Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: nauka i naučnost

Rezime

– Valjda će se vremenom otkrivati sve jasnije da su generalno sva ljudska iskustva i znanja izrasla na lošim osnovama, na iskrivljenoj percepciji i na distorzijama u mišljenju, i da ih sve treba podvrgnuti temeljnim preispitivanjima, “pretresanju”, „trijerenju“, redifinisanju, itd. (Što ne znači da u morima iskustava i znanja nema ispravnih ideja, ali one očigledno nisu dominantne.)

– Nauke sa ILUZIJOM IMUNOSTI na greške u percepciji i na distorzije u mišljenju, zbog nastojanja na egzaktnosti, objektivnosti, zbog instrumenata koje koriste, itd.

– Svaka od nauka je došla do nekih svojih maksimuma u onome što je “imala da kaže”, sada u osvajanju novih saznajnih prostora SUŠTINSKI  “tapkaju u mestu”. Mora novih istraživanja i novih saznanja samo su u funkciji produkcije okeana sluđujućih informacija i udaljavanja od suština.

– Izlazak svake od njih iz začaranog kruga je u iskoraku ka duhovnosti ili metafizici, u tome da SVAKA OD NJIH SEBE I ONO ČIME SE BAVI POČNE DA SAGLEDAVA U ŠIRIM KONTEKSTIMA POSTOJANJA.

– Ilustracija za potrebu temeljnog preispitivanja i “pretumbavanja” nauka: ruski dokumentarni film o otkrićima pogrešnih vremenskih koordinata koje su u istoriji opšteprihvaćene, „neprikosnovene“.

– Ilustracija za potrebu iskoraka ka metafizici: video sa prikazom otkrića nastanka kancera, uzroka i rešenja koja medicina nudi, uz ukazivanje na pogrešno indirektno izvođenje zaključaka u svim ovakvim slučajevima u medicini.

1. “Dođe doba”… da se temeljno PRETUMBAJU SVA LJUDSKA ZNANJA I ISKUSTVA!

2. Jer se sva zasnivaju na lažnim ili pogrešnim osnovama. Na iskrivljenoj ljudskoj percepciji, na distorzije u mišljenju.

3. Džaba se mi, u okviru nauka, oslanjamo na instrumente i na pompezne procedure i principe tzv. naučnog mišljenja, pre ili kasnije, i zavisno od tema, problema, sadržaja naučnog bavljenja ili promišljanja – počnu da se pojavljuju “pukotine” u naučnoj teoriji, u celokupnom naučnom “zdanju”, mreže “pukotina”, koje otkrivaju trusno područje na kojem se nauke i naučno mišljenje nalaze.

4. I mreže tih pukotina se nisu toliko širile, nisu postajale toliko očigledne i do obesmišljavanja nauka zlokobne, kao u naše, recimo – preobražajno doba.

5. Dakle, nauke, koje se čak zasnivaju ili se mogu zasnivati i na instrumentima i principima mišljenja koji im tobože omogućuju egzaktnost, a šta tek reći za područje duhovnosti ili metafizike?!

6. Kada kažem da je sva dosadašnja duhovnost/metafizika – ili pogrešna ili podvaldžijska, to deluje kao umišljaj nekoga ko izigrava duhovnog pametnjakovića, ali, kada budemo to na primerima brojnih raznih duhovnih/metafizičkih dela videli NA DELU, uz izvođenje njihovog nešto detaljnijeg kritičkog pretresanja, onda će valjda sve biti malo očiglednije ili bar kao (ovde data) ocena koju  ne treba olako odbacivati.

7. Doba da se pretumbaju sva ljudska znanja i iskustva – ne znači DA SE SVE ODBACI, kao kompletno pogrešno i loše. Upravo kao što je pokazivano na primeru dela iz duhovnosti/metafizike: unutar manje-više svakog teksta, dela, teorije iz ove oblasti, čak i onih koji su jasno podvaldžijskog karaktera, ima često i dosta značajnih i zdravih ideja, postulata, objašnjenja…

8. Međutim, takve zdrave ideje NISU DOMINANTNE, ni u celoj jednoj teoriji, ni u celokupnoj duhovnosti/metafizici, te otuda je istaknut ovaj imperativ: temeljno sve pretumbati.

9. Nauke su u naše doba još nekako “najžilavije” u svom vektoru ka urušavanju, ka urušavanju i propadanju postojeće paradigme, jer se one pompezno oslanjaju na, kao što je rečeno, aparaturu koja deluje stameno, deluje kao DONOSILAC egzaktnosti, objektivnosti, pouzdanog mišljenja i zaključivanja.

10. Početak urušavanja nauke i paradigme naučnog mišljenja do sada se nije otkrivao tako jasno čak svakome ko je svesti bar malo odškrinute za neiluzinističko viđenje – jer nauke kao da su imale nekakav manevarski prostor za delovanje i za postizanje rezultata, DO ODREĐENE GRANICE.

11. Jedna je priča iz vremena Hegela, Njutna i drugih nešto “starijih” naučnika, kada su sva veća naučna dela i saznanja mogla da “spakuju” u određeni tom enciklopedije (uostalom, “enciklopedisti” su to i demonstrirali).

12. Druga je priča naše doba, kada se toliko tih informacija, otkrića, saznanja nagomilalo, da ih jedva “isprati” i naučnik u svojoj užoj oblasti.

13. Dakle, svaka nauka i svako naučno mišljenje moglo je da se “istutnji”, da dostigne nekakav svoj plafon, A ONDA…! ONDA POČINJE DA TAPKA U MESTU UKOLIKO SE NE “PREŠALTUJE” NA TEREN METAFIZIKE ILI DUHOVNOSTI. Ideja koju je možda prvi “promovisao” R. Štajner, i sa svojim insistiranjem na povezivanju nauke i duhovnosti, svojim radom na antropozofiji, itd. (Možda treba da i do njega malo dođemo, da vidimo u čemu je bio u pravu, a u čemu je grešio.)

14. Teško je u kraćem tekstu sve ovo jasnije na ilustracijama pokazivati (biće posle osvrt na dva kratka filma, tj. video-zapisa)… Za medicinu i za lekove – to, otprilike, postaje sve jasnije i tzv. laicima. Iz sopstvenog iskustva mnogi ljudi bar počinju da slute DA TU NEŠTO, sa lekovima, dijagnozama, lečenjem, NE “ŠTIMA”, da se tu sve više i sve češće promašuje.

15. Bar mogu da slute mnogi – DA SU U VEZI SA NAŠIM FUNKCIONISANJEM, POSEBNO NAŠEG TELA, NA DELU NEKI DRUGI FAKTORI, VAN, TJ. IZNAD ONOGA ŠTO MEDICINA I BIOLOGIJA IMAJU U “VLASNIŠTVU” KAO ZNANJA.

16. DAKLE, NAUKE VEĆ NEKO VREME – “TAPKAJU U MESTU”. Dostigle su neki vrhunac nekakve smisaonosti, bez ISKORAKA ka duhovnosti/metafizici – vrte se u krugu, gomilanje novih i novih saznanja počinje da se pretvara u besmislicu, same se zapliću u paradokse, itd.

17. Za nauku o književosti i za lingvistiku (gramatiku) – to bih mogao kao na dlanu jasno da pokažem, a i jesam možda “u par” tekstova na pedagoškog blogu, u delu u kojem su one u vezi sa nastavom.

18. Ali, evo da to malo jasnije pokažemo na dva primera.

19.  Vremenski orijentiri i koordinate u postojećoj istoriji (kao nauci): prava su konfuzija, ukoliko im se pristupi bez predubeđenja (da je tu sve savršeno na svom mestu). (Prvi, ruski dokumentarni film, link je ispod teksta.)

20. Naime, onom vrstom pažljivog istraživanja, preispitivanja, A BEZ APRIRONOG PRIHVATANJA POSTOJEĆEG “PORETKA STVARI” (što nastojim da primenjujem u bavljenju postojećom duhovnošću/metafizikom) – dolazi se do toga da su posebno dalji istorijski događaji sa pogrešnim “lokacijama”, tj. SA NIKADA ZAISTA POUZDANO UTVRĐENIM “MERAMA”, GODINAMA, DATUMIMA, a takođe i samim događajima.

21. Fenomen koji sam isticao i za opšte poverenje i u drevna, ali i u sva postojeća duhovna/metafizička dela: oduvek se u njih imalo poverenje, oduvek su ona bila osnova velikih duhovnih saveta i mudrosti – DAKLE, TA DELA SU ISPRAVNA, NOSIOCI ISTINE. FORMIRA SE, DAKLE, APRIORNO KOLEKTIVNO POVERENJE, KOJE KAO DA DAJE LEGITIMITET SAMO PO SEBI SVEMU U OKVIRU DUHOVNOSTI/METAFIZIKE, svemu, ili onome što neko u okviru toga svega izabere.

22. Početak citiranog filma: “Smatra se da je ono što je napisano u udžbenicima istorije istina i samo istina. Posebno to što se tiče daleke prošlosti. Pa… toliko je specijalista koji su skrupulozno (preterano tačno, precizno) čitali Homera i Herodota, pažljivo proučavali letopise, sve moguće arheološke nalaze. Zar pri svemu tome mogu biti bilo kakve greške? No, pokazuje se da često to nisu bile prosto greške, već namerno falsifikovanje. Na primer: evropska istorija – veštački “izdužena” za nekoliko vekova. To su rezultati istraživanja nekoliko naučnika iz raznih zemalja, koji su odvojeno radili jedan od drugog. I zaključili DA NAM JE NAMETNUTA PSEUDOISTORIJA, ispunjena događajima kojih faktički nije ni bilo. To je falsifikovanje velikih razmera i velika prevara.”

23. UH, KAKO MI JE LEPO LEGLA OVA POSLEDNJA REČENICA! Da ne ispadne kao šizofrenično moje stalno insistiranje na uočavanju PODVALDŽIJSTVA (podvala) u okviru postojećih dela duhovnosti/metafizike.

22. I da citiram još samo jednog naučnika iz navedenog filma: “Šta je to istorijska nauka? To je izvesna zavera (ili tajni, prećutni dogovor). Istoričari su se dogovorili da bude tako, tako i tako. Tako, svi materijali koje dobijamo, i pisani izvori, i arheološki… oni kao da se svesno prilagođavaju postojećoj shemi. Tako je prijatnije razmišljati (lakše misaono se baviti naukom). Zašto? Jer je na ovaj način sve fino isklasifikovano, i svima je sve jasno, i ne izaziva bilo kakva pitanja.“

23. Sve prethodno se u filmu dokumentuje na mnoštvu razrađenih primera najpoznatijih istorijskih epoha (stari Egipat, drevna Grčka, pa primeri iz ruske istorije…). Ovaj video nije preveden, možda nije svima dostuan, ali evo primera sa naših prostora (drugi link ispod).

24. Da ne prepričavam ono što se može pročitati u videu, evo izdvojene suštine za ovu našu temu. Nemački naučnik koji je dobio Nobelovu nagradu za otkriće uzroka raka, još 1931. godine. Suština njegovog otkrića je u tome što se rak stvara antifiziološkim životom i antifiziološkom ishranom, pretežno hranom koja zakiseljuje organizam. Zakiseljena sredina bez dovoljno kiseonika. Tumorska tkiva su kisela, zdrava – alkalna. Tumorske ćelije žive bez kiseonika i uz pomoć glukoze. Pa konstacija: “Kiselost i alkalnost organizma zavisi od hrane. (…) Pojednostavljeno rečno – alkalnost zavisi od toga šta jedemo. Neka hrana zakiseljuje krv i zagađuje tijelo. Hrana koja zakiseljuje tijelo…”

25. Pa sledi dugačak spisak: šećer, meso, životinjski proizvodi, so, brašno, hleb, industrijski prerađena hrana, itd. MASA TIH STAVKI! I, na drugoj strani, manji broj namirnica koje alkalizuju organizam.

26. Ispada kao idealno da se hranimo vegetarijanski! A, na drugoj strani, (metafizičar) S. N. Lazarev navodi podatke (ne mogu da sada nađem taj video) o broju obolelih od raka – BAŠ MEĐU VEGETARIJANCIMA!

27. U kojem smislu je naučno istraživanje za koje se dobila Nobelova nagrada, koje je, dakle, respektabilno, zašlo u ćorsokak, i u kojem smislu se to često u okviru medicine zalazi u ćorsokak? ZAKLJUČCI O REŠENJIMA SE IZVODE INDIREKTNIM PUTEM! (Ćorsokak se ne odnosi na utvrđeno faktičko stanje na „mini“-planu uslova za nastanak raka.)

28. Naučnik je, u posmatranom slučaju, dobro uočio u kakvoj sredini (kiseloj) nastaje rak, i koje namirnice uzrokuju kiselost ćelija i tkiva. I ON INDIREKTNO ZAKLJUČUJE: pošto te namirnice uzrokuju kiselost, a uslov za rak je i nedovoljno kiseonika, to treba izbegavati te namirnice i više se baviti fizičkom aktivnošću.

29. INDIREKTNO: JER ON NIJE U MOGUĆNOSTI, KAO ŠTO TO NIJE NIJEDAN NAUČNIK NA ZEMLJI, DA PRATI ŽIVO FUNKCIONISANJE ORGANIZMA, KAKO TO, DIREKTNO POSMATRANO, U ĆELIJAMA I TKIVIMA DOLAZI DO FORMIRANJA KISELE SREDINE BEZ KISEONIKA.

30. Nisu ishrana i fizičke aktivnosti za potpuno otpisivanje, ALI – NISU NI KLJUČNE, PRIMARNE!

31. E, TU JE ONA NEDOSTAJUĆA KARIKA ZA POSTOJEĆE NAUKE – ISKORAK KA DUHOVNOSTI/METAFIZICI!

32. Duhovnost i metafizika bave se NADFIZIČKIM osnovama i uzročnicima našeg funkcionisanja. U datom slučaju: AKO IMATE MODEL I RITAM HARMONIČNIJEG FUNKCIONISANJA, KAO I MODEL OPTIMALNOG TROŠENJA ENERGIJE – VI IMATE I KLJUČ ZA HARMONIČNIJI METABOLIZAM.

33. Pri takvim duhovnim/metafizičkim nastojanjima VI ĆETE SAMI VRLO JASNO POČETI DA OSEĆATE: I ŠTA VAM JE OD HRANE PRIJATNO I POTREBNO, A ŠTA NIJE, I KOLIKO FIZIČKE AKTIVNOSTI VAM JE POTREBNO. I TO JE BAZA! A NE HRANA I AKTIVNOSTI SAMI PO SEBI.

34. Ove poslednje dve stavke su za mene iskustveno i proverene i potvrđene, no – ne pišem o njima jer, kao što sam rekao, uklapam se u trend bavljenja (stavljanja drugima na uvid)  Istinom, a ne Metodologijom.

https://www.youtube.com/watch?v=diaV2dXsyjA

 

 


Zakonomernost i iz njega proizilazeći prinicipi – koje su do sada često dozvoljavali da ih naslutim, ali se nisu dali sasvim spoznajno ogoliti.

Ma koliko, puni samopouzdanja, gordosti i važnosti, smatrali da smo superironi u najvećem delu shvatanja uzroka svih dešavanja u nama i oko nas, u okruženju i na planeti, ako samo malo dublje, u sklopu prave metafizike, zaronimo u sve to što mislimo da znamo – otkrivamo klizav teren.

Klizav teren… Uzgred, u vezi sa ovim fenomenom… Treba samo videti naučnike kako pucaju od gordeljive superiornosti! Na polju fizičkih dešavanja i proučavanja – nekako još i dopiremo do uzročnika, kod nas samih, kao pojedinaca i kao društava – maltene nikako. Uostalom, pogledajmo, na primer, filozofiju, sociologiju, psihologiju… Svaka od njih predstvlja  NIZ TEORIJA, koje su se najčešće jedna drugoj suprotstavljale. Nema celovitog koncepta ni u jednoj od njih, a oko kojeg su uglavnom naučnici koji im pripadaju saglasni. U svakoj od njih postoje određeni fondovi znanja oko kojih postoji izvestan konsenzus, ali – celovitog koncepta nema. Te, na primer, svaki psiholog najvećim delom deluje na osnovu svojih afiniteta, zavisno od toga kojoj od teorija je nakolonjen.

Dakle, klizav teren… iz više razloga.

1. Nabačeni programi koji nam iskrivljuju percepciju i rezonovanje.

2. Aktuelni Zlotvorski impulsi i/ili aktuelna frekvencijska ometanja, koji takođe, dodatno i sami po sebi imaju za posledicu iskrivljavanje naše percepcije i rezonovanja.

3. Dešavajnja u nama i u vezi sa nama nisu ČVRSTA I UHVATLJIVA kao dešavanja u mrtvom fizičkom svetu, u svetu fizičkih pojava koje nemaju veze sa čovekom i sa čovekovim uticajem. Kod nas kao da važi ono što je konstatovano na polju kvantne fizike: atom je istovremeno i talasni vrtlog, i materijalna „kuglica“, zavisno od toga šta sam posmatrač vidi, zavisno od posmatračevog polja.

4. Odavno sam već uočio i u nekom od tekstova zapisao – baš zato naše spoznaje, ONE KOJE NISU U SKLADU SA DOMINANTNOM PLANETARNOM LOGIKOM, dakle, logikom koja je potpomognuta sinergijom masa (masa naučnika, itd.), VRLO LAKO SE RESETUJU, tj. NEKO može vrlo lako da nam ih resetuje. I mi možemo u nekom trenutku da budemo radosni jer smo otkrili neke uzroke, neke važne opšte principe, itd, ali – RESETOVANJEM nam se vrlo brzo cela kula od karata uruši. I mi idemo ponovo i ponovo… Pa ispada da su u spoznajno boljoj poziciji oni koji SE UŠANČE u određenom fondu znanja, pa „furaju“ sa njim maltene celog života. Tako je i lakše, jer, čim se krene sa preispitivanjima, sa kopanjima, istraživanjima, prestruktuiranjima znanja, onda nastaje „ludilo“…

KAKO SE SNAĆI, KAKO SE POSTAVITI, ŠTA RADITI?!

AKO SE NE MOŽEMO SNAĆI SA UZROCIMA – MOŽEMO SA CILJEVIMA I REŠENJIMA!

Krunsko rešenje, koje povremeno jesam do sada, kao što se kaže – nesvesno, primenjivao, ali ne dovoljno dosledno. VALJDA MI SE NEĆE I ONO (valjda mi neće i njega) RESETOVATI!

Konstatujemo problem ili probleme, zađemo u analizu ili u potragu za uzrocima – koliko možemo. Koliko možemo, do neke mere – ne šteti nam, svejedno da li uistinu dopremo do pravih uzročnika (pod uslovom da oni kao jasni i jasno diferencirani i postoje), ali – da se pazimo da ne počnemo U TOM KOPANJU da tonemo kao u živo blato.

SPASAVAĆEMO SE TAKO ŠTO DEFINIŠEMO REŠENJA ILI CILJEVE!

O ovoj „postavci“ već jesam negde pisao (ovde ili na nekom drugom mestu), ali mi se tada ni približno nije ovaj fenomen prikazivao kao toliko planetarno-sveprožimajući.

Bavljenje, nakom toga, rešenjima ili ciljevima – uklapa se u našu intencionalnost, kao ključni pokretački faktor za izvođenje promena.

I na primeru ovog fenomena možemo da vidimo kako su nam Zlotvori kroz istoriju uspešno podvaljivali, uprežući nam našu intencionalnost u svoja kola.

ONO ČIME SE DOMINATNO BAVIMO – POSTAJE NAM CILJ KOJEM TEŽIMO.

To su te naše misli koje se izlivaju u realnost, ili realnost koja se izliva iz naših glava.

Izlivaju se, ili teže tome.

ODNOSNO, AKO JE ONO ČIME SE DOMINANTNO BAVIMO RETROGRADNOG ILI „STATIČKOG“ KARAKTERA – BLOKIRA NAS. Taj aspekt samoblokiranja sam zaboravio… Na primer: ljudi koji su opsednuti prošlošću. Njima kao da prošlost postaje cilj. Kako se u nju ne mogu vratiti, TAJ FOKUS IH BLOKIRA u izlivanju konstruktivnih misaonih sadržaja u realnost.

OVAJ TIP BLOKADE ČAK IMA I JEDAN NAUČNI VID: U PSIHOANALIZI, u okviru koje se um isuši bavljenjem događajima iz prošlosti.

Dakle, time što nas navode da se do iznemoglosti bavimo opisima problema i njihovim analizama, od svakodnevnih bavljenja, obično ponašanjem drugih (to je okosnica „rijaliti“-programa, ali i svakodnevne ljudske komunikacije), do pompeznih, uglavnom iz društvenih oblasti, naučnih bavljenja.

TIME NAM PROBLEM SAM PO SEBI POSTAJE CILJ!

Što je u našoj svakodnevici u naše doba najuočljivije sa bolestima. Vrlo često ljude snađu neki PROLAZNI SIMPTOMI, koji bi, kada bi bili skloni trpljenju, prošli. Ali, čim odu lekaru, odmah bivaju navođeni (zar to nije vešto Zlotvorsko maslo?!) da od prolaznih simptoma FORMIRAJU BOLESTI, bivaju ubačeni u takvu „mašinu“: od čekanja po čekaonicama (gde nisu u psihološki i energetski nadahnjujućoj atmosferi), preko „idenja“ kroz razna „dodatna“, „specijalistička“ snimanja i provere, do bavljenja lekovima, kontrolama, itd, a nije zanemarljiv broj onih koji se preko interneta lično dodatno informišu o simptomima i o bolesti koje ne bi ni bilo da svega ovoga nije bilo… I eto u konačnici slikovite analogije sa dešavanjima u kvantnoj fizici: NEŠTO ŠTO SU BILI ENERGETSKI VRTLOZI PROLAZNIH SIMPTOMA – NAKON FOKUSA PODEŠENOG NA VIĐENJE, KONSTATOVANJE  BOLESTI: POSTAJE BOLEST. Već sam navodio U OVOM SMISLU ODLIČAN PRIMER jedne svoje komšinice. Vešta da u sebi detektuje ovakve simptome, ona odmah juri lekaru i, kaže, srećna je kad joj lekar nešto otkrije (a koji lekar u današnje vreme ne bi i zdravom čoveku štošta mogao da pronađe?!). Pa, kada je jedanput tako bila kod lekara, a ovome nikako nije pošlo za rukom da joj „nešto otkrije“, ona će maltene besno: „Doktore, ja nisam došla ovde da mi bude dobro, nego da mi nešto pronađeš!“.

A kako smo, već je konstatovano, na klizavom terenu sa dopiranjem do potpunih, konačnih opisa, do čvrste uhvatljivosti problema, a pogotovu do uzročnika – mi u takav „cilj“ tonemo kao u živo blato, ČIME (P)ODRŽAVAMO SVOJE TAPKANJE U MESTU SA SVOJIM RAZVOJEM. Čime, takođe, doprinosimo održavanju postojećeg naopakog sveta.

PRITOM OD SLOBODE SVE DALJI!

Još jedan je dobitak sa dominantnim fokusom na rešenjima i ciljevima (kao što je rečeno, nakon elementarnog konstatovanja , opisa i analize problema, mada taj obim zavisi od mnoštva faktora, negde to bavljenje mora da bude duže i šire): DEŠAVAĆE SE DA NAM NAKON TOGA SAMA OD SEBE ISKRSAVAJU DUBLJA SHVATANJA SAMOG PROBLEMA. (Negde to bavljenje mora da bude dublje i šire: ima problema u vezi sa kojima nam je zaista potrebno da dopremo što bliže do uzročnika, kako bismo nešto u svom ponašanju, delovanju, u ritmu življenja promenili /npr. energetska iscrpljenost, kao uzročnik raznih problema/.)

Dakle, pokušaćemo ubuduće i ovde, UKOLIKO NAS RESETOVANJE NE POREMETI, dominantno da se bavimo rešenjima i ciljevima.

Uz napomenu: mnoga rešenja i ciljevi su u sferi neostvarivog, bar ne za sada, ili ne u postojećim uslovima (npr. priča iz prethodnog teksta, sa time „kako do širih promena?“), ili u sferi maštarija i nebuloza. ALI SMO I TIME NA DOBITKU, U SVOM ISTRAJNOM (ako nam je ostvarivo) USMERENJU DA SE BAVIMO CILJEVIMA I REŠENJIMA. Još jednom da naglasimo, da ne bude pogrešno shvaćeno: to ne znači tajnaško-njuejdžersko bežanje od problema. Njih baš, naprotiv, treba uočavati i shvatati, koliko je to moguće, ALI ZATO DA BISMO DEFINISALI ILI POSTAVILI REŠENJA I/ILI CILJEVE. Uostalom, to je valjda poznat i neduhovni princip pravog progresa (u nekoj minimalnoj meri u kojoj ga u ovom svetu uopšte ima).


Te da tek sada krenem od onoga što je pravi (pra)početak teme…

Neko mi je prosledio “nevjerojatan intervju s Nikolom Teslom”.

Teslinim civilizacijskim zaslugama nema se šta dodavati.

Retki na Zemlji ne znaju da on spada u naučnike koji su bitno uticali na formiranje profila postojeće civlizacije.

Međutim, u metafizičkom ili duhovnom pogledu, ili sa stanovišta logike Novog sveta – ima mesta i povoda “za stavljanje pod pitanje” doprinosa svih naučnika “dobrobiti čovečanstva”.

Svih naučnika, pa i Nikole Tesle.

Da li su najvećim delom njihovi doprinosi razvoju civilizacije zaista DOPRINOSI, kao što se po civilizacijskom “konsenzusu”, ili po logici Starog-postojećeg-propadajućeg sveta, smatra i ocenjuje?

Ili baš suprotno – NAJVEĆIM DELOM nisu?

Sve to odmeravano, da naglasimo: sa metafizičkog ili duhovnog stanovišta, ili sa stanovišta logike Novog sveta.

Po logici Starog-postojećeg-propadajućeg sveta imamo kao aksiom stav da su naučna otkrića i tehnološki izumi sinonimi za razvoj civilizacije.

Podrazumeva se – taj razvoj se prvenstveno, nije pogrešno reći i isključivo, vezuje za spoljašnje parametre i vrednosti.

U našoj, svakako se smatra – izuzetno razvijenoj civilizaciji, imamo, na primer, mašine i tehnologiju od kojih bi ljudima u nekoj ranijoj fazi istorije “pamet stala”.

Za primitivna plemena, čijih oaza ima na tlu Afrike, iako su u kontekstu naše zajedničke “izuzetno napredne” civilizacije, ali nemaju te naučno-tehnološke blagodeti, kažemo da su – necivilizovani.

U skladu sa takvom postavkom se i izumima Nikole Tesle daje izuzetan civilizacijski značaj.

I jeste tako, sve dok GUBIMO IZ VIDA PLANETARNO-KOSMIČKI KONTEKST U KOJEM SMO, a to je – Zemlja kao Karantin-Pakao-Zatvor, Ambijent kojim vladaju bogovi Paraziti-Zlotvori-Štetočine, čija je “misija” energetsko iscrpljivanje ljudi, te, povezano sa tim u paketu: degradiranje, sluđivanje, ometanje, držanje u ograničenostima i neznanju.

Iskrsava tu jedan simpatičan paradoks, koji je za one koji iole shvataju logiku vladanja bogova Paraziti-Zlotvori-Bitange očekivani deo stila njihovog vladanja.

Oni nastoje, i uspevaju u tome, da ljude drže u tami neznanja i u hroničnom energetskom deficitu.

A ovamo: dozvoljavaju ljudima ovakve izuzetne civilizacijske uzlete, odnosno, omogućavaju ovakva fascinantna naučna otkrića i tehnološku avangardu, po kojima je, između ostalog, i Nikola Tesla poznat.

Da bogovi Paraziti-Zlotvori-Bitange nisu toliko prefrigani i lukavi – ne bi s lakoćom vladali masom od sedam milijardi ljudi!

Oni su ovde izuzetno vešto zamenili suštinsku, pravu, razvojnu korist – onim što je ILUZORNA, spoljašnja, prividna korist po ljude i čovečanstvo.

A ljudi, i inače, zbog Zlotvorski iskrivljene percepcije i rezonovanja, fokusirani na spoljašnje, bez problema su tu zamenu perspektiva prihvatili, “progutali” je bez pobune i osporavanja.

Kao da je normalno i prirodno da upravo tako i bude.

Nesporno je, na primer, civilizacija u srednjem veku bila primitivnija od današnje, suvišno je da navodimo u kojim sve naučnim saznanjima i tehnološkim izumima smo superiorniji od njih.

Ali, da li napredovanje čovekove civilizacije po svim tim parametrima ZNAČI I NAPREDOVANJE SAMOG ČOVEKA?

Da li znači duhovno napredovanje čoveka, pomake u kolektivnoj svesti čovečanstva?

Naravno, ne možemo reći da baš nikakvih pomaka nema, da se u tom domenu od srednjeg veka do danas tapkalo u mestu.

Ali, da li su veliki (is)koraci na polju nauka i tehnologije srazmerni, kao što se misli, pomacima na polju duha i svesti?

Odnosno, da je odgovor na ovo pitanje odričan pokazuje i činjenica da se rast duha i svesti i ne postavlja kao merilo, oni se podvode pod stavke naučnog i tehnološkog napredovanja.

Pri čemu se smatra: čim se nauka i tehnologija razvijaju – razvijaju se i duh i svest, odnosno, nauka i tehnologija se ne bi mogle ni razvijati da nemaju kao bazu razvoj duha i svesti.

U redu, možda su rast duha i svesti, rast i proširenje svesti, neke nebuloze koje je teško primenjivati kao parametre.

Preformulišimo onda pitanje pomoću sasvim konkretnih parametara: da li sa nesagledivo širim poljem znanja i sa uznapredovalom tehnologijom imamo manji Pakao i podnošljiviji Zatvor, da li čovek u većoj meri vlada sobom, poznaje sebe i vlada sobom, svojim životnim tokovima, da li je kao biće ispunjeniji, ostvareniji?

Jer rast duha i svesti se može posmatrati i meriti i pomoću tih ispoljivih pokazatelja (ne svode se sasvim na njih, ali se mogu I pomoću njih meriti).

BUDIMO PAMETNI I ISKRENI: NEMA ELEMENATA ZA POTVRDAN ODGOVOR!

Jeste teško utvrditi koji Pakao je teži a Zatvor nepodnošljiviji, srednjevekovni ili današnji.

Teško, jer se parametri neuhvatljivo prepliću.

Ako ne možemo utvrditi koji je Pakao teži a Zatvor nepodnošljiviji, A ONO SVAKAKO MOŽEMO KONSTATOVATI DA SU POTPUNO ISTI, i sigurno ovaj današnji sa težim posledicama po dušu ljudi.

Na primer…

Ljudi su u srednjem veku bili masovno nepismeni, maltene ili čak i bukvalno bez elementarnih znanja o sebi i o Zemlji na kojoj su.

Danas je obrazovanje masovno dostupno, pretvoreno u obavezu, ali – PO CENU MASOVNOG PROGRAMIRANJA I KPZ-INDOKTRINIRANJA LJUDI, i to u periodu sazrevanja i razvoja (detinjstvo i mladost) kada je ljudsko biće najizloženije programiranju i indoktiriniranju.

Koja je veća šteta po dušu: kada se živi u neznanju, ali uz mogućnost oslanjanja na nekakav prirodni osećaj za život i za dešavanja u životu i u prirodi, ili kada se čovek programira kako da misli, postupa i oseća?!

Pa još poneki primer…

Obično se kaže, u željama i čestitanjima praznika: zdravlje nam je na prvom mestu (za dušu – ko te pita!).

Danas su u medicini svakakva “čudesa” medicinskim stručnjacima-“čudotvorcima” na raspolaganju, od dijagnostičkih aparata do transplatacije srca, pa i glave (eno nas valjda u Rusiji i sa takvim poduhvatom na pomolu).

Srednjovekovni medicinar je imao na raspolaganju neka ograničena i primitivna sredstva, a ni znanja mu nisu bila daleko od tih sredstava koja je koristio.

Tek bi bila i posebna i široka tema sagledavanje pravih dobitaka i gubitaka sa savremenom medicinom u odnosu na neke davnašnje. Po nekoj gruboj oceni: svakako da su GUBICI I ŠTETE, po kompleks telo-um&duša-duh uveliko dominantni, uveliko odnose prevagu nad onim što su koristi. Kao i u svemu ostalom što imamo kao savremena naučna i tehnološka postignuća.

Izdvojmo samo neke aspekte…

– Savremena “svemoćna” medicina uspeva da čoveka sasvim udalji od homeostaze, od izvornog regulatornog čovekovog mehanizma, kojim se telo nakon izbacivanja iz ravnoteže – bori da se vrati u ravnotežu.

– Umesto da lekovi, medicina i lekari budu samo pomagači homeostaze, da pomažu čoveku da omogući homeostazi da ga, uslovno rečeno, izleči, oni preuzimaju ulogu homeostaze.

– “Šta reći”, kada u nekim retkim slučajevima i sami lekari uočavaju kako se u tome preteruje?! Na primer: preporuka da se antibiotici ne koriste za svaki najsitniji simptom, jer bakterije postaju rezistentne na njih.

– U srednjem veku – čovek je, hteo-ne hteo, morao da se oslanja na homeostazu, pa – kako mu bude.

– Savremena medicina i lekari su “implantirali” ljudima po dušu POGUBAN stav: da je telo autonomna mašina koja se popravlja i čije regulisanje se koriguje kao kod svake mašine koju imamo.

– Dopušta se tu i tamo nekakav psihološki uticaj, ali – nevoljno, jer je takav uticaj za medicinu puka magla koja se ne može materijalno “skenirati” kao sve ostalo na telu, pa se tu medicina i lekari ne osećaju kao na svom terenu.

– Toliko uznapredovala medicina, a bolesti i bolesnih (procentualno, “po glavi stanovnika”) nikad veći u istoriji čovečanstva!

– U proizvodnju lekova, koja je suštinski u funkciji surovog profita, iako se prikazuje, licemerno, kao da je u funkciji zdravlja ljudi – da i ne zalazimo.

Ovo su samo neki opšti aspekti, kada bi bilo prilike da zalazimo u konkretne manifestacije – tek bi se videlo koliko je priča sa savremenom “čudotvornom” medicimo žalosna i štetna.

Osvrnimo se samo na još jedan aspekt ili zabludu: zahvaljujući (savremenoj) medicini produžen je čovekov život (prosečna dužina života).

Jeste, ali – koja suštinska korist od toga?!

Sve dok taj spoljašnje-fizički pomak nije povezan sa momentima oslobađanja i rasta duha ili svesti.

Ako nema pomaka u svesti, čovek sa stanovišta uma-duše-duha proživi jedan bezvredan i beskoristan život. Osim ako je imao neku posebnu ulogu u društvu u kojem je živeo, ili u civilizaciji, ali – mereno parametrima prave šire koristi, ne kroz iluzije napretka, koje su išle na štetu ljudi.

U pravu su Kasiopejci (inače prevaranti): za bogove Zlotvore-Parazite-Štetočine nijedan čovek kao pojedinac nije vredan, vredan je samo kao član stada, kao jedinka koja u masi sa drugim jedinkama tvori stado, koje Zlotvori-Paraziti-Štetočine energetski šišaju; osim ako kao pojedinac nije sa nekom posebnom širom misijom po njihovom planu.

Što znači, sa stanovišta koristi takvog čoveka, koristi po njegovu dušu, ili po rast njegovog tela-uma&duše-duha: ŽIVEO ON 50 GODINA ILI ŽIVEO 250 GODINA – POTPUNO JE IRELEVENATNO. U prethodno naznačenom smislu: beskoristan i bezvredan život ostaje beskoristan i bezvredan život.

Pa dalje sa poređenjem: nauka i tehnologija u srednjem veku – u savremeno doba…

U srednjem veku nije bilo mase pogodnosti sa televizijom, kompjuterima i mobilnim telefonima, ali – pogledajmo opasnu opsednutost i zarobljenost uma i svesti, duše ljudi, što znači – pažnje i Energije, te “ubrizgavanja” velikih svakodnevnih doza, što beskorisnih, što štetnih informacija preko ovih “korisnih” uređaja, mediji koji su “dušu dali” za mahinacije, programiranja i indoktriniranja. Opet – sve na štetu duše i rasta-proširenja svesti.

Na isti način možemo izdvojiti i posmatrati svaku “blagodet” savremenih nauka i tehnologije, kao pokazatelja “razvijenosti” i “uznapredovalosti” savremene civilizacije.

Sve u svemu, kao i u svemu ostalom na Zemlji, i u svim ovim nasumice odabranim slučajevima ono što su NAIZGLED velika civilizacijska korist i progres u vezi sa savremenom naukom i tehnologijom – u stvari to nisu. Već naprotiv!

Nekom iscrpnijom analizom lako bismo došli do zaključka koji je jasan svakome  ko je Budan za dešavanja u Karantinu-Paklu-Zatvoru: štete od “blagodeti” savremenih nauka i tehnologije uveliko nadmašuju koristi od njih. Taj procenat zavisi od mnogih faktora u raznim oblastima i slučajevaima, generalno: “kritična masa” štete je očigledna.

Teško je tačno procentualno odrediti, ali, improvizovano bi možda ovako ispalo: tek ako su od dvadesetak do tridesetak, u krajnjem slučaju četrdesetak posto naučnih, otkrića, saznanja i tehnolokih inovacija bili i jesu u suštinskom smislu na korist ljudi. Onih osamdesetak (ili nešto manje) posto: ili su jasno na štetu ljudi, ili su naizgled u korist ljudi, ali pri pažljivijem sagledavanju otkrivamo štetu u bilo kojem čovekovom aspektu: telo-um&duša-duh.

A) Na jednoj strani su nova naučna saznanja i tehnološki napredak koji se tako koriste da se štetni efekti kao bumerang vraćaju čoveku, iako on to nije svesno želeo kao cilj (korišćenje pesticida i drugih hemikalija u proizvodnji hrane, u uzgajanju stoke, zagađenja životne sredine, itd.). Pri čemu su motivi – efikasnija proizvodnja i veći profit, a zamaskirani dobrim namerama da se proizvodi kvalitetnija hrana. Tu spadaju i već navedeni primeri sa televizijom, kompjuterom, mobilnim telefonom, ali i toliki primeri na svakom koraku.

B) Retka su naučna saznanja i tehnološke novine koji nisu korišćeni svesno i direktno na štetu ljudi, u okviru ratne industrije.

C) Postoji, takođe širok domen naučnih saznanja i tehnoloških inovacija koji pojedinačno, „na mikroplanu“ „niti smrde, nit’ mirišu“, a koji su na širem planu takođe – štetni po čoveka.

Istraživanja vezana za razne vrste životinja i biljaka širom sveta, saznanja do kojih se dolazi… ČEMU TO, ŠTA SA TIM?! To treba pitati čoveka-naučnika koji ni samog sebe maltene elementarno ne poznaje, a o mehanizmima koji upravljaju njegovim sopstvenim životom i da ne govorimo. Ali je on zato istražio detaljno i poznaje kao svoj džep neku vrstu afričkih ptica!

Naučna istraživanja i saznanja koji se kreću do razmera pravih bizarnosti: učestalost poseta bibliotekama u zavisnosti od vremenskih prilika (istraživanje iz nekih ranijih vremena, danas se u biblioteke više i ne ide); da li je kora jabuke kancerogena, pri čemu dobijamo rezultate koji su međusobno oprečni; pa – koliko se bakterija razmeni pri poljupcu (u ljubavnom odnosu), itd.

Popularni časopisi su puni ovakvh informacija, iza svake od njih mora da stoji utrošak vremena i Energije da se do njih dođe. Možda one ne pripadaju domenu „velike“ nauke, ali nauci svakako pripadaju.

„Ruku pod ruku“ sa ovim idu i bizarne tehnološke inovacije, od novih oblika četkica za pranje zuba, pa do ko zna kakvih sve bezumnih stvari kojima se zatrpavamo.

Na milionima doktorskih i magistarskih disertacija svakodnevno u svetu se radi, milioni informacija se pritom produkuju, sve same suštinske besmislice!

Na užem planu – naravno da ne štete „saznanja“ o tome kako živi neka tamo afrička ptica. Ali, podmukla šteta od ovog naučno-tehnološkog usmerenja stvara se na širecivilizacijskom planu.

IZ NAUČNO-TEHNOLOŠKOG UGLA DAJE SE NEMERLJIV DOPRINOS ENORMNOM POVEĆAVANJU PLANETARNOG INFORMACIONOG SMEĆA. U tome mediji svakako prednjače, nauka im se u ovome pridružuje. Više ni naučnuik koji se bavi nekom svojom užom oblašću ne može da „isprati“ svu tu produkciju informacija samo vezanih za njegovu oblast. To nas sve više i sve dublje kao čovečanstvo sluđuje.

Reklo bi se: ovo su ipak samo neka marginalno-naučna ili popularno-naučna bavljenja.

A KAO DA SU ZAŠTIĆENA OD EPITETA „BESMISLENI“, „BESKORISNI“, „ŠTETNI“ I POMPEZNA KARDINALNA NAUČNA ISTRAŽIVANJA I SAZNANJA?!

Na primer, koje su suštinske koristi po čoveka i čovečanstvo razni grandiozni eksperimenti, na primer, CERN-eksperiment, vezan za antimateriju (ako sam dobro zapamtio), u koji je uloženo toliko novca i energije tolikih naučnika?! Nije veća od istraživanja koliko se bakterija razmeni pri poljupcu.

Uostalom, ako ne sva, a ono dominantni broj tih naučnih bavljenja, iz kojih se mogu izvući korisne informacije – OBIČNO JE GENERALNO NAOPAKO POSTAVLJEN, tako da u konačnici dođe beskoristan i besmislen, kao i sve prethodno, tj. u prethodno naznačenom smislu.

Uzmimo istraživanja vezana za DNK, koja su ovde već hvaljena, posebno ono poslednje prikazano, istraživanje, tj. prezentacija raznih istraživanja koja je dao prof. Terzin.

Niko ne može da ospori dosta širok domen koristi od saznanja na ovom polju. MEĐUTIM, ŠTA U KONAČNICI, SUŠTINSKI SA SVIM SAZNANJIMA O DNK?! NIŠTA! SVEOBUHVATNIJE, SUŠTINSKE KORISTI PO ISTINSKU EVOLUCIJU ČOVEKA – NEMA!

1. Jasno je da su u vezi sa DNK u pitanju engime koje uveliko nadmašuju, za sada, moći postojećeg čoveka-naučnika. upinjao se on iz petnih žila u svom istraživačkom radu, konačnija razrešenja tajni DNK nisu mu-nam ni na pomolu. Mudro li je upinjati se da se kao konačno spozna ono što nam nije u vidokrugu konačnijeg spoznavanja?! Nije lepo navoditi svoj stav kao primer, ali, neka mi se ponekad i to omakne: koliko puta smo ovde konstatovali – to i to nam je ZA SADA enigma, zašto bismo trošili Energiju na umovanja i nizanje hipoteza o nedostižnoj nam enigmi?

2. Recimo i da otkrijemo neke značajnije „pozicije“ u vezi sa DNK, recimo da postanemo sposobni da sami sebe, tj. svoje telo korigujemo, koristeći ta znanja. DA LI JE TEK TO MUDRO I ISPRAVNO?! DA LI JE TO DOBAR SMER?! Da bi bilo jasnije o čemu se radi, uzmimo jači ekstrem: da takva znanja ima „u rukama“ čovek-naučnik još primitivnije svesti od savremenog čoveka-naučnika! MOŽEMO LI DA ZAMISLIMO DNK-KOMBINATORIKE KOJE BI IZ TOGA PROIZAŠLE!

3. Povezano sa prvom tačkom… MOŽE LI ZNAČAJNIJE MOĆNA NAUČNA APARATURA DA NADOMESTI OGRANIČENJA U SVESTI I U REZONOVANJU ONOGA KO TU APARATURU KORISTI?! Naravno da ne može! Nije stvar u rezultatima koji se mogu dobijati korišćenjem fizičkih instrumenata i istraživačkom procedurom, već je stvar u UMU I U SVESTI onoga ko te rezultate „čita“, shvata i koristi, kao što reče prof. Terzin – ko ih interpretira. Mala zaliha dobijenih rezultata visprenom umu su korisniji nego gomila odličnih rezultata slabijem umu. (Setimo se primera Šerloka Holmsa, kojeg sam takođe stigao negde da navedem kao primer: neki naizgled banalni marginalni detalj, koji drugi uopšte i ne uočavaju, njemu je bio dovoljan za suštinske i ključne zaključke.)

4. Dakle, ako neko i ceo svoj život posveti istraživanju DNK, tako da mu je svest sasvim zaronjena u njih – džaba je sve to dok koristi, KAO I SVI MI, Zlotvorski oštećeni um i iz njega proizašlo rezonovanje, tj. sa njima povezanu oštećenu percepciju. TE BI NORMALAN BIO POTPUNO DRUGAČIJI REDOSLED POTEZA: takav čovek-naučnik najpre treba, ili u krajnjem slučaju PARALELNO, uz posvećenost istraživanju DNK, da „radi“ na rastu sopstvene svesti, što znači „rad“ na kompleksu telo-um&duša-duh, čija posledica je i jači, prodorniji, moćniji um, tj. rezonovanje i percepcija.

5. Pa još jedan pogrešan smer u vezi sa bavljenjem DNK-om… Da li je normalno da se promene u čoveku dešavaju tako da on ode kod naučnika i naruči promene koje želi?! Izdiktira mu šta želi DA MU SE PUTEM PROMENA U DNK KORIGUJE, u izgledu, u karakteru, itd?! DNK i karakter, dakle, i naši stavovi, rezonovanje, percepcija, itd, jesu u interakciji, ali FASCINANTAN JE SUPROTNI SMER, a koji sporadično tajnaši jesu DOKAZALI – KAKO DA MISLIMA (i u paketu sa mislima: percepcijom, stilom življenja, balansom energetike, itd.) KORIGUJEMO SVOJU DNK, to znači i preko nje: telo, karakter, itd.

6. Zato, kad bih se ja bavio istraživanjem DNK, ja bih se sav bacio na tu stranu: kako to misao i emocije utiču na DNK, ili kako su to oni u interakciji, a ne da do besvesti rijem po fizičkom domenu DNK.

Itd, da ne zalazimo dalje u ove fenomene, i inače smo se udaljili od glavne teme, a od Tesle… iha-ha!

Šta iz svega ovoga možemo da zaključimo u vezi sa konceptom ili vektorima dosadašnjeg razvoja civilizacije?

AKO SU SE NAUČNA OTKRIĆA I TEHNOLOŠKE INOVACIJE KROZ ISTORIJU LJUDSKOG RODA  TEK DELIMIČNO I/ILI PRIVIDNO NIZALE U KORIST LJUDI, A SUŠTINSKI NA ŠTETU LJUDI, TO ZNAČI DA SU SE NIZALE U KORIST PLANETARNIH GOSPODARA, BOGOVA ZLOTVORA-PARAZITA-ŠTETOČINA.

Stoga je logično očekivano da su naučna otkrića i tehnološke inovacije, ako ne baš direktno i ne uvek inicirani impulsima bogova Zlotvora-Parazita-Štetočina, a ono svakako sa njihove strane omogućavani i podržavani, ili „u hodu“ vešto preusmeravani tako da budu na štetu ljudi, a u njihovu korist.

Da nije tako – bogovi Zlotvori-Paraziti-Štetočine bi glatko onemogućavali, sasecali u korenu svako od otkrića koja bi bila na suštinsku i pravu korist ljudi. Kao što se i inače dešavalo sa svim EVOLUCIONISTIČKIM idejama koje su nekako dospevale do pojedinaca, ili koje su pojedinci nekako u sebi aktivirali.

Da najzad, u sledećem nastavku, dođemo do tog famoznog intervjua sa Nikolom Teslom…!

Ali su oba ova prethodna koncentrična kruga ili šira konteksta, bili neophodni za shvatanje stavova koji u vezi sa idejama Nikole Tesle budu iskazani. On je bio jedan od svakako najvećih naučnika naše civilizacije i iz poznate nam istorije, uz to specifičan kao čovek i kao naučnik, pa se baš zato na njegovom primeru mogu jasnije uočiti aspekti uticaja planetarnih Vladara na nauku i na tehnologiju. Ali ne u smislu nekih proizvoljnih nebuloznih hipoteza, već konkretno-činjenično.


Ranije još, čitao „Novu biologiju“, čisto biološki deo nešto teže pratio, ali, kao suština ostalo mi u pamćenju: pogrešan (kao što ovde kažemo – obmanjivački) postulat, sveti postulat savremene medicine, genetike – mi smo genetski determinisani, a nasuprot tome Liptonova istraživanja: nismo genetski determinisani, možemo uticati na svoje gene, naša misao kao sila koja na njih može uticati.

Sada slučajno (ili nije slučajno) naiđem na Liptonova predavanja, sa jasnije i sažetije izloženom ovom koncepcijom iz „Nove biologije“, dodatno što ju je on dalje razrađivao u svoju duhovnu koncepciju. Ni za šta u ovom postojećem, propadajućem Starom svetu ne možemo tvrditi da je kao naznaka ili put ka Novom svetu dovršeno i jasno, paradigme Starog sveta se žilavo drže, tako da „dovršeno i jasno“ ne možemo reći ni za Liptonov duhovni koncept, kao što ne možemo reći ni za koncept koji se promišlja na ovom blogu, ali – ima dosta „zdravog tkiva“ kod Liptona, pa vredi da se malo prođe kroz njegova istraživanja i ideje, makar da posluže kao inspirativni povodi da se neke od njegovih ideja ili postavki osvetle iz perspektive duhovnog koncepta sa ovog bloga, ili obratno.

Odnosno, da posluže kao teren za korisno kritičko preispitivanje, kao i za povremeno malo širu korekciju i nadogradnju „zdravog tkiva“ iz njegovih istraživanja, zaključaka iz istraživanja, same njegove teorije. Pretenciozno, rekao bi neko, možda jeste, možda nije, rekao bih ja, tj. „kako da ne“, rekao bi neki zajedljivi komentator.

*          *          *

Zanimljiva stvar je sledeća: nakon godina istraživanja počeo sam primećivati kako neka ustaljena uverenja i istine u medicini uopšte nisu tačna. (…) Stvarno smo zbrkani nekim idejama koje nisu potpuno tačne. (…) Drugačija istina o genetskom determinizmu, istina koja govori da nismo pod kontrolom gena. (…) Ispada da je stvar u tome kako su geni odabrani i pročitani od strane našeg sistema verovanja. (…) I kada se DNK ukloni – ćelija funkcioniše. Šta onda kontroliše ćeliju? Tako dolazimo do onoga što je pravi „mozak“ ćelije. (…) Konvencionalni ljudi, moje kolege, sve to su i razumeli, ali su i postali zabrinuti, jer smo toliko novca uložili u uverenja o genima i o lekovima. Bilo im je vrlo teško promeniti pravac gledišta i usredsrediti se na druga, alternativna uverenja. (…) Postali smo uvereni u tačnost genetskog determinizma. Karakteristika genetskog determinizma je: postoji uverenje da u trenutku oplodnje, kada se spoje spermatozoid i jajna ćelija, selekcionirani su geni za vaš život. A da se ostatak vašeg života razvija, teče na osnovu očitavanja tih gena. (…) Ako je to istina, onda smo mi žrtve našeg nasledstva. Kako se onda možemo „izvući“ iz naših gena? Ugrađeni su u nas, ne možemo se izvući!

Tri pogrešne pretpostavke na kojima se temelji savremena nauka. 1. Biološki procesi uključuju Njutnovu fiziku. Svet je kao mašina sastavljena od delova, ako se razume kako delovi međusobno funkcionišu, onda se shvata sama mašina. Tu nema mesta za energiju. Zato medicina ne priznaje stanovište da je energija uključena u procese ozdravljenje. Njutnovoj fizici je istekao rok pre 75 godina (predavanje – 2000. god.), otkada smo ušli u razdoblje kvantne fizike, 1925. godine. Medicina je još uvek zaglavljena u Njutnovoj fazi. 2. Geni kontrolišu biološku ekspresiju. Što je netačno, jer se geni ne mogu sami aktivirati ili inhibirati, dakle, ne mogu sami sebe da kontrolišu, a ne mogu ni nešto drugo. 3. „Darvinova“ evolucija omogućuje postojanje biološke raznolikosti. Pogrešno, ne „Darvinova“, već pre „Lamarkova“: organizmi se uvek usklađuju sa svojom okolinom. I kako se okolina menja, tako se i organizam menja, kako bi se adaptirao na novu okolinu. Što znači: okolina u kojoj živite i vaš sistem verovanja postaju veoma ključni, jer se vaši geni adaptiraju na vaša verovanja, uverenja.

https://www.youtube.com/watch?v=074eCgpjiQw

Nauke takoreći „po difoltu“ vezujemo za progres i za osvajanje novih znanja, VEZUJEMO ZA POUZDANOST. Imaju svakako one toga u sebi, ali – ne onako neprikosnoveno kao što to mi imamo u svojim predstavama o njima. Nauke mogu biti na pogrešnim najširim ili primordijalnim osnovama, a unutar njih mogu da napreduju u osvajanju novih činjenica i otkrića, mogu da ih gomilaju do iznemoglosti. A sve je uzalud ili beskorisno, jer je to zidanje zdanja od otkrića i saznanja, a na – trulim osnovama.

Zbog delovanja sile inercije u naukama i u svetu naučnika – do generalnog preispitivanja samih primordijalnih osnova dolazi tek kad stari koncepti baš postanu zaista neodrživi.

I tu je jedna zanimljiva protivurečnost: svako od naučnika, zbog ličnog doprinosa i afirmisanja, rado bi da dođe do nekog velikog radikalno novog otkrića, a opet – postoji bojazan od zalaženja, sa tim otkrićima, van zone klasične naučnosti. A RIZIK OD ZALAŽENJA VAN ZONE KLASIČNE NAUČNOSTI POSTOJI UVEK KADA SE PRIBLIŽAVA ZONI DUHOVNOSTI. A NJOJ SE MORA PRIBLIŽAVATI SVAKI POKUŠAJ RADIKALNIJEG PREISPITIVANJA SUŠTINE I SMISLA SVAKE NAUKE, NJENE FUNKCIJE I DOMETA.

Zato i imamo paradoks, jedan od brojnih vezan za nauke: da su nam one, po civilizacijskoj proceni, izuzetno razvijene, a opet, daleko od ključeva nas samih i suštine i smisla zemaljskog života, o nekim širim spoznajama i da ne govorimo. U vezi sa svim ovim pitanjima, nauke, što im ne smeta da budu pune gordosti i samopouzdanja, samo se vrte u istom krugu svojih tzv. egzaktnih zanimacija.

Taj paradoksalni naučni konzervativizam nam uglavnom i nije nešto presudan, u oblastima koje nas se nešto lično i ne dotiču. Ali u mnogim domenima taj konzervativizam može da bude opasan, presudno opasan po nas. Uzmimo one nauke koje se tiču ili se mogu ticati svakog pojedinca: medicina i biologija, te psihologija i pedagogija… NA POGREŠNIM OSNOVAMA ZASNOVANE OVE, NARAVNO, I NE SAMO OVE, NAUKE – NE SAMO DA NAM NE MOGU BITI OD SUŠTINSKE KORISTI, VEĆ NAS MOGU OPAKO PROGRAMIRATI. Dakle, mogu doprinositi da sami sebe, kao pojedinci i kao čovečanstvo, držimo u idejnom, konceptualnom zatvoru, koji znači i osnovu ili podršku spoljašnjem Zatvoru.

Pošto ovde (na blogu) sve naopakosti na Zemlji vezujemo za delatnosti bogova Parazita-Zlotvora-Bitangi, u slučaju nauka i naučnika bi se reklo: pa možda se baš ne radi o podvalama, možda jednostavno naučnici još nisu dorasli mnogim spoznajama. U redu je, ima toga, ali – mi se svuda suočavamo sa podvalama i mahinacijama, i jasno vidimo da se iza toga, što neka otkrića ne postaju opšteprihvaćena, kriju nečiji interesi, ti neki sa interesima ulažu sredstva i uticaje da velika otkrića ne postanu opšteporihvaćena. Zamislimo, u slučaju Liptovonih otkrića, da dođe do opšteg prihvatanja: to bi značilo urušavanje medicine, urušavanje farmaceutskih industrija, i toliko toga, potrese u svesti naučnika iz ove oblasti, potrese u svesti lekara, itd. Dakle, ne radi se o tome da u ovom slučaju naučnici iz date struke ili celo čovečanstvo nisu dorasli ovim otkrićima, već o  mehanizmima koje nezemaljski Vladari svakako inkorporiraju u zemaljski život i zemaljsku civilizaciju preko svojih zemaljskih predstavnika, zemaljskih vladara, „u senci“ i van senki, kao i raznih tipova moćnika. Uostalom, mehanizmi udaljavanja istina od opšteg masovnog prihvatanja postoijali su i uspešno delovali uvek, kroz istoriju. Nekada je to bilo na grublje načine – proganjani su oni koji su bili donosioci istina, knjige su spaljivane, danas je to suptilnije, tj. perfidnije.

DAKLE, DISTORZIJA ISTINE U NAUČNIM „ISTINAMA“ – NA SVE STRANE!

Prethodni mehanizam se može opisati na drugi način, ili iz drugog ugla.

Princip konačnosti znanja. Mada je svakom naučniku jasno da je postojao istorijski hod svake nauke i svakog ljudskog znanja, ideje, teorije, dakle, da je postojalo menjanje i sazrevanje kroz istoriju, ipak, ako ne baš uvek, a ono često imamo postavljanje nauka i naučnika kao da se u njihovom slučaju došlo do konačnih znanja (Hegel-sindrom). AKO UMIŠLJAJU DA SU DOŠLI DO KONAČNIH ZNANJA – ONI SE KONZERVATIVISTIČKI ZATVARAJU. Kao što je već naglašeno – za preispitivanja fundamenata, ne za detalje koje neumorno u okviru trulih fundamenata hiperprodukuju.

Da nije tako, naučnici bar iz nabrojanih „struka“, rado bi „za ozbiljno“ prihvatali tolike ideje koje su prognali iz svoje velike naučnosti i etiketirali ih kao alternativne. U datom slučaju: prihvatili bi otkrića Liptona, ali i toliko toga u ostalim nabrojanim oblastima (psihologija, pedagogija…).

Rudolf Štajner je možda prvi nastojao na približavanju nauka i duhovnosti, da li je baš njegov model prihvatljiv, može da bude za diskusiju, ali sama ideja generalno je svakako prihvatljiva, budući da se nauke, bez približavanja duhovnosti ili duhovnom poimanju sveta i čoveka – udaljavaju od suština i gube u gomilanju spoznaja koje postaju samo deo „informacionog smeća“, a to su spoznaje koje su do besmislenosti irelevantne. Primer iz Liptonovog tumačenja: možemo gomilati stotine informacija, gomile novih otkrića o fizičkoj strani ćelije, možemo pratiti i proučavati njeno funkcionisanje, a da se ni za milimetar ne približimo spoznavanju njene suštine, onako kako joj se Lipton približava.

Odnosno, postavimo i ovaj problem drugačije…

Uzmimo proučavaoca koji se sve dublje uglibljuje u detalje građe i funkcionisanja ćelije i DNK, gomila istraživanja i činjenice, ali i dileme koje mu se pri tom, normalno, otvaraju. Tipično savremeno rasplinjavanje nauka i naučnih bavljenja, gubljenja u lavirintima otkrivenih detalja.

1. Ima li takav proučavalac sve vreme u vidu CELINU, uzmimo samo širu sliku i celinu kojoj ćelija pripada? Na primer, ako sve dublje zalazi u tajne nukleotida u DNK, u tajne njihovog prevođenja u strukturu proteina – IMA LI ON PRI TOM, PARALELNO, U VIDU I ŽIVO FUNKCIONISANJE ORGANIZMA KOJEM TE ĆELIJE I TI, POSMATRANI, DNK PRIPADAJU? Ovo je samo jedno žalosno retoričko pitanje, NARAVNO DA IH NEMA U VIDU. On, kao što reče Lipton, prati funkcionisanje DNK i ćelija kao delova jedne „mašine“, i posmatra ih izolovano od same „mašine“. „Mašina“ može biti pod pozitivnim ili negativnim stresom, može biti u Ravnoteži ili van nje, za ovog proučavaoca je sve to irelevantno, suštinski, za funkcionisanje ćelije nikako ne može da bude irelevantno.

2. Ima li dasa-naučnik u vidu širu sliku zemaljskog života, čije su proučavane ćelije i DNK samo čestice? Drugo žalosno retoričko pitanje! U TOJ ŠIROJ SLICI LJUDI SU ROBOVI, NAVOĐENE FIGURE („DRONOVI“), NEMAJU SEBE U ONOME ŠTO RADE, U ONOME ŠTO I KAKO MISLE, a naš dasa-naučnik sve dublje porinjuje u detalje DNK i ćelija. I NARAVNO DA ON TAMO, NA TOM PLANU, NA TOM MIKRO-MIKRO-PLANU NEĆE DOĆI DO ODRAZA JEDNOG TEŠKOG KARANTINA-PAKLA-ZATVORA, ŠTO ZNAČI – NI DO GOSPODARA I ČUVARA TOG KARANTINA-PAKLA-ZATVORA, KOJI SU I DISTORZIČARI ZEMALJSKOG ŽIVOTA. ŠTO ZNAČI DA NAŠ DASA-NAUČNIK NE MOŽE DOĆI NI DO PRAVIH TAJNI DNK I ĆELIJA!

3. Mutatis mutandis: A GDE JE ON U CELOJ TOJ PRIČI, NAŠ DASA-NAUČNIK, on, tj. njegova svest?! Iz dana u dan, kao gordi, moćni naučnik na svom naučno-istraživačkom radu, po bar osam, a svakako često i više sati, on je svojom glavom, tj. svojom pažnjom i svešću zagnjuren u DNK i u ćelije. A KAKO ON SAM FUNKCIONIŠE VAN TE ZAGNJURENOSTI, PA I U NJOJ?! Ima li ON sebe, kako je ON organizovao svoj život? Živi li u blaženoj Ravnoteži ili u haosu neravnoteže? Mogu li mu makar i otkrivene najspektakularnije naučne tajne o DNK i o ćeliji – NADOMESTITI SVE TO ŠTO NEMA U SVOM ŽIVOTU VAN TOG PROUČAVANJA DNK I ĆELIJA?!

Treći set žalosnih retoričkih pitanja!