Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: ponavljanje (repetitivnost)

1.

Iz dana u dan.

Čovek odlazi na (tzv) posao.

Ponavlja iste radnje.

Kao robot.

Ponavlja sve isto ili slično.

Pa i tip komunikacije sa drugima.

Tip reagovanja.

2.

Iz nedelje u nedelju…

Raduje se vikendima.

Raduje praznicima.

Odmorima.

Unapred ih iščekuje.

Kao mini-spasenja.

Predahe.

Od robotizovanosti.

3.

U čemu je smisao?

Cele te šeme.

Da se zaradi novac.

Od kojeg zavisi sve ostalo.

Da bude „sa ljudima“.

Da se ostvari.

Ljudski, profesionalno.

4.

Ispunjava li on taj smisao?

Pita li se uopšte.

Da li ga ispunjava.

Naravno – ne pita se.

Zato ispada da ga ispunjava.

Kad bi počeo da se pita…

Smisla ne bi bilo.

5.

Nije problem u ponavljanju.

Nema života bez ponavljanja.

Koje je i u temeljima prirode.

Prirodnih procesa i dešavanja.

6.

Problem je u pravcu ponavljanja.

Da li ono održava tapkanje u mestu?

Urušavanje?

Da li otupljuje i sluđuje?

7.

Ili je tek samo fon?

Potka na kojoj tkamo.

Svoj rast.

U tom slučaju…

Ponavljanje je dobra inercija.

Koja omogućuje lakoću.

Lakoću obavljanja posla.

U daljem sledu: lakoću življenja.


(Bilo je možda još značajnih duhovnih otkrića ovde na blogu, značajnih razrešenja enigmi i našeg funkcionisanja i našeg oslobađanja. Ako ih je još bilo, onda je možda ovo jedno od (naj)značajnijih. Vreme će pokazati da li je tako, a dok se vreme u vezi sa tim ne oglasi – imam prava da verujem da jeste ovako kao što mi se čini. Te da u tom međuvremenu uživam u ovome što mi se čini ili što se babi snilo…)

Koliko mi je poznato – od E. Kuea, kroz ideju o autosugestiji, potiče metoda koja se zasniva na PONAVLJANJU, možemo reći – papagajskom ponavljanju, a vezano za nastojanje na izvođenju promena i za postizanje ciljeva, u domenu svog zdravlja, ponašanja, u domenu sudbinskih tokova.

Savremen(ij)i tajnaši su već uveliko razgranali ove početne ideje i korake, kroz često i složenu metodologiju, ali u kojoj opet ključni oslonac ostaje – PAPAGAJSKO PONAVLJANJE. Bilo verbalno, bilo kroz vizualizaciju. Bilo da je to forma cilja kojem se teži, bilo forma ISHODA, kao slika već postignutog cilja.

Treba li PONAVLJATI (ono što je ovde na blogu već naglašavano) – da (papagajsko) PONAVLJANJE nije primereno IZVORNOM FUNKCIONISANJU LJUDSKOG UMA?! Ponavljanjem istih rečenica, ideja – um se obogaljuje, neurotizuje, kreativno slama, umrtvljuje. U svakom slučaju – stavlja van tokova normalnog, njemu primerenog funkcionisanja.

To je smer od ponavljanja ka umu.

A smer od uma ka ponavljanju: ako iz uma stalno „cure“ jedne te iste ideje i priče, znak je takođe nekakvog njegovog poremećaja. Ne poremećaja u metalnom smislu, već poremećaja izvornog funkcionisanja uma.

Ponavljanje kao baza delovanja u okviru tajnaštva (stalno i stalno ponavljaš jednu te istu rečeničnu formualciju cilja kojem težiš ili ponavljaš zamišljanje slike cilja), ponavljanje pri čitanju molitvi, u mantranju, takođe i u nekim vidovima meditacije – sasvim su bezazleno štetni vidovi u odnosu na ŠIROKO INSTITUCIONALIZOVANO PONAVLJANJE, a u okviru školskih sistema.

Postojeće, ČAK PLANETARNO obrazovanje zasniva se bazično na KRETENIZUJUĆEM PONAVLJANJU sadržaja učenja. Zato moram da ponovim (!) izuzetno pronicljivu kvalifikaciju akademika P. Savića: „Imamo obrazovanje koje nam kretenizuje decu!“. Lekcija se „UČI“ tako što se više puta pročita, pa se više puta ponovi. Jedna, druga, treća, peta… Pa idu ciklična ponavljanja u formi TZV. obnavljanja. Što se sve zaniva na SULUDOJ IDEJI da znanje čine OKAMENJENE IDEJE koje se na silu ubacuju u um.

Bio je ovo malo širi osvrt na ulogu ponavljanja rečenica i ideja u funkcionisanju uma, radi informisanja, a nama ovde je potreban momenat ovog ponavljanja u sklopu nastojanja na izvođenju promena.

Ne tvrdim da tajnaši kroz ponavljanje nisu postizali efekte, njihove zasluge u demonstriranju efekata uma na izvođenju promena uvek sam naglašavao, uz stavljanje na stranu svih njihovih plitkosti i duhovno-psiholoških zastranjenja. Daje ponavljanje efekte na izvođenju promena, KAO ŠTO JE NEKE EFEKTE DAVALO I ORUĐE IZ KAMENOG DOBA!

Dakle, umu nisu svojstveni ukrućenost i statičnost u formi ponavljanja, već STALNA AKTIVNOST, u formi prerade informacija i dolaženja do novih viđenja, preispitivanja, shvatanja, uvida, u formi stalnih prestruktuiranja postojećeg fonda ideja.

No, krenimo malo nekim drugim putem, putem koji nam se otkriva u duhovnim istraživanjima koja se dobrim delom obelodanjuju ovde na blogu.

Dovoljno se ne razumem u računarstvo da mogu da pretpostvaljam da ažuriranja programa znače izmene i nadopunjavanja dodacima, RADI USAVRŠAVANJA, radi boljeg i efikasnijeg funkcionisanja… (Imam neki tablet, dakle, andorid-formu, koji tek povremeno koristim, pa kad počnu da mi iskaču ažuriranja, dođe mi da zavapim: „Aman, ostavite me na miru! Pa zar mora stalno sva ta ažuriranja?!“.)

Uzmimo neki cilj, koji za sebe definišemo, na primer: „Imati, steći stabilnost i Ravnotežu“. Taj cilj se može razraditi u vidu mini-programa, ali programa u nekoj najelastičnijem smislu (ne sa pojmom „program“ u nekom pravom informatičkom vidu): šta shvatamo kao stabilnost i Ravnotežu, kako mislimo da ih možemo postići, koje praktične korake nameravamo da preduzmemo.

Po tajnaškoj proceduri i metodologiji mi bismo to što smo kao program zapisali – podvrgnuli REŽIMU STALNOG PONAVLJANJA, verovatno svakodnevnog, možda i više puta dnevno. DOK NAM UM NE PROKLJUČA! Pa nije ni čudno da se kod mnogih koji krenu putem ovakvog ponavljanja javi psihološki pritisak, te odustaju.

Po RECEPTURI AŽURIRANJA PROGRAMA: MI BISMO SE GORE DEFINISANOM PROGRAMU CIKLIČNO VRAĆALI, TE PONEŠTO DODAVALI, PONEŠTO MENJALI. Možda novi uvid, možda nešto što smo o tome pročitali, a prihvatljivo nam je, možda bismo i povremeno prestruktuirali ceo program, možda bismo uneli i neke korekcije u sam program, jer možda vremenom shvatimo da smo u nekom od glavnih smerova programa pogrešili, itd. ALI NA OVAJ NAČIN DOBIJAMO JEDAN ŽIV I ZANIMLJIV PROCES, PRIMEREN KREATIVNOJ PRIRODI UMA.

Sad pogedajmo Zlotvorsku lukavu prirodu!

MI VEĆ FUNKCIONIŠEMO PO NJIHOVIM NAOPAKIM PROGRAMIMA, ILI PO NJIHOVIM ISKRIVLJENJIMA NAŠIH IZVORNIH PROGRAMA. Oni su nam životni ambijent tako vešto podesili, da nas STALNO I STALNO NAVODE NA AŽURIRANJA TIH NJIHOVIH PROGRAMA ILI ISKRIVLJENJA. Te nas, dakle, navode na ojačavanje i „širenje“ tih njihovih programa ili iskrivljenja. Ako, na primer, programirano stresogeno reagujemo i na najmanje životne sitnice – MI DOBIJAMO STALNO SITUACIJE PREKO KOJIH TAJ PROGRAM AŽURIRAMO. Um nam se tu svesrdno uključuje na našu štetu.

Zato je, ako se upustimo u promene – đavolski teško izvoditi ih. Ažuriranja starih antirazvojnih programa se ukorenilo do nivoa INERCIJE, a zaista treba imati snage za ažuriranja novopostavljenog programa, kao i za, što je povezano, izvođenje praktičnih koraka u vezi sa tim, tamo gde su praktični koraci mogući.

ŠTO SVE MANJE AŽURIRAMO STARE PROGRAME, A SVE VIŠE NOVE – TO STARI PROGRAMI SVE VIŠE ATROFIRAJU, A NOVI SE UČVRŠĆUJU. Jeste ovo jednostavan i zaista delatan princip, ali – toliko je u svemu ovome potrebno vremena, strpljenja, istrajnosti, jer treba računati i na dodatna stalna Zlotvorska treskanja, da ovo što je teorijski vrlo jednostavno – u praksi ispada kao vrlo teško i komplikovano.

Te se ljudi radije i ne upuštaju u promene. Ali to onda znači da se prepuštaju starim programima. Eventualno oni mogu da odolevaju ažurnom ažuriranju (pleonazam, koji u ovom kontekstu ima smisla) starih programa, ali – ne uspostavljaju nove i faktički funkcionišu po starima.

Pisanje ovde na blogu se takođe može sagledavati u kontekstu AŽURIRANJA PROGRAMA.

Ciklično sam se vraćao onim temama koje su u nekoj formi i inače u okviru mojih ciljeva, te sam im dodavao nova sagledavanja i nove uvide. Možda ponekad i značajnije menjao stare koncepte-programe, što je moglo da ispadne kao nedoslednost, a što, u stvari, ima drugačiju prirodu. Te otuda tekstovi koji drugima mogu da deluju kao ciklično puko ponavljanje istih tema.

Opravdano ovo što je ovde objašnjeno drugima možda neće značiti bogznašta, meni lično sa ovim uvidima se raspetljavaju mnoge metodološke zavrzlame. Što ne znači kako mi se čini da je sve razrešeno, ali – jedan značajniji pomak svakako jeste u pitanju.

 

DAKLE, OBRATITE PAŽNJU NA TO KOJE OD SVOJIH PROGRAMA SVOJIM RAZMIŠLJANJIMA, TE IZ NJIH PROIZAŠLIM POSTUPCIMA I REAKCIJAMA – AŽURIRATE!


Mehanizam „šta-ako?!“. Verovatno dosta, kao što se kaže – frekventan, prisutan, korišćen (rabljen)… Mehanizam koji iskazuje bojazan pred onim što nas u budućnosti čeka, samo po sebi ili u vezi sa nekim poslovima, ciljevima. „Šta-ako?!“ negde ne stignemo, a taj odlazak nam je u nečemu presudan. „Šta-ako?!“ nam se desi neka nezgoda, „šta-ako?!“ se nekome našem bližnjem nešto desi, itd.

„Šta-ako?!“ je samo verbalni okidač, jedan od milion, za strepnju, brigu, stres…

I DOLAZI KAO IRACIONALNA REAKCIJA. U kojoj, pri kojoj, kao što kaže Lipton, um pogrešnom percepcijom dešavanja šalje pogrešne signale telu, svim organima, tkivima i ćelijama i one prelaze u režim „bori se ili beži“, iako nikakvih racionalnih situacionih povoda za to nema. A kada nam se aktivira odbrambeni sistem, isključuju se, delimično ili potpuno, razvojni i imuni sistem (a valjda ovaj poslednji, kao unutrašnji odbrambeni, „vuče“ dosta naše energije), i eto nam „fešte“, psihosomatike, itd.

Mada i ovde Lipton nešto previđa, previđa nešto – previđajući našu isprogramiranost od strane bogova Parazita-Zlotvora-Bitangi. PREVIĐA DA NIKO OD NAS NIJE LUD DA SVESNO POGREŠNO PERCIPIRA SITUACIJU I SVESNO NAVODI ORGANIZAM NA NAOPAKU REAKCIJU! Takva pogrešna, suluda, iracionalna i tome slična rekacija proizilazi iz programa koji nam se u svesni prelivaju preko nesvesnog uma. Svesni um, ako hoće, može da ne vidi nikakve povode za stresogeno reagovanje, ali – IMPULSI IZ NESVESNOG UMA SU JAČI. Gde su realni povodi za stres u situaciji kada neko ide na prve ljubavne sastanke, gde kada student treba da izađe na ispit, gde kada učenik dobije slabu ocenu, itd?

I takve situacije, naše reakcije i misli koje se pri tom javljaju – UPORNO SE PONAVLJAJU! Možemo mi da primećujemo u takvim situacijama kako tu nema povoda „za paniku i za stres“, svesna konstatacija nam ništa ne znači. PONAVLJANJIMA SE OVI, KAO I BILO KOJI DRUGI, PROGRAMI IZ NESVESNOG UMA SAMO UKREPLJUJU, STABILIZUJU, OJAČAVAJU.

Onaj već isticani ključni momenat PONAVLJANJA!

A, takođe smo videli, mi upravo ovim istim putem ili načinom, PONAVLJANJEM, možemo da „udaramo kontru“ tim programima iz nesvesnog uma ili iz naših nesvesnih regiona.

NAJJEDNOSTAVNIJE: FORMULIŠEMO REČENICU (jednu, dve, više) KOJOM ISKAZUJEMO SUPROTNO ILI ONO ŠTO ŽELIMO DA IZMENIMO U TAKVOM SVOM PROGRAMU. Na primer (improvizujem): „Imam stabilnost i distancu (može dodatno: u odnosu na sve ove događaje)“.

Impulsi iz nesvesnog uma nam pokreću misaone tokove: „Šta-ako?!“, „Šta ako ne položim ovaj ispit, onda neću dati uslov, ako ne dam uslov, a moji nemaju novac… ITD,ITD,ITD?!“

Za ovaj misaoni hod (kod) stižu nam impulsi iz nesvesnog uma, KAO REFLEKSI PROGRAMA KOJE U NJEMU NOSIMO. PONAVLJANJEM istih situacija, i naših reakcija, emocionalnih i misaonih – MI TAJ PROGRAM (kao i sve druge na isti način) SAMO UČVRŠĆUJEMO, POTKREPLJUJEMO.

A možemo, kad bismo hteli, kad bi nam to imalo smisla: da baš pri tom ponavljamo rečenicu-rečenice koje iskazuju nameru da takav program promenimo, u gornjoj improvizaciji: „Imam stabilnost i distancu!“. Što da nas vrklja (odličan narodski izraz iz mog kraja, u smislu: navođenja na haotično kretanje tamo-’vamo) mehanizam „šta-ako?!“, kad možemo umesto njega da ponavljamo svoju formulu promene. Kad možemo da ponavljanjem onoga što svesno postavimo (izaberemo) povratno delujemo na same programe koje nosimo u sebi, tj. u svom nesvesnom umu?!

Sve bi to bilo lako i krasno, da nam bogovi Paraziti-Zlotvori-Bitange nisu i ovde, kao i na toliko drugih mesta, postavili FANTASTIČNE ZAČKOLJICE!

Ima neki film (rekoh već – godinama filmove ne gledam, za scene iz nekih od njih sam poslednjih godina saznao iz priča drugih) u kojem neki junak pokušava da koristi upravo opisanu formulu, formulu ponavljanja. On, valjda, ne sme da izlazi napolje, neki strahovi, depresija, itd. I onda, u nekom trenutku, on reši da izađe, ponavljajući (otprilike): „Dobro sam, dobro sam, smiren sam, smiren sam…!“ I – nakon desetak koraka panično se u trku vrati u svoj stan.

Druga ilustracija: moje pokojni deda Živadin (verovatno ga većina onih koji ovo eventualno budu pročitali ne poznaje). Dok sam studirao, čitao sam i pokušavao da primenjujem Kuea, tj. njegove principe autosugestije. A dedu su mučile strašne migrene. I ja mu onda preporučim da pokuša da koristi ono što i ja, da uporno ponavlja neke rečenice kojima bi izmenio svoje stanje. Nešto kao: „Bolovi prolaze, prijatan osećaj u glavi“. Ne sećam se da li je deda probao, ali se sećam njegove dileme: „Ali, KAKO DA PRIČAM DA ME GLAVA NE BOLI, KAD MI PUCA OD BOLOVA?!“.

RAZLUČIMO OVDE NEŠTO IZUZETNO BITNO!

JEDNO JE TRENUTNI PLACEBO EFEKAT, DRUGO JE DUGOROČNI UPORNI RAD ILI FOKUS NA PROMENI PROGRAMA NESVESNOG UMA!

Znamo za placebo/nocebo efekat: ubedimo sebe u neko stanje i – to stanje trenutno i aktiviramo, postignemo. Imamo, valjda još od upravo spomenutog Kuea, eksperiment sa davanjem pacijentima obične vodice, za koju im je rekao da je neki poseban lek, i – dobijao je u visokom procentu efekte kao da im je davao onaj pravi lek koji im je predočavao. Isto su nam svima poznati primeri i za suprotno: da sebe ubedimo da ćemo se u nekoj situaciji loše osećati, i – ubeđenje nam se ispuni.

PONAVLJANJE OPISA-ZAPISA CILJA-PROMENE JE TRKA NA DUGE STAZE, U KOJOJ DUGO NEĆE BITI NIKAKVIH EFEKATA! JER SE RADI O VELIKIM TEMELJNIM PROMENAMA U NAŠIM ISPROGRAMIRANOSTIMA! Zamislimo koliko bi neozbiljni programi u nesvesnom umu bili, koje olako urušimo, KAO ŠTO MI OČEKUJEMO I ŽELIMO, samo uz malo mantranja! Duboko usađeni programi, koje smo dodatno i sami ponavljanjem svojih situacijama neprimerenih misli i reakcija samo ojačavali, ne menjaju se tako brzo ni tako lako.

Dakle, kada se „upuštamo“ u ponavljanja opisa-zapisa cilja-promene mi moramo da računamo na duži period rada ili fokusa: a) najpre da eliminišemo loša ponavljanja kojima loše programe ukrepljuemo; b) a onda da lagano i strpljivo ustanovljujemo nove programe.

TO TEŠKO IDE, JER JE NAŠE DELANJE, POTKREPLJIVAČI ZA NAŠE DELANJE SU VEZANI ZA – EFEKTE! Ako relativno brzo ima efekata nečega što radimo – oni nas energizuju, potkrepljuju da nastavimo sa tim delanjem. Ako nema efekata – nema motiva, nema energizovanosti.

No, to moramo sami sa sobom da razrešimo ili raščistimo! Da li hoćemo da i dalje trpimo torturu svojih loših programa, ili, kao što kaže Hamlet (doduše, on to kaže u jednom drugačijem smislu): „Ustati i svemu (svoj toj isprogramiranosti) učiniti kraj!“

Da je model ponavljanja opisa-zapisa cilja-promene davao i daje rezultate – praktično su dokazivali i dokazuju brojni tajnaši ili oni koji su svojim aktivnostima njima slični. Doduše, kao što je ranije rečeno – nažalost, to njihovo delanje je usmereno na ciljeve koji ih uranjaju u Iluziju još dublje, ali – samu metodologiju su odlično demonstrirali.


Odvajkada se predstava o učenju svodi na sluđujuću repititivnost: pročita se nekoliko puta pasus, ili dva-tri, neke lekcije, odlomka iz udžbenika, pa se nekoliko puta ponovi; pa opet isto sa sledećom manjom celinom, pasusom ili dva-tri, pa – dok se ne dođe do kraja, lekcije ili odlomka. Pa se onda sve to zaokruženo celo ponavlja.

I – kad počnete tako „NAUČENO“ gradivo da papagajski recitujete nastavniku, on se topi od miline. Kad biste mu rekli da je to proces intelektualnog kočenja i mentalnog obogaljivanja učenika, on bi vas gledao belo (ili zeleno, na primer). Da li učenik papagajski izrecitovano shvata ili ne, ne menja na suštini, paket spakovanih informacija on svakako mora da usiljeno nabuba, onako kako su date u udžbeniku ili onako kako mu ih nastavnik zada.

KADA U BUDUĆNOSTI BUDEMO PONEKAD SPOMINJALI OVAKAV PROCES „UČENJA“ – JEZA ĆE NAS PODILAZITI, otprilike kao kada danas gledamo filmove strave i užasa.

Ovakvo usiljeno pamćenje, zapamćivanje gradiva-informacija je NEPRIRODAN PROCES UČENJA. NESAGLASAN SA PRIRODNIM SVOJSTVIMA NAŠEG UMA. Psihološki pritisak koji ovakvo „učenje“ izaziva očekivan je i NORMALAN.

NEĆETE NAĆI JEDNOG JEDINOG UČENIKA NA CELOM SVETU KOME JE OVAKAV PROCES „UČENJA“ PRIJATAN! A spoznavanje i pravo učenje, obogaćivanje i ojačavanje intelekta, izvorno bi trebalo da su prijatne i ispunjavajuće aktivnosti. Što se i pokazuje u slučajevima kada nešto čitamo, bez tuđe ili samonametnute presije da pamtimo sve što čitamo.

Um, iako nam nije čitav usled tuđih intervencija, ipak nekako sam procesuira potrebne informacije, možda nam je to preostalo od naše izvorne, od strane bogova-Parazita neoštećene prirode.

Ovde govorimo o ponavljanju vezanom za naše misli i ideje, za proces mišljenja, ponavljanje vezano za fizičke postupke je nešto drugo.

Dakle, ima nekih ponavljanja, misli i ideja, koji jesu funkcionalni, da ne zalazimo u taj deo. MEĐUTIM, SVA USILJENA PONAVLJANJA SLIČNA ONOME KOJE SE PRAKTIKUJE PRI „UČENJU“ – NEPRIRODNA SU I NEEFEKTIVNA, nezavisno od toga koji efekat želimo njima da postignemo. TAKVA PONAVLJANJA SU SAMO VIDOVI PRESIJE NA INTELEKT, NA KREATIVNE IMPULSE NAŠEG UMA.

Odnosno, usiljeno ponavljanje predstavlja blokiranje razvoja uma i kreativnosti. Naravno, kada je prisutno kao kontinuirani proces, kada ponekad ponešto na ovaj način uradimo, naravno da ne ostavlja trajne loše posledice.

Ovaj imput bogova-Parazita u obrazovni proces – naravno da nije mogao da mimoiđe ni duhovnost, pogotovu ne duhovnost!

Za divljenje je (ironično) svakodnevna posvećenost mantranju ili čitanju molitvi, u praksama nekih duhovnih orijentacija! Bilo bi zanimljivo da se nekako uđe u njihova psihološka stanja i misaone procese pri tim „prakticiranjima“. Kada se prvi put, ili prva dva-tri puta pročita neki tekst, um registruje značenje. Što se sve dublje zalazi u ponavljanje čitanja ili izgovaranja istog, značenje pročitanog se sve više odlepljuje od onoga što se čita ili izgovara. I čitanje ili izgovaranje se pretvara u značenjski prazan hod. To je i stvar čiste logike i psihološke prakse. No, sve ovo je, naravno, problem onih koji su posvećeni ovim vidovima duhovne „prakse“, mi, kao što smo već istakli, nastojimo da dopremo do našeg izvornog prirodnog funkcionisanja, jer su nam u njemu praktični ključevi za rešavanje suštinskih problema naše zarobljenosti u Karantinu-Paklu-Zatvoru.

A naše izvorno funkcionisanje znači da ne bežimo apsolutno od nekih, sporadičnih, povremenih ponavljanja nekih sadržaja i ideja, bukvalnih ponavljanja, ali PRIMARNO ZNAČI: UMESTO STALNIH PONAVLJANJA – SPOZNAJNO PRODIRANJE SVE DUBLJE I DUBLJE, PO POTREBI I ŠIRE, u svim onim vidovima u kojima se sada pokušaji preobražajnih praksi zasnivaju na repetitivnosti.

SPOJ SPOZNAJNOG I PREOBRAŽAJNOG.

Kod tajnaša, zavisno od pravca, takođe važna i – repetitivnost. Ponavljanje iste slike ili vizije, ponavljanje afirmacija, kod E. Kuea ponavljanje čak jedne jedine rečenice (na primer, čuveno: „Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem“) dođe kao univerzalni ključ za sva postignuća, kod N. Sitina je ista stvar sa njegovim „nastrojima“, obično kraćim tekstom koji treba „gromko“ ponavljati.

Pogledajmo kako u realnoj životnoj praksi ide sa realizacijom neke težnje, sa postizanjem nekog cilja. I mi treba, u stvari, samo taj realno delatni mehanizam našeg funkcionisanja da prenesemo, tj. da ubacimo u svoju metodologiju nove duhovne paradigme.

Nekome se javila ideja, pri nekom obilasku, šetnji, da u nekoj nepristupačnoj pustari bude velelepna hidroelektrana (priča iz SAD-a). FORMIRALA SE VIZIJA. Vizija se pretvorila u rešenost, dakle – u cilj. Zamislimo da se on samo zadržao na PUKOJ REPETITIVNOSTI, na ponavljanju i ponavljanju te vizije, na vizualizaciji iste slike. Pošto se radilo o nemogućem poduhvatu, naravno da se ne bi pomakao dalje od same vizije i vizualizacije.

MEĐUTIM, ON JE MORAO DA SE UPUŠTA U PROMIŠLJANJE, u analize, preispitivanja, možda da kažemo i – u kontemplaciju. Na primer (improvizujemo): koji tip elektrane, na kojem mestu preciznije će biti, kojeg obima i kapaciteta, itd. Naravno da je u ovom slučaju morao da uključi u sve ovo i druge ljude, i – ONI SU POČELI KOLEKTIVNO DA SE BAVE PROMIŠLJANJEM NJEGOVE VIZIJE. Podrazumeva se da u ovom slučaju slede i praktični koraci, i oni su u sprezi sa „teorijom“, sa promišljanjem, itd.

Ali, uočimo suštinu samog procesa! TU NEMA SAMO PUKOG PONAVLJANJA, ILI OBNAVLJANJA JEDNE SLIKE ILI CILJA, VEĆ IMA SPOZNAJNOG PRODIRANJA U NJIH, PROUČAVALAČKOG URANJANJA.

PRI TOM NORMALNO DOLAZI I DO KOREKCIJA SAME VIZIJE ILI CILJA, U SKLADU SA DOBIJENIM REZULTATIMA MISAONOG (ako je moguće i praktičnog) ISTRAŽIVANJA.

ETO, DAKLE, JEDNOG VAŽNOG POSTULATA (ILI METODE) ZA NAŽE TEŽNJE DUHOVNIM I NEDUHOVNIM CILJEVIMA KOJE SEBI POSTAVIMO.