj Ravnoteži, i skupnoj na Zemlji.

Ovako, svi koji su na suprotnom polu opsesivnosti takozvanim

pozitivnim i lepim, koji mu opsesivno teže, samo PARAZITIRAJU

na mukama onih koji „nisu u toj priči“. Vešto podmetnuta igra,

da veštije ne može biti! „Pozitivni“ se bore za bolju svoju i onu,

širu, planetarnu, budućnost, a ostavljaju da bremena i otpade

svega planetarno-energetski gadnog prerađuju neki drugi momci!

 

5. Čak je fascinantno kako je naširoko progutan takav jedan baš

grandiozni mamac! Progutan je, jer se igralo, jer su vladari Zemlje

igrali na kartu ljudskog ega, na kartu spontane ljudske želje da –

ne trpi se, da uživa se, da nam bude dobro. Ovakve ljudske želje su –

jedno, a realna priča o realnom stanju na planeti je nešto sasvim –

drugo. Ispada: dajte da nam bude lepo i prijatno, time će se eliminisati

sve ono što je ružno i neprijatno, i više od samo ružnog i neprijatnog!

 

6. U redu je, sasvim u redu i neophodno, da se teži lepom, prijatnom,

boljem, ali – NE BIVA DA TAKAV PROCES IZVODI SE SUMNJIVO LAKO,

bez paralelne demontaže, razgradnje, transmutacije, reciklaže svega –

suprotnog, što nosimo u sebi, ili čime se svakodnevno inficiramo.


Retka su duhovna učenja koja pravo duhovno buđenje,

Buđenje, vezuju za svesnost Karantina-Pakla-Zatvora.

Obično ide suprotno, buđenje se vezuje za prijatne

senzacije i vizije, nešto kao doći nadomak samog Raja.

Dakle, pravo Buđenje je duhovno buđenje u predelu

zemaljskom, nimalo prijatnom i poželjnom, i ono je baš –

traumatično. Rizik koji prati pravo duhovno Buđenje je –

pad energetike i klonulost duha, dospevanje nadomak

depresije. Lakše je duši da ima iluzije o svom životnom

prostoru, nego da shvati i prihvati njegovu surovu realnost.

I tek odatle, od te tačke kreće pravi DUHOVNI PODVIG,

da se čovek snađe, da svom življenju da prihvatljiv smisao,

a tek da počne da razmišlja da li može i kako da menja,

ceo taj zao udes koji ga je inkarniranjem ovde zadesio…

 

Za ovaj, izuzetno važan domen važi jedan od nekoliko

ključeva za Izlaz iz Karantina-Pakla-Zatvora, a rečeno je:

svi ti ključevi se u okviru nove duhovne metodologije

uklapaju kao Rubikova kocka, i oni međusobno, i, takođe,

varijable svakog pojedinca i njegovog života, sa prethodnim.

Taj važan ključ posebna je tema, ovde evo samo nekih

ilustracija kao podsticaja za razmišljanje, dok sam ključ,

za ovaj domen, ne dođe na red. Ilustracije za razmišljanje:

citati takozvanih umnih ljudi iz raznih perioda istorije,

pisaca, filozofa, psihologa, i ostalih, a koji su na svoje

načine opisivali Besmisao, koji ih je zatekao na javi,

nakon Buđenja; da neki ovde duhovni anonimus samo

o Karantinu-Paklu-Zatvoru – baš ništa ne znači, nebitno,

ali – kada armija kreativnih ljudi kroz istoriju o istom

ili sličnom piše i razmišlja, onda tu vredi prst na čelo…

foto1a

foto2a

foto3a

Još jednom, da zabune ne bude: nisu ovi citati sami po sebi

preporuke i orijentiri za Izlaz, oni samo ilustruju fenomen,

stanje koje čeka svakoga ko se uistinu probudi, odnosno,

u ovim citatima se probuđeni prepoznaju, manje-više.

Citati su dati, takođe, zato da budu podsticaji nekakvi

za razmišljanje: zašto ljude ovakav Besmisao snalazi,

pri Buđenju, te, još važnije i teže: šta je rešenje, ključ,

za ovu bravu, za bravu „suštinskog Besmisla“, koji je,

uz Ravnotežu, svakako među najvažnijima u svežnju.