Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: raskrinkavanje iluzija

1.

Humoristi i humorističke emisije.

Poslednje dve-tri decenije.

„Nadreality-show“, Pervan, Jurkotić, Nikšić…

2.

Svako na svoj način, manje ili više uspešno…

Dočaravali su nadolazeće doba.

Doba urušavanja ili ogoljivanja iluzija.

3.

U skladu sa refrenom (link je ispod):

„Nadrealno! Sve je nadrealno!“.

Sve je parodija, simulacija, distorzija.

4.

Entropija ogoljuje KPZ-Iluziju.

I sve sitne iluzije unutar nje.

Potencijalno ogoljuje.

5.

Ovi humoristi su pomalo kao proroci.

Na komičan način su dočarali Proces.

Proces koji je danas u punom jeku.

6.

Raskrinkavajući paradoksi.

(Postoje oni koji otkrivaju istinu.)

Uvrnutosti na sve strane.

7.

Nenormalnosti koje su kao normalnosti.

Iole svesniji uočavaju nešto čudno.

Neka čudna dešavanja na delu.

8.

Od porodice i bližeg okruženja.

Preko društva i države.

Do globalnih dešavanja.

9.

„Uvrnuta“ ubistva i samoubistva.

Postala su svakodnevica.

Pojedinačna i masovnija.

10.

Koji domen ili dešavanja pre navesti?!

Sitnije ili krupnije?

Ali sa jasnim očitavanjem Procesa.

11.

Politički život u Srbiji.

Opozicija je korisna i potrebna.

U svakom društvu.

12.

I otprilike je jasno šta je normalnost.

U delovanju i ponašanju opozicionara.

U Srbiji, tzv. „deo opozicije“…

13.

Vode ga ljudi koji su pljačkali.

Dokazano pljačkali dok su bili vlast.

Koristili se podvalama i lažima.

14.

Ništa gradili.

Samo urušavali i pljačkali.

Sada – ogorčena borba za vlast.

15.

Ako se nešto gradi…

Tu su da smetaju i ruše.

Protiv su svega što se radi i gradi.

16.

Nemaju program.

Šta ako i kad bi bili na vlasti.

Cilj: srušiti vlast.

17.

Šta posle?

„O tom – potom!“

Bar imaju iskustva u pljačkanju.

18.

Surfaju iz laži u laž.

Razotkriju im se laži.

Teraju dalje, sa lažima.

19.

Pa do bizarnih detalja.

Jedan od njih, za drugoga:

– poznat je po tome što je „jašio popove“.

20.

Treći demantuje.

Ima pisani dokument nekog episkopa.

Da taj nije jašio popove.

21.

„Sve je nadrealno!“

Na sve strane.

I sve drugo, bez izuzetka!

22.

Obrazovanje – parodija obrazovanja.

Simulacija obrazovanja.

Uvek je bilo, nikad ovako ogoljeno.

23.

Učenici i studenti bubaju.

Odvratan čin „sticanja znanja“.

Da bi za mesec dana sve bilo zaboravljeno!

24.

I „ajde, Jovo, nanovo“!

Nova bubanja, nove lekcije i ispiti.

Nakljukaj se, da bi uskoro to zaboravio!

25.

Uzmimo samo još književnost.

Nova dela se štampaju u stotinak primeraka.

Niko ništa od toga ne čita.

26.

A katedre i instituti za književnost…

Rade „punom parom“!

Samo pršti od proučavanja.

27.

Od popularizovanja književnosti.

Kao da je „stanje redovno“!

Rekli bi branioci: krivo je vreme.

28.

Savremene tehnologije, itd.

POTPUNO NETAČNO!

Vreme je samo ogolilo iluziju.

29.

Iluziju o funkciji književnosti.

(Kao i svega ostalog na planeti!)

I kada su dela štampana u milionima primeraka…

30.

Izvorna funkcija književnosti…

Bila je potpuno isto iskirvljena.

Pretvorena u programiranje.

31.

U suptilno samoprogramiranje.

Poetizovati teška dešavanja.

Da bi im se dao status ciljeva.

32.

Književnost tobože daje sliku života.

I to – uglavnom preko najtamnijeg i nagadnijeg.

Čitanjem – to implicite postavljamo kao ciljeve.

33.

I tako dalje, i tako bliže!

Na sve strane oko nas.

Ogoljavanje iluzija će se samo intenzivirati!


I Ilustracije

Starolatinska: „Seti se smrti!“. A zašto da se setiš, ili zašto da se setimo? Pa valjda treba, valjda je takav red, valjda to podsećanje nešto znači, valjda je korisno…

No, da krenemo sa ilustracijama…

1.

Mada u okvirima zvanične crkve i njene dogme, monah Rafailo – zanimljiv jutjub-„lik“, koji ima povremene zanimljive vandogmatičke idejne „ekskurzije“…

„I neki od savremenih svetih otaca preporučuju da se više boravi na groblju, braćo i sestre! Više po grobljima i više, po mogućstvu, po bolnicama. Odite, na primer, na odeljenje intenzivne njege, pa vidite na šta čovjek liči! Čujete kako jauče, kako zavija. Vidite ih po onim sobama raščerečene. Bukvalno se raspadaju. Ne raspadaju se oni samo tu, nego širom svijeta.

ONDA, MASOVNO SE UMIRE!“

 https://youtu.be/3oOA1HRAnWM

2.

Jedan moj rođak, mladić, priča: skoro mu umro kum, on bio na sahrani, pomagao oko priprema. Sveštenik, usput spomene: ovo mu je četvrta sahrana tog dana. (A radi se o malom provincijskom gradiću.)

Nakon nekoliko dana tom mom istom rođaku umre gazda kod kojeg radi, i to – mlađi čovek.

Opet bio isti sveštenik. Ovog puta moj rođak ga pita: a koja mu je to danas po redu sahrana. A ovaj će: „Isto četvrta, da kucnem u drvo!“ (tj. dobro mu ide posao od ruke).

(Šalim se, crnohumorno, nije baš kucnuo u drvo i rekao da mu dobro ide, ali je tačno da je rekao da mu je i tog dana to četvrta sahrana.)

3.

U budizmu (možda samo u nekom ogranku budizma), u okviru duhovne prakse „treniraju“ svoj duh – meditacijom na leš koji se raspada.

II Opservacije

Dok ovako sa distance pričamo o smrti – to može da bude „laganica“-priča, može čak i da se pomalo crnohumorno oboji, ali, kad nam se lično udesi situacija, ako ne suočavanja baš sa smrću, a ono ubedljiva životna simulacija suočavanja sa smrću, onda vrag odnese i crnohumornu šalu, iskustvo postaje veoma dramatično.

Već sam opisivao, u okviru priče o razgradnji teških energija kroz smireno suočavanje, o svojoj (dramatičnoj) fobiji smrti, iz jednog perioda svog života. (Strah od smrti svi imamo u nekim normalnim stanjima, ali, u fobiji smrti, što je opisano i u psihološkoj literaturi, taj strah se pretvara u opsesiju koja muči.)

Što bi njuejdžeri i tajnaši narogušeno pitali: „Ta, šta će nam te gorke priče o smrti, valjda treba da uživamo u životu, bar dok traje?!“.

Delimično je to tačno: ako smo opsednuti smrću – život nam postaje besmislen, do mere da možemo postati i blokirani za normalno funkcionisanje. Onda ovaj ŽIVOT OTALJAVAMO, možda ni sami ne znajući zašto, i šta nas to sprečava da ga ne okončamo samoubistvom. Nešto slično E. Sioranu: stalno, do svoje osamdesete godine, je pisao o besmislenom životu, o samoubistvu kao rešenju, a ipak nije imao snage da se ubije, neka sila ga je gonila da živi i da piše o smrti, o beznađu, o samoubistvu.

Opsednutost smrću, stalno, celoživotno podsećanje na smrt – naravno da je besmisleno. I NIJE NIMALO DUHOVNO LEKOVITO, kao što je svojom pričom o bolestima i o smrti hteo da kaže monah Rafailo.

SEĆANJE NA SMRTNOST, PODSEĆANJE NA SMRT – IMA SMISLA KAO OTREŽNJUJUĆA FAZA, KAO FAZA U KOJOJ ĆE SE ČOVEK OTRESTI OPEDNUTOSTI ILUZIJOM, odnosno, opsednutosti iluzijama od kojih je satkana velika planetarna KPZ-Iluzija.

Uz perspektivu smrti: RASTAPAJU SE, ILI RASTVARAJU KAO SENKE SVE ILUZORNE VREDNOSTI I CILJEVI.

Da se razumemo: i ko je Budan za Iluziju, osobito za KPZ-Iluziju, igra se igara Iluzije, igara bračnog života, igara profesionalnih delatnosti, političkih, sportskih igara, itd. Jer je to vid ovozemaljskog postojanja.

ALI TAKAV NIJE OPSEDNUT ILUZORNIM CILJEVIMA, takvome iluzorni ciljevi neće donositi ispunjenje njegovom biću, neće mu biti smisao života.

Šta vrhunskom sportisti znači da postigne rezultate koje niko u istoriji pre njega nije postigao, kad smrt može da ga zadesi već dva dana nakon takvog nekog vrhunskog postignuća?! Sećaće ga se ljudi, biće zapisan u sportskim analima…! A kakvu on korist od toga ima dok boravi u ko zna kojoj i kakvoj zoni nakon smrti?! NIKAKVU!

Šta nekom naučniku znači neko epohalno otkriće, za koje dobije Nobelovu nagradu, kad može smrt da ga sačeka odmah nakon dolaska kući, upravo sa dobijanja Nobelove nagrade („Dobrodošao, hajdemo!“)? Isto kao i kod sportiste, isto kao i kod bilo koga drugog na kugli Zemaljskoj – OPSEDNUTOG ILUZORNIM VREDNOSTIMA.

JER TAKVI, JER 99,9999% LJUDI NA OVAJ NAČIN PROTRAĆI SVOJ ŽIVOT!

PROTRAĆI NA ILUZORNE VREDNOSTI KOJE SU ČISTA GLUPOST – SA STANOVIŠTA RASTA SVESTI I DUHOVNOG JAČANJA.

Smrt je „zvono koje zvoni“ i podseća ljude da ne gube vreme na utapanje svesti i Energije u iluzorne gluposti!

Da, čovek, živeći u Karantinu-Paklu-Zatvoru prinuđen je da se bavi iluzornim glupostima! Fizički opstanak mu je vezan za bavljenje iluzornim, NERAZVOJNIM I PROTIVRAZVOJNIM GLUPOSTIMA, ali – jedno je ako ih on otaljava gde god je to moguće, i gde god je to moguće nastoji na RAZVOJNO-OSLOBODILAČKOM RADU, a drugo je ako na sve KPZ-prinude, nerazvojne i protivrazvojne, još se sam upregne u neke svoje iluzorne gluposti (što više novca, što bolji stambeni, životni uslovi, napredovanje u karijeri, politička moć, ugled i slava, itd, navodim ovde samo klasične ciljeve iz tajnaškog repertoara).

Mi u surovom KPZ-ambijentu još nemamo gotove modele rasta svesti, kao što smo konstatovali. Uz sve muke, tek nam predstoji da takav model nađemo, odnosno, tek nam predstoji (a taj posao je ovde na blogu, da dozvolim sebi laskavu ocenu – uspešno započet) da raskrinkavamo sve duhovne iluzije i podvale koje su nam Zlotvori poturili kao modele rasta svesti (a preko postojeće duhovne literature i posebno preko tzv. velikih učitelja čovečanstva).

Ali, dovoljno je da uz sve nepoznanice imamo postojano usmeren fokus na ovim ciljevima, I VEĆ TIME RADIKALNO MENJAMO SMER SVOG OVOZEMALJSKOG POSTOJANJA.

U tom slučaju smrt više ne mora da bude „ZVONO KOJE ZVONI“, da bi nas opominjalo da uzalud traćimo vreme i životnu Energiju.

Kažemo: razvojno-OSLOBODILAČKI duhovni rad. Zašto ne samo: „razvojni“?

Već smo objašnjavali: u situacijama u kojima smo prinuđeni, kao najgori osuđenici, da se bavimo nerazvojnim i protivrazvojnim aktivnostima – nama PRINUDNO vreme i Energija iscure, ŽIVOT NAM ISCURI, u bavljenju tim glupostima koje su na našu veliku duhovnu štetu. Okrenuti duhovnosti (oni koji to po merilima nove duhovne paradigme uistinu jesu) koriste svaki minimalni manevarski prostor da vreme i Energiju usmere ka širenju svoje svesti, ka spoznajama koje će je proširivati, a u paketu sa tim (u sprezi sa tim) idu i praktični koraci koje je u tom smeru moguće preduzeti. Ali, PRAVI RAZMAH rasta svesti i duhovnog napredovanja, DOK SMO OVAKO TEŠKO I OPAKO ZAROBLJENI – NEMA NAM. Da se ne lažemo, u stilu tolikih duhovnih škola i tumačenja U KOJIMA SE OPRADAVA KPZ-ZAROBLJENIŠTVO: NEKIM VOLŠEBNIM DUHOVNIM KORISTIMA.

NEMA OD OVOG KPZ-ZAROBLJENIŠTVA DUHOVNE KORISTI, VEĆ SAMO DUHOVNE ŠTETE!

Zato nam duhovno razvojni i OSLOBODILAČKI napori moraju ići u paketu!

Opsedutima Iluzijom, tj. iluzijama – smrt kao zvono uzalud zvoni. Protrese ljude malo, kad se ona desi nekome iz bliže okoline, osobito nekom bližnjem, protrese ih kao drhtavica, i – odmah nakon nekoliko dana (u krajnjem slučaju nešto duže) oni se vraćaju svojim uobičajenim životnim tokovima koji znače UPREGNUTOST U OPSEDNUTOST ILUZIJAMA.

Na pravoslavnim tzv. večerama nakon nečije smrti to je maltene kao na dlanu očigledno: već uz treću tzv. sovru (postavljene stolove) krenu uobičajene priče, maltene, a često i bukvalno – i šale.

Trajnijeg odjeka, koji bi naveo na neka dublja preispitivanja, sebe, svojih vrednosti i ciljeva – ni od korova.

Neupućeni u fenomene Iluzije bi rekli: „Ali, to je dobro, to je snaga duha!“. Već smo razjasnili: jeste dobro da čoveka suočavanje sa smrću (bližnjih) ne blokira, ali – nije dobro da ga ne protrese tako DA NE PROTRESE I NJEGOVE ŽIVOTNE VREDNOSTI, NAZORE I CILJEVE.


KPZ:

Da, da, mislim da shvatam šta hoćete da kažete. Vi ste sebi postavili za cilj da napredujete u duhovnosti, kroz preoblikovanje duha, koje se inicira spoljašnjim pokretačima (tehne/tehnika, logos, znanje, veština, kontrola, naročito kontrola emocija i slično). Fizis/priroda i tvorevina čoveka nomos (zakon) koja uz pomoć tehne(tehnike, veštine, znanja) nameće prirodi/fizisu tu razliku koja se očitava kao razlika između ženskog i emotivnog (samorazvojnog, samopokretačkog) i muškog (kontrolisanog, običajnog, zakonskog, artificijelnog/veštačkog), večita borba koja je prisutna od prapočetaka do dana današnjeg. Što bliže duhu a sve dalje od fizisa/prirode tj. sve bliže potpunoj izveštačenosti, artificijelnom. Moja ilustracija poslužila je kao dokaz da postoji velika razlika između duše pokretane fizisom/prirodom, i duha pokretanog nomosom/zakonom/tehnom (nezavisno od predrasuda vezanih za pol). I na kraju dolazimo do velikog „paradoksa“, do velike greške u shvatanju pojma i svrhe duhovnosti i duševnosti. Kao rezultat tog nesporazuma, imamo jasniju sliku svrhe duhovnosti utemeljene u nomosu, a to je okrenutost ka sebi, ka ideji gde se duhovno izjednačava sa materijalnim kao krajnji cilj, ka konformizmu, utemeljenosti u „cilju“ i s druge strane duševnosti po fizisu/prirodi, koja je okrenuta ispoljavanju humanosti, empatije, unutrašnje etike, jer je jednostavno takva i sama je sebi svrha, ona nema cilj, ona deluje sa otvorenošću prema drugome. Marginalno je ovde samo izgovor, jer takve stvari ni izdaleka nisu marginalne, one su esencijalne u očuvanju celovitosti prirode i duše, koja je za razliku od duha koji teži da se preoblikuje u artificijelnu tvorevinu, večna i neuništiva sama po sebi. Spominjali ste pomaganje kao dilemu a naročito u duhovnosti, a prirodno je da je svim bićima pomaganje urođeno, čak i u tom životinjskom svetu, na čije zavijanje koje je uslovljeno instinktom i prečesto patnjom prouzrokovanom ljudskim faktorom, vam se kako rekoste diže kosa na glavi. To nas tera na zaključak da postoje oni koji vide samo sebe i svoje interese, pa bili oni nazivani i duhovnim, što može značiti i veliku prazninu u duši, i one koji su prirodni i koji se smatraju delom takve nesavršene prirode (koja je ranjiva i koja u suštini veoma pati) i kojima su ovakve marginalne stvari, sve samo ne marginalne i patetične. Tu nam se stajališta razilaze u potpuno različitim smerovima i svaki moj dalji komentar bi bio shvaćen kao oponiranje idejama duhovnosti koja deluje poput, biću slobodna da se izrazim tako, satanističke tvorevine. Iluzorno je da dalje ostavljam svoje komentare, kao što bi bilo iluzorno da razgovaram sa lovcem o pravu životinja da slobodno žive. Čitava ta jagma oko duhovnosti svodi se na nekakvo urlanje u fazonu „ženo, nemoj da lupaš tim šerpama, ne mogu da se skoncentrišem na meditaciju, utišaj te „džukele“, a taman sam bio blizu „nirvane“. A tek nazivati životinje „džukelama“ i drugim pogrdnim imenima, može samo neko ko je krajnje bezosećajnoi ne baš bistro biće. Neko ko je baš zastranio. U svakom slučaju, dobro je znati šta se sve smatra duhovnošću i kloniti se duhovnih ljudi,

KPZ, u svakom slučaju – hvala na komentaru, trebalo je uložiti trud da se on napiše. Ali, iskreno, do sada nije bilo iskrivljenijeg shvatanja i tumačenja nekog (mog) teksta. Uz pohvalu – nije bilo veštije konstrukcije kroz koju se to iskrivljeno shvatanje i tumačenje ispoljilo, a sasvim u duhu nekoga ko se bavi filozofijom ili voli i poznaje filozofiju. Naravno, postoji sloboda u shvatanju, doživljavanju i interpretaciji nekog teksta, interpretator pritom može da bude izuzetno vešt i kreativan. Ali, stvar sasvim drugačije stoji ako nastojimo da dopremo do nekih pouzdanijih orijentira za snalaženje u ovom svetu, za delovanje na nekakvim promenama. Iskrivljeno shvatanje i tumačenje koji su me tim više iznenadili što si u prethodna dva komentara bila tako jasna i rečita sa dobro uočenim konkretnim životnim problemima, od kojih i ja uvek polazim u svojim… recimo – duhovnim ili metafizičkim promišljanjima. Odnosno, drugačije rečeno: uvidi koji mi se javljaju – javljaju se u vezi sa takvim konkretnim životnim problemima ili povodom njih.

Naravno da ne bi bilo ni korisno ni svrhovito, a ni lako, da se bavim raspetljavanjem svih niti u ovom iskrivljenom shvatanju i tumačenju, tek poneki osvrt…

Da, da, mislim da shvatam šta hoćete da kažete. Vi ste sebi postavili za cilj da napredujete u duhovnosti, kroz preoblikovanje duha, koje se inicira spoljašnjim pokretačima (tehne/tehnika, logos, znanje, veština, kontrola, naročito kontrola emocija i slično).

Svi moji napori, težnje, ciljevi u duhovnosti i van nje su mnogo, mnogo komplikovaniji, e da se mogu iskazati ovakvom formulom, a pogotovu ne ovakvom pogrešnom formulom. Napredovanje u duhovnosti – da. Preoblikovanje duha – ne. Jer mi je postavka u vezi sa shvatanjem duha drugačija, što se bolje vidi iz poslednjih tekstova. Duh shvatam kao suštinu nas samih koja nije fizički sa nama, u ovoj ravni postojanja, i sa kojom u toku svog bavljenja duhovnošću tek treba da uspostavljamo vezu. Iniciranje spoljašnjim pokretačima – sasvim pogrešno. Ja čak neefektivnoj metodologiji klasične duhovnosti u inat – metodama koje retko i spominjem, dajem običnoživotne, a duhovno banalne nazive: „bolesničko ležanje“, na primer. Ono što mi iz nekakvog domena metodologije (mada i ne spada baš tu) može biti značajnije je Ravnoteža ili Ritam Ravnoteže.

Pa dalje niz tih paralelnih i iskrivljavanja i pojednostavljivanja koja takođe sama po sebi deluju iskrivljujuće. „Jasnija slika“ moje duhovnosti izgleda, po tvojoj interpretaciji, ovako:

imamo jasniju sliku svrhe duhovnosti utemeljene u nomosu, a to je okrenutost ka sebi, ka ideji gde se duhovno izjednačava sa materijalnim kao krajnji cilj, ka konformizmu, utemeljenosti u „cilju“

Okrenutost ka sebi, koja stoji i u nazivu bloga, već sam negde ranije objašnjavao. Naravno da je i moj cilj, U NEKOM ŠIREM KONCENTRIČNOM KRUGU, pomaganje drugima, ali opet ne umišljeno-misionarski-patetično, nego u smislu stavljanja drugima na raspolaganju svoje spremnosti da im se pomaže. A ne da jurim druge da im pomažem. Redosled poteza koji je i logičan, i praktičan, i normalan U SVETU U KOJEM ŽIVIMO. Ja moram, svako od nas mora, NAJPRE, da raščisti sebe, svoje loše mehanizme, svoja iskrivljena i iluzorna shvatanja i nazore, da ojača sebe – pa tek onda da bude spreman da pomaže drugima. Kao što sam naglašavao – u suštinskom smislu. Naravno da i ja pomažem drugima kada je potrebno, ali, iskreno ne jurim za tim i ne pretržem se, jer znam da im to nije od suštinske pomoći. Skoro sam pomagao komšinici (starijoj osobi) oko nameštanja nekog prozora i zavesa; prava i njoj zaista značajna pomoć bi bila u vezi sa izlaženjem na kraj sa strahovima koji je često potresaju.

A već za ovo: gde se duhovno izjednačava sa materijalnim kao krajnji cilj, ka konformizmu, utemeljenosti u „cilju““, ne znam gde si uopšte mogla da nađeš povoda i osnove da ovako nešto vidiš u mojim tekstovima. „Utemeljenosti u „cilju““ (ne razumem zašto pod navodnicima): kako god da se okrenemo, duhovno ili neduhovno, mi moramo da imamo utemeljenost u cilju i u ciljevima, jer smo intencionalna bića, koja ne glavinjaju besciljno po životu. Mada nam je i ta intencionalnost iskrivljena pa u masi i ispada da se živi besciljno.

A nasuprot ovoj mojoj lošoj duhovnosti dolazi po tvom ukusu ona prava:

 i s druge strane duševnosti po fizisu/prirodi, koja je okrenuta ispoljavanju humanosti, empatije, unutrašnje etike, jer je jednostavno takva i sama je sebi svrha, ona nema cilj, ona deluje sa otvorenošću prema drugome.

SVI OVI ASPEKTI SU SUROVO DEPLASIRANI U SUROVOM AMBIJENTU KARANTINA-PAKLA-ZATVORA! Odnosno, vice versa: ovakvo shvatanje prave duhovnosti i ispravnog delovanja, svjedno da li je duhovno ili ne, može da ima neko ko ne vidi da živi u Karantinu-Paklu-Zatvoru ili ga previđa. (A zašto si onda uzela moju skraćenicu za Karantin-Pakao-Zatvor kao naziv?) Sasvim je u redu da neko ima želju i nameru da ispoljava humanost i empatiju, unutrašnju etiku… Pri čemu je ovo sa bezuslovnošću više jedna filozofska dosetka, pre logička i praktična zavrzlama: kako to da neko ispoljava humanost, empatiju i unutrašnju etiku, a da to nema za cilj?! Pa, čim krene da učini jedan jedini pokret, a kamoli gest prema drugome: ON MORA DA IMA CILJ. Ne može se biti BESCILJNO human, empatičan, itd. No, ta logička zavrzlama je nebitna, dakle, u redu je da neko ima takve namere… ali pogledajmo kako se sve to vešto u našem planetarnom životnom ambijentu iskrivljuje! Neki ljudi oko nas robuju lošim psihološkim mehnizmima, ego-mehanizmima, lošim nazorima, sve to se prelama na naše odnose, na odnose njih prema nama. U takvim slučajevima naša humanost ispada kao energetsko podjarmljivanje. Ili, još češći slučajevi: i mi sami smo u stegama raznih sistema i zadatosti, te nam namera da ispoljavamo humanost, empatičnost i unutrašnju etiku ništa osobito ne znači, tj. ne donosi nikakve efekte u ovakvom svetu. Ja sam zarobljenik obrazovnog sistema. Obrazovni sistemi su Zlotvorski kreirani tako da se vrši suptilno psihološko maltretiranje, indoktrirniranje, programiranje dece (moram, opet i opet, ako treba i po hiljaditi put, da ponovim odličnu definiciju ovakvog obrazovanja, koju je dao akademik Pavle Savić: „Imamo obrazovanje koje nam kretenizuje decu“). Ja jasno kao na dlanu vidim muke učenika, na kraju školske godine oni su kao (energetski) isceđeni sunđeri (momenat empatičnosti). Ja im U OKVIRU SVOG MANEVARSKOG PROSTORA, olakšavam poziciju koliko mogu (momenat humanosti), ali – i ja sam sam prikovan zadatostima i kontrolama, te je taj manevarski prostor ZANEMARLJIVO MALI. A i da je veći – MOJE DELOVANJE NE BI NI ZA MILIMETAR IZMENILO POZICIJU UČENIKA U POSTOJEĆEM SISTEMU, poziciju u vezi sa drugim predmetima, u vezi sa daljim studiranjem, itd. Ja mogu da, na ovaj način pomažući im, zamišljam svoju veliku ulogu, ispoljavanje svoje velike empatičnosti, etičnosti, humanosti, ALI NJIMA TO NIJE NI OD KAKVE SUŠTINSKE POMOĆI. Jedan nastavni predmet k’o nijedan, i to tek kod učenika sa kojima sam u kontaktu; a gde je masa ostalih učenika u jednoj zemlji.

To nas tera na zaključak da postoje oni koji vide samo sebe i svoje interese, pa bili oni nazivani i duhovnim

Na ovo iskrivljanje se čak ne bih ni osvrtao, samo me živo zanima gde si u mojim tekstovima mogla da nađeš osnove za izvođenje ovakvog zaključka. Zanima me kakva ti je to lampica kvrcnula, da iz toga proizađe ovakav zaključak. Da smo mi imali neke kontakte i zajedničke poduhvate u realnosti, pa da kažem da je možda bilo nekih povoda, ali na osnovu takoreći bezličnih tekstova…

idejama duhovnosti koja deluje poput, biću slobodna da se izrazim tako, satanističke tvorevine.

Ja priznajem da beskompromisno raskrinkavanje svih naših iluzija, lajt-motiv ili smer koji su na blogu prisutni od prvog napisanog teksta – može nekima, koji nisu za takvo radikalno raskrinkavanje spremni, da deluju kao satanistička tvorevina, i ja tu ništa u njihovoj percepciji ne mogu i ne želim da menjam. U ovom slučaju je povod beskompromisno raskrinkavanje iluzija vezanih za naš odnos prema životinjama. Odnos koji se kod mnogih ispoljava kao patetično-dramska brižnost i ljubav, maltene kao nekakva velika misija. Naravno da nisam protiv brige o životinjama. Niti se zalažem za nekakav surov odnos prema životinjama. U toku leta, dok sam sređivao dvorište (u kojem nisam svakog dana, otuda prilična zapuštenost) sakupio sam dve pune kofe puževa i izneo ih u travu pored reke. Jedne noći se pojavio jež pored prozora, polako sam ga podigao daščicom i odneo na poljanu van dvorišta. Međutim, pacovima koji ponekad počnu da dolaze u garažu da mi naprave ršum – postavljam otrov; ja bih voleo da imam neki način da ih najurim bez ubijanja, ali – nemam, prinuđen sam na upotrebu otrova.

Dakle, s obzirom na Karantin-Pakao-Zatvor u kojem živimo, i s obzirom na to da nam najpre nama samima nije lako sa samima sobom – zalažem se za to, a to su saveti, ja nikoga ni na šta ne prisiljavam, da budemo racionalni i promišljeni, što bi značilo – bez iluzija, i kada su životinje u pitanju. Ko ima vremena i interesovanja za životinje, za brigu o životinjama – SASVIM JE U REDU. Ali pre toga, pre takvog interesovanja i pre ka životinjama usmerenog interesovanja, pažnje i Energije: NEKA SE ZAPITA GDE JE ON I U KAKVOM JE ON STANJU. Pa neka se u krajnjem slučaju paralelno bavi i jednim i drugim. Druga čitateljka ranije se pohvalila kako je zadovoljna jer je pomogla nekoj životinji. U redu. Ali, kada u njenim drugim opisima naslućujete neke teške psihološke mehanizme sa kojima ne može da izađe na kraj, onda vam dođe nekako mučno (u smislu žalosno), te vam i pomaganje toj životinji takođe dođe žalosno. Logično se javlja pomisao: lepše bi bilo da ona može najpre sebi da pomogne…

A tek nazivati životinje „džukelama“ i drugim pogrdnim imenima, može samo neko ko je krajnje bezosećajnoi ne baš bistro biće. Neko ko je baš zastranio.

Pre će biti, KPZ, da kod tebe nije sve bistro sa semantikom, a i sa kriterijumima po kojima određuješ da li je neko zastranio! Ko ne vidi šaljiv kontekst u kojem je spomenuta „sorta džukele“, i to još u zagradi, u rečenici koja počinje sa: „Uzgred, ja u vezi sa ovim pojavama za sada nemam baš romantične asocijacije“, taj je promašio smisao odeljka, i takvome je suvišno da se bilo šta dodatno objašnjava. Kad bih ti, KPZ, postavio dve-tri noći dva psa da ispod prozora sobe u kojoj spavaš laju cele noći i vuku šerpe po betonu, a na smenu da mačke zavijaju, nisam siguran da bi ujutru nastupala kao patetični borac za prava životinja. Sve ovo kao ozbiljnu temu nisam ni otvarao, bila je to šaljiva uzgredna konstatcija. A kada bi se otvaralo kao ozbiljna tema, imalo bi o čemu širem da se priča, opet – neizostavno u sklopu mehanizama Karantina-Pakla-Zatvora. Naravno da ovde životinje koje ovako rade nisu nikakvi krivci, razumevanje koje me ne obavezuje da kažem kako su to divne životinje, kako mi divno dosađuju… I nema tu nikakve patetične strahote i da ih u datoj situaciji, u ljutnji nazovem „džukelama“. Ma, hajte, molim vas, sa tom patetikom, NEĆEMO DA VIDIMO ŠTA SVE ZLOTVORI RADE ČOVEČANSTVU, A ZGRAŽAVAMO SE AKO NEKO ZA PSA KOJI ZAVIJA CELE NOĆI KAŽE – „DŽUKELA“! Tipično marginalizovanje pravih životnih i planetarnih problema! Dakle,  nisu životinje krivci, one idu za svojom prirodom, kao što i komarci koji upadaju, smetaju nam u ujedaju nimalo prijatno – takođe idu za svojom prirodom, da i ne spomiinjemo strašnije i opasnije životinje. U širem ili dubljem smislu: mi vidimo frekvencijska i fizička ugrožavanja i ometanja na svakom koraku, i one su samo nesvesni deo planetarnog „orkestra“ zvučnih ometanja. A koja su van bilo kakve duhovne ili neke druge funkcionalnosti, makar u smislu nekih korisnih ili poučnih loših iskustava. Pas koji vam satima monotono kraj samog prozora laje – to nije puka smetnja vašoj meditaciji. To je ometajuća zvučna vibracija, meditirali vi ili ne, čitali vi iskrivljeno nečiji tekst ili ne, kao što je sa istim efektom i monotoni zvuk neke bučne mašine. Naravno, nisu nam sve ovo najveći životni i duhovni problemi, ali su odlična simbolika ili „ukras“ planetarnog Ambijenta u kojem živimo.