Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: satsang

1.

Zanimljivo bi svakako bilo malo detaljnije se pozabaviti

„biserima“ Papađija i Muđija, kao nasumice odabranih

predstavnika savremenih duhovnih nazora i strujanja.

Ali, postojeća energetska zona mi to ne dozvoljava.

Dodatno što moram dati „šansu“ sopstevnim uvidima,

te mi je luksuz da raspetljavam tuđe, otkrivam im distorzije.

U ove i još „par“ osvrta na naše savremenike upuštam se –

tek da pokažem na nasumičnim izborima duhovnih nazora

savremenika – neprihvatljivosti koje „stavljaju pod pitanje“

postojeće-propadajuću, a opšteprihvaćenu duhovnu paradigmu.

2.

Jedan od njihovih, i ne samo njihovih, već istočnjačkih,

duhovnih imperativa: isključiti um, da bi se došlo do bića.

Um nam je štetan, stvara maglu i projekcije, brana ka biću.

Um kreira ubeđenja, predrasude, stavove, sve sputavajuće,

što čoveka onemogućuje da dođe do sebe, do svog bića.

Te po ovome ispada: kada se to odbaci – čovek se oslobađa.

3.

Indikativna ilustracija: Papađijevo vođenje do unutrašnjosti –

žene koja počinje da se smeje „kao luda“ (posebna priča).

On stalno ponavlja: „Ne mrdaj!“, tj. ne kreći se, opusti se.

Primarno „nekretanje“: „Neka tvoj intelekt takođe ne ‘mrda’“.

On joj jezikom daje direktive kako da isključi svoj um.

Jezik je odraz misli i mišljenja, a odnosi se na ukidanje misli.

Ona sama čuje jezik, koji takođe provocira misli kod nje.

I ona treba da svojim mislima same svoje misli ukine,

 da ih nadiđe, „prevaziđe“, da zaustavi proces mišljenja,

da bi doprla u svoju unutrašnjost, gde je čeka njeno biće.

Kada joj nastupi histerični smeh, on je srećan i ohrabruje:

„To je dobro, to je blaženstvo, radost, sloboda, prosvetljenje“.

4.

O kakvoj distorziji se radi u ovoj istočnjačkoj igrariji?

O naopačke postavljenim funkcijama uma i mišlejnja.

Um i mišljenje su nam loši, po nas štetni gospodari.

Ali mogu da nam budu, ako smo vešti, odlične sluge.

U haosu postojećeg modela našeg funkcionisanja –

tačno je da nam i um haotično funkcioniše, zaista –

najčešće radeći na našu štetu, a da to i ne znamo.

Ako su nam već neki Moćni, Zlonamerni i Vešti

iskrivili sve to što su u nama i u našem mišljenju –

iskrivili, ne znači da je rešenje da sve to „amputiramo“,

već da nađemo načine da ispravimo i stavimo u funkciju.

Već i sada ima situacija u kojima možemo da naslutimo –

koliko nam je um moćan, i koliko tek može da bude.

Tragajmo za tim, a ne za metodama „atrofiranja“.

5.

Um i mišljenje kao smetnje da dopremo do bića i Bića.

Jeste to tačno dok nam um razdešeno funkcioniše.

Ali nikako ne može da bude tačno u suprotnom slučaju:

kada funkcionisanje uma dovedemo u red, harmonizujemo.

Baš naprotiv: takav moćan um je „eksponent“ bića/Bića,

on omogućuje realizaciju bića/Bića u fizičkoj ravni.

6.

Jedan od satsanga – Muđijevo posebno naglašavanje:

ući u unutrašnjost, u tišinu, u blaženstvo bića/Bića.

Podrazumevani metod: isključivanjem uma i misli.

Da li je Muđi u biću/Biću dok daje takva objašnjenja?

Teško da jeste, jer on pomoću uma i mišljenja to daje.

Ako je blaženstvo biti u bezmisaonosti bića/Bića –

što uopšte drži satsange, koji se mogu držati jedino –

pomoću jezika i uma, mišljenja, pomoću kontakata,

koji opet i opet znače angažovanje jezika i mišljenja?!

Nego ima potrebu da misli i govori, da deluje u ovoj ravni.

Kako god da se okrene – podvale sa satsang-modelom.

7.

A i šta znači: utišati um i ući u sopstveno biće/Biće?

Umom se sledi koncept uma za zalaženje u tu „zonu“.

Um postavlja cilj: ući u svoju tišinu, ući u biće/Biće.

Ali, taj isti um u vezi sa ciljevima se vezuje za slike.

Ako ne baš za jasnije slike, a ono za jasnije predstave.

Kako ću ja da znam da sam dospeo baš u biće/Biće?!

Ja treba da verujem gospodinu Muđiju i sličnima mu –

da primena procedure koja vodi ka biću daje rezultate –

baš onakve kakve oni opisuju. Treba samo da im verujem,

a da pritom nemam opipljivije orijentire – gde sam.

Da li sam ja to baš u biću/Biću, ili u nekakvom stanju,

psihološkom, koje je samo jedno od psiholoških stanja,

u koje se zalazi isključivanjem misli, a ne neka mistika,

sa bićem/Bićem i nekim specijalnim stanjima svesti.

8.

Histerični plač ili, češće, smeh, koji često spopadaju –

na satsanzima ljude vođene do tišine uma i do bića.

Pri čemu se očigledno satsang-vodiči tope od miline.

Kao: eto efekta, eto POKAZATELJA efektivnosti

cele procedure i metodologije koju propovedaju.

Pri čemu trezvenoj osobi, dok sve to posmatra,

ljudi, koje snalazi takva histerija, deluju žalosno,

toliko da je neke od snimaka izliva tih „buđenja“ –

teško, mučno odgledati do kraja. A tek diviti se…!

9.

Misterija tih histerija, u stvari, ima sasvim jasno –

psihološko, tačnije – sociopsihološko objašnjenje.

Situacija u kojoj je grupa ili masa „podešena“ –

na određeni tip doživljaja, sa određenom sinergijom.

Od balkanskih svadbi do nekih velikih svečanosti.

Atmosfera u takvim situacijama „ponese“ svakoga.

U ovom našem slučaju – ljudi dolaze na satsange:

– za koje znaju da sami po sebi znače „biti blizu“,

„blizu Boga“, preko posrednika satsang-vodiča,

kao osobe sa specijalnim duhovnim postignućima;

– i ljudi takođe znaju da se na takvim satsanzima

dešavaju mala ili veća čuda, otkrovenja, „buđenja“…

Te misterije sa histeričnim plačem ili smehom nema.

10.

Da napravimo neke poveznice svega ovog sa nama,

tj. sa ponečim od ideja i metodologije ovde na blogu.

Unutrašnja tišina ili isključivanje misli nisu nešto –

što se postiže direktivama ili usmerenjima samog uma.

Bilo da nas tuđi um u tome usmerava ili mi sami.

Tako što se KAO CILJ postave tišina uma i ostalo.

Takva postignuća samo mogu biti, ako se ne igramo,

posledice procesa koje mi pokrenemo u sebi, ali –

čije tokove ne možemo znati, ni tokove, ni ishode,

niti vremensku dinamiku: tada i tada će biti nešto.

A sve to „na okupu“ imamo primenom opuštanja –

koje nam je ovde jedno od metodoloških uporišta:

dubinsko ili ležeće opuštanje, a u sklopu Ravnoteže.

11.

Prva je „stvar“ sa pokretanjem ovakvog procesa:

silazak u sopstveni pakao, suočavanje sa jezom –

svega onoga što nosimo u sebi, u „dimenzijama“

koje su nam ispod „vidljivosti“ i kontrole svesti.

Tek sa razgradnjom tih energija i programa –

može nam nastupati ta prijatna bezmisaonost.

Ali ne kao neko specijalno postignuće po sebi,

kao uzvišeni cilj koji znači kontakat sa bićem.

Već sasvim nemistično – kao naš odmor uma,

odmor od misli, od produkcije ideja, od „kretanja“.

12.

A van toga: ne da suština nije u bezmisaonosti,

već naprotiv: u spoznajnoj i preobražajnoj snazi –

uma, misli, koncepata, sveukupnosti naših napora.

Mi smo bića intencionalnosti, kao što je isticano,

i ne možemo normalno funkcionisati i živeti,

ako je slamanjem vodimo gašenju i atrofiranju,

radi neke maglovite mistike uranjanja u biće.

13.

Poznati istočnjački ideal: prijatnost bezmisaonosti.

U redu je on, nesporna je ta prijatnost, „ima nečeg“.

Ali…! Što ne bismo govorili i o drugoj prijatnosti:

o prijatnosti misaonih tokova, o nizanju naših misli –

koje su uzvišene, nadahnjujuće, ispunjavajuće…?!

 


1. Nesvesne duhovne podvaldžije.

Drevna duhovna dela su diktirali bogovi Paraziti-Zlotvori.

Diktirali: bukvalno ili u prenosnom smislu, direktno ili indirektno.

Podvale u ovim delima su smišljene, podmukle, otrovne.

Kod savremenijih (poslednji vek-vek i po) duhovnjaka priča je drugačija.

Najpre, ima onih koji su otvoreno na antirazvojnom kursu.

Ili na strani „sila Tame“.

Na primer: A. Krouli.

Većina ostalih su smatrali i izjašnjavali se: da deluju na duhovno-razvojnom kursu.

Međutim, priča je zamršena.

A i čik da neko nađe jednostavnu duhovnu priču u našim KPZ-zamršenostima!

Neopisivo veštim podvalama bogova Parazita-Zlotvora:

– i savremeniji duhovnjaci su bili voda koju su bogovi Paraziti-Zlotvori navodili na svoju vodenicu.

A sami duhovnjaci su pritom imali punu iluziju delovanja na strani „sila Svetlosti“.

Tj. u duhovno-razvojnom smeru.

Dakle, savremeniji duhovnjaci, oni u rangu naprednijih: nisu svesno želeli da podvaljuju.

Tj. ne žele, ako i danas žive i deluju.

Želeli su (žele) suprotno: da duhovno pomažu ljudima.

Ali, KPZ-Iluzija je bila, i još je, neopisivo moćna.

Toliko moćna, da je hipnotisala i same te duhovnjake.

Čak i one, dakle, koji bi trebalo, kao duhovno napredniji u odnosu na mase: da shvataju KPZ-Iluziju.

Da su rezistentni na nju.

Da je raskrinkavaju, beskompromisno, do kraja!

Dakle, Papađi, Muđi i ostali u dugom nizu tokom ovih oko dvesta godina: jesu želeli dobro ljudima.

A ispadalo je da ih svejedno odvlače (odvlačili su ih) na duhovnu stranputicu.

Da li su oni odgovorni za odvlačenje masa na duhovnu stranputicu?

Da li su odgovorni – jer su masama želeli duhovno dobro?

U delovanjima širokih (širih) razmera – neznanje nas ne oslobađa odgovornosti.

Jer je u pitanju za-vođenje masa.

Kao i u slučaju nastavnika po školama.

2. Satsang kao vid duhovne komunikacije.

Najpre: pitanje efektivnosti satsanga kao vida duhovne komunikacije.

Satsang: vid kontakata sa „publikom“ ili sledbenicima.

Što vidimo i na snimcima Papađijevih i Muđijevih (ali i mnogih drugih duhovnjaka) „nastupa“.

Satsang, koji bi trebalo da je mnogo više od klasičnog držanja predavanja.

Ili dijaloga sa publikom.

Doslovno značenje govori o namerama onih koji drže satsang.

„Biti uvek u društvu sa Bogom“.

Odnosno, drugi su „u društvu sa Bogom“ preko svetaca ili prosvetljenih koji su pred njima, sa kojima komuniciraju.

Sveci ili prosvetljeni „predstavljaju fontanu mudrosti“.

Ako im pristupamo sa stavom učenja – imamo duhovnu korist.

Osmotrimo malo ovaj koncept…

Kontakti sa onima koji su više od nas odmakli na duhovnom putu – nesporno su korisni.

Čak i da ne nabrajmo u kojem sve smislu.

Koncept sa satsangom je ambiciozniji.

Znači uvođenje u „kontakt sa Bogom“, preko prosvetljenog, preko „fontane mudrosti“.

3. „Evo vam mudrosti, ne zanimaju me vaše varijable!“

Ne kažu prosvetljeni satsang-vodiči baš tako, naravno.

Ali, kada kritički zađemo u pozadinu (satsanga): poruka se i tako može iskazati.

Ljudi dolaze sa problemima, nedoumicama, pitanjima.

Sa željama da duhovno napreduju.

Da bismo nekome davali savete u vezi sa problemom koji ga muči (uzmimo samo jedan, mada nema jednog izolovanog) – moramo da dopremo do suštine ili do specifičnosti problema.

Suština ili specifičnost nam se otkrivaju preko mnoštva ličnosnih i životnih varijabli svake osobe.

U čijim „bezbrojnim“ ukrštanjima funkicionišemo i mi, i ljudi oko nas, i sav naš život.

(Da ne ponavljam papagajski, mada je korisno, o neopisivoj složenosti nas samih i našeg života.)

Da bismo do toga doprli – moramo da vodimo dijalog sa tom osobom.

Dijalog – ne pred publikom.

Psiholozi (psihoanalitičari) i psihijatri su u tom smislu mudriji ili napredniji od Muđija i sličnih satsang-vodiča.

Tek na osnovu identifikovanja, shvatanja tih varijabli – mi možemo da sklapamo specifičnu metodološku „slagalicu“.

Koju bi trebalo da primeni onaj ko nam je došao sa problemom.

Umesto toga: satsang-vodiči daju opšte preporuke.

I rešenje za svaki problem „u konačnici“ svedu na određeni set svojih duhovnih načela.

4. Naivnost saveta: „Idi i ne greši više!“

Recept iz Isusove duhovne „kuhinje“.

Kao: objasnim ti u čemu si grešio.

Shvatiš u čemu si grešio.

Ti odeš u život, primenjuješ pravilo koje sam ti dao, i – više ne grešiš.

Ako ti se omaknu gresi – sam si kriv.

Ajme, pa ovo je, što se kaže – da se čovek u iznerviranosti tresne od naivnosti duhovnih mudrijaša.

Pa ovo je refleks elementarnog nepoznavanja:

– ljudske psihe,

– načina ljudskog opšteg funkcionisanja,

– uopšteno: ljudske prirode,

– pravih principa izvođenja promena.

Problemi nam imaju korene u dubinskim zonama našeg bića.

Podsvest, nesvesno, ili područje“ kojim upravljaju bogovi Zlotvori, preko programa u koje inkarniranjem uskočimo…

Svejedno kako da te dubinske zone imenujemo.

I svejedno šta da se u njima krije (jer smo daleko od toga da to dokučimo).

Tek – um i volja su nam pre-preslabi za energije, programe ili impulse iz te zone.

To više nego odlično zna i svaki neduhovnjak koji je bio rešavao da nešto promeni kod sebe.

Neke svoje navike, neke reakcije, način razmišljanja, itd.

To ne znači da su promene neizvodljive.

Ali znači da nisu onako lako, mehanicistički izvodljive kako nam to svesne ili nesvesne duhovne podvaldžije predstavljaju.

Dam ti savet, ti ideš, primeniš i – ispadneš „kao nov“!

Identično Isusovoj naivnosti (ili podvali) – na tu „foru“ su i Papađijevi, Muđijevi i sličnih satsang-vodiča saveti.

Satsang je čak ambiciozniji!

Znači i vođenje kroz spoznaju koja čak na licu mesta (u toku satsanga) menja, rešava, otklanja probleme.

Čak i prosvetljuje!

Što je luđe od domena Isusove naivnosti („Idi i ne greši više!“).

5. Instant-prosvetljenje.

Satsang-vodiči se uklapaju u trendove savremene civilizacije.

Idu ka kategoriji instant-prosvetljenja.

Deluje kao karikiranje kada se ovako kaže.

Međutim…!

Naziv snimka satsanga sa Papađijem:

„Duhovno buđenje za 4 minuta“.

U naslovu ne stoji baš (instant-)“prosvetljenje“.

Ali, u toku satsang-seanse, nakon procesa kroz koji je žena prošla, Papađi kaže:

– Ostani ovde. (Misli na stanje koje je kod žene provocirao.) Ovo je blaženstvo, radost, sloboda, prosvetljenje.

Ovde imamo dva opasna duhovno-podvaldžijska momenta.

1) Nisu nam potrebni nikakvi TEGOBNI putevi za rast svesti.

Za izdizanje svesti na više nivoe.

Malo se isplačete ili ismejete „kao ludi“, i – imate duhovno buđenje ili prosvetljenje.

A u stvarnosti van ovih podvala…

Dovoljno je da SAMO MALČICE dublje zađete u našu pravu prirodu.

U realnost našeg funkcionisanja.

Da biste znali kakve „gromade“ i „planine“ teških energija i programa mi nosimo u nekim sferama svog bića.

Povezanih sa „gromadama“ svakakvih spoljašnjih programa i opterećenja.

Pa ne znaš šta te teže gruva!

Jer smo u takve aranžmane inkarniranjem uskočili.

Ogromnost i nesavladivost (ili teška savladivost) tih dimenzija u nama samima dobro su poznate i psiholozima i psihijatrima.

I onima koji su se iz ugla nauka priklanjali duhovnosti (S. Pek, Dž. Raskin).

Neodgovorno je i naivno, da ne kažemo narodski – blesavo, da nekome pada na pamet da te „gromade“ i „planine“ u nama i u našem životu mogu elegantnim potezom da se zaobiđu, eskiviraju.

I da neko tim teretima u prkos zađe u više sfere duha.

Ne „razračunavši“ se prethodno sa njima.

Ne razgardivši ih.

I sve to, ceo „aranžman“: za nekoliko minuta!

2) U suštini: neko drugi nam izvodi taj poduhvat!

Poduhvat našeg radikalnog preokreta u svesti.

Neko drugi, u ovom slučaju – satsang-vodič.

Prosvetljeni, „fontana mudrosti“, „Baba“… svejedno kako da ga krstimo.

Čujte, meni bi bilo rizično da sebe, tj. svoju svest prepuštam nekome.

Da mi ON inicira neka stanja, neke promene.

Pa neka je sto puta, hiljadu puta prosvetljen.

I neka me vodi samom nebeskom blaženstvu.

Radije neka on meni opiše šta treba da se radi.

Pa ću ja „da zavrnem rukave“ i sam radim.

Svakodnevno.

I ne pred publikom.

Radi postizanja nekih jeftinih efekata na strani satsang-vodiča.