Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: септембар 2018

1. Umreženosti i Materija/materija

Još iz osnovne škole poznato nam je da materiju čine UMREŽENOSTI najsitnijih čestica: elektrona, atoma, molekula.

Čak, valjda, 99% materije čini prazan prostor, njene najsitnije čestice onaj 1%.

Pa se preko najsitnijih čestica, „pogledom“ kvantne fizike, dolazi do „mešanja“ energije i materije, tj. može da se vidi „prelaz“ na kojem energija „oscilira“ između energije, talasa, i čvrstih oblika najsitnijih čestica.

Još samo treba spomenuti da se veze između tih najsitnih čestica ostvaruju jonskim i kovalentnim vezama.

Te čestice imaju svoje valence, koje „govore“ o tome sa kojim drugim česticama mogu stupati u vezu.

2. Umreženosti i građa živih organizama.

I način stvaranja i postojanja živih organizama takođe se zasniva na umreženostima.

Ćelije – tkiva – organi – organizam.

3. Ilustracija: umreženosti i društveni odnosi (virtuelno).

U takozvanim društvenim mrežama (fejsbuk, itd.).

Ako smo (bili) na nekoj od društvenih mreža, a ono otprilike znamo kako se taj tip umreženosti ostvaruje ili kako funkcioniše.

Uzmimo, radi lakšeg prikaza, da svaka osoba ima po tri „prijatelja“.

Čak nije ni potrebno da se ta mreža predstavlja kroz sliku, jer je analogna drugim mrežama koje će kasnije biti šematski „dočarane“.

Osoba A ima (recimo) tri „prijatelja“: B, C i D. Svaka od tih osoba ima svoja tri „prijatelja“, npr B ima za „prijatelje“: E, F i G.

Itd.

4. Ilustracija: umreženosti i društveni odnosi (realno).

– Mreže tzv. društvenih mreža su samo odraz naših umreženosti u realnom životu.

– Samo što virtuelni tip komunikacije omogućuje bolju „vidljivost“ umreživanja i brže i lakše „kretanje“ kroz mreže.

5. Ilustracija: umreženosti i linijski algoritam (virtuelno).

Imamo ih u kretanjima, dešavanjima, u slučaju kada idemo ka određenom cilju.

Mi tu ne kreiramo mreže opcija, već se krećemo kroz njih.

Preciznije, u virtuelnoj ilustraciji: neko (od ljudi) kreira i program sa mrežama opcija, a mi se krećemo kroz njih.

Nikada nisam igrao tzv. igrice, ali sam, igrom slučaja, video druge dok igraju, na primer igru „kanter strajk“.

Igrač obično uvek ima pred sobom više opcija: pravo – podrum, levo – da se popne na zid, desno – da zađe u neki šumarak. Pa kada zađe u bilo koju opciju – opet mu se otvaraju duge opcije.

Naravno, ponekad dođe do kraja u određenoj liniji, npr. dođe do zida.

6. Ilustracija: umreženosti i linijski algoritam (realno).

Opet ista analogija, odnosno – isto podražavanje (u „igricama“) umreženosti opcija i linijskog algoritma iz života.

S tim što je to, naravno, u „igricama“ „stilizovano“, saobraženo potrebama igre.

7. Umreženosti i jezik

– Reči/pojmovi.

– Njihova povezivanja/grananja.

– Široka tipologija veza: asocijativno, kauzalno, prostorno, vremenski, itd.

Na primer: reč/pojam škola.

Uzmimo tri reči/pojma povezana sa pojmom škola: učenikznanjezgrada.

Pa dalje… učenik = knjigaučenjerazvoj.

Itd, itd, itd.

Širenje mreže.

8. Umreženosti i podaci u računarstvu.

– Hijerarhičnost i umreženost u klasifikaciji podataka u računarstvu.

– Iz foldera u folder.

– Do nivoa fajlova ili slika.

– „Konstelacija“ poznata svakome ko ume da barata kompjuterom.

podaci račun.


1. Pojmovnik.

– „Zbirka“ pojmova.

– Objašnjenja po izdvojenim pojmovima.

– Umesto sistema: izlaganje ideja u nekoj oblasti – po pojmovima.

2. Paradigma.

– Obrazac, uzorak, uzorni model.

– U našem slučaju (duhovna paradigma) uzmimo je kao „filtrat“ suština iz sveukupnosti onoga što imamo kao repertoar u duhovnosti/metafizici.

– Teorije, ideje, koncepti, iskustva iz prakse, metode i metodologije, preporuke, vrednosti, modeli, tip rezonovanja, itd.

– Uz pretpostavku da se mogu izvući „zajednički imenitelji“ za teško svodivu raznolikost „materijala“ u ovoj oblasti.

– Jeste teško za uopštavanje, ali nije nemoguće.

– A praktično nam jeste potrebno, ako do sada nije postalo jasno zašto, pokazaće se tek…

3. Stara duhovna paradigma.

– Već je naširoko objašnjavana na blogu.

– Stara, postojeća, propadajuća, zajedno sa starim, postojećim, propadajućim svetom, logično, jer je njegov deo (u oblasti duhovnosti).

– Deo sa svesnim podvalama (osobito u drevnim duhovnim delima).

– Deo sa nesvesnim podvalama ili distorzijama.

– Redukcionizam: mehaničko pojednostavljivanje procesa u svesti (najkarakterističnije po svođenju cele prakse izvođenja promena na jednu, lako primenjivu metodu).

– Iluzije sa duhovnim postignućima.

– Itd.

4. Nova duhovna paradigma.

– U nastajanju.

– Više u lutanjima i traganjima, isprobavanjima, preispitivanjima.

– Ali, u nekom trenutku, nekako, sa njenim zasnivanjem moramo započeti.

– Ne znači da se ona rađa iz pepela, dakle, bez ikakve „žive“ veze sa starom duhovnom paradigmom.

– Ali znači zaista neophodnu sveukupnost novih duhovnih postavki: novog shvatanja procesa u svesti, novog shvatanja duhovnih vrednosti, novog shvatanja duhovne prakse, itd.

– Dakle, veza sa starom normalno da ima, ali uz sveukupnost novih postavki.

5. Novi čovek.

– Stara duhovna paradigma je pokušavala da „donese“ novog čoveka. Samo pokušavala, ali uporno „padala na ispitu“ iluzija.

– Nova treba da traga za načinima RAĐANJA UISTINU NOVOG ČOVEKA.

6. Efektivne promene.

– Već spomenuto, ali da se posebno naglasi.

– Stvar je u efektivnim i NEILUZORNIM promenama, promenama na bolje.

– Koje će proizilaziti iz nove duhovne paradigme.

– Kojima će se zaobići iluzorne zamke:

– za viđenje, odmeravanje efekata mera i koraka, načina koji se preduzimaju sa ciljem poboljšanja, napredovanja, rasta svesti.

7. Novi svet.

– Nova duhovna paradigma mu izlazi u susret, sa novim čovekom.

– Mnogo šira, možda nezamislivo šira kosmička dešavanja i uticaji, ili Programi, vode čovečanstvo ka promenama, guraju ga ka promenama-poboljšanjima.

– Nova duhovna paradigma im izlazi u susret.

– Interaktivno.

– Ona je i refleks shvatanja i prihvatanja preobražajnih uticaja.

– I sama ih, koliko je to minimum-mininalno u datim uslovima moguće, generiše.

8. Instrumenti.

– Nova duhovna paradigma:

– a) svesnost KPZ-Iluzije, iluzija uopšte;

– b) omogućavanje ispravih duhovnih nazora, mišljenja, zaključivanja, itd.

– c) povezani sa svim tim, ali svakako najvažniji su: „instrumenti“ za izvođenje preobražajnih promena.

– Pomoću njih:„obuhvatiti“, koliko je moguće, složenosti:

– a) i čovekovog funkcionisanja,

– b) i uslova u kojima je.

9. Novo mišljenje (logika).

– Nemamo još novo mišljenje, već NAPOR KA novom mišljenju.

– Rađa ga svest o ograničenjima postojećeg mišljenja i logike.

– Rađa ga svest o distorzijama u percepciji i u rezonovanju.

– Napor KA novom mišljenju je i posledica i izlaženje u susret kosmičkim/metafizičkim uticajima širim od domena uticaja Vladara Zemlje.

– Manifestacije tih širih uticaja u fizičkoj ravni:

– logika postmodernizma, logika UVRNUTIH (uvrnutih sa stanovišta stare logike) POVEZIVANJA NEPOVEZIVIH „STVARI“,

– logika „izvrtanja naglavačke“ naizgled stabilnih i „nedodirljivih“ idejnih postavki.

– Novo mišljenje, ovde na blogu „promovisano“ kao „umrežemo mišljenje“, ili:

– mišljenje zasnovano na umreženosti pojmova, ideja…

– Koje je osnova tkanja pojmovnika/“Pojmovnika“.

10. Ažuriranje pojmova u „Pojmovniku“.

– Nasuprot zatvorenosti pojmova unutar sistema – pojmovnik („Pojmovnik“) znači otvorenost za „ažuriranja“.

– Vremenom se spoznajno napreduje u osvajanju novih aspekata svakog pojma.

– Novih aspekata ili novih veza između pojmova.

– Onda jednostavno „ažuriramo“ već dati pojam.

– Izvršimo korekciju, prethodnog, dodamo nešto novo.


Ilustracija za ne-svesnost programiranosti

1.

TAKOZVANO stručno usavršavanje.

Dodatna komedija gratis: stručno SAMOUSAVRŠAVANJE.

Najviše i najgadnije u obrazovanju.

Ali i u zdravstvu. (Za ostale oblasti ne znam.)

2.

Najpre: kao primer sistemskih DISTORZIJA.

I stručno usavršavanje i samousavršavanje zaista jesu potrebni.

Ne treba ni objašnjavati zašto.

Ali kada tu potrebu iskrivite uzduž i popreko, dobijate opako programiranje ljudi, tj. zaposlenih u ovim „sektorima“.

Te ono što treba da je NAPREDOVANJE ispada kao: KOČENJE I NAZADOVANJE.

Takođe i kao totalno neefektivno energetsko iscrpljivanje.

3.

Da ne zalazim u specifične detalje.

Oni su za zaposlene u ovim profesijama.

Tek samo neke naznake ili akcenti, koliko da i oni koji nisu u ovim profesijama imaju predstavu o čemu se radi.

4.

U konceptu stručnog usavršavanja (da se zadržim na obrazovanju, jer ga znam „kao zlu paru“) podmuklo se mešaju: STRUČNO INFORMISANJE I STRUČNO USAVRŠAVANJE.

5.

I laiku je jasno da stručno usavršavanje znači POMAKE NA BOLJE, poboljšanja:

– u stavovima,

– u rezonovanju u okviru profesije,

– u načinu rada, itd.

6.

Sveti oslonac zvaničnog koncepta TZV. stručnog usavršavanja (u obrazovanju) su: TZV. STRUČNI SEMINARI.

(Uvek koristim dopunsku odrednicu „TZV.“, jer je sve to kaobajagi, u pravom smislu – zamajavanje, te bi ispravniji izraz, kad bismo hteli stvari nazvati pravim imenom, bio – stručno ZAMAJAVANJE.)

Na šta se oni svode?

Na prezentovanje informacija o tome kako bolje raditi.

I tu se stavlja znak jednakosti:

– imati „u posedu“ informacije o tome kako raditi bolje,

– po njihovom ispada da je isto što i raditi bolje.

7.

Pa je u skladu sa tom sistemskom glupošću propisano da nastavnici moraju imati 120 sati TZV. eksternog stručnog usavršavanja za pet godina.

Te plus svake godine po četrdesetak sati TZV. internog usavršavanja.

Sa celom tom sumom: smatra se – ispadaš usavršen do neba! Da te majka rođena toliko usavršenog ne može prepoznati!

A ono u realnosti, svim tim sistemskim zamajavanjima u prkos – obrazovanje: tone li, tone!

8.

A šta uistinu biva sa tim informacijama?

A) U jednom slučaju: na jedno uvo uđu, na drugo izađu. Posebno kada su seminari dosadni (što se vrlo često dešava), kada nema ni minimalnog interesovanja za sadržaje, kada učesnici osećaju da su ono što ime se priča teoretičarske prazne priče ili nebuloze, itd.

B) I one koje se nekako zapamte: „izvetre“ već za mesec dana, da ne govorimo o godinu dana i više.

Te se ljudi više i ne sećaju na kojim su seminarima bili, a kamoli da su nešto od onoga što su tamo tobože saznali – „zadržali“ i primenili.

Ilustracije…

Koleginica koja radi u dvema školama zove svoju koleginicu.

Treba da se prijavi za neki seminar, ali se ne seća da li su u drugoj školi već imali taj seminar.

 Pa sledi njihovo komično ubeđivanje: jesu imale – nisu imale.

U drugoj školi, kada je trebalo da se ispune obrasci sa seminarima na kojima su nastavnici bili u toku prethodne godine, stručni saradnik je morao da ispiše koje su to uopšte i seminare imali.

9.

Da ne zalazimo dublje u ovu užestručnu temu…

Između ostalog – ovakav sistemski nakaradan koncept se zasniva i na TOTALNOM NEPOZNAVANJU PSIHOLOGIJE LJUDI, tzv. ljudske prirode.

Ne zna se, ili se previđa iz interesa (jer tzv. stručni seminari su i sistemski vid „tezgarenja“), da se promene, uopšteno, kod ljudi izvode STRAŠNO TEŠKO.

Promene: stavova, načina razmišljanja, načina rada…

To je savršeno jasno i svakome ko je pokušavao bilo kada da bilo šta, čak sasvim „bezazleno“ i sitno, kod sebe promeni (neku naviku, a tek neki psihološki mehanizam).

Nisu promene baš sasvim neizvodljive, ali ne ni onako olako izvodljive kao što neznajše iz Ministarstva prosvete misle.

10.

Ovde obrazovni sistem, DAKLE – UOPŠTENO, JEDAN SISTEM, navodi ljude NA KOLEKTIVNU ŠIZOFRENU PERCEPCIJU.

„Budi pet, deset, sto sati na (tzv.) stručnim seminarima – to će te usavršiti, ti ćeš postajati profesionalno sve bolji i bolji.“

I vi vidite, vi na svakom koraku možete da se uverite: da ovo NAVOĐENJE NA ŠIZOFRENU PERCEPCIJU ZAISTA „RADI“.

Neverovatno radi.

Ljudi ne odmeravaju da li se i šta „POMAKLO“ u njima, kod njih, u njihovom radu, u efektima njihovog rada, već govore – O DOBRIM SEMINARIMA, O KORISNIM SEMINARIMA, O SEMINARIMA NA KOJIMA SU DOSTA TOGA KORISNOG SAZNALI, ITD.

Oni koji su bili na većem broju seminara smatraju se stručno usavršenijima od onih sa manjim brojem seminara. (Maltene kao u Domanovićevoj „Dangi“: hvale se kome je udaren veći broj žigova.)

11.

Ovde odlično dolazi ono što je Cane Partibrejkers rekao za vernike (sa malo izmenjenim težištem njegove izjave):

– Odeš u crkvu, OTRPIŠ LITURGIJU, i misliš da si vernik.

Tako ovde:

– odeš na (tzv.) stručni seminar, OTRPIŠ ga, i misliš da si se usavršio.

12.

I jedan lični „doživljaj“…

Dok sam mislio da mogu nešto, nekako da pomognem da dođe do nekih promena u obrazovanju, izučavao sam nekoliko godina baš posvećeno pedagošku literaturu.

I pisao i neke tzv. stručne radove.

Ta moja saznanja (ima nekih 20-30% ideja u toj literaturi koje nisu akademske nebuloze), povezana sa mojim kritičkim promišljanjem, sa praćenjem dešavanja u praksi, sa mojim ličnim isprobavanjem svega dobrog što sam tamo našao – vidno su menjali moju percepciju, moje pedagoške nazore, itd. Dakle, ispadali su u pravom smislu kao stručno (samo)usavršavanje.

Nasuprot tome – ni na jednom (BUKVALNO NI NA JEDNOM!) (tzv.) stručnom seminaru na kojem sam MORAO da budem, koji sam, BUKVALNO morao da OTRPIM, nisam saznao NITI NEŠTO NOVO, NITI NEŠTO KORISNO.

Isključivao sam se na njima iz svih rasprava i samo gledao da mi vreme prođe, vrlo često uz šaljiva poigravanja (pa su, da se pohvalim nečim, u stvari, potpuno nebitnim) kolege (tačnije, koleginice) volele kada sam na seminaru, jer im je tada zabavnije. (A već i to govori koliko su im seminari sami po sebi privlačni!)

I može se zamisliti frapiranost učesnika i izvođača jednog od poslednjih seminara (na kojem sam bio), a na kojem je trebalo da učesnici pojedinačno kažu: koji je njihov motiv da dođu na seminar i šta su ovde korisno naučili, na šta sam odgovorio (otprilike): ovde ništa novo ni korisno nisam čuo, a došao sam („da budem iskren“) zbog broja sati, jer je Ministartsvo propisalo da moramo imati određeni broj sati tih seminara.

13.

Svoj doživljaj nisam naveo zato što mi je zanimljivo da se hvalim (a čime da se hvalim, kad sam još uvek zarobljenik tog sistema?!), već da bih dao ilustraciju za razliku pozicija nesvesnosti i svesnosti neke zarobljenosti ili navođenja na programiranosti.

Onaj ko nije svestan programiranja: upinje se da sve zahteve (bilo kojeg) sistema zdušno ispunjava, NALAZEĆI IM SMISAO I OPRAVDANJE.

U drugom (mom) slučaju: postoji puna ili bar prilična svest o sistemskom indoktriniranju i sluđivanju.

Iz te svesnosti proizilaze (unutrašnja, ali i spoljašnja, gde se može) DISTANCA I OTALJAVANJE.

Da ne objašnjavam posebno, valjda je razlika svakome jasna:

– između ulaganja Energije kada nešto zdušno posvećeni radimo,

– i kada sa zdravom Distancom samo otaljavamo il OTRPIMO.


Tu jezu koju spominjete, od čitanja Ajkovog štiva, sam ja imala. Trebalo mi je vremena da se to stalozi u meni, sa odlukom da nema svrhe muciti sebe sa citanjem o reptilima i iluminatima. Odlezala sam i odbolova te muke u dusi, sa naknadnim pitanjem pa zasto mi je to trebalo i zasto sam morala da citam. Ali kad sam krenula kao neka nezasita ala, ne mogu da se zaustavim dok ne procitam sve o tome. To mi je bila lekcija. Pre nekog vremena sam imala neke teznje, da kazem planove i ciljeve, zelje i sl. Sad kao da se nicemu ne radujem, ni na pr. novoj stvari, odradjenom poslu , odmoru… niti da zelim nesto jako jako kao pre. Pitala sam se cemu i sve zelje i planovi…kao da se to nesto ugasilo, pa sam se uplasila da ne upadam u apatiju. U stvari sam pocela da se distanciram od svega. Pa sam se i toga uplasila. Kako to da se distanciram, pored svih muka i okretanja u krug, nerviranja, briga u svim sferama zivota. Cinilo mi se da, kad nekome spomenem svoja osecanja u vezi sa tim, kao da preterujem, da je pogresno sam preosetljiva i da sam razmazena. Sto se tice onoga sto zelim je da osecam sta je to ispravno sto je tacno i sta sam ja ispod svih slojeva mene, sta je sve ovo oko mene i u meni, kako dalje sa svim ovim saznanjima i osecanjima, kako se probiti / sad sa ovim sto sam procitala ovde je lakse nego pre, samo kad bi, pored svih obaveza, dan trajao 50 sati pa da se saberem/. A ono sto zelim najvise je, sta je to posle, da je na redu opet ovakav neki zivot na Zemlji? Plasim se da ako je odgovor da, da cu povracati do kraja zivota.

1.

Nije strašno upoznati se malo i sa Iluminatima, Reptilima i sličnim Zlotvorskim sortama.

Čak je i poželjno.

I oni su deo KPZ-šarolikosti.

KPZ, ali i šire svemirske šarolikosti.

Međutim, izvesno nije mudro više im, više od obima elementarnosti, pažnje poklanjati.

Na šta nas navodi g. Ajk i njemu slični autori.

I nije mudro, i može da postane energetski poluopasno.

2.

Neradovanje ničemu…

Dosta je ono široko…

I kao pojam, i za razmišljanje-tumačenja.

Ako ga uzmemo za ono što smo prisiljeni da radimo, ako prelazi u bezvoljnost – onda je dobro.

No, o tome u sledećem tekstu.

3.

Da li je opet na redu neki ovakav život na Zemlji?

To ne znamo.

Po mišljenju nekih metafizičara: mi smo u zatvorenom krugu.

Možda dođe posle smrti neka pauza.

Kao privremeno odsustvo.

Da duša malo predahne.

Pa nazad, u KPZ!

Kao kada nekoga mlatite, pa se onesvesti.

U nesvesti on malo predahne od batina.

Polijete ga vodom, da se osvesti, pa nastavite.

Ima takvih teorija…

4.

MEĐUTIM, ČINJENICA JE DA NE ZNAMO.

A što da se zamaramo umovanjem o onome što je pouzdano daleko od naših spoznaja.

Bar za sada.

A sada se pozabavimo onim što je ovde pred nama.

Ovde i sada.

I nastojmo da radimo na svom razvoju i oslobađanju.

OVDE I SADA.

Koliko možemo.

A šta nakon smrti…

O TOM – POTOM!

Kada tamo dospemo.

Već sam navodio odličnu scenu iz nekog filma V. Alena.

On, sav nervozan (kao i inače u svojim filmovima), sav u nekim verskim preispitivanjima, nije pripadao nijednoj religiji, pa odlučio da se negde „učlani“, da bi bio „zbrinut“ posle smrti, pa sa majkom raspravlja koja religija je najbolja. Otac se pritom nervira: ne može da nađe otvarač za konzerve, ne može da otvori konzervu, da bi jeo. V. Alen (lik kojeg glumi) pita oca: ali kako može da se time ne bavi, šta će kada umre, nepripremljen. A ovaj će: „O tome ću da razmišljam kada dođe taj trenutak. A sada – gde je onaj prokleti otvarač za konzerve?!“

Ili pomalo značenjski bliska dosetka iz jednog Basarinog romana: „Otac mi je celog života bio ateista. Kada je umro, sigurno se šlogirao kada je video da Bog postoji“.

5.

O čemu god da se radi, jasno je: što mi OVDE I SADA ostvarimo veće pomake, steknemo veću snagu duha, više se očistimo, „otresemo“ od svega i svačega (teških energija, programa, itd.) – to bilo gde da „odemo“ ili da budemo gurnuti, nosimo sa sobom svoja postignuća.

I u svakoj sledećoj životno-inkarnacijskoj poziciji teraćemo naviše.

Kao što mora da imaju udela zasluge pre ove inkarnacije u tome što se mnogi od nas nisu olako utopili u rezone i nivo svesti mase.

Jeste to teško, jeste teže što se nismo utopili, ali – preinkarnacijska postignuća nam ne daju drugačije.

Kao što ni naduven balon ne može potonuti, sve i da hoće.


8.

E) Da gušenje i davljenje u digresijama i marginalijama

osvetlimo iz jednog drugog ugla, dakle, to isto, samo –

malo drugačije. Čak je trebalo da ovaj ugao bude prvi:

jer se digresije-marginalije-distorzije „dedukuju“ iz

distorzije sa nerazlikovanjem, tačnije sa nesnalažanjem:

na relacijama BITNO/SUŠTINSKO – NEBITNO ili

marginalno. Ta distorzija je i inače bila „imanentna“

ljudima kroz istoriju, ali je u naše doba baš tragično

dovedena do umoubistvenih razmera, do sluđivanja.

U naše doba od najranijeg doba odrastanja imamo:

zatrpanost, bombardovanost morima informacija.

Uporedimo samo funkcionisanje i formiranje uma,

dakle, svesti, rezonovanja, percepcije: kod deteta,

pre… pedesetak godina, uz odrastanje na livadi,

ili na kaldrmi, i deteta u naše doba, uz – televiziju,

da sve ostalo i ne spominjemo. Uporedimo protok

informacija kroz um u jednom i u drugom slučaju.

Kada „odgledate“ samo jedan film – imate protok

informacija kao nekada da čitavu godinu sedite

kraj ovaca ili bilo šta drugo da radite na njivi, itd.

A um nam u međuvremenu nije povećao svoje

kapacitete u vezi sa skladištenjem informacija.

I jasno je da je umu sve teže da sve to procesuira,

jedna od kobnih posledica je sve izrazitije, mučnije

nesnalaženje, gubljenje na relacijama bitno-nebitno.

Jeste to kobno i gadno i u vezi sa samim mišljenjem,

ali se ono još kobnije i gadnije odražava na našem –

delanju! Mi, tj. čovek današnjice, sve teže, sve manje

razlučuje bitno i nebitno u svom delanju, u poslovima,

koje treba ili mora da uradi. Za ono što mora, jeste da –

niko ga ne pita, ali – i tu jeste važna percepcija, shvata li

ili ne shvata o čemu se radi. To uslovljava ne-zdušno

njegovo angažovanje, a ta razlika ima svoje posledice.

To teško nerazlikovanje bitnog i nebitnog u delanju:

direktno je povezano sa našom Energijom, sa našim –

iscrpljivanjima, eksploatisanjem, a zbog toga su tu –

naši bogovi Paraziti-Zlotvori, zbog toga nam sve ovo

sa distorzijama i čine, ne tek svoje zabave i igre radi.

9.

F) Distorzija koja i nije baš specifično distorzija misli,

ali se donekle može uračunati da joj nekako pripada…

Povezana je sa funkcionisanjem uma „sto na sat“,

sa hiperprodukcijom misli, do pravog misaonog grča.

Na jednoj strani je to potreba da se što više priča,

da se priča i priča, čak je dovoljno da se ima osoba,

kraj sebe, da samo bude STATISTA, da se ne bi baš –

pričalo sa zidom ili drvetom, a što se u usamljenosti

takvih osoba često ispoljava kao razgovor sa sobom,

kroz šapat. Imam takve osobe u okruženju, verovatno:

da ih ima posvuda. „Aha, dobro, to sam uradila, a sad…“

Na drugoj strani, kao drugi vid ispoljavanja distorzije:

sagovornici, govornici, pričaoci – koji se iz petnih žila

naprežu u svojim govorima, nastojeći da budu što glasniji,

iako im je govornik blizu, a kao da s brda na brdo odašilju

svoje poruke. Ovakvo govorno naprezanje, kao agresivno,

više govori o ego-mehanizmima, koji se onda ospoljuju

kroz distorzije u mišljenju, u ovom slučaju – i u govoru.

A koji su nekako u prepletu sa parazitskom prirodom,

sa suptilnim gušenjem i davljenjem drugih, u smislu –

energetike, sa namerom da se skoro prisilno privlači,

vezuje za sebe, za svoj govor pažnja-Energija drugih.

I govorno nametanje sebe, svojih… svega i svačega,

postignuća, kvaliteta, ili indirektno: samog znanja

kojim se kroz nametljivi govor drugi kljukaju.

10.

U redu, to su distorzije (tj. ne u redu, pre – žalosno).

Pravo, mudro pitanje je: kako se snaći u svemu,

u ovim zamršenostima koje nas snalaze, i to baš –

tamo gde nam je potencijalna moć, ali i ne mora

to da bude nekakva posebna moć, već ishodište –

našeg normalnog, najnormalnijeg funkcionisanja.

Kako se snaći i kako se menjati, kako ispravljati –

iskrivljeno funkcionisanje, kako doći do stanja

sa bar osnovnom normalnošću ili korektnošću

naših misaonih tokova? U ovakvom bazičnom

porobljivačkom domenu, u osnovama koje –

omogućuju našu porobljenost i eksploatisanost,

logično je da je sve tako podešeno da se teško ili –

nikako ne snalazimo, da teško ili nikako ne dođemo

do pravih odgovora i rešenja. Ali, to nisu razlozi –

da se ne trudimo, maksimalno koliko možemo.

A) Deo distorzija našeg mišljenja svakako ima

svoje ishodište u dubinskim sferama svakoga od nas,

u DNK-strukturama u koje smo sa rođenjem „uskočili“,

u programima koji su nas tu zadesili, ali i u programima

koji nam se kasnije nakače na sve ovo, koje nam nakače.

Sve u svemu – te dubinske sfere su nam nepoznanica…

B) Postoji zona koju svako može da proveri, ako je –

proverama naklonjen, što je u naše doba baš retkost.

Već je bio tekst o psihološkim i ostalim promenama

koje se dešavaju sa našim osciliranjima na relacijama:

Ravnoteža – neravnoteža. Kako nam se u prvom slučaju

polako misli sređuju, aktivira smisao za red i bitnosti,

u meri u kojoj se tim kvalitetima svako od nas može

u svom individualnom domenu približiti. I suprotno:

kako se dublje zapada u neravnotežu: misli očigledno

postaju sve „zgužvanije“, nepovezanije, gubimo se

lako u digresijama i marginalijama, pa ili dobijamo

misaone „grčeve“, ili nas snalazi „zastoj“ u mišljenju.

Oni koji su prisljeni na „učenje“-memorisanje znaju:

sa zamorom-neravnotežom: i sve teže ide shvatanje

onoga što se čita, sve teže se pamti, sve teže ide

sa rešavanjem zadataka, ako su i oni deo učenja.

Sa „otklonom“-odmorom, menja se situacija.

Dakle, nastojanje na dosezanju i stalnom vraćanju

u Ravnotežu – znači i nastojanje na korekcijama,

u priličnoj meri, i samih naših misaonih tokova.

11.

 Dubinsko opuštanje, kao jedan pol dualnosti, ili:

jedan tas na vagi Ravnoteže, već je naširoko bio tema…

Samo po sebi je vezano i za funkcionisanje mišljenja.

Baš tada mogu da krenu misaoni kolopleti, „filmovi“,

i „svašta nešto“ drugo, ali slično raznim nabrojanim

vidovima distorzija u mišljenju. Pri čemu treba imati

u vidu suštinsku razliku: pri dubinskom opuštanju

mi imamo posla sa izbijanjem sadržaja, energija

programa iz nekih nesvesnih delova nas samih,

dopuštanje da se takve misli „istutnje“ je vid –

razgradnje tih sadržaja koji izbijaju „na videlo“.

Druga je stvar sa distorzijama u mišljenju, i to –

u situacijama kada bi trebalo da funkcionišemo

najnormalnije, najefektivnije, pri čemu bi trebalo

da su nam i misli u skladu sa tim, i više – da one

budu ishodište takvog našeg funkcionisanja.

12.

Za početak – veliki je pomak da uopšte ove distorzije:

uočavamo ili ih, najpre sebi (tj. i ne moramo drugima) –

priznajemo. Najgora zamka je da se uzdamo u mišljenje,

u moć i pouzdanost svog mišljenja, slepi za distorzije.

Čak uz stav da mi mnogo toga bolje od drugih uočavamo,

da imamo moćnije rezonovanje, ispravnije ideje i nazore.

Pogubno kao i stav nesvesnih Karantina-Pakla-Zatvora,

„dijagnoza“ koju su odlično postavili Gete i S. Ruka:

„Najbolji su robovi koji misle da su slobodni“. Najbolji:

za robovlanike, za Parazite-Zlotvore koji nas drže

u zatočeništvu. Baš jedan od ključnih instrumenata,

pomoću kojeg nas drže u zarobljeništvu, videli smo –

jeste naše mišljenje, iskrivljenja naših misaonih tokova.


1.

Videli smo da naše mišljenje može da bude i te kako moćno,

da nam moćno mišljenje jeste ključni instrument za izbavljenje,

u okviru mehanizma intencionalnosti koji je u našim temeljima,

u temeljima našeg izvornog funkcionisanja. Stoga je razumljivo:

što su nas bahati bogovi Paraziti-Zlotvori-Štetočine podjarmili,

između ostalog – podjarmivši nam um, mišljenje, percepciju,

iskrivivši ih, deformisavši, „zguvavši“ ih tako „temeljno“,

da su nam od moći našeg mišljenja ostali samo „dronjci“,

a kod mnogih od nas ni dronjci, nego razbacani parčići.

2.

Suptilnije distorzije u mišljenju tiču se složenijih vidova

mišljenja, apstraktnijih sadržaja, do same, evo, metafizike.

Tu je naučno mišljenje, a na primeru Muđijevih, takođe i –

istočnjačkih duhovnih „rezona“ videli smo kako izgledaju

distorzije u ovom domenu. U ovom slučaju tiču se duha.

Grublje se tiču običnog svakodnevnog funkcionisanja

mišljenja, uslovno rečeno – kod „običnih ljudi“, koji –

predstavljaju tzv. masu, koju metafizički označavamo –

kao Stado, budući da se kod njih radi o jasnoj „unifikaciji“

i poštovanju, sleđenju stereotipa, radi sigurnosti pripadanja

(masi ili Stadu).  Preciznije: svi mi, nezavisno od postignuća

na poljima duha, imamo manifestacije distorzija u mišljenju,

između ostalog i zato što nas zarobljenički status stalno

gura u neravnotežu, ali i iz drugih razloga. Razlika je – da se

sve ove distorzije u masi, a vrlo često i u nadležnim „strukama“,

ne uočavaju na taj način. (Ne bih da ovo bude omalovažavajuće,

razumem moćna iskrivljavanja zbog kojih je do ovoga došlo,

tek – činjenice su činjenice, nazvali ih ovako ili onako.)

Uostalom, jedna od distorzija u mišljenju, koja ovde i nije

posebno izdvojena, upravo se tiče sleđenja stereotipa,

tiče se nekritičkog usvajanja vrednosti i stavova mase:

„tako svi misle“, „što sam pametniji od drugih?“, itd.

 

3.

Dakle, te grublje distorzije u mišljenju možemo da pratimo,

ako ih i sami nemamo ili ako im i sami nismo dobre sluge,

kod ljudi koji nas okružuju. I nije tu stvar ili cilj da vidimo:

„trn u oku brata svojega“, nego: a) da pratimo i shvatamo

sam fenomen sa deformacijama u mišljenju, kako bismo –

za sebe izvlačili pouke, jer su nam drugi ovde „ogledala“,

kao i mi njima u nekim drugim domenima; b) takođe –

da uočavamo i pratimo kako se preko distorzija u mišljenju

drugi odnose prema nama, kako nam zagorčavaju život ili –

utemeljuju, „ažuriraju“ naš zarobljenički status, u delu

koji se tiče njihovih pozicija u odnosu prema nama.

4.

A) Slaba fokusiranost na temu i davljenje u digresijama,

odnosno: slepilo za suštine i padanje u marginalije.

Već sam navodio kako se ovaj fenomen distorzije

kristalno jasno manifestovao u nekadašnjim aktivnim

forumima, čak, neočekivano, na forumima za duhovnost.

A gadno sam podvrgnut ovim distorzijama još uvek –

na tzv. radnom mestu (što li uskočih u ovu poziciju, ajme?!).

Uopšte, ova distorzija se jasnije uočava na svim skupovima,

sednicama, sastancima, na kojima postoje definisane teme.

Posebno ako ih vodi neko ko je debelo u ovim distorzijama.

Tu samo, svesnome, treba stati pa gledati kako se ljudi –

guše i dave, zatrpavaju digresijama i marginalijama.

I sastanak, razgovor, dogovor, koji bi trebalo da traje

pola sata, oduži se na dva-tri sata, uz prazna naprezanja.

(Naravno, u slučajevima kada ovo dolazi do izražaja,

u nasleđenom socijalističkom maniru pričanja praznih priča.)

Ta se distorzija može specifičnije odrediti, otprilike, kao:

prepuštanje asocijacijama (njihov „slalom“) povodom tema,

a ne produktivno, progresivno bavljenje direktno temom.

Evo „svežeg“ primera, „mog“, kojem sam bio podvrgnut.

Tema je bilo usvajanje pravilnika o bezbednosti učenika.

Naglašena je obaveza škole da brine o bezbednosti, pa –

spomenut primer ovdašnjeg problema sa psima lutalicama.

A onda se na to nadovezale skoro čitav sat asocijacije:

o nekoj mrtvoj besnoj lisici u nečijem dvorištu, pa dalje:

o nedovoljnim kapacitetima kao-prihvatilišta za pse,

o položaju pasa u postojećim odeljenjima kao-prihvatilišta,

o babi koja pištaljkom doziva pse kada naiđu šinteri, itd.

Da ti se kosa digne na glavi od ovakvih nebuloznih digresija.

A psi lutalice se nigde u pravilniku, logično, ne spominju.

5.

B) Rad uma u vidu produkcije nepovezanih misli „sto na sat“.

Kao vrtlog u umu koji zamagljuje percepciju, svesnost –

trenutne situacije, tj. vrtlog koji vodi stalnom isključivanju

iz trenutne situacije. Tolov metod: „Biti pažnjom ovde i sada“,

njegova poznata „moć sadašnjeg trenutka“, upravo je usmerena –

ka eliminisanju tog vrtloga, ka našem usidrivanju u „trenutku“,

ka svesnosti situacije u kojoj smo, bez „zavese“, vrtloga misli.

Metoda beskorisna, jer se vrtlog misli ne eliminiše naporom

uma da nema takve misli, da isključi „besomučnu“ produkciju.

To „stišavanje“ misli postiže se Ravnotežom, jer neravnoteža:

upravo i jeste jedan od generatora takve „hiperprodukcije“,

ako ne računamo opterećenja iz podsvesti, sa kojima se treba –

uhvatiti u koštac. Ali opet i opet: Ravnoteža je i tu oslonac.

6.

C) Misli koje sam (možda i ovde) označavao kao nesuvisle,

a za koje i sami uočavamo, ko je imao ili ima sa njima –

nekakvog iskustva, da su bukvalno uvrtanje, iskrivljavanje.

To su pomisli na neke uvrnute, besmislene, neželjene

postupke, postupke koji su zaista potpuno neprimereni

situaciji u kojoj smo, od kojih čak možemo da se plašimo,

kao od nekakvog „stranog tela“ ili „strane komande“.

Da se skoro plašimo – u slučajevima kada su to impulsi:

češći i jači, mada su uglavnom retki i „bezopasni“.

U nekom jačem obimu oni se bliže zoni šizofrenije.

Što je pesnik G. S. Venclović iskazao kao: „Evo,

sam to vidim, / da neki drugi zavičaj zločest / u mome

telu (da dodamo – u umu) vojuje“. Ilustracija, jedna…

Cimer-komšija, iz studentskih dana, odličan student,

normalnog ponašanja, ali iskren, poveravao mi se:

naiđu mu, ne stalno, ali ponekad, neke čudne misli,

kao da nisu njegove, da uradi nešto što je totalno –

blesavo, nenormalno, i ne iz neke željene zle namere.

Na primer: stoji na semaforu, čeka tu sa drugima,

da pređe ulicu. Pred njim starija žena. I javi se pomisao:

da gurne „tu babu“ pod prvi auto koji nađe. Niti je zna,

niti mu je želja da joj se nešto osveti, nego, onako,

„bez veze“. Kao i u nekim drugim situacijama, dok –

gleda kroz prozor (bili smo na trinaestom spratu):

da bi moglo i da se skoči dole, ne da bi se ubio,

nego, onako kao ideja o onome što bi se moglo…

Naravno, on je imao svesnu kontrolu i nikada –

nije ništa u smislu ovakvih misaonih impulsa uradio.

Ali, takvi impulsi su mu se ponekad, „onako“, javljali.

7.

D) Ponavljanje jednog te istog, istih ideja, rečenica,

fraza, u dužem, čak višemesnom periodu  neizmenjenih.

Jasno je: ima situacija u kojima moramo da ponavljamo,

svoje ideje, ono što smo već negde govorili, a sada:

pred drugim sagovornicima, itd. Ovde se radi o tome:

a) da se um ne bavi razrađivanjem ideja koje imamo,

već ukopan u jednim istim – sa uživanjem ih ponavlja;

naravno, radi se o idejama koje su deo naših nazora,

o suštinskim idejama, ne o prepričavanju događaja,

utisaka o raznim dešavanjima, u kojima različitosti

uslovljavaju i naše različite priče; b) da se skoro uživa

u ponavljanjima istih ideja i stavova, a to je kao da se –

bez naprezanja vozimo po nekoj sili inercije, gde smo –

samo uložili napor dok nismo uspostavili inerciju.

Van ove distorzije, izvorno – um treba da je kreativan,

da teži preispitivanju i „ažuriranju“ svojih ideja.

(Ovo ponavljanje istih ideja, valjda se podrazumeva,

ne treba mešati sa suštinskom doslednošću, sa kojom –

imamo da se generalno držimo istih idejnih kurseva.

Uopšte zakonomernost ponavljanja u našim životima

mnogo je složenija od ovakvog uprošćenog prikaza,

te nam je neophodno naknadno pozabavljivanje njime.)


1.

Bodlerova pesma „Albatros“ „obrađuje“ se u srednjoj školi.

Zaobilazimo nastavna tumačenja pesme: zamajavalačka jeza.

A u stvari, svaka bolja pesma, svako bolje umetničko delo,

ima svoju metafiziku ili metafizička ishodišta i tumačenja.

Drugačije rečeno: sve što imamo na Zemlji – takođe ima:

svoja metafizičke, nadfizičke uzroke, izvore, navođenja.

Ali zbog jakih sila Haosa, Distorzije i antirazvojnosti:

i oni koji su se trudili da dopru do metafizičkioh uzroka –

bivali su opako ometani ili podvrgavani distorzijama.

Te su mnogi, osobito umetnici i filozofi, bili nadomak –

ozbiljnijih metafizičkih odgonetanja zemaljske realnosti,

 ali – nažalost, samo nadomak, i tek u nekim slutnjama.

Ako mi, sa malo većom rezistentnošću na sile distorzije,

produžimo dobre smerove ili linije koje su oni začeli –

dobijamo potpunije i prihvatljivije metafizičke slike.

2.

Najpre uzgredni osvrt na književni pravac simbolizam,

kojem pripada „Albatros“, a opet – sa nadifizčkog nivoa.

Po nazorima simbolista: ovaj svet, objekti i dešavanja –

predstavljaju mrežu simbola, „kao kroz šumu ide čovek –

kroz simbole“. A simbol, kao stilska figura: predstavlja –

apstraktna značenja koja nam otkrivaju konkretnosti.

Metafizički razvijeno ovo objašnjenje je povezivo

sa onim što smo govorili o višim, duhovnim svetovima –

kao apstraktnima u odnosu na ovaj naš fizički svet.

I tako da mi u „konstelacijama“ ovog sveta odgonetamo

uticaje i nešto od „repertoara“ viših ili duhovnih svetova.

3.

Albatros, ptica širokih krila, veličanstven dok leti.

Kada sleti na tle ili na palubu – nespretan i smešan,

dok hoda, gega se, jer mu duga krila smetaju u hodu.

Dodatno u pesmi: „dokoni mornari“ ga maltretiraju.

Treba u pesmi uočiti suštinski simbolički momenat:

velika krila, koja albatrosu omogućuju veličanstvenost,

dok leti – istovremno ga čine neuglednim dok hoda.

„Tom kralju azura i pesnik je sličan“, veli Bodler.

I pesnik je veličanstven dok stvara, „na krilima mašte“.

Dok je u svom svetu ili u svetu poetskih uzvišenosti.

Ta ista moć ili veličanstvenost – čine ga „trapavim“,

nesnalažljivim dok funkcioniše u „običnom“ životu.

Poznata je kvalifikacija: da su umetnici „malo čudni“.

4.

Da malo metafizički nadogradimo ideje iz „Albatrosa“.

Budan, svestan, čovek nešto razvijenije svesti, duhovan,

povišenih vibracija svesti – svejedno kako „označen“…

Takođe: veličanstven, moćan, sa zavidnom uzvišenošću –

dok je van mase i funkcionisanja u „običnom“ životu,

dakle, dok može fokusom da bude na sadržajima i temama

primerenim svom stanju i vibracijama svesti i/ili duha,

dok pronicljivo sagledava ustrojstvo postojećeg sveta,

zalazeći u pozadinu izvan iluzija od kojih je satkan,

ili dok se bavi vizijama novog sveta kojem teži.

Ta ista veličanstvenost i moć kamen su mu oko vrata,

„džinovska krila koja smetaju da kroči“, kao albatrosu,

dok kao eksploatisani zarobljenik nevoljno funkcioniše

u svetu na koji je osuđen, u takozvanom običnom životu.

Tada je i preosetljiv, kao što je rečeno ovde u komentaru –

hipersenzibilan, ili, kao što reče jedna duhovnjakinja:

čovek Budan i ravijenije svesti, izložen delanju u masi,

isto je što i osetljivi instrument u koji lupamo čekićem.

Cilj je: da takav nađe načine da svoju veličanstvenost,

i svoju izvan ovog sveta faktičku moć – vešto proširi

na svoje funkcionisanje u masi i u tzv. običnom životu.


1.

Zanimljivo bi svakako bilo malo detaljnije se pozabaviti

„biserima“ Papađija i Muđija, kao nasumice odabranih

predstavnika savremenih duhovnih nazora i strujanja.

Ali, postojeća energetska zona mi to ne dozvoljava.

Dodatno što moram dati „šansu“ sopstevnim uvidima,

te mi je luksuz da raspetljavam tuđe, otkrivam im distorzije.

U ove i još „par“ osvrta na naše savremenike upuštam se –

tek da pokažem na nasumičnim izborima duhovnih nazora

savremenika – neprihvatljivosti koje „stavljaju pod pitanje“

postojeće-propadajuću, a opšteprihvaćenu duhovnu paradigmu.

2.

Jedan od njihovih, i ne samo njihovih, već istočnjačkih,

duhovnih imperativa: isključiti um, da bi se došlo do bića.

Um nam je štetan, stvara maglu i projekcije, brana ka biću.

Um kreira ubeđenja, predrasude, stavove, sve sputavajuće,

što čoveka onemogućuje da dođe do sebe, do svog bića.

Te po ovome ispada: kada se to odbaci – čovek se oslobađa.

3.

Indikativna ilustracija: Papađijevo vođenje do unutrašnjosti –

žene koja počinje da se smeje „kao luda“ (posebna priča).

On stalno ponavlja: „Ne mrdaj!“, tj. ne kreći se, opusti se.

Primarno „nekretanje“: „Neka tvoj intelekt takođe ne ‘mrda’“.

On joj jezikom daje direktive kako da isključi svoj um.

Jezik je odraz misli i mišljenja, a odnosi se na ukidanje misli.

Ona sama čuje jezik, koji takođe provocira misli kod nje.

I ona treba da svojim mislima same svoje misli ukine,

 da ih nadiđe, „prevaziđe“, da zaustavi proces mišljenja,

da bi doprla u svoju unutrašnjost, gde je čeka njeno biće.

Kada joj nastupi histerični smeh, on je srećan i ohrabruje:

„To je dobro, to je blaženstvo, radost, sloboda, prosvetljenje“.

4.

O kakvoj distorziji se radi u ovoj istočnjačkoj igrariji?

O naopačke postavljenim funkcijama uma i mišlejnja.

Um i mišljenje su nam loši, po nas štetni gospodari.

Ali mogu da nam budu, ako smo vešti, odlične sluge.

U haosu postojećeg modela našeg funkcionisanja –

tačno je da nam i um haotično funkcioniše, zaista –

najčešće radeći na našu štetu, a da to i ne znamo.

Ako su nam već neki Moćni, Zlonamerni i Vešti

iskrivili sve to što su u nama i u našem mišljenju –

iskrivili, ne znači da je rešenje da sve to „amputiramo“,

već da nađemo načine da ispravimo i stavimo u funkciju.

Već i sada ima situacija u kojima možemo da naslutimo –

koliko nam je um moćan, i koliko tek može da bude.

Tragajmo za tim, a ne za metodama „atrofiranja“.

5.

Um i mišljenje kao smetnje da dopremo do bića i Bića.

Jeste to tačno dok nam um razdešeno funkcioniše.

Ali nikako ne može da bude tačno u suprotnom slučaju:

kada funkcionisanje uma dovedemo u red, harmonizujemo.

Baš naprotiv: takav moćan um je „eksponent“ bića/Bića,

on omogućuje realizaciju bića/Bića u fizičkoj ravni.

6.

Jedan od satsanga – Muđijevo posebno naglašavanje:

ući u unutrašnjost, u tišinu, u blaženstvo bića/Bića.

Podrazumevani metod: isključivanjem uma i misli.

Da li je Muđi u biću/Biću dok daje takva objašnjenja?

Teško da jeste, jer on pomoću uma i mišljenja to daje.

Ako je blaženstvo biti u bezmisaonosti bića/Bića –

što uopšte drži satsange, koji se mogu držati jedino –

pomoću jezika i uma, mišljenja, pomoću kontakata,

koji opet i opet znače angažovanje jezika i mišljenja?!

Nego ima potrebu da misli i govori, da deluje u ovoj ravni.

Kako god da se okrene – podvale sa satsang-modelom.

7.

A i šta znači: utišati um i ući u sopstveno biće/Biće?

Umom se sledi koncept uma za zalaženje u tu „zonu“.

Um postavlja cilj: ući u svoju tišinu, ući u biće/Biće.

Ali, taj isti um u vezi sa ciljevima se vezuje za slike.

Ako ne baš za jasnije slike, a ono za jasnije predstave.

Kako ću ja da znam da sam dospeo baš u biće/Biće?!

Ja treba da verujem gospodinu Muđiju i sličnima mu –

da primena procedure koja vodi ka biću daje rezultate –

baš onakve kakve oni opisuju. Treba samo da im verujem,

a da pritom nemam opipljivije orijentire – gde sam.

Da li sam ja to baš u biću/Biću, ili u nekakvom stanju,

psihološkom, koje je samo jedno od psiholoških stanja,

u koje se zalazi isključivanjem misli, a ne neka mistika,

sa bićem/Bićem i nekim specijalnim stanjima svesti.

8.

Histerični plač ili, češće, smeh, koji često spopadaju –

na satsanzima ljude vođene do tišine uma i do bića.

Pri čemu se očigledno satsang-vodiči tope od miline.

Kao: eto efekta, eto POKAZATELJA efektivnosti

cele procedure i metodologije koju propovedaju.

Pri čemu trezvenoj osobi, dok sve to posmatra,

ljudi, koje snalazi takva histerija, deluju žalosno,

toliko da je neke od snimaka izliva tih „buđenja“ –

teško, mučno odgledati do kraja. A tek diviti se…!

9.

Misterija tih histerija, u stvari, ima sasvim jasno –

psihološko, tačnije – sociopsihološko objašnjenje.

Situacija u kojoj je grupa ili masa „podešena“ –

na određeni tip doživljaja, sa određenom sinergijom.

Od balkanskih svadbi do nekih velikih svečanosti.

Atmosfera u takvim situacijama „ponese“ svakoga.

U ovom našem slučaju – ljudi dolaze na satsange:

– za koje znaju da sami po sebi znače „biti blizu“,

„blizu Boga“, preko posrednika satsang-vodiča,

kao osobe sa specijalnim duhovnim postignućima;

– i ljudi takođe znaju da se na takvim satsanzima

dešavaju mala ili veća čuda, otkrovenja, „buđenja“…

Te misterije sa histeričnim plačem ili smehom nema.

10.

Da napravimo neke poveznice svega ovog sa nama,

tj. sa ponečim od ideja i metodologije ovde na blogu.

Unutrašnja tišina ili isključivanje misli nisu nešto –

što se postiže direktivama ili usmerenjima samog uma.

Bilo da nas tuđi um u tome usmerava ili mi sami.

Tako što se KAO CILJ postave tišina uma i ostalo.

Takva postignuća samo mogu biti, ako se ne igramo,

posledice procesa koje mi pokrenemo u sebi, ali –

čije tokove ne možemo znati, ni tokove, ni ishode,

niti vremensku dinamiku: tada i tada će biti nešto.

A sve to „na okupu“ imamo primenom opuštanja –

koje nam je ovde jedno od metodoloških uporišta:

dubinsko ili ležeće opuštanje, a u sklopu Ravnoteže.

11.

Prva je „stvar“ sa pokretanjem ovakvog procesa:

silazak u sopstveni pakao, suočavanje sa jezom –

svega onoga što nosimo u sebi, u „dimenzijama“

koje su nam ispod „vidljivosti“ i kontrole svesti.

Tek sa razgradnjom tih energija i programa –

može nam nastupati ta prijatna bezmisaonost.

Ali ne kao neko specijalno postignuće po sebi,

kao uzvišeni cilj koji znači kontakat sa bićem.

Već sasvim nemistično – kao naš odmor uma,

odmor od misli, od produkcije ideja, od „kretanja“.

12.

A van toga: ne da suština nije u bezmisaonosti,

već naprotiv: u spoznajnoj i preobražajnoj snazi –

uma, misli, koncepata, sveukupnosti naših napora.

Mi smo bića intencionalnosti, kao što je isticano,

i ne možemo normalno funkcionisati i živeti,

ako je slamanjem vodimo gašenju i atrofiranju,

radi neke maglovite mistike uranjanja u biće.

13.

Poznati istočnjački ideal: prijatnost bezmisaonosti.

U redu je on, nesporna je ta prijatnost, „ima nečeg“.

Ali…! Što ne bismo govorili i o drugoj prijatnosti:

o prijatnosti misaonih tokova, o nizanju naših misli –

koje su uzvišene, nadahnjujuće, ispunjavajuće…?!

 


Jelena, nisi jedina, ima nas još sa sličnim iskustvom. Samo kod nekih od nas to duže traje. To se dešava hipersenzibilnim osobama. To je i prokletstvo i dar. I dešava se praktično od rođenja. Statistički, hipersenzibilni ljudi su manjina. Tako da, ko je svestan u kakvom realitetu živimo, prolazi kroz razne torture, psihičke i fizičke, i nije u stanju da se pomiri sa takvim konceptom, za čiju kreaciju je odgovorna većina koja ne smatra da ima problem sa time što joj nedostaje senzibilnost. Mi smo u manjini, ovo je njihov svet, za koji mi osećamo da mu ne pripadamo.

1.

Masa nesvesnih, zvana Stado, koja čini čovečanstvo.

Nesvesna svoje ekploatisanosti i zarobljenosti.

Naprotiv, sa golemim iluzijama slobode i moći.

Po principu „Najbolji su robovi koji misle da su slobodni“:

– tvori gusto energetsko planetarno tkanje.

Kojim KPZ-Mrcvarilište održava u funkciji.

I po mogućstvu ga još i usavršava, ojačava.

2.

Muka je pojedincima da budu iole svesni i Budni.

Unutar takvog jezivog KPZ-Mrcvarilišta.

Da budu svesni zarobljenici nesvesnih zarobljenika.

Te muke i ta jeza su ovde već uveliko opisivani.

 

3.

Pitanje je: jesu li i koliko nesvesni odgovorni?

4.

Na fizičkom planu: da, i te kako, nesporno.

Jer ko drugi do oni – održavaju KPZ-Iluziju.

Svojim zdušnim ulaganjem životne Energije.

U iluzije smislenog i vrednog zemaljskog života.

5.

Na metafizičkom planu: i sami žalosni – nisu!

Jer ko bi na sopstvenu dobrobit želeo:

 – da bude nesvestan i da arči životnu Energiju.

Da parafraziram babu iz „Tesne kože“:

– Na KPZ-gluposti, na fantome, na besmislice!

Da neštedimice rasipa životnu Energiju…

I time svakako stvara gorke posledice –

na sopstvenom višeinkarnacijskom planu.

I da utvrđuje i ojačava svoju nesvesnost.

6.

Tu jasno čitamo „Rukopis“ Moćnih Zlotvora.

Samo su Zlotvorski Moćnici mogli to da učine.

Da ovako unakaze čovečanstvo, srozaju ga do Stada.

Pa još tako perfidno, da ispada sve svojevoljno.

Kao: čovečanstvo je sebe i svoju civilizaciju krojilo –

unakazilo i iskrivilo po slobodnom opredeljenju.

7.

I zaista je gigantski duhovni napor potreban!

Iole svesnima i Budnima, da uopšte opstaju.

A tek da imaju snage i smelosti da razmišljaju:

– o buđenju svojih izvornih moći, o oslobađanju!


1.

Opravdano mi se čini!

Da „sa druge strane bloga“ Metodologija o kojoj pišem deluje uvrnuto i prave duhovnosti nedostojno.

Nije mi bitna originalnost, već da imamo efektivna rešenja.

Ali… koliko mogu da se setim malog mora duhovnih dela i tekstova kroz koja sam prolazio:

– jeste ova Metodologija dosta originalna.

Ali je to uvrnuta originalnost, koja ne „pleni“ i ne pridobija.

2.

Podsećanja radi…

Osnova Metodologije koja se ovde nudi je:

– u fundamentalnosti Ravnoteže i stabilnosti.

Ravnoteža i stabilnost nisu sinonimi za rast svesti.

Ali jesu neizostavna osnova bez koje nema rasta svesti.

Generalno rečeno:

– u pitanju je model sa proporcionalnošću naprezanja i opuštanja.

Ne mehanički primenjenom, već orijentacionom i približnom proporcionalnošću.

Generalno rečeno…

Nadovezuju se na tu „generalnost“ brojne ličnosne, duhovne, životne varijable.

Tako da bi za svakoga tek trebalo definisati njegov lični model.

3.

Žao mi je što verovatno većini… bar onih koji ovo eventualno čitaju…

…Iskustvo, dešavanja u životu i procesi u svesti:

– ne pokazuju i ne dokazuju onoliko kristalno jasno koliko meni tu fundamentalnost stabilnosti i Ravnoteže.

Dakle, ne radi se o smišljenoj teoriji radi teorije.

Niti o primeni nečega što verujem (duhovni placebo) i umišljam da daje neke efekte, a koje ne mogu elementarno da uočavam i pratim.

Radi se o procesima koje kristalno jasno kao na dlanu pratim svakodnevno.

I mogao bi svako ko se „podesi“ na veze koje su već objašnjene.

4.

Šta to može da vidi i prati onaj ko dospe do ovakvog „platoa“?

Fascinantnu uzročno-posledičnu vezu:

– osciliranja između Ravnoteže i neravnoteže,

i:

– osciliranja između različitih stanja svesti, te „stanja“ percepcije i uma.

Naravno, ne mogu se ta složena dešavanja „sabiti“ u jedan „tekstić“.

Tek evo nekih „akcenata“…

5.

U Ravnoteži ili bliže zoni Ravnoteže:

– SPONTANO NAM SE AKTIVIRA SLUH ZA BITNO.

Van zone Ravnoteže (što dalje – to uočljivije):

– fokus nam je sve slabiji,

– centrifugalne (od „centra“ fokusa) „sile“ misli sve jače,

– gubljenje u detaljima i detaljisanjima sve pogubnije.

6.

Povezano sa prethodnim…

U Ravnoteži i bliže zoni Ravnoteže:

– MI RITMIČNO-PLANSKI VLADAMO SVOJIM ANGAŽOVANJEM,

– ZDRAVA DISTANCA SE SPONTANO BUDI.

Van zone Ravnoteže (što dalje – to uočljivije):

– mi se zatrpavamo poslovima i aktivnostima, obavezama, planovima,

– do pravog grča, do prave inercije, do energetskog kolapsa.

Tada, sasvim očigledno:

– POSLOVI I AKTIVNOSTI VLADAJU NAMA.

Pa kada se ovo poslednje „upakuje“ sa distorziranim sluhom za bitno:

– čini nam se da su svaki posao i aktivnost bitni,

– da se moraju, po svaku cenu, često i što pre, realizovati.

I oni se nižu i nižu!

Bilo da ih sami biramo.

Bilo da nas drugi njima zatrpavaju.

A šta ako moramo?

Ovde je stvar u našem stavu.

I ja toliko toga MORAM da uradim.

Ali se na nebitnome i na glupostima ne angažujem ZDUŠNO.

Takođe nastojim da se van toga vratim u Ravnotežu (ako me ono što moram udalji od nje).

7.

Sa Ravnotežom dobijamo:

– smirenost koja je prilično (ako ne i bukvalno) dubinska,

– jednu opštu prijatnost,

– smirenost u pokretima,

– spontano-operativni sluh za bitno (u onome što radimo, u govoru, u svemu).

A u neravnoteži sve suprotno, da ne nabrajam…

8.

U ČEMU JE OVDE POENTA?!

Jeste mi ova baza Metodologije uvrnuta.

Pa šta da radim?

Ali se njome SASVIM REALNO dopire do nekih od izvornih principa našeg funkcionisanja.

Mi u ovom slučaju primenjujemo neke postupke.

Tačnije vodimo računa o ritmičnosti našeg angažovanja/opuštanja.

Poželjna stanja svesti i uma dobijamo kao SPONTANE POSLEDICE PRIMENE TIH „NAČELA“.

Dakle, Ravnoteža, stabilnost, poželjna stanja svesti i uma – nisu u ovom slučaju neke nebulozne duhovne/metafizičke priče.

Nisu duhovni/metafizički koncepti u koje treba da se „ufuramo“.

Tu je ključna razlika između ove uvrnute duhovne Metodologije i stare-postojeće duhovne paradigme.

9.

Ta ključna razlika se može i malo drugačije iskazati.

NEMA NIKAKVE SPECIJALNE MISTIKE U RAZNIM METODAMA RELAKSACIJE!

Kao što se duhovni propagatori upinju da dokazuju.

Meditacija, joga, pa posebno joga-nidra, pa autogeni trening, posebna muzika, itd.

Tobože: one nas uvode u neka posebna stanja svesti.

One nam izidižu svest.

Metode relaksacije su samo jedan pol dualnosti u sprezi angažovanje-opuštanje.

Ništa više od toga!

Tj. može opuštanje da nas uvede u „posebno“ stanje svesti.

Ali ako dolazi nakon preteranog angažovanja.

Ako znači povratak Ravnoteži.

Nema te svemoćne duhovne metode koja može prekim putevima da nas oslobodi „hipoteke“ neravnoteže!

10.

Dakle, može neko da se, po „recepturi“ nekog smera postojeće planetarne duhovnosti:

– napreže do sutra i prekosutra, a možda i posle toga.

Da:

– bude u biću/Biću ili sa njim(a),

– da uđe u nirvanu,

– da uđe u kosmičku svest,

– da kontaktira sa Univerzumom,

– da kontaktira sa „Sebstvom“, „Višim Ja“ i drugim svetlosnim čudesima,

– itd, itd, itd.

NIŠTA OD TOGA:

– ako ne poštuje izvorne principe našeg funkcionisanja,

– a koji nas vode bazičnoj Ravnoteži i stabilnosti, ili nam ih donose.

„Ništa od toga“: u smislu realnih efekata.

11.

Da naglasim već naglašeno:

– Ravnoteža i stabilnost nisu sinonimi za rast svesti.

– Ali jesu neizostavna osnova bez koje nema rasta svesti.

Odnosno:

– Ravnoteža i stabilnost su neophodne baze za efektivno, kreativno, ispunjavajuće bavljenje bilo čime.