Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: moći uma

1.

Pretpostavljam – ljudima su prethodni tekstovi o mišljenju: nebulozno zanesenjaštvo.

Daj nam priče o nekoj novoj iluminatskoj zaveri, o ljudima koji su imali kontakte sa vanzemaljcima, neki novi dokaz o Zemlji kao ravnoj ploči, o lažnim sletanjima na Mesec, itd.

Ili o nekim novim tehnikama joge i meditacije.

TO je interesantna duhovnost! A ne neke priče o mišljenju, kojim se uveliko već bave filozofija, logika i psihologija.

2.

 A U STVARI, SVE PRETHODNE TEME (u okviru duhovnosti ili metafizike) SU SMEŠNE IGRAČKE, koje su nam podmetnute da se njima zamajavamo, ili kao psima koske – bačene da se oko njih „glođemo“.

Dok nam temeljni instrument naše svesti, UM I MIŠLJENJE, ostaju najveća enigma.

I ostaju da nam se vrte u začaranim krugovima iluzija, ostaju da nam „tapkaju u mestu“.

Um i mišljenje, KOJI SU OČI, VID NAŠOJ SVESTI.

3.

Zar se ne shvata da mi SVE TEME, i nabrojane i nenabrojane, iskrivljeno „vidimo“, podležući iluzornim distorzijama, ako ne ovladavamo svojim mišljenjem?

I da njime treba da se najozbiljnije pozabavimo, pre negoli bilo čime drugim.

4.

„Priče o mišljenju, kojim se uveliko već bave filozofija, logika i psihologija.“

Jesu li nam one donele razrešavanje enigmi i rešenja za upravljanje mišljenjem?

Može li to da donese bilo koja nauka, VAN ILI „ISPOD“ METAFIZIKE?

Jer se „ISPOD“ metafizike debelo robuje distorzijama i iluzijama.

Između ostalog – koja nauka konstatuje temeljni fundament za bilo koje ozbiljnije proučavanje: činjenicu da je Zemlja metafizički Karantin-Pakao-Zatvor?!

5.

U razrešenim tajnama mišljenja je naša moć!

Ne u bilo čemu što imamo van nas.

Naša spoznajna i preobražajna moć.

Naučni instrumenti su nam tek od tercijerne pomoći.

Opasna, presudno raslabljujuća zamka je što mi mislimo da tim tajnama VEĆ vladamo.

Da te moći VEĆ imamo i uveliko ih koristimo.

6.

Uz nevladanje tajnama mišljenja ne samo da sve oko sebe pogrešno i iskrivljeno „vidimo“, dakle – shvatamo, nego nam takvo mišljenje rađa greške i u onome što radimo, u tome kako organizujemo svoj život.

Čemu dajemo prioritete, a to znači – čemu poklanjamo najveću pažnju i u šta ulažemo najveću Energiju.

Valjda je to logično!

Jednom rečju – zavisi kakav be-smisao i smer dajemo svom životu!

7.

Reklo bi se, neupućeno, u skladu sa distorziranim mišljenjem: „Ali, to su i inače komplikovane teme! Šta ja, koji se kao običan čovek malo zanimam za duhovnost, imam da tražim u tim složenostima, od kojih se zavrti u glavi i onima koji se njima stručno bave?!“.

STVAR JE U SHVATANJU PRIORITETA I DODELJIVANJU PAŽNJE, U URANJANJU U NEKU TEMU, PROBLEM, PITANJE!

Ne mora svako od nas da da neke posebne doprinose razotkrivanju tajni mišljenja, ali – sam će lično u tome napredovati ako se time pasioniranije zanima ili bavi, nego ako se uopšte time ne zanima, ako misli da mu je tu već sve jasno i da mišljenjem meritorno vlada, ako i ne shvata fundamentalni značaj mišljenja.

U ovom smislu korisniji su i neki „mršaviji“ naučni radovi o mišljenju nego bavljenje, na primer, „kanalizacijskim smećem“, tj. objavama Kasiopejaca i drugih sličnih, što se kod mene kaže – andramolja (tj. prodavaca magle). (Da „masu“ jutjub-snimaka o svemu i svačemu tobože duhovnom i ne spominjem!)

A tek ako se na to nadovežu i naši praktični pokušaji sa primenama ponečeg od onog što pročitamo i što je praktično primenljivo (u vezi sa mišljenjem), onda imamo – „bingo“!

8.

Treba li da naglašavamo ono što je dovoljno jasno i onima za koje mišljenje kao tema i ne postoji: vezu misli i mišljenja sa našim emocijama i psihološkim stanjem, sa, u naše vreme uobičajenim stresogenim reakcijama?!

Pa čak i kada tu vezu ne vidimo direktno: ako malo zađemo u svoje misli, često možemo otkriti neku misao koja je u dubini sve vreme „TINJALA“, a onda „buknula“ u vidu emocionalne reakcije. Npr: zar se jedanput desilo da nas pomisao da se nekome (bližnjem) nešto loše desilo (ili da se može desiti) „ubaci“ u posebno psihološko stanje?

I valjda je jasno kako to distorzirano ili nevešto mišljenje može da inicira haotičnost u nama, dakle, sasvim neprimerene emocionalne reakcije.


1. Kao da bi mi perspektiva u tekstovima da se malo zarotira, pa se ova tema u to baš ne uklapa, ali – da je ipak dovršim…

2. Dakle, ako sve lepo izvagamo, a pritom smo imuni na sve postojeće duhovne/metafizičke stereotipe i očite zablude, jasno uočavamo da su aktuelni Vladari Zemlje duhovni i intelektualni, u kosmičkom smislu – ništaci.

3. I to malo mora da nam budi nadu – ipak u nečemu možemo, bar neki mi koji to preferiramo, da budemo duhovno i intelektualno moćniji od svojih Gospodara.

4. Da ne ponavljamo već objašnjavano: duhovno-intelektualni su jad i beda – bog, koji se, poput nekog kosmičkog blesavka, prikazuje kao Apsolut, a koji huška ljude da zarad njegovih energetskih resursa osvajaju tričave zemaljske teritorije, koji daje metafizičke propise kako da se kolju životinje koje mu se prinose na žrtvu, kako da se odlaže njihov izmet, te drugi bog koji preko svog „Sina“ daje nemušte moralno-psihološke pouke, koje su u rangu Perunovih pouka – da pre jela treba ruke prati („nemoj da te na to opominje mati“), zamagljujući ljudima zarobljeničko-zatvorski ambijent, itd.

5. Naravno, nameću se tu u nizu pitanja… Glavno je: ako, PO OVAKVOJ TEZI, možemo da budemo intelektualno i duhovno moćniji od svojih Gospodara, kako to da smo nemoćni u programima i u zarobljeničkim aranžmanima u kojima nas oni drže?!

6. Kao prvo – OVI AKTUELNI BOGOVI PARAZIT-ZLOTVORI NISU TAKVIH „KAPACITETA“ DA RADIKALNO IZOPAČE I ČOVEKA, I SAV ŽIVI SVET NA ZEMLJI!

7. Za takvo kosmičko-planetarno TUMBANJE su potrebne neke MNOGO-MNOGO moćnije kosmičke baje od njih! Da oni koji huškaju ljude jedne protiv drugih i daju neke pravih bogova nedostojne, glupave savete, te od kojih se kao vrhunska duhovno-intelektualna mudrost kao iz malog mozga izvađene propisaju „mudrosti“ o tome kako podmetnuti drugi obraz za šamarčinu i o tome kako se ide u pakao ako se „sa željom“ pogleda tuđa žena…! DA TAKVI VLADAJU IZUZETNO SLOŽENIM PITANJIMA GENETIKE (na primer)?! NEMA ŠANSE!

8. Te drevne garniture bogova su obitavale na Zemlji sigurno davno pre ovih bednih bogova Parazita-Zlotvora. Recimo da su to bila reptiloidna moćna bića, kao što se kaže u mnogim tumačenjima, a o čemu bi možda svedočile i brojne figure iz najdavnije sumerske civilizacije. Recimo da su oni, tek nekakve oznake radi, ali – pouzdanije da kažemo da ne znamo o kome se radi.

9. Ti drevni moćni bogovi su radikalno izopačili i deformisali i Čoveka i celokupni živi svet na Zemlji. I otišli su. Da li ih je Neko oterao, kada je uočio kakvu su štetu, kao slonovi u cvećari, napravili, da li su energetski opelješili Čoveka i Zemlju koliko su mogli, te im Čovek i zemaljski ambijent više nisu bili interesantni i korisni… NE ZNAMO!

10. Tek, jasno je da na takvo kosmičko-planetarno ZGARIŠTE dolaze aktuelni Gospodari Zemlje, sadašnji bogovi Paraziti-Zlotvori. Zato im je u prethodnom tekstu dat u istom smislu adekvatan naziv: bogovi Lešinari.

11. Moguće je da su oni obogaljenost Čoveka još malo „dosolili“ nekim svojim sitnim „intervencijama“, ali je izvesno da to nije moglo da bude nekog širokog i presudnog zamaha.

12. Oni su, dakle, upali u zonu planete u kojoj su prethodni moćni drevni bogovi već INSTALIRALI PLANETARNE MREŽE STRAŠNIH ZAROBLJENIČKIH PROGRAMA, programa koji su tako vešto smišljeni i instalirani, da je Čoveku nemoguće ili skoro pa nemoguće da se iz njih ispetlja. Pogrami: u samom čoveku, preko DNK i drugih faktora, pa tzv. sudbinski programi, pa programi funkcionisanja društava, programi funkcionisanja cele planete, itd. U nekakvim koncentričnim krugovima, kao babuška u babuški…!

13. Kada tako vešto instalirate programe – i da niste tu, bića ne jadnoj planeti funkcionišu po njima „bez problema“ i dalje…!

14. Drugo, pomoćno pitanje: ali kako mogu takva bića, ovi aktuelni bogovi-Lešinari, da budu moćniji i da vladaju masom koju čini čovečanstvo od sedam milijardi ljudskih bića, u situaciji kada ima i uvek je bilo pojedinaca u toj masi čovečanstva koji su bili duhovno-intelektualno moćniji od svojih bogova-Gazda?

15. Kao prvo: već je objašnjeno, od tih, od samih Parazita-Zlotvora moćnijih ljudskih pojedinaca – moćniji su strašni programi u koje su ljudski moćni pojedinci inkarniranjem uskočili. Uskočite u zatvorsku ćeliju, u okove koje je nemoguće raskinuti! ONDA I NAJGORI, NAJNIŠTAVNIJI SLABIĆI U ULOZI ZATVORSKIH ČUVARA MOGU VRLO LAKO DA VAS ČUVAJU.

16. Kao drugo: po načelu – „kako Gore, tako Dole“ (H. Trimegistos), imamo dopunsku sliku-objašnjenje. DA LI SU U ZEMALJSKIM RELACIJAMA, U LJUDSKIM DRUŠTVIMA, NAJMUDRIJI – NAJMOĆNIJI?! Daleko od toga! Jer su takvi programi po kojima Čovek funkcioniše. Daleko od toga i baš naprotiv! I u fizičko-telesnom smislu, i u smislu društvenih moći: i najgore ljudske„sirovine“, ljudski „šljam“, „ništaci“, „pokvarenjaci“, do granice pitanja njihove mentalne „ispravnosti“ – mogu da budu i uglavnom i jesu moćniji i od duhovno i intelektualno najmoćnijih pojedinaca.

17. Eto ovde na Zemlji uspostavljene kosmičko-planetarne logike po kojoj bogovi Paraziti-Zlotvori mogu da budu duhovno-intelektualni bednici, a ipak po programskoj pozicioniranosti neuporedivo moćniji od zemaljskih bića, duhovno-intelektualnih moćnika.

18. Po svemu ispada da mi razvojno-oslobodilačku bitku i ne bijemo protiv aktuelnih bogova-Lešinara, već – PROTIV DAVNO USPOSTAVLJENIH PROGRAMA u koje smo inkarniranjem BAČENI.

19. Na sve to svakako su nam za vratom i ovi bogovi-Lešinari, koji svakako imaju, iako duhovno-intelektualni bednici, neke svoje mehanizme i instrumente za dodatno zlotvorsko-parazitsko delovanje.

20. Pa tek na sve to nam je „za vratom“ i doba povišavanja vibracija planete. Kosmički proces koji u suštini jeste dobar i izbavljujući, ali – koji je pakleno-nemoguće teško izdržavati u sklopu svih ovih zarobljeničkih aranžmana.

21. A MOŽDA NAJVEĆA MUKA JE ŠTO MI NE MOŽEMO PROTIV IZVORNIH SVOJIH PROGRAMA! Tj. ne možemo se po svaku cenu i u bilo kojem smislu angažovati, zakonomernostima funkcionisanja našeg uma i tela u prkos!

22. Te, ako smo, kao što uglavnom i jesmo, programima stalno i stalno dovođeni u stanje neravnoteže i ekstremne energetske iscrpljenosti i deficita, JASNO JE DA I NEMA ILI SKORO DA I NEMA MANEVARSKOG PROSTORA ZA RAZVOJNO-OSLOBODILAČKO, PREVASHODNO MISAONO DELOVANJE.

23. Podizanje vibracija svakako u ovom smislu „raščišćuje scenu“, ali – treba imti nadljudsku snagu da se sve to izdrži, i snalažljivost neopisivih razmera da se u svemu tome orijentišemo i postupamo u skladu sa zakonomernostima izvornog funkcionisanja našeg tela i uma.


Već je ovde navođena Isusova metafora (ili parabola, svejedno kako da to imenujemo) o razbacivanju i sakupljanju kamenja (u drugačijem od ovog kontekstu). (Kao metafora je dobro iskazano, mada mi nije jasna logika bukvalnog značenja – što bi neko razbacivao kamenje, da bi ga potom sakupljao. Možda je u pitanju neka drevna igra.)

Ilustracija se odnosi na ritmove, o kojima je bilo reči u prethodnim tekstovima, kao o osnovama formule Ravnoteže.

Razbacivanje i sakupljanje kamenja – znači ritam, po kojem se radi jedno, pa drugo, pa opet prvo, pa drugo…

Naše složenosti: jednostavno je i lako reći – želimo da uvažavamo ritmove koji će nam doneti najbolje moguće funkcionisanje. Teško je to izvesti: a) jer je mnogo raznih tih ritmova, koji se međusobno ukrštaju i prepliću, b) jer treba, dakle, poznavati sve te ritmove koje treba da uvažavamo ili primenjujemo, c) jer čak i kada ovladamo svim prethodnim – u haotičnosti i zarobljenosti KPZ-ambijenta “sila” “gomile” smetnji, ometanja ili obaveza (iznuđenosti) kudikamo je jača od “sile” naše namere da se ritmova pridržavamo.

Nezavisno od ovakve demotivišuće perspektive – ako smo silno opredeljeni za razvojno-oslobodilačku delatnost, korisno je, za početak, da se otvoreno suočimo sa preprekama i poteškoćama na koje moramo da računamo u tom svom poduhvatu.

Ritam povezan slikovito sa metaforom  o razbacivanju i sakupljanju kamenja odnosi se (ovde u tekstu, značenje koje je Isus imao u vidu je objašnjeno u jednom ranijem tekstu) na rad našeg uma, na naše mišljenje.

“Razbacivanje kamenja”, kao centrifugalni (ka “periferiji”) rad našeg uma, napor usmeren ka zalaženju u detalje, u brojne ideje, u širine upoznavanja sa nekom temom, pitanjem, problemom.

“Sakupljanje kamenja”, suprotno – kao centripetalni (ka “centru”) “smer” našeg fokusa, kao napor uma upravljen ka izvlačenju bitnog, ka izvlačenju ključnih ideja i reči, ka uopštavanju kojim dobijamo pregled nad celinom idejnih “predela” u koje smo prethodno bili zašli.

Što se može iskazati i logičkim kategorijama: deduktivni napor – idemo od opšteg ka detaljima, i kao induktivni smer – suprotno, od detalja u proces uopštavanja.

Kome se do sada nije dalo da malo dublje zađe u značaj usklađivanja našeg funkcionisanja sa raznim ritmovima koji su u osnovi našeg odličnog izvornog funkcionisanja, ovo razlučivanje centrifugalnog i centripetalnog smera napora našeg mišljenja apsolutno ništa ne znači, dođe kao klasična nebuloza. Međutim, polako, ako takav bude dovoljno istrajan u svojim razvojno-oslobodilačkim naporima, doći će pre ili kasnije i do ovakvih važnih razlučivanja.

Malo konkretizovano, na primeru čitanja ili učenja.

Radilo bi se o ritmu u kojem do neke granice ili u određenom vremenskom roku redom čitamo ono što imamo pred sobom, tj. što moramo ili što smo svojevoljno izabrali. To je “razbacivanje kamenja” ili zalaženje u detalje, u brojnost ideja. I da nekome koncept o ritmovima nema smisla, ali sigurno dobija zrnce smisla ako se konkretizuje nečim praktičnim. U ovom slučaju: znamo dobro da je, ako ne besmisleno, a ono svakako slabo efektivno – da mi samo idemo u “centrifugalnom” smeru, da se samo “kljukamo” informacijama, a da ne zastanemo, da bismo se osvrnuli na njih, da bismo izvukli bitne momente, da bismo malo uopštavali, da bismo pravili preglede mnoštva detalja kroz koje smo prošli. Što ne mora da znači vraćanje na već pročitano, već – pregled, “osmatranje” bitnih ideja koje smo tokom čitanja izvlačili; tj. sve ovo “tehnički” postavlja svako onako kako mu odgovara ili kako je navikao. Oni koji su već intuitivno (jer se to, nažalost, ne uči po školama) izgradili veštine dobrog učenja – oba suprotna smera, naizmenično izvođena, spontano primenjuju. Jednostavno – nema koliko-toliko lakšeg, a svakako efektivnijeg načina tzv. učenja ili savlađivanja većih celina (knjiga) bez naizmenične primene oba smera “kretanja” uma.

Što se, metafizički, može postaviti i kao ranije ovde više puta istican princip sinteze dualnosti.

Ne samo jedan pol dualnosti, već oba, ali – naizmenično, RITMIČNO. Sinteza ne može da znači “mešavinu”, jer “mešavina” znači novi elemenat, a ne dva (dualnost), jedan pored drugog. Na primer, jedna od ključnih sinteza dualnosti je spajanje muškog i ženskog bića, naravno, kada govorimo o Novom svetu to bi bio uzvišeni odnos, ne distorzirani kao u ovom Starom svetu. Sinteza dualnosti u smislu “mešavine” bi u ovom slučaju značila da se dva fizička bića stope u jedno, u bukvalnom smislu. Što je u postojećem fizičkom svetu neizvodljivo. “Mešavinu” bi možda predstavljalo dete koje proizilazi iz takvog spajanja dve osobe, ali – ono je plod takve sinteze dualnosti, I ONO ĆE VREMENOM I SAMO POSTATI JEDAN POL DUALNOSTI, koji će težiti SVOJOJ sintezi dualnosti.

U tom smislu PLOD aktivnosti uma sa oba smera, ka detaljima-ka uopštavanju, može da bude “mešavina” oba smera, ali – dok osciliramo između dva smera, mi imamo i jedno i drugo, čas jedno, čas drugo. I moramo stalno imati i jedno i drugo, da bi se iz njega rađala “mešavina” koja je VIŠI KVALITET samih dualnosti koje su je “rodile”, i koja onda i sama postaje jedan pol dualnosti za nove sinteze. Itd. Ovo već jeste zalaženje u neka teorijska naslućivanja, koja nam, priznajem, nisu neophodna za naše praktično snalaženje i ispravno postavljanje prema ritmovima koji treba da nas vode našem najboljem mogućem funkcionisanju.

Dakle, praktična postavka prethodnih zapažanja…

Ona znači da svesno biramo vreme naizmenično za jednu i za drugu aktivnost ili smer “kretanja” uma. Već smo naveli slučaj sa čitanjem-učenjem. To bi značilo da odredimo “dinamiku”, fazu u toku jednog dana ili dan+dan, kada ćemo zalaziti u detalje, u širine tekstova, knjige, i fazu kada ćemo “zastati” u tom kretanju i osvrnuti se na “pređeni put”, sa usmerenošću na to da izvlačimo bitne ideje, ključne reči, da uopštavamo…

Time bismo primenjivali ovaj ritam, kao jedan od brojnih. Naravno, uz njegovo “uglavljivanje” u ranije objašnjavan ritam u kojem se smenjuju aktivnosti i odmaranja (opuštanja). (Eto tih složenosti i složenih formula!)

Na kraju, više uzgredno zapažanje… Prosto se nameće osvrt na meditaciju, za koju sam negde ranije (valjda) već zabeležio svoju odrednicu-metaforu, tj. poznati frazeologizam: “niti smrdi, nit’ miriše”. (A, što reče jedan Nušićev junak: “Takvi, koji niti smrde nit’ mirišu, su ti najgori. Niti znaš šta ti misle, niti na šta su spremni.”) Odnosno, meditacija: niti je opuštanje koje nas, kao pravo opuštanje, vodi u sve dublje zone opuštenosti, niti je naprezanje, fokus uma koji nas negde vodi ili “vuče” (jer po prirodnom funkcionisanju uma – ako se on na nešto usredsredi, ili sve življu sliku toga dobija, izgrađuje, ili počne spoznajno u to da zalazi, ali svakako nekakvo kretanje misli imamo). Dakle, meditacija, kao, nije ni jedno, ni drugo, a kao jeste malčice i jedno, i drugo. Da je i ovde u pitanju “mešavina” kao plod sinteze dualnosti, još bismo sa meditacijom “bili na konju”. Ali, kao što smo pokazali: mi osciliranjem između dualnosti dobijamo neki plod, ne može plod nastajati bez osciliranja između dualnosti, u slučaju meditacije, bez dualnosti naprezanja i opuštanja. Zato (što je ranije takođe rečeno) meditacija liči na zaglavljenost u hrišćanskom konceptu limba, u predelu koje je između raja i pakla, pa ste ni tamo, ni ovamo. Vi ne možete da kažete da ste istovremeno i tamo i ovamo, jer niste, jednostavno – na posebnom ste mestu, daleko i od jednog, i od drugog. Da ste i tamo i ovamo mogli biste da kažete kada biste zalazili čas tamo, čas ovamo.

Tako i sa meditacijom: niti zalazite u pravu opuštenost, jer imate suptilni napor fokusa na nekoj mantri, reči, slici, stanju bezmisaonosti, itd, niti zalazite u neku aktivnost, jer nastojite da isključite rad uma, tj. produkciju misli. Tumačenje, da se ovakvim fokusom misli same od sebe utišavaju je “priča za malu decu”, tj. za lakoverne duhovnjake kojima se prethodno nije davalo da malo bolje “osmotre” sopstveno funkcionisanje, ili kojima se prethodno nije dalo da zađu u pravu dubinsku opuštenost. Tačno je da sa dubinskim opuštanjem prestaju misaoni “grčevi” ili “nasilni” kolopleti misli, tačno je da misli postaju sve suptilnije. Ali – ne isključuju se, ne dospeva se spontano u zonu bezmisaonosti o kojoj nas prevarno obaveštavaju učitelji meditacije. Verujem ja njima, kada kažu da dospevaju, kao što je i meni to polazilo za rukom (tj. za umom), u zonu bezmisanonosti, ali – to nije prirodni spontani proces, već refleks fokusa, suptilni napor uma. Već je ovde isticano: da najdublje opuštanje spontano vodi gašenju misli – mi ne bismo imali snove, u stanju najdublje prirodne opuštenosti. Svejedno da li um produkuje snove, ili konstatuje dešavanja kojima nekakva naša suština van tela prisustvuje, rad uma je jasan, tj. nema isključenosti uma, nema isključivanja misli ni u toj najdubljoj opuštenosti.

Eto, često ne odolim iskušenju da se ponekad ne osvrnem na razne zablude i podvale, osobito na terenu duhovnosti/metafizike, ali – napor ka ustanovljivanju nečeg novog ne isključuje, bar povremeno, i napor na raskrinkavanju onoga što je loše ili iluzorno u postojećem; često nas baš dobro kritičko sagledavanje starog inspiriše, daje smer nečem novom. Pouka u ovom slučaju bi bila: što dalje od nekoga (po Nušiću) ili od nečega (u našem slučaju od meditacije) ko ili što – “niti smrdi, nit’ miriše”.


Ima proročkih snova.

Kao što ima proroka i proricanja.

Koji deluju „moćno“ i fascinantno. Ali nam u KPZ-zarobljenosti i eksploatisanosti to nije ni od kakvog značaja i ni od kakve pomoći.

Postoje i simbolički snovi, koji su nam takođe od slabe, tačnije – ni od kakve pomoći. Dodatno i zato što je simbolika kao žvaka rastegljiva „kategorija“.

Na stranu ovi izuzeci, pouzdano su nam dominantni, svakome pojedinačno i čovečanstvu „u celosti“ – besmisleni, haotični snovi.

Ako su nam svest i um „pri“ takvim snovima isključeni, onda znači da nam ih neko takve „organizuje“, na njih „navodi“ ili udahnjuje.

I ako hoćemo da se na izvoru osvedočimo kakvom nas to logikom „zapahnjuju“ ili programiraju Gospodari zemaljskog Pakla-Zatvora, eto nam naših snova!

Hajde da ih onda osmotrimo malo dublje ili – malo mudrije!

Ne nadovezuju li se na takvu logiku snova – naše misli, njihova logika ili paradigma? I naši beskrajni raz-govori. I jedni i drugi naizgled odenuti smislom, redom i nekim nasušnim potrebama.

Ne nadovezuje li se na takvu logiku snova i na takvu logiku naših misli i raz-govora istovrsna logika naših života i života na Zemlji uopšteno?

Nadovezuje se! Samo što se mi zdušno (mi, individualno i kao čovečanstvo) upinjemo da sve premrežimo nekim „stavkama“ („čvorićima“ u mreži) smislova i vrednosti.

Jer, nepodnošljivo je da se sopstveni i zemaljski životi (sa metafizičkog stanovišta) vide bez iluzija smisla i vrednosti.

Videćemo kako su tu perspektivu opisali neki probuđeni filozofi i književnici (u nezavršenom tekstu „A di ‘e ta’ pakao?!“).

I bilo bi rizično i neumesno, da ne kažemo – šokantno, da se o tako nečemu javno govori (piše)… (Jer poruka kao da ispada: dignimo ruke od života.)

Bilo bi rizično i neumesno, da u naše doba nema svakakvih psihijatrijskih „eksponiranja“ na svakom koraku u javnim nastupima i u javnom izražavanju.

Te se može lagodno i ležerno raspredati o svakakvom smislu ili besmislu, niko te ne ferma i ne uzima za ozbiljno.

Koji paradoksalno ohrabrujući zaključak omogugućuje cela ova sumorna priča o haotičnim bezvrednim snovima?

Gospodari Pakla-Zatvora (možda je ovo otmeniji naziv od: bogovi Paraziti-Zlotvori-Štetočine) jesu nesporno moćni, od nas neuporedivo moćniji.

Ali, da su pritom, proporcionalno, i mudriji, kosmička mudrost bi im se, bi nam se očitovala u organizaciji naših snova, a tek kako u organizaciji naših i celokupnog zemaljskog života!

Valjda znamo i sami, bar toliko znamo: u našim kreacijama se očituje naša svest, naš um, naše snage i/ili slabosti. Iz moćnog ljudskog uma neće proizaći kao kreacija nekakva mašina koja je primitivna šklopocija. Već odlična mašina, koja to uzornije i harmoničnije radi, što su snage našeg uma, dakle, i svesti, na višem nivou.

U tom očitovanju njihovih kosmičkih slabosti na kreacijama programa našeg redizajniranja i na kreacijama programa naših i zemaljskog života – su domeni u kojima možemo da tragamo za ključevima za naše oslobođenje. Kao i u svakoj igri: što ste veštiji igrač, veštije koristite svaku protivnikovu grešku ili nedostatak.

Da ne ispadne da se moć koja im se priznaje, i nedovoljna kosmička mudrost, koja im se ovde takođe priznaje – međusobno isključuju (kao contradictio in adjecto).

Da se ta svojstva ne isključuju „živi svedoci“ su nam analogni zemaljski slučajevi na Zemlji, svakako njihovih zemaljskih eksponenata: kategorija moćnih „sirovina“.


Rezime

– Ne-svesnost ditorzija u mišljenju (i u percepciji).

– Distorije i ne-moći našeg uma.

– Podsećanje na objašnjenje iz prethodnog teksta: centrifugalno zalaženje u mnoštva informacija/detalja + obratno centripetalno uopštavanje ili izvlačenje suština (suštinskih ideja).

– Uzgredni osvrt na podvale „velikih mudrosti“ „mudrih izreka“ (sentenci).

– Dva osnovna načina (za sada nam jasna) za smanjivanje distorzija (za izlaženje na kraj sa njima):

– 1. usmerenost na suštine i uopštavanje nakon uranjanja u mora informacija;

– 2. sistematsko opuštanje, kao isključivanje iz svih protoka informacija (uz dodatno dozvoljavanje umu da ih sam procesuira, da uopštava, itd.).

– Ležeće opuštanje i „EKG-metoda“, kao vidovi opuštanja.

1. Tema, pitanje, problem malo se nastavljaju na prethodni tekst, jer on jeste na dobrom tragu, kao i, ako se sme reći (skoro) svaki tekst ovde, samo što upravo te iste distorzije smetnu sa tih dobrih tragova i smerova.

2. “Kako protiv distorzija u mišljenju?” Tamo se sagledavanje odnosilo na naše pisano i govorno izražavanje (a pošao sam od ovog svog pisanja), kao vidove vidljivog odraza, odražavanja našeg mišljenja. To, kako i kojim tokovima misli teku kod svakoga od nas, ne možemo da vidimo, DOK SE NE OSPOLJE, kroz govor ili pisanje.

3. “Kako protiv?”, tj. kako distorzije eskivirati, da nas ne snađu, ili kako ih odstraniti, ako nas snađu. A PRE TOGA TREBA IH IDENTIFIKOVATI, PREPOZNATI! A sigurno je, ne omalovažavam nikoga, ali svi pokazatelji u prilog tome govore, da je 99% ljudi slabo uopšte svesno distorzija ili iskrivljavanja u svom mišljenju, u procedurama ili procesima svog mišljenja. KO DA TOGA BUDE SVESTAN?! Nadobudni naučnik koji misli da je dovoljno da ima na raspolaganju volšebne naučne instrumente i činjenice, da ima na raspolaganju zavrzlame od logičkih principa, i – ETO NEPOGREŠIVOG RADA UMA?! A o “običnim” ljudima, tj. o onima koji su daleko od upućenosti na neke striktnije procedure mišljenja i da ne govorimo!

4. Dakle, odgovor na pitanje-temu, ili – rešenje ovog opakog problema ne mogu se pretresti i iskazati u jednom tekstu, daleko od toga da su i meni svi njihovi aspekti jasni, ali – bar se trudim u tom smeru. Rešenje za ovaj opaki i KLJUČNI, jedan od ključnih problema, jer, kao što je ovde naglašavano (a sigurno je ovde dosta toga značajnog naglašavano): OVO KLUPKO PITANJA I PROBLEMA TIČE SE MOĆI NAŠEG UMA. Što su nam percepcija i REZONOVANJE bistriji, bolji, nemetaniji, to nam je i moć uma veća, ŠTO NAM JE MOĆ UMA VEĆA – TO DO BOLJIH, DUBLJIH, SVEOBUHVATNIJIH, MUDRIJIH REŠENJA ILI ZAKLJUČAKA DOLAZIMO, što više njih imamo “na gomili”, ili u složenoj slagalici, to smo bliže onome što treba da nam je cilj, bar onima nama koji smo ponajpre svesni Karantina-Pakla-Zatvora: EFEKTIVNA RAZVOJNO-OSLOBODILAČKA DELATNOST.

5. Dakle, u prethodnom tekstu nije slučajno, i uzaludno, bilo govora (pisanja) o našem fokusu kojim zalazimo u detalje, kojim prolazimo kroz detalje i kroz mnoštva informacija, kojim uranjamo u njih. Naravno, stvar je našeg interesovanja, izbora, odnosno nivoa svesti kojem tema kojom se bavimo pripada: možemo zalaziti u mnoštvo informacija o nekom “šovu”, o prvenstvu u fudbalu, ili o bilo kojoj “fascinantnoj” drugoj ovozemaljskoj gluposti, a možemo zalaziti i u mnoštvo informacija sa terena metafizike, pa neka je ona najprizemnija ili najsenzacionalnija, takoreći metafizika u nekom prazačetku, npr, koja se tiče vanzemaljaca, pa opet je to suštinski drugačiji teren interesovanja uma i svesti.

6. Nasuprot ovom centrifugalnom (tamo u tekstu) naglasili smo neophodnost izvođenja obratnog – centripetalnog smera u suočavanju sa masama informacija ili detalja, bolje, ispravnije – sa morima i okeanima detalja i informacija, e da se ne bismo PODAVILI u njima, ili da nam svest ne bi ostala zarobljena u njima, kao u “živom pesku”.

7. Centripetalni smer bi značio misaoni “hod” ili fokus na UOPŠTAVANJU, na izvlačenju suština iz detalja i informacija u koje smo prethodnim smerom zašli, kojima smo bili dozvolili da nam trenutno napune um. More tih informacija i detalja omogućuje da i suštine budu DONETE na ovaj svet, da budu uobličene ili iskazane. Nije stvar u tome da mi, po podvaldžijskom uzoru na drevne “mudre izreke” u jednoj rečenici iskažemo neku TZV. mudrost, i da mislimo da zaista imamo “u rukama” neku veliku mudrost. NE DONOSI SE ONA U JEDNOJ JEDINOJ REČENICI! (Ili u dve-tri u nekom paketu.) DA JE TAKO, ONDA HEGELOV SISTEM NE BI MORAO DA SE ŠTAMPA U TOLIKIM TOMOVIMA, VEĆ BI MOGAO “’LADNO” DA SE SAŽME U JEDNOM SASVIM KRATKOM TEKSTU!

8. Jeste da nam opštija ideja “pada na pamet”, DAKLE, INICIJALNO SE JAVLJA, možda kao rečenica-dve, ALI – ONA MORA DA PROĐE NIMALO LAKU ŠIRU, DUŽU, KOMPLIKOVANIJU PROCEDURU NAŠEG MIŠLJENJA, koja znači i operisanje mnoštvom informacija i detalja, dakle – koja znači i uobličavanje mnoštva reči i rečenica, operisanje mnoštvom konkretnijih misli, ideja, zapažanja, pojedinačnih konstatacija, zaključaka, itd, DA BISMO IMALI DOVOLJNO MATERIJALA ZA UOPŠTAVANJE. Što bi značilo: ono što imamo kao tzv. mudre izreke ili sentence – samo su teze ili inicijalni povodi TEK ZA PROCEDURE MIŠLJENJA, pa tek za izvlačenje opštih ideja iz njih, a ne “gotovi proizvodi” nečijih nadobudnih mudrosti.

9. Vratimo se našoj (nas koji je uočavamo i pokušavamo da sa njom izađemo na kraj) “noćnoj mori”, DISTORZIJI U MIŠLJENJU (i u izražavanju, pisanom, govornom).

10. I – Prvi savet u nameri da “doakamo” distorzijama u mišljenju je: OPŠTA USMERENOST KA SUŠTINAMA. Jeste ona u prethodnim slučajevima usmerena ka suštinama konkretnih zapisa (tekstova, knjiga) ili govora, ali kao takva ona treba da nam bude samo primena naše šire usmerenosti ka suštinama. Jer kao naša šira, opštija, “stalnija” usmerenost ka suštinama, u svemu sa čime se suočavamo, u svemu što radimo, ona će se kao konkretna manifestovati ili primeniti i u našem suočavanju sa svakim vidom ili izvorom mnoštva informacija (govor, tekst, knjiga).

11. Jer se onda sa takvom opštom usmerenošću nećemo, bar ne ozbiljnije, baviti KPZ-GLUPOSTIMA koje nas, doduše, vrebaju iza svakog ćoška našeg života. Posebno ne u ovo doba Entropije, u kojima je PRAVI LUKSUZ BAVITI SE GLUPOSTIMA. Što kaže monah Rafailo (Boljević): “Bolje ti je prevrtati se s boka na bok”, nego (da dodamo svoj deo saveta) baviti se glupostima, tj. temama, tekstovima, sadržajima… koji su daleko od razvojno-oslobodilačkih domena. I bolje je, da malo razvijemo ovaj Rafailov savet, zaista se u ovome slažem sa njim: da sat vremena presedimo gledajući u zid, nego, na primer, gledajući neki “šov”, neku utakmicu, “guglajući” po internetu “kao mušica bez glave”, itd. Tj. nije svaki takav sat baš bukvalno “OTROVAN” po naš um, ali – kumulativno i kao navika, kao inercija navike, bukvalno i jeste “otrovan”.

12. Um zagnjuren SAMO u detalje i informacije JE POGUBLJEN. Sluđen i pogubljen. Stalnim uopštavanjima on se IZVLAČI IZ “ŽIVOG BLATA” DETALJA I INFORMACIJA, bez toga – U NJIH TONE SAMO SVE DUBLJE, KAKO SVE DUBLJE TONE, TO SU PERCEPCIJA I REZONOVANJE SVE “SKLONIJI” ILI SVE PODLOŽNIJI ISKRIVLJAVANJIMA. Sa tim iskrivljavanjima dobijate “iskrivljene”, tj. naopako postavljene životne ciljeve i vrednosti, time – naopako odabran ceo životni smer, dakle – PROTRAĆENU CELU INKARNACIJU, celu inkarnaciju uloženu, što kaže baba iz „Tesne kože“ (zaslužila je da je češće citiramo): “U sprednju, u za*ebanciju, u tandara-mandara!”. Zamislimo da neko posveti svoj život tzv. šou-biznisu, ili tzv. profesionalnom sportu, ili dizajniranju novih i novih proizvoda, itd! (Domen nužnog otaljavanja svega ovoga kao izvora prihoda je druga stvar, ovde govorimo o pasioniranoj posvećenosti.)

13. II – Drugi savet je povezan sa Rafailovim savetom. Ako je tonjenje u “živo blato” detalja i informacija njegovo (našeg uma), A TO ZNAČI NAŠE SVEUKUPNO, tonjenje u distorzije, onda znači da je jedan od načina da se spasimo – sklanjanje od IZLOŽENOSTI protocima potoka i mora informacija. A NAJJASNIJE I NAJEFIKASNIJE SE SKLANJAMO OD NJIH – PRI OPUŠTANJU. Opuštanje kao “MULTIPRAKTIK” duhovni ili metafizički instrument.

14. Opuštanje nije svesni napor na izlaženju na kraj sa morima informacija (kao što je to uopštavanje), ali – jeste jedna korisna mera STALNIH PRIVREMENIH sklanjanja od nenormalne izloženosti njima. Podrazumeva se da um, nezavisno od našeg napora na uopštavanju i od naše usmerenosti ka suštinama, ima svoj proces sređivanja informacija, on ima svoje, nama neznane načine “PROCESUIRANJA” INFORMACIJA. Možda mi čak imamo SPONTANI MEHANIZAM UOPŠTAVANJA. Naravno, on nam ništa ne znači ako nije u sprezi sa svesnim naporom na uopštavanju i na sređivanju informacija.

15. Kako ćemo mi SPASONOSNIJE davati umu priliku i manevarski prostor za spontano izlaženje na kraj sa morima informacija kojima smo izloženi ili kojima se izlažemo – DO: PRAKTIKOVANJEM OPUŠTANJA, KOJIM SE PLANSKI I SISTEMATSKI ISKLJUČUJEMO IZ IZLOŽENOSTI MORIMA INFORMACIJA?

16. Ležeće opuštanje, kao prvi tip opuštanja, ima svoje težište na izvlačenju, dozvoljavanju da u svest isplivaju sadržaji podsvesti (ili nesevsnog, ili kako god da ga nazovemo, svakako nam to jeste još uvek terra incognita), suočavanjem sa njima mi ih razgrađujemo, itd, dokazano efikasni postupak o kojem je ovde na više mesta bilo reči.

17. Ležeće opuštanje, kao PREJAKO, naravno da se ne može praktikovati više sati dnevno. Kao što je preporučeno: sat-dva, eventualno tri sata dnevno, zavisno od intenziteta napora kojima smo izloženi ili od jačine udara problema koji nas snalaze. ALI – NAMA JE POTREBNO (MNOGO) VIŠE DNEVNOG OPUŠTANJA, kako bismo se spasili od hidre distorzije, kako bismo umu i svesti dozvolili ritam nekog normalnijeg funkcionisanja, u meri u kojoj je ono u postojećem suludom svetu moguće.

18. U ovom slučaju je rešenje u jednoj od metoda ili ideja koje, razumem, deluju UVRNUTO (a takvih ideja je pun ovaj blog), duhovno ili metafizički nedostojno, kao neka nebulozna izmišljotina: a to je – “EKG-METODA”. Neka ona deluje drugima koliko god hoće uvrnuto – EFEKTIVNA JESTE. A ja, naravno, neću i ne mogu da druge “vučem za rukav” da je probaju. Ona je već dosta detaljno opisana, te neću na nju ni kroz osvrt da se vraćam.

19. Samo mala dopuna, koja proizilazi iz ovih naglašavanja značaja uopštavanja i suština: ono što je tamo opisano kao “šiljak”, povremeni impuls kratkog fokusa na nekoj ideji – treba povezati sa našim izvlačenjem suština, u našem slučaju, iz tekstova (dela) iz metafizike/duhovnosti. Tj. poneka rečenica, koju smo kao suštinu izdvajali iz pročitanih tekstova (dela) – može nam biti tema za kratki misaoni impuls u “šiljak”-fazi “EKG-metode”.


ili: kontemplacija

umesto meditacije, mantranja

i čitanja molitvi

1.

Ne znamo ih (tajne mišljenja),

posakrivane su nam,

mišljenje oskrnavljeno,

ključno osakaćeno,

nimalo slučajno,

jer u njemu jeste moć,

i jer ono ima svoje preplete

sa samom svešću i svesnošću.

2.

Koliko postupno

sve veštije budemo zalazili

u tajne našeg mišljenja

(ali našeg,

ne onog koje nam je –

implantirano),

toliko ćemo postupno

ovladavati svojim moćima,

otetim nam nasledstvom.

3.

Ko zna koliko daleko

smo od toga cilja,

a možda i ne

onoliko predaleko

kao što nam se

u celoj ovoj sumornosti čini!

Uz sva naprezanja

ljudskih umova u ovom pravcu,

nesklonima iluzijama

jasno je da glavne tajne

još nemamo

jasne kao na dlanu,

ali –

jasno je da smo mnogima

(od tih tajni)

nekako ipak na tragu.

4.

Očekivano je

da su u osvajanju tih tajni

najdalje odmakli

oni koji su najdalje odmakli

na putevima duha.

I bilo bi tako

da ovo nije planeta čuda,

čuda –

u  smislu opsenarskih prevara.

5.

Zapadnjačkim

duhovnim „naprednjacima“

mišljenje, kao i metode

ličnog rasta,

nisu, i nisu bile u fokusu.

Postmortalni rajski predeli,

skrušenost pred Bogom,

prepuštanje Bogu –

to su im suštinske

duhovne težnje.

6.

Istočnjački

duhovni „naprednjaci“

ipak u značajnijoj meri

obraćaju pažnju

na mišljenje,

kao i na lični rast,

ali, OČEKIVANO,

s obzirom na Ambijent

u kojem smo:

baš zato što su

na boljem tragu,

bolje (kvalitetnije)

podvale su im podmetane.

I te podvale su institucionalizovane

kao metodologija prosvetljenih.

7.

Zahvaljujući Zlotvorima –

um i mišljenje nam

poremećeno funkcionišu,

iz razdešenog funkcionisanja

uma i mišljenja

proizilaze razdešeno rezonovanje,

istumbana intencionalnost,

razdešeno življenje,

HAOTIČNA I NEHUMANA

CIVILIZACIJA.

8.

Istočnjački

duhovni „naprednjaci“

iz toga zaključuju,

upravo padajući u zamku

razdešenog funkcionisanja

uma i mišljenja,

da su nam um i mišljenje

smetnje rastu svesti,

te propagiraju njihovo –

maksimalno stišavanje,

do samog ukidanja

u procesu stapanja

sa zamišljenim Svepostojanjem.

(Komična zamka:

biti u telu

i funkcionisati u ovom svetu,

a umom i svešću stopljen

sa Svepostojanjem!)

9.

Prethodni načelni

konceptualni nivo,

preveden na metodološki,

najlepše se ogleda

u dvema ključnim

istočnjačkim metodama:

u meditaciji i u mantranju.

10.

Naravno da se ne bismo

ovde toliko njima zamajavali

da nam ne otkrivaju

neke ključne zablude

u vezi sa funkcionisanjem

našeg uma i mišljenja,

a na temeljima takvog

kritičkog osvešćivanja

otkrivaju nam se i neke

od tajni koje su nam potrebne.

11.

Poenta sa meditacijom

je u tome da pažnju

držimo prikovanom

za jednu tačku

(mantru, pojam,

puls, disanje,

bezmisaonost),

tako da nam se

sve misli pritom –

ukinu,

da nam se mislima

izgube misaoni obrisi,

kao kada bi se materija

„rastopila“ u energiji

iz koje je proistekla.

12.

Misaona „buka u glavi“

jeste jedan od velikih

problema ljudi,

smetnja rastu svesti,

jeste jedna od glavnih

posledica poremećenosti

funkcionisanja uma i mišljenja,

ali to ne znači

da je UKIDANJE MISLI

rešenje i cilj kojem treba težiti!

VALJDA TO TREBA DA BUDE

OSNAŽIVANJE MIŠLJENJA

U PRAVCU HARMONIZOVANJA!

13.

Kaže se,

u konceptu sa meditacijom:

zalepljenost pažnje

za jednu tačku

znači moć

u smislu u kojem

zraci sunca,

propušteni kroz lupu

i sabrani u jednu tačku,

daju visoku temperaturu.

14.

NAČELNO,

TO JESTE TAČNO!

Ali, u konceptu sa meditacijom,

OČEKIVANO,

naopako postavljeno!

15.

Ne možemo mi

aktom pasiviziranja,

ukidanja misli –

da mislima dajemo

ogromnu snagu!

Da nije u pitanju

institucionalizovana

metodologija,

svako „pri čistoj svesti

i zdravoj pameti“,

sasvim običan rezoner,

sa malo životnog iskustva,

ima prava čudom da se čudi:

kakvu to snagu može da ima um,

dok je pažnja zalepljena

za puls, disanje,

za neku sliku,

za neku reč?!

16.

MISAO JE ENERGIJA,

A ENERGIJA NE MOŽE DA STOJI,

NE MOŽE DA SE UMRTVI!

(Možda na nekoj temperaturi

apsolutne nule,

ali to su neke druge priče…)

17.

U konceptu sa meditacijom

fokus misli na jednu tačku

sasvim je u redu!

ALI NE KROZ

ZAMIŠLJENO UMRTVLJIVANJE,

PASIVIZOVANJE MISLI,

VEĆ KROZ STALNO,

SUPTILNO PREUSMERAVANJE

ENERGIJE MISLI

KA JEDNOJ IZABRANOJ TAČKI.

Pa valjda se baš to i dešava

sa zracima sunca

koji prolaze kroz sočivo!

18.

U svakom najbanalnijem

rešavanju nekog problema

imamo spontanu primenu

principa usmerenosti,

ali aktivne usmerenosti,

misli na jednu tačku.

19.

U duhovnosti bi to bila –

METODA KONTEMPLATIVNOSTI:

suptilnog misaonog naprezanja

da se sva misaona Energija

usmerava ka jednoj izabranoj tački.

Još jednom:

to je aktivnost misli,

ne nastojanje

na stišavanju, isključivanju,

umrtvljivanju misli.

20.

Uz jasnu razliku u odnosu

na naprezanje usmereno

ka pronalaženju rešenja

za neki problem:

u kontemplativnosti

nemamo napon/napor

zapitanosti,

i rešenje/odgovor kao cilj,

već samo nastojanje

da Energiju misli

stalno usmeravamo

ka izabranoj temi.

21.

I to jeste veština

koja se izgrađuje,

na čijem tragu jeste bio

koncept sa meditacijom:

u poremećenosti

našeg uma i mišljenja

misao nam zaista

„skače kao majmun

u kavezu“,

CENTRIFUGALNE sile

nastoje da nam

Energiju misli

rasipaju na sve strane,

što je najuočljivije

u asocijativnim slalomima,

bez kojih retko koji

naš razgovor

može da prođe.

22.

Kontemplativno usmerenje

Energije misli

znači našu primenu

centripetalne sile

(ka centru).

23.

Nisu slučajno

neki duhovnjaci

(npr. R. Štajner)

bar intuitivno

izbegavali zamke

koncepta sa meditacijom,

pa su meditaciju

praktikovali kao –

kontemplaciju.

24.

Kontemplaciju

možemo praktikovati

u grubljem

i u suptilnijem vidu.

25.

Grublji je vezan

za korišćenje reči,

kao materijalizacije misli.

Izabranu temu (pojam)

održavamo u fokusu:

TAKO ŠTO NIŽEMO

ASPEKTE ILI POJMOVE

SA KOJIMA JE

IZABRANA TEMA POVEZANA.

(U umreženosti pojmova

i mišljenja,

ali – to je posebna tema.)

Pronalazimo ih i nižemo,

nabrajamo,

zapisujemo,

ili izgovaramo,

kao kada bismo „popunjavali“

valence kod atoma

(analogija koja nije slučajna).

26.

Pa tako, na primer,

ako smo izabrali kao temu

pojam „Sloboda“,

onda bi jedan niz bio ovakav:

– Sloboda i Karantin-Pakao-Zatvor,

– Sloboda i KPZ-Iluzija (iluzije),

– Sloboda i mišljenje,

– Sloboda i Energija,

– Sloboda i razvoj (rast svesti),

– Sloboda i Harmonija,

– Sloboda i međuljudski odnosi,

– Sloboda i Novi svet, itd.

27.

Mi možemo za svaki aspekt

da zapišemo ili izgovorimo

tip povezanosti,

a i ne moramo,

možemo samo ovlašno

da ga promislimo.

A možemo i da

od svih pronađenih aspekata

složimo jednu „besedu“, tekst,

da njime ispunimo

jedno kontemplativno „bavljenje“

(seansu).

28.

U suptilnoj varijanti:

mi smo pažnjom

u energetskom vrtlogu

oko izabrane teme/pojma

(na primer – Sloboda),

kao da pažnjom LEBDIMO

nad njim,

ali nema VERBALIZOVANJA,

aspekti i veze koje smo gore

zapisivali –

ovde nižemo kao slutnje,

u formi nagoveštaja,

ili u bilo kojim drugim

nematerijalizovanim formama.

29.

Jeste teško izvoditi

ovakvu kontemplativnost,

jer naše mišljenje

po prirodi stvari

najčešće vezano je za

materijalnost

u vidu reči i rečenica.

30.

U vezi sa ovom vezom je –

drugi tip istočnjačkih prevara,

u vidu mantranja,

koje znači ponavljanje

određene reči ili fraze,

kao i zapadnjački tip,

čitanje molitvi (molitvena praksa),

koji se opet svodi

na VERBALNO PONAVLJANJE,

u njegovom slučaju –

celog (uglavnom kraćeg) teksta.

31.

Opet i u ovom slučaju

imamo NASILJE

nad Energijom naših misli,

nastojanje da se ona

prisilno i mehanički

ulije u jednu temu

(ili mali niz podtema,

u molitvama).

32.

Zamka u ovom slučaju

u tome je što:

može postojati raskorak

između misli i reči,

može se na grubljem planu

ponavljati mantra,

reči molitve,

a da na suptilnijem planu

misli idu svojim

asocijativnim tokovima.

(Uostalom,

opštepoznato je,

da se može misliti jedno,

a govoriti nešto sasvim drugo.)

33.

Druga zamka u ovom slučaju:

kao grublji vid nasilja

nad spontanošću

misaonih procesa –

mantranje ili bilo koji vid

verbalnih ponavljanja

(čitanje molitvi,

autosugestija, itd.)

može da izazove

psihološki pritisak.

34.

Da zaobiđemo ovde

planetarnu Zlotvorsku podvalu

sa obrazovanjem

koje se zasniva na

KAOBAJAGI UČENJU,

u čijoj osnovi je

memorisanje sadržaja

kroz ponavljanja

do iznemoglosti.

Psihološki i intelektualno

pogubni efekti

svima su poznati.

35.

Sve u svemu:

i umesto meditacije,

i umesto mantranja,

i umesto čitanja molitvi,

ili drugih vidova

verbalnih ponavljanja,

primenjivati

KONTEMPLACIJU,

u smislu koji je već objašnjen.

(Kao preporuka,

naravno, svako bira

da se bavi

onim čime želi!)

36.

A sve to

u slučaju kada želimo

da umu damo

nezamenljivu ulogu

i neprocenjivu snagu

koje mogu imati,

i u našem razvoju,

i u našem oslobađanju.

37.

A odmor uma

i stišavanje misli

u procesu njihovog odmaranja?

Što je jedan od ciljeva

ne samo meditacije,

već i mnogih drugih

metoda relaksacije?

38.

ON SE MOŽE IZVODITI

JEDINO PRIRODNIM PUTEM!

Tako što se dopusti mislima

da se same od sebe STIŠAVAJU,

već je objašnjavano:

primenom metoda

ležećeg opuštanja,

BEZ IKAKVOG FOKUSA,

uz dopuštanje,

prepuštanje umu,

da se sam smiri,

kao što postupno

sleže prašina

uskovitlana vetrom.


Već je citiran Kastanedin vrač: Predator nam je darovao svoj um, kitnjast, barokni.

To znači: koji teži detaljima, rasipanju, gubljenju u detaljima, NEFUNKCIONALNOJ preciznosti i složenosti.

Um nam se gubi u morima detalja, u preciznostima i složenostima.

Obaška što su svi oni vezani za energetsko iscrpljivanje.

Um se gubi, jer prirodno nije po svojoj građi, po svojim kapacitetima za efikasno procesuiranje svega toga sa čime je prisiljen da se suoči.

Bežati od svega toga, od prisiljenosti (jer savremeni život nas prosto prisiljava) na bavljenje morima detalja, složenostima, preciznostima?

Otići u manastir, u šumu, ili ostati u stanu (u kući) i zatvoriti se sasvim i za prijem (obradu), i za produkciju informacija?

Racionalno jeste – ne izlagati se (ne srljati) svemu tome nepotrebno, mazohistički. Ali, suštinski, nijedan beg nije rešenje!

REŠENJE JE U TRANSFORMACIJI!

Recimo da su nam Zlotvori (ako su nam to oni uradili, teza mi je da su to izvele davno neke starije i moćnije garniture Zlotvora) DNK-brljanjima um ovako udesili, podesili i po svojoj meri, i za svoje potrebe.

I da pobegnemo (kao što su svi „veliki“ duhovnjaci zdušno to kroz istoriju činili) od svih ishodišta mora informacija, detalja, preciznosti, složenosti – um nam ostaje sa KONFIGURACIJOM za bavljenje svim tim.

Nije normalno da nam se on ne bavi produkcijom misli, dakle, mišljenjem, shvatanjem, promišljanjem, donošenjem odluka, itd. Da ne ostvaruje svoju prirodu, da ne ulaže, pokreće ili povlači Energiju u skladu sa svojom prirodom (kao što smatraju „istočni“ duhovni učitelji).

Ako nije transformisan, čim krene da se nečim bavi – baviće se na isti način kao i um nekoga ko nije pobegao u manastir, u šumu, u usamljenost, ili kao i um nekoga ko nastoji na „utišavanju uma“…

Kako to da se transformiše?

Suštinu i načine slutimo, pitanje je da li nam je konkretna receptura baš jasna.

Ne baviti se morima detalja, nefunkcionalnim preciznostima i složenostima, već SUŠTINAMA.

Savet koji nam je iz davnina (sporadično davan) poznat, ali – da li ga baš možemo jednostavno i pristupačno operacionalizovati?

I šta su to, kako ih razlikovati, funkcionalne i nefunkcionalne preciznosti i složenosti?

Već smo imali primere saveta iz drevnih duhovnih dela – koji su neprecizni, jer mogu značiti sve i svašta.

Duhovni saveti su nam od suštinskog značaja i – insistirati u vezi sa njima na preciznosti jeste funkcionalno.

Ali, imamo toliko marginalnih tema na svakom koraku (treba li ih uopšte i navoditi?!) u čije složenosti i preciznosti je skoro suludo zalaziti. (Da ipak navedemo primer: naučnici koji svoj život protraće baveći se detaljima i složenostima, kroz precizne opise, svakog živog stvora na Zemlji, biljke, životinje, itd. U novinarstvu: detaljni opisi svakakvih marginalnih dešavanja. A primere iz svog ličnog života neka svako za sebe potraži, samo neka ne misli da ih nema!)

Životni kontekst nas sam po sebi navodi na bavljenje morima detalja, (nefunkcionalnim) složenostima i preciznostima, jer je takav kontekst proizašao iz Zlotvorski podešenih umova za bavljenje svim tim.

Um svakako već počinjemo da transformišemo NAPREZANJEM FOKUSA na traženju i bavljenju suštinama, pri čemu nefunkcionalne složenosti, detalji i preciznosti sami po sebi otpadaju. Ako su nam Zlotvori u ovom smislu „darovali svoj um“, znači da su i sami u ovome (u bavljenju suštinama) „TANKI“.

UM U TOM SMERU NEĆE DA NAPREDUJE TAKO ŠTO GA ISKLJUČUJEMO IZ PRODUKCIJE MISLI (po savetu istočnjačkih podvaldžija), VEĆ TAKO ŠTO SE, UPRAVO SUPROTNO, ON POSEBNO NAPREŽE, ALI – U TEŽNJI SUŠTINAMA. Usmerenost ka suštinama i bavljenje suštinama, odolevanje „napadima“ nefunkcionalnih detalja i složenosti, veština je koja se kao i svaka veština razvija vežbanjem.

U tom slučaju, u slučaju napredovanja u ovom smeru, onaj ko (a to je svako od nas) se suočava, jer je prisiljen, sa raznoraznim glupostima – kao gluposti će ih konstatovati (ne može da ih ne percipira), ali bez zalaženja u njihove detalje i složenosti.

Ova veština bi se opisno mogla označiti i kao razvijanje misaone centripetalne sile.


Prvi tekst serijala je bio teorijskog karaktera, tek kao uvod u prava pitanja na koja nas tema upućuje, drugi – sa nekim praktičnim preporukama, sad se vraćamo teorijskim razgraničenjima, iz kojih će u četvrtom delu takođe proizaći (trebalo bi, uz dejstvujuća ometanja nikad se ne zna) važne praktične preporuke.

Dakle, u kojem smislu smo mi to u svojim glavama?

Ako se realnost (društvena, tehnološka, itd, dakle, cela ova ljudska civilizacija) u kojoj smo, izliva iz naših glava, ili se izlivala kroz istoriju iz glava ljudi („naših predaka“), onda smo u realnosti iz svojih glava, onda smo u svojim glavama.

Naravno, pri čemu moramo da imamo u vidu ZADRŠKU ili rezervisanost koja je već razjašnjenja: spolja posmatrano – MI kreiramo tu realnost, dublje posmatrano – ZLOTVORI preko našeg programiranja, preko stalnih aktuelnih uticaja, preko nas kao dronova, stvaraju ILI ODRŽAVAJU ljudsku realnost koja je po njihovoj (Zlotvorskoj) meri. Da nije tako, ne bismo živeli u Karantinu-Paklu-Zatvoru, nego u nekom BAR PODNOŠLJIVOM planetarnom ambijentu!

Dakle, to, da se ljudska civilizacija izliva iz ljudskih glava (umova), je novčić sa dvema stranama.

Da nije ove druge, Zlotvorske strane – svako probuđen za Zlotvorsku Kreaciju Karantin-Pakao-Zatvor: lako bi se, nakon Buđenja, u dva-tri poteza, oslobodio stega i okova Karantina-Pakla-Zatvora.

Ali, ne samo da to nije moguće, nego, BAŠ SUPROTNO: TAKVOGA TEK ONDA ČEKAJU NEOPISIVE MUKE, i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu.

Ne samo da su mehanizmi KPZ-postojanja takvi da se sa Buđenjem uzle i okovi stežu i zatežu još više, nego je i razvijenijoj svesti sa svakim pomakom u napredovanju sve teže i teže: na jednoj strani je svest o zarobljeništvu sve veća, tj. šira i dublja, na drugoj strani bol zbog nedostižne, skoro nedostižne ili jedva dostižne Slobode je sve veći. (Ne mogu, a da u ovom kontekstu ne ponovim: blago si istočnjačkim prosvetljenima i duhovnim aspirantima, koji SANJAJU velika duhovna dostignuća, vrtoglavi rast svesti, do samih kosmičkih visina i širina, a sve to TEŠKOM MUKOM STICANO, preko –TEGOBNOG  LENSTVOVANJA, preko višesatnog sedenja i zurenja u prazninu koja nosi etiketu „meditacija“!)

Ako čak i ostavimo u ovakvom sagledavanju Zlotvore po strani (da ovde parafraziram S. Basaru: RADO BISMO MI OSTAVILI NJIH, ALI NEĆE ONI NAS, ili da citiriram M. Miljanova: „Pustio bih ja njega, ali neće on mene“) – opet je priča o izlivanju naše civilizacijske realnosti iz naših glava dijalektički komplikovana, i to – komplikovana u delu koji je, izgleda, IZVORNOG POREKLA, tj. kao takav ustrojen od strane Neopisivo Moćnog Bića – Izvornog Kreatora.

Ne živi svako od nas IZOLOVANO u svom delu realnosti unutar Karantina-Pakla-Zatvora, VEĆ SMO MI U ZAJEDNICAMA I U INTERAKCIJAMA. Te to izlivanje realnosti iz naših glava ide KROZ ZAJEDNICE I INTERAKTIVNO.

Postojeća planetarna realnost se, ili izliva ili održava (ono što se kroz istoriju izlivalo) – pažnjom, energijama i delovanjima, iz umova 7.000.000.000 (plus-minus koji milion) LJUDSKIH GLAVA.

Isti obrazac važi za sve koncentrične krugove užih zajednica u kojima smo: narodi i države, regioni i naselja, familije i porodice.

Što znači da dešavanja možemo posmatrati po analogiji (svakako ne u fizičkom smislu potpuno precizno) sa holografskom 3D-slikom.

Neko nas iznervira, dolazi do burne rasprave. To dešavanje je „holografska slika“ koja se izliva iz dve glave. Mi obično podležemo zamkama da je „onaj drugi“ uzročnik i krivac, pri čemu previđamo: da i u nama nije bilo „potencijala“ za ovo dešavanje – do njega ne bi ni došlo. Tačno je da u aktuelnoj situaciji jedan učesnik može da bude pravi krivac, ali – u nekom dubljem, nama nevidljivom smislu: i onaj drugi je nekako navođen baš na ovoga ko je sada uzročnik. Nije taj drugi učesnik u našoj glavi, ali potencijali za ovakav tip interakcije jeste u našoj glavi, i ti potencijali se izlivaju iz naše glave u našu zajedničku realnost.

I onda ovu sliku možemo da proširujemo, naravno, u vezi sa svim vrstama naših aktivnosti i interakcija, ne samo kada je u pitanju gore navedena rasprava (dve osobe). Možemo da je proširujemo do opsega od 7.000.000.000 ljudskih glava (umova), čijim produktom se javlja i opstaje PLANETARNI KARANTIN-PAKAO-ZATVOR.

I oni koji su svesni planetarnog KPZ-„holograma“, prisiljeni su da takođe učestvuju u njegovom održavanju, svojom pažnjom i Energijom, pitanje je kako da oni formiraju svoj lični „hologram“, svoje Polje Slobode, unutar ovog KPZ-„holograma“. To jeste grandiozni poduhvat onih koji se probude za KPZ-planetarnu realnost, ali – tek poduhvat koji treba izvesti, A PRETHODNO TREBA POHVATATI SVE KONCE ZA IZVOĐENJE TAKVOG PODUHVATA.

Videli smo kako Sančo Pansa ne može da ubedi Don Kihota da se on bori protiv vetrenjača, a ne protiv divova. Tako ni tajnaše ne možete ubediti da žive u Karantinu-Paklu-Zatvoru, a da je lično oslobađanje PAKLENI PODUHVAT, koji tek treba izvesti, i za koji tek treba pootkrivati i poslagati sve parametre.

ZA NJIH JE SVE LAKO I SVE NA DOHVAT RUKE! Kao i istočnjačkim prosvetljenima duhovna kosmička postignuća. Blago njima ili jadni oni, zavisi kako se stvar posmatra.

Evo i tajnaške ilustracije u vezi sa ovim pitanjem.

Naša celokupna realnost je po svojoj prirodi hologram. Hologram se prepoznaje kada jedan deo slike sadrži celinu. Jedan piksel je kodiran informacijama cele slike.

Baš kao što stara rolna filma radi: svetlost (svest) se projektuje kroz filter (sočivo) i stvara sliku ili film (realnost).

Naša realnost funkcioniše na isti način. Naša svest, svesnost, čista energija, usmerena je kroz sočiva naših uverenja, misli, osećanja… i stvarnost koju doživljavamo je projekcija ovih ubeđenja, misli i verovanja.

Naše celokupno spoljašnje iskustvo stvarnosti je prosto produkt i izraz našeg unutrašnjeg univerzuma… ono je u suštini MI.

(…) Život je isto takav, belo platno… značenje koje mu mi dajemo je jedino značenje koje ima. Kada dozvolimo drugim ljudima, vladi, našim roditeljima, našoj deci, strukturama kontrole, medijima itd. da našem životu daju smisao… opet je to onda naš izbor da ovim entitetima dozvolimo da daju smisao našem životu. Mi još uvek pravimo taj izbor.

Vratite svoju realnost i budite jedini vlasnik svog života. Dozvolite sebi da budete kreator svog iskustva i dozvolite sebi da izaberete značenje svog života. Izaberite kako hoćete da vaše jedinice i nule budu prikazane.

http://novasvest.com/vesti?id=262&v=svet-kao-hologram

Jeste ovakvo njihovo sagledavanje generalno, tek samo generalno na dobrom tragu, ali – predaleko od pravog (neiluzornog) vladanja SOPSTVENOM REALNOŠĆU onako kako tvorci ovakvih ideja zamišljaju.

1. Imamo, dakle, naše zajednice u kojima smo, i imamo naše interakcije, čijim produktom se javljaju dešavanja koja čine naše živote.

2. Svako od nas funkcioniše po svom ličnom programu, tj. programima.

3. Zajednička dešavanja u kojima smo, naš zajednički „hologram“, je produkt „izlivanja“ iz glava svih nas, dakle, iz posebnih programa svih nas.

4. Tačnije, tu još ne možemo da se snađemo: do koje mere u svemu tome imaju uticaja baš naši individualni i specifični programi, a u kojoj meri mi u tim interakcijama, tvoreći „hlogram“, delujemo po zajedničkoj isprogramiranosti po kojoj je čovečanstvo, u suštini, stado.

5. To je, što se naučno kaže – SINHRONI NIVO, nivo aktuelnih, sadašnjih situacija.

6. Imamo i DIJAHRONI NIVO, nivo koji se opet može posmatrati kao poseban, NAŠ LIČNI „HOLOGRAM“, a koji nastaje tako što se u njega izlivaju, TAČNIJE – IZLIVALI SU SE, impulsi iz glava svih naših predaka. To su naši DNK-programi.

7. Da li i kako uz sve ovo deluje i nekakav astrološki „hologram“, kao SUSTICANJE energija i uticaja planeta i sazvežđa – ne znamo, ali – ima debelih naznaka da ni ovi faktori nisu nedelatni.

Pa kad sve to sakupiumo na gomilu – ode u prah i pepeo tajnaška naivnost! Bar onome ko želi da bude svesna osoba, a onoj glavi koja se vlada po donkihotovskoj logici: nema sile koja će joj tu logiku poljuljati!

Splet svih ovih faktora daje nam jednu sumornu i zatvorenu perspektivu. Koju svakako ne rešavamo tajnaško-nojevskim zaranjanjem glave u pesak.

MEĐUTIM, ISTOVREMENO (ISTINA JE U PARADOKSU!) OVO SAGLEDAVANJE NAM OTVARA NESLUĆENE POVOLJNE PERSPEKTIVE! Otvara nam veličanstvene puteve koji nas vode i oslobađanju i aktiviranju (ili oslobađanju) naših zaturenih i posklanjanih moći!

Već je rečno na početku: ovaj fenomen treba posmatrati u njegovoj dijalektičkoj složenosti.

Jesmo mi, pojedinačno, zarobljenici svih nabrojanih, i ne smao nabrojanih, ko zna koliko ih sve ima, programa i „holograma“, VEĆ SMO I AKTIVNI UČESNICI I KREATORI, ILI – KOREKTORI. Možda su za sada domeni naših uticaja premali, preuski, ali – POSTOJE. Za početak je bitno da uopšte POSTOJE. Ako postoje kao premali i preuski – ZNAČI DA SE MOGU PROŠIRIVATI.

Teško je zaći u ove složenosti, i spoznajno zaći, i verbalno ih iskazati, pa su ponavljanja nekih stavki i česta rezimiranja neminovni.

DNK je u unutrašnjosti ćelije, u jedru. DNK je PROGRAM, u unutrašnjosti. Uzmimo DNK u oplođenoj jajnoj ćeliji. Iz nje se, PO TOM DNK-PROGRAMU, razvija CEO ORGANIZAM. Od DNK-programa, koji je u unutrašnjosti – vremenom dobijamo ceo organizam, koji je u spoljašnjem, koji je OSPOLJENJE DNK-programa.

ISTA PARADIGMA JE NA DELU I SA IZLIVANJEM SVETA IZ NAŠIH GLAVA, sa tim kako se fizički svet u kojem smo – IZLIVA IZ NAŠIH GLAVA (UMOVA). (Da ne ponavljamo, onaj svet nad kojim kreatorski imamo ingerencije, ne izlivaju se mora i planine iz naših umova u naš fizički svet.)

Šta su soliteri, putevi, mašine, kompjuteri, itd, itd, itd?! „TELA“, KOJA SU SU SE U REALNOST IZLILA IZ NAŠIH GLAVA (UMOVA), iz misli i programa koje smo mi za njih napravili (ovde ne mislimo na programe po kojima naši umovi funkcionišu, već na programe-planove koje mi napravimo za ono što radimo). Zgrada, put, kompjuter… imali su, imaju svoj „DNK“ u našem umu. ONI PREDSTAVLJAJU NAŠE OSPOLJENE IDEJE. I oni predstavljaju neke promene koje vršimo u realnosti, a na osnovu ideja iz naših glava.

To su programi koje smo mi kreirali, koji su se izlili uz realnost.

Vratimo se programima PO KOJIMA SMO MI KREIRANI, PO KOJIMA MI FUNKCIONIŠEMO, ILI – PROGRAMIMA KOJI PREDSTAVLJAUJU ZLOTVORSKA PREINAČENJA NAŠIH IZVORNIH PROGRAMA.

Ne znamo pouzdano, ali uzmimo da su nam glavni: DNK i astrološki programi. Uzgred, u vezi sa astrološkim programima… Jung je priznavao njihovu zanovanost, kao poznati psiholog, dakle, zapadnjački tip naučnika. Postoji negde njegov zapis u kojem kaže (otprilike): često se dešavalo da u svojim pshološkim ili psihoanalitičkim nastojanjima počne da oseća kako tapka u mestu, kako u svojim psihološkim „pretragama“ kod nekih ljudi shvata kao da je dospeo u ćorsokak. I zanimljivo je da mu je u nekom trenutku palo na pamet da posegne za astrološkim tumačenjima (on je i inače poznat po posezanju za znanjima iz raznih oblasti i kultura) – i onda mu se otvaralo polje shvatanja mehanizama kod ljudi koje je psihološki ispitivao.

Dakle, uzmimo da se kao refleksi naših DNK i astroloških programa javljaju: ponašanja, karakter, reakcije, percepcija, rezonovanje, sve ono što nas čini ličnošću. (Svakako je to pojednostavljeno, ali nam u ovom kontekstu ne smeta.)

Međutim, mi smo u ovom svetu sa drugim, sebi sličnim bićima, naš zajednički svet čine – NAŠE INTERAKCIJE. I videli smo da se tu pojavljuje „hologram“ kao plod naših interakcija. Uostalom, zgrade, putevi, kompjuteri… javljaju se takođe kao „hologrami“ pažnje, energija i angažovanja većeg broja ljudi. Možemo mi i sami mnogo toga da radimo i izgrađujemo, ali – otkud nam znanja, iskustva, alatke, materijal…?!

KAKAV JE U SVEMU OVOME ODNOS NAŠIH LIČNIH PROGRAMA I INTERAKCIJA U KOJE STUPAMO?! Dokle seže domen naših čisto ličnih programa, dokle je nešto čisto izraz naših ličnih programa, a odakle kreću uticaji programa drugih, programa kolektiva, itd?

Ako mi i jedni druge držimo u zarobljeništvu: da li je onaj ko je zarobljenik – zarobljenik PO SOPSTVENOM PROGRAMU?! ILI TEK U INTERAKCIJAMA POSTAJE ZAROBLJENIK?!

Jedno od ključnih pitanja, jer iz odgovora na njega proizilaze i smerovi za oslobađanje.

Naravno da sa sadašnjim svojim potencijalima to ne možemo ni najpribližnije da razgraničimo.

Astrološki programi bi trebalo da uključuju i sasvim konkretne osobe koje uspostavljaju, treba da uspostave sa nama baš određene odnose. Ili: ti programi imaju definisane tipove odnosa (npr. robijaški) koje treba da uspostvaljamo da određenim tipovima ljudi, sa kojima treba da dođemo u kontakte.

Jedna od paradigmi koja nam malo pomaže je koncept interakcije dva programa, koja je već navođena na primeru semenki biljaka. Svaka (oplođena) semenka određene biljke ima svoj program po kojem će se iz nje razviti sama biljka. Prirodno okruženje ima svoje programe, mikroklima konkretnog predela, koja podrazumeva i druge biljke koje se tu već nalaze, itd. Neke semenke padnu na pogodno tle, neke na tle na kojem su surovi uslovi, ili gde su svoje „carstvo“ već formirale „neprijateljske“ biljke, itd.

I onda iz interakcija proizađe ono što proizađe: neke semenke izdrže i najsurovije uslove, neke ne. DAKLE, INTERAKCIJA VIŠE TIPOVA PROGRAMA!

ŠTO BOLJE, PO NAS POVOLJNIJE PROGRAME IMAMO – TO SMO „JAČI“ (u nekim slučajevima to znači i bukvalno jači, podrazumeva veću snagu, izdržljivost, u svakom smislu) U INTERAKCIJAMA SA DRUGIM PROGRAMIMA. Što smo jači: naravno da ne znači da se bijemo protiv drugih, već znači – snagu uma, duha, karaktera, pa i fizičku snagu, ali zbog osnove kompleksa telo-um&duša-duh.

DAKLE, GENERALNO REČENO: ŠTO BOLJE SVOJE LIČNE PROGRAME BUDEMO IMALI, ILI ŠTO IH BOLJE BUDEMO KORIGOVALI, SREDILI, TO ĆE PO NAS BOLJA REALNOST DA SE IZLIVA IZ NAŠIH GLAVA. Deo realnosti koji možemo označiti kao našu ličnu realnost, već je rečeno – širecivilizacijske promene su neko drugo, teže pitanje koje ne zavisi od nas pojedinačno.

Kako da korigujemo svoje DNK i astrološke programe – to je onaj poseban praktični deo koji je najavljen, mada – brojne teme (naša intencionalnost i reprogramiranje, itd.) ovde su pokušavale da se dotaknu velikih i teških pitanja iz ove oblasti.

Da ovde naglasimo još jedan IZUZETNO BITAN MOMENAT: u promišljanju načina za korigovanje i/ili čišćenje naših ličnih DNK i astroloških programa – MI NE IZMIŠLJAMO NIŠTA NOVO, NE INSTALIRAMO U SEBI NIŠTA NOVO, PRE-PRE-MALE SU NAŠE INGERENCIJE ZA TAKO ŠTO. DA MI U SEBI, U SVOJIM NEKIM DUBLJIM PROGRAMIMA, U NEKIM STAVKAMA IZ TIH DUBLJIH PROGRAMA, VEĆ NEMAMO IDEJE O BOLJEM FUNKCIONISANJU – NE BI NAM SE TE IDEJE NI JAVILE U UMU.

DRUGIM REČIMA REČENO: MI OVIM NASTOJANJEM NA REPROGRAMIRANJU, POBOLJŠANJU NAŠIH LIČNIH PROGRAMA – SAMO NASTOJIMO DA OTKLANJAMO SKRAME, NANOSE I POSLEDICE ZLOTVORKSIH BRLJANJA PO NAŠIM IZVORNIM PROGRAMIMA. Mi se time borimo da DOPREMO do naših izvornih programa, da njima damo snagu i da ih „stavimo u pogon“!

Kao što je već rečeno: dokaz za to je što mi UOPŠTE I IMAMO OVAKVE IDEJE!

NEMOGUĆE JE DA NAM SE U UMU JAVI IDEJA O SLOBODI I O NAŠEM BOLJEM FUNKCIONISANJU, A DA MI TE IDEJE NEMAMO NEGDE U NAŠIM DUBINSKIM PROGRAMIMA! A za idejama, to je drugi deo našeg izvornog programa – intencionalnost, idu i potrage kako da se ideje realizuju, idu delovanja u smeru realizacije.

Ako u dubinskim, izvornim programima imamo kao stavke ideje o Slobodi i o boljem funkcionisanju, onda moramo imati i stavke o tome kako da same te ideje realizujemo.

RECIMO da su ovi  vi tekstovi vid skromnih nastojanja u smeru otkrivanja tih ideja…


Zakonomernost i iz njega proizilazeći prinicipi – koje su do sada često dozvoljavali da ih naslutim, ali se nisu dali sasvim spoznajno ogoliti.

Ma koliko, puni samopouzdanja, gordosti i važnosti, smatrali da smo superironi u najvećem delu shvatanja uzroka svih dešavanja u nama i oko nas, u okruženju i na planeti, ako samo malo dublje, u sklopu prave metafizike, zaronimo u sve to što mislimo da znamo – otkrivamo klizav teren.

Klizav teren… Uzgred, u vezi sa ovim fenomenom… Treba samo videti naučnike kako pucaju od gordeljive superiornosti! Na polju fizičkih dešavanja i proučavanja – nekako još i dopiremo do uzročnika, kod nas samih, kao pojedinaca i kao društava – maltene nikako. Uostalom, pogledajmo, na primer, filozofiju, sociologiju, psihologiju… Svaka od njih predstvlja  NIZ TEORIJA, koje su se najčešće jedna drugoj suprotstavljale. Nema celovitog koncepta ni u jednoj od njih, a oko kojeg su uglavnom naučnici koji im pripadaju saglasni. U svakoj od njih postoje određeni fondovi znanja oko kojih postoji izvestan konsenzus, ali – celovitog koncepta nema. Te, na primer, svaki psiholog najvećim delom deluje na osnovu svojih afiniteta, zavisno od toga kojoj od teorija je nakolonjen.

Dakle, klizav teren… iz više razloga.

1. Nabačeni programi koji nam iskrivljuju percepciju i rezonovanje.

2. Aktuelni Zlotvorski impulsi i/ili aktuelna frekvencijska ometanja, koji takođe, dodatno i sami po sebi imaju za posledicu iskrivljavanje naše percepcije i rezonovanja.

3. Dešavajnja u nama i u vezi sa nama nisu ČVRSTA I UHVATLJIVA kao dešavanja u mrtvom fizičkom svetu, u svetu fizičkih pojava koje nemaju veze sa čovekom i sa čovekovim uticajem. Kod nas kao da važi ono što je konstatovano na polju kvantne fizike: atom je istovremeno i talasni vrtlog, i materijalna „kuglica“, zavisno od toga šta sam posmatrač vidi, zavisno od posmatračevog polja.

4. Odavno sam već uočio i u nekom od tekstova zapisao – baš zato naše spoznaje, ONE KOJE NISU U SKLADU SA DOMINANTNOM PLANETARNOM LOGIKOM, dakle, logikom koja je potpomognuta sinergijom masa (masa naučnika, itd.), VRLO LAKO SE RESETUJU, tj. NEKO može vrlo lako da nam ih resetuje. I mi možemo u nekom trenutku da budemo radosni jer smo otkrili neke uzroke, neke važne opšte principe, itd, ali – RESETOVANJEM nam se vrlo brzo cela kula od karata uruši. I mi idemo ponovo i ponovo… Pa ispada da su u spoznajno boljoj poziciji oni koji SE UŠANČE u određenom fondu znanja, pa „furaju“ sa njim maltene celog života. Tako je i lakše, jer, čim se krene sa preispitivanjima, sa kopanjima, istraživanjima, prestruktuiranjima znanja, onda nastaje „ludilo“…

KAKO SE SNAĆI, KAKO SE POSTAVITI, ŠTA RADITI?!

AKO SE NE MOŽEMO SNAĆI SA UZROCIMA – MOŽEMO SA CILJEVIMA I REŠENJIMA!

Krunsko rešenje, koje povremeno jesam do sada, kao što se kaže – nesvesno, primenjivao, ali ne dovoljno dosledno. VALJDA MI SE NEĆE I ONO (valjda mi neće i njega) RESETOVATI!

Konstatujemo problem ili probleme, zađemo u analizu ili u potragu za uzrocima – koliko možemo. Koliko možemo, do neke mere – ne šteti nam, svejedno da li uistinu dopremo do pravih uzročnika (pod uslovom da oni kao jasni i jasno diferencirani i postoje), ali – da se pazimo da ne počnemo U TOM KOPANJU da tonemo kao u živo blato.

SPASAVAĆEMO SE TAKO ŠTO DEFINIŠEMO REŠENJA ILI CILJEVE!

O ovoj „postavci“ već jesam negde pisao (ovde ili na nekom drugom mestu), ali mi se tada ni približno nije ovaj fenomen prikazivao kao toliko planetarno-sveprožimajući.

Bavljenje, nakom toga, rešenjima ili ciljevima – uklapa se u našu intencionalnost, kao ključni pokretački faktor za izvođenje promena.

I na primeru ovog fenomena možemo da vidimo kako su nam Zlotvori kroz istoriju uspešno podvaljivali, uprežući nam našu intencionalnost u svoja kola.

ONO ČIME SE DOMINATNO BAVIMO – POSTAJE NAM CILJ KOJEM TEŽIMO.

To su te naše misli koje se izlivaju u realnost, ili realnost koja se izliva iz naših glava.

Izlivaju se, ili teže tome.

ODNOSNO, AKO JE ONO ČIME SE DOMINANTNO BAVIMO RETROGRADNOG ILI „STATIČKOG“ KARAKTERA – BLOKIRA NAS. Taj aspekt samoblokiranja sam zaboravio… Na primer: ljudi koji su opsednuti prošlošću. Njima kao da prošlost postaje cilj. Kako se u nju ne mogu vratiti, TAJ FOKUS IH BLOKIRA u izlivanju konstruktivnih misaonih sadržaja u realnost.

OVAJ TIP BLOKADE ČAK IMA I JEDAN NAUČNI VID: U PSIHOANALIZI, u okviru koje se um isuši bavljenjem događajima iz prošlosti.

Dakle, time što nas navode da se do iznemoglosti bavimo opisima problema i njihovim analizama, od svakodnevnih bavljenja, obično ponašanjem drugih (to je okosnica „rijaliti“-programa, ali i svakodnevne ljudske komunikacije), do pompeznih, uglavnom iz društvenih oblasti, naučnih bavljenja.

TIME NAM PROBLEM SAM PO SEBI POSTAJE CILJ!

Što je u našoj svakodnevici u naše doba najuočljivije sa bolestima. Vrlo često ljude snađu neki PROLAZNI SIMPTOMI, koji bi, kada bi bili skloni trpljenju, prošli. Ali, čim odu lekaru, odmah bivaju navođeni (zar to nije vešto Zlotvorsko maslo?!) da od prolaznih simptoma FORMIRAJU BOLESTI, bivaju ubačeni u takvu „mašinu“: od čekanja po čekaonicama (gde nisu u psihološki i energetski nadahnjujućoj atmosferi), preko „idenja“ kroz razna „dodatna“, „specijalistička“ snimanja i provere, do bavljenja lekovima, kontrolama, itd, a nije zanemarljiv broj onih koji se preko interneta lično dodatno informišu o simptomima i o bolesti koje ne bi ni bilo da svega ovoga nije bilo… I eto u konačnici slikovite analogije sa dešavanjima u kvantnoj fizici: NEŠTO ŠTO SU BILI ENERGETSKI VRTLOZI PROLAZNIH SIMPTOMA – NAKON FOKUSA PODEŠENOG NA VIĐENJE, KONSTATOVANJE  BOLESTI: POSTAJE BOLEST. Već sam navodio U OVOM SMISLU ODLIČAN PRIMER jedne svoje komšinice. Vešta da u sebi detektuje ovakve simptome, ona odmah juri lekaru i, kaže, srećna je kad joj lekar nešto otkrije (a koji lekar u današnje vreme ne bi i zdravom čoveku štošta mogao da pronađe?!). Pa, kada je jedanput tako bila kod lekara, a ovome nikako nije pošlo za rukom da joj „nešto otkrije“, ona će maltene besno: „Doktore, ja nisam došla ovde da mi bude dobro, nego da mi nešto pronađeš!“.

A kako smo, već je konstatovano, na klizavom terenu sa dopiranjem do potpunih, konačnih opisa, do čvrste uhvatljivosti problema, a pogotovu do uzročnika – mi u takav „cilj“ tonemo kao u živo blato, ČIME (P)ODRŽAVAMO SVOJE TAPKANJE U MESTU SA SVOJIM RAZVOJEM. Čime, takođe, doprinosimo održavanju postojećeg naopakog sveta.

PRITOM OD SLOBODE SVE DALJI!

Još jedan je dobitak sa dominantnim fokusom na rešenjima i ciljevima (kao što je rečeno, nakon elementarnog konstatovanja , opisa i analize problema, mada taj obim zavisi od mnoštva faktora, negde to bavljenje mora da bude duže i šire): DEŠAVAĆE SE DA NAM NAKON TOGA SAMA OD SEBE ISKRSAVAJU DUBLJA SHVATANJA SAMOG PROBLEMA. (Negde to bavljenje mora da bude dublje i šire: ima problema u vezi sa kojima nam je zaista potrebno da dopremo što bliže do uzročnika, kako bismo nešto u svom ponašanju, delovanju, u ritmu življenja promenili /npr. energetska iscrpljenost, kao uzročnik raznih problema/.)

Dakle, pokušaćemo ubuduće i ovde, UKOLIKO NAS RESETOVANJE NE POREMETI, dominantno da se bavimo rešenjima i ciljevima.

Uz napomenu: mnoga rešenja i ciljevi su u sferi neostvarivog, bar ne za sada, ili ne u postojećim uslovima (npr. priča iz prethodnog teksta, sa time „kako do širih promena?“), ili u sferi maštarija i nebuloza. ALI SMO I TIME NA DOBITKU, U SVOM ISTRAJNOM (ako nam je ostvarivo) USMERENJU DA SE BAVIMO CILJEVIMA I REŠENJIMA. Još jednom da naglasimo, da ne bude pogrešno shvaćeno: to ne znači tajnaško-njuejdžersko bežanje od problema. Njih baš, naprotiv, treba uočavati i shvatati, koliko je to moguće, ALI ZATO DA BISMO DEFINISALI ILI POSTAVILI REŠENJA I/ILI CILJEVE. Uostalom, to je valjda poznat i neduhovni princip pravog progresa (u nekoj minimalnoj meri u kojoj ga u ovom svetu uopšte ima).


M. Antić: „Plavi čuperak”

Čuperak kose obično nose

neko na oku,

neko do nosa,

al’ ima jedan čuperak plavi

zamisli gde?

U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.

U glavi.

To nije moj čuperak plavi

već jedne Sanje iz šestog ‘a’.

Pa šta?

Videćeš šta kad jednog dana

čuperak nečije kose tuđe

malo u tvoju glavu uđe…

Jesmo li mi zaista u svojim glavama?!

Naravno da jesmo, a gde bismo i bili?!

Samo što imamo iluziju da smo negde napolju.

Iluziju da napolju živimo svoj život.

Dok mi, gle, čuda, svoj život sve vreme živimo u svom umu!

Pa kako nam nije tesno u našim glavama?

Ipak su nam one, kažu stručnjaci sa Harvarda, manje od naših tela.

Kako kome!

Nekima nam, sa suženijiim glavama, sa suženijim svestima, jeste tesno.

Takvi mi smo u svojim glavama u tesnoj koži.

A nekima nam je potaman, čak i više od potaman.

Mogli bismo da primimo na konačište i mnoge druge.

ČAK I VIŠE OD TOGA DA SMO U SVOJIM GLAVAMA!

REALNOST U KOJOJ SMO – IZLIVA SE IZ NAŠIH GLAVA!

Preciznije – deo realnosti, deo realnosti nad kojom imamo ingerencije.

Naše ingerencije nisu: planeta, planine, mora i jezera, drveća i životinje…

Ta realnost se izliva iz Glave, tj. iz Uma nekog Neopisivo Moćnijeg od nas.

Iz njegove „Glave“, ali, svejedno – iz Nečije „Glave“.

Unutar te realnosti postoji deo koji se izliva iz naših glava, tj. umova.

Samo što mi to ne znamo, NISMO OBAVEŠTENI!

Koje su posledice toga, što nismo obavešteni da se deo realnosti u kojoj smo izliva iz naših glava?

Treba imati MOĆ, da bi se makar i deo realnosti izlio iz nečije glave.

MOĆAN JE ONAJ IZ ČIJEG UMA SE IZLIVA TAKO KOMPLIKOVANA REALNOST.

(Recimo – realnost, mada smo već razgraničili, u suštini to je deo realnosti, ali da ne ponavljamo stalno tu razliku.)

Moćan je njegov um. Ili: moćni su njihovi umovi.

Ako nekome prikrijete činjenicu, TEMELJNU ČINJENICU OVOZEMALJSKOG POSTOJANJA, da se realnost izliva iz njegove glave, a čin izlivanja realnosti iz njegove glave znači Moć, ONDA VI NJEMU SAMOM PRIKRIVATE NJEGOVU MOĆ, ili njegove moći.

Vi… tj. to ljudima čine, čovečanstvu su učinili bogovi Zlotvori-Paraziti-Štetočine. Da se ne lažemo!

Dakle, oni su sakrili od ljudi tu temeljnu činjenicu, da se realnost izliva iz glava ljudi.

LJUDIMA SU PRIKAZALI DA SE OVA REALNOST IZLIVA IZ NJIHOVIH (ZLOTVORSKIH), TUPAVIH, ALI TEHNOLOŠKI RAZVIJENIH GLAVA.

Onda oni svu moć, za izlivanje realnosti iz ljudskih glava – PRIPISUJU SEBI, ljudima prikazuju da je sve poteklo iz njihovih umova.

U ODREĐENOM SMISLU TO I NIJE NETAČNO!

Zlotvori se, inače, iz hobija, bave i navigatorstvom. Neki kosmički moćnici sakupljaju kosmičke markice, neki prave kosmičke herbarijume, a ovi naši Zlotvori: vole navigatorstvo.

Vole da navigiraju (ovo nije književni izraz, ali neka privremeno ostane) ljudima kao dronovima.

Ljudima šalju impulse, preko DNK-prijemnika, i/ili na neke druge načine (ko bi to osakaćen u umu znao?!) za: misli, emocije, postupke, itd.

Ljudi te impulse prevode u konkretne: misli, akcije i reakcije, itd.

SVE TO ONI LJUDIMA ŠALJU, I LJUDI PRIHVATAJU – SA POTPUNOM ILUZIJOM DA SU LJUDI SLOBODNI, da ljudi sve to sami čine.

Pa tako dobijamo simpatične (hm!), tj. po ljude tragične paradokse:

– ljudi imaju iluziju da sami misle svoje misli, da sami osećaju svoja osećanja, da sami čine svoje postupke;

– stoga ljudi imaju iluziju (skoro pa) potpune slobode;

– a na to ih, u dominantnom delu, navode (navigiraju) bogovi Zlotvori-Paraziti-Štetočine;

– realnost, tj. deo zemaljske realnosti se izliva iz glava ljudi;

– ali zato što nisu o tome obavešteni, što Zlotvori to kriju od ljudi, ljudi misle da se realnost izliva iz kosmičkih Tupoglavaca, tj. iz glava bogova Zlotvora-Parazita-Bitangi;

– te ljudi nemaju pravu moć, nemaju moć koju uistinu imaju, nad tom realnošću;

– te ljudi žive sa iluzijom (skoro pa) potpune slobode, u realnosti nad kojom im je oduzeta moć, jer ne vide da se ona izliva iz njihovih glava.

Vešto-podmukla Zlotvorska Podvala omogućena je time što se nije celokupna zemaljska realnost izlila iz ljudskih glava.

Ogromni deo zemaljske realnosti izlio se iz “Glave” Neopisivo Moćnog Bića – Izvornog Kreatora.

Ogromni deo… Od same Zemlje i samih ljudi, te biljnog i životinjskog sveta, do domena u kojem su ljudi nastupali kao kreatori svoje društvene i tehnološke realnosti, svoje civilizacije. Pri čemu se taj domen izlio u zemaljsku realnost iz glava ljudi.

Bogovi Zlotvori-Paraziti-Štetočine (od sumersko-vavilonskih, preko starozavetnog Jahvea do novozavetnog “Boga Oca”) su se ljudima prikazali tako kao da se i deo zemaljske realnosti, koji se izlio iz “Glave” Neopisivo Moćnog Bića – Izvornog Kreatora – izlio iz njihovih, Zlotvorskih umova.

A šta su Zlotvori realno mogli da urade? (Šta su mogli…? Kao pretpostavka, kao teze u rekonstrukciji mogućih dešavanja, za sada nam nije dato da to pouzdanije znamo.)

Na osnovu svojih tehnoloških moći oni su svakako BRLJALI: a) po samom zemaljskom ambijentu (biljni i životinjski svet, ne znamo da li i koliko i na uslove i meteorološke cikluse na Zemlji); b) po samom čoveku, po njegovoj DNK (najverovatnije neke moćnije starije garniture Zlotvora, ova savremena, čiji pripadnici su već navedeni, izgleda da nije imala, da nema tolike moći).

Brljali su po čoveku, podešavajući ga za svoje egoističko-parazitske Zlotvorske svrhe: a) sasecali ljudima njihove izvorne moći; b) ugrađivali fizičke i nefizičke “lokatore” u ljudima ili u ljudskim društvima (preko pojedinaca koji ga vode), a preko kojih su ljude pretvorili u indirektne dronove.

NAKON TAKVIH NJIHOVIH DIREKTNIH INTERVENCIJA – MOGAO JE DA KRENE DRUGI ČIN NJIHOVOG (ZLOTVORSKOG) ZEMALJSKOG CARSTVA!

ONDA SU ONI PREKO GLAVA LJUDI IZLIVALI U ZEMALJSKU REALNOST SVOJU-LJUDSKU REALNOST!

SVOJU REALNOST – jer su oni svojim impulsima upravljali procesom KOJIM SU LJUDI ZA SEBE SAME KREIRALI ZAROBLJENIŠTVO, ZATVOR I PAKAO, a uz MOĆNU ILUZIJU da time slobodno kreiraju svoju civilizaciju, najbolje moguće uslove za svoj zemaljski život.

LJUDSKU REALNOST – jer su ljudi, kao što je rečeno, imali i imaju iluziju da samostalno kreiraju svoj lični i kolektivni životni ambijent.

TAKO SU LJUDIMA SASVIM POTKRESANE MOĆI ZA BILO KAKAV POKUŠAJ (SAMO)OSLOBAĐANJA.