Da nekome date ponudu za duhovni put,

za put u duhovnost i u duhovni rast,

obećavajući mu štedro i bez ustezanja:

duhovne Semiramidine vrtove,

pa dalje još: duhovne kule i gradove,

nepodnošljivu uživanciju nirvane,

divotne kontakte sa Univerzumom,

veličanstveno stapanje sa Bogom,

obavezno moćnu kosmičku svest,

blaženstvo Ljubavi-Radosti-Svetlosti,

i tome još brojna slična postignuća.

Možda uz propratna upozorenja,

da u početku ili u nekim fazama

može biti muka ili poteškoća,

ali uz obavezno ohrabrenje:

one su samo prolaznog karaktera.

I da mu neuvijeno predočimo načine:

muke postizanja ovih ciljeva u tome su,

da se mora vremenom i satima sedeti,

i sedeti, i sedeti, pomalo baš kao panj,

ili da se mora mnogo, mnogo ponavljati,

jedno-te-isto, što neko je nekad sročio,

ili da se mora čitati jedan te isti tekst(ić),

i da to sva je muka, za sva ona postignuća,

veličanstvena, uzvišena, takoreći nebeska.

I da na drugom propagandnom skupu,

isto tako potencijalno zainteresovanih

za put u duhovnost i u duhovni rast,

obećate blaženstvo buđenja u košmaru

Karantina-Pakla-Zatvora, uz koje ide gratis

stanje ili osećaj „suštinskog Besmisla“,

i niz koji ovde sledi: pad energetike,

jer, kad nema vrednosti u životu ovom,

nema ni motivatora koji pokreće i bodri,

što znači levitirati tik do same depresije,

i do još težih stanja, do samih pomisli,

u najgorim slučajevima, na samoubistvo.

I da ih ohrabrite drugim poteškoćama,

u svakodnevnom funkcionisanju u životu,

porodičnom, poslovnom, društvenom,

u sudbinskim neugodnostima i udarima…

Pa i to, što da ne, da se ostane zaglavljen

na ovom levelu, celog života, bez trunke

perspektive koja bi ukazivala na izlaz.

Potencijalno duhovno zainteresovane mase,

bez razmišljanja, svakako bi pohrlile onoj

prvoj duhovnosti, čak oduševljeno i rado.

Od druge bi svako do poslednjeg bežao,

kao đavo od krsta, možda i ažurnije od njega.

Ni ja se, pri čistoj svesti i zdravoj pameti,

nikada i nikako ne bih priklonio ovoj drugoj,

mučnoj i teškoj, čak jezivoj duhovnosti.

A paradoks hoće, onaj isti u kojem je Istina,

da je u postojećim zemaljskim uslovima

jedini pravi i realni, neiluzorni duhovni put –

baš ovaj drugi put, mučan, težak, jeziv.

Pa ko uopšte kreće njime, kad se niko,

da kažemo – normalan, za njega ne bi

ni u ludilu odlučio? Niko se za njega

i ne odlučuje, niko na njega i ne kreće –

svojevoljno. Jednostavno, okolnosti

bace ga u takav život, u takva dešavanja,

pa on pliva ili batrga se, kako zna i ume.

Trpi ono što je nepodnošljivo, utehe –

nema, izlaza nema, ali izdržava nekako.

To ne snalazi mlađe duše, ne snalazi

slabije duhovne kapacitete, već one

koje imaju preinkarnacijske dispozicije.

Muke i Buđenje za njih zakonomernost su

pada ili ulaska u Karantin-Pakao-Zatvor.

I to je prvi pravi, neiluzorni duhovni nivo:

svest o Iluziji, Buđenje u teškom košmaru

Karantina-Pakla-Zatvora, suštinski Besmisao.

Toliki poznati ljudi (i nepoznati, naravno),

umni ljudi, filozofi, umetnici, književnici,

postizali su ovaj nivo, svedočili o njemu.

I ostajali, svi do poslednjeg, zaglavljeni,

na njemu, tragično i bolno, celog života:

biblijski Propovednik, Hermes Trismegistos,

Bodler, Kafka, Sartr, Sioran, niz bi bio dug,

ali bez ijednog zvaničnog duhovnjaka,

simptomatično: svako od njih dopeljao lako

do svoje mirne iluzorne duhovne luke.

Šta je to zafalilo svima zaglavljenima,

da nadiđu prvi i makar zakorače dalje,

da krenu na drugi, na viši duhovni nivo?

Zafalilo im je ono, što duhovno upropašćuje

tolike današnje tajnaše, porinjujući sve dublje

svest im u Iluziju: ono što nazvaše – „Tajnom“,

a koja znači preobražajne moći našeg uma,

moći menjanja nas samih, sudbinskih puteva,

okolnosti u kojima smo, brojnih determinizama.

Nezemaljski Vladari Zemlje podmetnuše

tajnašima, duhovno nezrelima, nepripremljenima,

„Tajnu“, podmetnuše, jasno – iz svojih interesa.

A „Tajna“ uistinu može biti samo za one,

koji se probude za Karantin-Pakao-Zatvor,

za sve vidove Iluzije, pogotovu one duhovne,

i koji će, na takvom duhovnom postamentu

izvoditi evolucionističke preobražaje,

za početak sebe samih i svog okruženja,

kojima će svet Iluzije i njegove vrednosti

biti samo fon, pozadina za evolucionizam,

a ne krajnji cilj, vrh težnji, kao kod tajnaša.

Što znači: onima koje je snašao pakao Buđenja,

za iskorak i prelazak na sledeći duhovni nivo,

treba probranog tajnaškog iskustva i umeća.

Što realno i logično jeste: koja je to moć duha,

i iz njega proizašle moći uma, a koji ne mogu,

sitnicu takoreći tek jednu, sebe i okruženje

uistinu evolucionistički, planski transformisati?

Prazne i neproverljive priče o duhovnoj moći

može lako prodavati svako, ali neka ih sam

demonstrira prelivanjem na spoljašnje.

Moćan duh, i moćan um to moraju moći,

inače nisu ni blizu moći za koje se izdaju.