Otkrivenja našeg doba

Category Archives: preporuke i orijentiri

192.

Doba malera (kvarovi, „baksuzna dešavanja“, glupe prepreke i ometanja u delanjima, itd).

Doba u kojem se oni oko nas intenziviraju.

Da bi u nama izazivali odjek: stresogene reakcije, burna nezadovoljstva, osećaj nemoći, nepotrebna trošenja Energije, itd.

193.

Ili: doba haosa na Zemlji.

Koji nam silazi od metafizičkog Haosa.

Kao posledica nervoze Zlotvorskih Vladara Zemlje.

Povišavanje vibracija možda i njih pobuđuje na intenzivnije delovanje.

Ali, zbog Entropije – mi brzo zapadamo u mini-kolapse.

Te ni njima, preko nas, nema Energije na pretek.

Za nesmetano i „neograničeno“ intenzivnije delovanje.

194.

Na šta nas Haos-Zlotvori prisiljavaju?

Na odbacivanje svega suvišnog.

Na prioritete.

Na suštine.

Rečeno u vidu negacije (radi jasnijeg predstavljanja):

– prisiljavaju nas na nerasipanje Energije na gluposti,

– na negubljenje u masama detalja i marginalija.

195.

NA VIŠE OPUŠTANJA!

Sveto pravilo doba Haosa-Entropije!

Na više opuštanja, tj. više netrošenja Energije.

Ili –  na ekonomičnije trošenje.

196.

Masi od možda i 99% ljudi se čini (jedna od teških iluzija) da je opuštanje luksuz, JER TOLIKO TOGA SE MORA URADITI.

Toliko toga je hitno.

Kada se NEVOLJNO prozre takva iluzija, shvati mehanizam koji joj je u osnovi?

Kada se u takvoj jurnjavi kolabira.

Kada se padne.

Razboli ili zapadne u radnu nemoć.

Onda postaje jasno: DA SE NAŠ I ŽIVOT LJUDI OKO NAS NEKAKO NASTAVLJA I BEZ NAŠEG ANGAŽOVANJA.

A činilo nam se: AKO MI „STANEMO“ – SVE ĆE DA STANE!

197.

Tačno je, ubacuju nas okolnosti u previše angažovanja ili u previše trošenja Energije.

Čak i ako smo čvrsto opredeljeni ka što ekonomičnijoj potrošnji.

Ali, jedno su te izuzetne, „kratkoročne“ situacije.

Iz kojih se ispetljamo.

Imajući stalno u vidu svoju DUGOROČNU opredeljenost ka ekonomičnosti (u vezi sa Energijom).

A drugo je prepuštanje izazovima svake situacije.

Bez navedenog orijentira, a po inerciji življenja mase.

198.

Surovo vreme u kojem živimo zahteva od nas stalna NEUMORNA TAKTIZIRANJA.

U vezi sa angažovanjem i kontrolom Energije (u situacijama, čak – segmentima situacija kada je to moguće).

Nekih aktivnosti (poslova, ciljeva, itd.) moramo da se odreknemo (privremeno ili trajno, svejedno), neke da odlažemo, neke da izvodimo „na rate“, neke delimično, itd.

199.

Priče upravo o ovom ovde pisanju proizilaze iz takvog TAKTIZIRANJA.

Od pokušaja da prestanem da pišem do isprobavanja raznih načina, formi, stilova.

Već sam navodio: sva ta isprobavanja (kao i ovo poslednje) nisu plod nekih kreativnih dovijanja i eksperimentisanja.

Već potrage za ekonomičnim utroškom Energije.

Uz udovoljavanje impulsima da se nastavi…


1. Baš zato što se opuštanje ne shvata kao višefunkcionalno, već samo kao odmaranje, nisu i svi načini opuštanja istovremeno i načini razgradnje energija koje nosimo negde u sebi.

2. Bilo je ranije više reči o načinu koji je nazvan dubinskim opuštanjem, još ranije – praksom (iz)vankonceptualizma.

3. Tada je rečeno da se izvodi kroz nepomično ležanje na leđima, u čemu je uspostavljana sličnost sa istočnjačkim varijantama joga nidrom ili šavasanom.

4. Kako se sa stupanjem u ovo opuštanje isključuje svaka kontrola uma ili bilo kakvo navođenje, upravljanje procesima koji se potom budu dešavali – ovaj način je i nazvan praksom vankonceptualizma.

5. Kako se ovim procesom postupno razgrađuju energije i sadržaji koji izbijaju iz dubina našeg bića – nazvan je dubinskim opuštanjem, i on se postiže prirodnim putem, spontanim procesima, ne našim nastojanjem, nastojanjem našeg uma na takvoj opuštenosti.

6. Iskustva stečena u međuvremenu i naknadna istraživanja omogućavaju unošenje nekih malih korekcija u ovaj način opuštanja-razgradnje energija i sadržaja koje nosimo u sebi. Male korekcije – koje su u funkciji poboljšanja efektivnosti.

7. Najpre, ne mora se raditi o nepomičnom ležanju na leđima. Sam ležeći položaj omogućuje dublju opuštenost, da li smo u njemu pomični ili nepomični, ne menja suštinski ništa. Uostalom, BOLESNIČKO LEŽANJE je prirodni mehanizam kojem se svako u bolesti SPONTANO priklanja. Ponekad u primeni nepomičnog ležanja nervoza može biti tako jaka, da okretanje na jednu ili drugu stranu samo malo olakšavaju proces opuštanja, a da se sam proces ne remeti.

8. Pitanje odustajanja od upravljanja procesima koji se stupanjem u ovaj vid opuštanja pokreću. Ovde se vankonceptualizam malo menja, BLAGO „narušava“. Kada su MISLI u pitanju.

9. Blagi upliv je u tome što NASTOJIMO DA SE ISKLJUČUJEMO IZ MISLI KOJE SE BUDU POJAVLJIVALE. Da se mi isključujemo iz njih, ili da im isključujemo svoju podršku, da iz njih izvučemo svoju pažnju.

10. Ne da ih potiskujemo, ne da se borimo protiv njih. Samo um isključujemo iz svake od njih, kada se pojave.

11. Isključujemo onda kada možemo. Proces je, poznato je svakome ko je pokušavao sa meditacijom ili ko meditira, vrlo suptilan: roj misli, ili grč misli, ili unutrašnji film – mogu biti tako jaki i opsesivni, da nas vrte, da nam um ili pažnju uzmu pod svoje, minutima, a da toga nismo svesni, ili da na to ne možemo svesno uticati.

12. U ovome je dodirna tačka sa „praznom“ (zen) meditacijom, ali – funkcija i smisao su im različiti.

13. Ležećim opuštanjem mi ne težimo, NJIM SAMIM, PO SEBI, nekakvim posebnim stanjima svesti, nekakvoj kosmičnosti, nekim visinama duha. U ležećem oputanju nam je cilj, najjednostavnije i najbanalnije, kao što se potvrđuje i u nekim smerovima psihoterapije i psihologije – da dopustimo da najdublje pohranjeni, prikriveni ili potisnuti sadržaji, energije, misli, emocije, izbiju na površinu svesti, da se sa njima suočimo i razgradimo ih.  

14. LEŽEĆE OPUŠTANJE NIJE NIKAKVA ATRAKCIJA SAMO PO SEBI, ono je tek samo jedan pol na vagi Ravnoteže. Bez aktivnosti koja dolazi posle njega – i samo ležeće opuštanje bi bilo besmisleno, tj. povlačilo bi nas u nekontrolisano izlivanje sadržaja iz podsvesti ili iz nesvesnog, što je put ka depresiji ili nekim težim psihološkim stanjima.

15. Takođe, ovde nam nije cilj BEZMISAONOST. Mi dopuštamo da se pojavi svaka misao koja po nekim kanalima mora ili treba da se pojavi, nama nije cilj da se nijedna od njih više ne pojavljuje, nije nam cilj volšebno „UTRNUĆE“ uma.

16. Ali, jeste cilj razvijanje SNAGE I VEŠTINE isključivanja iz svake misli koja se pojavi. Time stičemo i demonstriramo snagu vladanja svojim mislima, tj. energijama svojih misli, u seansi u kojoj nismo specifično fokusirani ni na šta; drugo su seanse našeg fokusa na izabranim mislima, idejama.

17. Ovom taktikom takođe nadilazimo mehanizme preko kojih nam se, na nama za sada neznane načine, utiče na same naše misli, na naše misaone tokove.

18. A emocije, koje takođe u ovom procesu opuštanja mogu početi da izbijaju ili da se aktiviraju?

19. Emocije su nam još uvek enigma, i suočavanje sa njima u ovom načinu opuštanja nije nam još sasvim jasno.

20. Emocije mogu da se pokrenu na neke takođe nama neznane načine, na primer, odjednom možemo početi da osećamo neku potištenost. Mogu neke misli da pokrenu neke emocije, kao što i same emocije rađaju neke misli.

21. Iz misli se možemo isključivati, možemo svoju pažnju isključivati iz njih, nije isto i sa emocijama, one kao da su, u odnosu na naše biće – sveprožimajuće.

22. Kao što je iluzija da mi možemo svojevoljno indukovati emocije (da možemo po svojoj volji da osećamo mržnju ili ljubav), tako je iluzija da ih možemo svojevoljno isključivati. Tj. uz oslanjanje na iluzije ništa nam nije nemoguće, drugo je pitanje da li time idemo protiv prirodnih dešavanja u nama samima ili nešto na silu u njima menjamo.

23. Izgleda da je kod emocija suština u smirenom suočavanju, „oči u oči“, u pomirenosti, u tome da ih – istrpimo, bez misaonih podrški i bez pokretanja na akcije.

24. Kako, na primer, izaći na kraj sa strahom od smrti? Preko pomirenosti: neka se desi ono što se mora desiti, ionako na to ne možemo uticati. Ležimo, opuštamo se, možda sve vreme upravo i umiremo – neka bude što mora biti. Kada se seansa opuštanja sa ovakvim mislima okonča – idemo za planiranim aktivnostima.

25. Svako može da se uveri, bar sasvim jasno za energije emocija – one će pri opuštanju izbijati dok tih energija u nama ima; ili će izbijati jake dok ima tih jakih energija u nama. Preko (ležećeg) opuštanja ovi energetski sadržaji vremenom kao da se istutnje, i onda sam od sebe počinje da nastupa jedan dublji unutranji mir.

26. Emocije su energije jačeg intenziteta od misli, i one se uglavnom „nivelišu“ u nekoj prvoj fazi primene opuštanja, razgradnje (čije trajanje zavisi od toga šta ko i koliko toga u sebi nosi). Misli će izbijati i dalje, makar one „najtiše“ i najnenametljivije, funkcionisanje same naše svesnosti vezano je za misli, te ne treba težiti BEZMISAONOSTI.

27. Ali vladanju svojim mislima, u ovom slučaju je to u već naznačenom smislu isključivanja iz svake od njih u toku opuštanja, te nadilaženju takoreći prisilnog bavljenja svakakavim mislima koje nam pri tom padnu na pamet – svakako treba težiti.


1. Još uvek smo na terenu Ravnoteže, već rečeno je da je ona i ključna Tajna i još do kraja nerazrešena enigma. Opuštanje (odmaranje) je njen poseban, a intergralni deo, pa zahteva i posebno objašnjenje.

2. Opuštanje jeste odmaranje od aktivnosti, eliminisanje nagomilanog umora. Ali i više od toga.

3. Mnogima je već iskustveno poznato, a oni kojima nije lako mogu to da provere: nakon višesatnih, višednevnih, višemesečnih aktivnosti – u jednoj, proprocionalnoj fazi, odmaranje-opuštanje je izuzetno prijatno. Dok „klatno“ našeg biološkog časovnika iz neke krajnje tačke pozicije naprezanja ne dođe u neku krajnju tačku opuštanja.

4. Ako nastavimo sa opuštanjem i nakon te krajnje tačke, ako zalazimo sve dublje u podnapregnutost, kreću neki čudni procesi, preko kojih bismo vremenom zašli ili u samu depresiju ili nadomak nje.

5. Misli, emocije, opšte stanje – kao da smo odškrinuli vrata podsvesti, nesvesnog, ili bilo kako  drugačije da nazovemo taj „sektor“ našeg bića.

6. Ekstrem, koji je jedan pol neravnoteže.

7. Ekstrem, kao drugi pol neravnoteže imamo u situaciji kada višesatno, višednevno, višemesečno, bez dovoljnih „doza“ odmaranja, zađemo u hroničnu prenapregnutost.

8. Tu takođe kreću teški procesi, ali, u ovom slučaju zato što, usled stalnog fokusa na onome što radimo – ne dajemo priliku onome što nosimo u sebi, u podsvesti, nesvesnom, ili bilo gde drugde, da se ispolji i kroz ispoljavanje da se razgrađuje.

9. Ne dajemo mu priliku da se dozirano razgrađuje, te ono vremenom može da bukne kroz psihološke probleme, kroz često i teže bolesti, neki smatraju – i kroz sudbinske udare.

10. I jedna i druga linija neravnoteže vodi, zavisno od njene dubine, postupnoj degradaciji uma i tela. Kako godine odmiču, kako se um i telo ovaj način „izraubuju“.

12. Ili se um i telo istroše, a nije davano oduška skrivenim energijama i mislima da isplivaju u svest i razgrade se, ili oni i previše isplivavaju u svest, pa „sagorevaju“ um i telo.

13. U Ravnoteži, u formuli „(bar približno) koliko aktivnosti – toliko opuštanja“ ceo ovaj proces se odvija najbezbolnije što je moguće, te, na jednoj strani – aktivnost razvija, na drugoj – opuštanjem se oslobađamo energija koje nosimo u sebi (koje su kodirane u DNK, ili blokirane u isprogramiranostima od detinjstva, ili dobijene inficiranjem u kontaktim sa teškim sadržajima uslova u kojima smo, itd.).


1. U najgrubljoj i najbanalnijoj manifestaciji naša Ravnoteža

znači: koliko naprezanja, aktivnosti, radnog angažovanja, napona,

toliko, proporcionalno, ili bar približno proporcionalno, odmaranja,

opuštanja, nenaprezanja. Jasno je da je u našim haotičnim ličnim i –

zemaljskim uslovima ovaj prvi princip Ravnoteže neprimenljiv

ili skoro neprimenljiv, ili primenljiv sporadično i uz velike muke.

Ali, da bi vnam bio, došao kao ubedljiviji, uzmimo suprotne ekstreme,

na ekstremima se pojave najbolje uočavaju. Uzmimo situacije,

brojne i brojnih vidova neravnoteže, uzmimo njihova ispoljavanja,

uzmimo stanja, psihološka i stanja svesti, koji ih prate, uzmimo

bar samo neke posledice. Situacije u kojima je neko po ceo dan,

bukvalno ili skoro po ceo dan, angažovan, u poslovima, u radu,

u obavezama i aktivnostima, i uzmimo situacije u kojima je neko

po ceo dan, danima i danima, bez ikakvih obaveza i naprezanja.

Bar sporadično, delimično, oba ova ekstrema poznata su možda

svakome od nas. Uz sve nesvodljive varijable naših života, kao i

naših ličnosti – manifestacije oba ekstrema neravnoteže poznata

su svima. Na jednoj strani su začeci psihosomatskih smetnji ili

čak i oboljenja, od kardiovaskularnih do svih ostalih brojnih,

na drugoj strani su začeci sklizavanja u depresiju, ali često sa –

sličnim manifestacijama kao i u prethdnom polu neravoteže,

uostalom, neravnoteža je neravnoteža, suštinske muke su iste.

 

2. Dakle, za početak, ovaj najgrublji, okvirni princip Ravnoteže:

koliko naprezanja i aktivnosti – toliko isto odmaranja i opuštanja.

I nema ovaj princip veze sa duhovnim igrarijama i metodologijama,

bio neko u duhovnosti ili ne bio, muke neravnoteže i Ravnoteža

ista su mu priča, samo što kroz duhovnost on daje drugi smer

onom delu svog vremena i Energije u kojem je angažovan, kao što

i sve duhovne ambicije glatko padaju vodu ukoliko nisu bazirane

na principima Ravnoteže. Toliko načelno, za početak, mada ovako,

tek samo uopšteno, od slabe praktične koristi, bez dodatnih priča…


1. Kako nas vladari imaju na dlanu i mogu se poigravati nama

dok smo u neravnoteži, jasno je zašto su naši životi organizovani

po principima neravnoteže, te zašto smo uopšte te iste principe

prihvatili kao sasvim normalne principe ljudskog funkcionisanja,

o Ravnoteži niko i ne brine, nikome vrednost nije. Na primer:

kod jednih je uzor raditi i uraditi što više, često – opsesivno,

kod drugih, naprotiv, uzoran je život bez ikakvih naprezanja,

pojam Raja i vezuju za takvu perspektivu. Zbog svega toga

i onome ko bi pokušao da svoj život reorganizuje, a upravo

po principima Ravnoteže, vrlo teško bi to išlo, i to zbog svih

iznuđenosti, svih iznuđenih angažovanja, u okviru profesije,

kao i van nje, u kojima niko ga ne pita – da li je u Ravnoteži,

da li bi hteo ili voleo da mu bude dopušteno da drugačije

organizuje svoje angažovanje. Što ne treba da bude brana,

da se nečemu što je potencijalna baza naše stabilnosti, snage,

ne teži onoliko koliko nam to uslovi u kojima smo – dopuštaju.

 

2. Princip „koliko naprezanja – toliko opuštanja“ je vrlo jasan,

ali zbog svega prethodnog potrebno je zaista mnogo veštine,

da se on konkretizuje i operacionalizuje u uslovima u kojima

svako od nas živi. To je ono mnoštvo varijabli za koje nas

ni drevna, ni modernija duhovnost uopšte ne pita, koje samo –

metode nude, metode koje treba skoro mehanički upražnjavati,

a ako ne baš mehanički, a ono svakako pravolinijski lako.

Mnoštvo varijabli zbog kojih ne znamo kako bi primena,

konkretna, navedenog osnovnog principa izgledala: svako

u različitim stanjima ne-Ravnoteže već jeste, i nije mu baš –

svejedno kada krene sa onim što mu je strano, na primer,

sa mnogo više opuštanja, od onoga što već ima u svom

ritmu življenja; takođe, različiti su intenziteti angažovanja

u okviru onih osam svakodnevnih sati, a negde i više ih je,

uz to i različitih su domena, negde su oni fizičko-manuelni,

negde intelektualni ili vezani za sedenje bez praktičnog

angažovanja, svuda onda kao pol dualnosti u delu van

tih obaveza treba da dođe nešto suprotno, ali, da obiđemo

sve te zamršenosti, evo kako bi izgledao načelni okvir…

 

3. Na osam sati radnog (na poslu) angažovanja trebalo bi

da dođe osam sati opuštanja, da bi se tek došlo u osnovnu

Ravnotežu, međutim, kako je to praktično neizvodljivo,

uzmimo da je dovoljno da to budu, na primer, dva-tri sata,

opuštanja, možda dalja primena ritma Ravnoteže anulira

one osmosatne „nanose“. Uostalom, u svemu ovome, baš –

zbog svih naznačenih varijabli, svako mora da se napregne

i prati sebe samog, ako bi pokušao da isproba bilo šta od –

ovde predočenog. Nakon ta tri, pretpostavljena, sata odmora

ritam Ravnoteže može biti, na primer: sat angažovanja plus –

sat opuštanja. S tim što bi dalje u tom preostalom vremenu

trebalo pronaći najbolju kombinaciju, tako da u satima

angažovanja budu aktivnosti koje su komplementarne

onima kojima smo već bili prinudno opsednuti na poslu,

dakle, ako radimo posao koji nije uopšte vezan za vidove

fizičko-praktičnog angažovanja, trebalo da bi imamo bar

jedan sat takvog angažovanja u ovom drugom delu dana.

 

4. GDE NAM JE TU VOLŠEBNA DUHOVNA METODOLOGIJA?

Vreme za promišljanje ili čitanje tema koje su iz domena

duhovnosti, svakako će se nekako naći u ritmu ostalog dela

dana, ali – glavna metoda čišćenja i energetskog stabilizovanja –

već je ugrađena sama po sebi u ovakav jedan ritam Ravnoteže,

u užem smislu u delu koji je označen polom opuštanja, a biće

u vezi sa tim dodatnih objašnjenja. Prostor za ulaganje naše

Energije u viziju boljih uslova, sa više slobode u organizaciji

našeg vremena, minimalni manevarski prostor samim ovim

već imamo, dakle, i u dosta velikim ograničenjima koja su,

po pretpostavci ovakva. A već cele slobodne dane, vikend,

i drugi dani… možemo, ako smo znatiželjni, baš da probamo,

da organizujemo ih doslednije po ovim principima, što tada,

svakako možemo. Pa… valjda ćemo moći dosta brzo i lako

da uočimo razliku u energetici i stanju u kojem smo, između

uobičajene haotičnosti sa naprezanjem i opuštanjem, i ovog,

nekakvog modela. Komplikovano jeste, ali na ovim putevima

moraju biti prava rešenja za enigme kojima smo opterećeni,

sigurno ne u mehanički priimenjivanim metodama i u tamo

nekakvim dalekim kosmičkim pričicama o Univerzumu.


1. Da Ravnoteža glavno je čvorište, u kojem fascinantno ukrštaju se

toliki faktori čišćenja i duhovnog rasta – teško je da poveruje svako

naviknut na staru duhovnu paradigmu, izraslu kako na drevnosti,

duhovnoj, tako i na nama bližoj modernijoj. Ne začuđuje toliko

rasprostranjen stereotip po kojem su nam za duhovni rast ključne

duhovne metode, uz koje nam duhovni rast ispada baš kao jedna…

prijatna, lagodna zabavna igrica, tek malo začinjena primamljivim

teorijskim pričama o ovostranom, još više o onostranom, kosmičkom.

Duhovnost kakva se samo poželeti može! I nije čudo što nam se ovo,

glavno, čvorište svih bitnih faktora duhovnog čićenja i rasta, Ravnoteža,

ako se uopšte spominje i pojavljuje u duhovnim delima i tumačenjima,

toliko marginalizuje i svodi na uopšteni savet koji je toliko neobavezan,

i beskoristan, kao da nam nije ni dat, i bolje da nam nije ni dat, takav.

 

2. Ravnoteža ima mnoga, da priznamo, neuhvatljiva lica, sa takvim

ukrštanjima i prepletima aspekata i faktora, da nam pre dođe čin

dizanja ruku od svakog bavljenja njome, nego da se upuštamo u –

neizvesna odgonetanja tih fundamentalnih tajni prave duhovnosti.

Uzmimo njenu najvidljiviju, nama najpristupačniju, najpristupačniju

i onima koji tek kreću putevima bavljenja duhom, manifestaciju,

a koja se odnosi na naše ritmove i frekvencije, na kojima se sve,

u svetu koji nas okružuje, zasniva. Sve oko nas: smene dana i noći,

naši udisaj i izdisaj, otkucaji srca, i tako dalje. Kada u prirodi ne bi

funkcionisali principi šire Ravnoteže, onda bismo imali samo dan,

ili samo noć, samo udisaje, ili samo izdisaje, i tako dalje. A upravo

po takvim analognim neravnotežama ljudi danas žive na Zemlji,

navedeni i zavedeni, znamo od koga i znamo iz kojih razloga.

 

3. Brojni faktori sveta dualnosti ukrštaju se u mnoštvu kombinacija

u formuli Ravnoteže, na primer, osim već navedenih u sledećoj šemi,

tu su i opozicije: misaoni fokus – bezmisaonost, racionalna logika –

snovida logika, i još dosta ostalih, koje će postupno biti predstavljane.

ravnoteza


Retka su duhovna učenja koja pravo duhovno buđenje,

Buđenje, vezuju za svesnost Karantina-Pakla-Zatvora.

Obično ide suprotno, buđenje se vezuje za prijatne

senzacije i vizije, nešto kao doći nadomak samog Raja.

Dakle, pravo Buđenje je duhovno buđenje u predelu

zemaljskom, nimalo prijatnom i poželjnom, i ono je baš –

traumatično. Rizik koji prati pravo duhovno Buđenje je –

pad energetike i klonulost duha, dospevanje nadomak

depresije. Lakše je duši da ima iluzije o svom životnom

prostoru, nego da shvati i prihvati njegovu surovu realnost.

I tek odatle, od te tačke kreće pravi DUHOVNI PODVIG,

da se čovek snađe, da svom življenju da prihvatljiv smisao,

a tek da počne da razmišlja da li može i kako da menja,

ceo taj zao udes koji ga je inkarniranjem ovde zadesio…

 

Za ovaj, izuzetno važan domen važi jedan od nekoliko

ključeva za Izlaz iz Karantina-Pakla-Zatvora, a rečeno je:

svi ti ključevi se u okviru nove duhovne metodologije

uklapaju kao Rubikova kocka, i oni međusobno, i, takođe,

varijable svakog pojedinca i njegovog života, sa prethodnim.

Taj važan ključ posebna je tema, ovde evo samo nekih

ilustracija kao podsticaja za razmišljanje, dok sam ključ,

za ovaj domen, ne dođe na red. Ilustracije za razmišljanje:

citati takozvanih umnih ljudi iz raznih perioda istorije,

pisaca, filozofa, psihologa, i ostalih, a koji su na svoje

načine opisivali Besmisao, koji ih je zatekao na javi,

nakon Buđenja; da neki ovde duhovni anonimus samo

o Karantinu-Paklu-Zatvoru – baš ništa ne znači, nebitno,

ali – kada armija kreativnih ljudi kroz istoriju o istom

ili sličnom piše i razmišlja, onda tu vredi prst na čelo…

foto1a

foto2a

foto3a

Još jednom, da zabune ne bude: nisu ovi citati sami po sebi

preporuke i orijentiri za Izlaz, oni samo ilustruju fenomen,

stanje koje čeka svakoga ko se uistinu probudi, odnosno,

u ovim citatima se probuđeni prepoznaju, manje-više.

Citati su dati, takođe, zato da budu podsticaji nekakvi

za razmišljanje: zašto ljude ovakav Besmisao snalazi,

pri Buđenju, te, još važnije i teže: šta je rešenje, ključ,

za ovu bravu, za bravu „suštinskog Besmisla“, koji je,

uz Ravnotežu, svakako među najvažnijima u svežnju. 


Jedan od temeljnih načina preko kojeg nas vladari,

oni viši, drže u zarobljeništvu, preko kojeg iscrpljuju

nas nemilice, je navođenje na bavljenje besmislicama,

i glupostima, delimično nas na to prisiljavaju celim

civilizacijskim ambijentom, koji smo „samostalno“

skrojili, isprogramirani od njihove strane, a delimično,

po toj istoj isprogramiranosti, sami se svojevoljno

bavimo na svakom koraku besmislicama i glupostima.

 

Sportovi nisu najopasniji, ali su najočigledniji vid,

u toj kategoriji, besmislica i gluposti. Čak oni od njih,

u kojima se protivnici međusobno povređuju, dođe

dodatno i kao vid varvarizma. Uložiti Energiju celog

svog života… U ŠTA?! Možda amatersko bavljenje,

ipak, ima smisla? Ne ni ono! Ako je nekome, eto,

potrebno fizičko razgibavanje, neka potraži u svojoj

okolini bilo koji vid fizičko-praktično-manuelnog

posla, neka nekome pomogne u tome ili neka radi

za novac, onoliko koliko bi se dnevno bavio sportom,

i eto mu istog, A SMISLENOG EFEKTA, i koristi.

 

Drugi, još šire prisutan na planeti, sveobuhvatniji,

dakle, i opasniji po ljude, vid besmislica i gluposti –

TELEVIZIJA. Uz ulaganje Energije u nesmisao,

ovde se gratis dobija i štetno pasiviziranje ljudi,

koje nit’ je aktivnost, nit’ je odmaranje, a znači

izloženost manipulacijama i finom prosleđivanju

željenih sadržaja, željenih od strane onih kojima

ljudi se izlažu, u dublje regione naše psihe, bića.

 

I toliko drugih „zabavnih stvari“, koje su ništa drugo,

do okupiranja našeg vremena i izmamljivanja Energije.

U toj kategoriji su i naši razgovori nasušni i stalni,

na svakom koraku, svakominutni, koji najvećim delom

dolaze tek samo iz potrebe da se ne ćuti, ili da priča se,

da bi se pričalo, jer nam je neprijatno biti u društvu,

a ne pričati tek priče radi, jer smo onda nekako bliži…

 

Većina takozvanih profesionalnih obaveza takođe –

suštinski se svode na besmislice i gluposti, samo –

treba to sa malo više udubljenosti, ili sa punom

budnošću, videti. No, tu je druga, i posebna priča,

jer se radi o iznuđenom angažovanju, neizbežno

koje je, jer nas vezuje novcem i fizičkim opstankom.

 

Ali je zato za one neiznuđene, slobodno odabrane

besmislice, gluposti, pouka jasna: izbegavajmo ih,

oduprimo se izazovima koji su u dubljem smislu

štetni po nas, a vreme i Energiju svoju, umesto u njih

imamo i te kako INVESTIRATI u toliko toga što je

u ovo doba Entropije neophodno i po nas spasonosno.

 

(„Besmislice i gluposti“ – podrazumeva se, samo –

sa stanovišta evolucionizma i racionalne potrošnje

Energije i vremena, u eri pojačane Entropije, koju,

valjda, sve jasnije počinju da osećaju, slute, mnogi.)


Zašto su nam, da li su nam baš potrebne nekakve

specijalne zbirke, koje mogu vremenom postati i –

baš obimne, znakova pored puta, ako tu imamo,

svuda oko sebe, tolike duhovne varijante, i ovde,

na Zapadu, kao zvanično-crkvene, i one daleke,

istočnjačke, varijante duhovne i duhovnosti,

koje se svode na jednostavne postupke, takođe,

na jednostavne ceremonije, sve skupa milina jedna?!

 

Kristalno jasno iskustvo koje imamo od njih je –

da u njima, kroz njih, nema realnog oslobađanja,

većina njih čak pravom oslobađanju i ne teži.

Naravno, niko nikome ne brani da bude ili ostane

u duhovnim vodama tim, ovde sakupljamo naše

znakove pored puta ka pravom, realnom Izlazu.

 

A prava zbirka tih znakova nam je neophodna,

jer su lavirinti Karantina-Pakla-Zatvora toliko:

komplikovani, sa toliko zamki, opsena i podvala,

DA JE TEŠKO NAPRAVITI SAMO KORAK JEDAN

U DOBROM SMERU, a kamoli ići dalje i dalje,

konačnom Izlazu i oslobođenju. Ne zbirka, nego –

tomovi zbirki tih znakova, preporuka, orijetira

biće nam potrebni, da bismo do Izlaza došli.

 

Videće se već – zamke su toliko brojne i opasne,

da ćemo se često vrteti u krugu, a da nam se čini

kako napred idemo. I stotine takvih kombinacija.


IZLAZ JE, ne samo on, U PARADOKSU! Oslobađamo se svega,

to jest Karantina-Pakla-Zatvora, a ipak ostajemo u njemu,

ostajemo fizički, jer nije izlaz u tome da odemo na neku

drugu planetu, na neku, kao što se komično tvrdilo ranije,

paralelnu Zemlju. Ostajemo fizički tu gde smo, u životu

istom ovom, ali – uz pomeranja, dislociranja, raznorazna,

u vezi sa poslom koji radimo, sa ljudima sa kojima smo…

 

Ostajemo, ali više naše lično funkcionisanje nije pod –

jurisdicijom Karantina-Pakla-Zatvora, naravno, u meri

u kojoj je to moguće, a da se ipak fizički bude u njemu.

Šta to za svakog individualno znači – definiše on sam,

u tim različitostima nam je spektar samih naših težnji.

 

Ali je bitno da više nismo robovi stega koje smo

trpeli do tada, koje smo osećali da nas sputavaju.

(Nismo više – od tada, jesmo još uvek, do tada.)