Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: mesija

7. A neki Mesija, Spasitelj ili neko slično čovekoliko čudo?!

Bilo je tih najava ranije dosta, najviše za „Isusov Drugi Dolazak“. Poslednjih godina ih nema, možda i na one koji su bili spremni da veruju u takav planetarni scenario sve više deluju zatamnjenja ovog Paklu, pa im više nije do nekih spasiteljskih dolazaka.

A po tim opsenarskim scenarijima – doći će neko moćno biće, neko moćno čudo, koje će spasiti ljude od zemaljskih zala, te – ljudi uzneti, uzdići na viši nivo svesti. Zar nije Isus na Golgoti preuzeo karmu čovečanstva? Kažu. Čak je i Štajner verovao u takav moćni događaj. Ja ne znam, nisam to ni video, niti osetio, ko zna gde sam tada bio.

No, HAJDE DA SE UOZBILJIMO! Što bi u Vojvodini rekli: „Ta, Zlotvori su prave lole (mangupi, šaljivdžije)! Ta, man’te ih, lole jedne!“ VALA I JESU, KOSMIČKE LOLE! Kako su oni vešto uspeli, najpre da osakate umove ljudi, a onda da im, osakaćenima, prodaju takve šarene laže, da to nije više ni zabavno, već je odavno postalo planetarno žalosno.

Uključimo malo logiku i zdrav razum, za koje su nas oni programirali da ih stalno isključujemo, da se ne bi pregrejali, kao ono kod kompjutera: kad ne dodiruješ „miš“ ili tastaturu – isključuje se. SMISAO KARANTINA-PAKLA-ZATVORA JE DA VEČNO OSTANE – KARANTIN-PAKAO-ZATVOR. Otuda ugrađeni nam konzervativizam i otpor promenama (valjda je on u domenu R-kompleksa). To je naš unutrašnji, individualni i kolektivni deo. Zlotvori na taj deo nadovezuju svoja spoljašnja obezbeđenja: MEHANIZME UTIRANJA, ZATIRANJA, ONEMOGUĆAVANJA SVIH MOGUĆNOSTI I VIDOVA ZA EVOLUCIONISTIČKO DELOVANJE, za javljanje i širenje razvojnih ideja, za delovanje onih koji bi da šire takve ideje i da nešto, u narodu se kaže – rčkaju, tj. deluju na nekim promenama.

A TEK ŠTO BI ONI PROPUSTILI KROZ BEDEME KARANTINA-PAKLA-ZATVORA NEKO MOĆNO BIĆE KOJE BI RADILO NA OSLOBAĐANJU LJUDI…! Eeee, načekao bi se onaj ko u to veruje do sledeće večnosti da to vidi! Dakle, nema šanse da se neko U STARTU KAO MOĆNO BIĆE inkarnira u Karantinu-Paklu-Zatvoru, te da svojim moćima deluje na oslobađanju ljudi, na pomaganju ljudima.

A Isus, Krišna i drugi duhovni moćnici? Pa, svakome ko ume da sabere prethodni račun 2 + 2 jasno je čiji su mogli da budu igrači duhovni moćnici koji su se kao moćna bića inkarnirala na Zemlji.

Koja varijanta može da bude moguća i logična? Da se neko inkarnira kao i svaki najobičniji čovek, da bude spreman i sposoban da izdrži najpaklenije pritiske i iskušenja, da u tom izdržavanju, pritiscima i Zlotvorima u prkos, napravi „kvantni skok“, te da tek onda iz njega probiju, prorade one izvorne moći koje svaki čovek potencijalno nosi u sebi, samo što su mu duboko potisnute i potkresane. E, a da li neko uopšte može da izvede takav „kvantni skok“… drugo je pitanje, ne znam da li čak i u dimenzijama iznad Zlotvora imaju odgovor na to pitanje. Možda ovim zemaljskim generacijama, tj. nekim pojedincima u njima, pada u deo da ludački provere da li je takav nemogući scenario moguć.

8. Ili nam je možda evolucijski skok za petama?

Kao: juri nas, a nama se kolektivno još ne ide u viši nivo svesti, hoćemo još malo da uživamo u čarima Karantina-Pakla-Zatvora, ako se uzdignemo – faliće nam sumporasto-smolasta KPZ-atmosfera.

Ova varijanta ima u osnovi ideju o tome da će neke specijalne energije zahvatiti Zemlju, u nekoj od objava se kaže: da će zapljusnuti Zemlju, te da ništa na Zemlji, živo i neživo, neće „odoleti“ promenama, neće moći da se odupre promenama. Bio bi to lep scenario, svakako, ali – koliko je on REALNO, dakle – neiluzorno, moguć?

Priča br. 1: Mariova rodica

MI NISTA NEMOZEMO PROMIJENITI. Dosla mi rodica, starija, oko 60 gosina, sto starija to cesce u crkvu ide. Dobra, ispravna, moralna osoba. Pocmem s njome razgovor o religijama. Malo po malo objasnim joj ja sve zlocine crkve, nelogoicnosti, idiotarije, osvete, inceste iz starog zavjeta. kazem joj kako bi bilo normalno da izgleda duhovnost bez ceremonija, kićenih uniformi, crkvi i oltara. Sve joj to lijepo objasnim cak na kraju dodam da je najbitnije biti dobra osoba a ostalo ce polako dolaziti.
Sutra ona pocme pricati okolo kao sam ja sigurno u nekoj sekti i da sam vjerojatno opsjednut. Pocme davati savjete mojoj obitelji za moje iscjeljenje.
Dodju glasine i do mene. Razmislim, prije 6-7 godina sam volio mnogima pricati i pokusavati ih odprogramirati sa religije, kako su godine prolazile pricaom sam samo izabranima a u zadnje vrijeme pricam rjetko odabranima. Prije i sada nikoga nisam uspio u nista uvjeriti, nikoga nisam promjenio ako vec sam nije posao prema promjenama. Sav moj rad je uzaludan jer ljudi ili se ne mjenjaju ili su krenuli putem mjenjanja bez obzira na mene.
Jedna moja uporna prijateljica mi kaze da moramo nastaviti jer da smo mi pločice domina koje ce gurnuti ostale domine. Ja joj uporno objasnjavam da su domine ukopane u zemlju i da ih nista nemoze pokrenuti.

Priča br. 2: metafizičke „kursistkinje“

Već sam negde ranije spominjao da sam do kraja juna bio posvećen izvesnom „kursu metafizike“ (zbog čega je blog trpeo, ćutao i trpeo), sa dvema devojkama koje su tada pokazivale neobično interesovanje za ovu oblast. Kako je vreme odmicalo ka kraju juna – sve više se probijao na površinu onaj isti konzervativizam, duhovni konzervativizam, koji je specifkum masa u koje smo zaronjeni: ne menjati se, ne isprobavati ništa što donosi rizik od razvojnih promena, što sam šaljivo „prevodio“: „Neću da se menjam! Neka se menja ko hoće, ja neću da rizikujem!“ Da ne opisujem događaje preko kojih se to ispoljavalo, tek, u nekim pisanim oblicima komunikacije davale su ovakve komentare: „A možda i ne treba da se menjamo. Možda smo baš savršeni sa svim manama koje imamo“. Kod jedne je jasno došao do izražaja mehanizam inercije, kojim otpor promenama opravdavamo „pozivanjem“ na spontanost, ili na savet koji se često može čuti: „Treba slušati svoje srce“. Fenomen zapadanja u zablude, koji bi ovde tek trebalo malo rasvetliti. Uzgred, sasvim kratko: može da „sluša svoje srce“ neko ko nije izložen ometajućim zvrčkama. U ovim sluđujućim uslovima umesto pasivnog „slušanja srca“ ili osluškivanja intuicije – „radi“ aktivno promišljanje i kontemplacija kao načini dopiranja do pravih odgovora i orijentira. NIŠTA NAM OVDE NE PADA SAMO OD SEBE U TANJIR, tj. nikakva čista ideja neće nam doći tako što ćemo pasivno sedeti i čekati je; podignemo pogled ka nebu, zinemo i – čekamo da nam u usta padne neki pečeni batak, ili za vegetarijance neki kuvani krompir. Kod nje je to bilo u sledećem konkretnom smislu: ako bi krenula da primenjuje neke od preporuka koje sam im davao – javljao se otpor. Pa se pitala: DA LI UOPŠTE I TREBA DA „NATERAVA“ SEBE NA NEŠTO ŠTO JOJ „SRCE“ KAŽE DA NE TREBA DA RADI, TJ. ŠTO JOJ SE NE RADI. PRI ČEMU ONA NE VIDI STRAHOVITO VEŠTU ZLOTVORSKU ZAMKU: otpor prema promenama ti ne dozvoljava da nešto u nekom dužem periodu probaš (tek u tom periodu ti ćeš proveriti da li to daje efekte ili ne, ako ne daje – normalno je da ćeš prestati sa praktikovanjem), življenje po inerciji ti se prikazuje kao intucija koja ti preporučuje da budeš spontan i da ne radiš ono što ti se ne radi.

Da tu duhovno-psihološku klackalicu osvetlim i iz drugog ugla, tj. na svom primeru. Već sam naglašavao ključni značaj fizičkih aktivnosti. Ponekad, kada treba, po rasporedu, da trčim, javi se otpor (trčanje, naravno, kada nema mogućnosti za neke druge fizičke aktivnosti, ko je lud da trči ako je imao pre toga neke teže fizičke poslove?!). Nekada sam i ja taj otpor shvatao kao GOVOR INTUICIJE, koji mi kaže – pogrešno je ili štetno sada trčati. SADA ZNAM DA TAJ GOVOR NIJE GOVOR INTUICIJE, NEGO GOVOR INERCIJE: AKO STE ZAŠLI U DUBLJU DNEVNU OPUŠTENOST – LOGIČNO JE DA ĆE SE JAVLJATI OTPOR POKRETANJU NA FIZIČKE AKTIVNOSTI. Što ste u dublju opuštenost zašli – to će sila inercije biti jača, te se vi teže pokrenuti. Kao i suprotno: što ste u dublja naprezanja zašli, to ćete teže ulaziti u opuštanje.

Priča br. 3: „Hoćemo primitivan način rada!“

U nekom komentaru sam spomenuo: ima pokazatelja koji mi dopuštaju da smatram da sam pronašao najefikasniji način učenja (učenja u postojećim okvirima, naravno da mi ne možemo maštati o tome da imamo neke normalne obrazovne zahteve u situaciji u kojoj ni sami elementarno normalno ne funkcionišemo), bar kada ga uporedim sa svim onim što mi je u ovoj oblasti poznato (a ako kažem da sam u ovoj oblasti, pedagogija, pisao i stručne radove, da se pohvalim i nečim što mi uopšte nije interesantno za hvaljenje, onda znači da mi ova oblast baš i nije nepoznata). Ako bude neke prilike, a setim se, možda ga malo šire ovde prikažem.

Ukratko, u pitanju je kretanje kroz sistem ideja udžbenika (ili – knjige uopšte), tako da se, uz korišćenje tzv. savremene tehnologije, ovladava udžbenikom kao celinom. Jer ono što imamo kao dosadašnji, A PRIMITIVNI način rada je: KRETANJE IZ LEKCIJE U LEKCIJU, to je kao da idete kroz šumu i pamtite svaki list na drvetu, umesto da se povremeno podignete (npr. helikopterom) i pogledate ceo predeo kojim se krećete. U tom načinu su oblasti spakovane svaka posebno u power point-prezentaciji, tako da linkovi (hipertekst) vode kroz hijerarhiju organizacije ideja, do „dna“ hijerarhije, dakle do – lekcija, a opet linkovi u lekcijama vode nazad odakle se ka određenoj lekciji krenulo. U tri-četiri takve prezentacije „spakujete“ ceo jedan udžbenik, dakle ono što se radi cele školske godine.  Itd, u ovom kontekstu je to nebitno.

Dakle, započeo sam sa tim u dva odeljenja (srednje škole), učenici su skinuli prve dve prezentzacije koje sam im pripremio, imaju ih u mobilnim telefonima (svemoćni i sveprisutni, sveprožimajući androidi!), njih mogu da koriste na času, a radi se o uređajima od kojih se, takoreći , ne odvajaju. I zanimljivo urađeno, sa fotografijama pisaca, sa „šejps“ crtežima, itd, dakle, trebalo bi da im je maksimalno pristupačno. I BILO BI, DA NAM NEMA MEHANIZMA KONZERVATIVIZMA KOJI NAS-IH OKIVA! Kad pređu u novu školsku sredinu, iz osnovne u srednju školu, učenici su suočeni sa tim da se prilagođavaju novom načinu rada svakog profesora. Znaju da to mora da se izvede, te tu nema otpora: „A što moramo da radimo drugačije?“. Mada to „drugačije“ je u našem sistemu relativno: dominantno se radi na primitivan način od pre sto godina, kroz držanje predavanja, nebitne razlike u nijansama su samo u tome kako koji profesor izlaže, možda ubacuje i još ponešto u predavanje, kako ocenjuje, itd. Nakon tog „ustoličavanja“ u svesti učenika svih tih novih profesorskih „faca“ u novoj sredini, SVE TO SE KONZERVIRA u toku prve godine. IZUZETNO TEŠKO IDE SA PROMENAMA NAKON TOGA!

Dakle, krenuli smo sa ovim novinama, a onda nešto, za nekoga ko ne poznaje Zlotvorske mehanizme u nama i oko nas – zapanjujuće: učenici u prvom odeljenju su mi zatražili da se vratimo na prošlogodišnji način rada, koji se, naravno, ne sastoji od držanja predavanja, ali sam im u jednom delu diktirao rezime lekcija. Dakle, umesto zanimljivih prezentacija u kojima je na njima pristupačan način spakovano gradivo za svaku (celu) oblast, oni žele da se vratimo diktiranju!

– Dakle, hoćete da se vratimo na primitavan način rada?!

– Da, mi hoćemo primitivan način rada, NA NJEGA SMO NAVIKLI!

Zaključak iz ovih poučnih priča

KOLIKE SU ŠANSE DA KONZERVATIVNE AKTERE IZ OVIH PRIČA ZAPLJUSNE NEKI KOSMIČKI PREOBRAŽAJNI TALAS I DA IM SE ODJEDNOM, PREKO NOĆI, SLOME BRANE KONZERVATIVIZMA U SVESTI, A DA ONI POSTANU OTVORENI ZA PROMENE?! Naravno, otvorenost za promene ne znači da se nekritički prihvata ili pokušava sve i svašta, ali znači – da se ipak prihvata ono što obećava da je dobro, da se preispituje, da se isprobava… U klađenju, koju biste „kvotu“ u kladionici dali da će se to desiti? KOLIKE SU ŠANSE?! – NEMA ŠANSE!

Nema šanse da se desi „evolucijski skok“ u kojem će neki kosmički uticaji kolektivno podići ljude na viši nivo svesti, svim ovim zacemantiranim branama u njihovoj svesti u prkos! Kao što je rečeno u prethodnom tekstu: ne možete pomagati nekome, ako ne želi da mu se pomaže. Dakle, ne možete nekoga gurati ka promenama, ako se on svim svojim bićem opire.