Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: moć misli

1.

Moćna misao.

Jedna, dve-tri.

Realizacija.

2.

Nemoćna misao.

Mnogo po-misli.

Jedva ili nikako (realizacija).

3.

Konkretne manifestacije.

Saplićemo se na njih.

Svakodnevno.

4.

Treba nešto (konkretno) uraditi.

Očistiti, srediti, zameniti, popraviti…

Pomisao na to, kao na cilj.

5.

Ponekad potrebno mnogo pomisli.

Do ostvarenja.

Ponekad jedna-dve.

6.

Neko deluje energičnije.

Deluje uzornije.

Jedna pomisao – odmah realizacija.

7.

Nažalost – ovo je loš obrazac.

Bar danas.

Kada kuburimo sa Energijom.

8.

Ne-moć misli i Energija.

Već (ovde) razmatran odnos.

Pakleno komplikovan (jer smo u Paklu).

9.

Moćna misao.

Jedino misao sa dovoljno Energije.

Produkcija mozga sa dobrom energetikom.

10.

Kako do dobre energetike?

Preko Ravnoteže.

Koja znači dovoljno opuštanja.

11.

Tj. balans naprezanja i opuštanja.

Ali – mi smo u eksploatatorskim uslovima.

Pa nam uglavnom manjka dovoljno opuštanja.

12.

Jaka misao je refleks naprezanja.

Kao i fizička snaga.

Ono što se ne napreže – atrofira.

13.

A preko previše opuštanja lako se sklizne…

U hronično nenaprezanje.

I eto nemoći misli (i opšte nemoći).

14.

Prosto da se imaju u vidu svi faktori.

Na svakome je da ih uklapa.

U svojim životnim konkretnostima.

15.

Stoga – samo i samo Ravnoteža!

Balans naprezanja i opuštanja.

U meri u kojoj nam je moguća.

16.

Uzgredno zapažanje.

Malo pregledao, letimično.

Tzv. portale za duhovnost.

17.

More svega i svačega.

Što kaže Propovednik:

– Samo tlapnja i muka duhu!

18.

Ali nigde…!

Ili skoro nigde!

Ozbiljnih priča o našoj energetici.

19.

Duhovna tumačenja ovakva i onakva.

Preporuke: radi ovo i ono.

A nigde energetske KONTEKSTUALIZACIJE!

20.

Zamislimo nekog iscrpljenog jadnika (jadnicu).

U nekom paklenom megalopolisu.

Koji posegne za duhovnim usmerenjem.

21.

I kao: neki koncepti, ideje, vežbice…

Rešiće mu sve muke.

Duhovno ga podići.

22.

А ne vidi se koliko je sve džaba!

Ako se ne raspetlja pitanje energetike.

Sopstveni energetski kontekst.


1.

Moćna misao.

Jedna, dve-tri.

Realizacija.

2.

Nemoćna misao.

Mnogo po-misli.

Jedva ili nikako (realizacija).

3.

Nemoć misli.

Ka pravoj razvojnosti.

Suštinskoj.

4.

Zlotvorska dominacija.

Uticaji.

Blokade.

5.

Moć misli (dopuštena).

„Prohodnost“ u realizaciji.

Ka prividnoj razvojnosti.

6.

Prividna razvojnost.

Urušavanje, individualno i kolektivno.

Zlotvorski otvoren put.

7.

Tako je danas.

Ne i sutra.

Između je preokret.

8.

Dotle…

Računati na nemoć misli.

I tražiti puteve ka moći.


Hvatati neuhvatljivo, tek to je podvig.

Ili ludost.

Neuhvatljivo, za naš postojeći mentalni aparat.

Srozani i obogaljeni mentalni aparat.

Ali, daj da se nekako pokušava, pa možda vremenom ispravimo neke „krive Drine“ u svom iskrivljenom umu.

Zlotvorski iskrivljenom umu.

Spominjao sam snovidu/višu logiku.

A da li se sa njom i može nešto više, do da se spomene, da se nagovesti?

A u njoj nam je ključ, a toliko nam ih treba za ono čemu bi trebalo Budni da težimo.

Jer su nam Sloboda i Rast brave koje se sa mnogo ključeva otključavaju.

Za naivne i lažno mudre i prosvetljene je tek sve lakše i jednostavnije.

Dakle, daj da malo pokušam, nekom POLUSNOVIDOM logikom.

Koja je i tamo i ovamo…

„Tamo“, ka višim svetovima, kojima je ona u temeljima, ili iz kojih ona proizilazi, SILAZI k nama.

„Ovamo“ –  u ovom svetu okoštalih fizičkih formi.

U kojem nam je NAIZGLED sve jasno i sve se sa jasnim konturama i „definitivno“ kao ćoškasto se može prikazati.

A ako nije – ima problem onaj ko se ne uklapa u NAIZGED zdravu logiku.

U kojoj je sve jasno i jasno definišuće.

A iluzorno.

SNOVIDA/VIŠA LOGIKA JE ISKORAK KA SLOBODI MIŠLJENJA.

KA SLOBODI UOPŠTE.

Jer Sloboda potiče iz uma, pa se izliva iz njega, u fizičku realnost.

Što nam je um ovoliko nemoćan u Oslobađanju – stvar je u tome što je on sam po sebi sputan.

Deluje slobodno, da slobodnije ne može biti, a ne vidi samog sebe u sopstvenoj zapletenosti.

Kao što i usnulom Stadu deluje da je slobodno, da se slobodniji i ne može biti.

Iskorak ka Slobodi, jer se um u njoj, snovidoj, najpre oslobađa sopstvene samoograničavajuće prirode, nametnutog mu samoograničavanja i slepila.

Tačnije – nisu nam zlo principi logike koja je zemaljski opštevažeća.

Logike koja je povezana sa sistemskim mišljenjem.

Sa mišljenjem koje ima potrebu za pakovanjem ideja u sisteme.

Ne možemo mi bez toga, bez tog mišljenja, bez logike koja mu je u osnovi, bez sistema, ne možemo u ovoj ravni postojanja.

Mi sami smo sistem, naši organi su u okviru sistema.

Ne možemo van društvenih sistema.

Znanje – ne biva bez sistemskog pakovanja.

Ali, GREŠKA SE RAĐA U JEDNOSTRANOSTI.

U svođenju sveg mišljenja na postojeću, što naučnu, što tzv. zdravorazumsku, logiku.

Ona nam daje u jednom domenu moć, ali nas u drugom opako sputava i ograničava.

Tek sa snovidom logikom dobijamo MOĆNU SINTEZU DUALNOSTI.

Pesnici su odavno oslušnuli iz „visina“ tu snovidu/višu logiku.

Naravno, daleko od toga da su se snalazili sa tim šta ih je snalazilo, te su im produkti pre konfuzija nego vešto vladanje snovidom/višom logikom.

Dakle, za jedan domen funkcionisanja u ovoj realnosti nužna nam je opštevažeće, naučna i tzv. zdravorzumska logika.

Za domen koji je iskorak ka nekim drugim dimenzijama unutar ove otrovne KPZ-dimenzije – nema ništa bez snovide/više logike.

Snovidom/višom logikom povezujemo sve što poželimo, povezuje se nepovezivo, baš kao u snovima.

I nije to toliko bezvezno kao što nam izgleda na prvi pogled, na pogled navikao na fizičke okoštalosti.

Povezanosti svega postojećeg u ovoj ravni ima.

Povezanosti za koje smo slepi. Ali koje i nisu u bliskom okruženju funkcionalne.

Uzmimo umreženosti u tzv. društvenim mrežama (čini mi se da je bilo reči o tome, ovde).

Mi smo funkcionalno povezani sa prvim krugovima „prijatelja“. Bilo na osnovu  povezanosti i u fizičkoj realnosti, bilo na osnovu intenzivne komunikacije.

Preko tih mreža i krugova „prijatelja“ povezani smo i sa osobama „na kraju sveta“, za koje i ne znamo. I povezani smo teorijski sferno beskonačno, sa svima na (sfernoj) Zemlji koji su u datim umrženostima.

Kako u tim virtuelnim umreženostima, tako je i van njih, u nevidljivim povezanostima svih ljudi na Zemlji.

Ako želimo, mi te veze možemo aktivirati.

BAŠ KAO I U SNOVIDOJ LOGICI!

Mi možemo formirati i sistem. Od nekih svojih ideja. Od samih ciljeva koje smo, ako smo, postavili.

U redu je takav sistem, koji se može ažurirati (o čemu znam da je ovde bilo reči).

Ali, onda treba da ga podvrgnemo snovidoj/višoj logici.

U nekom svom daljem bavljenju idejama iz sistema.

A to praktično znači nizanje, povezivanje ideja, detalja ili stavki iz sistema, onako kako nam u OPUŠTENOM I SLOBODNOM UMU pada na pamet.

Pada na pamet koja se iz ograničenja važećih logika izdigne na plato snovide/više logike.

I na tom platou ili VISORAVNI sve nemoguće u domenu niže, važeće logike – postaje moguće.

Tajnaši su uspevali, nekom igrom slučaja, na njihovu korist ili štetu, drugo je pitanje, da se koriste i nekim vidovima snovide logike.

Uzdajući se pritom ubeđeno u Obilje Univerzuma i u druge koznakakve floskule.

Ali, davalo im je to praktične rezultate…

Može snovida logika da ima veze sa asocijativnošću, sa asocijativnim nizovima („slalomima“).

Ali, ona ipak ima jednu mudru samokontrolu. Možda upravo samokontrolu UNUTAR NEKOG OD SISTEMA. Ili nekih zemaljskih sistema.

RAZULARENA ASOCIJATIVNOST teorijski teži beskraju.

To je fraktalno mišljenje.

Znamo da fraktali teorijski teže beskonačnom.

Tako teorijski teže i svi oni koji se u beskorisnim razgovorima prepuštaju nekontrolisanim asocijacijama. Tako i ispada da se krene od jedne teme, pa ode na stoprvu. I moglo bi se teorijski otići na milion i prvu. I još i iza nje.

Razularena asocijativnost je „DAR“ Zlotvora, sračunat na naše misaono-energetsko iscrpljivanje.

U tom smislu SISTEMSKO MIŠLJENJE jeste spas i jeste viši vid mišljenja.

Razularena asocijativnost i fraktalno mišljenje vode haosu.

Ili energetskom kolapsu!

Što je takođe suština Zlotvorskog delovanja i njihovih namera.

Sistem i sistemsko mišljenje, i važeči vidovi logike unutar njih, u tom smislu su dobri, spasonosni, jesu OTPOR HAOSU.

Ali onda od neke tačke pretvaraju se u OGRANIČAVAJUĆI FAKTOR.

Sputavajući, ograničavajući, za nas – SAMOZAROBLJAVAJUĆI faktor.

E, TU STUPA NA SCENU, SADA U ODNOSU NA SISTEMSKO MIŠLJENJE KAO SPASONOSNA – SNOVIDA LOGIKA (MIŠLJENJE).


1. Neko mi poslao, uz „zamolbu“ da prokomentarišem. Ranije je već spomenut fenomen: duhovne priče krcate mistikom, a bez mrvice praktične koristi, čak i više i „grđe“ od toga – uz navođenje na stranputice.

2. Kastaneda u svom predavanju govori o duhovnim tajnama u koje ga je upućivao njegov duhovni učitelj.

3.

Za vrijeme mog naukovanja, učitelj mi je pokazao neobjašnjive podvige koje su me plašili…

4. Da me nečiji duhovni podvig plaši, a ja da budem zadivljen?! Pa to je znak da nešto „ne štima“! Ili u mojoj percepciji, ili u prirodi samog „podviga“. Prava reakcija je da me takav podvig ODUŠEVLJAVA I INSPIRIŠE.

5.

ali istovremeno su poticali moju ambiciju da budem moćan kao i on!

6. U redu – momenat inspiracije (ali kako da on ide uz strah?). AMBICIJA DA BUDEM MOĆAN KAO I ON?! Ovo proizilazi iz logike Starog-postojećeg-propadajućeg sveta, kao vrhunska vrednost: biti moćan.

7. U novoj duhovnoj paradigmi su Sloboda i Rast vrhunske vrednosti. Ide sa tim i Moć, ali – Moć je NUSPRODUKT procesa, nikako cilj. Odnosno, ako se i postavi kao cilj: onda je zato DA BI SE OSVOJILA SLOBODA. Da li se uočava radikalna razlika?!

8.

Često sam ga pitao kako da naučim njegove trikove, ali on bi tada stavio prst na svoje usne i zurio u mene.

9. MAĐIONIČARI I OPSENARI, dakle, Zlotvorski eksponenti, KORISTE TRIKOVE, TEŽE TRIKOVIMA, DIVE SE TRIKOVIMA!

10. U suštini: sve manifestacije posebnih, tzv. parapsiholoških ili ekstrasenzornih moći, a bez zasnovanosti na duhovnoj snazi i osvešćenosti, svesno ili nesvesno su – TRIKOVI.

11.

Trebale su mi godine da bih počeo cijeniti veličanstvenu lekciju ovog njegovog odgovora: Ključ mistike i duhovnosti jest tišina.

12. Tišina nije „loša“, ali – da vidimo dalje. Ovde samo izaziva zebnju mešanje duhovnosti i mistike. Ne zato što nema mistike na svakom koraku oko nas, već što se u ovakvom poimanju mistika meša sa tajnim znanjima koja su, kao što smo videli, usmerena ka moći kao primarnom cilju.

13. Neko iz publike je tražio da Kastaneda definiše „taj koncept“.

Ne može ga se definirati! Kada ga vježbaš, onda ga percipiraš. Ako ga ideš razumjeti, onda ga blokiraš.

14. Ovo prvo i drugo su u redu, čak ih možemo označiti kao dobra zapažanja: mnogo toga ne možemo lako teorijski definisati, tek sa vežbanjem i/ili primenom počinjemo to da percipiramo i „iznutra“ da shvatamo.

15. Treće je podvala, koja se može, ako ne baš često, a ono povremeno pročitati/čuti u duhovnim tumačenjima: nastojanjem da proces u kojem smo razumemo – blokiramo proces.

16. VALJDA JE SHVATANJE – OSVEŠĆIVANJE! Ne poistovećuju se na mnogim mestima uzalud naš um i naša svesnost. Neko mi preporuči da nešto radim, ja radim – ali moram da pazim da niti shvatam to što radim, niti šta mi se dešava dok to radim. PA ON NA TAJ NAČIN MOŽE DA MI PODMETNE BILO KAKVU PODVALU!

17. Tačno je da mi mnogo toga ne možemo, još uvek, da shvatimo. Ali možemo da uočavamo bar zakonomernost dešava, možemo da NASTOJIMO da shvatimo. GLUPOST JE DA APRIORI TREBA DA SE ODREKNEMO NAMERE DA NEŠTO U PRIMENI SHVATIMO, U KORIST EFEKTIVOSTI TOGA ŠTO PRIMENJUJEMO.

18. Pa zar ovaj princip, o kojem govori Kastaneda, nije temeljni princip svih manipulatora u ovom svetu?!

19.

Nemojte to gledati kao nešto komplicirano ili teško, jer to nije nešto iz neke druge planete! To je tek utišavanje vašeg uma!

20. Ta velika tajna zbog koje je Kastanedin učitelj mistično zaćutao je, u stvari, FRAZA, MANTRA koju na Istoku i vrapci na granama znaju (tj. i kobre koje zbog Šive posebno poštuju).

21.

„Mogao bih vam reći da je tišina poput luke u koju pristaju brodovi. Ako je luka zauzeta, nema mjesta za bilo što novoga! Tako bi izgledao moj vizualni prikaz; ali istina je da ja ne znam kako o tome govoriti.”

Pojasnio je nadalje da unutrašnja tišina nije samo nedostatak misli. Radije, ono je prekid prosuđivanja, svjedočenje bez interpretacije. Rekao je da bi se ulazak u unutrašnju tišinu mogao objasniti na tipični kontradiktorni način vračeva – kao učenje ‘kako misliti bez riječi’.

22. Ovde smo na terenu mešanja podvala i istine, što je princip svih podvaldžijskih dela, kao što je ovde na blogu pokazivano osobito na primerima drevnih duhovnih dela: podvaldžijsko duhovno tkanje ne može imati prođu, ako nije izvođeno na potkama ili nukleusima istine.

23. A) U redu je težnja, IZMEĐU OSTALOG, i „tišini uma“, KAO NEKAKVOM PRIVREMENOM PREDAHU, kao što težimo i predahu tela.

24. B) Ali, ta „tišina uma“ ima vrednost ISKLJUČIVO u sklopu SINTEZE DUALNOSTI: u sklopu sa NAPREZANJIMA UMA. Dakle, PODVALA je da se „tišina uma“ posmatra kao vrednost, cilj po sebi, kao „zona“ duha sa kojom kreću ili iz koje tek kreću ili izviru neke osobite moći.

25. C) Sledeća objašnjenja su sasvim prihvatljiva, čak odlična: „Pojasnio je nadalje da unutrašnja tišina nije samo nedostatak misli. Radije, ono je prekid prosuđivanja, svjedočenje bez interpretacije. Rekao je da bi se ulazak u unutrašnju tišinu mogao objasniti na tipični kontradiktorni način vračeva – kao učenje ‘kako misliti bez riječi’.“ I kada sam pisao o težnji bezmisaonosti u toku sedećeg opuštanja – imao sam u vidu ovakav nekakav krajnji cilj U SEANSI OPUŠTANJA, a ne i uopšteno kao krajnji cilj.

26. D) Dakle, u tom stišavanju uma – NEMA NIKAKVE MISTIKE! Jednostavno: treba je shvatiti kao i svaki naš čin opuštanja. Kao što sednemo da malo predahnemo, tako ovde malo utišamo um, da nam se on odmori. MISTIKA SE RAĐA U SAZVUČJU UTIŠAVANJA I NAPREZANJA UMA. U TOM SAZVUČJU SE RAĐAJU VELIKA ČOVEKOVA POSTIGNUĆA, NE U „TIŠINI UMA“ SAMOJ PO SEBI.

27. E) Dodeljivanje neke posebne moći „tišini uma“ je kao kada bismo veliku moć i velika postignuća dodeljivali čoveku koji se po ceo dan opušta.

28. F) Da li je sve što postoji na Zemlji, a što je čovek stvorio (da ne zalazimo u duhovnu funkcionalnost svega toga), i materijalno i nematerijalno – produkt „tišine uma“ i bezmisaonosti ili, NAPROTIV, angažovanja i snage uma?

29. G) Konačno, možda vrhunski argument: ZAR NAM UM NE RADI I TOKOM SPAVANJA, koje je najdublje prirodno stanje opuštenosti?! Svejedno kako da shvatano snove, kao viđenje neke druge realnosti, viđenje koje se radom uma konstatuje, ili kao produkciju te nematerijalne realnosti unutar samog uma – u oba slučaja: UM NAM RADI.

30. „…Da je tišina poput luke u koju pristaju brodovi. Ako je luka zauzeta, nema mjesta za bilo što novoga…“ Ovde se Kastaneda zapleo u paradoksu: um treba utišavati – zbog nečeg novog. Pa to novo mogu biti samo nove misli! Pa, je l’ „prazan um“ cilj po sebi ili su cilj neke nove misli? Ako su neke nove misli – onda nije „tišina uma“ cilj, već je „tišina uma“ METODA da se dođe do boljih misli. I to može da ima smisla, ali – u „formuli“ sazvučja koje je već objašnjeno.

31.

Za mnoge od vas, ovo što pričam nema nikakvog smisla, jer ste navikli konzultirati svoj um oko svega! Ironično je da naše misli uopće nisu naše! One tek zvuče kroz nas, a to je nešto drugo. I kako smo njima salijetani od samog početka, od kada smo počeli koristiti razum, završili smo u navici prisutnosti naših misli.

32. Ovo, „da naše misli uopće nisu naše“, ne da mi je prihvatljivo, nego sam odavno, i ne znajući za ovaj Kastanedin stav, nastojao da malo zađem u taj fenomen koji sam označio pitanjem: „Da li su „naše“ misli naše?“.

33. S tim što bih ovde napravio malu distinkciju. Smatram da zaista imamo misli koje nam se na neke (eto prave mistike!) mistične načine imputiraju… fenomen koji bismo mogli da označimo kao imputiranje.

34. Za mene je čak možda značajnije ishodište fenomena po kojem mi ne mislimo SVOJE PRAVE MISLI – ČINJENICA DA NAM JE PSIHOFIZIČKA „MAŠINA“ POBRLJAVILA. Ubačeni smo u programe energetskog iscrpljivanja na svakom koraku. Zbog toga nam je psihofizička „mašina“ van režima optimalnog funkcionisanja. Deo lošeg funkcionisanja je i produkcija loših, nesuvislih, „izgužvanih“, „parazitskih“, itd. misli.

35.

Zato vam ne savjetujem da idete dokazivati sebi nešto mistično i duhovno, jer će vam vaš um narediti da se sakrijete iza čvrstog bloka interpretacija.

Stoga, ako želite priliku, postoji samo jedan put van toga:

Isključite um!

36. JESTE ČINJENICA DA NAM UM KOJI OVAKO FUNKCIONIŠE PROGRAMIRANO SMETA U EVENTUALNIM DUHOVNIM NAPORIMA. Ovde na blogu je već pokazivano kakve nam se SLUĐUJUĆE ZAMKE u vezi sa tim priređuju.

37. ALI TO NE ZNAČI DA SU IZLAZ ILI REŠENJE U TOME DA ISKLJUČIMO SVOJ UM ILI PROCES MIŠLJENJA!

38. Možemo li uopšte i da zamislimo da funkcionišemo u ovom svetu (jer u njemu smo, stvar je u tome da u njemu funkcionišemo najbolje što možemo) – SA ISKLJUČENIM UMOM?! Da idemo na posao, obavljamo svoje svakodnevne aktivnosti, jedemo, itd. – SA ISKLJUČENIM UMOM, bez ijedne misli?! Kako, kad svemu što radimo prethodi kakav-takav misaoni impuls?! A ako možemo sve to da radimo bez misli, VEĆ PO NEKAKVOM AUTOMATIZMU, onda moramo da se zapitamo: a koji, ČIJI program automatizma stoji iza toga.

39. Ovo Kastanedino, tj. njegovog učitelja tumačenje je tip mistike koji nema „blage veze“ sa živom životnom praksom.

40. U NAŠIM MISLIMA JE NAŠA PRAVA MOĆ! Ne u „tišini uma“ samoj po sebi.

41. Samo nam je potreban GIGANTSKI PODUHVAT da ponovo ovladamo svojim mislima, da razvijemo veštinu ispravnog i efikasnog mišljenja.

42. „Tišina uma“ nam je u vezi sa tim neophodna, ALI SAMO KAO JEDAN TAS NA VAGI.

Citati su iz teksta:

https://atma.hr/carlos-castaneda-kako-misliti-bez-rijeci/


1.

Pretpostavljam – ljudima su prethodni tekstovi o mišljenju: nebulozno zanesenjaštvo.

Daj nam priče o nekoj novoj iluminatskoj zaveri, o ljudima koji su imali kontakte sa vanzemaljcima, neki novi dokaz o Zemlji kao ravnoj ploči, o lažnim sletanjima na Mesec, itd.

Ili o nekim novim tehnikama joge i meditacije.

TO je interesantna duhovnost! A ne neke priče o mišljenju, kojim se uveliko već bave filozofija, logika i psihologija.

2.

 A U STVARI, SVE PRETHODNE TEME (u okviru duhovnosti ili metafizike) SU SMEŠNE IGRAČKE, koje su nam podmetnute da se njima zamajavamo, ili kao psima koske – bačene da se oko njih „glođemo“.

Dok nam temeljni instrument naše svesti, UM I MIŠLJENJE, ostaju najveća enigma.

I ostaju da nam se vrte u začaranim krugovima iluzija, ostaju da nam „tapkaju u mestu“.

Um i mišljenje, KOJI SU OČI, VID NAŠOJ SVESTI.

3.

Zar se ne shvata da mi SVE TEME, i nabrojane i nenabrojane, iskrivljeno „vidimo“, podležući iluzornim distorzijama, ako ne ovladavamo svojim mišljenjem?

I da njime treba da se najozbiljnije pozabavimo, pre negoli bilo čime drugim.

4.

„Priče o mišljenju, kojim se uveliko već bave filozofija, logika i psihologija.“

Jesu li nam one donele razrešavanje enigmi i rešenja za upravljanje mišljenjem?

Može li to da donese bilo koja nauka, VAN ILI „ISPOD“ METAFIZIKE?

Jer se „ISPOD“ metafizike debelo robuje distorzijama i iluzijama.

Između ostalog – koja nauka konstatuje temeljni fundament za bilo koje ozbiljnije proučavanje: činjenicu da je Zemlja metafizički Karantin-Pakao-Zatvor?!

5.

U razrešenim tajnama mišljenja je naša moć!

Ne u bilo čemu što imamo van nas.

Naša spoznajna i preobražajna moć.

Naučni instrumenti su nam tek od tercijerne pomoći.

Opasna, presudno raslabljujuća zamka je što mi mislimo da tim tajnama VEĆ vladamo.

Da te moći VEĆ imamo i uveliko ih koristimo.

6.

Uz nevladanje tajnama mišljenja ne samo da sve oko sebe pogrešno i iskrivljeno „vidimo“, dakle – shvatamo, nego nam takvo mišljenje rađa greške i u onome što radimo, u tome kako organizujemo svoj život.

Čemu dajemo prioritete, a to znači – čemu poklanjamo najveću pažnju i u šta ulažemo najveću Energiju.

Valjda je to logično!

Jednom rečju – zavisi kakav be-smisao i smer dajemo svom životu!

7.

Reklo bi se, neupućeno, u skladu sa distorziranim mišljenjem: „Ali, to su i inače komplikovane teme! Šta ja, koji se kao običan čovek malo zanimam za duhovnost, imam da tražim u tim složenostima, od kojih se zavrti u glavi i onima koji se njima stručno bave?!“.

STVAR JE U SHVATANJU PRIORITETA I DODELJIVANJU PAŽNJE, U URANJANJU U NEKU TEMU, PROBLEM, PITANJE!

Ne mora svako od nas da da neke posebne doprinose razotkrivanju tajni mišljenja, ali – sam će lično u tome napredovati ako se time pasioniranije zanima ili bavi, nego ako se uopšte time ne zanima, ako misli da mu je tu već sve jasno i da mišljenjem meritorno vlada, ako i ne shvata fundamentalni značaj mišljenja.

U ovom smislu korisniji su i neki „mršaviji“ naučni radovi o mišljenju nego bavljenje, na primer, „kanalizacijskim smećem“, tj. objavama Kasiopejaca i drugih sličnih, što se kod mene kaže – andramolja (tj. prodavaca magle). (Da „masu“ jutjub-snimaka o svemu i svačemu tobože duhovnom i ne spominjem!)

A tek ako se na to nadovežu i naši praktični pokušaji sa primenama ponečeg od onog što pročitamo i što je praktično primenljivo (u vezi sa mišljenjem), onda imamo – „bingo“!

8.

Treba li da naglašavamo ono što je dovoljno jasno i onima za koje mišljenje kao tema i ne postoji: vezu misli i mišljenja sa našim emocijama i psihološkim stanjem, sa, u naše vreme uobičajenim stresogenim reakcijama?!

Pa čak i kada tu vezu ne vidimo direktno: ako malo zađemo u svoje misli, često možemo otkriti neku misao koja je u dubini sve vreme „TINJALA“, a onda „buknula“ u vidu emocionalne reakcije. Npr: zar se jedanput desilo da nas pomisao da se nekome (bližnjem) nešto loše desilo (ili da se može desiti) „ubaci“ u posebno psihološko stanje?

I valjda je jasno kako to distorzirano ili nevešto mišljenje može da inicira haotičnost u nama, dakle, sasvim neprimerene emocionalne reakcije.


1. Prethodno je „nabačena“ teza:

24. Uz umreženo i sistemsko mišljenje – tu su nam još dva tipa mišljenja: a) mišljenje vezano za imaginaciju, za zamišljanje slika, a koje može biti potpuno neverbalnog karaktera, dakle – nevezano za rečenice i za mreže ili sisteme pojmova, b) dokazni postupak, koji je takođe specifičan tip mišljenja, dosta je složen, te da i ne pokušavamo da ga ukratko specifikujemo.

25. Tek nam predstoje istraživanja o odnosu ovih tipova mišljenja, a u skladu sa već navedenim nastojanjima na ovladavanju tajnama našeg mišljenja.

2. Ostaje da još uvek ne znamo kakav je dubinski i metafizički odnos između nabrojanih tipova mišljenja, svim naučnim naporima na odgonetanjima u prkos. (Ispod metafizičkog sagledavanja, primenjujući isprazno sveznalačku paradigmu zvaničnih nauka – mogli bismo o ovim odnosima nizati teorije do iznemoglosti.)

3. U vezi sa definisanjem dokaznog postupka ili dokazivanja, da ne zalazimo u logičke zavrzlame koje su odlični primeri za Čovekovu distorziju u mišljenju, a pod mimikrijom (sve)moćne naučne paradigme, na primer… (Navodim primere koji su dostupni na internetu, tek ih po udžbenicima možemo naći kao fascinantne „bisere“, počevši od drevne koneske logike, „tipa“ – „da li je beli konj – beli konj“, pa do tek sluđujućih savremenih „slučajeva“!) Ne tvrdim da su logički principi pogrešni i loši (njihova primena, na primer, u matematici, je nepobitna), ali jasno jesu refleks Čovekove distorzije u percepciji i u mišljenju, preko kojih se zalazi u detaljisanja i zanesenjaštvo totalno van živih tokova funkcionisanja i našeg običnog, i „naučnog“ života na Zemlji. Ko je taj od običnih ili „naučnih“ ljudi ko koristi ovakve komplikovane logičke „koordinatne sisteme“ u svom mišljenju?! Pre će biti da logika nastaje (dakle, aposteriori) kao nastojanje na sveobuhvatnom „SNIMKU“ funkcionisanja čovekovog mišljenja, nego što se koristi kao „aprirona“ aparatura u mišljenju. Potreba za vežbanjem u mišljenju i zaključivanju je nešto drugo… (Uh, ispade 3. tačka kao malo veća digresija…!)

4. Nezavisno od ove male rezervisanosti spram naučne logike, ne šteti da imamo u vidu jednu od jednostavnijih definicija dokazivanja, na primer:

Dokazivanje se može definisati kao proces navođenja argumenata za neku tvrdnju. Kada nešto dokazujemo, navodimo jedan skup iskaza kao opravdanje za prihvatanje tvrdnje čiji nas dokaz interesuje.

5. Ipak, uzmimo pojam dokaznog postupka van „glamuroznih“ definicija iz logike, pomalo blisko laičkom poimanju, a u stvari blisko našim metafizičkim potrebama: kao mišljenje, proceduru mišljenja, misaoni proces kojima neku svoju ideju ili stav postavljamo, predstavljamo sebi i/ili drugima kao ubedljive, očigledne, nepobitne, istinite.

6. To ne znači da tako postavljena ili predstavljena naša ideja ili stav moraju primenom procedure NAŠEG dokaznog postupka da zaista budu od strane drugih (sagovornika, slušalaca) prihvaćene i doživljavane kao dokazane i ubedljive. Znamo da i u mnogim naukama, osobito društvenim, iako se „diče“ objektivnošću, „klimavo“ stoji sa nepobitnošću dokaznih postupaka, uostalom – svaka teorija nastaje primenom dokaznih postupaka, pa ipak –  teorije se međusobno osporavaju, logički „potkopavaju“, te smenjuju jedna drugu; odnosno, znamo da čak i na naizgled sigurnom terenu prirodnih nauka danas dokazana nepobitna istina već sutra može biti dovedena u pitanje.

7. Na terenu metafizike, a u skladu sa orijentisanošću na ovladavanju našim mišljenjem, nama nije u primeni dokaznog postupka bitan ili ključni objektivni status produkta dokaznog postupka, već – naša procedura mišljenja ili misaoni postupak koji je u osnovi dokaznog postupka.

8. Dokaznim postupkom koji je ovde tema – mi možemo drugima da „otvorimo oči“ za neke ideje, gledišta ili istine, i u tome je dodatna korist od njega, primarna je u ojačavanju samog našeg mišljenja, pri čemu se to ojačavanje može „dešavati“ ili koristiti i nezavisno od drugih, ne sa namerom da se prezentuje ili da se demonstrira drugima.

9. U našim naporima na ovladavanju tajnama našeg sopstvenog mišljenja – DOKAZNI POSTUPAK MOŽDA IMA FUNDAMENTALNU ULOGU, JER NAM OJAČAVA CENTRIPETALNU SILU NAŠEG MIŠLJENJA.

10. U prethodnom, već citiranom (na Portalu objavljenom) tekstu je pokazano kako je jaka centrifugalna sila (sila koja nam fokus odvlači od „centra“ ili teme) i umreženog, i sistemskog mišljenja. Posledice su: a) naša gubljenja u asocijativnim slalomima u razgovorima, u okviru umreženog mišljenja (razgovori su najprisutniji primer, ovog gubljenja ima „na svakom koraku“ u bilo kojoj oblasti); b) i gubljenja u naučnim sistemskim grananjima u okviru sistemskog mišljenja.

11. Tamo gde nam se fokus nekontrolisano RASIPA po širini i dubini – SLABI NAM MOĆ MIŠLJENJA, dodatno, TO JE I RASIPANJE ENERGIJE, jer nije mišljenje nekakav perpetuum mobile!

12. Dakle, MANJKA nam jedna od značajnih tajni našeg mišljenja, a pomoću koje ćemo: a) i ojačavati svoje mišljenje (što znači i dobitak na pronicljivosti), b) i učiniti ga ekspeditivnijim. Ta tajna je – dokazni postupak, odnosno njegova primena u mišljenju.

13. Dežurni sumnjičavci bi rekli: „Ali, ako se držimo izabrane teme – zar nismo na istom?!“. Da im bez uvijanja odgovorim: „Jesmo na sličnom, ali nikako nismo na istom!“.

14. To što nastojimo da se držimo izabrane teme – ne sprečava nas da se ne izgubimo u širinama i dubinama teme (u njenim „lavirintima“). Gubimo se, ali se držimo teme!

15. Dokazni postupak je kao jezgro atoma izuzetne snage, koje snažnom „silom gravitacije“ privuče ka sebi svaku ideju-„elektron“ (iz umreženog i sistemskog mišljenja) i drži ih u svojoj „orbiti“. Ali ne privlači svakakve ideje iz umreženog/sistemskog mišljenja (svakakav „informacioni šlajm“), već samo odabrane, koje odgovaraju njegovoj „konfiguraciji“, specifičnosti, ili njegovim intencijama.

16. Tako mi primenom dokaznog postupka dobijamo govor/tekst/mišljenje IZUZETNE KONZISTENTNOSTI, tj. sa izuzetno čvrsto međusobno povezanim i uklopljenim delovima ili elementima, aspektima. Naravno, to je ideal koji možemo uvežbavanjem dokaznog postupka, njegove primene, da postignemo, to je varijanta mogućeg kvaliteta, ne i kvalitet koji nas obavezno „snalazi“ samo ako se „prešaltujemo“ na dokazni postupak.

17. U vezi sa relacijom tema – dokazni postupak: svako može lako da sprovede „instant“-proveru. Neka uzme jednu temu, pa je razradi, sa opisima, klasifikacijama, itd, a onda neka u okviru te iste teme postavi nekoliko teza koje želi da dokazuje, pa neka to i učini. („Nekoliko teza“ – jer u okviru jedne teme ili teksta/govora može da ima, najčešće i ima, više dokaznih postupaka.)

18. Ako nema vremena za takva „zamajavanja“, neka uporedi „materijale“ koje ovde ima na raspolaganju: ima citirani tekst sa interneta, o dokazivanju (gde je tema dokazivanje), a ima i sam ovaj tekst (koji možda taj neko sada čita). Jedna od teza koja se ovde nastoji dokazati: primenom dokaznog postupka jača centripetalna snaga našeg mišljenja (naših misli), čime, mutatis mutandis, odolevamo gubljenju (rasipanju) u mrežama i šemama umreženog i sistemskog mišljenja. Nije u pitanju neka vrednost koju ja ovde pokušavama da demonstriram, već poređenje različitih tipova mišljenja: valjda je lako uočljivo da primenom dokaznog postupka dobijamo mišljenje koje je (potencijalno, kao što je rečeno – to su veštine na kojima tek treba da malo posvećenije „radimo“) snažnije i sa više „strasti“ ili energije, a to znači i prodornije u primeni.

19. Uzgred da dozvolim sebi još jednu digresiju (dozvoljavam ih sebi, ali ih držim pod kontrolom, nadam se…). MUČNO JE, do pravog psihološkog gađenja, ČITATI ŠKOLSKE UDŽBENIKE I UČITI IZ NJIH! Baš zbog razlike koja je u prethodnoj tački istaknuta. U udžbenicima, a to znači i u dominantnom delu naučnih radova, sadržaj se izlaže TAKO BEZLIČNO I „BEŽIVOTNO“, kao da su pisani „bez duše“. I kako da se sa nekom spoznajnom strašću čita i usvaja ono što je pisano „bez duše“ (dokaznog postupka)?! (Naizgled – paradigma objektivnosti izaziva tu „beživotnost“, što je „mešanje lončića“…)

20. Dokazni postupak nije, kao što može da se učini nekome dok čita ovakva tumačenja, „smrtnicima“ nedostupna ili teško dostupna mistika! RUDIMENTARNE VIDOVE DOKAZNOG POSTUPKA SVI MI UVELIKO NASTOJIMO DA KORISTIMO „NA SVAKOM KORAKU“.

21. Ako pažljivo osmotrimo svačije izlaganje (a pogotovu tekstove) – vrlo često (osim ako nije opisivanje ili pripovedanje u pitanju) svako kreće da govori ili objašnjava sa stanovišta neke svoje teze, koju nastoji da dokaže. Ali se to čini, po inercijama po kojima svi mi u ovom KPZ-životu funkcionišemo, „neorganizovano“, nevešto (tj. to zavisi i od individualnih svojstava, podrazumevano – ima i onih koji jesu u svemu ovome veštiji), bez svesti o misaonim procesima i produktima nad kojima nam se čini da imamo meritornu upravu. Mišljenje i percepcija su nam toliko izdistorzirani (što programima u koje smo inkarniranjem uskočili, što prisilama i iznuđenom neravnotežom kojom se remeti naše optimalno funkcionisanje) – da je očekivano neodolevanje „silama“ umreženog i sistemskog mišljenja. Te tako ispada da se krene i od dobrih ili solidnih teza ili stavova, a da se dokazni postupak „izgužva“ gubljenjem u lavirintima pojmova i ideja iz mreža i šema umreženog i sistemskog mišljenja.

22. Da u vidu treće varijacije ponovim preporuku: stvar je u tome da svesno ovladamo ovim tipom mišljenja i da nastojimo na uvežbavanju u njegovoj primeni. A posebno je to potrebno, važno za svakoga, zbog sledećeg značaja dokaznog postupka…

23. „Tajna“ i tajnaštvo, sa mnoštvom pravaca i „škola“, kao „pokret“ za upravljanje sobom i svojim životom. Ne mogu da ih spomenem, a da ne „natuknem“ njihovu protivurečnost: a) nesporna brojna praktična postignuća, demonstrirane moći našeg uma, najviše na polju zdravlja (ozdravljenja) i na polju, uslovno da kažemo – sudbinskih dešavanja (što je u pozadini njihova zabluda da već vladaju delatnim ili uslovljavajućim faktorima i metodologijom na ovim poljima – druga je priča); b) duhovna ili metafizička plitkost (čak i u slučajevima kada pokušavaju da se povezu sa ovim disciplinama), čak i više – navođenje na duhovne stranputice i sunovrate.

24. Vezano za njihovu praksu i metodologiju dotičemo se pitanja odnosa trećeg tipa mišljenja koji je naveden u prethodnom tekstu: imaginativno ili mišljenje „u slikama“, ili, kao što kažu tajnaši – vizualizacija, i odnos ovog tipa mišljenja sa dokaznim postupkom.

25. Uz fokus „na pozitivi“ i posvećenost „afirmacijama“ – u većini tajnaških pravaca ili „škola“ ključna metoda u okviru njihove metodologije je: vizualizacija, kao formiranje slika ciljeva kao da su već ostvareni. Čak se preporučuje da „unošenje“ u slike ostvarenog cilja (ciljeva) bude što življe i plastičnije (pa tako, ako se teži kupovini novog auta: da se osećaju svi detalji dok se sedi u zamišljenom kupljenom novom autu, mirisi, dodir tkanine na sedištima, itd.).

26. Princip, da to treba da se radi u stanju opuštenosti, načelno je u redu: jer vizualizacija, koju možemo objasniti i kao „film“ ciljanog, vođenog sanjarenja (mada se u nekima od tajnaških pravaca, na primer, koliko se sećam – u transerfingu, sanjarenje smatra pogrešnim postupkom; nije stvar u oznaci, već u suštini postupka) – najlakše, najbolje se i izvodi u stanju opuštenosti.

27. Njihovo obrazloženje je da se ovim postupkom najefektivnije cilj „prosleđuje“ podsvesti ili Podsvesti, ili Univerzumu, ili nekom kosmičkom „regionu“ ili Sili, koji nam „ispunjavaju želje“. Da ne zalazimo u ovu posebnu temu…! Može se imati ovakvo stanovište jedino uz slepoću za realnost zemaljskog ambijenta koji je metafizički Karantin-Pakao-Zatvor. Sad će „Podsvest“ ili „Univerzum“ da jurcaju da nam ispunjavaju želje koje im mi iz zone KARANTINSKE ZATOČENOSTI odašiljemo! Odnosno, da li nas oni iz zone Karantinske zatočenosti i mogu „čuti“? I da li su Faktori koji nam ispunjavaju želje (u slučajevima tajnaša kojima je to polazilo za rukom) – baš Faktori van Karantina-Pakla-Zatvora, Faktori koji nam žele suštinsko dobro? Moja teza je da je naša podsvest upravo portal ka zlotvorskim Vladarima Zemlje, koji nas i drže ovde u zatočeništvu. No da tu tezu ostavim za neku drugu priliku…

28. Šta nam u vezi sa ovim relacijama po-kazuje naše realno-praktično ovozemaljsko funkcionisanje? Tačno je da mi možemo imati viziju nekog projekta koji želimo da realizujemo (od kupovine auta do nekog krupnog, širedruštvenog objekta). I mi možemo da se stalno vraćamo toj viziji, da uživamo u njoj, da je razrađujemo i obogaćujemo… Kao što rekosmo – u stanju opuštenosti. U tom smislu se kaže da su oni koji su postizali velike uspehe – bili sanjari, postoji i koncept o „američkom snu“, itd. ALI – NIŠTA OD REALIZACIJE AKO SVE OSTANE SAMO NA TOME! (To samo kod Brojgela u zemlji Dembeliji pečene kokoške padaju sa neba u usta onima koji leže i vizualizuju ih!) Vizualizaciji mora da sledi – NAPOR! I misaoni napor, na projektovanjima, pregovorima, dogovorima, itd. I praktični, podrazumevani napor na raznim poljima i u raznim pravcima. TO je procedura koja očigledno „radi“ u neiluzornosti ovozemaljske ravni. U ovom slučaju vizija cilja i vizualizacija – samo su jedan polazni, smemo da kažemo – i manje bitni fon. Na svakom koraku se ostvaruje mnogo toga, a da u osnovi nema nikakve posebne procedure vizualizacije.

29. Ne isključujem da su tajnaši u mnogim slučajevima uspevali da mnogo toga postignu i primenom samo postupka vizualizacije, ali – mi ne možemo da tvrdimo da je tu upravo vizualizacija bila ključni faktor, jer mehanizme koji stoje iza postignuća ne znamo. Logička greška „post hoc, propter ergo hoc“ („posle toga, dakle – zbog toga“) nalazi se i inače u temeljima naših distorzija u mišljenju. Ako je to postupak koji „radi“, zašto njegova primena nije davala rezultate u neuporedivo većem broju slučajeva onih koji nisu uspevali?

30. Uostalom – i u okviru samog tajnaštva postoji jedan „slučaj“, G. N. Sitina (bilo je o njemu reči na Portalu), „slučaj“ skoro pa dokazanih uspešnosti, ali – primenom baš suprotne metodologije: a) princip je da se „nastroji“ izgovaraju glasno, tako da „planine odjekuju“, b) ništa se ne prosleđuje „podsvesti“, već se oslanja na maltene medicinski dokaziv uticaj misli na DNK, kao i na tzv. sudbinska dešavanja, c) sa čitanjem/izgovaranjem (ili prepisivanjem) „nastroja“ baš je bitno postizanje lične ubeđenosti u ostvarivost ciljeva, d) slika (vizija) postignutog cilja se ne isključuje, ali uopšte nije „akcenat“ na njoj.

31. Svakako da ne smeta da vizualizacija bude komplementarna (međusobno se dopunjujuća)  sa dokaznim postupkom, ali – sigurno da ona ne može biti samodovoljna, bez misaonog napona i snage dokaznog postupka, bez njegovog energizujućeg efekta.

32. Mi smo navikli da dokazni postupak vezujemo SAMO za otkrivanje ili dokazivanje nekih istina, tj. nečega već postojećeg. To što smo navikli da „stvari“ vidimo na ovakav način – ne znači da dokazni postupak nije primenljiv i na ciljevima kojima težimo. Ako nam naša iskustvena procena kaže da je nešto neizvodljivo – ne znači da je zaista neizvodljivo. (Uostalom, na margini samih spomenutih „nastroja“ je minijaturni dokazni postupak, a ne vizija koja isključuje racionalni momenat.)

33. Sa primenom dokaznog postupka u vezi sa našim sopstvenim, kao što sam ranije navodio –„razvojno-oslobodilačkikm projektom“ ili našom „osobnom legendom“, na dobitku smo u vezi sa svim onim svojstvima mišljenja koja su već istaknuta.

34. Konačno: dokazni postupak može da bude u kombinaciji sa zapitanošću. Relacija koju još treba da istražujemo. Kombinacija koja nam slično kao i prethodna (dokazni postupak i ciljevi) deluje „sumnjivo“, ali nije nemoguća kao što deluje… Možemo mi, i te kako, da „krenemo“ sa nekim pitanjem koje nas muči, ali – nastojeći da se u potragama i u onome što nam se pri potragama otkriva potpomažemo dokaznim postukom ili da imamo dokazni postupak kao „logističku podršku“. Uostalom, svakakvi odgovori nam uz zapitanost mogu iskrsavati, dokazni postupak je tu da „na licu mesta“ sve proverava…

P.S.

Mali (a možda i nije baš mali!) aneks, vezan za tajnašku „ideologiju“ i metodologiju…

1. Tajnaška „receptura“ je „odlučno protiv“ dokaznog postupka u formulisanju i težnji ciljevima, jer polazi od toga da se naš razum „buni“ protiv ciljeva koji mu ne deluju kao mogući, tj. kao ostvarljivi, u tom smislu E. Kue kaže da se moramo oslanjati na „uobrazilju“. Imamo određene želje, „prekodiramo“ ih u vizije već ostvarenih ciljeva, oslanjamo se na to da nam „Podsvest“ ili „Univerzum“ mogu ispunjavati ciljeve, ako im ih „prosledimo“, ako im ih, MIMO KONTROLE RAZUMA, poturimo, „prokrijumčarimo“. Jer će nas razum svojim nepoverenjem kočiti. Otuda ključno oslanjanje na viziju/vizualizaciju.

2. Trula kauzalistika, kojom kao da se vređa naš razum, kao da je on „lud“! RAZUM MOŽE DA „VERUJE“ U DOMENE KOJE OSVOJI ILI KOJI SU MU ISKUSTVENO PRISTUPAČNI. On može da formira DOKAZNI POSTUPAK po kojem može da teži i nemogućim ciljevima, samo ako ima i jednu jedinu mrvicu od aksioma.

3. Ako su retki pojedinci, neka su kroz istoriju bili i izuzetno-izuzetno retki, jasno demonstrirali (isključujemo prevare) tzv. parapsihološke ili više sposobnosti ili moći – razum mi već ima manevarski prostor za formiranje dokaznog postupka u vezi sa takvim eventualnim ciljem koji bih sebi postavio. U ovom slučaju: ako su se kroz retke, neka su bili i izuzetno retki, pojedince manifestovale nekakave posebne moći, znači da su te moći MOŽDA svojstvene Čoveku, MOŽDA svojstvene mnogima. Ostaje da se istražuje da li jesu ili nisu, ali – u okviru ovog „možda“, ja imam prostora da ovakve eventualne ciljeve sebi postavim. Pa ću da težim i da istražujem…!

4. Ili, isti dokazni postupak se može postaviti i sa drugog stanovišta: ljudi su kroz istoriju uspevali da aktiviraju mnoge svoje sposobnosti za koje su u nekim ranijim epohama bili „slepi“ (tačno je da se dešavalo i obratno), uzmimo samo domete intelekta. Što se slično aktiviranje nečeg privremeno „zaturenog“ ili „zatomljenog“ ne bi odnosilo i na tzv. parapsihološke sposobnosti?

5. Ili, sama, sada već brojna „čudesna izlečenja“ i od najtežih bolesti, a „snagom uma“. Dok razum ne osvoji domene odnosa DNK i misli, čovek se oslanja samo na sliku izlečenja kojoj teži, jer mu se razum „buni“ protiv ostvarivosti takvog cilja. Kako razum sve više osvaja domen uticaja misli na DNK, tako mu ideja o izlečenju „putem“ misli postaje sve prihvatljivija. Kako je ona razumu sve prihvatljivija (dakle, može da stupi na scenu dokazni postupak!) – tako je snaga verovanja u ovu proceduru sve veća, time i njene mogućnosti.

6. A mrvica od aksioma ovde je mogla da bude činjenica da je samo nekome pošlo za rukom „čudesno izlečenje“. I dovoljno je da razum krene istraživačkim putem, da „zaroni“ u te mrvice od aksioma, pa da počne polako da osvaja taj domen, i spoznajno, i sa novim činjenicama koje mu mogu poslužiti u dokaznom postupku kojim se potkrepljuje neki postavljeni cilj.

7. Na ovaj način se vraćamo sebi i svojim moćima, slično postupku prestajanja verovanja u jednog boga ili u bogove koji nam pomažu, a koji su nam PUKA TRANSCENDENCIJA, pri čemu nam je takvo verovanje DAVANJE BLANKO-POVERENJA ko zna kojim bićima i kakvim silama! U ovom slučaju: što da verujemo u neke „Podsvesti“ i „Univerzume“ koji nam ispunjavaju želje, što da njima dajemo legitimitet, možda i Energiju, oslonimo se na MOĆI SOPSTVENOG UMA u svemu ovome! NEĆE BITI DA NAM JE UM TOLIKI SLABIĆ I NEPRIJATELJ, U VEZI SA UPRAVLJANJEM SOPSTVENIM ŽIVOTOM, KAO ŠTO SU SE ONI KOJI SU NAM GA OSAKATILI POTRUDILI DA NAS UBEDE!

8. Konačno još samo jedan (i neću više, zaista!) dobitak sa korišćenjem dokaznog postupka umesto samo „suve“ vizualizacije u težnji ciljevima… Dokazni postupak nas navodi na KAKVO-TAKVO (za početak kakvo-takvo) misaono angažovanje u smeru dubljeg bavljenja postavljenim ciljem, u smeru njegovog promišljanja. Za šta smo uskraćeni u „suvoj“ vizualizaciji, sa kojom možemo prvu glupost (ili bukvalnu glupost ili glupost sa duhovnog/metafizičkog stanovišta) koja nam padne na pamet (a što se u tajnaškoj praksi obilato dešava, zato je i rečeno da je ona često sa trajektorijem ka duhovnom sunovratu) – proglasimo za cilj kojem težimo. Može um da se buni u tom smislu da nam to nije dobar cilj, ali – mi smo to proglasili za „legitimnu metu“ i preko uporne vizualizacije joj težimo. (Prelistajte, na primer, malo ilustracije Dž. Marfija. Devojka koja je vizualizovala „prelepu“ tašnu koju je videla u izlogu, pa joj uskoro mladić kupi baš tu tašnu. Pa u filmu „Tajna“, čovek koji se stalno usredsređivao na „prelepu“ vilu (stambeni objekat) na nekoj slici, pa uskoro baš nju i kupi. A već o tome da su novac i karijera – tajnaški sveti prioritetni ciljevi, i da ne govorimo! Koja duhovna plitkost i štetočinstvo prema sebi samom! Baš me zabole, što kažu Stari Sloveni… uvo, i za „prelepu“ tašnu, i za „prelepu“ vilu, u ambijentu KPZ-Mrcvarilišta! To su u duhovno zdravom rezonovanju ne tercijerni, nego ciljevi n-tog stepena udaljenosti, kojima se nešto ozbiljnije uopšte i ne bavimo, koje usput postižemo i bez posebne vizualizacije, ako imamo prilike za njih.)

P.S.p.s. A možda ono nije izreka Starih, već Mladih Slovena. Treba proveriti na Wikipediji.


1. Sve kreće iz uma, baš kao što je (verovatno) sve postojeće proizašlo iz Uma.

2. Ideje iz našeg uma mogu da menjaju svet oko nas i nas same, ako su promene njihov sadržaj.

3. Ako mrtvo more nosimo u glavi, ostajemo u njemu zagnjureni.

4. Da li mislimo svoje misli ili nam se poturaju kukavičja jaja?

5. Što se u ovome manje razabiramo – to smo dalje od sopstvenih misli.

6. Dakle, borba za (metafizičku) Slobodu ne odvija se primarno napolju.

7. Napolju samo pratimo odraze borbe za oslobađanje naših misaonih tokova.

8. Ako nam se uspešno poturaju misli o već slobodnom, smislenom i vrednom životu – takav život nikad nećemo ni dosegnuti.

9. Dok preko svojih misli fantomima dajemo život(nost) – oni nam život ispijaju.

10. Dakle, Oslobađanje u nekom smislu već započinje oslobađanjem misli i njihovim posvećenim usmeravanjem ka pravoj (metafizičkoj) Slobodi.

11. A posvećeno usmeravanje traje znatno više od koji minut dnevno, minimum 51% dnevnog fokusa.


1. Jelena:

P. S.Jedva čekam dalje istrukcije za bezmisaonu metodu.

2. Bezmisaonost, postupak ili praksa bezmisaonosti – kao tzv. ad hoc-nazivi. Nisu najbolji, ali za sada nemam bolje, pa da ih koristim u „radnoj verziji“.

3. Nije to stanje uma bukvalno bez misli, jer se mi u toj praksi ili nameri ka bezmisaonosti ne borimo za „ukidanje“ svih naših misli, kao u istočnjačkoj paradigmi „praznog uma“. Mi sa pojmom bezmisaonost idemo ka eliminisanju ili eskiviranju naših PARAZITSKIH MISLI.

4. Bar za sada mi se „javlja“ da je ovaj poduhvat, na suočavanju sa našim parazitskim mislima, kao PODMETNUTIM MEHANIZMOM, KAO STRANIM TELOM U NAŠEM UMU, izuzetno važan, za konstelaciju faktora koji mi sada iskrsavaju kao bitni – ispada kao ključni.

5. Stoga, ako bude prilike, nadam se, da ovaj naš podmetnuti mehanizam i način njegove „ekstrakcije“ budu osvetljavani iz raznih uglova i kroz razne varijacije, u više tekstova, da bi bio što bolje razjašnjen.

6. Parazitske misli su „naše“ misli, tj. kaobajagi naše misli. A u stvari podmetnute nam, sam naziv objašnjava od koga – od Parazita. Ako mi imamo jednu PRAVU NAŠU (bez navodnika) misao, a na nju se NAKAČI roj „naših“, tj. kaobajagi naših misli, onda imamo posla sa MISAONIM KANCEROM. Koji, kao i svaki kancer, parazitira na zdravom, ovde – misaonom tkivu, sa težnjom ka enormnom uvećavanju.

7. POREĐENJE KANCERA I PARAZITSKIH MISLI BAŠ JE BUKVALNO, i sigurno nije slučajno bukvalno.

8. A naše misli (napisane bez navodnika) su – NAŠE MISLI, dakle, proizašle, produkovane u nekoj sferi naše izvornosti, iz nekih izvornih dubina našeg bića.

9. Kako su to Paraziti-Zlotvori uspeli da nam IMPLANTIRAJU mehanizam parazitskih misli – nije prilika da se sada time bavimo, A NEMAMO NI ČIME TIME DA SE BAVIMO. Dajte da nađemo načine da se oslobodimo najpre I URGENTNO TIRANIJE PARAZITSKIH MISLI.

10. Upravo tako, ovde sam parafrazirao psiholog K. Hornaj, a to nije puka jezička igra parafraziranja, VEZA JE SUŠTINSKA. Ona govori o TIRANIJI UNUTRAŠNJIH „MORAM“.

11. Iz parazitskih misli proizilazi „tiranija unutrašnjih ‘moram’“: “Moram to i to, moram odmah, moram, jer ako ne uradim…!“ Iz unutrašnjih „moram“ proizilaze delanja u kojima ne samo da se trošimo enormno, nego i zapadamo u psihološki grč.

12. Dakle, kako god da se okrene, ispada, i tek će ispadati, da su i koliko nam parazitske misli – NAŠA ZLA KOB.

13. A kako ih razlikovati od PRAVIH NAŠIH MISLI?

14. Već je naznačeno, a otpilike je svakome jasno: TO SU (paraziteske) MISLI KOJE SU POTPUNO NEFUNKCIONALNE U ODREĐENOJ SITUACIJI, što mi kažemo, ako umemo da ih bar malčice kritički osmotrimo: bezvezne i glupe misli, PRAZAN MISAONI HOD.

15. Dok pešačimo ili radimo bilo šta što radimo uz automatizam, bez stopostotnog vezivanja pažnje: što će nam misli koje nemaju bukvalno nikakve veze sa datom situacijom?! A znamo svi dobro, da to umeju da budu iha-„filmovi“, koji nam sasvim zamagle percepciju.

16. Ekstreme parazitskih misli, TIRANIJE parazitskih misli, imamo u dvema životnim pozicijama koje označamo kao polarnosti: jednu kao pozitivnu, drugu kao negativnu, A OBE SU, U STVARI, PROTIVRAZVOJNE, dakle, štetne po nas.

17. Kao pozitivnu označavamo tzv. sanjarenja pri zaljubljenosti ili uoči nekih budućih srećnih dešavanja (koji su nam sa statusom srećnih, objektivno – koja sreća u KPZ-u?!). Kao negativnu: u slučaju nekih većih tragičnih događaja ili težih konfliktnih situacija, kada nam se misli stalno i stalno vraćaju teškoj temi koja nam visi nad glavom.

18. Podsetimo se, pronađimo u svojoj prošlosti takve situacije, pokušajmo samo da se podsetimo kako su izgledale, da bismo introspektivno uočili STRAHOTU ekstremnih situacija sa parazitskim mislima. U ekstremima se pojave najlakše uočavaju. U svakodnevnom funkcionisanju mi nemamo te ekstreme, ali – na iskustvima sa tim ekstremima možemo da uočimo kakvu štetu sebi nanosimo preko tog implantiranog nam mehanizma parazitskih misli.

19. Ako nastojimo na elimisanju ili eskiviranju parazitsklih misli, kako da „propuštamo“, pritom, naše prave misli, kako da znamo protiv kojih to misli ne treba da se „borimo“?

20. SASVIM PROSTO, vrlo jednostavno!

21. Nastojimo na nepodavanju, neprepuštanju tiraniji parazitskih misli. NEKE MISLI ISPOD TOGA IPAK PROBIJAJU. TO SU PRAVE NAŠE MISLI.

22. Tačnije, da li su baš naše prave ili nisu, opet u to ne možemo da se upuštamo, ALI SVAKAKO PARAZITSKE NISU, a nama je za sada to sasvim dovoljno.

23. Spomeno sam pešačenje (šetnju). Ako se pritom upuštamo u razmišljanja o svemu i svačemu, ako se prepuštamo zamišljanju svega i svačega – upali smo u režim parazitskih misli.

24 . Ako STORNIRAMO te misli, opet će se razne misli probijati U VIDU IMPULSA, u vidu „blic“-misaonih pojava. Na primer: podsećanje da negde treba da odemo, a možda smo bili zaboravili, pomisao na nekoga koga treba da pozovemo kada odemo kući, neki uvid ili shvatanje nečega, itd.

25. Ti kratki misaoni impulsi, čak i o raznim temama – NISU PARAZITSKE MISLI, SVE DOK NE POČNU DA SE ŠIRE I RAZVIJAJU, sve dok se ne pretvore u unutrašnji „film“. U gornjem slučaju: ako na pomisao da nekoga pozovemo kada odemo kući, ŠTO JE ZDRAVO PODSEĆANJE NA ONO ŠTO TREBA DA RADIMO – počne da nam se nadovezuje unutrašnja „priča“ o toj osobi, o razlozima zbog kojih treba da joj se javimo, ako tu počnemo da razvijamo priču šta ćemo sve da joj kažemo, itd, onda znači da nam se prvi impuls naše misli prometnuo u kancer-parazitske misli.

26. Ove različite misli deo su iskustava svih nas, jer su nam isti ti naopaki mehanizmi koji su nam ugrađeni, tj. u koje smo inkarniranjem uskočili. Ovde je stvar u tome da samo počnemo da ih uočavamo, da ih postajemo svesni, te da nastojimo na ostvarivanju kontrole, ili na ELIMINACIJI/ESKIVIRANJU onoga što je štetno po nas, po našu energetiku, po naše nastojanje na (samo)oslobađanju.

27. Možda je nekome teško da se razabere u svojiim i u „svojim“, tj. parazitskim mislima. Što može da bude nekima teško, kao da pokušavaju da vide sopstvena leđa (bez ogledala). Kakva je to košnica u našim glavama, tj. umovima – odlično je dočarano u romanu „toka svesti“, pa kome je lakše „sa strane“ da uoči taj fenomen može na  nekim odlomcima to da pogleda (V. Fokner, V. Vulf, T. Vulf, Dž. Džojs).

28. Parazitske misli ne „kolaju“ samo „unutra“ po našoj glavi, ili umom, one „kolaju“, ne zna se gde žešće i pogubnije, I U NAŠIM RAZGOVORIMA „NASUŠNIM“. Tek tu je „fešta“ sa parazitskim mislima, jer se one međusobno, kod (više) sagovornika I PODRŽAVAJU I INICIRAJU. Pa je nastojanje na eskiviranju ili nepodavanju parazitskim mislima u ovom „sektoru“ na drugoj vrsti „ispita“.

29.  Dakle, razlučivanje na osnovu SITUACIONE FUNKCIONALNOSTI misli. Ako se mi, na primer, pola sata bavimo nekom temom ili problemom, razmišljamo o njima – onda je tu produkcija misli funkcionalna i tu smo sa našim mislima. Ako potom uzmemo pola sata odmora (sedeći, ležeći, dubeći na glavi, uz kafu, čaj, svejedno) A NASTAVLJAMO DA RAZMIŠLJAMO O ISTOJ TEMI ILI PROBLEMU, kojima smo se bavili u prethodnoj radnoj seansi – ONDA IMAMO POSLA SA PARAZITSKIM MISLIMA, doduše, one su tu posledica inercije, ali svejedno zbog nefunkcionalnosti ispadaju kao i parazitske misli bilo koje druge vrste.


Dokazive metafizičke činjenice: a) da živimo u (metafizičkom) Karantinu-Paklu-Zatvoru; b) da, saobrazno tipu samog tog ambijenta, njime moraju da vladaju neka nama transcendentna bića zlotvorsko-parazitskog karaktera.

Ko se probudi za ove metafizičke činjenice: a) ili pada u beznađe (videli smo ranije ilustracije pisaca, filozofa i metafizičara koji su celog života ostajali zaglavljeni u tom beznađu), jer opravdano gubi veru u nekakvu višu pravdu, u viši smisao, u više mudro uređenje svega postojećeg; b) ili mu se javlja nemoguća ideja, te iz nje proistekla nemoguća delovanja na oslobađanju (ideja o oslobađanju od prostih životnih stega i zarobljeničkih aranžmana u kojima je, ne o odlasku na neku drugu planetu, u drugu dimenziju).

Povišavanje vibracija planete „LUDAČKI“ usložnjava celu ovu sliku, odnosno, našu poziciju na toj slici.

Posle mnogo godina stabilnih vibracija na 7,83, juna 2014. ruski sistem za osmatranje svemira je zabeležio skok Šumanove rezonance na 8.5 Hz. Ovo ubrzavanje se nastavlja sve do danas, sa rekordom postignutim 1. januara 2017. godine, kada je frekvenca dostigla 36 Hz. Da li se frekvenca Zemljine vibracije povećava i ako je tako, zašto? Posebno je zanimljivo kakav je efekat na ljudski mozak, ako znamo da su alfa talasi ljudskog mozga sinhronizovani na ŠR. Alfa talasi – talasi relaksacije. Frekvence koje su sada prisutne su više u opsegu beta talasa (talasi budnosti).

http://banenestorovic.blogspot.com/2017/08/sumanova-rezinancija-i-uticaj-magentnog.html

Ovo je jedan od citata sa najsažetijim pregledom. Možemo naći šira objašnjenja, čisto naučnog karaktera (u onom delu naučnih otkrića koji pripadaju fondu korisnog i prihvatljivog): o tome u kojoj meri su i naše ćelije, dakle – celo telo, i um saobraženi „STARIM“, ko zna kadašnjim fekvencijama od 7,8 Hz.

Da bismo imali malčice opipljivije orijetire, poslušajmo, pa uporedimo, zvuke na frekvenciji od 7,8 Hz (prvi snimak), i zvuke na 36 Hz (drugi snimak). Ko se usudi da posluša i uporedi, neka svaki snimak posluša bar nekoliko minuta, da bi stekao prave utiske.

https://www.youtube.com/channel/UCPF-YXh4LdqA7sykdjpPrHw

ŠTA OVO PRETHODNO REČENO ZNAČI?!

ZNAČI (najverovatnije, jer u ovome niko na Zemlji ne može da bude 100% siguran) DA EKSTREMNO TEŠKA DEŠAVANJA I NAPREZANJA POSLEDNJIH GODINA – PRIMARNO POTIČU OD TOGA ŠTO SMO SA POVIŠENIM VIBRACIJAMA PLANETE „IZBAČENI IZ KOLOSEKA“. Uz spregu povišenih vibracija sa pojačavanjem Entropije.

Simptomatično: ova jača „izbačenost iz koloseka“ baš i kreće sa vremenom u kojem je dramatičnije povišavanje vibracija konstatovano!

Što bi značilo:

1) Da ceo ovaj često neopisivo težak proces kojem smo izloženi, koji je u nama pokrenut, dramatično uočljivo poslednjih 30-ak godina, najdramatičnije uočljivo poslednjih nekoliko godina – primarno potiče od povišavanja vibracija planete, a ne od nekog posebnijeg delovanja nekih Zlotvora koji upravljaju planetom.

2) Tačnije, možda i sami Zlotvori baš pojačanije, nervoznije, kao da im je „pred glavu“, deluju. Kako oni, parazitskog opredeljenja, ne mogu biti bića viših vibracija – moguće da će ih izdržavati neko vreme, i izdržavati ih do određene granice, a onda – „gudbaj, Čarli!“. Možda su se oni već i sklonili „na neko sigurnije mesto“, jer možda ni ove dosadašnje vibracije nisu mogli da podnesu. Mada, enormnom pojačavanju muka i haosa tipujem („kvota 1:6) da su još tu, ali ne još zadugo. Ako i nisu tu: mi i dalje, podjednako isto kao i da jesu tu, muke mučimo sa njihovim programima KOJE ŽIVIMO, programima tela po kojima funkcionišemo, životnim programima u kojima smo, osobito preko ljudi kojima smo okruženi, i dalje teški zarobljenici.

2) Što bi u naše doba značilo da su muke koje mučimo – DOBRE MUKE, korisne muke, jer znače naše preobražavanje. Tačnije – POTENCIJALNO znače. Ukoliko se neko ne uskladi sa šireplanetarnim dešavanjima – naravno da… ne samo da mu nema preobražaja, nego mu ima nešto neželjeno. Dakle, sledi naše CELOKUPNO, tela i uma, svesti – SAOBRAŽAVANJE, usklađivanje sa povišenim vibracijama. Zamislimo neopisivo težak proces saobražavanja funkcionisanja naših ćelija i celog organizma potpuno novim frekvencijama! Prelaz iz možda milenijumske „usidrenosti“ u nižim vibracijama – u višekratno povišene vibracije!

3) I tek ta sprega (Zlotvorska iskrivljenja + povišavanje vibracija + Entropija) nam stvara muke na n-ti stepen! Jer smo prisiljeni da funkcionišemo po tim njihovim programima ili iskrivljenima. Da funkcionišemo u okviru njhovih zarobljeničko-eksploatatorskih aranžmana. PRINUĐENI DA TROŠIMO ENERGIJU NA IZNUĐENOSTI I NA GLUPOSTI. Sve to uz delovanje ova dva šireplanetarna preobražajna momenta (vibracije + Entropija).  Usklađivanje sa povišenim vibracijama planete bi se neopisivo teško podnosilo I UZ PUNU SLOBODU, tj. i uz normalan i human zemaljski ambijent. A tek u zarobljeničko-eksploatatorskom ambijentu: podnose se JEZIVO teško, odnosno, ne podnose se nikako.

4) A bogovi Zlotvori-Paraziti?! Njih bih da pomerimo u drugi plan! AKO SE SLAŽETE?! Jer oni u svemu onome jesu sekundarni! Delovali na nas ili ne delovali, sada nam je svejedno. Fokus treba da nam je na PREOBRAŽAJNIM MUKAMA, na tome kako njih podneti, uskladiti se sa njima.Vibracije će se svakako povišavati do neke granice, a onda će se, pretpostavljamo, zaustaviti. Pretpostavljamo ono što je logično, pa valjda neće rasti u nedogled! Pa nam predstoji stabilizovanje u novim vibracijama!

5) U konkretno-praktičnom smislu: SADA NAM JE PRIORITET pronalaženje životnog ritma ili organizacije dnevnih aktivnosti preko kojih ćemo biti što bliže Ravnoteži, što takođe znači, već je naglašavano – izbor prioritetnih aktivnosti u delu u kojem to zavisi od našeg izbora. To je krucijalni, fundamentalni orijentir u nastojanjima da izdržimo TEKUĆI PREOBRAŽAJNI PROCES!

6) Ovde se može povezati prethodno rečeno sa onim što je ranije rečeno: ZATO je formula Ravnoteže sada komplikovanija i komplikovanije je primenjivati u datim zarobljeničkim uslovima! Otuda i paradoks koji možda mnogi, okrenuti ovim pitanjima, već slute: i rast u sposobnosti shvatanja svih ovih „stvari“, uopšte, bilo čega, i mnogo, mnogo lakše, brže zapadanje u neravnotežu, u misaoni i psihološki grč.

7) Ispada da nisam slučajno spomenuo ritam 30′ + 30′, naravno, u slučajevima kada sami možemo da NEKAKO upravljamo organizacijom aktivnosti. I naravno, nakon inicijalnog stabilizovanja uz nešto više opuštanja nakon prinudnih dužih angažovanja. OVO JE FORMULA VIŠE FREKVENCIJE RITMA RAVNOTEŽE! Znamo da visina vibracija (jačina frekvencija, kako god da to imenujemo i objašnjavamo), između ostalog, zavisi i od amplitude, od otklona tela od nulte tačke. Što je otklon manji, a telo zategnutije – vibracije su više. Mi smo ovim pobuđenostima „zategnuti“… gde ćete više?! Usklađivanje amplituda u ritmu angažovanja i opuštanja, LOGIČNO, znači: kraće „amplitude“ (dužina seanse) angažovanja i kraće „amplitude“ opuštanja. Što smo udaljeniji od ovih frekvencija AKTUELNOG ritma Ravnoteže, to ćemo lakše da „pucamo po šavovima“. Što se više budemo usklađivali sa njima (nemoguća misija) – to ćemo se prijatnije, lepše, blaženije osećati.

8) VIŠE VIBRACIJE ZNAČE VIŠI VID POSTOJANJA I FUNKCIONISANJA! Sve dublje naše usklađivanje sa povišenim vibracijama samo po sebi ZNAČI I AKTIVIRANJE, TAČNIJE – OSLOBAĐANJE NAŠIH IZVORNIH, A ZATURENIH I „SKRESANIH“ NAM MOĆI. Primarno – moći uma. A onda, kada nam se te moći aktiviraju – oslobađanje će biti šala, imaćemo neopsivu lakoću menjanja zarobljeničkih uslova u kojima smo. Odnosno, možda ceo ovaj sveprožimajući preobražajni proces sam po sebi znači i OTPADANJE, rastakanje svih zarobljeničko-eksploatatorskih aranžmana.


Ili: Značaj i moć fokusa na suštinama

Ja sam i inače do sada, posebno u praktičnim životnim situacijama, bio naklonjen tome (suštinama).

Sada kao da mi se otkirva ključno „žarište“ problema sa fokusom na suštinama, a u samom centru našeg mišljenja.

Još se u svemu ne snalazim, ali se trudim.

Kada mi-nam pođe za rukom pravi fokus na suštinama: prosto zalazimo u drugačije stanje svesti i u drugačije moći.

Ovde u slučaju pisanja: to je osećaj vladanja pisanjem, tj. pisanim iskazivanjem ideja.

U govoru isto.

U praktičnom delanju: sposobnost izbora prioriteta i lakše savlađivanje obaveza. Lakše, jer je uz neku jaču energetiku. To je kao da kontrolišemo Energiju, kao da je „sabijamo“.

A sve suprotno se dešava, biva, sa slabijim misaonim fokusom, tj. sa jačom centrifugalnom silom u mišljenju: gomilanje detalja i marginalija, gubljenje u njima, rasipanje Energije.

Um nam tako po inerciji funkcioniše. I mi hiperpdorukciju ideja shvatamo kao kvalitet. To nekada možda i jeste bio kvalitet.

Fokus na suštinama, ili – odolevanje zapadanju u hiperprodukciju ideja jeste vezano za određeni misaoni napor. Kao za nekakvu samokontrolu. Ali, kako se konkretno i preko kojih metoda izvodi: ni meni još nije sasvim jasno.

Ali mi je jasno da nam je tu klackalica naše borbe protiv nas samih, tj. protiv Zlotvorskih „umetaka“ u nama samima.

Inkarniranjem mi uskačemo u DNK-„odoru“, u DNK-sklop u koji su se i Zlotvori svojim opcijama „UGRADILI“.

Već sam davao citat koji ovo odlično iskazuje: „Predator vam je darovao svoj um, kitnjast, barokni um“, tj. um orijetisan ka hiperprodukiji ideja i detalja, a udaljavan od suština.

Menjati taj DNK-sklop u kojem smo – savršeno teško.

Kao što je teško mački koja juri da uhvati sopstveni rep.

I što u ključnije faze tog suočavanja i menjanja zalazimo – to nam je pozicija sve komplikovanija i beznadežnija.

Ali, nema se kuda nazad! Preobražajni podvig se mora izvesti do kraja! Primenimo princip koji A. Krouli definiše za svoje „tamnjake“: „Izdržati po svaku cenu, izdržati do kraja!“.