Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: sistemsko programiranje

Ilustracija za ne-svesnost programiranosti

1.

TAKOZVANO stručno usavršavanje.

Dodatna komedija gratis: stručno SAMOUSAVRŠAVANJE.

Najviše i najgadnije u obrazovanju.

Ali i u zdravstvu. (Za ostale oblasti ne znam.)

2.

Najpre: kao primer sistemskih DISTORZIJA.

I stručno usavršavanje i samousavršavanje zaista jesu potrebni.

Ne treba ni objašnjavati zašto.

Ali kada tu potrebu iskrivite uzduž i popreko, dobijate opako programiranje ljudi, tj. zaposlenih u ovim „sektorima“.

Te ono što treba da je NAPREDOVANJE ispada kao: KOČENJE I NAZADOVANJE.

Takođe i kao totalno neefektivno energetsko iscrpljivanje.

3.

Da ne zalazim u specifične detalje.

Oni su za zaposlene u ovim profesijama.

Tek samo neke naznake ili akcenti, koliko da i oni koji nisu u ovim profesijama imaju predstavu o čemu se radi.

4.

U konceptu stručnog usavršavanja (da se zadržim na obrazovanju, jer ga znam „kao zlu paru“) podmuklo se mešaju: STRUČNO INFORMISANJE I STRUČNO USAVRŠAVANJE.

5.

I laiku je jasno da stručno usavršavanje znači POMAKE NA BOLJE, poboljšanja:

– u stavovima,

– u rezonovanju u okviru profesije,

– u načinu rada, itd.

6.

Sveti oslonac zvaničnog koncepta TZV. stručnog usavršavanja (u obrazovanju) su: TZV. STRUČNI SEMINARI.

(Uvek koristim dopunsku odrednicu „TZV.“, jer je sve to kaobajagi, u pravom smislu – zamajavanje, te bi ispravniji izraz, kad bismo hteli stvari nazvati pravim imenom, bio – stručno ZAMAJAVANJE.)

Na šta se oni svode?

Na prezentovanje informacija o tome kako bolje raditi.

I tu se stavlja znak jednakosti:

– imati „u posedu“ informacije o tome kako raditi bolje,

– po njihovom ispada da je isto što i raditi bolje.

7.

Pa je u skladu sa tom sistemskom glupošću propisano da nastavnici moraju imati 120 sati TZV. eksternog stručnog usavršavanja za pet godina.

Te plus svake godine po četrdesetak sati TZV. internog usavršavanja.

Sa celom tom sumom: smatra se – ispadaš usavršen do neba! Da te majka rođena toliko usavršenog ne može prepoznati!

A ono u realnosti, svim tim sistemskim zamajavanjima u prkos – obrazovanje: tone li, tone!

8.

A šta uistinu biva sa tim informacijama?

A) U jednom slučaju: na jedno uvo uđu, na drugo izađu. Posebno kada su seminari dosadni (što se vrlo često dešava), kada nema ni minimalnog interesovanja za sadržaje, kada učesnici osećaju da su ono što ime se priča teoretičarske prazne priče ili nebuloze, itd.

B) I one koje se nekako zapamte: „izvetre“ već za mesec dana, da ne govorimo o godinu dana i više.

Te se ljudi više i ne sećaju na kojim su seminarima bili, a kamoli da su nešto od onoga što su tamo tobože saznali – „zadržali“ i primenili.

Ilustracije…

Koleginica koja radi u dvema školama zove svoju koleginicu.

Treba da se prijavi za neki seminar, ali se ne seća da li su u drugoj školi već imali taj seminar.

 Pa sledi njihovo komično ubeđivanje: jesu imale – nisu imale.

U drugoj školi, kada je trebalo da se ispune obrasci sa seminarima na kojima su nastavnici bili u toku prethodne godine, stručni saradnik je morao da ispiše koje su to uopšte i seminare imali.

9.

Da ne zalazimo dublje u ovu užestručnu temu…

Između ostalog – ovakav sistemski nakaradan koncept se zasniva i na TOTALNOM NEPOZNAVANJU PSIHOLOGIJE LJUDI, tzv. ljudske prirode.

Ne zna se, ili se previđa iz interesa (jer tzv. stručni seminari su i sistemski vid „tezgarenja“), da se promene, uopšteno, kod ljudi izvode STRAŠNO TEŠKO.

Promene: stavova, načina razmišljanja, načina rada…

To je savršeno jasno i svakome ko je pokušavao bilo kada da bilo šta, čak sasvim „bezazleno“ i sitno, kod sebe promeni (neku naviku, a tek neki psihološki mehanizam).

Nisu promene baš sasvim neizvodljive, ali ne ni onako olako izvodljive kao što neznajše iz Ministarstva prosvete misle.

10.

Ovde obrazovni sistem, DAKLE – UOPŠTENO, JEDAN SISTEM, navodi ljude NA KOLEKTIVNU ŠIZOFRENU PERCEPCIJU.

„Budi pet, deset, sto sati na (tzv.) stručnim seminarima – to će te usavršiti, ti ćeš postajati profesionalno sve bolji i bolji.“

I vi vidite, vi na svakom koraku možete da se uverite: da ovo NAVOĐENJE NA ŠIZOFRENU PERCEPCIJU ZAISTA „RADI“.

Neverovatno radi.

Ljudi ne odmeravaju da li se i šta „POMAKLO“ u njima, kod njih, u njihovom radu, u efektima njihovog rada, već govore – O DOBRIM SEMINARIMA, O KORISNIM SEMINARIMA, O SEMINARIMA NA KOJIMA SU DOSTA TOGA KORISNOG SAZNALI, ITD.

Oni koji su bili na većem broju seminara smatraju se stručno usavršenijima od onih sa manjim brojem seminara. (Maltene kao u Domanovićevoj „Dangi“: hvale se kome je udaren veći broj žigova.)

11.

Ovde odlično dolazi ono što je Cane Partibrejkers rekao za vernike (sa malo izmenjenim težištem njegove izjave):

– Odeš u crkvu, OTRPIŠ LITURGIJU, i misliš da si vernik.

Tako ovde:

– odeš na (tzv.) stručni seminar, OTRPIŠ ga, i misliš da si se usavršio.

12.

I jedan lični „doživljaj“…

Dok sam mislio da mogu nešto, nekako da pomognem da dođe do nekih promena u obrazovanju, izučavao sam nekoliko godina baš posvećeno pedagošku literaturu.

I pisao i neke tzv. stručne radove.

Ta moja saznanja (ima nekih 20-30% ideja u toj literaturi koje nisu akademske nebuloze), povezana sa mojim kritičkim promišljanjem, sa praćenjem dešavanja u praksi, sa mojim ličnim isprobavanjem svega dobrog što sam tamo našao – vidno su menjali moju percepciju, moje pedagoške nazore, itd. Dakle, ispadali su u pravom smislu kao stručno (samo)usavršavanje.

Nasuprot tome – ni na jednom (BUKVALNO NI NA JEDNOM!) (tzv.) stručnom seminaru na kojem sam MORAO da budem, koji sam, BUKVALNO morao da OTRPIM, nisam saznao NITI NEŠTO NOVO, NITI NEŠTO KORISNO.

Isključivao sam se na njima iz svih rasprava i samo gledao da mi vreme prođe, vrlo često uz šaljiva poigravanja (pa su, da se pohvalim nečim, u stvari, potpuno nebitnim) kolege (tačnije, koleginice) volele kada sam na seminaru, jer im je tada zabavnije. (A već i to govori koliko su im seminari sami po sebi privlačni!)

I može se zamisliti frapiranost učesnika i izvođača jednog od poslednjih seminara (na kojem sam bio), a na kojem je trebalo da učesnici pojedinačno kažu: koji je njihov motiv da dođu na seminar i šta su ovde korisno naučili, na šta sam odgovorio (otprilike): ovde ništa novo ni korisno nisam čuo, a došao sam („da budem iskren“) zbog broja sati, jer je Ministartsvo propisalo da moramo imati određeni broj sati tih seminara.

13.

Svoj doživljaj nisam naveo zato što mi je zanimljivo da se hvalim (a čime da se hvalim, kad sam još uvek zarobljenik tog sistema?!), već da bih dao ilustraciju za razliku pozicija nesvesnosti i svesnosti neke zarobljenosti ili navođenja na programiranosti.

Onaj ko nije svestan programiranja: upinje se da sve zahteve (bilo kojeg) sistema zdušno ispunjava, NALAZEĆI IM SMISAO I OPRAVDANJE.

U drugom (mom) slučaju: postoji puna ili bar prilična svest o sistemskom indoktriniranju i sluđivanju.

Iz te svesnosti proizilaze (unutrašnja, ali i spoljašnja, gde se može) DISTANCA I OTALJAVANJE.

Da ne objašnjavam posebno, valjda je razlika svakome jasna:

– između ulaganja Energije kada nešto zdušno posvećeni radimo,

– i kada sa zdravom Distancom samo otaljavamo il OTRPIMO.