Otkrivenja našeg doba

Monthly Archives: октобар 2016

Svoje, tj. naše, jer ih MI živimo. Njihove, bogova-Parazita: jer su nam ih ONI preinačili i poturili. Dakle, oni su najpre hakovali izvorne programe po kojima smo u nekim pradavnim vremenima funkcionisali. Sada samo svojim hakovanjem da se vratimo u prvobitno stanje.

 

Slabije smo raspoloženi da u tehničkim izumima vidimo neke odraze prirodnih mehanizama, ili da u tehničkim izumima čitamo odraze izvitoperivanja nas i naše, te zemaljske prirode od strane bogova-Parazita. Međutim, kako priroda, tako i tehnički izumi – više su od puke analogije i mogu nas dobrim tragovima usmeravati u suštinskim ciljevima koje kao surovo eksploatisana bića logično sebi postavljamo.

Smisao našeg izvitoperivanja i obogaljivanja, degradiranja do nivoa bespomoćnih, sitnih i jadnih bića, je u energetskom eksploatisanju od strane naših bogova-Parazita-Zlotvora-Eksploatatora-Robovlasnika. Oni su dovoljno moćni da su učinili da sve vidimo suprotno, da masovno podležemo ne/anti/evolucionističkoj Iluziji i iluzijama, da podležemo njihovim mahinacijama, lažima, manipulacijama, podvalama (videli smo u drevnim i tzv. svetim duhovnim delima kako to izgleda u svakako najznačajnojoj, duhovnoj sferi), toliko, da smo nemoćni da uđemo u načine na koje su nas degradirali i obogaljivali.

Na nama je da se ipak u tom smeru napinjemo do maksimuma…!

NA SVE STRANE NAS SE UPUĆUJE NA PROGRAME!

Nije to samo analogija (a već smo spomenuli da to mora biti više od samo analogije) u vezi sa tehničkim izumima, ustrojstvo nas samih i života upućuje nas na PROGRAME. Šta je DNK do jedan program? Šta je funkcionisanje planete do jedan program, tj. jedan od programa?

I u svom izvornom stanju, kao moćna I NORMALNA bića, mi smo svakako funkcionisali po programima, recimo – po izvornim Stvoriteljevim programima. Šta su bogovi-Paraziti-Zlotvori-Eksploatatori-Robovlasnici učinili, šta je logično da su učinili? HAKOVALI SU TE PROGRAME, I NAŠEG FUNKCIONISANJA, I FUNKCIONISANJA ŽIVOTA NA ZEMLJI. Iz hakovanja su proizašle i promene, ne/anti/evolucionističke promene, na/u nama samima, u ustrojstvu našeg tela, u našem funkcionisanju, u funkcionisanju živog (da li i neživog, ne znamo) sveta na Zemlji. Ustoličena je logika energetskog eksploatisanja, te logika napad-odbrana reagovanja, između ostalog, naravno. Pčela izvorno svakako da nije imala žaoku, postala joj je potrebna zbog odbrane od – eksploatatora. Osica, stršljen, bumbar, kao, u odnosu na pčelu opaka bića – pojavljuju se kao refleksi DNK-manipulacija od strane bogova-Parazita-Zlotvora-Eksploatatora-Robovlasnika. Zmija koja nije otrovnica, i koja kao takva jeste ljupka životinja, kao što su i sve ostale koje nisu opake, svakako je izvorna životinja, sve ostale (treba samo prigviriti u video „top 10 otrovnica“), jezive otrovnice, PROIZAŠLE SU SUŠTINSKI IZ UMOVA bogova-Parazita-Zlotvora-Eksploatatora-Robovlasnika.

I kada njuejdžeri, te suštinski slična im masa duhovnjaka iz stare-postojeće duhovne paradigme kaže kako se treba vratiti prirodi, kako je priroda duhovno čista i neiskvarena, kako je Priroda divna, PREVIĐAJU U VEZI SA PRIRODOM ONAJ ISTI KRUNSKI MOMENAT KOJI PREVIĐAJU I U VEZI SA SOBOM: PRSTE I UMOVE BOGOVA-PARAZITA-ZLOTVORA-EKPLOATATORA-ROBOVLASNIKA. I svima kojima je Priroda divna – treba dati da nekoliko sati gledaju izabrane snimke, kojih je i više nego dovoljno na internet-kanalima, od spomenutih „top 10 otrovnica“ do brojnih sa „VS“ u naslovu – jedna opasna životinja protiv druge opasne životinje, ili čopor jedne opasne životinjske vrste protiv jedinke neke bezopasne vrste. Pa da im se kaže: „Evo, vam nauživajte se u divnoj Prirodi!“.

Šta nama predstoji, kao gigantski poduhvat?

DA HAKUJEMO PROGRAME KOJE SU BOGOVI-PARAZITI-ZLOTVORI-EKPLOATATORI-ROBOVLASNICI HAKOVALI, DA ZAĐEMO NA PUT OBNAVLJANJA NAŠE IZVORNE PRIRODE!

Za početak – nas same, naše okruženje i naše životne tokove, svako za sebe individualno, a u nekoj daljoj perspektivi i celokupni živi svet na Zemlji, obrnutim putem kojim su oni išli u izvitoperivanju i degradiranju.

Uzmimo da su za nas kao najznačajniji programi (bar za sada, orijentaciono, naravno da nemamo još kompletan uvid): a) DNK program; b) tzv. sudbinski ili program naših životnih tokova. Možda tu ima još tih programa, ova dva su nam svakako urgentna. Ko ima sluha i iskustva sa praćenjem najpre sopstvenih energetskih isisavanja – jasno vidi kako najveća „masa“ Energije nam otiče kroz ova dva kanala, programa. Da ne zalazimo u šira objašnjenja, ko to vidi – vidi.

U ovome što nam je urgentno imamo preplet dva domena: DNK i astroloških programa.

Suštinski, oba su nam enigma, i u vezi sa oba teško da imamo i minimum znanja U FIZIČKIM MEHANIZMIMA, DELOVANJIMA I ISPOLJAVANJIMA.

Da više svetlosnih godina daleko nam neko sazvežđe deluje na nekog pojedinca koji se rađa u konkretnom mestu, i to preko programa koji se u minut i sekundu tačno aktivira – deluje nam, zdravorazumski posmatrano, blesavo, naučno posmatrano – naivno. Na drugoj strani – oni koji se bave astrologijom mogu da ponude dosta materijala koje ne moramo da uzmemo kao dokaze, ali kao više nego iznenađujuće koincidencije, jer su toliko brojne, da ispadaju iz reda koincidencija.

Rekao bih – svakako za natalnu kartu, jer sam i sam svojevremeno malo zalazio na tu stranu; aktuelni svakodnevni uticaji su već čak i astrološki diskutabilni, što ne znači da ih uopšte nema, ali svakako ne onako sistematski proračunato kao što nam se prikazuje.

Dakle, kako to mogu neka daleka sazvežđa da utiču matematički precizno? Intelektualno smo potkresani za takva viđenja, možda bi mehanizam bio u suštini na tragu onoga što nam se daje u „Slovensko-arijskim vedama“: „zvezdane kapije“, kao međuzvezdani putevi preko kojih su se nesaglediva rastojanja relativno brzo prelazila, ostvarivalo se pomoću „nebeskih igala“, uzmimo: preko kristala koji su bili precizno podešeni sa određenom planetom, sa kojom je uspostavljana određena ruta, s tim da je i na samoj toj planeti postojala analogna, obratna podešenost.

Možda su u ovom slučaju bogovi-Paraziti-Zlotvori-Ekspoatatori-Robovlasnici hakovali opšti program preko kojeg su ostvarivani uticaji planeta i zvezda na život svakog pojedinca. Svakako da svako sazvežđe mora da ima bogat repertoar svojih uticaja, oni su uključivali u igru samo one aspekte koji će od svakog pojedinca napraviti maksimalno energetski ISKORIŠTIVO biće. Neke evolucionističke uticaje, koje nisu mogli da izbrišu, minimizirali su.

Kako da hakujemo te programe, KAD SU NAM OBA ENIGMA, kad ih suštinski ni početnički ne poznajemo? U DNK nepoznanica nam je preko 90% materijala, u astrologiji tek ponešto nagađamo, u samim uticajima, a u poznavanju samih mehanizama preko koih se ostvaruju programski uticaji zvezda i planeta nismo se pomakli od nule, gore je samo naznačena jedna od pretpostavki.

NEMOGUĆE NAM JE DA IH HAKUJEMO NA OVOM SPOLJAŠNJE-FIZIČKOM PLANU! Na ovom planu su bogovi-Paraziti-Zlotvori-Eksploatatori-Robovlasnici nemerljivo ispred nas, nemerljivo moćniji od nas.

Domen, u kojem možemo i da im pariramo (bar oni među nama koji su na duhovnom putu, a nisu u vodama iluzornosti stare-postojeće duhovne paradigme), pa i da ih u svojoj individualnoj sferi nadjačamo, je – DOMEN DUHOVNOSTI, DOMEH DUHA. I AKO TREBA DA UPORNO TRAGAMO ZA NAČINIMA HAKOVANJA PROGRAMA PREKO KOJIH NAS BOGOVI-PARAZITI-ZLOTVORI-EKPLOATATORI-ROBOVLASNICI PODJARMLJUJU I ENERGETSKI PUSTOŠE – ONDA TO MOŽEMO ČINITI ISKLJUČIVO NA POLJU ILI U DOMENU DUHOVNOSTI.

Za sada je veza koja nam daje dosta korisnog istraživačkog materijala: veza duhovnost-tajnaštvo, osobito brojni praktični primeri i postignuća tajnaša. ONI JESU DEMONSTRIRALI HAKOVANJE I DNK, I SUDBINSKIH PROGRAMA. Doduše, jeste to u zoni iluzornih, po dušu štetnih ciljeva, ali, svejedno, MEHANIZAM SU NASLUTILI, NEKAKO GA „UBOLI“, na nama je da u tom pravcu uporno istražujemo.

Mehanizam su naslutili ili ga „uboli“ – tajnaši, ne oni od kojih bi se to opravdano pre očekivalo, od velikih duhovnjaka, tolikih prosvetljenih, svetaca, uzvišenih, uzašlih, itd, kod kojih se sve završavalo samo na neproverljivim i praznim pričama.

U hakovanju programa preko kojih smo ograničavani i eksploatisani – neko bi rekao: čuda su moguća. Ja bih rekao: aktiviranje naše prave prirode je moguće. Nisu to nikakva čuda! Tj. sa stanovišta ograničenja i obogaljenosti u koje su nas bogovi-Paraziti-Zlotvori-Eksploatatori-Robovlasnici smestili, koje su nam smestili, to jesu čuda, realno, to su samo, trebalo bi da su samo refleksi našeg normalnog funkcionisanja.

Primera ima na sve strane, u eksplicitno ili implicitno tajnaškoj praksi.

Pukovniku koji je kao gost nastupio na seminaru na kojem je organizator seminara prvi put demonstrirao vežbu „pet Tibetanaca“ – svi prisuti su dodelili četrdesetak godina, čovek je imao sedamdeset godina. Poznat je i slučaj Sitina, čije biološko podmlađivanje je i medicinski konstatovano.

Već je i više primera onih koji su bili oboleli od raka, koje je zvanična medicina otpisala, a oni ozdravljivali „snagom misli“. A kako se može u ovom slučaju ozdravljivati bez delovanja na DNK? B. Lipton ima ubedljiva istraživanja na naučnom nivou u vezi sa ovim.

Ili, kada je u pitanju telo… Ima tih primera i snimaka sa hipnotičkih seansi… Baka koja se jedva kreće, sa skoro uobičajenim za starije doba paketom „blokatora“, išijasa, itd. Hipnozisana – ona pleše kao balerina! Ili poznat primer kada hipnotisanog postave tako da mu je glava na jednoj stolici, a vrh nogu na drugoj, a između dve stolice nema ničeg. Pa se obično nađe još neko da na sredini njegovog tela sedne. Nepojmljivo da telo može imati takve „performanse“, a ima ih i demonstrira ih! A DA LI BI TELO VEĆ MOGLO TAKO DA SE „PONAŠA“, DA U SEBI VEĆ NEMA PROGRAME PO KOJIMA SE MOŽE TAKO „PONAŠATI“?! Ne možemo puža navesti da leti, ako on u sebi nema programe po kojima to može da izvede.

Preinačavanje teških životnih uslova u „život iz snova“ je već stereotip mnogih tajnaških primera.

O parapsihološkim moćima brojnih pojedinaca (Dž. Dautašvili, U. Geler, itd.) već postoji obimna literatura, naravno, što je značajnije, i naučna dokumentacija.

ŠTO MOŽE DA UČINI ILI POSTIGNE JEDNA LJUDSKA INDIVIDUA, MOŽE SVAKO LJUDSKO BIĆE!

Naravno, uz postizanje odgovarajućih uslova.

I možda ne svako u datoj inkarnaciji, ali – načelni princip je jasan i ohrabrujući.

Da bismo hakovali te, po nas ograničavajuće i podjarmljujuće programe – treba da im imamo pristup (što je princip hakovanja)?

PA MI PRISTUP IMAMO, JER TE PROGRAME VEĆ, IZNUĐENO I PRISILNO, ŽIVIMO!

To, što su nam ovi programi, kao što je već rečeno, enigma na fizičkom planu, NIKAKO NE MOŽE DA NAM BUDE KOČNICA ILI OGRANIČAVAJUĆI FAKTOR. Jeste svakako otežavajući, ali ne i – blokirajući.

Znamo dobro da su Duh i duh primarni i izvorni. Ili, kao što kaže R. Štajner: fizički svet proizilazi iz Duhovnog sveta, ne obratno.

Hakovanjem izvornih programa bogovi-Paraziti-Zlotvori-Eksploatatori-Robovlasnici jesu preko fizičke ravni, prvenstveno preko tela, uspeli da nas telesno-intelektualno-duhovno degradiraju i podjarme, ali, MORA BITI DELOTVORNA I OBRATNA VEZA, u skladu sa navedenim Štajnerovim principom, koji je on u svojim delima ubedljivo obrazlagao: da se preko duha i njegovog-našeg kontakta sa Duhom ostvare i suprotni uticaji, u slučaju ove teme to je: NAŠE HAKOVANJE I EVOLUIONISTIČKO MENJANJE PROGRAMA KOJE SU NAM NABACILI ILI U KOJE SU NAS UBACILI BOGOVI-PARAZITI-ZLOTVORI-EKPLOATATORI-ROBOVLASNICI.


Naše doba se udaljilo od arhetipa drevnih, i srednjovekovnih, i iz starijih doba, junaka.

Junak i junaštvo (da zaobiđemo momenat borbe u vidu ubijanja) značili su: a) snagu uma, da se dobro proceni, da se ima dobra taktika, da se nadmudri; b) snaga tela, za samu borbu; c) stoicizam, da se podnesu sve muke i nepovoljnosti; d) snaga duha koja nekako objedinjuje sve to, ili iz koje sve prethodno proizilazi.

Enormnim energetskim iscrpljivanjem bogovi-Paraziti-Zlotvori potkresali su nam ovakvu snagu duha. Kako potkresali, kad je i stoicizam, sa smirenim i junačkim podnošenjem svih muka i iskušenja, deo KALJENJA DUHA?!

Serum protiv zmijskog otrova, ako se dobro sećam, dobija se tako što se zmijski otrov dozirano, sa postupnim pojačavanjem doze, ubrizgava konjima. Na kraju oni postaju otproni na jače i veće doze otrova. Ako bismo im u startu ili bez postupnosti ubrizgavali veće doze otrova, oni bi uginuli.

Upravo ovom drugom režimu smo mi, osobito poslednje dve-tri decenije, podvrgnuti, od strane naših simpatičkih i nikad dovoljno nahvaljenih bogova-Parazita-Zlotvora!

Bogovi koji bi želeli da se duhovno kalimo: i svakoga od nas pojedinačno, i nas kao čovečanstvo, postupno bi podvrgavali sve jačim „dozama“ muka, iskušenja i nepovoljnosti.

Ne, oni nam ne žele dobro, ne žele da nas duhovno kale, već žele da nas slome, unište kao bića, kao individualnosti. Zato imamo na planetarnoj sceni – NE DUHOVNO KALJENJE, NEGO DUHOVNO I PSIHOFIZIČKO MRCVARENJE.

Zašto je to dopušteno, kako cela ova za nas jeziva priča izgleda iz viših sfera, iz sfera koje su iznad ovih naših bogova, nije nam dato da vidimo i znamo. Neki, nama neznani, „viši interesi“ svakako postoje…

Dakle, načelno, treba da imamo u vidu da muke i trpljenja imaju svoju duhovnu funkciju, da stoicizam jeste stav jakog duha. Ali, da znamo da u Karantinu-Paklu-Zatvoru ništa nije tako jednostavno, I NIŠTA NIJE KOSMIČKI NORMALNO. Pa i prethodni načelni princip sa stoicizmom.

Što nam se kroz isprogramiranosti podmeće samo jedan pol sprege trpljenje-delanje, očekivano je, s obzirom na logiku i upozorenja bogova-Parazita: „Ne delajte, ne preduzimajte ništa u smeru menjanja Karantina-Pakla-Zatvora!“. Na Istoku je to priča o karmi, koja znači istrpeti sve što te snašlo, jer si negde, nekada zaslužio, smirenim trpljenjem oslobađaš se svih tih napravljenih dugova; sve same mačke po džakovima – he, ko će ga znati da li je, šta, kako i kada „zaslužio“, od zala koja ga snalaze; ne znaš, zato samo ti veruj blanko svojim bogovima-Parazitima-Zlotvorima. Na Zapadu je to hriščanska trpeljivost i pomirenost: „Bog tako hoće“, tj. i zlo koje ljude snalazi – snalazi ih po Božjoj Volji, ćuti i trpi, zaslužićeš „rajsko naselje“; drugo pakovanje mačaka po džakovima. (Tj. i nije netačno da ljude zlo ne snalazi „po Božijoj Volji“, samo je pitanje: po kojeg Boga volji?!)

Ili, što ima svoje reflekse u narodskom stereotipu: „Ćuti (i trpi), može da bude i gore!“.

Hteo-ne hteo, čovek muke mora da trpi, da istrpi ono što ga snalazi, telesne i sve ostale muke. Što kaže Sartr: smisao je u tome da istrpimo suštinski Besmisao.

Dakle, možemo da imamo u vidu da trpljenje, NAČELNO (kao što rekosmo, priča je istumbana sa bogovima-Parazitima), JAČA DUH, provocira nas na izgradnju stoicizma.

ALI, AKO SMO U TOM SMISLU, U SMISLU SHVATANJA I ISTOKA I ZAPADA, SAMO ORIJENTISANI NA TRPLJENJE – ONDA NAM ONO POSTAJE DUHOVNA ORIJENTACIJA. Smer naše intencionalnosti. Onda se zakopavamo samo u jednom polu jačanja duha, što onda i ne ispada kao pravo i kompletno jačanje duha, jer bez delanja na evolucionističkim promenama nema kompletnog jačanja duha.

To je u smislu duhovnog koncepta, naravno da niko  ni na Istoku, ni na Zapadu ne živi posvećeno po načelima svesne orijentisanosti ka trpljenju (osim onih koji su u institucionalnoj ili vaninstitucionalnoj duhovnosti).

Ali, muke i trpljenja jesu aspekti zemaljskog postojanja, uvek kada nekako do nas, svejedno da li smo duhovno budni ili ne, da li svesno ili nesvesno, dopre neka slutnja življenja u Karantinu-Paklu-Zatvoru.

Kako to polazi za rukom mnogima, pa i tajnašima, da naprave skok ili beg u iluzije preko kojih „transcendiraju“ muke i trpljenja, nije nam baš najjasnije, ali svakako da mora ići preko mehanizma „prodaje duše đavolu“, tj. „prodaje“ duše Iluziji.

„Transcendirati“ muke i trpljenja Karantina-Pakla-Zatvora, a preko BEGA u Ljubav-Radost-Svetlost- pozitivu! Svest o životu u Karantinu-Paklu-Zatvoru sama po sebi je muka i mučenje, muka svesti ili mučenje svesti. Ako mi duhovno šizofreno taj Karantin-Pakao-Zatvor ne vidimo, već umesto njega vidimo sve same divote i lepote (u podnaslovu jednog tobožeduhovnog foruma stoji deviza: „Da li je Bog mogao da stvori lepši svet?!“), onda je na osnovu tog duhovnog slepila i moguće da čovek ne „vidi“ muke i probleme, tj. da ga oni i ne snalaze, na račun utapanja duše u Iluziju, kao što je i Faust dobio sve što želi – na osnovu prodaje duše Mefistofelu.

NIJE STVAR U TOME NE „VIDETI“ MUKE, NE DOŽIVLJAVATI IH, VEĆ U TOME DA IH STOIČKI IZDRŽIMO, ONO ŠTO SE MORA IZDRŽATI, A DA POSTAVLJAMO CILJEVE SLAMANJA SVIH KAUZALNOSTI PREKO KOJIH NAM MUKE I DOLAZE.

Priče nekih pseudoduhovnjaka o tome kako se muke mogu eliminisati vrlo jednostavno tako što se setimo da je ovo svet Iluzije i – muke, kao iluziije, kao balončići od sapunice, nestaju.

To se može u sladunjavim DUHOVNIM BAJKAMA!

Tj. moglo bi to da bude baš tako bajkovito jednostavno i lako, DA MI OVDE NISMO VEZANI ARANŽMANIMA ENERGETSKOG DAVLJENJA I ISCRPLJIVANJA! Da energetski isisana ili na svakom koraku isisavana osoba samo pomisli kako je ovo svet Iluzije, te sve muke, KOJE SUŠTINSKI SVAKAKO DA NAJVEĆIM DELOM I POTIČU OD TIH ENERGETSKIH DEFICITA, odjednom nestanu, jer ih ona deklariše kao iluzije?! U bajkama to jeste moguće! DODATNO, MI SMO OPAKO VEZANI I PROGRAMIMA PO KOJIMA OVDE FUNKCIONIŠEMO (o čemu slede tekstovi).

Međutim, nije svakome dato, čak i ko krene stazama „Tajne“ i tajnaša, da tako lako zaroni u okrilje iluzija i da mu sve pođe lako i primamljivo za rukom. Kako i zašto do toga dolazi, ili kako i zašto mu, tj. nekima, to ne polazi za rukom, ne znamo. Možda lakoća i moći „Tajne“ ne polaze za rukom onima koji su ipak nešto starije duše, nezavisno od toga da li su na putu duhovnosti, te im ne bi moglo poći za rukom potpuno i bezrezervno POTAPANJE DUŠE U ILUZIJU. Otprilike je to suštinski kriterijum po kojem nekome principi „Tajne“ i tajnaštva lako polaze za rukom.

Imao sam neki zapis, šteta je što ga nisam sačuvao, sa nekog foruma, u kojem čovek sugestivno svedoči o svojim pokušajima primene „Tajne“: za dosta kratko vreme, UPADLJIVO I OČIGLEDNO, POČELO JE DA MU SE DEŠAVA SVE SUPROTNO OD ONOGA ŠTO JE VIZUALIZOVAO, ČEMU JE PO NEKOJ OD TAJNAŠKIH RECEPTURA TEŽIO, i u materijalno-finansijskom pogledu, i u oblasti zdravlja, jednom rečju – bukvalno se na njega obrušilo sve suprotno od onoga što je postavio ka ciljeve.

Dakle, treba očekivati aktiviranje ovakvog mehanizma Karantina-Pakla-Zatvora, mehanizma koji je deo programa funkcionisanja zemaljskog života, po kojem duše koje su makar nesvesno evolucionističke orijentacije – SA POČETKOM PRIMENE NEČEGA OD TAJNAŠKE METODOLOGIJE, BAŠ POČNE DA SNALAZI UPRAVO SVE SUPROTNO, baš veće muke i problemi.

I TO JE TO GRANDIOZNO TESTIRANJE SNAGE DUHA, I UMA PREKO DUHA!

NE SAMO IZDRŽATI SVA EVENTUALNA POJAČAVANJA MUKA I ISKUŠENJA, NEGO I UPORNO ISTRAJAVATI NA KURSU POSVEĆENOSTI POSTAVLJENIM CILJEVIMA, a, kao što je rečeno, primenom onoga što je najbolje i naprihvatljivije od tajnaške metodologije.

U NEKOM TRENUTKU MORA, ILI BAR TREBA OČEKIVATI, DA DOĐE DO NEKAKVOG „KVANTNOG SKOKA“, ukoliko smo dovoljno jaki da oba pravca delovanja izdržimo. A kvote u kosmičkoj kladionici su svakako velike, jer su nemerljivo veći izgledi da ne uspemo…

Ali, drugog puta u ovom Karantinu-Paklu-Zatvoru nema nam! Bar onima nama, poput ovoga koji je probao primenu „Tajne“, pa ga snašlo sve suprotno, kojima nije „dozvoljeno“ ili prosto nemoguće okretanje iluzijama, jer je ono nesaglasno sa svojstvima naše duše.


Termin jeste izazov ispraznoj otmenoj uzvišenosti stare-postojeće duhovne paradigme, ali i sadržajno više, mnogo više od toga.

Rekosmo već više puta: nova duhovna paradigma traga za izvornim, prirodnim mehanizmima za čišćenje i duhovni rast, za aktiviranje naših moći i za oslobađanje.

Bolesničkom ležanju spontano „PRIBEGAVAMO“ onda kada nas gruvaju teška energetska dešavanja, bolovi i bolesti, ali i emocionalni potresi, svakako su se mnogi iskustveno uverili kako oni i te kako jasno i jako mogu da izazovu i fizičke potrese (nervoza u stomaku, glavobolja, ubrzani rad srca, itd).

Ono znači ležanje, ležeće suočavanje sa bolovima i bolešću, BEZ IKAKVIH PROCEDURA, CEREMONIJA, SPECIJALNE ODEĆE, SPECIJALNIH EFEKATA, SPECIJALNOG FOKUSA, ITD!

Ležimo, okrenemo se povremeno na jednu ili na drugu stranu, kada se bolovi pojačaju ili naiđe nervoza, malo ustanemo, posedimo, prošetamo se, pa se opet vratimo.

ETO METODE BOLESNIČKOG LEŽANJA!

Tada smo prisiljeni, nekakav izvorni mehanizam nas prisiljava da se suočavamo na unutrašnjem planu, oči u oči, sa bolovima i mukama. NEMA TU NIKAKVE DUHOVNE „FILOZOFIJE“, ni za onoga ko je u duhovnosti, ni za onoga ko je van nje!

Suočavamo se i čekamo – da se organizam povrati u ravnotežu, dopuštamo drugom, temeljnijem mehanizmu, HOMEOSTAZI, da deluje, olakšavamo joj delovanje, čekamo da nam se organizam izbori sa nevoljom i vrati se u „prvobitno stanje“.

Hiljade se tu varijabli prepliće, ponekad je nemoguć povratak u stanje ravnoteže (sa malim slovom, jer se odnosi na stanje tela), ili nemoguć potpuni povratak. Ali, nezavisno od svih varijabli – bolesničko ležanje ostaje temelj stabilizovanja naše energetike, odnosno, u sprezi, interakciji sa angažovanjem – temelj naše Ravnoteže.

ČEMU SE MOŽEMO, KAO DUHOVNJACI, NAUČITI OD PRIRODNE METODE BOLESNIČKOG LEŽANJA?!

DA FOKUS TREBA DA NAM BUDE NA ONOME TEŠKOM ŠTO NAS MUČI!

Paradoks koji tajnaši ne bi priznali: za njih je sveti princip – fokus na izlečenju i zdravlju.

DA, NAMA SVAKAKO I TREBA DA BUDE FOKUS NA IZLEČENJU I ZDRAVLJU, ALI – VAN POZICIJE BOLESNIČKOG LEŽANJA!

I taj fokus se van bolesničkog ležanja očituje u preduzimanju koraka preko kojih ćemo (medicinske pretrage, itd.) pomoći organizmu. To je u nekoj banalnoj, netajnaškoj i neduhovnoj varijanti, u tajnaškoj i duhovnoj varijanti te mere se preduzimaju i na mentalnom ili duhovnom planu.

KAKO DA NAM FOKUS PRI BOLESNIČKOM LEŽANJU BUDE NA NEČEM LEPOM, POZITIVNOM, NA ZDRAVLJU, AKO SU BOLOVI TOLIKO JAKI (evo sada prilike da se u to uverimo sa gripom, na primer), DA NAM MRSE I OSLABLJUJU SAME MISLI, SAMU SPOSOBNOST MIŠLJENJA?!

Bolovi i bolest nam sami po sebi, dok smo opušteni u poziciji bolesničkog ležanja, usisavaju pažnju i Energiju.

To je prirodan tok, protiv njega se ne treba boriti.

Dokaz je, ako u ovome možemo posezati za nekakvim dokazima, dosta obimna psihoterapeutska praksa Dž. Raskina, u metodi „emocionalnog pročišćavanja“.

Da, direktno suočavanje sa teškim unutrašnjim dešavanjima odnosi se i na („psihičke“) emocije, uz bolove kao telesne emocije.

Do kojeg zaključka je on došao? Da mi ovim direktnim suočavanjem „oči u oči“ sa emocijama ili bolovima – te energije prerađujemo.

Efektivnost ovog načina bih i sam potvrdio na svom davnašnjem suočavanju sa fobijom smrti.

S tim što se sa sadašnjeg stanovišta može ukazati na eventualni novi smer promišljanja ove problematike, pri čemu temeljnost samog prirodnog mehanizma svakako da ostaje.

Možda ima smisla Lazarevljevo (S. N.) definisanje i viđenje bolesti kao – ENERGETSKOG DEFICITA.

Malo je teže taj koncept prihvatiti načelno za sve bolesti, ali, to ne smeta da ipak neke zaključke u vezi sa ovim izvodimo.

Kada usled energetske iscrpljenosti očigledno dođe do bolesti, kada, na primer, pogrešan ritam življenja dovede do čestog obrasca zapadnjačkih kardiovaskularnih oboljenja, veza nam je jasna.

Za ostale, posebno takozvane urođene bolesti, ta veza nam „ne pije vodu“, takođe i za bolesti koje nam jasno dolaze spolja (virusi, zaraze, itd.). Ima tu svakako dosta faktora u igri, Lazarevljev sa energetskim deficitom sigurno da pogađa bar deo problema. Treba imati u vidu da Lazarev za neka oboljenja (hronična, urođena, itd.) polazi od problema sa energetikom koji se kroz više inkarnacija prenose.

Meni se čini da su bolesti kao inicijalne kapisle kodirane u našem DNK, ili u tzv. sudbinskim dešavanjima, a koje bogovi-Paraziti mogu po potrebi aktivirati.

I REKAO BIH DA SU BOLESTI NJIHOVI VEĆI, VANREDNI ZAHVATI NAŠE ENERGIJE.

Naravno, to se možda izvodi i može se izvoditi na nama nepojmljive kosmički sofisticirane načine, u tehnološkom smislu oni jesu giganti za nas, zahvaljujući tome su nas i unakazili. U tome im ne možemo parirati, ali – mislim da se na duhovnom planu, NA NEILUZORNOM DUHOVNOM PLANU, otvara prostor da im pariramo i da ih nadjačamo. No, o tom – potom!

ŠTA MI U TIM SLUČAJEVIMA TREBA, ŠTA JE MUDRO DA RADIMO?

DA POPUNIMO ENERGETSKI DEFICIT KOJI JE NASTAO NJIHOVIM POJAČANIM ZAHVATOM.

NEĆEMO GA POPUNITI AKO SE OGLUŠUJEMO O SIGNALE ENERGETSKE ISCRPLJENOSTI, TE DELAMO „JUNAČKI“ I DALJE, KAO DA SE NIŠTA NE DEŠAVA, VEĆ – PRELASKOM NA POJAČANI „REŽIM“ BOLESNIČKOG LEŽANJA.

Naše suočavanje oči u oči sa bolovima, koji samo mogu biti fizički refleksi energetske dubioze (čovek pun Energije je pun snage i puca od zdravlja!), može da znači da mi tada fokusirano popunjavamo svoj energetski deficit.

Kao što je već naglašeno, van bolesničkog ležanja, u meri u kojoj imamo za Energije na raspolaganju, mi se možemo baviti vizijom svog izlečenja, odnosno, drugim ciljevima koje smo sebi postavili.

Kada nema bolova i bolesti, mogu nam kao unutrašnji problemi iskrsavati teške ili intenzivne emocije.

One takođe znače energetski „srk“ bogova-Parazita. Aktiviran u našim programima ili preko uticaja na naše misli, preko aktiviranja naših sećanja, pomisli na budućnost, itd.

KADA SU NAŠE MISLI U PITANJU, pri bolesničkom ležanju, IZGLEDA DA JE PRIČA DRUGAČIJA.

Van neravnoteže sa bolešću i bolovima, van nekih emocionalnih potresa, bolesničko ležanje može da znači prijatno opuštanje, sa kojim mogu da krenu razni „misaoni filmovi“, koloplet svakakvih, povezanih i nepovezanih misli, ne moraju čak ni biti prijatne, mogu se odnositi na neke aktuelne probleme.

PO PRINCIPU – DA EMOCIJAMA NE MOŽEMO UPRAVLJATI (one svakako dopiru iz nekih dubljih zona našeg bića, i tu mogu bogovi-Paraziti, za sada, dobrano da vršljaju), ALI MISLIMA MOŽEMO (načelno, jer i ovde postoji priča o „mukama sa ‘našim’ mislima koje nisu naše“, ta priča je na „4D portalu“)…

…TREBA DA SE UVEŽBAMO DA SE IZ TAKVIH PRISILNIH „MISAONIH FILMOVA“ ISKLJUČUJEMO, TE DA SE PRIKLJUČIMO NA „SVOJE“ „MISAONE FILMOVE“, KOJI BI SE SASTOJALI OD SEKVENCI VIZIJE NAŠIH POSTIGNUĆA KOJA SMO ZA SEBE DEFINISALI.

Jer su nam tok svesti sa svakakvim povezanim i nepovezanim mislima i asocijacijama, kao i sličnog tipa snovi, očigledno podmetnut program, za raspitanje naše pažnje i Energije. Te treba da nađemo način da sa tim podmetnutim u sebi izađemo na kraj.

I takav „film“  možemo pokušati da kreiramo logikom snova, no… to je druga tema…

P.S.

1) Naravno da je poželjno da bolesničko ležanje, kao najdublji vid opuštanja, praktikujemo stalno, nezavisno od zdravstvenog stanja. Onoliko koliko možemo i procenjujemo da nam je potrebno. I, naravno, u sklopu Ravnoteže, koja znači približnu proporcionalnost (približnu, u meri u kojoj nam je to uopšte u postojećim uslovima izvodljivo) angažovanja i opuštanja.

S obzirom na Entropiju i Hibernaciju – trebalo bi da ga, opuštanje ili bolesničko ležanje, imamo dovoljno u svom dnevnom ritmu. Velo često će nam, s obzirom na energetsko stanje, biti korisnije da jedan sat posvetimo bolesničkom ležanju, nego čitanju najboljih duhovnih ili nekih drugih ideja.

2) Ko ima nekakvo iskustvo sa ovom vrstom opuštanja, mogao je da uoči neke zanimljive zakonomernosti.

Na primer: da nas van ovog opuštanja neko pita kako se osećamo, odgovorili bismo – najnormalnije. Ako potom malo dublje zađemo u ovo opuštanje – mogu početi da izranjaju čak i uznemirujući signali: pojačana nervoza, neki grčevi, obično u nogama, uznemireno lupanje srca, možda i slabiiji bolovi ili žiganja u nekim delovima tela, itd.

Po inerciji pogrešnog zaključivanja post hoc propter egro hoc (posle toga, dakle – zbog toga), mi možemo zaključiti da je opuštanje uzrok. Naravno da opuštanje ovde ne može biti uzrok, ovo opuštanje može biti uzrok loših dešavanja samo ako preteramo sa njim, ako više od 50% dnevnog vremena njime ispunimo (izuzimajući bolesti u kojima je čovek faktički prikovan za krevet).

Ovim opuštanjem mi samo zalazimo u svoju unutrašnjost i u njoj se upoznajemo sa stanjem na unutrašnjem „terenu“. Sa fokusom na spoljašnjem, ukoliko još nisu jako narasli loši impulsi, mi njih nismo ni svesni. Postajemo ih svesni tek kada zađemo u malo dublju opuštenost.

Zato opuštanje u vidu bolesničkog ležanja i treba praktikovati svakodnevno. Pa će se dešavati da se sa mnogima od tih loših dešavanja, telesnih ili psiholoških, „razračunamo“ na unutrašnjem planu, te oni i ne grunu na spoljašnjem, ili ne grunu u jačoj varijanti.

Ili, suprotno, ako pri našem funkcionisanju osetimo neke simptome, može se desiti da silaskom u opuštanje oni nestanu.

Bilo o kakvim dešavanjima da se radi, ako imamo malo više introspektivne uvežbanosti – možemo pri praktikovanju bolesničkog ležanja, kao i bilo kojeg drugog vida nekog prirodnijeg opuštanja, da uočavamo zanimljiva dešavanja koja nam samo pokazuju da u ovome „ima nečeg“.


Odvajkada se predstava o učenju svodi na sluđujuću repititivnost: pročita se nekoliko puta pasus, ili dva-tri, neke lekcije, odlomka iz udžbenika, pa se nekoliko puta ponovi; pa opet isto sa sledećom manjom celinom, pasusom ili dva-tri, pa – dok se ne dođe do kraja, lekcije ili odlomka. Pa se onda sve to zaokruženo celo ponavlja.

I – kad počnete tako „NAUČENO“ gradivo da papagajski recitujete nastavniku, on se topi od miline. Kad biste mu rekli da je to proces intelektualnog kočenja i mentalnog obogaljivanja učenika, on bi vas gledao belo (ili zeleno, na primer). Da li učenik papagajski izrecitovano shvata ili ne, ne menja na suštini, paket spakovanih informacija on svakako mora da usiljeno nabuba, onako kako su date u udžbeniku ili onako kako mu ih nastavnik zada.

KADA U BUDUĆNOSTI BUDEMO PONEKAD SPOMINJALI OVAKAV PROCES „UČENJA“ – JEZA ĆE NAS PODILAZITI, otprilike kao kada danas gledamo filmove strave i užasa.

Ovakvo usiljeno pamćenje, zapamćivanje gradiva-informacija je NEPRIRODAN PROCES UČENJA. NESAGLASAN SA PRIRODNIM SVOJSTVIMA NAŠEG UMA. Psihološki pritisak koji ovakvo „učenje“ izaziva očekivan je i NORMALAN.

NEĆETE NAĆI JEDNOG JEDINOG UČENIKA NA CELOM SVETU KOME JE OVAKAV PROCES „UČENJA“ PRIJATAN! A spoznavanje i pravo učenje, obogaćivanje i ojačavanje intelekta, izvorno bi trebalo da su prijatne i ispunjavajuće aktivnosti. Što se i pokazuje u slučajevima kada nešto čitamo, bez tuđe ili samonametnute presije da pamtimo sve što čitamo.

Um, iako nam nije čitav usled tuđih intervencija, ipak nekako sam procesuira potrebne informacije, možda nam je to preostalo od naše izvorne, od strane bogova-Parazita neoštećene prirode.

Ovde govorimo o ponavljanju vezanom za naše misli i ideje, za proces mišljenja, ponavljanje vezano za fizičke postupke je nešto drugo.

Dakle, ima nekih ponavljanja, misli i ideja, koji jesu funkcionalni, da ne zalazimo u taj deo. MEĐUTIM, SVA USILJENA PONAVLJANJA SLIČNA ONOME KOJE SE PRAKTIKUJE PRI „UČENJU“ – NEPRIRODNA SU I NEEFEKTIVNA, nezavisno od toga koji efekat želimo njima da postignemo. TAKVA PONAVLJANJA SU SAMO VIDOVI PRESIJE NA INTELEKT, NA KREATIVNE IMPULSE NAŠEG UMA.

Odnosno, usiljeno ponavljanje predstavlja blokiranje razvoja uma i kreativnosti. Naravno, kada je prisutno kao kontinuirani proces, kada ponekad ponešto na ovaj način uradimo, naravno da ne ostavlja trajne loše posledice.

Ovaj imput bogova-Parazita u obrazovni proces – naravno da nije mogao da mimoiđe ni duhovnost, pogotovu ne duhovnost!

Za divljenje je (ironično) svakodnevna posvećenost mantranju ili čitanju molitvi, u praksama nekih duhovnih orijentacija! Bilo bi zanimljivo da se nekako uđe u njihova psihološka stanja i misaone procese pri tim „prakticiranjima“. Kada se prvi put, ili prva dva-tri puta pročita neki tekst, um registruje značenje. Što se sve dublje zalazi u ponavljanje čitanja ili izgovaranja istog, značenje pročitanog se sve više odlepljuje od onoga što se čita ili izgovara. I čitanje ili izgovaranje se pretvara u značenjski prazan hod. To je i stvar čiste logike i psihološke prakse. No, sve ovo je, naravno, problem onih koji su posvećeni ovim vidovima duhovne „prakse“, mi, kao što smo već istakli, nastojimo da dopremo do našeg izvornog prirodnog funkcionisanja, jer su nam u njemu praktični ključevi za rešavanje suštinskih problema naše zarobljenosti u Karantinu-Paklu-Zatvoru.

A naše izvorno funkcionisanje znači da ne bežimo apsolutno od nekih, sporadičnih, povremenih ponavljanja nekih sadržaja i ideja, bukvalnih ponavljanja, ali PRIMARNO ZNAČI: UMESTO STALNIH PONAVLJANJA – SPOZNAJNO PRODIRANJE SVE DUBLJE I DUBLJE, PO POTREBI I ŠIRE, u svim onim vidovima u kojima se sada pokušaji preobražajnih praksi zasnivaju na repetitivnosti.

SPOJ SPOZNAJNOG I PREOBRAŽAJNOG.

Kod tajnaša, zavisno od pravca, takođe važna i – repetitivnost. Ponavljanje iste slike ili vizije, ponavljanje afirmacija, kod E. Kuea ponavljanje čak jedne jedine rečenice (na primer, čuveno: „Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem“) dođe kao univerzalni ključ za sva postignuća, kod N. Sitina je ista stvar sa njegovim „nastrojima“, obično kraćim tekstom koji treba „gromko“ ponavljati.

Pogledajmo kako u realnoj životnoj praksi ide sa realizacijom neke težnje, sa postizanjem nekog cilja. I mi treba, u stvari, samo taj realno delatni mehanizam našeg funkcionisanja da prenesemo, tj. da ubacimo u svoju metodologiju nove duhovne paradigme.

Nekome se javila ideja, pri nekom obilasku, šetnji, da u nekoj nepristupačnoj pustari bude velelepna hidroelektrana (priča iz SAD-a). FORMIRALA SE VIZIJA. Vizija se pretvorila u rešenost, dakle – u cilj. Zamislimo da se on samo zadržao na PUKOJ REPETITIVNOSTI, na ponavljanju i ponavljanju te vizije, na vizualizaciji iste slike. Pošto se radilo o nemogućem poduhvatu, naravno da se ne bi pomakao dalje od same vizije i vizualizacije.

MEĐUTIM, ON JE MORAO DA SE UPUŠTA U PROMIŠLJANJE, u analize, preispitivanja, možda da kažemo i – u kontemplaciju. Na primer (improvizujemo): koji tip elektrane, na kojem mestu preciznije će biti, kojeg obima i kapaciteta, itd. Naravno da je u ovom slučaju morao da uključi u sve ovo i druge ljude, i – ONI SU POČELI KOLEKTIVNO DA SE BAVE PROMIŠLJANJEM NJEGOVE VIZIJE. Podrazumeva se da u ovom slučaju slede i praktični koraci, i oni su u sprezi sa „teorijom“, sa promišljanjem, itd.

Ali, uočimo suštinu samog procesa! TU NEMA SAMO PUKOG PONAVLJANJA, ILI OBNAVLJANJA JEDNE SLIKE ILI CILJA, VEĆ IMA SPOZNAJNOG PRODIRANJA U NJIH, PROUČAVALAČKOG URANJANJA.

PRI TOM NORMALNO DOLAZI I DO KOREKCIJA SAME VIZIJE ILI CILJA, U SKLADU SA DOBIJENIM REZULTATIMA MISAONOG (ako je moguće i praktičnog) ISTRAŽIVANJA.

ETO, DAKLE, JEDNOG VAŽNOG POSTULATA (ILI METODE) ZA NAŽE TEŽNJE DUHOVNIM I NEDUHOVNIM CILJEVIMA KOJE SEBI POSTAVIMO.


E. Huserl je pisao nešto više o našoj intencionalnosti, konstatovao (a što nam je, s obzirom na ono što uočavamo u sebi, prihvatljivo) da smo bića intencionalnosti. Bića težnji, bića postavljanja ciljeva i težnji ostvarivanju ciljeva.

Mi na svakodnevnom nivou, u najsitnijim svojim postupcima tako funkcionišemo, samo to treba da uočimo. Od nabavljanja namirnica i svega sitnijeg što svakodnevno koristimo, do krupnijih životnih poduhvata: uvek svakoj od tih sitnica prethodi impuls težnje, da se ona nabavi, kupi, dobije, napravi, itd.

DODUŠE, U ARAMŽMANIMA ZAROBLJENOSTI NA SVAKOM KORAKU – TU SVOJU INTENCIONALNOST I NE UOČAVAMO NAJJASNIJE KAO VAŽAN POKRETAČKI FAKTOR.

Naša intencionalnost je češće iznuđena ili isprogramirana, nego slobodna.

Imamo težnju da završimo školu (fakultet) i da se zaposlimo, da radimo.

To su normalne težnje zdravog funkcionisanja u društvu. Međutim, iza njih, kada stupimo u konkretne aranžmane, školovanja i rada, stupa na scenu porobljenost: ŠKOLA I RADNI KONTEKST NAM ODUZIMAJU NAŠU INTENCIONALNOST.

Iza školovanja nam kao naša lična težnja dođe sticanje obrazovanja i intelektualno i svi drugi vidovi sazrevanja. Škola nam, umesto toga podmeće težnje, imputira nam težnje koje nas unakazuju: bombardovanje masama informacija, uz blokiranje pravih intelektualnih aktivnosti, dodatno i uz duhovno osakaćivanje.

Naša zdrava težnja (intencija) je da se kroz školovanje intelektualno, psihološki, duhovno, moralno razvijamo, kao što se kaže – „da proširujemo svoje vidike“, a tamo nas programiraju, podmeću nam kao naše – težnje koje nas degradiraju.

Na poslu, i na svakom koraku u našem funkcionisanju u društvu – ista ili slična priča.

Jeste zdravo i normalno kroz rad i radno angažovanje, uz sticanje novca koji je osnova ovozemaljske egzitencije, da se ljudski ostvarujemo, ali – opet nailazimo na mrežu odnosa i obaveza koje nam se kao naše težnje podmeću, a ljudski nas degradiraju.

Oni koji satima svakodnevno samo sede i broje novac, koji popunjavaju celog života nekoliko istih obrazaca, koji za trakom u fabrici ponavljaju mehanički kao roboti iste pokrete i radnje osam svakodnevnih sati, itd. – da li imaju svoje ljudsko-kreativno ostvarenje kroz rad?

I svuda isto ili slično. Neka svako za porodične odnose sam za sebe sagleda, ali da pokuša da to učini bez iluzija: šta su tu njegove izvorne i zdrave intencije sa osnivanjem ili življenjem u porodici, a šta mu se u njoj kao intencije amputiraju, a preko čega se ne ostvaruje uistinu ljudski, o duhovnoj dimenziji i da ne govorimo, kroz porodični život.

Za staru-postojeću duhovnu paradigmu ideal je da čovek poseče sve grane i grančice svojih intencionalnosti. Ideal je – ne težiti ničemu. Samo se rastopiti u Univerzumu, ili čekati (u hrišćanskoj varijanti) lepote življenja nakon smrti, ovde ih samo dobrim delima zasluživati, odnosno, intencionalnost se saseca preko meditacije i molitvi kao bazične duhovne metodologije.

Ova podvala nezemaljskih Vladara Zemlje već je objašnjavana: neka nam um i telo atrofiraju, neka nam to bude kao implicitni duhovni ideal, važno je da ne pomišljamo da nešto u Karantinu-Paklu-Zatvoru treba menjati ili da se sme menjati.

TAJNAŠI NAŠU INTENCIONALNOST POSTAVLJAJU NA ZDRAVE NOGE, ispravno je stavljaju u centar naših postignuća, ONAKO KAKO ONA U NAŠOJ IZVORNOJ, NEOSKRNAVLJENOJ PRIRODI SVAKAKO I JESTE.

Kod njih su naša intencionalnost, naše težnje i ciljevi, u funkciji stalnih poboljšavanja, u bilo kojem smislu, u bilo kojem domenu života. Druga je stvar, kao što je naglašeno, što je njihova intencionalnost iluzionističkog smera, žalosno je što je tako, ALI, OD NJIH SE VISOKOM KOTIRANJU NAŠE INTENCIONALNOSTI MOŽEMO UČITI.

Bogovi-Paraziti su tako vešto udesili nas i funkcionisanje zemaljskog života, da su nam generalno intencionalnosti na još dva načina podjarmili.

1. Izrazita dominacija loših i teških dešavanja na Zemlji podmeću nam se kao FOKUS NAŠE INTENCIONALNOSTI.

Kada smo opako zaronjeni u loša i teška dešavanja, DODATNO TA ZARONJENOST I FOKUSIRANOST SE UKREPLJUJU POMOĆU TELEVIZIJE I DRUGIH MEDIJA KOMUNIKACIJE, onda nam na njima samo po sebi bude opsesivno fokus, te nam oni postaju INTENCIONALNA TEŽIŠTA.

Tj. podmeće nam se tako da nam pasionirano bavljenje teškim i lošim postaje naša težnja za teškim i lošim. Nesvesna i programirana težnja, ali težnja ka kojoj usmeravamo svoju Energiju.

2. Um i naše rezonovanje su nam tako podešeni, tako preusmereni, da se vera u moć intencionalnosti proteže samo na neke najbanalnije nivoe funkcionisanja i postojanja: popraviti neki kvar, imati neku novu stvar, itd.

To je jasno povezano sa ograničenjima koja nam stižu preko novca, preko nedostatka novca, preko zarobljenosti preko novca (novac – jedan od ključnih zemaljskih porobljivačkih instrumenata). I time je naša intencionalnost ukopana u zoni koja je za nas – ZONA MOGUĆEG.

Sa pružanjem intencionalnosti na puku zonu mogućeg – I POSTIGNUĆA NAŠE INTENCIONALNOSTI MOGU IĆI SAMO DO GRANICA TE ZONE.

Mi sa samoograničavanjem dometa sopstvene intencionalnosti ne možemo ništa van uobičajenih stereotipa ni postići.

DRUGIM REČIMA, POTKRESANA NAM JE TEŽNJA VELIKIM, POMALO I NEMOGUĆIM CILJEVIMA.

Pomalo nemogućim – naravno, ne do granice prave iracionalnosti (mada nije baš lako razgraničiti ne-moguće i iracionalne vizije i ciljeve).

Poznato je kroz istoriju da su mnogi pojedinci imali hrabrosti da svoje težnje, ciljeve, intencionalnost postave, kroz „daljinski nišan“, hrabrije, dalekosežnije, ambicioznije.

I takvi su velike ciljeve i ostvarivali! Možda ne sve što su projektovali, možda ne u obimu u kojem su o ostvarenju sanjarili, ali – SVAKAKO SU POSTIZALI KUDIKAMO VIŠE NEGO DA SU IM TEŽNJE (CILJEVI, INTENCIJE) BILI U ZONI BANALNO POSTIŽIVOG.

To jesu postignuća uglavnom slična tajnaškim (tu bi spadali brojni primeri onih koji su počeli od pukog siromaštva, a preko svojih vizija postizali velika bogatstva), to jeste uranjanje svesti u Iluziju, ali – JESTE I ODLIČNO DEMONSTRIRANA MOĆ NAŠE INTENCIONALNOSTI. Što je ona pogrešno usmerena, kao pogrešno usmeren teleskop, to je drugo pitanje.

U ciljevima koje sebi u vezi sa oslobađanjem i aktiviranjem svojih prikrivenih i potkresanih moći postavljamo – mi smo takođe u zoni dalekosežnih i za sada nemogućih nam ciljeva.

Pitanje je da li i šta od toga možemo postići.

Ali, imajmo stalno na umu moći naše intencionalnosti, koje su nam toliki pojedinci, u neduhovnim sektorima, već demonstrirali.

U sektoru duhovnosti – kako nam moći uma i duha ojačavaju, tako dobijamo i na moćima naše intencionalnosti, dakle – i na mogućnostima ostvarivanja bar donekle nečeg od onoga čemu težimo.


Tajnaši su, za razliku od dominantnih pravaca i predstavnika stare-postojeće duhovne paradigme – ipak na čvrstom zemaljskom tlu. I usmereni ka praksi, ka praktičnom delovanju, I KA MERLJIVIM PRAKTIČNIM POSTIGNUĆIMA.

To nisu nebulozne priče stare-postojeće duhovne paradigme o nekim stanjima svesti i postignućima koji se samo na pričama i opisima i završavaju.

Neko od prosvetljenih ti opisuje kako izgleda postignuta kosmička svest, da li te direktno ubeđuje ili ne, podrazumeva se da smatra da je tu svest postigao.

Kako je on demonstrira? NIKAKO! Svojim pričama i opisima. Svojim tobožnjim dubljim, a takođe neproverljivim, neubedljivim, shvatanjem i tumačenjem čoveka, njegovog funkcionisanja na Zemlji, ustrojstva kosmosa, onoga šta Bog ili bogovi hoće, kako misle, šta osećaju prema nama, koja su naša zaduženja prema njima…

Takve priče može da nauči, kao đačić u školi, i da ih prosipa kao znanje, bilo ko, bilo koji neprosvetljeni čovek (da ne kažemo – bilo koji duhovni manipulant), i da u svojim pričama bude isto onoliko ubedljiv kao i tobožnji prosvetljeni.

I tajnaši imaju svoje često nebulozne teoretičarske priče, ali – SAMA PRAKSA IH IPAK OBAVEZUJE. Obavezuju ih činjenice i makar kako proverljiva postignuća. Ovde niko nikoga ne sledi na osnovu lepih obećanja, već – na osnovu jasno demonstriranih postignuća. Neće ovde o metodama privlačenja novca u svoj život da drži kurseve onaj ko jedva sastavlja kraj sa krajem. Već će nekoga privući na osnovu sopstevnih vidljivih i proverljivih postignuća.

Tamo: neko može da govori o tome kako steći unutrašnji mir, nirvanu i blaženstvo, ali – ko da se zavlači u njegovu unutrašnjost i proverava da li je on to uistinu postigao i kako ta stanja izgledaju?!

A on pri tom ne pruža vidljivo-proverljive načine preko kojih bar po nekim refleksima možemo o tome suditi. Ostaje samo da im verujemo! Blanko poverenje!

Dakle, ipak postoji dobar deo i tajnaških postavki koje vise u vazduhu.

Kako se orijentisati u kritičarskom suočavanju sa njima?

Načinom koji nam je bio ključan i u suočavanju sa „kolosima“ drevne i tzv. svete duhovnosti: upoređivanjem sa izvornim mehanizmima, i našeg funkcionisanja, i funkcionisanja života na Zemlji, odnosno ljudskog života. Što, naravno, nije lako, jer smo svi mi, mi i život koji živimo, „zaprljani“ intervencijama nezemaljskih Vladara Zemlje, pa je izuzetno teško dospeti do izvornih mehanizama.

A taj princip je možda jedini do sada izrekao Imanuel (zato je naznačeno u prethodnom tekstu da još jedino on od „drevnih“ zaslužuje proučavalačku pažnju): da treba da otkrivamo Stvoriteljeve Zakone u svemu i da se po njima vladamo.


Jedan od ciljeva, koji možemo u svom daljem DUHOVNOM RADU na drugom duhovnom nivou da postavimo, je:

PREUZETI SEBE I SVOJ ŽIVOT U SVOJE RUKE!

Naravno, sa trezveno realističkog stanovišta: nemoguć cilj.

Ali mi ovde, sa daljim duhovnim radom, samo sa nemogućim ciljevima se i suočavamo, njima se bavimo.

Ne/anti/evolucionistička Iluzija Karantina-Pakla-Zatvora toliko je opaka i opako stabilna i jaka, da bilo koji, bilo kakav evolucionistički cilj, CILJ KOJI NIJE USMEREN KA JAČANJU POSTOJEĆE NE/ANTI/EVOLUCIONISTIČKE ILUZIJE, deluje kao nemoguć i sumanut.

Ali, za početak, takav cilj treba uopšte postaviti i težiti mu!

Cilj koji ne postavimo – i ne postižemo. Možda nas svašta snađe u životu, i povoljno i nepovoljno, ali ne i baš ono što ne postavimo kao cilj.

Za cilj koji postavimo, o kojem razmišljamo i kojem težimo: POSTOJI VEROVATNOĆA, postoji „rizik“, da bude i postignut.

Kroz istoriju nam je poznato da su ljudi svakakve NEMOGUĆE ciljeve postavljali, PA IH I POSTIZALI.

Ko misli da uglavnom već vlada sobom i svojim životom – u vodama je iluzija, takvome najpre predstoji da sa iluzijama raskrsti. Odnosno, on i nije prošao prvi nivo duhovnog rasta.

Preuzeti sebe i svoj život u svoje ruke – po paketu jasnih ciljeva koje sebi postavimo.

I u kojem su oni koji su duhovnog karaktera – primarni, na vrhu lestvice: prozreti sve iluzije i samu ovu ne/anti/evolucionističku Iluziju, spaliti, neutralizovati u sebi sve Zlotvorske ovozemaljske i nezemaljske uticaje, pojave i recidive, slobodno raspolagati svojom Energijom, ulagati je u evolucionističke ciljeve, postići Ravnotežu i biti stalno u njoj, duh svoj i um stalno ojačavati, itd.

Sekundarni su ciljevi koji se odnose na telo i uslove u kojima smo: zdravlje i telesna poboljšanja koja su nam bitna za funkcionisanje našeg tela, dovoljno novca koji nam omogućuje slobodu organizacije našeg vremena i raspolaganja našom Energijom, dakle, sami načini i izvori novca koji nas ne bacaju u neravnotežu, optimalni životni uslovi, jer su oni potrebni za optimalno funkcionisanje tela, dobro stanje tela nam je neophodno za optimalno funkcionisanje uma i duha, itd.

Kako težiti tim ciljevima?

Već je rečeno: onim najboljim iz tajnaške metodologije i prakse.

Ali, kako tamo ima svega i svačega, a od toga treba probrati ono što je najkvalitetnije i najfunkcionalnije – UBUDUĆE SE TEMATSKI SELIMO NA TAJ KOLOSEK, na TZV. „Tajnu“ i tajnaštvo. (Između ostalog, bio sam u jednom periodu i na forumu „Tajna“, kao i na duhovnim, psihološkim, književnim… forumima. Nisam bio, priznajem, na forumima za automobile i za zaštitu životinja.)

Iluzija smo se dovoljno naraskrinkavali! Sada da posvećenije idemo na načine izvođenja promena! Da intenzivnije koristimo preobražajnu stranu uma i duha.

U neka od ključnih raskrinkavanja koja su ovde izvedena ubrojao bih raskrinkavanje drevnih i tzv. svetih duhovnih dela.

Do ovih raskrinkavanja nisam nešto posebno u njih zalazio, pa im nisam ni spoznavao duh i logiku, dakle – realne domete.

Jednostavno sam prihvatao njihovu stereotipno opšteprihvaćenu veliku ulogu u razvoju duhovnosti, jer možda i nema savremenijeg duhovnjaka koji se u ovom ili onom vidu ne oslanja na ta dela ili ih ne uvažava.

A kada sam samo malo zašao tamo, kao što je pokazano, otkrivaju se – ne samo duhovni jad i beda, tj. carstvo iluzionizma, već:  pršti tamo od podvala na sve strane!

Vešti su ovi Vladari-Paraziti, i vešti Manipulanti, mora se priznati!

Poslednji kojim sam malo hteo da se pozabavim bio je Rudolf Štajner, svakako pronicljiv mislilac i duhovnjak, ali, „boljka“ od koje je patio, kao možda i 99% savremenih duhovnjaka je: što nije polazio od temelja sveta u kojem živimo – od Karantina-Pakla-Zatvora (a, na drugoj strani, oni koji polaze od toga – uglibljuju se u samim tim temeljima).

Pa tako, kada se on bavio funkcionisanjem čovekovog-našeg mišljenja, tretirao je njegov razvoj kao normalan i prirodan proces. Ako mi nemamo u vidu programe i uticaje preko kojih se opako utiče i na samo naše mišljenje i na procese mišljenja, zaključivanja, na uvide, na ono što nazivamo oslanjanjem na intuiciju, itd, mi gubimo ključne oslonce za izvođenje pouzdanih zaključaka o samom fenomenu, dakle i pouzdane orijentire za neka praktična delovanja.

Dakle, odustao sam od toga, nastojaću ubuduće da ne prihvatam takve izazove, kao što kaže narod – pametnome, u našem slučaju – neiluzionistima, i ovoliko je raskrinkanih iluzija dooovoljno.

Nadalje se više bavimo pretresanjem „Tajne“ i tajnaštva, izborom onoga što u njemu vredi.

Tačnije, i tu će biti neophodno da se razdvajaju iluzije od realno-evolucionistički korisnog, ali, tu je druga oblast u pitanju.

Ne više stara-postojeća duhovna paradigma. Ona je rešena enigma i konceptualno demontirana iluzija, nju pomeramo u recycle bin.

Da završimo nekim malo atraktivnijim poređenjima.

Nećemo se više baviti iluzijama stare-postojeće duhovne paradigme čiji su junaci, između ostalih, prosvetljeni Meher Baba i prosvetljeni Ošo Rajniš.

Prvi nakon dve automobilske nesreće pri kraju života skoro nepokretan, nosili ga na nosilima, godinama pre smrti krhkog zdravlja. Drugi nije doživeo ni šezdesetu, takođe godinama pre smrti krhkog zdravlja.

Da se ovde radi o običnim ljudima, ovaj opis bi kod nas izazivao sažaljenje, a kada znamo da se radi o tzv. prosvetljenim osobama, onda nam izaziva – podozrenje!

Nećemo više da se ubeđujemo oko toga da je nemoguće da se PRAVA ogromna snaga duha u oba slučaja ne ispolji u bar elementarnoj vitalnosti i zdravstvenoj stabilnosti.

Ne mora poput Indijca koji u 104. godini istrčava svoj redovni maraton, ni poput Amerikanca koji se i u svojoj devedesetoj godini kontinuirano bavi bodi bildingom.

Ali nešto simbolično slično tome kod tela koje nosi izuzetno jak, prosvetljeni duh, opravdano se očekuje.

Umesto njih, bavićemo se slučajevima onih koji su pomoću tajnaške metodologije demostrirali premoć UMA nad telom.

Poput Sitina, koji je, nakon kontuzije od esplozije bombe, otpušten iz vojske kao invalid prve kategorije, a onda se pomoću svojih „nastroja“ (nešto kao tajnaška metoda „afirmacija“) revitalizovao, čak demonstrirao i medicinski dokazano biološko podmlađivanje, te u svojim sedamdesetim godinama dobio sina i kćerku.

Kao i pilot iz filma „Tajna“, koji je nakon udesa aviona bio u komi, u izuzetno teškom stanju, lekari mu „propisali“ sudbinu trajnog invalida, a on i prohodao i ušao u sasvim normalan život.

NAMA PRE MOGU BITI UZORI OVA DRUGA DVOJICA, SA JASNO DEMONSTRIRANIM NEKIM VRSTAMA MOĆIMA UMA I DUHA (nezavisno od toga što nisu bili eksplicitni duhovnjaci), NEGO PRVA DVOJICA ČIJA TOBOŽNJA OGROMNA SNAGA PROSVETLJENOG DUHA (drugi se čak progasio i za tzv. avatara svog doba) NIJE ELEMENTARNO PRELILA NA TELO I OSPOLJILA KROZ BAR PROSEČNU VITALNOST.

Nećemo se više baviti raskrinkavanjem iluzija i podvala drevnih i tzv. svetih dela… Da se samo malo korigujem: nešto me put ili misao navode na „Knjigu o Imanuelu“. Jesu on i njegovo učenje kontroverzni, ima tu svega i svačega, ali – ako bih tražio drevno ili tzv. sveto delo za koje bih ipak morao da se opredelim, onda bi to bio on. Videćemo i zašto: uz podvale koje su očekivane od ove kategorije (drevna i tzv. sveta) duhovnih dela – „Knjiga o Imanuelu“ („Imanuelov talmud“) ipak obiluje više od ostalih vrlo pronicljivim i nama danas sasvim prihvatljivim tumačenjima i poukama.


Već je naglašavana ključna razlika između iluzornih duhovnih napredovanja i realnog.

Realno znači mučno Buđenje u Karantinu-Paklu-Zatvoru. Uz sve ostale manifestacije: osećaj Besmisla, pad energetike, te mnoštvo problema koji su samo spontani pratioci ovih manifestacija.

POGREŠNO JE DA SE OVA SLIKA APSOLUTIZUJE!

Ovakva jeza pravog, realnog Buđenja je jeza Buđenja onih koji se u ovom dobu bude za Iluziju i za iluzije ovog Starog sveta.

Jer Buđenje u ovo doba prati velika enigma: šta i kako dalje, nakon ovog Buđenja.

Enigma, koja do naših dana nije razrešena, što dokazuju toliki, već navođeni, umetnici, filozofi, i ostali, koji su nakon ovakvog Buđenja ostajali zaglavljeni u njemu, umesto da logično nastave dalje putem duhovnog rasta.

Ako dozvolimo sebi da kažemo kako je, izgleda, ova enigma teorijski razrešena, što je pokazano u prethodna dva teksta, ostaje krupna dilema: kako će se sve dalje odvijati na praktičnom planu.

Kako će se odvijati, da li će i kako biti moguće kršenje i preinačavanje determinizama, realno lično oslobađanje unutar Karantina-Pakla-Zatvora (paradoks, ali – oslobađanje ne znači preći na neku drugu planetu ili u drugi vid postojanja)?

Pretpostavimo da će biti onih koji će vremenom makar koliko uspešno izvesti ovaj nemogući podvig.

Sa njihovim iskustvima već sve postaje NEŠTO lakše ostalima koji budu išli istim putem.

Da ne govorimo o tome kako će i koliko biti sve lakše i lakše onima koji se budu budili za Iluziju u boljim energetsko-planetarnim uslovima. Uz, opet – petpostavku, da ćemo do njih, ma koliko sporo i postupno, doći.

Dakle, ovaj deveti krug Pakla, u kojem se u naše doba budi svako ko se realno duhovno budi – deveti je krug za sada.

Vremenom bi trebalo da on bude osmi, pa sedmi, pa tako ka sve blažim varijantama.

Do neke nužne i duhovno uistinu funkcionalne varijante Buđenja, tj. varijante muka Buđenja.

Jer bogovi-Paraziti-Zlotvori toliko su preterali sa svojom uživljenošću u iluziju bogova-Apsoluta, i u svoju parazitsku prirodu, da su formirali jedan duhovno SASVIM NEFUNKCIONALAN ZEMALJSKI AMBIJENT.

Te zato sada imamo da su muke Buđenja, koje bi trebalo da su teške, ali podnošljive, pretvorene u MASOVNO DUHOVNO MRCVARENJE, DAKLE DUHOVNO NEFUNKCIONALNO MUČENJE LJUDSKIH BIĆA.

Kako će se ova njihova i naša drama okončati – nije nam dato da znamo, ali da se svakako mora okončati, najverovatnije još za života postojećih generacija na Zemlji, to je gotovo izvesno. Jer ovakvo duhovno nefunkcionalno tiranisanje slabih ljudskih bića ne može trajati doveka, nije logično da traje doveka.


Rešena, sa znakom pitanja i uzvičnikom.

Jer nisam siguran, i jer je u pitanju jedna od ključnih enigmi.

Da ipak, za svaki slučaj, dozvolim sebi da umišljam da jeste rešena.

I DA JE TO REŠENJE ISKAZANO U PRETHODNOM TEKSTU.

Pa da ovde samo rezimiram to rešenje.

I da mu pridodam ponešto, poneko uzgred šire objašnjenje.

Mada će njih biti još dosta, vezanih za ceo novi smer koji proizilazi iz samog rešenja…

…Ključne duhovne enigme, ili jedne od ključnih.

Budući da njih u Karantinu-Paklu-Zatvoru ima cela kamara.

Dakle, imamo iluzorni duhovni put, sa iluzornim duhovnim postignućima, trascendecijama, nirvanama, blaženstvima, ushićenjima, prosvetljenjima, uzašašćima, podvižništvima, i čime sve primamaljivim ne.

Tu su duhovni učitelji, tu sveci, tu prosvetljeni, tu duhovni velikani raznih rangova i „konfesija“.

Tu duhovne škole, duhovni pravci, duhovni pokreti, duhovni seminari, duhovne ustanove, sav prelepi duhovni tandaramandaraj.

I imamo realni duhovni put, sa realnim duhovnim postignućima.

Ali – sa svim najgorim i najcrnjim duhovnim opisima, epitetima, obećanjima.

Od kojih – da ti se kosa digne na glavi, kao da gledaš film strave i užasa.

Realni duhovni put: sa realnim Buđenjem u Karantinu-Paklu-Zatvoru.

Sa temeljnom svešću o Iluziji, o svim iluzijama.

ZATO SVE SA OVAKVIM BUĐENJEM  POSTAJE BOLNO, NEPODNOŠLJIVO BOLNO OGOLJENO, TE SA BUĐENJEM OSVANETE U JEZIVOM KARANTINU-PAKLU-ZATVORU.

Koji ni kosmičkom neprijatelju ne biste poželeli, a kamoli sebi.

Stoga tu snađe „suštinski Besmisao“ (odlična Sartrova sintagma), jer ko da nađe smisao svom životu u zoni psihofizičkog i duhovnog mrcvarenja.

Sa „suštinskim Besmislom“ ide, ruku pod ruku – pad energetike, i sve slabosti koje ona podrazumeva.

Pad energetike – kako da čoveka nešto zdušno pokreće na smisleno delanje, kad mu je sve besmisleno?!

Pa ko je lud da krene ovim drugim duhovnim putem?

Pa niko, niko njime svojevoljno, OVOZEMALJSKI-SVOJEVOLJNO, i ne kreće!

Jednostavno, snađu ga zakonomernosti u koje svojim inkarniranjem upadne!

On mora biti duša sa većim ili velikim duhovnim potencijalima.

Upadne u stabilno Carstvo Karantina-Pakla-Zatvora, koje ima svoje zakone funkcionisanja.

I njega same po sebi snađu, privuče ih samim svojim potencijalima kojih nije svestan, jezive okolnosti i jeziva dešavanja.

Jer na njega Carstvo karantin-Pakao-Zatvor reaguje kao na VIRUS.

„Braćo, pohitajte, upao nam virus u Carstvo!“ Većim delom samo Carstvo ima u svom programu antivirus program, delimično ima direktnog angažovanja i Vladara, preko njihovih hijerarhija.

I – takav, koji upadne, nagrabusi, što se kaže: „k’o žuti (mrav)“! I očekivano je da proklinje čas i kada se rodio i uopšte došao ovde, pitajući se: „Ko li me posla ovde, ko li me to i zašto kaznio?!“.

Naravno, šta je pravi razlog za upadanje takvih u ovakav nepodnošljivi Karantin-Pakao-Zatvor – ne znamo.

Takvom ne preostaje ništa drugo do da trpi i snalazi se kako može.

Gorko nesnađenima svašta se dešavalo i dešava. Dovoljna je malo slabija duhovna snaga, pa da se poklekne.

Ko je imao ili ima nešto više duhovne snage – istrajavao je ili istrajava sa osvešćivanjem onoga što ga je snašlo, istrajavao je ili istrajava sa sve dubljim raskrinkavanjem Iluzije i iluzija.

I svi su se-smo se do sada zaglavljivali na tom prvom duhovnom nivou.

Koliko je življenje na ovom prvom duhovnom niovu bolno-tragično, težak krst koji se nosi celog života, najsugestivnijie svedoče oni koji su, kao filozofi, umetnici, pisci – o svemu tome pisali. Uzmimo, na primer, Kafkine dnevnike, uzmimo Sioranova dela…

Na jednoj strani – ima tu zlokobnog udela podvale zvane „stara-postojeća duhovna paradigma“.

Po kojoj : ništa se posebno nema preduzimati, samo duhovno težiti.

Sve potrebno i lepo – snaći će nas samo po sebi. Duhovno napreduješ, po njihovoj podvalničkoj recepturi, i – dospevaš u blažena stanja.

Kako da ne?! Sve najlepše će vas-nas samo od sebe snaći u jezivom Karantinu-Paklu-Zatvoru!

Što kaže narod: ili treba biti lud, ili naivan, pa verovati u tako nešto. Tačnije, preciznije: treba biti PASIONIRANI ILUZIONISTA! Duhovni iluzionista. A takvi su najopasniji.

A stvar je u tome da stvari treba preuzeti u svoje ruke.

Kao što lepo kaže Marks (da ono „filozofi“ preinačimo u „duhovnjake“): „Duhovnjaci su do sada svet (i kosmos) samo različito tumačili, stvar je u tome da se on promeni“.

Šta je do sada nedostajalo zaglavljenima da pređu na drugi, VIŠI DUHOVNI NIVO?

NEDOSTAJALO IM JE ONO ŠTO DUHOVNO NEZRELE I NEPREDODREĐENE TAJNAŠE SVAKODNEVNO POKOPAVA I ZAGNJURUJE SVE DUBLJE U ŽIVO BLATO ILUZIJE: KONCEPT KOJI SU ONI NAZVALI „TAJNOM“.

Tačnije, probrane metode, postupci, principi i iskustva iz „Tajne“ (ima i tamo svakakvog infomacionog šljama i sluđujućeg teoretisanja).

Reći će potencijalno trezven, ili onaj ko bi pokuša da takav bude: „Dobro, toliki umni ljudi i duhovnjaci, neka su i onakvi i ovakvi… pa kako to baš nikome od njih nije palo na pamet šta je rešenje planetarne duhovne enigme?!“

Nego se o tome ovde pametuje!

1. Najpre, to svedoči o snazi, stamenosti ili čvrstini jezivog Karantina-Pakla-Zatvora! Ništa mu do sada ni mrvicu nije moglo nauditi, nagristi ga.

U tom smislu sasvim je moguće da im se oduševljeno čestita u nekim visokim sferama Postojanja.

Što taj jezivi Karantin-Pakao-Zatvor gruva po nama – ko te pita!

2. TREBALO JE DOĆI DO RADIKALNOG RASKRINKAVANJA ILUZIJE I ILUZIJA.

Da li se niko do sada nije usuđivao da pređe taj prag, ili nije bio raspoložen, ili je svašta treće u pitanju, ne znamo.

Kada dođete do radikalnog raskrinkavanja – onda se ogolite k’o… ne znam kako se u narodu kaže, ali nekako se verovatno kaže.

Onda vam APSOLUTNO NEMA UPORIŠTA U OVOM SVETU.

Onda ćete ili da se ubijete, ili da vegetirate u njemu kao biljka.

Toliko je gadno, po raskrinkavača, radikalno raskrinkavanje Iluzije i iluzija.

Sartr odlično govori i piše o suštinskom Besmislu: „Stvar je u tome da otrpimo suštinski Besmisao“, a ovamo – tompusić i kravatica, sa kojima se fotografiše, uredan položaj u društvu, čovek koji je očito umeo da uživa u nekim sitnim životnim zadovoljstvima, itd.

Sioran, oduševljen samoubistvom kao vidom slobode, a ovamo uživao u muzičkim delima do svoje 85. godine, nije stigao ni da ostvari ono o čemu je pisao, da se ubije, pa mu posle njegove smrti supruga izvela taj podvig.

Itd.

Kako dolazi do te zaglavljenosti ako nema RADIKALNOG raskrinkavanja Iluzije i iluzija – osmotrimo na Tolstojevom primeru.

Do svoje pedesete godine, kao što i sam piše, imao je sve što se poželeti može, tajnaši bi se topili nad tim njegovim opisom: imao je bogatstvo, uzoran brak, već je bio izuzetno afirmisan kao pisac, jednom rečju – sve što se poželeti može.

A onda mu se desio potres u svesti, SA KOJIM MU JE SVE POSTALO BESMISLENO. Kaže, otprilike: maltene u jednom trenutku shvatite da u životu nema ničeg lepog, zabavnog, luckastog, shvatite da je život, jednostavno, sasvim okrutan i besmislen.

I sam kaže da je u tom periodu često razmišljao kako da se ubije.

To je fascinantno svedočenje čoveka koji se i te kako razumevao i bio vešt u introspekciji, svedočenje o tome kako dolazi do realnog Buđenja u Karantinu-Paklu-Zatvoru, kako čoveka tada zapljusne Besmisao, kako mu sve dođe kao iluzorno besmisleno.

NE ZAČUĐUJE ŠTO SE LJUDI U TAKVIM SITUACIJAMA UPINJU DA NAĐU NEKAKAV, BILO KAKAV VREDNOSNI OSLONAC, jer zaista u suprotnom kucaju na vrata: bilo doživotna depresija, bilo samoubistvo.

Tolstoj je izlaz našao u RELIGIJI! U nekoj svojoj varijanti hrišćanstva, zbog koje ga je, valjda, patrijarh izopštio iz hrišćanstva.

Da li je to Tolstoju pomoglo?

Naravno da nije! Okončao je maltene umno poremećen.

O čemu se radi?

ON JE IZLAZ POKUŠAO DA NAĐE OSLANJAJUĆI SE NA JEDNU OD ILUZIJA-PODVALA, NA HRIŠĆANSTVO.

Ako radikalno raskrinkate sve iluzije i celu opštu Iluziju – vi više nikakav vrednosni oslonac u ovom svetu nemate!

Možete samo da se oslanjate na viziju drugačijeg, za početak – samo svog drugačijeg sveta kojem ćete posvećeno da težite.

I tu stupa na scenu ono što je najbolje iz tajnaške metodologije i iz njihovog iskustva, iz autentičnih primera i praktičnih dokaza.

STUPAJU NA SCENU MOĆI DUHA I UMA, PRAVE MOĆI UMA I DUHA (ne one moći koje se svode na prazne, nedokazive priče o transcendencijama, nirvanama, kosmičkim svestima, „carstvu nebeskom“, itd.).

Stupaju… ne na scenu, već u arenu surove borbe, u kojoj će sile i zakoni Karantina-Pakla-Zatvora tek da vas guše i dave, jer ste tek tada posebno opasni za njih.

Ali, kada se zna put kojim treba ići – uz sve muke, ipak je to lakša deonica, ta deonica sa stupanjem na drugi, viši duhovni nivo.


Da nekome date ponudu za duhovni put,

za put u duhovnost i u duhovni rast,

obećavajući mu štedro i bez ustezanja:

duhovne Semiramidine vrtove,

pa dalje još: duhovne kule i gradove,

nepodnošljivu uživanciju nirvane,

divotne kontakte sa Univerzumom,

veličanstveno stapanje sa Bogom,

obavezno moćnu kosmičku svest,

blaženstvo Ljubavi-Radosti-Svetlosti,

i tome još brojna slična postignuća.

Možda uz propratna upozorenja,

da u početku ili u nekim fazama

može biti muka ili poteškoća,

ali uz obavezno ohrabrenje:

one su samo prolaznog karaktera.

I da mu neuvijeno predočimo načine:

muke postizanja ovih ciljeva u tome su,

da se mora vremenom i satima sedeti,

i sedeti, i sedeti, pomalo baš kao panj,

ili da se mora mnogo, mnogo ponavljati,

jedno-te-isto, što neko je nekad sročio,

ili da se mora čitati jedan te isti tekst(ić),

i da to sva je muka, za sva ona postignuća,

veličanstvena, uzvišena, takoreći nebeska.

I da na drugom propagandnom skupu,

isto tako potencijalno zainteresovanih

za put u duhovnost i u duhovni rast,

obećate blaženstvo buđenja u košmaru

Karantina-Pakla-Zatvora, uz koje ide gratis

stanje ili osećaj „suštinskog Besmisla“,

i niz koji ovde sledi: pad energetike,

jer, kad nema vrednosti u životu ovom,

nema ni motivatora koji pokreće i bodri,

što znači levitirati tik do same depresije,

i do još težih stanja, do samih pomisli,

u najgorim slučajevima, na samoubistvo.

I da ih ohrabrite drugim poteškoćama,

u svakodnevnom funkcionisanju u životu,

porodičnom, poslovnom, društvenom,

u sudbinskim neugodnostima i udarima…

Pa i to, što da ne, da se ostane zaglavljen

na ovom levelu, celog života, bez trunke

perspektive koja bi ukazivala na izlaz.

Potencijalno duhovno zainteresovane mase,

bez razmišljanja, svakako bi pohrlile onoj

prvoj duhovnosti, čak oduševljeno i rado.

Od druge bi svako do poslednjeg bežao,

kao đavo od krsta, možda i ažurnije od njega.

Ni ja se, pri čistoj svesti i zdravoj pameti,

nikada i nikako ne bih priklonio ovoj drugoj,

mučnoj i teškoj, čak jezivoj duhovnosti.

A paradoks hoće, onaj isti u kojem je Istina,

da je u postojećim zemaljskim uslovima

jedini pravi i realni, neiluzorni duhovni put –

baš ovaj drugi put, mučan, težak, jeziv.

Pa ko uopšte kreće njime, kad se niko,

da kažemo – normalan, za njega ne bi

ni u ludilu odlučio? Niko se za njega

i ne odlučuje, niko na njega i ne kreće –

svojevoljno. Jednostavno, okolnosti

bace ga u takav život, u takva dešavanja,

pa on pliva ili batrga se, kako zna i ume.

Trpi ono što je nepodnošljivo, utehe –

nema, izlaza nema, ali izdržava nekako.

To ne snalazi mlađe duše, ne snalazi

slabije duhovne kapacitete, već one

koje imaju preinkarnacijske dispozicije.

Muke i Buđenje za njih zakonomernost su

pada ili ulaska u Karantin-Pakao-Zatvor.

I to je prvi pravi, neiluzorni duhovni nivo:

svest o Iluziji, Buđenje u teškom košmaru

Karantina-Pakla-Zatvora, suštinski Besmisao.

Toliki poznati ljudi (i nepoznati, naravno),

umni ljudi, filozofi, umetnici, književnici,

postizali su ovaj nivo, svedočili o njemu.

I ostajali, svi do poslednjeg, zaglavljeni,

na njemu, tragično i bolno, celog života:

biblijski Propovednik, Hermes Trismegistos,

Bodler, Kafka, Sartr, Sioran, niz bi bio dug,

ali bez ijednog zvaničnog duhovnjaka,

simptomatično: svako od njih dopeljao lako

do svoje mirne iluzorne duhovne luke.

Šta je to zafalilo svima zaglavljenima,

da nadiđu prvi i makar zakorače dalje,

da krenu na drugi, na viši duhovni nivo?

Zafalilo im je ono, što duhovno upropašćuje

tolike današnje tajnaše, porinjujući sve dublje

svest im u Iluziju: ono što nazvaše – „Tajnom“,

a koja znači preobražajne moći našeg uma,

moći menjanja nas samih, sudbinskih puteva,

okolnosti u kojima smo, brojnih determinizama.

Nezemaljski Vladari Zemlje podmetnuše

tajnašima, duhovno nezrelima, nepripremljenima,

„Tajnu“, podmetnuše, jasno – iz svojih interesa.

A „Tajna“ uistinu može biti samo za one,

koji se probude za Karantin-Pakao-Zatvor,

za sve vidove Iluzije, pogotovu one duhovne,

i koji će, na takvom duhovnom postamentu

izvoditi evolucionističke preobražaje,

za početak sebe samih i svog okruženja,

kojima će svet Iluzije i njegove vrednosti

biti samo fon, pozadina za evolucionizam,

a ne krajnji cilj, vrh težnji, kao kod tajnaša.

Što znači: onima koje je snašao pakao Buđenja,

za iskorak i prelazak na sledeći duhovni nivo,

treba probranog tajnaškog iskustva i umeća.

Što realno i logično jeste: koja je to moć duha,

i iz njega proizašle moći uma, a koji ne mogu,

sitnicu takoreći tek jednu, sebe i okruženje

uistinu evolucionistički, planski transformisati?

Prazne i neproverljive priče o duhovnoj moći

može lako prodavati svako, ali neka ih sam

demonstrira prelivanjem na spoljašnje.

Moćan duh, i moćan um to moraju moći,

inače nisu ni blizu moći za koje se izdaju.