Doba malera (kvarovi, „baksuzna dešavanja“, glupe prepreke i ometanja u delanjima, itd).
Doba u kojem se oni oko nas intenziviraju.
Da bi u nama izazivali odjek: stresogene reakcije, burna nezadovoljstva, osećaj nemoći, nepotrebna trošenja Energije, itd.
193.
Ili: doba haosa na Zemlji.
Koji nam silazi od metafizičkog Haosa.
Kao posledica nervoze Zlotvorskih Vladara Zemlje.
Povišavanje vibracija možda i njih pobuđuje na intenzivnije delovanje.
Ali, zbog Entropije – mi brzo zapadamo u mini-kolapse.
Te ni njima, preko nas, nema Energije na pretek.
Za nesmetano i „neograničeno“ intenzivnije delovanje.
194.
Na šta nas Haos-Zlotvori prisiljavaju?
Na odbacivanje svega suvišnog.
Na prioritete.
Na suštine.
Rečeno u vidu negacije (radi jasnijeg predstavljanja):
– prisiljavaju nas na nerasipanje Energije na gluposti,
– na negubljenje u masama detalja i marginalija.
195.
NA VIŠE OPUŠTANJA!
Sveto pravilo doba Haosa-Entropije!
Na više opuštanja, tj. više netrošenja Energije.
Ili – na ekonomičnije trošenje.
196.
Masi od možda i 99% ljudi se čini (jedna od teških iluzija) da je opuštanje luksuz, JER TOLIKO TOGA SE MORA URADITI.
Toliko toga je hitno.
Kada se NEVOLJNO prozre takva iluzija, shvati mehanizam koji joj je u osnovi?
Kada se u takvoj jurnjavi kolabira.
Kada se padne.
Razboli ili zapadne u radnu nemoć.
Onda postaje jasno: DA SE NAŠ I ŽIVOT LJUDI OKO NAS NEKAKO NASTAVLJA I BEZ NAŠEG ANGAŽOVANJA.
A činilo nam se: AKO MI „STANEMO“ – SVE ĆE DA STANE!
197.
Tačno je, ubacuju nas okolnosti u previše angažovanja ili u previše trošenja Energije.
Čak i ako smo čvrsto opredeljeni ka što ekonomičnijoj potrošnji.
Ali, jedno su te izuzetne, „kratkoročne“ situacije.
Iz kojih se ispetljamo.
Imajući stalno u vidu svoju DUGOROČNU opredeljenost ka ekonomičnosti (u vezi sa Energijom).
A drugo je prepuštanje izazovima svake situacije.
Bez navedenog orijentira, a po inerciji življenja mase.
198.
Surovo vreme u kojem živimo zahteva od nas stalna NEUMORNA TAKTIZIRANJA.
U vezi sa angažovanjem i kontrolom Energije (u situacijama, čak – segmentima situacija kada je to moguće).
Nekih aktivnosti (poslova, ciljeva, itd.) moramo da se odreknemo (privremeno ili trajno, svejedno), neke da odlažemo, neke da izvodimo „na rate“, neke delimično, itd.
199.
Priče upravo o ovom ovde pisanju proizilaze iz takvog TAKTIZIRANJA.
Od pokušaja da prestanem da pišem do isprobavanja raznih načina, formi, stilova.
Već sam navodio: sva ta isprobavanja (kao i ovo poslednje) nisu plod nekih kreativnih dovijanja i eksperimentisanja.
1. Baš zato što se opuštanje ne shvata kao višefunkcionalno, već samo kao odmaranje, nisu i svi načini opuštanja istovremeno i načini razgradnje energija koje nosimo negde u sebi.
2. Bilo je ranije više reči o načinu koji je nazvan dubinskim opuštanjem, još ranije – praksom (iz)vankonceptualizma.
3. Tada je rečeno da se izvodi kroz nepomično ležanje na leđima, u čemu je uspostavljana sličnost sa istočnjačkim varijantama joga nidrom ili šavasanom.
4. Kako se sa stupanjem u ovo opuštanje isključuje svaka kontrola uma ili bilo kakvo navođenje, upravljanje procesima koji se potom budu dešavali – ovaj način je i nazvan praksom vankonceptualizma.
5. Kako se ovim procesom postupno razgrađuju energije i sadržaji koji izbijaju iz dubina našeg bića – nazvan je dubinskim opuštanjem, i on se postiže prirodnim putem, spontanim procesima, ne našim nastojanjem, nastojanjem našeg uma na takvoj opuštenosti.
6. Iskustva stečena u međuvremenu i naknadna istraživanja omogućavaju unošenje nekih malih korekcija u ovaj način opuštanja-razgradnje energija i sadržaja koje nosimo u sebi. Male korekcije – koje su u funkciji poboljšanja efektivnosti.
7. Najpre, ne mora se raditi o nepomičnom ležanju na leđima. Sam ležeći položaj omogućuje dublju opuštenost, da li smo u njemu pomični ili nepomični, ne menja suštinski ništa. Uostalom, BOLESNIČKO LEŽANJE je prirodni mehanizam kojem se svako u bolesti SPONTANO priklanja. Ponekad u primeni nepomičnog ležanja nervoza može biti tako jaka, da okretanje na jednu ili drugu stranu samo malo olakšavaju proces opuštanja, a da se sam proces ne remeti.
8. Pitanje odustajanja od upravljanja procesima koji se stupanjem u ovaj vid opuštanja pokreću. Ovde se vankonceptualizam malo menja, BLAGO „narušava“. Kada su MISLI u pitanju.
9. Blagi upliv je u tome što NASTOJIMO DA SE ISKLJUČUJEMO IZ MISLI KOJE SE BUDU POJAVLJIVALE. Da se mi isključujemo iz njih, ili da im isključujemo svoju podršku, da iz njih izvučemo svoju pažnju.
10. Ne da ih potiskujemo, ne da se borimo protiv njih. Samo um isključujemo iz svake od njih, kada se pojave.
11. Isključujemo onda kada možemo. Proces je, poznato je svakome ko je pokušavao sa meditacijom ili ko meditira, vrlo suptilan: roj misli, ili grč misli, ili unutrašnji film – mogu biti tako jaki i opsesivni, da nas vrte, da nam um ili pažnju uzmu pod svoje, minutima, a da toga nismo svesni, ili da na to ne možemo svesno uticati.
12. U ovome je dodirna tačka sa „praznom“ (zen) meditacijom, ali – funkcija i smisao su im različiti.
13. Ležećim opuštanjem mi ne težimo, NJIM SAMIM, PO SEBI, nekakvim posebnim stanjima svesti, nekakvoj kosmičnosti, nekim visinama duha. U ležećem oputanju nam je cilj, najjednostavnije i najbanalnije, kao što se potvrđuje i u nekim smerovima psihoterapije i psihologije – da dopustimo da najdublje pohranjeni, prikriveni ili potisnuti sadržaji, energije, misli, emocije, izbiju na površinu svesti, da se sa njima suočimo i razgradimo ih.
14. LEŽEĆE OPUŠTANJE NIJE NIKAKVA ATRAKCIJA SAMO PO SEBI, ono je tek samo jedan pol na vagi Ravnoteže. Bez aktivnosti koja dolazi posle njega – i samo ležeće opuštanje bi bilo besmisleno, tj. povlačilo bi nas u nekontrolisano izlivanje sadržaja iz podsvesti ili iz nesvesnog, što je put ka depresiji ili nekim težim psihološkim stanjima.
15. Takođe, ovde nam nije cilj BEZMISAONOST. Mi dopuštamo da se pojavi svaka misao koja po nekim kanalima mora ili treba da se pojavi, nama nije cilj da se nijedna od njih više ne pojavljuje, nije nam cilj volšebno „UTRNUĆE“ uma.
16. Ali, jeste cilj razvijanje SNAGE I VEŠTINE isključivanja iz svake misli koja se pojavi. Time stičemo i demonstriramo snagu vladanja svojim mislima, tj. energijama svojih misli, u seansi u kojoj nismo specifično fokusirani ni na šta; drugo su seanse našeg fokusa na izabranim mislima, idejama.
17. Ovom taktikom takođe nadilazimo mehanizme preko kojih nam se, na nama za sada neznane načine, utiče na same naše misli, na naše misaone tokove.
18. A emocije, koje takođe u ovom procesu opuštanja mogu početi da izbijaju ili da se aktiviraju?
19. Emocije su nam još uvek enigma, i suočavanje sa njima u ovom načinu opuštanja nije nam još sasvim jasno.
20. Emocije mogu da se pokrenu na neke takođe nama neznane načine, na primer, odjednom možemo početi da osećamo neku potištenost. Mogu neke misli da pokrenu neke emocije, kao što i same emocije rađaju neke misli.
21. Iz misli se možemo isključivati, možemo svoju pažnju isključivati iz njih, nije isto i sa emocijama, one kao da su, u odnosu na naše biće – sveprožimajuće.
22. Kao što je iluzija da mi možemo svojevoljno indukovati emocije (da možemo po svojoj volji da osećamo mržnju ili ljubav), tako je iluzija da ih možemo svojevoljno isključivati. Tj. uz oslanjanje na iluzije ništa nam nije nemoguće, drugo je pitanje da li time idemo protiv prirodnih dešavanja u nama samima ili nešto na silu u njima menjamo.
23. Izgleda da je kod emocija suština u smirenom suočavanju, „oči u oči“, u pomirenosti, u tome da ih – istrpimo, bez misaonih podrški i bez pokretanja na akcije.
24. Kako, na primer, izaći na kraj sa strahom od smrti? Preko pomirenosti: neka se desi ono što se mora desiti, ionako na to ne možemo uticati. Ležimo, opuštamo se, možda sve vreme upravo i umiremo – neka bude što mora biti. Kada se seansa opuštanja sa ovakvim mislima okonča – idemo za planiranim aktivnostima.
25. Svako može da se uveri, bar sasvim jasno za energije emocija – one će pri opuštanju izbijati dok tih energija u nama ima; ili će izbijati jake dok ima tih jakih energija u nama. Preko (ležećeg) opuštanja ovi energetski sadržaji vremenom kao da se istutnje, i onda sam od sebe počinje da nastupa jedan dublji unutranji mir.
26. Emocije su energije jačeg intenziteta od misli, i one se uglavnom „nivelišu“ u nekoj prvoj fazi primene opuštanja, razgradnje (čije trajanje zavisi od toga šta ko i koliko toga u sebi nosi). Misli će izbijati i dalje, makar one „najtiše“ i najnenametljivije, funkcionisanje same naše svesnosti vezano je za misli, te ne treba težiti BEZMISAONOSTI.
27. Ali vladanju svojim mislima, u ovom slučaju je to u već naznačenom smislu isključivanja iz svake od njih u toku opuštanja, te nadilaženju takoreći prisilnog bavljenja svakakavim mislima koje nam pri tom padnu na pamet – svakako treba težiti.
1. Još uvek smo na terenu Ravnoteže, već rečeno je da je ona i ključna Tajna i još do kraja nerazrešena enigma. Opuštanje (odmaranje) je njen poseban, a intergralni deo, pa zahteva i posebno objašnjenje.
2. Opuštanje jeste odmaranje od aktivnosti, eliminisanje nagomilanog umora. Ali i više od toga.
3. Mnogima je već iskustveno poznato, a oni kojima nije lako mogu to da provere: nakon višesatnih, višednevnih, višemesečnih aktivnosti – u jednoj, proprocionalnoj fazi, odmaranje-opuštanje je izuzetno prijatno. Dok „klatno“ našeg biološkog časovnika iz neke krajnje tačke pozicije naprezanja ne dođe u neku krajnju tačku opuštanja.
4. Ako nastavimo sa opuštanjem i nakon te krajnje tačke, ako zalazimo sve dublje u podnapregnutost, kreću neki čudni procesi, preko kojih bismo vremenom zašli ili u samu depresiju ili nadomak nje.
5. Misli, emocije, opšte stanje – kao da smo odškrinuli vrata podsvesti, nesvesnog, ili bilo kako drugačije da nazovemo taj „sektor“ našeg bića.
6. Ekstrem, koji je jedan pol neravnoteže.
7. Ekstrem, kao drugi pol neravnoteže imamo u situaciji kada višesatno, višednevno, višemesečno, bez dovoljnih „doza“ odmaranja, zađemo u hroničnu prenapregnutost.
8. Tu takođe kreću teški procesi, ali, u ovom slučaju zato što, usled stalnog fokusa na onome što radimo – ne dajemo priliku onome što nosimo u sebi, u podsvesti, nesvesnom, ili bilo gde drugde, da se ispolji i kroz ispoljavanje da se razgrađuje.
9. Ne dajemo mu priliku da se dozirano razgrađuje, te ono vremenom može da bukne kroz psihološke probleme, kroz često i teže bolesti, neki smatraju – i kroz sudbinske udare.
10. I jedna i druga linija neravnoteže vodi, zavisno od njene dubine, postupnoj degradaciji uma i tela. Kako godine odmiču, kako se um i telo ovaj način „izraubuju“.
12. Ili se um i telo istroše, a nije davano oduška skrivenim energijama i mislima da isplivaju u svest i razgrade se, ili oni i previše isplivavaju u svest, pa „sagorevaju“ um i telo.
13. U Ravnoteži, u formuli „(bar približno) koliko aktivnosti – toliko opuštanja“ ceo ovaj proces se odvija najbezbolnije što je moguće, te, na jednoj strani – aktivnost razvija, na drugoj – opuštanjem se oslobađamo energija koje nosimo u sebi (koje su kodirane u DNK, ili blokirane u isprogramiranostima od detinjstva, ili dobijene inficiranjem u kontaktim sa teškim sadržajima uslova u kojima smo, itd.).
Pomozimo sebi! 