Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: stabilnost

1.

Opravdano mi se čini!

Da „sa druge strane bloga“ Metodologija o kojoj pišem deluje uvrnuto i prave duhovnosti nedostojno.

Nije mi bitna originalnost, već da imamo efektivna rešenja.

Ali… koliko mogu da se setim malog mora duhovnih dela i tekstova kroz koja sam prolazio:

– jeste ova Metodologija dosta originalna.

Ali je to uvrnuta originalnost, koja ne „pleni“ i ne pridobija.

2.

Podsećanja radi…

Osnova Metodologije koja se ovde nudi je:

– u fundamentalnosti Ravnoteže i stabilnosti.

Ravnoteža i stabilnost nisu sinonimi za rast svesti.

Ali jesu neizostavna osnova bez koje nema rasta svesti.

Generalno rečeno:

– u pitanju je model sa proporcionalnošću naprezanja i opuštanja.

Ne mehanički primenjenom, već orijentacionom i približnom proporcionalnošću.

Generalno rečeno…

Nadovezuju se na tu „generalnost“ brojne ličnosne, duhovne, životne varijable.

Tako da bi za svakoga tek trebalo definisati njegov lični model.

3.

Žao mi je što verovatno većini… bar onih koji ovo eventualno čitaju…

…Iskustvo, dešavanja u životu i procesi u svesti:

– ne pokazuju i ne dokazuju onoliko kristalno jasno koliko meni tu fundamentalnost stabilnosti i Ravnoteže.

Dakle, ne radi se o smišljenoj teoriji radi teorije.

Niti o primeni nečega što verujem (duhovni placebo) i umišljam da daje neke efekte, a koje ne mogu elementarno da uočavam i pratim.

Radi se o procesima koje kristalno jasno kao na dlanu pratim svakodnevno.

I mogao bi svako ko se „podesi“ na veze koje su već objašnjene.

4.

Šta to može da vidi i prati onaj ko dospe do ovakvog „platoa“?

Fascinantnu uzročno-posledičnu vezu:

– osciliranja između Ravnoteže i neravnoteže,

i:

– osciliranja između različitih stanja svesti, te „stanja“ percepcije i uma.

Naravno, ne mogu se ta složena dešavanja „sabiti“ u jedan „tekstić“.

Tek evo nekih „akcenata“…

5.

U Ravnoteži ili bliže zoni Ravnoteže:

– SPONTANO NAM SE AKTIVIRA SLUH ZA BITNO.

Van zone Ravnoteže (što dalje – to uočljivije):

– fokus nam je sve slabiji,

– centrifugalne (od „centra“ fokusa) „sile“ misli sve jače,

– gubljenje u detaljima i detaljisanjima sve pogubnije.

6.

Povezano sa prethodnim…

U Ravnoteži i bliže zoni Ravnoteže:

– MI RITMIČNO-PLANSKI VLADAMO SVOJIM ANGAŽOVANJEM,

– ZDRAVA DISTANCA SE SPONTANO BUDI.

Van zone Ravnoteže (što dalje – to uočljivije):

– mi se zatrpavamo poslovima i aktivnostima, obavezama, planovima,

– do pravog grča, do prave inercije, do energetskog kolapsa.

Tada, sasvim očigledno:

– POSLOVI I AKTIVNOSTI VLADAJU NAMA.

Pa kada se ovo poslednje „upakuje“ sa distorziranim sluhom za bitno:

– čini nam se da su svaki posao i aktivnost bitni,

– da se moraju, po svaku cenu, često i što pre, realizovati.

I oni se nižu i nižu!

Bilo da ih sami biramo.

Bilo da nas drugi njima zatrpavaju.

A šta ako moramo?

Ovde je stvar u našem stavu.

I ja toliko toga MORAM da uradim.

Ali se na nebitnome i na glupostima ne angažujem ZDUŠNO.

Takođe nastojim da se van toga vratim u Ravnotežu (ako me ono što moram udalji od nje).

7.

Sa Ravnotežom dobijamo:

– smirenost koja je prilično (ako ne i bukvalno) dubinska,

– jednu opštu prijatnost,

– smirenost u pokretima,

– spontano-operativni sluh za bitno (u onome što radimo, u govoru, u svemu).

A u neravnoteži sve suprotno, da ne nabrajam…

8.

U ČEMU JE OVDE POENTA?!

Jeste mi ova baza Metodologije uvrnuta.

Pa šta da radim?

Ali se njome SASVIM REALNO dopire do nekih od izvornih principa našeg funkcionisanja.

Mi u ovom slučaju primenjujemo neke postupke.

Tačnije vodimo računa o ritmičnosti našeg angažovanja/opuštanja.

Poželjna stanja svesti i uma dobijamo kao SPONTANE POSLEDICE PRIMENE TIH „NAČELA“.

Dakle, Ravnoteža, stabilnost, poželjna stanja svesti i uma – nisu u ovom slučaju neke nebulozne duhovne/metafizičke priče.

Nisu duhovni/metafizički koncepti u koje treba da se „ufuramo“.

Tu je ključna razlika između ove uvrnute duhovne Metodologije i stare-postojeće duhovne paradigme.

9.

Ta ključna razlika se može i malo drugačije iskazati.

NEMA NIKAKVE SPECIJALNE MISTIKE U RAZNIM METODAMA RELAKSACIJE!

Kao što se duhovni propagatori upinju da dokazuju.

Meditacija, joga, pa posebno joga-nidra, pa autogeni trening, posebna muzika, itd.

Tobože: one nas uvode u neka posebna stanja svesti.

One nam izidižu svest.

Metode relaksacije su samo jedan pol dualnosti u sprezi angažovanje-opuštanje.

Ništa više od toga!

Tj. može opuštanje da nas uvede u „posebno“ stanje svesti.

Ali ako dolazi nakon preteranog angažovanja.

Ako znači povratak Ravnoteži.

Nema te svemoćne duhovne metode koja može prekim putevima da nas oslobodi „hipoteke“ neravnoteže!

10.

Dakle, može neko da se, po „recepturi“ nekog smera postojeće planetarne duhovnosti:

– napreže do sutra i prekosutra, a možda i posle toga.

Da:

– bude u biću/Biću ili sa njim(a),

– da uđe u nirvanu,

– da uđe u kosmičku svest,

– da kontaktira sa Univerzumom,

– da kontaktira sa „Sebstvom“, „Višim Ja“ i drugim svetlosnim čudesima,

– itd, itd, itd.

NIŠTA OD TOGA:

– ako ne poštuje izvorne principe našeg funkcionisanja,

– a koji nas vode bazičnoj Ravnoteži i stabilnosti, ili nam ih donose.

„Ništa od toga“: u smislu realnih efekata.

11.

Da naglasim već naglašeno:

– Ravnoteža i stabilnost nisu sinonimi za rast svesti.

– Ali jesu neizostavna osnova bez koje nema rasta svesti.

Odnosno:

– Ravnoteža i stabilnost su neophodne baze za efektivno, kreativno, ispunjavajuće bavljenje bilo čime.


Sadašnji, upravo (mi) završeni odmor, takozvani godišnji odmor: sve same metafizičke peripetije, koje i inače snalaze one koji bi da nešto raspetljavaju i koji se „igraju (metafizičkom) vatrom“, tj. metodološkim eksperimentisanjima, na razvojno-oslobodilačkom putu.

Da ne skrećem u digresije, sa našim stereotipima sa godišnjim odmorom i odmaranjem, sa putovanjima, morem i sličnim fonom bez kojeg odmor kao da nam i nije odmor.

Nije mi se dalo ništa od takvog odmaralačkog „fona“, ali su mi se, neuporedivo veća korist od toga, jasnije nego ikada iskristalizovale relacije: Ravnoteža – formula Ravnoteže – stabilnost. Ne smem da tvrdim kako mi se u ovim relacijama sve konačno iskristalizovalo, jer u složenostima KPZ-ambijenta „nikad ne reci: ‘nikad’!“, tj. nikad ne znaš kako Gospodari mogu da te potkače ili da ti napakoste.

1. Sve funkcioniše po nekakvim ritmovima, pa i mi sami: udisaj-izdisaj, rad srca, rad svih organa… I što to deluje nesuvislo kada naglašavam značaj ritma aktivnosti i odmaranja?

2. To, koji ritam kome odgovara – zavisi i od nekavih frekvencija koje je u svom razvoju svesti postigao, odnosno od frekvencija na kojima kao kompleks telo-um-duh funkcioniše. Nekome bi bilo nepodnošljivo da mora 30′ da radi, a 30′ da se odmara. (Naravno, niko u životu ne bi mogao da ima uslove da ovakav ritam primenjuje bukvalno celog dana, a to se, kad se načelno o ovom ritmu govori, i ne očekuje, sve i da ima uslove za to.) Nekome je idealno da se na nekoliko sati rada odmori pola sata, sat.

3. Već je naznačeno: posebno u savremenim uslovima – mi imamo teško kroz uopštavanja svodive čiste vidove naprezanja i opuštanja (koji nam otežavaju razlučivanje za neku eventualnu primenu ovakvih formula). Sa tzv. profesionalnim radom – često isti slučaj. Mada nam sve vrste aktivnosti na tzv. radnom mestu nose etiketu – „rad“: i veliko fizičko naprezanje, i očigledno neopterećujuće  ponavljanje neke lagane radnje, i sedenje i prepisivanje nekih „akata“, itd. (Slučaj koji navodi jedan moj komšija, dok je bio na nekom od svojih „promenljivih“ radnih mesta. Pri kraju radnog vremena šef im često govorio: „E, ljudi, lepo smo se odmorili i ispričali, a sad da idemo kućama da nešto radimo!“)

4. Zbog takvih prepleta i neodređenosti, osim ako se ne radi o ekstremnim i intenzivnim naprezanjima, većina i živi u nekakvoj poluravnoteži, u skladu sa svojim frekvencijama, te je jasno zašto im priče o nekakvom Karantinu-Paklu-Zatvoru „ne piju vodu“, čak ni kao nekakve hipotetičke priče.

5. Jer i to je jedna od zakonomernosti u koju mi je bilo dato ovog „odmora“ da se malo življe uverim, u raznim varijacijama: što smo bliže Ravnoteži (još jednom: saobrazno frekvencijama na kojima smo, a od njih zavise amplitude aktivnosti i opuštanja koje nam prijaju) – to smo stabilniji i zaista nam u tim slučajevima (pozicijama) nekakvi metafizički „paklovi“ i „zatvori“ nisu ni nadomak percepcije, tj. nismo ni nadomak verovanja u njih (kada drugi o njima govore). Što se više udaljimo od Ravnoteže, bilo pod prisilom, bilo zbog nevladanja razgraničenjima šta jeste, a šta nije naprezanje/opuštanje, to nas svi aspekti zarobljenosti i eksploatisanosti, koje uočavamo, jače pritiskuju i guše (udaljavanja od Ravnoteže u oba smera, bilo kao podnapregnutost, bilo kao prenapregnutost, „efekti“ su isti).

6. Dakle, ritam aktivnosti/opuštanja saobrazan frekvencijama na kojima smo – određuje našu Ravnotežu, tj. stabilnost. A stabilnost je osnova za bilo kakvu nadogradnju u rastu svesti. Možda neko nije ni „planirao“ u ovoj inkarnaciji da prolazi kroz neke bolne potrese u svesti, koji znače procese suočavanja sa energijama i programima koje nosimo negde u dubinama svog bića. Onda mu se na postignutu i održavanu stabilnost nadovezuju misaoni napori, i kao spoznajni, i kao intencionalnosti, sa ciljevima koje sebi postavlja. I tu svakako da ima pomaka u rastu svesti, u meri u kojoj se to može izvoditi bez pokretanja teških dubinskih procesa.

7. Dakle, da ne ispadne da smatram kako formula Ravnoteže i stabilnost sami po sebi znače nekakvo duhovno postignuće. Analogno onome što se smatra kako meditacija, tek kao jedan puki vid relaksacije, vodi nekakvim mističnim postignućima. Odnosno, drugačije rečeno: zaista treba biti ekstremno naivan i lakoveran pa verovati da neko može satima svakodnevno da meditira, a i nakon toga da se nešto posebno ne angažuje, i – da bude stabilan i u Ravnoteži! Zar jednom „običnom“ čoveku ne polazi za rukom da intuitivno prati nekakvu svoju formulu Ravnoteže, te da ima nekakvu hroničnu stabilnost, a da to veze nema sa nekakvim pomacima u rastu svesti (što bi se moralo, da ima pomaka, očitovati kroz rezonovanje, kroz životne nazore, kroz hijerarhiju životnih vrednosti).

8. Nije samo stvar u ritmu 30-60′ + 30-60′, nezavisno od samih aktivnosti. Bar u slučaju kada neko već ima nekakvo duhovno usmerenje. Duhovno usmerenje znači buđenje potrebe za razvojno-oslobodilačkom delatnošću, u onom vidu koji se takvome „javi“ kao potreba. Ako u toku dana ne izdvaja seanse, koliko može, i za razvojno-oslobodilačka nastojanja, čak i da su sve aktivnosti u toku dana „premrežene“ formulom Ravnoteže – neće imati pravu stabilnost, jer duša pati, kod duhovno usmerenog ta patnja dopire do svesti (kod ostalih ne), što je celokupno dnevno vreme „iscurelo“ na KPZ-gluposti ili iznuđenosti.

9. Ranija preporuka za ceo dnevni „blok“ od sat-dva, najviše do tri, za ležeće opuštanje – ostaje kao ispravna preporuka, samo je treba dodatno kontekstualizovati, radi preciznosti. Ako nekome ovaj vid opuštanja, kao što je već rečeno, ne polazi za rukom (ili mu ga uslovi ne dozvoljavaju) – znači da mu i nije neophodan, u njegovoj psihofizičkoj i duhovnoj situaciji. Ako mu je ovaj vid opuštanja izvodljiv – onda i treba da ga praktikuje, ali uz napomenu: on može da dođe u slučajevima kada je neko izložen većim naprezanjima u toku dana, svakako da je besmisleno primenjivati ga ako ostali deo dana protekne u poluangažovanju sa poluopuštanjem. Ostaje „na snazi“ ono što je rečeno o ležećem opuštanju, kao najdubljem vidu opuštanja: ili se njime najefikasnije razgrađuju „zagađenja“ kojih se interakcijama u toku „nakupimo“, ili se njime najefikasnije popunjava dnevni energetski „minus“. Možda su oba faktora u pitanju, možda dodatno i treći: da se preko preko ovog vida opuštanja (kao što je u tekstovima o njemu već naglašavano) aktiviraju ili „izvlače“ iz podsvesti energije i programi koje treba, smirenim suočavanjem sa njima, razgrađivati.

10. Sve u svemu: ovde su nabačeni brojni elementi i principi u vezi sa Ravnotežom i stabilnošću. Naglašeno je da mnogo toga zavisi od varijabli (od njihovog ukrštanja, prepleta) u specifičnim životnim, ličnosnim i duhovnim situacijama svakoga od nas. Teško je da se u tome snalazi onaj ko se do sada  nije upravljao ovakvom jednom logikom ili paradigmom. Ali je za početak veliki pomak da se u sopstvenom životu i funkcionisanju počnu pratiti ovi elementi i principi, da se počnu povezivati sa stabilnošću i Ravnotežom, da se počne uočavati značaj stabilnosti i Ravnoteže, kao osnove za bilo kakvo bavljenje duhovnošću (ali i za efikasno bavljenje bilo čime).


1. Tema jeste na tragu vrlo značajnog, I DRUŠTVENOG, I INDIVIDUALNOG, mehanizma za izvođenje promena, ali – još nam se (nama koji smo na ovakvim tragovima) nisu stekli svi aspekti, pa će tema više da bude u osnovnim naznakama.

2. Ideju o POMIRENOSTI sa dešavanjima u životu imamo čak u i jasno podvaldžijskim delima. ONA JE BAŠ ZAHVALNA za upotrebu, za sve strane na ovoj planeti: i za Zlotvore, i za podjarmljene, i za neke eventualne dobronamerne više (od kojih nam ni traga ni glasa).

3. Parazitsko-Zlotvorska upotreba „instrumenta“ pomirenosti je jasna: „Pomirite se sa svim što vam se dešava, bilo dobro, bilo zlo, sve to ima svoju višu svrhu!“. „Božja volja“, „Bog zna…“ zašto je nešto takvo kakvo je, tj. uzdamo se u Božje namere i plan.

4. U drevna vremena su bili robovi, danas su tu funkciju, vrlo upadljivo i u skoro potpunoj analogiji, preuzeli ZOMBIRANI RADNICI, kako mnogi kojima za šalterima ispadaju oči pred kompjuterima i masom koja se pred njima niže i smenjuje, tako i manuelni radnici koji osam i više sati ponavljaju kao roboti jedne te iste pokrete, pet dana nedeljno, u toku najboljih 40 godina života. Dakle, rob si, zombirani radnik – Bog tako hoće. Ili, ako nisi vernik: kaži – „Prirodno je da se radi i da se plata pošteno zaradi, što su to psihofizički slamajući poslovi – problem je napravio čovek, tj. društvo i civilizacija koje je on kreirao“ (što ispada kao cinizam, ali, ostavimo takav nesvesni cinizam po strani).

5. Kako se u ovom instrumentu za zbiljsko izvođenje promena (jednom od instrumenata ili jednom od aspekata tih instrumenata) vešto i „zanimljivo“ „mešaju lončići“? (Negde ovde je već bio osvrt na ovaj fenomen, sada ga „ažuriramo“ i proširujemo.)

6. Grč, bes („buka i bes“), buntovni otpor, i tome slične reakcije – ZAISTA JESU ŠTETNE KAO UNUTRAŠNJI, i preko njega i spoljašnji, STAV, REAKCIJA. ONI NAS ILI KOČE U NAMERI DA NEŠTO PROMENIMO, ILI NAM SE NAOPAKO KAO BUMERANG VRAĆAJU (neki bi rekli – karmički).

7. Kao što rekosmo: mehanizam koji je uočljiv i na širim društvenim, istorijskim planovima, i na individualnom planu.

8. U osnovi svih revolucionarnih nastojanja (posmatrajmo neku ne mnogo daleku istoriju) bila je namera DA SE PROMENI, SRUŠI NEŠTO NEPRAVEDNO I LOŠE. ALI JE UVEK TO BIVALO, BEZ IZUZETKA, SA STAVOM: grč, bes („buka i bes“), buntovni otpor, svi u smislu „pravednog gneva“, koji su se u društvenim dešavanjima ispoljavali i fizički oštrije, kroz fizičku borbu, ubijanja, kažnjavanja, pa kasnije često prelazili i u TORTURU.

9. Uzmimo nasumice neke primere…

10. Na primer, Nemački seljački rat u XVI veku imao je realne izazove za „pravedni gnev“, i za borbu za pravednije društvo, za jednakost ne samo u nemačkom društvu, već i celom hrišćanskom svetu. Ali su imali i stav: vlasti koje su opiru takvom poretku – treba uništiti. Ustanak koji je ugušen, kao i svaki ustanak, kako što se to kaže „u krvi“.

11. Uopšte, sve revolucije do naših dana: Francuska buržoaska, Oktobarska, socijalistička u ex-Jugoslaviji… Maltene doslovno svuda isti scenario: a) pojedinci i grupe, pa oni povlače za sobom mase, puni „pravednog gneva“, bili su inicijatori, pokretači, pa realizatori promena; b) ideje i ciljevi koji su u osnovi tih dešavanja jesu sasvim ispravni: otklanjanje nekih nepravdi, uvođenje nečeg boljeg, pravednijeg, ali, sve to sa bazom „pravednog gneva“; c) „pravedni gnev“ se ospoljavao u fizičkoj borbi, često masovnoj i okrutnoj; d) dolaze na vlast „pravednici“-inicijatori, i – umesto ciljeva koji su bili ideje-vodilje, dobijamo diktature, autoritarne vlasti, tobože radi zaštite nove vlasti, ali se te diktature ukorene i dobiju trajnu „legitimnost“; poznati „sindrom“: „svaka revolucija pojede svoju decu“; e) ustoličena vlast koja odgovara mentalnom profilu pokretača, u kojem su morali da dominiraju grč, bes („buka i bes“), buntovni otpor, „pravedni gnev“, jer da im toga nije bilo – ne bi ni mogli da pokrenu mase i da izvedu ceo revolucionarni poduhvat; f) onda se njima kao bumerang vrati „pravedni gnev“ nekih novih, drugih „PRAVEDNO BESNIH“; g) i tako u smenama, ukrug.

12. Koju jasnu matricu imamo na delu?

13. A) Sasvim ispravne, pravedne ciljeve, kao idejno jezgro, idejnu „platformu“, sa kojima se kretalo u delovanja na izvođenju promena.

14. B) Nastup i ceo niz delovanja sa „pravednim gnevom“.

15. C) A onda sled NAOPAKIH DEŠAVANJA, raznih tipova (ipak su šira društvena dešavanja raznorodna, ne unikatna kao prirodni zakoni).

16. POTPUNO ISTI ILI ANALOGNI MEHANIZAM IMAMO NA INDIVIDUALNOM PLANU!

17. Da ne zalazimo u paralelna ponavljanja takvih opisa, svako ko želi može da se potrudi da taj mehanizam uoči kao delatan kod sebe ili, ako je on sam negnevni pravednik, kod drugih.

18. Dakle, INTRUMENT POMIRENOSTI SA POSTOJEĆIM (a koji je možda nekako „najistureniji“ u budizmu) JESTE NAM INICIJALNO NEOPHODAN U NASTOJANJIMA NA IZVOĐENJU PROMENA.

19. ŠTO DELUJE KAO PARADOKS: KAKO NEŠTO MENJATI KAD STE POMIRENI SA POSTOJEĆIM STANJEM?!

20. To je jedan od onih paradoksa u kojima je istina (ima onih, druge sorte, koji razotkrivaju neistinu), U VIDU SINTEZE DUALNOSTI.

21. Inicijalno, pomirenost kao unutrašnji stav, kao reakcija. ZATO, DA BI NAS ONI DOVELI DO UNUTRAŠNJE DISTANCE.

22. Rešenost da se istrpi ono što nas snalazi! Ne zbog nekog „pravednog“ Boga, ne zbog „Božije volje“, nego – ZBOG NAS SAMIH, ZBOG NAŠEG POSTUPKA NA/KA VLADANJU SITUACIJOM!

23. NE VLADA SE SITUACIJOM SA PSIHOLOŠKIM STANJEM ILI STANJEM SVESTI KOJIMA „BOJU“ DAJU TZV. NEGATIVNE REAKCIJE.

24. VLADA SE SA STAVOM DISTANCE!

25. KOJA NAS NE SPREČAVA DA RAZMIŠLJAMO O PROMENAMA I DA TEŽIMO PROMENAMA! MUDRO I STRPLJIVO!

26. Već sam spominjao Klinta Istvuda, tj. likove iz nekih filmova u kojima glumi, koji nam može biti kao neki vid slikovitog obrasca. Na primer: ta razlika u reakcijama. U nekom filmu u jednoj sceni on vodi nekog „lika“, vezanog, ovaj, sav nervozan, besni, psuje, guši se od besa, itd. Onda se kasnije situacija izmeni: njega taj „lik“ vuče po pustinji, Klintu (liku koji glumi) ispucale usne od sunca i žeđi, ali – on je smiren i pomiren (koliko se to u takvim baš graničnim situacijama može biti), vidi da nema kud, do da trpi. Pa i on preokrene beznadežnu situaciju, itd.

27. SUŠTINA JE U IDEJNOJ ILI KONCEPTUALNOJ BORBI, koja se već u ovom smislu ili domenu i ne može nazvati borbom, ali – kako nemamo neograničen fond reči na raspolaganju, možemo koristiti i taj izraz. Ali – suštinska razlika je jasna: OVA „BORBA“ JE U SMISLU – NADMUDRIVANJA, ili u smislu ISTRAJNE MISAONE TEŽNJE POSTAVLJENIM CILJEVIMA. Naravno, uz preduzimanje praktičnih koraka tamo gde su oni mogući, ali – psihološka baza ostaje ista i u tom slučaju (pomirenost i Distanca).

28. Ovakav tip „borbe“ na izvođenju promena deluje u startu kao neefikasan, bezizgledan, nebulozan… Ali, KUMULATIVNO, ON DAJE EFEKTE.

29. NAJPRE U DOMENU NAŠE LIČNE STABILNOSTI, psihofizičke i duhovne, a tek ona onda postaje ZAHVALNA BAZA za dalji rad na promenama.

30. Da, uz značaj Distance! Toliko toga smo prinuđeni da radimo u ovom surovom KPZ-ambijentu. Masovno imamo takoreći bez izuzetka prisutna dva stava: a) ili se ZDUŠNO u to uključujemo, shvatajući te iznuđenosti kao „prirodne pojave“, kao deo normalnog društvenog funkcionisanja; b) ili shvatamo svoju izrabljenost, pa imamo odbojnost, u jačem smislu: bunt, itd, ali, kako ne možemo ništa da menjamo, nekako „idemo dalje“.

31. Distanca znači da nastojimo da radimo to što moramo u okvirima neke NUŽNE KOREKTNOSTI, ako ima mogućnosti za eskiviranja i otaljavanja, a bez posledica po nas, naravno da svaku takvu priliku treba da koristimo, ali – u takve aktivnosti ne upuštamo se zdušno, jasno nam je da su te iznuđenosti u funkciji našeg podjarmljivanja i iscrpljivanja. Ovo angažovanje bez zdušnog prihvatanja već nas, koliko je to moguće, obezbeđuje od jačeg iscrpljivanja.

32. I, naravno, uz sve to, povrh svega toga, mi težimo na idejnom planu promenama kojima težimo.

33. Mogao bih, ali to bi ovde bilo suvišno, da i malo opširnije pripovedam kako se meni lično ovaj mehanizam pokazao i dokazao kao efikasan.

34. Na poslu sam, jednom od onih na kojem ste zatrpani svakakvim glupostima, formalizmima, da se u čudu, kada toga postanete svesni, zapitate: zar je moguće da se sistem koji čine svesna bića može na tome zasnivati.

35. Kako sam tih pozadina postajao svestan, tako se u meni javljao otpor, bunt, ne baš bes, ipak mi takve reakcije nisu nekako „u prirodi“, ali – radilo se o tom sektoru. Taj tihi bunt se ispoljavao u svakoj situaciji sa nekim novim formalističkim zaglupljujućim nametima. A njih je u zaglupljujućem obrazovnom sistemu – koliko ti duša hoće. I, kao za inat, A ŠTO JE JEDNA PROVERLJIVA ZAKONOMERNOST, ŠTO SU ME TE GLUPOSTI VIŠE NERVIRALE, TO SU ME VIŠE SNALAZILE.

36. U jednoj fazi su se moje buntovne reakcije prelile u tekstove na pedagoškom blogu, to je otprilike sam početak tog bloga. Jeste u tom slučaju u pitanju idejna borba, ali – KADA JE NABOJ PSIHOLOŠKA BAZA, onda se ne radi o čistoj konceptualnoj „borbi“. Onda sam u toj fazi zapadao u neke probleme koji su se preko bloga prelili na samu radnu poziciju.

37. Kako sam se, na osnovu ovih svojih duhovnih istraživanja i „nalaza“ polako „prestrojavao“ na instrument koji je iskazan u naslovu: TAKO JE NA MINI-ČUDESAN NAČIN sve počelo da se menja. Jesam ja još uvek na istoj radnoj poziciji u okviru anahronog i konzervativnog sistema, ali – nekako mi, bar za sada, polazi za rukom da i najkomplikovanije zahteve otaljavam nekako sa priličnom lakoćom, što, naravno, omogućava i moju ličnu veću stabilnost (mada je ona složeniji fenomen, uslovljavaju je brojni faktori). Naravno da ne ispadam kao neko ko se, daleko bilo, ističe u svom poslu (jer u tu priču zbog opisane Distance nikako ne mogu da upadnem), ali je pozicija takva da ispadam, posebno po rečima nadređenih, efikasniji od mnogih koji se na ovoj istoj radnoj poziciji baš zdušno zalažu i veruju u vrednosti i efektivnost ovakvog sistema. Zaključno sa jednom od poslednjih izjava nadređenih (a te izjave imaju smisla, čak vrednost za mene, kao odraz toga kako drugi vide ospoljenje promene o kojoj sam pisao): da ja očigledno neke od aktivnosti koje su u sklopu ovog posla – baš obavljam sa ljubavlju.

38. Da mi nije jasan ceo ovaj splet „stvari“ koje sam objasnio: imao bih prava da smatram kako mi se rugaju.

49. Naravno, i Distanca i razvojno usmerena pomirenost su suštinski povezani sa Ravnotežom. Potpuno je beskorisno da mi iskažemo svoje jasno opredeljenje: „Hoću da imam stav pomirenosti i Distancu, i hoću da uz njih, sa njima, težim promenama uslova u kojima sam i ličnom razvoju“, a da pritom nismo ni blizu kakve-takve Ravnoteže. Sa neravnotežom takoreći normalno je i prirodno da smo daleko od Distance i zdrave pomirenosti. Van Ravnoteže, zavisno od karakterne stukture i mnogih drugih faktora: i snižen nam je prag tolerancije, možemo da planemo često i bez jačeg povoda (ništa tu od Distance i pomirenosti), naravno da ćemo buntovnije reagovati na ono što nas snalazi, na gušenja, čak dosađivanja koja nam drugi „priređuju“, itd. Dakle, Ravnoteža kao conditio sine qua non za Distancu i za zdravu pomirenost, a priča o Ravnoteži se ovde rasteže na mnogim mestima u mnogim tekstovima.


1. Tim zanimljivije što meni, bar za sada, da kucnem u drvo pored tastature, stabilnost (zahvaljujući Metodologiji o kojoj ovde pišem) sve više polazi za rukom. U tome i jeste duhovni fazon našeg doba: naći Metodologiju (i premnjivati je, naravno) pomoću koje ćemo najbezbolnije što je moguće proći kroz očišćujući duhovno-mentalni proces, i pomoću koje ćemo dopeljati (dovući se) do svog platoa hronične stabilnosti. Onda dolazi rad na našem reprogramiranju, na aktiviranju naših zaturenih moći, itd.

2. Naravno, šala u naslovu (za one koji se prepoznaju u naslovu – crni humor), ali, kao i mnoge šale – nosi naslov u sebi i neku istinu.

3. „Sve većem broju ljudi“ – naravno da nema načina da se to izmeri statistički, objektivnije.

4. Oslanjamo se na metafizičku i psihološku pronicljivost, i na fenomenološke „preseke“, pa… ukoliko su nam dobri i pouzdani, možda se vremenom pokaže kako su sadašnje procene preko njih dobijene dosta pouzdane.

5. Povod je razgovor sa nekoliko mladih ljudi, što srednjoškolaca, što studenata. Naravno da su mi njihovi ne-uspesi u školovanju potpuno irelevantni, u ovakvim razgovorima nastojim da doprem, na obostranu spoznajnu korist, do njihovog psihološkog ili stanja svesti, a povezujući ih sa širim metafizičkim i obrazovnim dešavanjima.

6. Skoro da postoji nekakvo prećutno saglasje: nekakva „težina“ ili neka, ako ne baš teška, a ono teža stanja, kao da se nekako malaksava, kao da jača nekakva haotičnost, u njima i oko njih, tj. oko svih nas. U odnosu na prethodnu i na prethodne godine.

7. Da zaobiđemo konkretnije opise simptoma i situacija, u njihovom slučaju oni su prvenstveno vezani za njihov „radni“ kontekst: za učenje, odgovaranja i dobijanje ocena, polaganje ispita, itd. Jasno je: radni i društveni konteksti su u interakciji sa našim stanjima.

8. Naravno da na osnovu ovakvog razgovora ne mislim da se može iole konstatovati „rasprostranjenost“ (ima li „epidemije“ ili ne) „težine“ kod ljudi. Sigurno je da to jeste dosta rasprostranjeno (valjda enormna povećavanja količine konzumiranih antidepresiva ili lekova „za smirenje“ daju čak i nekakve objektivnije indicije), ali ne znamo koliko. Nezavisno od statistike, mi možemo ova dešavanja da malo osvetlimo fenomenološki.

9. Nezavisno od toga šta su uzroci, koji su nam za sada enigma: Entropija, pojačana davljenja od strane Gospodara Zemlje (u tom slučaju bi se narodska fraza iz naslova, „hvala Bogu“, mogla doslovno shvatiti), frekvencijska ometanja, a možda i sve skupa u paketu, i dodatno gratis još poneki faktor.

10. Teška ili teža stanja jesu povezana sa Energijom, sa našom energetikom. Čovek pun Energije ne može da se oseća teško, klonulo, nemoćno.

11. Ako bi se radilo o širem zamahu (bar na jednom prostoru, zemaljskom regionu, možda probno), onda bi šira pojava „težine“ i pada energetike BILI DOBAR PROCES.

12. Šta se dešava kada ljudi PUNI ENERGIJE tu Energiju neštedimice ulažu u KPZ-Iluziju, u iluzije i sveprisutne gluposti ovog sveta? KPZ-ILUZIJA, ILUZIJE I GLUPOSTI UMNOŽAVAJU SE, OJAČAVAJU DO MERE TOTALNOG UPIJANJA SVESTI LJUDI, tako da počinju, ne baš beznačajni paradoks, da dominiraju ljudima kao svojim kreatorima.

13. Usputni, sitni, beznačajni primer: ovaj poslednji “šov“, „Farma“ li je, „Zadruga“ li je, tako nešto. Ne da ih nisam pratio, nego ni televiziju ne gledam. Ali, povremeno sam bacao poneki pogled na njih, pri prolazu kroz sobu u kojoj su oni prilježno gledani. Eto u tom „šovu“, i u vezi sa njim, malog primera: a) težine kod ljudi (učesnika) koji su kao zombirani (jeste to usled zatvorenosti, ali – na ekstremima se fenomen čistije uočava); b) primer ulaganja enormne količine Energije u KPZ-gluposti (i onih koji učestvuju, i onih koji ih masovno prate, i količina uloženog novca, novac kao prljavi okvirni ekvivalent za Energiju, koji je mogao da se uloži u milion puta pametnije svrhe, tj. ova svrha sa „šovom“ nema ni zrnca pameti, itd.).

14. Da se, usput, razumemo… Metafizički posmatrano: „Farma“, „Zadruga“, ili takozvani kuluturni ili kulturološki događaji – suštinskih razlika nema (tek toliko da se nad prethodnim stavom ne osmehuju superiorno intelektualni elitisti). Sve je to kuhinja istih KPZ-zamajavanja. Kultura bi zaista MOGLA da ima drugačiji smisao i misiju, kao i umetnosti, ali – u postojećem KPZ-ambijentu obesmišljeni su koliko i „Farma“, „Zadruga“ i drugi „nedostojni“ sadržaji.

15. Pad energetike koči ljude u angažovanju. Navodi na životne prioritete. Navodi, POTENCIJALNO, na druge životne sektore, van iluzija i gluposti.

16. U tom smislu je (crna) šala iz naslova: što se ljudi masovnije teže osećaju (što se ne odnosi na bolesti, već na psihološka i stanja svesti) i sa manje Energije, TO BOLJE PO NJIH, tj. po njihovu dušu, a preko nje po telo-um- duh. U smislu u kojem „težina“ može da bude začetak preobražajnih procesa.

17. Već sam navodio Lazarevljeve prognoze budućih planetarnih dešavanja, a koje proizilaze iz procene energetike čovečanstva. Na delu je širok zamah pada energetike kod ljudi i neki teški dubinski procesi. „Prestrojiti“ se sa tim dešavanjima znači NE BORITI SE PROTIV KOČENJA KOJA NAM PAD ENERGETIKE IZAZIVA.

18. Ne boriti se da se sa nesmanjenim intenzitetom ulaže Energija u sve i svašta, Energija koje imamo manje na raspolaganju nego nekada.

19. Po Lazarevljevim procenama: tek 1% zemaljskog stanovništva će moći i umeti da preživi ovaj široki nevidljivi proces. S obzirom na duboku nesvesnost ljudi koji čine masu čovečanstva – procena sigurno nije nerealna. S tim što je ona vezana za nešto dugoročnija planetarna dešavanja. Prvi veći talas tih promena on očekuje za 2020. godinu.

20. Da iz naslova izvedemo i jedan paradoks: što se u ovim vremenima ljudi bolje i energičnije osećaju – TO GORE PO NJIH. Jer to znači da štetna iscrpljivanja preko kojih se naprežu da što bolje i kao da nema energetskih problema funkcionišu – urušavaju ih kao bića.

21. Kod onih koji konstatuju „težinu“, pad energetike, slabosti, itd – znači da su se aktivirali mehanizmi koji ih koče u rasipanju Energije koje nemaju dovoljno na raspolaganju.

22. Naravno, sve ovo nije dovoljno samo po sebi.

23. „Pun pogodak“ je da se nakon konstatovanja ovih poteškoća najpre malo počne zalaziti u pozadine svih ovih dešavanja, da se odškrine svest za tu vrstu interesovanja.

24. A onda da se počne posezati i za SPASONOSNOM METODOLOGIJOM, kojom se telo-um-duh čiste od loših programa i sadržaja, a potom polako i izdižu na viši nivo funkcikonisanja.

25. Više opuštanja je tu samo urgentni postupak, ali – nedovoljan sam po sebi za takvu „misiju“ u vezi sa našim preobražajem.


1. Jedna od iluzija stare-postojeće duhovne paradigme je predstava o opštem svakodnevnom energetskom kontinuitetu i stabilnosti. U smislu kontinuiteta i stabilnosti napajanja električnih potrošača u domaćinstvu: nema variranja u prilivu energije i u naponu.

2. Mi osećamo, u ovim vremenima svakako sve više nas, na razne načine, svakodnevna variranja svoje energetike, ali ga pripisujemo onome što vidimo oko sebe, od maltene komičnog povezivanja energetike i psihološkog stanja sa meteorološkim promenama, preko uticaja zamora i poslova koje radimo, do kontakata sa drugima, čak i da nismo u nekim duhovnim rezonima, shvatamo kako nas razni kontakti i razgovori mogu iscrpljivati ili (ređe) nadahnjivati, dakle, uticati na našu energetiku.

3. Dakle, po staroj-postojećoj duhovnoj paradigmi: mi imamo jednu vanjsku, kao čovečanstvo, stabilnost u snabdevanju Energijom, nema tu nikakvih faktora ili Faktora koji takvo snabdevanje ometaju ili na njega na određene načine utiču. U takvim rezonovanjima, dodatno, sa priključivanjima na neke duhovne metode (molitve, meditacija, itd.) imamo još i dodatne prilive Energije ili obezbeđenu stabilnost u energetskom snabdevanju.

4. Nova duhovna paradigma ne isključuje faktore uticaja na našu energetiku, koji su nabrojani u tački 2. Ali sličnu dinamiku ili dijalektiku energetskih dešavanja proširuje na spoljašnju perspektivu, na perspektivu snabdevanja celog čovečanstva Energijom. Ili bar selektivno: na pojedine zemaljske zone. Pa naša svakodnevna variranja u energetici vezuje i za ta šira energetska dešavanja.

5. Kada se vladamo po formuli Ravnoteže, ili po modelu koji joj je blizu, pošto teško da možemo reći da je imamo pouzdano otkrivenu, onda vrlo jasno razlučujemo dva naznačena posebna sloja ili domena energetskih dešavanja: a) onog iz naših aktivnosti i interakcija; b) onog šireg, u energetskim dešavanjima kojima je podvrgnuto celo čovečanstvo ili pojedine zone čovečanstva.

6. Dakle, u stanju „korespodencije“ sa Ravnotežom jasno uočavamo faze, dnevne, ili koje traju po dan-dva, više dana, u kojima imamo nekakvu energizovanost, ili u kojima, češće i više, imamo energetska gušenja, pritiske, osećaje težine, iscrpljenosti, itd,  a koji potiču iz širih energetskih dešavanja kojima je podvrgnuto čovečanstvo. Sa malo istančanijim sluhom to možemo bar u nekoj meri da pratimo i kod drugih, po njihovoj ne-energizovanosti ili raspoloženju.

7. Što smo u dubljoj neravnoteži – to loša ova šira energetska dešavanja, njihova variranja, imaju jače odjeke u nama, te nam uzročnici iz našeg okruženja teže padaju. Na primer: kada naiđe faza teških širih energetskih dešavanja i uticaja – nepodnošljiva nam dođu i neka sitnija energetska iscrpljivanja iz interakcija sa drugima, ono što u slabijim lošim širim energetskim uticajima lakše podnosimo.

8. „Dosluh“ sa Ravnotežom je uslov da ove uticaje i energetska dešavanja jasnije razlučujemo, te da iskoračimo iz igre pripisivanja svega samo onome što vidimo oko sebe, onome što radimo i interakcijama u kojima smo.

9. A o kakvim se to širim energetskim dešavanjima radi – nikako ne možemo znati, da izmišljamo pretpostavke možemo do sutra. Jedino nam je jasno da se radi o izuzetno teškim, opasnim, zloslutnim energetskim dešavanjima, takođe nam je jasno da nema naznaka da će skoro viši Faktori koji utiču na ovu širu energetiku početi da deluju u našu korist.

10. Ljudi koji su daleko od sebe, svejedno da li su van duhovnosti ili su u njoj, robovanje iluzijama je podjednako „učinkovito“, teško da nešto od ovoga teškog uopšte i konstatuju. U „ljutoj“ fokusiranosti na iluzije i iluzorne vrednosti – bilo šta od teških realnih energetskih dešavanja ostaje ispod praga svesti i svenog konstatovanja.

11. Dakle, ne znamo šta se to radi sa energetikom čovečanstva, ne vidimo dalje od zidova Karantina-Pakla-Zatvora. Ovde, u ovim tekstovima, navikli smo već da loša dešavanja pripisujemo svojm dragim bogovima-Parazitima, pa da ih ne uskratimo za tu počast i ovog puta. Njihovih prstiju u svemu ovome svakako da mora biti, sve dok smo podvrgnuti ovakvom možda kosmički neviđenom psihofizičkom i duhovnom maltretiranju – njih kao krivce ili uzročnike ne možemo da mimoilazimo, sve i da hoćemo.

12. Međutim, možda dodatno, uz njih, postoje i neka dešavanja, neki uticaji koji su iz šireg dijapazona od ovog za nas šireg kojem pripadaju naši bogovi-Paraziti. Postavka koja je sa logikom prethodne priče o planetarnom Palimpsestu: možda se uticaji bogova-Parazita prepliću sa nekim od njih širim uticajima koji se tiču širekosmičkih faza i ciklusa, a po kojima kreće drugačija od dosadašnje energetika, drugačiji vidovi „distribucije“ Energije, drugačiji „naponi“, itd.

13. Kako su bogovi-Paraziti naši makrokosmosi, njihova stanja se prelivaju i na nas, kao čovečanstvo. Ako se mi ovako vanredno teško osećamo – možda ni njima ne cvetaju energetske ruže. Te eto mogućih uzročnika u faznosti naše energetske svakodnevice. Naše muke sa Energijom, variranja naše energetike (u delu koji nije iz one „oko nas“-zone) – možda su muke sa energetikom naših bogova-Parazita. Jer su, MOŽDA, ONI prisiljeni na promene na koje im se ne kreće, jer su se suviše uživeli u iluziju apsoluta i u ulogu Parazita.

14. Ovo je samo pretpostavka, nezavisno od nje ostaju činjenice: a) da imamo i uzročnike i uticaje na variranja naše energetike koji su širi od našeg uobičajenog viđenja samo poslova, kontakata sa drugima, zdravstvenog stanja, meteoroloških promena, itd; b) zona Ravnoteže nam je spasonosna oaza, koja ne znači da ćemo mi lepršati dok drugi padaju, ali svakako znači da nas ni ona šira ni naša uža energetska dešavanja neće „izbacivati iz koloseka“. A u toj zoni ili iz te zone lakše i sa manje ometanja možemo delovati na promenama, ako smo za njih opredeljeni…