Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: мај 2019

1.

Pretpostavljam – ljudima su prethodni tekstovi o mišljenju: nebulozno zanesenjaštvo.

Daj nam priče o nekoj novoj iluminatskoj zaveri, o ljudima koji su imali kontakte sa vanzemaljcima, neki novi dokaz o Zemlji kao ravnoj ploči, o lažnim sletanjima na Mesec, itd.

Ili o nekim novim tehnikama joge i meditacije.

TO je interesantna duhovnost! A ne neke priče o mišljenju, kojim se uveliko već bave filozofija, logika i psihologija.

2.

 A U STVARI, SVE PRETHODNE TEME (u okviru duhovnosti ili metafizike) SU SMEŠNE IGRAČKE, koje su nam podmetnute da se njima zamajavamo, ili kao psima koske – bačene da se oko njih „glođemo“.

Dok nam temeljni instrument naše svesti, UM I MIŠLJENJE, ostaju najveća enigma.

I ostaju da nam se vrte u začaranim krugovima iluzija, ostaju da nam „tapkaju u mestu“.

Um i mišljenje, KOJI SU OČI, VID NAŠOJ SVESTI.

3.

Zar se ne shvata da mi SVE TEME, i nabrojane i nenabrojane, iskrivljeno „vidimo“, podležući iluzornim distorzijama, ako ne ovladavamo svojim mišljenjem?

I da njime treba da se najozbiljnije pozabavimo, pre negoli bilo čime drugim.

4.

„Priče o mišljenju, kojim se uveliko već bave filozofija, logika i psihologija.“

Jesu li nam one donele razrešavanje enigmi i rešenja za upravljanje mišljenjem?

Može li to da donese bilo koja nauka, VAN ILI „ISPOD“ METAFIZIKE?

Jer se „ISPOD“ metafizike debelo robuje distorzijama i iluzijama.

Između ostalog – koja nauka konstatuje temeljni fundament za bilo koje ozbiljnije proučavanje: činjenicu da je Zemlja metafizički Karantin-Pakao-Zatvor?!

5.

U razrešenim tajnama mišljenja je naša moć!

Ne u bilo čemu što imamo van nas.

Naša spoznajna i preobražajna moć.

Naučni instrumenti su nam tek od tercijerne pomoći.

Opasna, presudno raslabljujuća zamka je što mi mislimo da tim tajnama VEĆ vladamo.

Da te moći VEĆ imamo i uveliko ih koristimo.

6.

Uz nevladanje tajnama mišljenja ne samo da sve oko sebe pogrešno i iskrivljeno „vidimo“, dakle – shvatamo, nego nam takvo mišljenje rađa greške i u onome što radimo, u tome kako organizujemo svoj život.

Čemu dajemo prioritete, a to znači – čemu poklanjamo najveću pažnju i u šta ulažemo najveću Energiju.

Valjda je to logično!

Jednom rečju – zavisi kakav be-smisao i smer dajemo svom životu!

7.

Reklo bi se, neupućeno, u skladu sa distorziranim mišljenjem: „Ali, to su i inače komplikovane teme! Šta ja, koji se kao običan čovek malo zanimam za duhovnost, imam da tražim u tim složenostima, od kojih se zavrti u glavi i onima koji se njima stručno bave?!“.

STVAR JE U SHVATANJU PRIORITETA I DODELJIVANJU PAŽNJE, U URANJANJU U NEKU TEMU, PROBLEM, PITANJE!

Ne mora svako od nas da da neke posebne doprinose razotkrivanju tajni mišljenja, ali – sam će lično u tome napredovati ako se time pasioniranije zanima ili bavi, nego ako se uopšte time ne zanima, ako misli da mu je tu već sve jasno i da mišljenjem meritorno vlada, ako i ne shvata fundamentalni značaj mišljenja.

U ovom smislu korisniji su i neki „mršaviji“ naučni radovi o mišljenju nego bavljenje, na primer, „kanalizacijskim smećem“, tj. objavama Kasiopejaca i drugih sličnih, što se kod mene kaže – andramolja (tj. prodavaca magle). (Da „masu“ jutjub-snimaka o svemu i svačemu tobože duhovnom i ne spominjem!)

A tek ako se na to nadovežu i naši praktični pokušaji sa primenama ponečeg od onog što pročitamo i što je praktično primenljivo (u vezi sa mišljenjem), onda imamo – „bingo“!

8.

Treba li da naglašavamo ono što je dovoljno jasno i onima za koje mišljenje kao tema i ne postoji: vezu misli i mišljenja sa našim emocijama i psihološkim stanjem, sa, u naše vreme uobičajenim stresogenim reakcijama?!

Pa čak i kada tu vezu ne vidimo direktno: ako malo zađemo u svoje misli, često možemo otkriti neku misao koja je u dubini sve vreme „TINJALA“, a onda „buknula“ u vidu emocionalne reakcije. Npr: zar se jedanput desilo da nas pomisao da se nekome (bližnjem) nešto loše desilo (ili da se može desiti) „ubaci“ u posebno psihološko stanje?

I valjda je jasno kako to distorzirano ili nevešto mišljenje može da inicira haotičnost u nama, dakle, sasvim neprimerene emocionalne reakcije.


1.

13. Ovo bi trebalo da su privremene mere. Dok nam traje doba Entropije i Hibernacije. Možda se sa stabilizovanjem povišenih vibracija oslabe zarobljeničke stege, možda nam se mentalni aparat transformiše, usavrši, tako da dobijemo veću misaonu prodornost i bolje procesuiranje informacija…

2. Fokus na suštinama, nastojanje na što manjem obremenjivanju činjenicama i informacijama, u sklopu štednje Energije i rasterećivanja mentalnog aparata, a u kontekstu preobražajnih dešavanja.

3. Odnosno, u sklopu eskiviranja i eliminisanja distorzija u mišljenju.

4. Dok nam profunkcioniše, EVENTUALNO, usavršeni mentalni, intelektualni aparat.

5. Ali, nije stvar SAMO u tome! Da imamo poboljšan mentalni sklop i intelektualne operacije, A DA SVET OSTANE OVAKAV KAKAV JE, sa logikom i vrednostima kakve ima.

6. Te da se mi EFIKASNIJE BAVIMO USAVRŠAVANJEM NERAZVOJNIH I PROTIVRAZVOJNIH ASPEKATA OVOG STAROG SVETA.

7. Preobražavanje mišljenja, kroz jači fokus na suštinama, ZNAČI I DA SE MORAMO PREORIJENTISATI na nove vrednosti, novu logiku, novu percepciju.

8. Na kakvom to dobitku bismo bili da imamo „veću misaonu prodornost i bolje procesuiranje informacija“, a da ostanemo u okvirima postojeće DISTORZIRANE naučne paradigme?! (Uzimamo naučno mišljenje, kao tobožnju „perjanicu“ Čovekovog mišljenja.)

9. Na primer, šta nam može pomoći veća misaona prodornost – u medicinskom tretiranju AUTONOMNOSTI funkcionisanja čovekovog tela?! Kao da je ono mrtva mašina, mašina od sklopa minerala (što bi rekao Štajner), čije funkcionisanje se tek na marginama sagledava kao uzrokovano psihom, svešću, duh se tu i ne pojavljuje?

10. „Veća misaona prodornost i bolje procesuiranje informacija“ – imaće smisla u sklopu paradigme Novog sveta.

11. Što znači da u NOVOM MIŠLJENJU mora „OTPASTI“ sve što je nerazvojnog i protivrazvojnog karaktera iz repertoara paradigme i logike postojećeg Starog sveta.

12. To su dubinski, širekosmički uslovljeni procesi na koje će Čovek sve više biti „NATERAVAN“. Pa će svako imati posledice u skladu sa svojim razvojnim ili nerazvojnim opredeljenjem. Da upotrebimo parabolu iz dela koje inače ni samo nije razvojnog karaktera: vreme odvajanja zrnevlja od kukolja.


1. S obzirom na splet složenosti nas samih i životnog ambijenta u kojem smo – svakako da ima više tih razloga, uzmimo jedan, možda od glavnih.

2. Dakle, splet složenosti… Sve u ovom svetu je sa složenim strukturama i sa mnoštvima detalja. I na mikro-planu (kod živih organizama i u neživom svetu), i na makro-planu (kosmos).

3. Mišljenje koje može da „skenira“ i „pohvata“ te složenosti – mora i samo: a) da bude veoma složeno, b) da bude prilagođeno procesuiranju nepreglednog mnoštva informacija.

4. Sigurno je da nam mentalni aparat nije pogodan za takve zadatke, ili je bar u naše doba za njih poremećen, tj. oštećen.

5. Valjda primećujemo koliko smo mi, u svim sferama (telesna, psihološka, itd.), složene „mašine“.

6. Složene mašine moraju imati OPTIMALNE USLOVE za funkcionisanje. Ukoliko ih nemaju – ne funkcionišu normalno, „brljave“ (i u prenosnom smilu, i bukvalno).

7. U zarobljeničkim aranžmanima u kojima smo – prisiljeni smo: a) i da se podvrgavamo enormnom energetskom iscrpljivanju, b) i da se bavimo sve samim glupostima kao životnim prioritetima.

8. TIME SE U FUNDAMENTU REMETI NAŠE FUNKCIONISANJE, dakle – i funkcionisanje mišljenja.

9. Mi se naprežemo da DOSEGNEMO složenosti nas i sveta u kojem smo, ali nam se mišljenje „gužva“, deformiše, u domenu poimanja, i u domenu procesuiranja informacija.

10. Pa tako dobijamo, i u okviru samih tobože pouzdanih nauka, vrlo često uvrnutu pronicljivost, i vrlo često zaglibljivanje u marginalnim detaljima.

11. Da bismo se bar koliko-toliko normalizovali:

12. A) Moramo se usredsređivati na SUŠTINE I PRIORITETE! U konceptu sistemskog mišljenja to bi značilo: da se bavimo višim nivoima sistema, a da samo u slučaju spoznajne nužde silazimo do dna sistema, do mnoštva detalja.

13. B) Da nam što veća „količina“ svakodnevnog opuštanja takođe bude prioritetna (pri čemu se moramo boriti da u tu svrhu iskoristimo svaki minimalni manevarski prostor u šemama dnevnih zadatosti ili iznuđenosti).

14. Ovo bi trebalo da su privremene mere. Dok nam traje doba Entropije i Hibernacije. Možda se sa stabilizovanjem povišenih vibracija oslabe zarobljeničke stege, možda nam se mentalni aparat transformiše, usavrši, tako da dobijemo veću misaonu prodornost i bolje procesuiranje informacija…

15. Uzdanje u kratke, jezgrovite „mudre izreke“, „izreke mudraca“ ili sentence – u ovom kontekstu, kao što je naznačeno, ima smisla. Van ovoga – nesuvislo je govoriti o velikoj mudrosti jedne jedine izreke-rečenice, nemoguće je jednom rečenicom iskazati neki složen fenomen potpunije i preciznije nego na nekoliko napisanih strana.


1. Neko me zamolio da prokomentarišem sledeći tekst. Umesto komentarisanja, ja zapao u zapitanost…!

2. Preobraziti stvarnost ili našu percepciju stvarnosti?

3. Da li promenjena (preobražena) percepcija stvarnosti menja (preobražava) samu stvarnost?

4.
Pet MALIH koraka za preobražavanje naše stvarnosti?

5. Zar se stvarnost tako lako menja, u pet MALIH koraka? Ja sam do sada bio ubeđen da je sve to mnogo-mnogo komplikovanije?

6.

Neretko smo spremni da kažemo kako bismo lako bili dobro raspoloženi da je sve samo do nas i da nas ne nerviraju drugi ljudi, situacije, okolnosti, zemlja u kojoj živimo…

Tako nas npr. iznervira prolaznik na ulici, neko u autobusu, ukućani, i mi uzdišemo i kažemo sebi: „Da nam je samo da živimo negde drugde gde je sve lepše i pristojnije“.

7. Dobro uočen psihološki mehanizam. Pitanja u vezi sa njim… Šta se u njemu kauzalno povezuje? Naše raspoloženje i spoljašnji uzročnici?

8.

Ima li načina da to prevaziđemo i da osmeh postane naš zaštitni znak?

9. Dakle, cilj nam je – da budemo dobro raspoloženi i nasmejani? Ko to ne želi? I kao neki FON, u redu je i nesporno je. Međutim, da li nam je dobro raspoloženje najbitnije u životu? Tj. gde nam je ono na rang-listi životnih suštastvenosti? Ili, drugačije rečeno: da li nam je ono cilj, ili su nam ciljevi neki dubinski procesi i mehanizmi u nama, a koji su dublji uzročnici dobrog raspoloženja? Kao i sa odnosom temperature i uzroka bolesti. Dakle, hoćemo li se fokusirati na dobro raspoloženje ili ćemo se potruditi da ronimo malo dublje, po sebi? Te da nastojimo da utičemo na dubinske generatore raspoloženja.

10.

Evo predloga 5 koraka koje svi mi možemo da napravimo:

1. Da postanemo svesni svojih misli i da primetimo kakve su pretežno – pozitivne ili negativne.

11. Savet za svesnost svojih misli je nesporna, deo je samoposmatranja i samosvesti. Međutim, kako stvar stoji sa kategorizacijom ili opozicijom tzv. pozitivne – tzv. negativne misli? Lako ćemo klasifikovati grublje ili ekstremnije opozicije. Opozicije koje su ređe. Međutim, zar nisu dominantnije “šarolike” misli, ni pozitivne, ni negativne, ili: i pozitivne i negativne. Da USPUT izvodimo mini-analizu svake iskrsle misli?! Ko to još radi, ko to može da radi, sa rojevima misli koje nas u toku dana “snalaze”?!

12.

2. Da budemo svesni da negativnim mislima privlačimo negativne vibracije i samim tim i neugodna iskustva u svoj život.

13. A KO TO KAŽE?! KO TO KAO POUZDANO ZNA?! Ili će pre biti DA SE PRIČA da je tako, da tajnaši kažu da je tako. Ima li onoga ko tu kauzalnu vezu može, bilo da dokaže, bilo da kao aksiom uoči delatnom u životnoj praksi?

14.

3. Da razumemo da mesto od kojeg treba krenemo nije daleko i da smo to zapravo mi i naše misli.

15. SLAŽEM SE! Pravo pitanje je: KAKO TO DA KRENEMO? Da li prethodne naznake ulivaju poverenje u adekvatno pokretanje i u dobar pravac?

16.

4. Da strpljivo i istrajno treniramo da svaku negaciju (negativnu misao) preformulišemo u afirmaciju.

17. A) Šta ako, kao što uočismo, NAŠE MISLI DOMINANTNO NISU CRNO-BELE?!

18. B) Šta ako svojim mislima naprosto konstatujemo realnost oko sebe? Hoćemo li, na primer, umesto da konstatujemo bučne i dosadne komšije iznad sebe, u ime ovog principa da kažemo: “Što su ovo mirni, prijatni i tihi ljudi?” Deluje li ovakva reakcija NORMALNO?!

18.

5. Da afirmacije ponavljamo svakodnevno, onoliko koliko nam je potrebno da se s njima saživimo, kako bismo ih na kraju i – živeli.

19. Da postavimo sebi ovakav jedan cilj, sa upornom primenom jednog tajnaškog principa, ne zalazeći dublje u njegov mehanizam i u njegove realne, nemistično uočljive efekte? Da li nam je VREDNIJI cilj – da imamo TZV. pozitivne misli, ili da RASTEMO U MUDROSTI? DA LI SE U MUDROSTI RASTE PRODUKCIJOM “POZITIVNIH MISLI” ILI DUBLJIM SPOZNAJNIM ZARANJANJEM U ŽIVOTNE MANIFESTACIJE ILI FENOMENE, DEŠAVANJA, ITD?

20. Da li mislite da je dublje, DUHOVNO DOBROBITNIJE, zadovoljstvo, preplavljenost “pozitivnim mislima”, ili OBOGAĆIVANJE DUBOKIM MISLIMA, tj. velikim i značajnim uvidima?

21.

Još jedna dobra vest: ako smo dosledni i istrajni, rezultat je tada neminovan, i osmeh će nam biti češće na licu.

22. Ko kaže da je “rezultat neminovan”? Možda onaj ili oni isti koji nisu ZA DUBLJE URANJANJE U ŽIVOTNE FENOMENE, nisu, jer dublje uranjanje neminovno ide sa rizikom suočavanja sa “negativnim mislima”?

23. Na primer: osam svakodnevnih sati „CEĐENJA“ na poslu, uz dosledno nastojanje da svaku iskrslu “negativnu misao” “prekodiramo” u pozitivnu” – AUTOMATSKI I ZAGARANTOVANO nam donosi češći osmeh na licu? Zar u ovom slučaju takvo nastojanje pre ne liči na osmeh nekoga kome je “DUŠA U NOSU”? Ovo bi bila samo jedna uzgredna ilsutracija, imamo ih na svakom koraku.

24.

Ovo su samo početni koraci, ali redovnim vežbanjem ovih koraka naučićemo i neke nove, koje će nas odvesti još dalje i dublje u razumevanju drugih i sebe i osmeh će onda sasvim sigurno postati naš zaštitni znak.

25. Da nam “osmeh postane zaštitini znak”? Zar mi možemo baš toliko da budemo imuni na atmosferu u kojoj smo? Pa, ako su svi oko nas teško raspoloženi i nije im ni do čega, a mi da se smeškamo “kao lud na brašno”?

26. “…Koje će nas odvesti još dalje i dublje u razumevanju drugih i sebe…” NIJE LI OVO ŠALA?! Borimo se da transformišemo svoje “negativne” u “pozitivne misli”, po mogućstvu se smejemo “kao lud na brašno”, i – samim ovim “koracima” mi savlađujemo nove “korake” koji nam osnažuju pronicljivost i dublje razumevanje sebe i drugih?

27. Onda su pogrešne ideje iz metafizike, psihologije i gnoseologije koje uče nas da pronicljivost i dublje razumevanje mogu biti jedino refleksi jačih misaonih naprezanja? I to tako što će se “zavrnuti rukavi” i “zavrnuti nogavice” i zagaziti i u naš lični i u opšteživotni “mulj”.

28. A možda ovaj tajnaški princip zaista “radi”? Možda mi je dovoljno samo da, na primer, umesto da pomislim kako me neko gnjavi svojom pričom, kao konstatovanje onoga što od njega trpim, ja pomislim: “Ala on zanimljivo priča, slušao bih ga celog dana!”? I tako iz misli u misao, i – moja pronicljivost i mudrost rastu li rastu? Zar ne deluje ovo lakše i primamljivije?

29. Naravno da ovo jeste i primamljivije i lakše, ali – KAKO DA UBEDIMO SEBE DA JE OVO I ISTINITO? Kad nam se životno iskustvo i tzv. zdrav razume bune?


1. “Tajna” i tajnaštvo, i jedan od njihovih “svetih postulata”: fokus “na pozitivi”!

2. Često sam se, zavisno od toga kako su me tematske prilike navodile, doticao i ovog tajnaškog principa, citirani tekst, na koji sam “bacio pogled”, nekako me naveo da malo sumiram zapažanja (o ovom “svetom postulatu”).

3. I to ne tek razgibavanja u kritičkom sagledavanju radi! Jeste kod tajnaša dobro to što razmišljaju o PROMENAMA. U tim namerama smo na istom smeru. I baš zato je korisno da sučelimo stavove.

4. Dakle, ZNAM, PRIZNAJEM da tajnaši sa ovakvim savetima jesu dobronamerni. Ali, dobre namere ne garantuju i dobre posledice koje iz njih mogu proizaći! Hajde da učimo jedni od drugih! Ja sam uvek priznavao šta je kod njih poučno i prihvatljivo iskustvo. Bilo bi, NAJPRE PO NJIH SAME, korisno da i oni, ili neko od njih ko je otvorenije svesti, malo prigvire u ovakvo kritičko osmatranje, u ovom slučaju – “svetog postulata” sa fokusom “na pozitivi”.

5. Dakle, u redu je što iza fokusa “na pozitivi” stoji namera da se nešto menja u životu, želja da se bude u dobrom psihološkom, psihofizičkom stanju. Međutim, ide li, biva li to tako JEDNOSTAVNO I “PRAVOLINIJSKI”, a u često neuhvatljivim složenostima našeg funkcionisanja unutar složenosti planetarnog Karantin-Pakao-Zatvor-ambijenta?!

6. Pre će biti da nam je u ovom slučaju conditio sine qua non: BAŠ DA ZARONIMO, spoznajno, u te složenosti, i prve, i druge, da “pohvatamo”, maksimalno koliko nam je to dosežno, njihove principe i tajne, pa tek onda da na osnovu tih istraživačkih “nalaza” definišemo delatnu taktiku ili „platformu“. Čisto logički – ne deluje mogućim da je rešenje za takve složenosti jedan ovakav ili sličan, ili nekoliko ovakvih – principa, kojih ćemo se držati “kao pijan plota”!

7. Dakle, ako želimo da zaronimo u složenosti nas samih i života u kojem smo, moramo da se hrabro suočimo sa svim dualnostima koje su utkane u ove složenosti. A te dualnosti znače, između ostalog, i sve što je u njima, u nama, u životu – i pozitivno, i negativno.

8. Po rast i širenje svesti podjednako je štetna svaka ZAGLAVLJENOST u jednom polu dualnosti, podjednako – kako biti samo “u pozitivi”, tako i biti samo “u negativi”. Oba stanovišta, oba pasionirana fokusa nas uskraćuju za sveobuhvatniju sliku nas samih i života u kojem smo.

9. Preporuku sa fokusom “na pozitivi” možemo da razumemo, i opravdamo, i sa još jednog stanovišta: izloženi svim aktuelnim planetarnim uticajima i naprezanjima – ljudi uglavnom „padaju“ i bivaju zaglavljeni u negativnom polu dualnosti. Enormni porast depresije, medicinski konstatovan čak i u Evropskoj uniji, kao i enormni porast korišćenja lekova “za smirivanje” ili “za bolje raspoloženje” – to jasno potvrđuju.

10. Možda u takvoj situaciji deluje kao mala ispomoć savet sa pokušajima fokusa “na pozitivi”. Ali, ljudi koje nekakvo “čulo” koči da se “upuste” u ovakve pokušaje, osećaju izvesnu praktičnu besmislicu u pozadini ove metode.

8. Najpre – kako da ne percipiraju realnost onakvom kakva jeste, kako da je u percepciji redukuju na momente kojih u njoj kao da skoro i nema (“pozitiva“)?

9. Zatim – u redu, neka im i pođe za rukom, ili za fokusom, koji sat ili koji dan takvog “bivanja” u pozitivi. PA ŠTA SA TIM?! Šta to rešava? Dominantni deo života kao matica nosi svojim gorkim tokovima. To je kao neko ko je imao neka teška dešavanja u porodici, pa izađe u društvo da mu “malo bude lakše”, ali – kad se vrati, jasno oseća da ništa time nije rešio, problem koji ga muči – čeka ga, bilo gde da privremeno od njega pobegne.

10. Kako god da se pitanje fokusa “na pozitivi” postavi ili okrene, vidi se da u realnom životu tu nešto ne štima, i vidi se da je rešenje za dobre namere da se izvode promene i da se čovek u Zatvorskim uslovima bolje oseća – negde drugde.

11. Da bi se to malo bolje uočilo, uzmimo ovakvu “postavku”… Valjda da nema onog ko sa onih oko osam radnih sati nije iscrpljen “kao sunđer”. Na šta se, najčešće kod žena, ali i ne samo kod njih, nadovezuju dodatne kućne ili u stanu obaveze. Pa ako se u slobodnom vremenu “konzumiraju” kao načini opuštanja načini (televizija, kompjuter, itd.) koji su, u stvari, daleko od opuštanja, onda je “klinička” slika teške prenapregnutosti ili hronične neravnoteže savremenog čoveka kompletna.

12. A) Može li fokus “na pozitivi” da nas spasi od toga da uz često i izuzetna iscrpljivanja ne padnemo u energetsko “kao sunđer”-stanje? Da nas u toku samog energetskog iscrpljivanja učini rezistentnim na njega?

13. B)  DA LI JE FOKUS “NA POZITIVI” U STANJU HRONIČNE NERAVNOTEŽE UOPŠTE I IZVODLJIV?! Pa onaj, ko u takvom stanju “juri” da se smeje i da bude dobro raspoložen – pre deluje kao blesav, nego kao neko ko “radi na sebi” ili podiže svoju energetiku. Da se smeješ, dok ti je “duša u nosu”?!

14. Na ovoj ilustraciji vidimo šta je jedno od pravih rešenja: da nastojimo da budemo u Ravnoteži, koliko nam to uopšte uslovi dopuštaju. Naravno, za to je potrebno i malo više duhovne obaveštenosti, a ne jedan uprošćeni princip kojeg ćemo se držati “kao pijan plota”. U RAVNOTEŽI, SA RAVNOTEŽOM – MI ĆEMO SE SPONTANO, BEZ IKAKVOG SPECIJALNOG FOKUSA, OSEĆATI STABILNO I DOBRO, isto onako kao što nam, u obrnutom smislu, nikakvo naprezanje sa fokusom “na pozitivi” ne može pomoći u “kao sunđer”-stanju. Ne samo da nam ne može pomoći, nego nam samo ispada kao jedno dodatno, suptilno, ali dodatno – naprezanje, koje nam je u datoj situaciji najmanje potrebno.

15. Drugo, “priručno”, rešenje je u – Distanci! NEĆU SE JA OD NAVALE ZLA I NEGATIOVNOSTI OVOG SVETA SPASITI TAKO ŠTO KAO NOJ ZAVLAČIM GLAVU U PESAK, umišljajući da se spasavam od dominantnih životnih negativnosti, već tako što ću da razvijem STOICIZAM smirenog suočavanja, KAKO SA ONIM ŠTO DOŽIVLJAVAM KAO NEGATIVNO, TAKO I SA ONIM ŠTO DOŽIVLJAVAM KAO POZITIVNO.

16. U ovome možemo delimično da učimo i na nekim momentima duhovnih “škola” koje nam možda svojim celovitim konceptom nisu prihvatljive. Na primer, od budizma. U jednoj od budističkih “škola” (čini mi se da je u pitanju neka tibetanska struja) postoji praksa meditacije na ono što je ne samo negativno, već i – gadno i odbojno, na primer – MEDITACIJA NA LEŠ (pa u raznim varijantama, na sveži leš, na leš u poodmaklom raspadanju, itd.)! Tajnaš veran “postulatu” sa “pozitivom” bi se ZGRAŽAVAO nad ovakvom duhovnom praksom! A u njenoj osnovi je – UVEŽBAVANJE DISTANCE. A Distanca se ne razvija tako da je ima prema onome što je negativno, a da žudimo da se “UTAPAMO” u onome što je pozitivno.

17. Distanca bi značila emocionalnu rezistentnost prema sadržaju ka kojem nam je usmerena pažnja. Odnosno, neutralnost, misaono nebavljenje sadržajem ukoliko situacija to ne zahteva.

18. Naravno, meditacija sa fokusom na leševima je druga krajnost (u odnosu na fokus “na pozitivi”) sa duhovnim glupiranjima i zanesenjaštvom. Što da se usredsređujem na leševe, radi nekakvih apstraktnih vežbanja, kad imam na svakom koraku razne životne gadosti i anomalije, koje mi nasilno upadaju u polje pažnje?! Eto mi prilika za “žive”, praktične vežbe Distance u “živom” životu!


1. Gušenje, kao metafora za uskraćivanje slobode, za nastojanje da se upravlja drugima, da im se određuje kako će i šta da rade, kako da misle, itd.

2. Deca i pogotovu mladi osećaju da ih roditelji guše. Ne neprekidno, a i zavisno od karaktera i jednih i drugih.

3. Deca i mladi osećaju da ih škola i nastavnici guše.

4. Ljudi osećaju kako ih nadređeni na poslu guše.

5. Gde god da kroče sa nekim društvenim obavezama – osećaju kako ih razni sistemi guše.

6. Ljudima nije prijatno da ih drugi guše, ne smatraju da je to u redu. Međutim, za njih u tome nema nikakve mistike: ljudi su takvi, život je takav, ljudi su tako uredili društveni život…

7. Svima smetaju gušenja, svi bi voleli da budu potpuno slobodni.

8. Ako svi ljudi vole da budu slobodni, što bi uredili društveni i zemaljski život tako da jedni druge guše?!

9. Naravno da to ljudi ne bi nikada uradili, DA IM TO NIJE URAĐENO!

10. Ali je ljudima urađeno i više od toga – urađeno im je da ne mogu ni da vide to više od toga.

11. Da ne mogu da vide, čak ni da naslute, da su im mreže međusobnih gušenja „sišle“ hijerarhijski iz nadfizičke ravni.

12. Od nekih moćnih, po ljude zlonamernih bića. Nebitno je kako ćemo ih nazvati, i inače su nam oni transcendencija.

13. Tek svakome iole mudrijem jasno je da iza toga što se ljudi međusobno guše – ne mogu stojati ljudi.


Kurc je, u intervjuu bečkom dnevniku „Esterajh“, rekao da je dosta „ludila regulacije EU“,kao i da je dosta sa „nametanjem pravila“ iz Brisela.

Istakao je da mu je cilj da se izbriše 1.000 pravila EU, kao što je nepotrebno pravilo o „šniclama“ ili pomfritu, kojim Brisel određuje kako treba da izgledaju ove namirnice.

„Nikome nije potrebno da Brisel propisuje kako se sprema šnicla“, naglasio je Kurc, dodajući EU treba da se bavi odgovorima na velike izazove kao što je zaštita spoljne granice, bezbednost, ili klimatske promene.

http://mondo.rs/a1185936/Info/Svet/Sebastijan-Kurc-trazi-brisanje-pravila-EU.html

2.

Ako se roditelji odluče da njihovi najmlađi dele pozivnice za rođendan u školi ili u vrtiću, moraće dobro da pripaze na broj planiranih zvanica, odnosno moraće da pozovu celo odeljenje, tj. grupu. To bar predviđa novi pravilnik o suzbijanju diskriminacije, koji važi od 1. septembra.

– Škola ne sme da dozvoli da deca, kada pozivaju na rođendanske proslave, ne pozovu svu decu iz odeljenja. Roditelji imaju pravo da slave rođendane kako žele, ali nemaju pravo da ne donesu pozivnice za svu decu, ako pozivaju u školi – objasnila je Vesna Nedeljković, pomoćnica ministra prosvete za predškolsko i osnovno obrazovanje i vaspitanje.

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/novi-pravilnik-protiv-diskriminacije-ako-dak-hoce-da-pozove-drugare-na-rodendan/gdz797k

3. Zemlja kao kosmički Karantin i zatvoreni sistem.

4. Entropija u zatvorenom sistemu znači: a) manjak Energije, b) pojačavanje Haosa, c) pojačano iscrpljivanje svih aktera u sistemu.

5. Društveni sistemi (raznih kalibara i domena, u prvom citatu u pitanju je Evropska unija) su gluvi i slepi za kosmički Karantin, za Entropiju, za pojačano iscrpljivanje svih aktera u sistemu.

6. Ali su svesni pojačavanja sila Haosa.

7. HAOS POKUŠAVAJU, SULUDI POKUŠAJ, DA UKROTE USLOŽNJAVANJEM REGULATIVE.

8. I preko brojnosti propisa (zakona, itd.), i preko zalaženja, kroz odredbe  propisa, u sve sitnije detalje. Detalje, inače nepredvidljivih specifičnosti životnih situacija.

9. Čime propisi postaju karikature ili parodije (propisa u nekom normalnom smislu).

10. I čime akteri u sistemima koji treba da sprovode propise samo bivaju jače iscrpljivani.

11. A Haos primenom ovakve „strategije“ ne da se ne može ukrotiti, već, naprotiv, samo će se pojačavati.


1. Prethodno je „nabačena“ teza:

24. Uz umreženo i sistemsko mišljenje – tu su nam još dva tipa mišljenja: a) mišljenje vezano za imaginaciju, za zamišljanje slika, a koje može biti potpuno neverbalnog karaktera, dakle – nevezano za rečenice i za mreže ili sisteme pojmova, b) dokazni postupak, koji je takođe specifičan tip mišljenja, dosta je složen, te da i ne pokušavamo da ga ukratko specifikujemo.

25. Tek nam predstoje istraživanja o odnosu ovih tipova mišljenja, a u skladu sa već navedenim nastojanjima na ovladavanju tajnama našeg mišljenja.

2. Ostaje da još uvek ne znamo kakav je dubinski i metafizički odnos između nabrojanih tipova mišljenja, svim naučnim naporima na odgonetanjima u prkos. (Ispod metafizičkog sagledavanja, primenjujući isprazno sveznalačku paradigmu zvaničnih nauka – mogli bismo o ovim odnosima nizati teorije do iznemoglosti.)

3. U vezi sa definisanjem dokaznog postupka ili dokazivanja, da ne zalazimo u logičke zavrzlame koje su odlični primeri za Čovekovu distorziju u mišljenju, a pod mimikrijom (sve)moćne naučne paradigme, na primer… (Navodim primere koji su dostupni na internetu, tek ih po udžbenicima možemo naći kao fascinantne „bisere“, počevši od drevne koneske logike, „tipa“ – „da li je beli konj – beli konj“, pa do tek sluđujućih savremenih „slučajeva“!) Ne tvrdim da su logički principi pogrešni i loši (njihova primena, na primer, u matematici, je nepobitna), ali jasno jesu refleks Čovekove distorzije u percepciji i u mišljenju, preko kojih se zalazi u detaljisanja i zanesenjaštvo totalno van živih tokova funkcionisanja i našeg običnog, i „naučnog“ života na Zemlji. Ko je taj od običnih ili „naučnih“ ljudi ko koristi ovakve komplikovane logičke „koordinatne sisteme“ u svom mišljenju?! Pre će biti da logika nastaje (dakle, aposteriori) kao nastojanje na sveobuhvatnom „SNIMKU“ funkcionisanja čovekovog mišljenja, nego što se koristi kao „aprirona“ aparatura u mišljenju. Potreba za vežbanjem u mišljenju i zaključivanju je nešto drugo… (Uh, ispade 3. tačka kao malo veća digresija…!)

4. Nezavisno od ove male rezervisanosti spram naučne logike, ne šteti da imamo u vidu jednu od jednostavnijih definicija dokazivanja, na primer:

Dokazivanje se može definisati kao proces navođenja argumenata za neku tvrdnju. Kada nešto dokazujemo, navodimo jedan skup iskaza kao opravdanje za prihvatanje tvrdnje čiji nas dokaz interesuje.

5. Ipak, uzmimo pojam dokaznog postupka van „glamuroznih“ definicija iz logike, pomalo blisko laičkom poimanju, a u stvari blisko našim metafizičkim potrebama: kao mišljenje, proceduru mišljenja, misaoni proces kojima neku svoju ideju ili stav postavljamo, predstavljamo sebi i/ili drugima kao ubedljive, očigledne, nepobitne, istinite.

6. To ne znači da tako postavljena ili predstavljena naša ideja ili stav moraju primenom procedure NAŠEG dokaznog postupka da zaista budu od strane drugih (sagovornika, slušalaca) prihvaćene i doživljavane kao dokazane i ubedljive. Znamo da i u mnogim naukama, osobito društvenim, iako se „diče“ objektivnošću, „klimavo“ stoji sa nepobitnošću dokaznih postupaka, uostalom – svaka teorija nastaje primenom dokaznih postupaka, pa ipak –  teorije se međusobno osporavaju, logički „potkopavaju“, te smenjuju jedna drugu; odnosno, znamo da čak i na naizgled sigurnom terenu prirodnih nauka danas dokazana nepobitna istina već sutra može biti dovedena u pitanje.

7. Na terenu metafizike, a u skladu sa orijentisanošću na ovladavanju našim mišljenjem, nama nije u primeni dokaznog postupka bitan ili ključni objektivni status produkta dokaznog postupka, već – naša procedura mišljenja ili misaoni postupak koji je u osnovi dokaznog postupka.

8. Dokaznim postupkom koji je ovde tema – mi možemo drugima da „otvorimo oči“ za neke ideje, gledišta ili istine, i u tome je dodatna korist od njega, primarna je u ojačavanju samog našeg mišljenja, pri čemu se to ojačavanje može „dešavati“ ili koristiti i nezavisno od drugih, ne sa namerom da se prezentuje ili da se demonstrira drugima.

9. U našim naporima na ovladavanju tajnama našeg sopstvenog mišljenja – DOKAZNI POSTUPAK MOŽDA IMA FUNDAMENTALNU ULOGU, JER NAM OJAČAVA CENTRIPETALNU SILU NAŠEG MIŠLJENJA.

10. U prethodnom, već citiranom (na Portalu objavljenom) tekstu je pokazano kako je jaka centrifugalna sila (sila koja nam fokus odvlači od „centra“ ili teme) i umreženog, i sistemskog mišljenja. Posledice su: a) naša gubljenja u asocijativnim slalomima u razgovorima, u okviru umreženog mišljenja (razgovori su najprisutniji primer, ovog gubljenja ima „na svakom koraku“ u bilo kojoj oblasti); b) i gubljenja u naučnim sistemskim grananjima u okviru sistemskog mišljenja.

11. Tamo gde nam se fokus nekontrolisano RASIPA po širini i dubini – SLABI NAM MOĆ MIŠLJENJA, dodatno, TO JE I RASIPANJE ENERGIJE, jer nije mišljenje nekakav perpetuum mobile!

12. Dakle, MANJKA nam jedna od značajnih tajni našeg mišljenja, a pomoću koje ćemo: a) i ojačavati svoje mišljenje (što znači i dobitak na pronicljivosti), b) i učiniti ga ekspeditivnijim. Ta tajna je – dokazni postupak, odnosno njegova primena u mišljenju.

13. Dežurni sumnjičavci bi rekli: „Ali, ako se držimo izabrane teme – zar nismo na istom?!“. Da im bez uvijanja odgovorim: „Jesmo na sličnom, ali nikako nismo na istom!“.

14. To što nastojimo da se držimo izabrane teme – ne sprečava nas da se ne izgubimo u širinama i dubinama teme (u njenim „lavirintima“). Gubimo se, ali se držimo teme!

15. Dokazni postupak je kao jezgro atoma izuzetne snage, koje snažnom „silom gravitacije“ privuče ka sebi svaku ideju-„elektron“ (iz umreženog i sistemskog mišljenja) i drži ih u svojoj „orbiti“. Ali ne privlači svakakve ideje iz umreženog/sistemskog mišljenja (svakakav „informacioni šlajm“), već samo odabrane, koje odgovaraju njegovoj „konfiguraciji“, specifičnosti, ili njegovim intencijama.

16. Tako mi primenom dokaznog postupka dobijamo govor/tekst/mišljenje IZUZETNE KONZISTENTNOSTI, tj. sa izuzetno čvrsto međusobno povezanim i uklopljenim delovima ili elementima, aspektima. Naravno, to je ideal koji možemo uvežbavanjem dokaznog postupka, njegove primene, da postignemo, to je varijanta mogućeg kvaliteta, ne i kvalitet koji nas obavezno „snalazi“ samo ako se „prešaltujemo“ na dokazni postupak.

17. U vezi sa relacijom tema – dokazni postupak: svako može lako da sprovede „instant“-proveru. Neka uzme jednu temu, pa je razradi, sa opisima, klasifikacijama, itd, a onda neka u okviru te iste teme postavi nekoliko teza koje želi da dokazuje, pa neka to i učini. („Nekoliko teza“ – jer u okviru jedne teme ili teksta/govora može da ima, najčešće i ima, više dokaznih postupaka.)

18. Ako nema vremena za takva „zamajavanja“, neka uporedi „materijale“ koje ovde ima na raspolaganju: ima citirani tekst sa interneta, o dokazivanju (gde je tema dokazivanje), a ima i sam ovaj tekst (koji možda taj neko sada čita). Jedna od teza koja se ovde nastoji dokazati: primenom dokaznog postupka jača centripetalna snaga našeg mišljenja (naših misli), čime, mutatis mutandis, odolevamo gubljenju (rasipanju) u mrežama i šemama umreženog i sistemskog mišljenja. Nije u pitanju neka vrednost koju ja ovde pokušavama da demonstriram, već poređenje različitih tipova mišljenja: valjda je lako uočljivo da primenom dokaznog postupka dobijamo mišljenje koje je (potencijalno, kao što je rečeno – to su veštine na kojima tek treba da malo posvećenije „radimo“) snažnije i sa više „strasti“ ili energije, a to znači i prodornije u primeni.

19. Uzgred da dozvolim sebi još jednu digresiju (dozvoljavam ih sebi, ali ih držim pod kontrolom, nadam se…). MUČNO JE, do pravog psihološkog gađenja, ČITATI ŠKOLSKE UDŽBENIKE I UČITI IZ NJIH! Baš zbog razlike koja je u prethodnoj tački istaknuta. U udžbenicima, a to znači i u dominantnom delu naučnih radova, sadržaj se izlaže TAKO BEZLIČNO I „BEŽIVOTNO“, kao da su pisani „bez duše“. I kako da se sa nekom spoznajnom strašću čita i usvaja ono što je pisano „bez duše“ (dokaznog postupka)?! (Naizgled – paradigma objektivnosti izaziva tu „beživotnost“, što je „mešanje lončića“…)

20. Dokazni postupak nije, kao što može da se učini nekome dok čita ovakva tumačenja, „smrtnicima“ nedostupna ili teško dostupna mistika! RUDIMENTARNE VIDOVE DOKAZNOG POSTUPKA SVI MI UVELIKO NASTOJIMO DA KORISTIMO „NA SVAKOM KORAKU“.

21. Ako pažljivo osmotrimo svačije izlaganje (a pogotovu tekstove) – vrlo često (osim ako nije opisivanje ili pripovedanje u pitanju) svako kreće da govori ili objašnjava sa stanovišta neke svoje teze, koju nastoji da dokaže. Ali se to čini, po inercijama po kojima svi mi u ovom KPZ-životu funkcionišemo, „neorganizovano“, nevešto (tj. to zavisi i od individualnih svojstava, podrazumevano – ima i onih koji jesu u svemu ovome veštiji), bez svesti o misaonim procesima i produktima nad kojima nam se čini da imamo meritornu upravu. Mišljenje i percepcija su nam toliko izdistorzirani (što programima u koje smo inkarniranjem uskočili, što prisilama i iznuđenom neravnotežom kojom se remeti naše optimalno funkcionisanje) – da je očekivano neodolevanje „silama“ umreženog i sistemskog mišljenja. Te tako ispada da se krene i od dobrih ili solidnih teza ili stavova, a da se dokazni postupak „izgužva“ gubljenjem u lavirintima pojmova i ideja iz mreža i šema umreženog i sistemskog mišljenja.

22. Da u vidu treće varijacije ponovim preporuku: stvar je u tome da svesno ovladamo ovim tipom mišljenja i da nastojimo na uvežbavanju u njegovoj primeni. A posebno je to potrebno, važno za svakoga, zbog sledećeg značaja dokaznog postupka…

23. „Tajna“ i tajnaštvo, sa mnoštvom pravaca i „škola“, kao „pokret“ za upravljanje sobom i svojim životom. Ne mogu da ih spomenem, a da ne „natuknem“ njihovu protivurečnost: a) nesporna brojna praktična postignuća, demonstrirane moći našeg uma, najviše na polju zdravlja (ozdravljenja) i na polju, uslovno da kažemo – sudbinskih dešavanja (što je u pozadini njihova zabluda da već vladaju delatnim ili uslovljavajućim faktorima i metodologijom na ovim poljima – druga je priča); b) duhovna ili metafizička plitkost (čak i u slučajevima kada pokušavaju da se povezu sa ovim disciplinama), čak i više – navođenje na duhovne stranputice i sunovrate.

24. Vezano za njihovu praksu i metodologiju dotičemo se pitanja odnosa trećeg tipa mišljenja koji je naveden u prethodnom tekstu: imaginativno ili mišljenje „u slikama“, ili, kao što kažu tajnaši – vizualizacija, i odnos ovog tipa mišljenja sa dokaznim postupkom.

25. Uz fokus „na pozitivi“ i posvećenost „afirmacijama“ – u većini tajnaških pravaca ili „škola“ ključna metoda u okviru njihove metodologije je: vizualizacija, kao formiranje slika ciljeva kao da su već ostvareni. Čak se preporučuje da „unošenje“ u slike ostvarenog cilja (ciljeva) bude što življe i plastičnije (pa tako, ako se teži kupovini novog auta: da se osećaju svi detalji dok se sedi u zamišljenom kupljenom novom autu, mirisi, dodir tkanine na sedištima, itd.).

26. Princip, da to treba da se radi u stanju opuštenosti, načelno je u redu: jer vizualizacija, koju možemo objasniti i kao „film“ ciljanog, vođenog sanjarenja (mada se u nekima od tajnaških pravaca, na primer, koliko se sećam – u transerfingu, sanjarenje smatra pogrešnim postupkom; nije stvar u oznaci, već u suštini postupka) – najlakše, najbolje se i izvodi u stanju opuštenosti.

27. Njihovo obrazloženje je da se ovim postupkom najefektivnije cilj „prosleđuje“ podsvesti ili Podsvesti, ili Univerzumu, ili nekom kosmičkom „regionu“ ili Sili, koji nam „ispunjavaju želje“. Da ne zalazimo u ovu posebnu temu…! Može se imati ovakvo stanovište jedino uz slepoću za realnost zemaljskog ambijenta koji je metafizički Karantin-Pakao-Zatvor. Sad će „Podsvest“ ili „Univerzum“ da jurcaju da nam ispunjavaju želje koje im mi iz zone KARANTINSKE ZATOČENOSTI odašiljemo! Odnosno, da li nas oni iz zone Karantinske zatočenosti i mogu „čuti“? I da li su Faktori koji nam ispunjavaju želje (u slučajevima tajnaša kojima je to polazilo za rukom) – baš Faktori van Karantina-Pakla-Zatvora, Faktori koji nam žele suštinsko dobro? Moja teza je da je naša podsvest upravo portal ka zlotvorskim Vladarima Zemlje, koji nas i drže ovde u zatočeništvu. No da tu tezu ostavim za neku drugu priliku…

28. Šta nam u vezi sa ovim relacijama po-kazuje naše realno-praktično ovozemaljsko funkcionisanje? Tačno je da mi možemo imati viziju nekog projekta koji želimo da realizujemo (od kupovine auta do nekog krupnog, širedruštvenog objekta). I mi možemo da se stalno vraćamo toj viziji, da uživamo u njoj, da je razrađujemo i obogaćujemo… Kao što rekosmo – u stanju opuštenosti. U tom smislu se kaže da su oni koji su postizali velike uspehe – bili sanjari, postoji i koncept o „američkom snu“, itd. ALI – NIŠTA OD REALIZACIJE AKO SVE OSTANE SAMO NA TOME! (To samo kod Brojgela u zemlji Dembeliji pečene kokoške padaju sa neba u usta onima koji leže i vizualizuju ih!) Vizualizaciji mora da sledi – NAPOR! I misaoni napor, na projektovanjima, pregovorima, dogovorima, itd. I praktični, podrazumevani napor na raznim poljima i u raznim pravcima. TO je procedura koja očigledno „radi“ u neiluzornosti ovozemaljske ravni. U ovom slučaju vizija cilja i vizualizacija – samo su jedan polazni, smemo da kažemo – i manje bitni fon. Na svakom koraku se ostvaruje mnogo toga, a da u osnovi nema nikakve posebne procedure vizualizacije.

29. Ne isključujem da su tajnaši u mnogim slučajevima uspevali da mnogo toga postignu i primenom samo postupka vizualizacije, ali – mi ne možemo da tvrdimo da je tu upravo vizualizacija bila ključni faktor, jer mehanizme koji stoje iza postignuća ne znamo. Logička greška „post hoc, propter ergo hoc“ („posle toga, dakle – zbog toga“) nalazi se i inače u temeljima naših distorzija u mišljenju. Ako je to postupak koji „radi“, zašto njegova primena nije davala rezultate u neuporedivo većem broju slučajeva onih koji nisu uspevali?

30. Uostalom – i u okviru samog tajnaštva postoji jedan „slučaj“, G. N. Sitina (bilo je o njemu reči na Portalu), „slučaj“ skoro pa dokazanih uspešnosti, ali – primenom baš suprotne metodologije: a) princip je da se „nastroji“ izgovaraju glasno, tako da „planine odjekuju“, b) ništa se ne prosleđuje „podsvesti“, već se oslanja na maltene medicinski dokaziv uticaj misli na DNK, kao i na tzv. sudbinska dešavanja, c) sa čitanjem/izgovaranjem (ili prepisivanjem) „nastroja“ baš je bitno postizanje lične ubeđenosti u ostvarivost ciljeva, d) slika (vizija) postignutog cilja se ne isključuje, ali uopšte nije „akcenat“ na njoj.

31. Svakako da ne smeta da vizualizacija bude komplementarna (međusobno se dopunjujuća)  sa dokaznim postupkom, ali – sigurno da ona ne može biti samodovoljna, bez misaonog napona i snage dokaznog postupka, bez njegovog energizujućeg efekta.

32. Mi smo navikli da dokazni postupak vezujemo SAMO za otkrivanje ili dokazivanje nekih istina, tj. nečega već postojećeg. To što smo navikli da „stvari“ vidimo na ovakav način – ne znači da dokazni postupak nije primenljiv i na ciljevima kojima težimo. Ako nam naša iskustvena procena kaže da je nešto neizvodljivo – ne znači da je zaista neizvodljivo. (Uostalom, na margini samih spomenutih „nastroja“ je minijaturni dokazni postupak, a ne vizija koja isključuje racionalni momenat.)

33. Sa primenom dokaznog postupka u vezi sa našim sopstvenim, kao što sam ranije navodio –„razvojno-oslobodilačkikm projektom“ ili našom „osobnom legendom“, na dobitku smo u vezi sa svim onim svojstvima mišljenja koja su već istaknuta.

34. Konačno: dokazni postupak može da bude u kombinaciji sa zapitanošću. Relacija koju još treba da istražujemo. Kombinacija koja nam slično kao i prethodna (dokazni postupak i ciljevi) deluje „sumnjivo“, ali nije nemoguća kao što deluje… Možemo mi, i te kako, da „krenemo“ sa nekim pitanjem koje nas muči, ali – nastojeći da se u potragama i u onome što nam se pri potragama otkriva potpomažemo dokaznim postukom ili da imamo dokazni postupak kao „logističku podršku“. Uostalom, svakakvi odgovori nam uz zapitanost mogu iskrsavati, dokazni postupak je tu da „na licu mesta“ sve proverava…

P.S.

Mali (a možda i nije baš mali!) aneks, vezan za tajnašku „ideologiju“ i metodologiju…

1. Tajnaška „receptura“ je „odlučno protiv“ dokaznog postupka u formulisanju i težnji ciljevima, jer polazi od toga da se naš razum „buni“ protiv ciljeva koji mu ne deluju kao mogući, tj. kao ostvarljivi, u tom smislu E. Kue kaže da se moramo oslanjati na „uobrazilju“. Imamo određene želje, „prekodiramo“ ih u vizije već ostvarenih ciljeva, oslanjamo se na to da nam „Podsvest“ ili „Univerzum“ mogu ispunjavati ciljeve, ako im ih „prosledimo“, ako im ih, MIMO KONTROLE RAZUMA, poturimo, „prokrijumčarimo“. Jer će nas razum svojim nepoverenjem kočiti. Otuda ključno oslanjanje na viziju/vizualizaciju.

2. Trula kauzalistika, kojom kao da se vređa naš razum, kao da je on „lud“! RAZUM MOŽE DA „VERUJE“ U DOMENE KOJE OSVOJI ILI KOJI SU MU ISKUSTVENO PRISTUPAČNI. On može da formira DOKAZNI POSTUPAK po kojem može da teži i nemogućim ciljevima, samo ako ima i jednu jedinu mrvicu od aksioma.

3. Ako su retki pojedinci, neka su kroz istoriju bili i izuzetno-izuzetno retki, jasno demonstrirali (isključujemo prevare) tzv. parapsihološke ili više sposobnosti ili moći – razum mi već ima manevarski prostor za formiranje dokaznog postupka u vezi sa takvim eventualnim ciljem koji bih sebi postavio. U ovom slučaju: ako su se kroz retke, neka su bili i izuzetno retki, pojedince manifestovale nekakave posebne moći, znači da su te moći MOŽDA svojstvene Čoveku, MOŽDA svojstvene mnogima. Ostaje da se istražuje da li jesu ili nisu, ali – u okviru ovog „možda“, ja imam prostora da ovakve eventualne ciljeve sebi postavim. Pa ću da težim i da istražujem…!

4. Ili, isti dokazni postupak se može postaviti i sa drugog stanovišta: ljudi su kroz istoriju uspevali da aktiviraju mnoge svoje sposobnosti za koje su u nekim ranijim epohama bili „slepi“ (tačno je da se dešavalo i obratno), uzmimo samo domete intelekta. Što se slično aktiviranje nečeg privremeno „zaturenog“ ili „zatomljenog“ ne bi odnosilo i na tzv. parapsihološke sposobnosti?

5. Ili, sama, sada već brojna „čudesna izlečenja“ i od najtežih bolesti, a „snagom uma“. Dok razum ne osvoji domene odnosa DNK i misli, čovek se oslanja samo na sliku izlečenja kojoj teži, jer mu se razum „buni“ protiv ostvarivosti takvog cilja. Kako razum sve više osvaja domen uticaja misli na DNK, tako mu ideja o izlečenju „putem“ misli postaje sve prihvatljivija. Kako je ona razumu sve prihvatljivija (dakle, može da stupi na scenu dokazni postupak!) – tako je snaga verovanja u ovu proceduru sve veća, time i njene mogućnosti.

6. A mrvica od aksioma ovde je mogla da bude činjenica da je samo nekome pošlo za rukom „čudesno izlečenje“. I dovoljno je da razum krene istraživačkim putem, da „zaroni“ u te mrvice od aksioma, pa da počne polako da osvaja taj domen, i spoznajno, i sa novim činjenicama koje mu mogu poslužiti u dokaznom postupku kojim se potkrepljuje neki postavljeni cilj.

7. Na ovaj način se vraćamo sebi i svojim moćima, slično postupku prestajanja verovanja u jednog boga ili u bogove koji nam pomažu, a koji su nam PUKA TRANSCENDENCIJA, pri čemu nam je takvo verovanje DAVANJE BLANKO-POVERENJA ko zna kojim bićima i kakvim silama! U ovom slučaju: što da verujemo u neke „Podsvesti“ i „Univerzume“ koji nam ispunjavaju želje, što da njima dajemo legitimitet, možda i Energiju, oslonimo se na MOĆI SOPSTVENOG UMA u svemu ovome! NEĆE BITI DA NAM JE UM TOLIKI SLABIĆ I NEPRIJATELJ, U VEZI SA UPRAVLJANJEM SOPSTVENIM ŽIVOTOM, KAO ŠTO SU SE ONI KOJI SU NAM GA OSAKATILI POTRUDILI DA NAS UBEDE!

8. Konačno još samo jedan (i neću više, zaista!) dobitak sa korišćenjem dokaznog postupka umesto samo „suve“ vizualizacije u težnji ciljevima… Dokazni postupak nas navodi na KAKVO-TAKVO (za početak kakvo-takvo) misaono angažovanje u smeru dubljeg bavljenja postavljenim ciljem, u smeru njegovog promišljanja. Za šta smo uskraćeni u „suvoj“ vizualizaciji, sa kojom možemo prvu glupost (ili bukvalnu glupost ili glupost sa duhovnog/metafizičkog stanovišta) koja nam padne na pamet (a što se u tajnaškoj praksi obilato dešava, zato je i rečeno da je ona često sa trajektorijem ka duhovnom sunovratu) – proglasimo za cilj kojem težimo. Može um da se buni u tom smislu da nam to nije dobar cilj, ali – mi smo to proglasili za „legitimnu metu“ i preko uporne vizualizacije joj težimo. (Prelistajte, na primer, malo ilustracije Dž. Marfija. Devojka koja je vizualizovala „prelepu“ tašnu koju je videla u izlogu, pa joj uskoro mladić kupi baš tu tašnu. Pa u filmu „Tajna“, čovek koji se stalno usredsređivao na „prelepu“ vilu (stambeni objekat) na nekoj slici, pa uskoro baš nju i kupi. A već o tome da su novac i karijera – tajnaški sveti prioritetni ciljevi, i da ne govorimo! Koja duhovna plitkost i štetočinstvo prema sebi samom! Baš me zabole, što kažu Stari Sloveni… uvo, i za „prelepu“ tašnu, i za „prelepu“ vilu, u ambijentu KPZ-Mrcvarilišta! To su u duhovno zdravom rezonovanju ne tercijerni, nego ciljevi n-tog stepena udaljenosti, kojima se nešto ozbiljnije uopšte i ne bavimo, koje usput postižemo i bez posebne vizualizacije, ako imamo prilike za njih.)

P.S.p.s. A možda ono nije izreka Starih, već Mladih Slovena. Treba proveriti na Wikipediji.


1. U tekstu „Polivalentno ili umreženo mišljenje (2)“ napisan je u pokušajima odgonetanja tajni funkcionisanja našeg mišljenja.

2. A odgonetnute tajne bi nam mogle poslužiti kako u boljim, kvalitetnijim, pouzdanijim spoznajama, tako i u preobražajnim delovanjima, budući da je misao “inicijalna kapisla” promena, u nama i oko nas.

3. Tekst je nastao pre godinu dana, pa da ga sada malo (a možda i malo šire) “ažuriram” spoznajama koje su mi u međuvremenu “pošle za rukom (umom)”.

4. Tada nisam imao razgraničene predstave o UMREŽENOM i SISTEMSKOM mišljenju, pa su oni i u prikazu izmešani.

5. Sistemsko mišljenje je tamo gde je hijerarhijska struktura, od vrha sistema do njegovog “dna”, sa detaljima, pojedinačnim informacijama, idejama…

6. Umreženo mišljenje je vezano za mrežu pomova, ideja, informacija, tako da mrežu možemo da “postavimo” kao sfernu ili kao “beskrajnu”.

7. Ako se fokusiramo na jednu tačku ili pojam u mreži pojmova (u okviru umreženog mišljenja), pa taj pojam uzmemo kao vrh sistema, pa onda iz njega dedukujemo druge pojmove, do “dna” sistema, imamo sistemsko mišljenje.

8. U ilustraciji sa tzv. društvenim mrežama… Svi planetarni pripadnici društvenih mreža već i bukvalno čine jednu sfernu mrežu, mrežu koja sferno obavija planetu, koja nema početak i kraj, jer je – sferna (pa u tom smislu uslovno kažemo da je “beskrajna”).

9. Ako se fokusiramo na jednu osobu, recimo osobu A, pa je posmatramo kao vrh sistema, onda pratimo “grananje” prijatelja: svaki njen “prijatelj” iz prvog kruga je svojevrsni podsistem, iz kojeg se dalje “granaju” “prijatelji” svakog od tih „prijatelja“, što je drugi krug, i oni bi činili oblasti sistema na čijem je vrhu osoba A, itd, itd, itd.

10. Osoba A je postala vrhom sistema (u sistemskom mišljenju) zato što smo se, radi posmatranja ili „proučavanja“, fokusirali na nju. Bez toga – ona je samo jedna od ravnopravnih tačaka ili „čvorova“ u sfernoj mreži (umreženog mišljenja). Fokusiranjem na nju mi kao da deo mreže „zakrivljujemo“ i „preklapamo“, tako da dobijamo višestranu piramidu na čijem vrhu je osoba A. (Možda se „postavka“ menja zavisno od našeg fokusa, kao što od fokusa posmatrača zavisi da li će u okviru kvantne fizike videti čestice ili vrtloge energije.)

11. Ovo je potpuna analogija sa rečima ili pojmovima, koji su istovremeno i alati i odrazi funkcionisanja našeg mišljenja.

12. Umreženo i sistemsko mišljenje se, dakle, prepliću. Možda bi nam u shvatanju njihovog odnosa pomogla analogija sa različitim fizičkim principima na mikro i na makro planu: na mikro-planu važe principi kvantne fizike, na makro-planu – principi Njutnove fizike.

13. Kako se umreženo i sistemsko mišljenje prepliću – nije nam (za sada) jasno, tek, jasni su nam vidovi ili slučajevi njihovog skoro pa ekstremnog razdvajanja.

14. SAMO sistemsko mišljenje imamo u sistemima nauka, u sistemima naučnih ideja. Mehaničku, orijentacionu sliku sistema ideja jedne nauke predstavlja tzv. sadržaj knjige u kojoj se prikazuje ta nauka.

15. Nastavni predmeti su u vidu sistema ideja. U vezi sa tim – vremenom sam razradio ceo jedan, možda i malo komplikovaniji nastavni model koji sam nazvao “PP-sistem”, što znači: sistem znanja nastavnog predmeta “zapakovan” u pauerpoint prezentaciji, ali uz ključno korišćenje hiperlinka/hiperteksta, čije korišćenje PP-prezentaciji bukvalno daje treću dimenziju. Nastavni model za koji sam ubeđen da je nastavni model budućnosti. (Elementarni prikaz je od pre godinu dana, u međuvremenu je ovaj model još usavršen)

16. Samo kroki-objašnjenje: poznato je да na postojeće načine, uz svu halabuku sa digitalnim učionicama i digitalnim udžbenicima – učenici ne ovladavaju gradivom jednog predmeta kao sistemom, te je znanje koje se bez tog ovladavanja stiče, logično – “kratkog daha”.

17. Radom sa PP-sistemom učenici se cele školske godine kreću kroz sistem jednog nastavnog predmeta, po vertikali sistema, naviše i naniže, a ne pravolinijski iz lekcije u lekciju, kao sada, u okviru postojećih nastavnih koncepata. Kretanje u okviru PP-sistema je bukvalno isto onako kao što se krećemo kroz sisteme foldera, da bismo došli do nekog krajnjeg fajla, ili kao što zalazimo u bilo koju “stavku” na internetu. I to učeničko savlađivanje je bez presije na memoriju, što je takođe differentia specifica ubedljive većine postojećih obrazovnih koncepata.

18. A “čisto” umreženo mišljenje imamo u fenomenu koji sam negde ranije nazvao “asocijativnim slalomima” u našim svakidašnjim “nasušnim” razgovorima: pođe se od jedne teme, pri čemu se dotakne nekoliko njenih aspekata, pa se onda neki od njenih aspekata uzme za novu temu, koja takođe ima svoje aspekte, itd. Pođe se od jedne teme, pa se ode na stopetu.

19. Stoga su u umreženom mišljenju moguće „veze nesanjane“, ili veze nemoguće, koje i nisu moguće u okviru sistemskog mišljenja. Što nam živo funkcioniše na samim društvenim mrežama: mi se možemo čak skoro pa zaista prijateljski povezati sa osobama iz Moskve ili Njujorka, sa bilo kojeg kraja sveta, a koje nikakve veze sa našim realnim životnim kontekstom nemaju.

20. Evo improvizovane ilustracije:

Osobe A, B i C razgovaraju o nekom psu:

– Bio sam kod svog poslovnog prijatelja na ručku. Imaju zanimljivog psa.

– Ja ne volim pse zbog buva.

– Ali, ako ih se drži na lancu… Ako im se održava higijena, itd.

– I moraju se dobro hraniti.

– A to znači da im se kupuje meso u mesari?

– Jeste to najprirodnije meso. Može onaj satarom da dobro isparča…

– Ali… ko ima para da kupuje meso za pse u mesari?!

– Da, sa ovim cenama. Evo, pre neki dan na kasi u mesari…

ITD!

21. Što je slikovito predstavljeno na sledećoj slici:

саоцијативно.jpg

22. Imamo i sisteme u sistemima.

23. Događaje takođe možemo sistemski predstavljati. (Uzgred: da li su slučajne podele, posebno klasičnih romana, na knjige, delove, poglavlja…?)

24. Uz umreženo i sistemsko mišljenje – tu su nam još dva tipa mišljenja: a) mišljenje vezano za imaginaciju, za zamišljanje slika, a koje može biti potpuno neverbalnog karaktera, dakle – nevezano za rečenice i za mreže ili sisteme pojmova, b) dokazni postupak, koji je takođe specifičan tip mišljenja, dosta je složen, te da i ne pokušavamo da ga ukratko specifikujemo.

25. Tek nam predstoje istraživanja o odnosu ovih tipova mišljenja, a u skladu sa već navedenim nastojanjima na ovladavanju tajnama našeg mišljenja.

26. Ako bih pre toga smeo da “preliminarno” kažem: jeste da svako od ovih tipova mišljenja ima svoje tipove funkcionalnosti, ipak – moguće je da je dokazni postupak najoperativniji i praktično nam najkorisniji tip mišljenja, te je moguće da bi trebalo da mu ostala tri tipa služe kao instrumenti, ili da mu služe svojim “materijalom”.

27. Zašto se u ovim promišljanjima ili prikazu nisam koristio dostignućima nauka koje se upravo ambiciozno i bave mišljenjem i tipovima mišljenja (psihologija, logika, gnoseologija, itd.)?

28. Iskreno – nemam poverenja u postojeće nauke! Naravno, imaju sve nauke svoja vredna i korisna otkrića, ali, generalno – ko da ima poverenja u nauke koje je stvorio Čovek sa ovako distorziranom percepcijom i rezonovanjem?! Čovek koji, elementarno, ne vidi i ne shvata da živi u kosmičkom Karantinu-Paklu-Zatvoru! Bez te kosmičko-planetarne postavke – on je apriori u krivu maltene sa većinom naučnih aspiracija.

29. Ili, da kažem prizemljenije: nauke, koje nisu utemeljene u metafizici (duhovnosti), ili koje joj svojim spoznajama ne teže – mogu postići u svom domenu jedan niski plafon, a onda će uporno i tvrdoglavo tapkati u mestu, vrteti se u krugu, gubeći se u spoznajama sa kojima nikako da, kao autistične, iskorače iz sebe same. (U ovom smislu blizak mi je načelni koncept R. Štajnera, sa duhovnom naukom. Načelno, u detaljima se ne slažem uvek sa njim…)


Da malo polemišem sa sobom…?

Neee, ovo bi se pre moglo nazvati kontinuiranim SAMOPREVAZILAŽENJEM, nego samopolemisanjem.

A ima nam stalnog samoprevazilaženja – ako nam ima stalnog samoispitivanja, preispitivanja naših sopstvenih ideja i nazora, stalnih promišljanja, izvlačenja pouka iz životne (da ne spominjem duhovnu) prakse, itd.

Dakle, ispravnije je reći – da AŽURIRAM svoje neke stavove stare dve godine.

Slučajno mi u nekoj pretrazi iskrsnu moj tekst „Kako se reprogramirati?“.

(Ne snalazim se sa blogovskim postavkama van ovoga što ovde pišem, engleski ne znam… te hvala onome ko je ovaj tekst postavio u nekoj varijanti koja mi je nepoznata…)

*          *          *

Reprogramirati ili deprogramirati, ili deaktivirati neke programe…

Sigurno jeste to u pitanju…

Ipak, iz praktičnih razloga – koncept o programima, reprogramiranju, deprogramiranju pomerio bih trenutno na stranu.

Praktično nam je pouzdaniji koncept RADA NA PROMENAMA.

Definišemo promene kojima težimo, nastojimo da pronađemo delatnu metodologiju, kao i dovoljno manevarskog prostora u ličnim robijaškim uslovima za primenu ili za nastojanje na ostvarivanju.

Tačno je da i definisane promene mogu biti u vidu programa, ali, naprosto fokus pomeramo – ka PROMENAMA.

*          *          *

Odnos mišljenja i izvođenja promena.

Kako do efektivnog mišljenja?

Efektivnog i za spoznajne prodore, i za izvođenje promena.

*          *          *

Ponavljanje ideja (informacija, spoznaja, itd.) u vidu FORMULISANIH REČENICA.

U “praksi” molitve, mantre…

Ima tu latentno nečeg ZATUPLJUJUĆEG (neću da kažem – zaglupljujućeg). Izvinjavam se praktikantima ovih vidova duhovne “prakse”.

Ovakvo ponavljanje je vid PARAZITSKIH MISLI.

Valjda nam je to iskustveno poznato.

Ne može ovakvo ponavljanje biti svojstveno izvornom funkcionisanju ljudskog uma.

*          *          *

U REDU JE NEVERBALNO PONAVLJANJE IDEJA!

Naravno, u sebi, to se ne izvodi pred drugima i za druge.

Ovo su značenjske i praktične finese koje su možda mnogima nebulozne.

Ali, imaju i smisla i praktiučnu utemeljenost.

U tom slučaju mi možemo u sebi inicijalno da izgovorimo ključnu reč, nekoliko ključnih reči, ali – nastavljamo da zalazimo u značenje i u razradu, kao u nekoj nejasnoj slutnji.

To je kao kad neko uči napamet sadržaj nekog teksta.

Pa u obnavljanju ne ponavlja bukvalno kroz rečenice sadržaj, već “pređe” preko sadržaja kao u nekom magnovenju slutnje sadržaja.

*          *          *

Frekvencija moždanih aktivnosti, na molitvi 3 Hz, a neke moždane aktivnosti sa 50 Hz.

To nam ništa ne govori o FREKVENCIJAMA MISLI ILI O TIPU MIŠLJENJA.

Čak bih rekao da grublje (nižih frekvencija) misli “rade” na višim frekvencijama moždanih aktivnosti i suprotno.

Iskustveno “stojim iza ovoga”!

Baš moramo utišati mentalne aktivnosti – DA BI NAM DOŠLE NAJSUPTILNIJE MISLI. (Naravno, takve misli nam dolaze kroz zatupljujuće verbalno ponavljanje jednog te istog sadržaja.)

*          *          *

Neverbalno ponavljanje ideja…

Opet neke finese koje deluju nebulozno…

Na ovaj način mi zalazimo u psihološka i/ili stanja svesti, koja želimo.

Na primer: reč “samopouzdanje”, kao pojam, i kao stanje.

Sa malo više uvežbanosti – to je izvodljivo.

Ili: psihološka i stanja svesti cilja kojem težimo, ili u varijanti postignuća cilja.

*          *          *

Snovi…

Velika nepoznanica! Nekako sam u poslednje vreme dosta intenzivno upućen na suočavanje sa njom.

Preko njih nam se, na nama neznane načine, reflektuje stanje nesvesnog, podsvesti, nesvesna ili podsvesna Zlotvorska ili ko zna čija delanja na našem smućivanju, ometanju, te, da ipak upotrebim i taj izraz – programiranju.

Slutim neku razliku: ako nekako uspemo da eliminišemo parazitske misli u toku većeg dela dana, te da nekako imamo fokus na svojim ciljevima – počinjemo da utičemo na TIP I KVALITET SNOVA, u tom smislu da ih preokrećemo u smeru po nas povoljnih dešavanja (u okviru samih snova).

Ideja sa lucidnim snevačem je glupost – sve dok ne uspemo da u prethodnom smislu napravimo preokret na javi.

*          *          *

Korigovao bih (ili ažurirao) ideju o tome da ipak i mehaničkim ponavljanjem “prosleđujemo” svoje ciljeve podsvesti (kao što kažu E. Kue i Dž. Marfi).

Te da ne smeta ZAGLUPLJUJUĆE ponavljanje verbalizovanih ciljeva, kao – efekat nam je obezbeđen.

PODSVEST I/ILI NESVESNO NE RADE U NAŠU KORIST!

To je moj “nalaz”, za sada neka bude samo kao teza, ne bih mogao da ga dokazujem.

Kao što sam ranije već opisivao: baš su podsvest ili nesvesno – PORTALI ka… Astralu, ka nekim Zlotvorskim regionima i ko zna ka čemu po nas NEPRIJATELJSKOM.

TE – PROSLEĐIVANJE IDEJA PODSVESTI/NESVESNOM NA OSTVARIVANJE ZNAČI IĆI U LIJINU PEĆINU!

MI PRAVI PREOKRET U VEZI SA OSTVARIVANJEM CILJEVA PRAVIMO – NA JAVI, U SVESNOM, NAJSVESNIJEM MOGUĆEM REGIONU NAŠEG FUNKCIONISANJA.

Tako što ostvarujemo dnevno dominantni NEVERBALNI fokus na ciljevima ili na razvojno-oslobodilačkim idejama koje odaberemo.

Možda je pomalo ovaj neverbalni fokus sličan tajnaškoj vizualizaciji, postoje značajne razlike (eventualno zalaženje u njih – nekom drugom prilikom).

*          *          *

Jednom rečju: SVE PROMENE I SVE TEŽNJE PROMENAMA – SVESNO, NAJSVESNIJE ŠTO JE MOGUĆE.

Podmuklo su opasne bajke, vode na gadnu duhovnu stranputicu,  o tome kako samo treba svoje želje da prosleđujemo “Podsvesti”, “Univerzumu” i ko zna kojim sve “entitetima”, koji će se “satreti” da nam ispune želje!