Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: iluzije

1.

Entropija ogoljuje KPZ-Iluziju.

I sve sitne iluzije unutar nje.

Potencijalno ogoljuje.

2.

To znači: za one koji su spremni.

„Raspoloženi“.

Da vide beziluzorno ogoljenu realnost.

3.

Bolan i težak, ali jednostavan mehanizam.

Uzmimo suprotno, neka ranija vremena.

Kada se imalo dovoljno Energije.

4.

I najteži i najveći poduhvati.

Lični i društveni.

Jednostavno su izvođeni.

5.

Čak uz osećaj ispunjenja.

Osećaj moći.

Osećaj vladanja okolnostima i prirodom.

6.

Teških životnih stanja i priča je bilo uvek.

Ali nije manjkalo snage.

Onima koji su umeli da se napregnu.

7.

A Zemlja kao Karantin-Pakao-Zatvor…

Bila je ista tada kao i sada!

Uz nijanse u razlikama.

8.

Nekada je ta podjarmljenost bila fizički grublja.

Bukvalni robovi, nasilja i ratovi, tokom cele poznate istorije.

Danas je podjarmljenost „sofisticiranija“, prefinjenija.

9.

Dakle, manjak Energije, Entropija.

Sve se menja.

Percepcija se menja.

10.

Podjarmljeni malaksavaju.

Malaksavajući – uočavaju da ih neko iscrpljuje.

U porodici, na radnom mestu, u raznim sistemima, u državi.

11.

Uočavaju se mehanizmi koji su u pozadini.

Laži i mahinacije koji su u pozadini.

Tobože – sve je u službi pojedinca, njegovih prava, itd.

12.

Hipnotisana Masa nema metafizičke pretenzije.

Koncentrični krugovi porobljenosti.

Laži, mahinacija, programa.

13.

Neće se oni izdizati iznad puke fizikalnosti.

U uočavanju onih koji upravljaju porobljenošću.

Energetskim pustošenjem.

14.

Neki član porodice.

Neki nadređeni na poslu.

Država ili neki sistem…

15.

Tu je vrh uočavanja.

Ne ide se dublje ili dalje, iza/iznad njih.

Za početak – i to je dovoljno.

16.

Dakle, manjak Energije.

Služenje više nije poletno.

Zdušno i posvećeno kao nekad.

17.

Već tu su Zlotvori uskraćeni.

Postajaće oni zato sve „nervoziniji“.

Sve paničniji, grublji i gluplji u nastupima.

18.

Postoje, međutim, pripadnici Mase…

Koji ne haju za Entropiju.

Naprežu se i dalje zdušno, Entropiji u prkos.

19.

Na starim iluzornim vrednostima.

I ciljevima.

Ne pitajući se: dokle (će tako moći).

20.

A moći će – dok ne puknu.

Energetski kolabiraju.

Sa Entropijom nema šale.

21.

Mudrost našeg doba…

Ona je u nečem drugom.

Primerenom Entropiji.

22.

U štednji Energije.

U otaljavanju onoga što se mora raditi.

U izboru prioriteta (tamo gde se može birati).

23.

Zlotvorski programi (lični i društveni).

Vremenom će se sami od sebe rastakati.

Jer im nema energetske podrške.

24.

Rastakanje je Oslobađanje.

Izvestan vid Oslobađanja.

Ali, ta Tranzicija će delovatio kao Pustoš.

25.

Onima koji su vezani za stare vrednosti.

Za vrednosti Starog-propadajućeg sveta.

Koje su ukorenjene u svesti.

26.

A koji sluha nemaju za nove vrednosti.

Za paradigmu Novog-nastupajućeg sveta.

Tek to može biti šok.

27.

Zato je mudro imati pripremljenu verziju.

Sopstvenu verziju.

Svog Novog sveta.

28.

Svog – u svojim ličnim okvirima.

Šta će se šire dešavati – nije naša lična ingerencija.

Važno je da imamo pripremljeno svoje polje Hibernacije.

29.

Ne zna se kome će teže pasti Tranzicija!

Nesvesnima koji tumaraju kao u magli.

Ili svesni(ji)ma koji jasno kao na dlanu prate Proces.


Od kad jesam svesnija svega u zivotu i sto vise vidim, sve je gore,u smislu da, od kad sam pocela da se bavim ravnotezom onako kako ste opisali/mada ne bas u razmeri 50/50 vec u nekim malim ali meni znacajnim dozama/, na pocetku je pocelo da bude oslobadjajuce, osetila sam priliv energije i vecu svesnost. Posle nekog vremena, bukvalno oko nedelju dana, kao da se sve zivo moguce i nemoguce ispreci da nista zivo ne mogu da postignem. Niti da nesto zavrsim niti da mrvu odmorim. Koji bes na sve! Eto dokaza o tome sto pisete. Posto sada znam da je to tako, jer je planeta takva, jedino to saznanje mi je „sidro“ da ne skrenem.

1. Komprimovano vreme i vreme kao iluzija.

– Ono nam jeste neophodno za zemaljsko funkcionisanje, ali radi našeg metafizičkog snalaženja treba da imamo u vidu da je ono – iluzija.

– Nije VREME uzrok nekih promena, već – „akumuliranje“ procesa, dešavanja, ciklusa…

– Kaže se: „nagriza zub vremena“. Ništa ne „nagriza“ vreme kao nekakav „entitet“. Vreme je samo naša oznaka, ekvivalent (kao što je novac približni ekvivalent za uloženu Energiju) za „nagomilavanje“ dešavanja, procesa, ciklusa. (Ponovljenih dana sa suncem, kišama, hladnoćama, mrazevima, te ponavljanim hemijskim procesima, ponavljanim uticajima biljnog, životinjskog sveta, itd.)

– Nije VREME uzrok našeg starenja. Jedan od uzroka, koji konkretnije ilustruje prethodne konstatacije: ćelije i tkiva u našem telu se obnavljaju; pri svakoj deobi ćelija obavlja se bukvalni prepis celokupne naše DNK; skoro bez greške, dakle, uz izuzetno retke greške; u toku ponovljenih brojnih tih procesa – te greške se AKUMULIRAJU…

2. Komprimovano vreme i povišene vibracije.

– Od osamdesetih godina prošlog veka vibracije Zemlje su počele da se povišavaju.

– Što se očituje i u „pulsu“ Zemlje: nakon sto godina (otkako se meri) stabilnih 7,8 Hz – od osamdesetih godina kreće povišavanje, sada je na oko 13 Hz.

– Što znači da je sve živo na Zemlji izloženo POBUĐENIJEM, ubrzanijem funkcionisanju.

3. Komprimovano vreme i životna ubrzanja.

– Ubrzanja su i unutrašnja (unutartelesni i psihološki nivo), i spoljašnja.

– Tačnom sintagmom „ubrzani tempo savremenog života“ – samo se konstatuje širokoplanetarno faktičko stanje ili posledica povišenih vibracija planete/na planeti.

– Ko je svojom zrelijom fazom života zakačio bar koju godinu pre osamdesetih, i ako se seća – nismo oduvek imali ovakav „ubrzani tempo života“. Živelo se laganije, opuštenije, za isto vreme – više se postizalo.

– Stari(j)i ljudi, koji su svojom svešću još u tim nekim ranijim vremenima, kažu: imali su isto breme obaveza, a sve su postizali. Oni kažu istinu; nažalost, ne shvatajući promene koje su se desile, pripisujući svojim zaslugama to što su postizali…

4. Komprimovano vreme i iluzija sabijanja.

– Negde je zapisana procena da je vreme od tada ili u toku ovih dešavanja „SABIJENO“ za 20%.

– Što bi u metafizičkom viđenju značilo da sada dan traje oko 22 sata.

– Procena koja ima neke moguće praktične potvrde: pre ovih dešavanja, generalno posmatrano, uobičajeno je bilo da se odlazi na spavanje oko 22.00 sata. Danas je to oko ponoći. Ljudi intuitivno kao da osećaju da su im negde „zaturena“ dva sata. A potreba organizma za snom, za dužinom spavanja, nije se promenila, te eto novih izvora poremećaja.

– Iluzija sabijanja… Ne može da bude sabijeno vreme koje ne postoji (rekosmo: ta iluzija nam je praktično neophodna, bar za sada). Već su „sabijeni“: procesi, dešavanja, ciklusi… Kroz ubrzanje „sabijeni“. Pa ono što je nekada moglo da „stane“ u okvir merenja od 24 (dnevna) sata – danas „staje“ u okvir od, recimo, 22 (dnevna) sata.

5. Komprimovano vreme i „zagušenja“.

– A pri svemu ovome na fizičkom planu ostao je isti „volumen“ dnevnih obaveza iz „doba“ kada su dan i noć, uslovno rečeno, trajali 24 sata.

– Logična posledica je da osećamo da ne možemo da postignemo da uradimo sve ono što imamo pred sobom kao obaveze, što nam je zadato, i/ili što sami planiramo da radimo.

– Te uzimamo od vremena koje nam je nekada bilo na raspolaganju za opuštanje. „Uzimamo vreme“, tj – cikluse ili procese opuštanja skraćujemo. („Uzimamo“, „skraćujemo“ – misli se na spontanu drugačiju organizaciju dana.)

– Što dalje ima svoj niz posledica.

6. Komprimovano vreme i „brži put“ do premorenosti (neravnoteže).

– Tiče se prethodnog aspekta, „zagušenja“ obavezama.

– Uvek je toga bilo. Uvek je bilo i ljudi koji se pretrpavaju obavezama, ili su objektivno bili pretrpani obavezama, uvek je bilo onih koji „nemaju vremena za odmor“, uvek je bilo napetih, nervoznih ljudi…

– Specifičnost našeg doba je u tome što ovo ne samo da je masovna pojava, nego i u tome što su intentzivirani procesi u nama, a koji su posledica „zagušenja“.

– Npr: ako je nekada bilo potrebno nedelju dana nekih svakodnevnih intenzivnih naprezanja da bi se „uskočilo“ u režim premorenosti, prenapregnutosti, psihofizičkog grča, opšte poremećenosti usled svega toga, u naše doba je, recimo, za to potrebno dva-tri dana.

7. Komprimovano vreme i prioriteti.

– Nezavisno od sluha za metafizička viđenja, mnogi intuitivno slute da u životu sa ovakvim tempom nešto „ne štima“. Jurcati za obavezama. Zašto? Zbog novca ili zbog stvaranja boljih životnih uslova. Novac donosi bolji život. A koji to bolji život može doneti novac koji se zarađuje funkcionisanjem „sto na sat“, kojim se upravo život pretvara u pakao?!

– Jedno od rešenja je: usredsrediti se na prioritete, prioritetne poslove i obaveze obavljati, ostalo – koliko se stigne.

– Logičan princip, koji ima dva ograničenja u eventualnoj primeni:

– a) u onome što nam je zadato, u tzv. iznuđenostima, nemamo slobodu izbora, ima tu nekih „pomoćnih načina“ da se snalazimo, ali, u suštini – tim „prostorom“ ne vladamo;

– b) u inerciji življenja i uz distorzije u percepciji i u rezonovanju: većina i ne razlikuje prioritetne od drugorazrednih aktivnosti i obaveza, njima je sve prirotetno, sve se „mora“ uraditi…

8. Komprimovano vreme i problemi sa opuštanjem.

– U, takoreći sveopštoj planetarnoj ustreptalosti – logično je da postoji sveopšti problem sa opuštanjem. Problem koji je „u paketu“ sa „intenziviranom“ podsvešću/nesvesnim.

– Problem je naći vreme za opuštanje, u zatrpanostima obavezama, a onda – problem je opustiti se. Jeste, naravno, opuštanje veština koja se, kao i svaka druga, uvežbava i izgrađuje, ali, u ovakvim uslovima sve je „drugačije nego što izgleda“. (Dovoljno je da imamo u vidu bučne ambijente u kojima živimo, u kojima smo prisiljeni da živimo.)

– Te imamo, „ZAHVALJUJUĆI“ savremenoj tehnologiji i savremenim medijima komunikacije, masovno praktikovanje metoda „FALŠ“-OPUŠTANJA, pomoću kojih su ljudi zaglavljeni „u limbu“, niti u paklu, niti u raju, tj – niti se uistinu opuštaju, niti se naprežu, a od oba pomalo.

– Televizija, mobilni telefoni, kompjuteri (sa svojim „čuvenim“ tzv. društvenim mrežama), muzika na sve strane, pretežno besmisleni, tj. beskorisni razgovori…


„Moj put – put belih oblaka“ (Ošo).

Put iluzionizma.

Svest ti plovi sa oblacima.

A telo tone u „živi pesak“ Karantina-Pakla-Zatvora.

„Put kojim se ređe ide“ (S. Pek).

Put suočavanja sa mukama i problemima.

Radi njihove razgradnje.

Dakle – puteva raznih.

Poznatih i nepoznatih.

Put znači način. Metodu.

Skup metoda – metodologiju.

Način(i) na koji (koje) se organizujemo.

Sebe i svoj život.

Načini na koje postupamo i delujemo.

Koraci koje preduzimamo.

Cilj? (U slučaju duhovnosti.)

Rast i napredovanje.

Različito se shvataju.

Pa se različitim putevima i ide. Išlo.

Konstatovali smo neopisive zamršenosti.

Nas samih.

Uslova u kojima smo.

Života koji živimo.

Vidimo li, shvatamo li te zamršenosti?

Onda – ne očekujmo jednostavne puteve!

Ne tražimo ih!

Ako uopšte tražimo.

Svako za sebe.

Kao „običan čovek“.

Tj. ne kao neko od znanih duhovnjaka.

Nama deluje – oni su se snašli.

I našli jednostavne puteve.

Za utehu – nisu se snašli!

Nisu se UISTINU snašli.

Niko do sada.

Jer su naše zamršenosti nepremostive.

Bar do sada bile.

Videćemo za ubuduće.

Dakle, razumljivo je, na strani „običnog čoveka“.

Da se i ne traže, i ne probaju nikakvi putevi.

Sedi i ćuti, tu gde si!

Živi onako kako i drugi žive.

Ne talasaj!

Jer ako te kovitlac, vir, cunami zamršenosti zahvati…!

„Obrao si bostan!“

Dokle tako, sa „običnim ljudima“ u čovečanstvu?

„Običnima“, kojima nešto duhovno ne da mira.

Dok neko od nas ne nađe put-Izlaz iz Karantina-Pakla-Zatvora.

Pravi put, i pravi Izlaz!

Pa za njim krene nekoliko njih.

Pa za njima više njih.

Grudva snega i lavina.

Za takav podvig treba biti „dovoljno lud“.

Pa uz zagarantovani neuspeh – istrajavati.

„Dovoljno ludi“ su pomerali „granice mogućeg“.

Ima li dobrovoljaca?

Ja sam se odavno prijavio.

I mogu da posvedočim.

Ne – „put kojim se ređe ide“.

Nego – „put kojim se ne ide“.

Jer neki moraju i njime da idu.

Da probaju da idu.

Neuspeh jeste zagarantovan.

Ali – nikad se ne zna.

„Nikad ne reci ‘nikad’!“

Inače – put ka Izlazu niko nikad neće ni naći!


(Prenosim tekst napisan na pedagoškom blogu, pre četiri godine, na koji sasvim slučajno nabasah. Tekst, doduše na polušaljiv način, odlično, na savim konkretnoj ilustraciji dočarava fenomen koji povremeno ovde spominjem: iskrivljena precepcija realnosti i na njoj zanovano iskrivljeno ili pogrešno rezonovanje. Dakle, tekst ponavljam tek da bi se na konkretnoj podlozi uočio ovaj sveprisutni i sveprožimajući, BAZIČNI fenomen našeg ovozemaljskopg postojanja. Čime opravdavam ponavljanje… Uostalom, tekst je kratak…)

 

Pozivam sve kolege dobre volje da se odazovu mom apelu i da mi pomognu! Ako žele, ako mogu, koliko mogu!

Ja sam loš nastavnik! Po svim parametrima nepisane pedagogije (u smislu nepisanog prava). Želim da postanem bolji, ali ne mogu sam. Imam problem koji ne mogu sam da rešim. O čemu se radi?

Ja vidim jednu ogoljenu obrazovnu realnostmoje kolege (ne samo kolege u kolektivu, fenomen je mnogo šireg, republičkog dometa ili domena) – jednu ulepšanu obrazovnu realnost. Na osnovu nje imaju osećaj ispunjenja u svom radu, osećaj efektivnosti onoga što rade, imaju procene po kojima je sve što rade savršeno efektivno, uživaju u svom radu, cenjeni su u kolektivima na osnovu toga, i sve im u obrazovnim poduhvatima ide od ruke.

Ja sam, jadnik, lišen svega toga! Možete zamisliti kako se osećam! Da mi je na kratko da vidim ono čega nema – da makar na kratko, koliko da me mine želja, doživim samo deo onoga što i drugi, sasvim spontano, vide i osećaju! Kako da to postignem?! Vapim! Kako?! Sve što sam pokušavao – nije davalo rezultate!

Pokušam da vidim učenike koji su zainteresovani za sticanje znanja, kakvim ih vide moje kolege, pokušavam da vidim vesela đačka lica koja jedva čekaju časove na kojima će čuti neka nova znanja, ili na kojima će odgovarati i pokazati svoja znanja, pokušavam da vidim, kao moje kolege, kako svaka moja izgovorena reč pada na plodno tle u umovima učenika, kako su mi oni direktno ili indirektno, zahvalni za znanje koje ulivam u njihove glave…

Pokušavam, kao i moje kolege, ali, avaj, ne ide i ne ide! Očigledno sam nešto faličan sa tom sposobnošću!

Jer, uvek iznova i iznova: samo mi se pred očima umnožavaju signali realnog stanja, vidim učenike kojima je dosadno u školi, vidim učenike koji uče samo za ocene, vidim učenike kojima dođe na mnogim časovima da vrište i da iskoče iz kože, jer moraju satima da sede u klupama i slušaju dosadna predavanja, vidim učenike koji se ujutru jedva dovuku do škole, a u toj situaciji je tek pravo mučenje da se sa njima bilo šta radi (čak je držanje predavanja najlakša varijanta, jer može da se drema, sa otvorenim očima), vidim ceo sumorni školski ambijent, koji mora biti sumoran, jer je do kiptanja zasićen teškim emocijama, energijama teških emocija učenika, koje se akumiliraju iz dana u dan, vidim totalnu neefektivnost svakog svog angažovanja u ovakvom školskom ambijentu…

Da ne nabrajam dalje, moram da prekinem, da popijem jednu tabletu „bromazepama“ (za početak – 3 mg).

Ima li nekog kolege u Srbiji koji bi se žrtvovao da pomogne meni, jednoj zabludeloj obrazovno-vaspitnoj ovci?! Ili obrazovno-vaspitnoj beloj vrani.

Ja ne znam kako ću dočekati penziju, a da pri tom zadržim čistu svest i zdravu pamet, ako u međuvremenu ne naučim da vidim ono čega u realnosti nema. Ako ne savladam makar minimalno, tu, za mene tešku veštinu.


Drugi deo, tek kao mala dopuna…

Kako je i koliko toga naopako postavljeno u postojećoj-staroj duhovnosti, osobito istočnjačkoj! Da nije sve to „po našim leđima“, tačnije – po našoj duši i duhu, tj. na štetu naše duše i duha, pa da se možda i divimo bogovima Parazitima-Zlotvorima-Bitangama, na ovakvoj veštini i bezobzirnosti sa izvrtanjem svega pod ovom kapom nebeskom.

Već je rečeno: neki od važnih konceptulnih, ali i (umišljeno-)praktičnih oslonaca istočnjačke duhovnosti su transcendencija i nirvana. Obe znače zalaženje svešću s one strane našeg iskustva. Da kažemo – u neke ljudskom svešću neuiskušene predele, negde u kosmosu, univerzumu, negde „Tamo“, gde mi nismo, fizički.

A PRI TOM: ILI SE NE ZNA ILI SE IGNORIŠE ČINJENICA DA MI ŽIVIMO – U KOSMIČKOM KARANTINU! Mi ga ovde potpunije i preciznije označavamo kao Karantin-Pakao-Zatvor. Ali, to je – Karantin. Karantin znači da ništa od kosmičkog „spolja“ ne dolazi k nama, i ništa odavde ne odlazi „Tamo“, niko i ništa ne može da probije barijere Karantina i ode „van“. Zar bi onda Karantin bio Karantin?! Zar bi onda toliki bogovi mogli da nam se prikazuju kao Apsoluti?! APSOLUTI KOJI SE BAVE OVOZEMALJSKIM SITNIČAVOSTIMA! Ta iluzija je izvodljiva samo unutar jednog kosmičkog Karantina.

Ali, mi imamo moćne teleskope, dopiremo, bar pogledom kroz njih, do velikih, nezamislivo velikih kosmičkih daljina. Takođe, maltene kao da Sunce i njegove planete poznajemo kao svoj džep… ALI, ŠTA MI OVDE, U SUNČEVOM SISTEMU, I TAMO, U GALAKTIČKIM DALJINAMA, VIDIMO, ŠTA UISTINU ZNAMO O SVEMU TOME ŠTO VIDIMO?! NIŠTA! SVE SAMA PUSTOŠ! NE ZATO ŠTO U SUNČEVOM SISTEMU I TAMO DALJE UISTINU VLADA PUSTOŠ, VEĆ ZATO ŠTO MI IZ KARANTINA NIŠTA NE MOŽEMO NI DA VIDIMO I NIŠTA DA ZNAMO I O ONOME ŠTO NEKAKO I VIDIMO.

STOGA JE ZALAŽENJE SVEŠĆU U NEKAKVE TRANSCENDENCIJE – SAMO JEDNA OD ILUZIJA SLIČNA ILUZIJAMA BOGOVA APSOLUTA. OBE POJAVE SU IZVODLJIVE I ODRŽIVE UNUTAR JEDNOG KOSMIČKOG KARANTINA.

A videli smo zahvaljujući čemu je izvodljiva iluzija o nirvani, kao rastapanju svesti u Beskrajnoj Energiji: tako što mi uvežbano pomeramo fokus SA OVOZEMALJSKE MATERIJE, KOJA JE ISTOVREMENO I VEOMA ZGUSNUTA ENERGIJA, NA ENERGETSKO „IZDANJE“ SAME TE MATERIJE. Ne idemo mi preko istočnjačkih duhovnih transcendencija i nirvana nigde, ostajemo mi, i te kako, obema nogama, umom i svešću, ostajemo unutar svog slatkog Karantina koji je Karantin-Pakao-Zatvor, samo što fokus pomeramo na njegovo energetsko „obličje“, te – eto nam iluzije „odlaska“ „Tamo“ negde, u kosmose, u Univerzume, u Beskrajne Energije… Tj. jesmo mi svakako deo svega toga, ali – unutar svog Karantina-Pakla-Zatvora.


„Blesavosti“ – neknjiževni, narodski izraz, ali – rado koristim ovakve reči, možda se primetilo, jer često znaju da budu značenjski „ubojitije“ od standardno dozvoljenih.

Ko bi sve te novogodišnje blesavosti pobrojao, potrudimo se da uočimo bar neke glavne… Da se potrudim da ih „apsolviram“ preko nego što „otkuca ponoć“…!

1. Zašto se Nova godina slavi 31. decembra, odnosno, zašto se početak nove godine vezuje za prvi januar? Da nije direktnih podvala, preko datuma, od strane „Sila Tame“, postoje tekstovi o tome, ko želi, naći će ih, ovaj dan bi ispao kao posledica izbora po principu „eci-peci-pec“. Jer tu neke dublje logike nema. Da je uzet, na primer, kao što se na nekim mestioma kaže – prvi dan proleća, dan kada se posle zimske hibernacije priroda, dakle i NOVI život, ponovo bude, već bi tu bilo neke logike. – No, neka je sam datum manje bitan… mada ne i sasvim nebitan, jer svakako ima tu nekih dubljih uticaja preko izbora, PODMETANJA IZBORA, naopakog dana, u nekoj energetici cifara…

2. Šta se to slavi? Činjenica da se, po opšteprihvaćenoj šemi, završava jedna, a počinje nova godina. Da li se u prirodi ili na planeti tog dana nešto posebno, objektivno, samo po sebi, dešava? Slavimo, proslavljamo – jer smo odlučili, kao čovečanstvo, odavno, da taj dan slavimo. Kada neko nešto dobije, postigne, onda već i imamo, kakve-takve, razloge i racionalna objašnjenja za slavlje. U ovom slučaju – nema ih, pa nema!

3. Ne samo ovo, svako slavlje se vezuje za INDUKCIJU specijalnog raspoloženja, ushićenja, sreće, zadovoljstva, nešto što bi bilo kao surogat, tačnije PARODIJA UZVIŠENIJEG STANJA. I tek tu kreće ona blažena sinergija, kroz PLANETARNO ili u užim krugovima kolektivno udruživanje energija na „dobrom raspoloženju“, a koje u suštini znači udruživanje energija na podržavanju i pothranjivanju iluzija. Oni koji nas drže zatočenima svakako da imaju i te kakvu energetsku dobit sa ovim, inače nas ne bi programirali da se ponašamo ovako blesavo. Dakle, mi ovog dana (i u dane drugih slavlja) nismo dobro raspoloženi zato što spontano dođemo do takvog stanja, ili zato što nas zahvate neki prirodni planetarni energetski procesi… Ne, MI SAME SEBE PROGRAMIRAMO „NA DOBRO RASPOLOŽENJE“ u ove dane. A ko se malo razabire u ovim tokovima energetike zna da se ovde na silu ništa ne postiže bez posledica: ne možete nekoliko sati slavlja da budete „samo-prisilno“ dobro raspoloženi, a da vam to ne dođe „ na naplatu“ kroz emocionalnu otupelost ili neku bolnu prazninu, kada ostanete sami.

4. Slavlja i dobro raspoloženje vezuju se, NEIZOSTAVNO – ZA HRANU! Za obilje hrane, za kvalitetnu i specijalnu hranu, za prejedanje. Da i ne spominjemo piće, kao univerzalni stimulans raspoloženja, jer nije vezan samo za slavlja. KAKVA CIVILIZACIJSKA PROGRAMIRANOST, da ne kažemo – zaglupljenost! Slavlje i „dobro raspoloženje“ ne idu, ne bivaju – BEZ DOBRE I OBILNE HRANE! Valjda bi bilo normalno da mi imamo jedan svoj ritam ishrane, sa ustaljenim obrocima, za koje se zna kada je koji. I VALJDA BI TREBALO DA JE NORMALNO DA JEDEMO ZATO ŠTO SMO GLADNI, ODNOSNO ONDA KADA PO SVOM RITMU ISHRANE OGLADNIMO. A NE ZATO DA BISMO PREKO HRANE BILI U SVEČANOM I DOBROM RASPOLOŽENJU?!

5. Slično je sa pesmom i igrom, koje su takođe, uz hranu, neizostavni dekor proslava – one iniciraju dobro raspoloženje, odnosno, na njih se preliva već indukovano dobro raspoloženje, kroz naprezanje na tome, ka tome. U suštini, ovo vezivanje dobrog raspoloženja, izazivanja dobrog raspoloženja, slavljenja, za pesmu i igru isti je tip iracionalnosti kao i vezivanje za piće i za hranu: STIMULUS ILI STIMULANS. Tu dobro raspoloženje nije refleks spontanih procesa u nama, već – spoljašnjih stimulanasa. Dakle, mi u spoljašnjem jurimo za pokretačima i potkrepljivačima nečeg unutrašnjeg – raspoloženja ili emocionalnog stanja. Eto kako nam je, civilizacijski, iščašeno težište…! A šta ako nam se dobro raspoloženje neodoljivo ispoljilo kroz pesmu i igru? Ako nas takve jake emocije snađu, da zbog njih zapevamo ili zaigramo, onda znači da smo sa takvim intenzitetom emocija van Ravnoteže. I ne treba da u takvom ospoljenju emocija vidimo nešto najnormalnije, već da nam ono bude znak da sa intenzitetom naših emocija nešto nije u redu, dakle, ako hoćemo – da na tom putu tražimo šta i kako da menjamo.

Valjda ima još tih blesavosti, no, ko da ih sve pretražuje… A i ponoć se bliži, da mi ovaj tekst ne zakači nova godina…!