Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: ljudska zarobljenost

1.

Video-snimak, koji mi je neko prosledio…

Kanal „FesTv“, video „Matrix postaje stvarnost?“.

U njemu, kao i u svima koje ponekad pogledam…

Jedna ili dve-tri ideje, ili skretanja pažnje na nešto…

Ili podsticaji, da nešto malo primišljamo…

Inače, ovakvi video-snimci, sa ovakvim obradama tema – skoro da su pre za izbegavanje (objasniću i u kojem smislu).

2.

Zaobilazim (u ovom videu) dramatiku „teoretičara zavere“ (koja nije bez osnova), zaobilazim mnoštvo tehnoloških detalja, koji pre liče na šumu…

Dve ideje ili „navođenja“ na dve ideje su vrlo korisni…

Pa je i njihova razrada osnova ovog teksta.

3.

Prva ideja ili podsticaj na produbljivanje teme…

Eksperiment nekog naučnika, koji j utvrdio da čovekovo telo emituje struju, čak jačine 100 W.

I to – u stanju mirovanja.

Autor zalaženjem u novčane preračune u vezi sa tim zapada u klasične tehnološke lavirinte…

Od čega orijentisani ka snazi „čistog“ duha moraju da zaziru.

Ali mi je ovaj eksperiment dao odličan „šlagvort“ za neka promišljanja pitanja naše Energije i energetike, u smislu u kojem se oni pojavljuju kao lajtmotivi na ovom blogu.

4.

Ovaj eksperiment nam možda malo pomaže da naslutimo KAKO TO IDE EKSPLOATATORSKI PROCES NAD NAMA.

Naš zarobljenički status je ovde na blogu konstatovan skoro od prvog teksta.

Smisao zarobljenosti je – u ENERGETSKOM ISCRPLJIVANJU.

U korišćenju nečije, tj. naše Energije. (Da podsetim: Energija sa velikim E, u značenju više Energije, koja je u osnovi svih fizičkih energetskih manifestacija.)

Mi smo i kao čovečanstvo i kao pojedinci – ZAROBLJENICI.

Oni koji toga nisu svesni – tek su ZAHVALNI ROBOVI. Da ne ponavljamo te već (ovde) „apsolvirane“ priče.

5.

Koji to „Oni“, iz naslova? (Kao što ranije rekoh – pisanje velikim slovom je radi označavanja bića ili pojava koji nadilaze ovu realnost, ne iz poštovanja.)

Neki ih označavaju Gospodarima planete.

Neki Vladarima iz senke…

Iluminatima, Reptilima…

Ja sam im dodelio svoj, možda i originalni naziv: „Bogovi Paraziti-Zlotvori“.

Da li su oni negde na Zemlji, pod Zemljom, oko polova, po zemaljskim vrletima i nepristupačnim prostranstvima…?

Ili i nisu na Zemlji u fizičkom smislu…

Već u nekoj dimenzionalnosti koja je u prepletu sa Zemljinom…

Niko živ to ne zna.

I – da bismo izašli na kraj sa njima: nije nam ni presudno da znamo.

Dakle, možda su oni deo zemaljskog fizičkog sveta.

Možda su van njega.

U oba slučaja su nam – transcendencija, s onu stranu našeg iskustva.

6.

Mi rođenjem upadamo u zarobljeničke programe…

Ako ne zaboravim – da u posebnom tekstu malo sagledamo neka astrološka pitanja, u prethodnom smislu su ona interesantna.

U zarobljeničke programe – ZBOG ENERGIJE.

I „mali milion“ puta sam konstatovao i dokazivao kako su KLJUČNI PROBLEMI našeg funkcionisanja vezani – ZA ENERGIJU, ZA ENERGETSKE DEFICITE.

I jasno je: kao zarobljenik – vi ste „na tapetu iscrpljivanja“.

Psiha i telo, a osobito telo –  imaju svoje optimalne uslove, ili principe optimalnog funkcionisanja.

Sa zapadanjem u sve dublju neravnotežu ili energetski deficit – funkcionisanje tela, što znači i celog našeg bića, POSTAJE SVE LOŠIJE, TEŽE, NARUŠENIJE.

VALJDA JE I LOGIČNO!

Kao kod mašine koja je prepoterećena. Ona, konstatovao sam više puta – „pobrljavi“.

Kao što su i ljudi odavno „pobrljavili“, čak i – bukvalno.

7.

Kako to Zlotvori-Paraziti (da ja koristim svoj „provereni“ naziv) koriste našu Energiju?

Ja sam do sada to navodio u nekom sasvim neodređenom smislu.

Kristalno mi je bila jasna naša zarobljenost.

Kristalno jasna naša iscrpljenost.

Programi u kojima smo, a koji nas guraju u energetske deficite (i „gutaju“).

Krisalno je jasno kako nam energetski deficiti oslabljuju, deformišu i nas i naše mišljenje, osakaćuju sve naše prikrivene velike moći (u koje sam ubeđen).

Međutim, nisam imao ni najneodređeniju predstavu o tome kako bi se Zlotvori-Paraziti koristili našom Energijom.

Eksperiment koji je osnova navedenog video-snimka: upućuje me/nas na neke KONKRETNIJE MOGUĆNOSTI.

Naravno, još ne znamo uistinu o čemu se radi, ali – malo nam taj deo postaje određeniji.

8.

U mirovanju – telo nam emituje oko 100 W električne energije.

Nije u videu rečeno, ali možemo to otkriće da „produžimo“…

Turbine koje su na minimumu angažovanja – proizvode minimalnu količinu energije, ako rade „punom parom“, naravno da proizvode neuporedivo veću energiju.

Tako je svakako i sa čovekovim telom.

U funkcionisanju „sto na sat“ – svakako da se, recimo (nebitan je sam broj)  stotinu puta povećava „proizvodnja“  (a nije pogrešno da kažemo i bukvalno – proizvodnja) električne energije u telu ili pomoću tela.

Onda postaje jasnije zašto je čovek gurnut u stil življenja sa funkcionisanjem „sto na sat“.

I jasno je, ono što smo svakako osećali i bez ovog eksperimenta: zašto je naše energetsko iscrpljivanje, slamanje, stvaranje deficita i neravnoteže: TIM INTENZIVNIJE ŠTO JE INTENZIVNIJE NAŠE NAPREZANJE.

9.

Električna energija se može prenositi fizičkim putem, a…

…Može i bežično!

Dakle, ne mora neko da bude fizički povezan sa našim telom, preko nekog kabla ili nevidljive niti – DA BI TROŠIO NAŠU ENERGIJU. Ili da bi je „uvlačio“ u neke svoje… recimo – „rezervoare“ ili da bi je bilo kako trošio.

U slučaju neshvatljivo razvijene tehnologije…

A kao da smo nadomak toga da se nam bar otkrivaju domeni te neshvatljivosti (o tome još nešto kasnije)…

Neko… ko služi bogovima Parazitima-Zlotvorima, ili i oni sami: imaju već malo nam jasnije mehanizme pomoću kojih se SLUŽE NAŠOM ENERGIJOM.

I našom, i Energijom svih živih bića na Zemlji.

Dakle, imamo dobre naznake o kakvim načinima ili mehanizmima bi se moglo raditi.

Obaška što se na sve to mogu nadovezivati i drugi „kanali“ ili načini, te vidovi naših energija (na primer: posebno energije misaonih i emocionalnih procesa).

10.

Drugi domen opservacija na koji nas navodi, ne samo ovaj video, već svi slični…

O složenostima virtuelnih novčanih transakcija, priznajem, do sada nisam imao pojma.

U bilo koji deo ili segment ovih ili ovakvih tehnoloških „stvari“ da zađemo – DA NAM SE ZAVRTI U GLAVI.

Od složenosti koje su postignute ili se mogu postići.

A kako živimo na planeti koja je Karanin-Pakao-Zatvor, podrazumeva se: TA TEHNOLOGIJA JE PROTIV ČOVEKA, a u službi njegove porobljenosti i iscrpljivanja.

U bilo koju od ovih, ovakvih tema da zađete, to je kao da zalazite u TEHONOLOŠKI PAKAO IZ KOJEG NEMA IZLAZA.

Ako zalazite bez unutrašnje distance.

ZATO JE ZAISTA PO DUH OPASNO AKO ČOVEK PASIONIRANO PRATI  OVAKVE SADRŽAJE (naravno, i bavi se njima).

Tu i tamo sporadično zaći u njih – u redu, radi nekih elementarnih informacija.

Tj. u smislu u kojem sam to ovde i sam demonstrirao.

Izvučete jednu ili dve-tri ideje koje vredi TEK DA SAMI PROMIŠLJATE.

Ili koje će vas inspirisati na neka preispitivanja.

Prihvatati ih „zdravo za gotovo“, opasno je.

U ovom smislu tajnaši su u pravu.

11.

A šta ako nam preti sve to o čemu se u ovakvim „materijalima“ govori?

Pa šta? Kako će se neko spasiti time što postaje opsednut ovakvim temama i sadržajima?

JER NIJEDAN OD NJIH NE DAJE KONKRETNO PRIMENLJIVE NAČINE ZA IZLAŽENJE NA KRAJ SA OVAKVIM TEHNOLOŠKIM POŠASTIMA.

Nigde nećete naći konkretne orijentire.

Samo PUKA ATRAKCIJA.

Uglavnom i bez nekih PRODUBLJENIJIH ANALIZA.

Produbljenijih metafizičkih ili duhovnih analiza i zaključaka.

12.

Ovaj tehnološki Pakao ili Lavirint jeste fascinantan po svojoj složenosti i nedosežnosti, za nas.

METODOLOGIJU ZA SUOČAVANJE SA NJIM NEĆEMO NAĆI U SPOZNAJAMA O NJEMU!

Jer spoznavanju njega nema dna, a nastojanje na spoznavanju samo nam duh i svest dublje PORINJUJU u nepovratnost tog Pakla/Lavirinta.

NE PRETHODI OVAJ TEHNOLOŠKI PAKAO/LAVIRINT (Pakao/Lavirint) UMU I DUHU (Umu i Duhu), NEGO OBRATNO!

Dakle, ne može moć ovakve antirazvojne Kreacije da bude veća od moći duha/Duha.

I tu je naš Put i Spasenje: ka Umu, Duhu, Rastu, Svesti… Pišem velikIm slovima ne kao oznake nekih viših „entiteta“, već kao UZVIŠENE KATEGORIJE KOJE SVI IMAMO ILI MOŽEMO IMATI AKO IH AKTIVIRAMO.

13.

Jeste pakleno teško snalaziti se i izlaziti na kraj uz sve naše vidove zarobljenosti i iscrpljivanja.
Koji su uz ove tehnološke „podrške“ TIM STRAŠNIJI I JEZIVIJI.

Jer tehnološke „nadogradnje“ dolaze, nadovezuju se na zarobljeničke progame u koje smo bačeni i pre, nezavisno od ovih tehnologija.

Ali, drugog puta nam nema!

Zato stalno i naglašavam PREVASHODNI ZNAČAJ, URGENTNOST RAVNOTEŽE, REGULISANJA ENERGIJE, TEŽNJE STABILNOSTI… (Nadam se da ću još o tome, u kontekstu ovih novih uslova…)

Koji su osnova MOĆI UMA.

Što je sve skupa osnova Oslobađanja.

Nadjačavanja (ne u smuslu borbe, već nadilaženja u moćima) svega ovoga što nam sada deluje kao GIGANTSKI MOĆNA, NESAVLADIVA  PLANETARNA TEHNOLOŠKA MAŠINERIJA.


1.

Što ako bih vam rekao…

Da ste najobičniji robovi?

(…) Biološke mašine.

Koje 99% vremena rade…

Po zadanom programu.

2.

Prvi minut videa.

Oduševljava.

Bliskost sa smerom bloga.

Očita.

Sa jednim od smerova.

3.

Međutim…

U nastavku…

U ostalom delu videa…

Krivi smer.

U redu su zapažanja.

Objašnjenja.

Sami po sebi.

Ali ne vode rešenju.

Krivi smer.

4.

Patokrate.

Nisu uspostavili sebe sami.

Uspostavio ih je Neko.

Iza Zavese.

U transcendenciji.

Patokrate su…

Samo istureni igrači.

Nama vidljivi.

5.

Šta rešavamo?

Baveći se patokratama.

I sličnim „eksponentima“.

Moćnih iza Scene.

Bojim se…

Ništa!

Krivi smer!

6.

Ne oslobađamo se…

Tamo, vani.

Tamo…

Gde su patokrate.

Oslobađamo se…

U sebi.

Naša nemoć…

Izliva se…

Iz naše unutrašnjosti.

7.

U našoj unutrašnjosti…

Potkresana nam je Moć.

Na nemoć…

„Nadovezali“ su se patokrati.

Ne obratno.

Ne bi je oni, malobrojni…

Slomili…

Da već nije bila (slomljena).

8.

Dakle…

Ne da odgonetamo patokrate…

Gubeći vreme i Energiju.

Već da odgonetamo – SEBE.

Da se damo u potragu…

Za uskrsavanjem Moći.

Svoje.

Nemoguća misija!

Ali bar jeste dobar smer.

P. S.

I odlično je:

Robovima ne trebaju čuvari.

Jer čuvaju sami sebe.

Rob bez svesti…

Tragedija.

Svest o robovanju…

Ne oslobađa sama po sebi.

Ona može biti tek početak.

Bezizgledne avanture.


1. Mala pohvala na račun ideja iz komentara ispod pretposlednjeg teksta, ali… opet i opet…!

2. Ponavlja se obrazac koji se skoro bez izuzetaka ukorenio u tekstovima i delima (iz oblasti metafizike) koji su inače pronicljivo i vešto na putu raskrinkavanja naše zarobljeničko-zatvoreničke planetarne pozicije.

3. (Dobro) kritičko raskrinkavanje postaje samo sebi svrha.

4. A trebalo bi da je ono samo faza shvatanja problema, nakon koje treba da slede: a) faza definisanja ciljeva (kojima se problem nadilazi ili eliminiše), b) faza određivanja metodologije ili redosleda postupaka.

5. Konstatovali smo (ovde) da smo bića intencionalnosti, bića težnji, bića sa ciljevima.

6. Ideje kojima nam je prebukiran um – postaju nam implicitni ciljevi.

7. Gomilanjem konstatacija o našoj zarobljenosti, i bavljenja njenim odgonetanjem, iako je osvešćujući akt – samo (p)ojačavamo svoju zarobljenost. Uz previše bavljenja njome, preko naše intencionalnosti ona nam (nevoljno) postaje cilj.

8. Naša zarobljenička pozicija u KPZ-Mrcvarilištu jeste beznadežna. Ali to ne sme da nas sasvim blokira u bavljenju izbavljenjem.

9. U suprotnom – svesnost te pozicije ne da nam nije od koristi, nego nam samo škodi.

10. Pa neka iz bavljenja izbavljenjem proizilaze sve same nebulozne i sulude idejne solucije, smisaonije su od zakopanosti u opisima i analizama postojećeg stanja.


Jelena, nisi jedina, ima nas još sa sličnim iskustvom. Samo kod nekih od nas to duže traje. To se dešava hipersenzibilnim osobama. To je i prokletstvo i dar. I dešava se praktično od rođenja. Statistički, hipersenzibilni ljudi su manjina. Tako da, ko je svestan u kakvom realitetu živimo, prolazi kroz razne torture, psihičke i fizičke, i nije u stanju da se pomiri sa takvim konceptom, za čiju kreaciju je odgovorna većina koja ne smatra da ima problem sa time što joj nedostaje senzibilnost. Mi smo u manjini, ovo je njihov svet, za koji mi osećamo da mu ne pripadamo.

1.

Masa nesvesnih, zvana Stado, koja čini čovečanstvo.

Nesvesna svoje ekploatisanosti i zarobljenosti.

Naprotiv, sa golemim iluzijama slobode i moći.

Po principu „Najbolji su robovi koji misle da su slobodni“:

– tvori gusto energetsko planetarno tkanje.

Kojim KPZ-Mrcvarilište održava u funkciji.

I po mogućstvu ga još i usavršava, ojačava.

2.

Muka je pojedincima da budu iole svesni i Budni.

Unutar takvog jezivog KPZ-Mrcvarilišta.

Da budu svesni zarobljenici nesvesnih zarobljenika.

Te muke i ta jeza su ovde već uveliko opisivani.

 

3.

Pitanje je: jesu li i koliko nesvesni odgovorni?

4.

Na fizičkom planu: da, i te kako, nesporno.

Jer ko drugi do oni – održavaju KPZ-Iluziju.

Svojim zdušnim ulaganjem životne Energije.

U iluzije smislenog i vrednog zemaljskog života.

5.

Na metafizičkom planu: i sami žalosni – nisu!

Jer ko bi na sopstvenu dobrobit želeo:

 – da bude nesvestan i da arči životnu Energiju.

Da parafraziram babu iz „Tesne kože“:

– Na KPZ-gluposti, na fantome, na besmislice!

Da neštedimice rasipa životnu Energiju…

I time svakako stvara gorke posledice –

na sopstvenom višeinkarnacijskom planu.

I da utvrđuje i ojačava svoju nesvesnost.

6.

Tu jasno čitamo „Rukopis“ Moćnih Zlotvora.

Samo su Zlotvorski Moćnici mogli to da učine.

Da ovako unakaze čovečanstvo, srozaju ga do Stada.

Pa još tako perfidno, da ispada sve svojevoljno.

Kao: čovečanstvo je sebe i svoju civilizaciju krojilo –

unakazilo i iskrivilo po slobodnom opredeljenju.

7.

I zaista je gigantski duhovni napor potreban!

Iole svesnima i Budnima, da uopšte opstaju.

A tek da imaju snage i smelosti da razmišljaju:

– o buđenju svojih izvornih moći, o oslobađanju!


(„Šta bi mogao da bude?“ Nagađamo i tražimo! Nismo prevarni duhovni mudrijaši koji imaju konačne, olako nađene i praktično „neverifikovane“ odgovore na sva pitanja!)

1. „Kvantni skok“ kod uglja.

Već je navođena ova odlična prirodna pojava (tj. za nas odlična kao primer), u našem slučaju metafora.

Šta je dijamant?

Običan ugalj!

Koji je „kvantnim skokom“ prešao u dijamant.

„Kvantni skok“ mu se desio na izuzetno visokim temperaturama i pritiscima.

(Neka se fizičari ili hemičari ne „hvataju“ za svaki detalj, možda nisam naučno verno preneo ceo proces, nama je opisano odlična metafizička metafora.)

2. „Što svesniji – to zarobljeniji“.

Tako, otprilike, glasi naslov nekoga od ranijih tekstova. (Nažalost, nemam vremena da se čitam, a rado bih to činio, mislim da mi ima koječega zanimljivog u starijim tekstovima, ekstra što bi bio dobar poduhvat preraditi ih po sada primenjenim principima pisanja/mišljenja.)

Slažem se sa sobom, tj. sa tamo datom konstatacijom.

Ne da se slažem, nego sam iha-ha iskusio i iskušavam na svojoj koži, kao i svako iole Budan i svestan ili bar nešto svesniji.

Logika ili zakonomernost koja stoji iza ove konstatacije jasno je utemeljena u SVETU DUALNOSTI, u kojem smo, hteli mi to ili ne, prihvatali tu istinu ili je odbijali, kao što je odbijaju tajnaši i klasični duhovnjaci.

I možda ne zato što neki Zlotvori aktuelno pojačano deluju na budnije i svesnije, mada svakako ima i te „linije“, nego što sam ovaj svet, svakako po njihovoj KOREKCIJI, tako deluje, u smislu delovanja najobičnijih fizičkih zakona.

3. Dva načina delovanja sila dualnosti.

Pretpostavljamo da je tako, jer nastojimo da odgonetnemo zakonomernosti koje možemo iskoristiti za svoje razvojno-oslobodilačko delovanje.

A) Jedan vid postignuća izaziva suprotnu reakciju (drugog pola dualnosti), srazmernu snazi postignuća.

Ovo se odnosi na metafizički realna, ne na, u ovom svetu opšteprihvatana iluzorna postignuća. Na primer: postignuća na polju biznisa, karijere, itd, uglavnom će baš izazivati opšte divljenje i podršku (mada i tu ima mešovitih elemenata, ali iz drugih, ne iz metafizičkih razloga); postignuća na polju otkrivanja istine, raskrinkavanja podvala, ukazivanja na iluzije, itd, izazivaće to jače otpore što su radikalnija.

B) Što jače oprugu, ili žicu na gitari, zatežete u jednom smeru – to stvarate veću silu naprezanja, koja će je „šutnuti“ u suprotni smer.

Što se više naprežemo u pravcu nekog metafizički realnog postignuća, na primer, u smeru ili na ciljevima oslobađanja od porobljivačko-eksploatatorskih KPZ-programa, to će nas takvo naprezanje jače ili „dublje“ baca(ka)ti u ono suprotno što nastojimo da nadiđemo, čega nastojimo da se oslobodimo.

Mi mehanicistički zamišljamo, po opštoj i duhovnoj logici Starog sveta, da to ide jednostavno, „pravolinijski“: ulažeš napore da nešto postigneš, ima ometanja i problema, ali, u suštini, polako napreduješ. Ako si istrajan.

To ne ide pravolinijski, već skokovito i dramatično. Ometanja i poteškoće su „dečja igra“. Dramatično je „bacanje“ „cele“ svesti ili prisilno uranjanje fokusa, celog bića kroz životna dešavanja,  u sve suprotno čemu težimo.

Što ide ciklično, na dnevnom ili višednevnom, čak višemesečnom nivou.

Konkretno: imate svesnost i dramatične doživljaje raznih vidova svoje metafizičke zarobljenosti/eksploatisanosti. Postavite ciljeve kojima težite, kao nečem suprotnom. Uz istrajne težnje suprotnom – srazmerno sili koju ste u to uložili – suprotna sila će vas, sav vaš fokus i životna dešavanja, bacati u suprotno. Tj. u polje svesti i dešavanja u kojima vidove svoje zarobljenosti i eksploatisanosti to dramatičnije, u svoj njihovoj „punoći“, shvatate i doživljavate.

I imate utisak da tu pomaka nema i ne može biti. Čak logično, ne u smislu distorzirane logike Starog sveta.

4. Ako nema napora – nema dramatike, ali: uz „zaglavljenost“.

Ako vi ne ulažete neke posebne napore na oslobađanju, u smislu tačke A: ostajete tu gde ste. Postali ste svesni KPZ-Jeze&Horora, mučite se sa tim, izlazite na kraj sa trpljenjem kako možete, tek: neke posebne SKOKOVITE dramatike tu nema.

I takvo stanje tužnog TAVORENJA može da potraje, i uglavnom kod takvih traje i jeste trajalo celog života.

Odlični (a, svakako, tužni) primeri za tu „zaglavljenost“ su „svedočenja“ probuđenih pisaca i filozofa, negde ranije ovde u vidu šeme već data, kako su značajna za shvatanje cele ove ključne problematike, evo ponovljenih nekih od tih ilustracija.

L. N. Tolstoj:

A ipak ničem što sam radio u bilo kojem delu svog života nisam mogao pridati neko razumno značenje. Bio sam iznenađen što to nisam uvideo od samog početka. Čovek može živeti samo dok je omamljen, opijen životom, ali kad se otrezni, ne može, a da ne vidi kako je sve to glupa prevara. Najveća je istina da u životu nema čak ničeg zabavnog, ni luckastog: on je, prosto-naprosto glup i okrutan. (…) Osećao sam kako je u meni puklo nešto na šta se moj život uvek oslanjao, kako mi nije ostalo ništa za šta bih se uhvatio, i kako je u moralnom pogledu moj život prestao.

V. Frenkl:

“Egzistencijalni vakuum”, “neuroza besmisla”,  “duhovna i egzistencijalna neuroza”, “besmisao je rupa, praznina u našim životima”, “ljudi doživljavaju svoje živote kao prazne, besmislene, besciljne, neukotvljene, i na ta iskustva odgovaraju tako što povređuju sebe, druge, društvo, ili sve troje”…

F. Kafka:

Prvi početni znak saznanja jeste želja za smrću. Ovaj život izgleda nepodnošljiv, a drugi nedostižan. Čovek se više ne stidi htenja da umre; on moli da iz stare ćelije, koju mrzi, bude odveden u novu ćeliju, koju će tek naučiti da mrzi.

Klaus-R. Maj:

Nasuprot hrišćanstvu, poruka glasi: čovek ne mora da se boji pakla, on već živi u njemu i ne može da pobegne, jer se putem seoba duša seli iz jednog pakla u drugi.

Konačno, ne na kraju u nizu, rumunsko-francuski filozof E. Sioran, koji je sa egzitencijalnom težinom (uzgred da dodamo i često citiranu preporuku Ž. P. Satra: “Stvar je u tome da otrpi suštinski Besmisao”) suočavao celog svog života, u skladu sa tim propovedao samoubistvo kao rešenje, ali – do svoje osamdeset i neke godine nije stigao ni da ubije, od te težine.

5. Tajnaška zamka ili enigma

Reklo bi se: ali, zar tajnaši nisu uspevali, provereno, dokazano, ubedljivo, da toliko toga menjaju u svom životu, i to – na lagodan način, bez nekakvih dramatika koje se prethodno objašnjavaju?

Nema dramatike u dešavanjima u svesti i u životu:

a) uz nesvesnost realnosti metafizičkog zemaljskog ambijenta (Karantina-Pakla-Zatvora), uz stanje “ne biti Budan”, već zarobljen živeti iluziju slodobnog življenja;

b) uz zaglavljenost u jednom polu dualnosti.

Pisci i filozofi, autori prethodnih citata, ostajali su zaglavljeni u negativnom polu dualnosti.

Tajnaši su bili i jesu TAKOĐE ZAGLAVLJENI, ali u pozitivnom polu dualnosti. (Što to ne znaju – stvar je u tome što ih niko nije obavestio.)

Dodatno uz to, oni su i – ne-Budni za Karantin-Pakao-Zatvor.

Te ono što postižu nisu realno oslobađanje i realna oslobođenost od eksploatisanja, već – iluzorna.

Na primer: imati što više novca i uspesi na svim životnim poljima, kao maltene obavezno primarne tajnaške vrednosti – vrhunski su životni ciljevi. To mogu da budu primarni životni ciljevi za metafizički slepe i za one čija svest nepovratno tone u KPZ-„živo blato“.

6. Krunski svedok!

On nije tu, ali – da je tu: bio bi krunski (zaštićeni) svedok.

Ali jeste donekle svedok i “bez” da je tu.

Tokom prethodne dve decenije (baš intenzivno u ovom periodu, ali i duže od toga) “šnjuranja” po duhovnosti/metafizici, bio sam, između ostalog, i aktivni član brojnih foruma (ne računam sajtove za objavljivanje tekstova). Od jednog od inicijatora nekada dosta značajnog foruma za duhovnost, preko drugih takvih foruma, i preko foruma za depresiju (na kojem sam bio ne zbog svoje depresije, mada je Budnost sestra-bliznakinja depresije) do – jednog tajnaškog foruma.

Jesam podržavao mnogo toga kod njih, ono što sam kao postignuća i korisna iskustva tajnaša i ovde naglašavao, ali, naravno, uglavnom sam nastojao da ukažem na zablude koje su u osnovi tajnaškog pokreta. Dok me nisu izbacili sa foruma…! (Tugo moja…!)

Jednom prilikom jedan mladić mi je, kao što je rekao – podržavajući moju trezvenost, poslao tzv. privatnu poruku (sa molbom da je ne objavljujem i da ne govorim o njoj) sa dosta opširnim opisom svog “slučaja” ili: svog iskustva sa pokušajem primene tzv. “tajne” ili tajnaških načela. Nažalost, nemam taj zapis, a on bi mi u vezi sa iznetim zaključcima zaista bio – krunski svedok.

Naime, on u tom zapisu opisuje kako je počeo da primenjuje metode “tajne”, a težeći, čak i skromnije od ostalih, nekim promenama u svom životu (koji, da mu je bio dobar i lak – ne bi “rodio” pomisao da ga menja). I…?!

Posle možda mesec-dva (ili možda malo i duže): njemu je maltene život počeo da se urušava, neverovatno, ali – POČELO JE MALTENE BUKVALNO DA MU SE DEŠAVA SVE SUPROTNO OD ONOGA ČEMU JE TEŽIO, što je po tajnaškoj “recepturi” definisao kao ciljeve, formirao kao vizije izvođenja promena, itd. Koliko se sećam: i izgubio je posao, i sledio je raskid sa devojkom sa kojom je bio u nekoj dužoj stabilnoj vezi, pa valjda i na zdravstvenom planu je usledilo štošta… Naravno, ne možemo mi da dokažemo da je sve to iskrslo baš zbog početka praktikovanja “tajne”, ali – koincidencija baš “bode oči”.

Neki krenu sa “tajnom” i dobijaju skoro sve što požele, a kod njega se desilo baš sve suprotno.

Stvar je u stanju svesti! Za koje mi ne možemo da znamo kakvo je. Jedan od svetih tajnaških principa je da se fokusiramo ISKLJUČIVO na ono što oni označavaju kao pozitivu, na lepe emocije, da imamo lepe misli, itd. To kao od šale polazi za rukom (od uma) svima koji su daleko od makar kakve budnosti (za KPZ). Ko je “zagazio” u Budnost, ili je blizu te zone – DŽABA! Možete se vi iz petnih žila naprezati da mislite kako je ovo divan svet, možete se naprezati da vidite sve same divote, ljubičaste slonove koji lebde oko nas, anđele koji lepršaju oko vas, možete da verujete u “obilje Univerzuma” koje će vas snaći – NE MOŽETE PREVARITI SEBE, ako u duši “vidite” i osećate sve suprotno, dakle, ako ste trezveni i ako dosta realistično percipirate ovaj svet i život u njemu.


Jelena

Kako je lepo objašnjeno, samo još kad bih uspela….Malo spavanja, ima li neko ideju kako bi baš nesto slicno uspela mama sa 3 deteta. Najmlađe tek godinu dana. Plus me čeka posao posle porodiljskog. Stvarno zaista muka me hvata. I od kuće i od dece i od posla. Što ne znači da ne volim kuću i decu, već tako premalo vremena samo za sebe a opterećenja prevelika. Sa poslom je malo drugačije,mora se a najiskrenije, ne voli se…

Ovaj drugi deo – pa to je taj metafizički Pakao-Zatvor! U programima smo iz kojih ne možemo (lako) svojevoljno iskoračiti. Za ključevima se traga tek u okviru nekog ambicioznijeg duhovnog razvoja, tj. posvećenijeg bavljenja svim ovim.

Ovde se ne postavlja pitanje da li se dovoljno vole deca, kuća, itd. To je deo ovozemaljskog aranžmana. U njemu igramo uloge koje igramo: majke, radnice, itd. U redu je da lepo igramo te svoje uloge, da volimo kontekst koji naše uloge podrazumevaju, da volimo same uloge.

Problem je u tome što smo mi u tim ulogama robovi, dece, kuće, posla, i čega sve ne, robovi i čuvari jedni drugima.

U normalnoj, nerobovskoj organizaciji života uloga majke, supruge, domaćice, radnice – ne ide na štetu ličnog rasta žene koja je u tim ulogama, već su ti „domeni“, bili bi komplementarni.

Ako nam ove uloge ne ostavljaju manevarskog prostora za naše bavljenje sobom u smislu duhovnosti/metafizike, i u smislu širenja i rasta svesti, šta smo onda mi do robovi tih uloga? Ili, ako nas te uloge energetski iscrpljuju i slamaju? Gde smo mi u svemu tome, naša unutrašnjost, naše biće? Nema ih! Pomereni su na neke margine našeg fokusa, ili sasvim van „vidnog polja“, u čijem centru su uloge i obaveze koje te uloge podrazumevaju: majka, domaćica, radnica, itd.

Da li tu nešto treba menjati, da li se može (sme) menjati, kako menjati?

Pa – o tim pitanjima mi ovde i govorimo!

Za početak – uspeh je da razvijamo svesnost o svemu ovome, u ovom slučaju – svesnost ovih dveju ravni, „dimenzija“.

Onaj prvi deo, koji se tiče Metodologije…

Nisu preporuke u starijim tekstovima (ovde) pogrešne, nijedna od davnašnjih ključnih odrednica mi se vremenom nije pokazala kao pogrešna. Ali, jesu tu potrebna neka komplikovanija uklapanja (a već sam spominjao princip „ažuriranja“ kao deo ovakvih pisanja), na ponešto od toga se ukazuje u novijim tekstovima, biće, valjda, još tih „ukazanja“.

Generalno, JESTE stvar u visokoj frekvenciji aktivnosti i opuštanja, što je u tekstu (ispod kojeg je komentar) označeno formulom 30-60′ aktivnosti + 30-60′ odmaranja/opuštanja (orijentaciono).

Ko to može da primenjuje u životu?

Ni meni okolnosti ne dozvoljavaju doslednu primenu. Da ne govorimo o tome da je toliko aktivnosti koje se same po sebi ne mogu obaviti primenom ovog ritma, sam „profesionalni rad“ i da ne psominjemo. Kao što rekoh, sve to je mnogo komplikovanije od pukog iskazivanja nekakve formule. Takođe, u svemu tome se prelamaju ili ukrštaju i intenziteti naših zarobljenosti.

Ali, „velika je stvar“ kada vi znate koja „formula“ vam donosi uravnoteženije stanje, kada vas okolnosti bace podalje od njega, a druga stvar kada su vam ova pitanja „španska sela“, i nebitna, i nebulozna.

Jer, kada imate „formulu“, znate kuda i kako da „plivate“ kada vas bure bacaju i udalje sasvim od… hteo sam da kažem: od životnog kursa, ali pitanje je da li ga i imamo ispravno postavljneog ili tumaramo kroz maglu „tamo kuda idu svi“.


Rezime

– „Tao Te Đing“, nije kao mnoga drevna duhovna (metafizička) dela nedvosmisleno u funkciji podvala onih koji su ih pisali ili „diktirali“.

– Ipak, bar u izdvojenom „poglavlju“: imamo beskorisne transcendencije, koje nisu baš retka „boljka“ metafizičkih dela. Baviti se takvim transcendencijama u uslovima svih relacija naših zarobljenosti i energetskih iscrpljivanja – pravi je luksuz!

– Mi ne poznajemo ni sebe ni Zemlju na kojoj živimo, a treba da se bavimo pitanjima Nepostojanja koje je „bremenito“ Postojanjem i sa njim čini jedinstvo!

1. Drevno kinesko metafizičko (filozofsko) delo, „Tao Te Đing“ (ili već kako se sve prevodi), u rangu starosti „Starog zaveta“. Drevno delo, reklo bi se: zahteva drugačiji pristup, uz uvažavanje vremena u kojem je autor (Lao Ce?) živeo, uz uvažavanje svesti ljudi tog vremena. Primedba nije neosnovana, ali – KAKO DA MI ISKORAČIMO IZ SVOG VREMENA i da uđemo „u kožu“ ljudi vremena u kojem je delo, uopšte – bilo koje drevno delo, nastalo? NE MOŽEMO, I NE TREBA TO DA ČINIMO. Svako delo procenjujemo sa stanovišta značaja, upotrebljivosti ili „upotrebljivosti“ i korisnosti u vremenu u kojem smo. U nekim ranijim vremenima svako drevno delo je imalo svoje, manje ili veće, uticaje, ti uticaji su „ugrađivani“ u dela koja su nakon njega dolazila, pa tako u sledu do naših dana. Što znači – mi s punim pravom govorimo o dobrim idejama i nedostacima, i ovog i drugih drevnih dela – sa stanovišta vremena u kojem živimo, jer ga u tom vremenu čitamo, vrednujemo, eventualno sledimo.

2. „Tao Te Đing“, 1:

Tao koji se može izraziti

nije večni Tao.

Ime koje se može nadenuti

nije večno ime.

Početak Neba i Zemlje naziva se „Nepostojanje“.

„Postojanje“ je majka svih bića.

Stoga težnja ka nepostojanju

vodi viđenju čudesne suštine,

a stremljenje ka postojanju

vodi viđenju prostornih međa.

I prvo i drugo su od iskoni jedno,

a razlikuju se jedino po nazivu.

Njihovo jedinstvo nazvano je tajnom.

Još dublja tajna tajne

jeste kapija kroz koju dopiru sva čuda.

3. Jedno od drevnih duhovnih (filozofskih) dela koje je dosta „neutralno“, tj. nije nedvosmisleno usmereno ka podvalama. Druga drevna duhovna dela na koja smo se ovde osvrtali jasno su bila (i još su) u funkciji NEČIJIH INTERESA, nekih bogova, nekih ljudi koji su eksponenti tih bogova ili – u funkciji ko zna čijih interesa.

4. A sva ona se prikazuju, ideje, saveti, maltene naredbe iz tih dela, kao da su u službi Istine. I onda, kad malo dublje počnete da zalazite u ta dela, počnete sa „raspakivanjem“ slojeva, nanosa, prepleta – otkrivate pukotine i šupljine.

5. Jer, ako neko želi svojom pričom da vas pridobije za neki svoj cilj, a prikazuje se kao da su mu Istina i vaša dobrobit ciljevi – STVARA JEDAN „ZEV“, koji mora kad-tad, pre ili kasnije, da postaje sve očigledniji. I ako pažljivo, sa dobrim (uvežbanim) kritičkim usmerenjem, zalazite sve dublje u takva drevna duhovna dela (videli smo to kao dosta očigledno i na primeru Krišne, i na primeru Jahvea, novozavetni „Bog Otac“ se dosta vešto „krio“ iza Isusa) – tako počnete da otkrivate „šavove“ pomoću kojih se nastojalo da se „premosti“ „zev“ između pravih namera autora, tj. onoga ko je delo „diktirao“, i namera koje direktno iskazuje.

6. Kao, u izvesnom smislu neutralno, drevno duhovno delo „Tao Te Đing“ primetno odstupa od takvog usmerenja. Pa ipak, nezavisno od toga – pruža nam priliku i „materijal“ za razlučivanje onoga što nam je duhovno/metafizički funkcionalno i praktično korisno, i onoga što nije. Odnosno, priliku da procenimo snagu njegovih ideja, a sa našeg današnjeg stanovišta.

7. Ne moraju sva duhovna dela, govorimo o onima koja nisu nedvosmisleno podvaldžijskog karaktera, da imaju ideje koje su nam danas bliske, jer bi trebalo da smo po svojim shvatanjima i saznanjima ipak nekako, ma koliko teško i krivudavo, napredovali. Ali, pozicijom koju je to delo imalo u sledu razvoja duhovnosti – ono je moglo da odigra značajnu ulogu, iako nam danas ne mora biti blisko.

8. Dakle, prvo „poglavlje“ „Tao Te Đinga“… Sa duhovno-filozofsko-pesničkim stilom koji je vrednost sam po sebi, nezavisno od ne-prihvatljivosti ideja.

9. O većini ideja u citiranoj „pesmi“ mi ne možemo govoriti kroz opoziciju „tačno-netačno“, budućii da se radi o tvrđenjima i opisima koji se odnose na transcendenciju (onoga što je s onu stranu našeg iskustva), ili na nekakvu zonu „tik do nje“. Možda se večnost i imenovanje stvari ZAISTA ISKLJUČUJU, ali – ko je taj, među nama smrtnima, ko to može da zna. Morao bi da zakorači u večnost, da bi se uverio da tamošnji „inventar“, jer to nisu ispoljene „stvari“, „pojave“, itd, zaista nemaju imena.

10. Sve što postoji – da ima izvor u nepostojanju? Poznat je to koncept po kojem se ispoljeni svetovi rađaju, proizašli su iz neispoljenih dimenzija postojanja. U redu, možemo mi to da prihvatimo kao tačno. I možda nije loše, ne smeta nam da imamo tako nešto u vidu. Ali – ko je taj, među smrtnima, ko može i najpribližnije, najmaglovitije, da tu konstataciju „uglavi“ u tip funkcionisanja svojih misli?! Da „uglavi“ u svoju logičku i pojmovnu „aparaturu“?

11. Ako je nepostojanje – nema ničeg. Ništavilo! APSOLUTNA PRAZNINA! Kako iz nje može bilo šta proisteći? Praznina, Ništavilo, koji su nepojmljivi potencijal, „Naboj“ za „isijavanje“ ispoljenih svetova.

12. Možemo mi, naravno, nekim krajičkom svesti ili uma, da slutimo smisao i da formiramo predstave o ovako nečem, o ovakvom nekakvom odnosu, ali – OČITO SU TO „STVARI“ ZA KOJE NAM UM NIJE PODEŠEN. Tačnije, za koje nam je osakaćen.

13. I, umesto da se naprežemo i bavimo DOKUČIVANJEM NAMA (trenutno) NEDVOSMISLENO NEDOKUČIVOG – NEUPOREDIVO JE MUDRIJE DA SE NAPREŽEMO I BAVIMO PITANJIMA SVOG RAZVOJA I SVOG OSLOBAĐANJA!

14. Dakle, ne kažemo da je ova, ovakva najšira kosmologija netačna, kao što ne možemo reći ni da je tačna, ali – da nam nije od bilo kakve koristi u problemima u kojima smo, ne do guše, nego za koplje iznad temena: to je kristalno jasno.

15. Da li je autor „Tao Te Đinga“ živeo u nekom vremenu u kojem nije bilo ovog suludo-surovog Karantina-Pakla-Zatvora, ili on (ovaj KPZ) tada nije bio do te, današnje mere sulud i surov, do ranga ljudskog Mrcvarilišta, ili je sve bilo slično današnjoj situaciji, ali autorov um i svest nisu dopirali do tih DUBINA OVOZEMALJSKE REALNOSTI – ne znamo.

16. Ako već sa buđenjem upadam u razne KPZ-„uklještenosti“, BAŠ ME BRIGA da li su početak Neba i Zemlje – u „Nepostojanju“, i da li je „Postojanje“ majka svih bića! I poslednje što mi u KPZ-Mrcvarilištu pada na pamet je da se tim pitanjima i shvatanjima zamaram.

17. PRVO PITANJE KOJE MI SE U SVEMU OVOME NAMEĆE nije odnos postojanja i nepostojanja, već – KAKO DA JA KONKRETNO OVLADAM OVAKVIM SVOJIM OKOLNOSTIMA, KAKO DA IH NADIĐEM, KAKO DA IH SE OSLOBODIM! U redu je, mogu ja posle natenane, u Slobodi i sa dovoljno Energije na raspolaganju, da se pozabavim i ovim vazdušastim temama (vazdušastim, jer su mi daleko od uma i daleko od mogućeg iskustva, što bi se analogno reklo: daleko od očiju – daleko od srca).

18. Rekoh: mislim da „Tao Te Đing“ ne spada u dela sa eksplicitnom podvaldžijskom „provinijencijom“, ali – kao da indirektno ili nesvesno „INKLINIRA“ ka njima. Jer takva dela navode ljude da se bave, usmeravaju im fokus na pitanja koja su im u KPZ-Ambijentu potpuno irelevantna i s obzirom na osakaćene umove – nedokučiva.

19. Ovaj tip eksplicitne namere sam zapamtio iz dva dela koja sam davno čitao: najpre „Postajete galaktički čovek“ (knjiga nekih objava iz devedestih godina), a kasnije i „Ra materijal“. Autori, i oni koji „stoje“ „iza njih“, tako vam vešto um bombarduju APSTRAKTNIM TRANSCENDENCIJAMA, da, kad biste bili uporni da održavate pažnju na svemu čime vas bombarduju, postali biste bukvalno sluđeni.

20. „Stoga težnja ka nepostojanju / vodi viđenju čudesne suštine“! Ovo je već uvrnuta mudrost ili savet. KAKO TO DA TEŽIM(O) NEPOSTOJANJU?! Da se ubijemo? Ili da sistematski, postojano pažnju usmeravamo ka NEPOSTOJANJU? KAKO DA PAŽNJU USMERAVAM(O) KA NEPOSTOJANJU? Da li bi mogao, ALI JASNO I KONKRETNO PRIMENLJIVO, to da nam objasni autor koji je ovaj savet, ovu „mudrost“ dao? NE VERUJEM DA BI MOGAO, uz sve uvažavanje njegove mudrosti, JER, NE MOŽE DA MI OBJASNI KAKO DA RADIM NEŠTO ŠTO SE NE MOŽE RADITI! Imati fokus na nepostojanju, težiti nepostojanju – može se jedino u „ludari“, u normalnom funkcionisanju nikako. U redu – i da imamo u vidu NEPOSTOJANJE BREMENITO POTENCIJALIMA POSTOJANJA, OPET NAM, IZ NAŠE LJUDSKE PERSPEKTIVE, OBRNI-OKRENI, ISPADA NA ISTO!

21. „Od iskoni“ jedinstvo Postojanja i Nepostojanja…! Ma, u redu, ne tvrdimo da je to netačno, kao što ne znamo ni da li je tačno, ali, OPET: ŠTA SA TIM?! Možemo li mi o tim relacijama da imamo iole bliske, elementarno bliske predstave, sa postojećim potencijalima našeg uma i naše svesti?! NARAVNO DA NE MOŽEMO!

22. „AJME, JUDI MOJI!“, PA MI NE POZNAJEMO JOŠ NI SAME SEBE, NI SAMU ZEMLJU NA KOJOJ ŽIVIMO (ni dubine okeana, ni nepristupačne polove), A TREBA DA SE BAVIMO ODNOSOM NEPOSTOJANJA KOJE JE BREMENITO POSTOJANJEM!

23. Ne poznajemo još ni sebe, ni Zemlju na kojoj živimo, iako smo u oba domena svakako dosta napredovali u odnosu na doba u kojem je autor „Tao Te Đinga“ živeo.

24. Što znači…?!


Do sada nismo naglasili ono što se nekako podrazumeva: Zemlja kao Karantin-Pakao-Zatvor je – metafizički konstrukt. Mi u bukvalnom smislu ništa od toga ne vidimo u fizičkoj realnosti. Fizičkom vidu ništa od toga nam se kao faktičko fizički ne prikazuje. U tom smislu je u pravu polemičar koji je buntovno zapitao: „A di ‘e ta’ Pakao? I Karantin, i još to ostalo? Ja ne vidim nikakav Pakao, i nikakav Karantin!“

Rastom i proširivanjem svesti postaje nam vidljivo ono što je nevidljivo u fizičkoj realnosti, postaje nam vidljivo ono što iza nje čuči kao nevidljivo. A to nam se otkriva, kao što Štajner kaže – „unutrašnjem vidu“. To nevidljivo što nam se sa širenjem svesti počne otkrivati su mnoštva aspekata koja su uveliko već pobrojana na ovom blogu: iskrivljenja u našoj percepciji i u našem rezonovanju, energetska iscrpljivanja, i kojima mi jedni druge podrvrgavamo, i kojima smo svi skupa podvrgnuti, po nekim piramidalnim usponima, od društava i država u kojima smo, preko planetarnih struktura do nekih nama transcendentalnih faktora/bića; tu su i faktička ograničenja (karantin) u spoznavanju širih kosmičkih prostora, bića u njima, onemogućenost u komunikaciji sa njima (uz vešto nametnutu iluziju da smo maltene jedina živa bića, kako u Sunčevom sistemu, tako i u celoj Galaksiji); tu su patnje i mučenja kao planetarne konstante i kroz istoriju, i dan-danas, od individualnih, muke, bolovi, bolesti, do širih, do muka, mučenja i bolova ljudi koji su u ratnim područjima, ljudi koji su u područjima u kojima glad vlada, itd.

Kako nam se svest širi, a unutrašnji vid ide svojom pronicljivošću sve dalje u daljinu, od nas samih do granica našeg planetarnog postojanja – tako nam se uvećava svest o razmerama KPZ-zatočenosti, o intenzitetu energetskog eksploatisanja, o samoj konstrukciji zemaljskog Karantina-Pakla-Zatvora.

Kao sa ovojima crnog luka: mi smo sa fizičkim neviđenjem Karantina-Pakla-Zatvora negde u centru (crnog luka), sa svakim napredovanjem u svesti i u unutrašnjem viđenju – spoznajno zalazimo u nove i šire prostore zarobljenosti, dakle u sve šire ovoje crnog luka, konačno dolazimo do sveukupnosti zemaljskog Karantina-Pakla-Zatvora, što je krajnji ovoj crnog luka, a to znači svesnost zatočenosti i eksploatisanosti u njihovoj planetarnoj sveukupnosti.

Kao antipod ili kao negativ svemu tome tako uočenom prirodno bi bilo da se javi: ideja o oslobađanju. (Prirodno bi bilo da se javi, ali – i to je u ovim uslovima „zakomplikovano“, jer je intenzitet zarobljenosti toliko jak, iscrpljujući, deprimirajući, da se uglavnom i nema snage da se ideja o oslobađanju uopšte i javi, radije se potone u beznađe.)

Te nam je Vizija o oslobađanju, lični oslobodilački plan: naprosto negativ onoga što unutrašnjim vidom vidimo, naš odgovor na svaki vid zarobljenosti koji konstatujemo. Vrlo prosto iz svakog uočenog aspekta zarobljenosti i eksploatisanosti proizilazi poseban oslobilački cilj. Te je naša oslobodilačka Vizija – odraz našeg ličnog odgovora (koji je razložen na sistem posebnih odgovora) koji proizilazi iz dometa u uočavanju i shvatanju KPZ-zarobljenosti i eksploatisanosti do kojih dopire naš unutrašnji pogled. Ko dospe do sveukupnosti (u meri u kojoj nam je ona dostupna) viđenja i shvatanja Karantina-Pakla-Zatvora – formiraće (trebalo bi da formira) i sveukupnost svog odgovora na uočenu KPZ-sveukupnost. (Svog odgovora – jasno je da on neće i ne može da teži oslobađanju celog društva ili čovečanstva; težiće sopstvenom oslobađanju u vezi sa sopstvenim telom i sa sopstvenim sudbinskim tokovima. Povezivanja sa drugima nakon toga, radi šireg delovanja mu je priča o nečemu što je „o tom – potom“.)


Ili: Opsednut, sluđen um –  sve dalje od duha

KPZ je odlično, na konkretnim životnim primerima i dilemama, ilustrovala neke od naših savremenih životnih fenomena koji su, makar indirektno, u vezi sa pitanjima kojima se ovde i inače bavimo. Tako je osvrt na njih dobra dopuna upravo u prethodnom tekstu započete teme.

Ponekad, skoro uvek, čak i ta marginalna pomaganja su nam otežana od strane nekih bliskih ili ne bliskih ljudi. Nekome smeta što hranimo lutalice, mačke, pse, ježeve… Nastane nesporazum, svađa, haos… Od nebliskih takođe gomila podmetanja, prepreka, od gubitka posla, do netrpeljivosti prema životinjama… Onemogućenost na delovanje, jer šta god pokušamo, neko će to pokvariti. Od nekih navika bliskih ljudi koje oni ne žele da menjaju, naprimer, uspostavite kakav takav red u ne baš uslovnom stambenom prostoru, a to nekome bliskom zasmeta, jer je navikao na svoj način da radi neke stvari, da drži gomilu stvari na hiljadu strana i ako pomerite jednu stvar, to izazove srdžbu. I šta vam ostaje nego da se povlačite pred svima, da ste što manje čujni ili vidljivi, gubite volju, motivaciju, samopouzdanje. I još ako to traje gotovo čitav život, osećate se blokiranim i bezvrednim, i samo vam ostaje da pomislite da zaista neke više sile tu mešaju prste, kako god se one zvale. I da ste zaista nemoćni da radite ono što želite i što mislite da treba, pa čak i u tako marginalnim, najobičnijim stvarima, gde vam se sužava i sloboda kretanja i sloboda delovanja. Delimično je naša odgovornost, ali delimično i tih viših sila ne baš tako uzvišene prirode. Kao da život nije dovoljno složen, nego nam se zakida i na najprostijim oblicima delovanja.

I kako onda dostići tu željenu ravnotežu, leći na leđa na gomilu haosa i nereda i prepustiti se čemu, opuštanju? Kada tražite pomoć od drugih, nje često izostane. Jednom kad vas „zablokiraju“, to traje čitav život, nema tu puno slobode, tojest, nema je uopšte. Mirenje sa time je teško, ali je jedina opcija, ukoliko želimo da se sačuva „mir u kući“. Od kukanja i plakanja i besmislenog ponavljanja za dostizanje kakvog takvog reda i slobode delovanja u marginalnim stvarima i besomučnih pokušavanja nema vajde. Nije lepo gledati kako se vaš prostor delovanja svakim danom sve više sužava, ali ni miriti se sa tim.

1. Pomagati ili ne, saosećajno i dramski patetično, ježevima-lutalicama, mačkama-udovicama i mačo-kerovima iz svog geta?! (Uzgred, ja u vezi sa ovim pojavama za sada nemam baš romantične asocijacije: pored stana, na periferiji provincijskog gradića – nekoliko pasa, kod nas dosta rasprostranjene sorte „džukela“, umeju da laju ili zavijaju po celu noć, dva od njih imaju neke šerpe koje dodatno vuku po betonu i lupaju, odzvanja u celom kraju; oko stana se vrzma nekoliko mačaka, koje, kad počnu sa onim udvaračkim zavijanjem, kao kad bebe plaču, digne ti se kosa na glavi, a od svih njih skupa često ti mozak proključa kao motor kojem hladnjak ne radi.) Može li naša briga o ovim „malim slatkim bićima“ da naškodi našem duhovnom rastu ili ga, baš naprotiv, demonstriranjem saosećajnosti i principa „svi smo Jedno“ – podstiče? Lažna dilema, vešto nastala distorzija u vešto isprogramiranim ili vešto frekvencijski ometanim umovima! Možemo se mi baviti bilo čime na ovom svetu, osim, naravno, nečim lošim i zlim, zlonamernim, možemo se mi baviti i glupostima i besmislicama (ovde se ne pišu velikim slovom, jer se ne  odnose na civilizacijske fenomene, već na konkretne aktivnosti), NE SMETA TO SAMO PO SEBI NAŠOJ DUHOVNOSTI, uspostavljanju naše veze sa duhom. Pravo pitanje je: imamo li u datim životnim uslovima, u datim životima zahvaćenim olujom Entropije, VREMENA, ŽIVOTNOG MANEVARSKOG PROSTORA I ENERGIJE ZA TO, da li je to na liniji ŽIVOTNIH PRIORITETA u datim-nametnutim uslovima.

2. U prošlom tekstu smo videli u kojem smislu nam zaglibljenost uma u morima detalja, da ovde dodam, tamo sam to ispustio iz vida, i složenost mora procedura – um sluđuju i sasvim mu-nam onemogućuju vezu sa duhom. (Pitanje brige o ježevima-lutalicama, mačkama-udovicama i mačo-kerovima iz svog geta samo je pitanje iz tog konteksta, ništa drugo.)

3. Najlepše dane detinjstva sam provodio u toku raspusta u Stojačku, kod dede po majci, u predelu i u ambijentu iz nekih naših realističkih pripovedaka o seoskom životu: brdovit predeo, od kuće počinje šuma, ispod – potok, kuća od kuće (domaćinstva) po kilometar-dva udaljenosti. Jeste to bilo pre četiri decenije, ali – nije to neka civilizacijski daleka prošlost. Deda je živeo sa babom (mojom, ne svojom), u jednom tzv. samoodrživom domaćinstvu: od namirnica su kupovali samo šećer, so i zejtin, deda je povremeno odlazio u grad da proda ponešto od proizvoda (uglavnom drva, sir i jaja), da bi platio porez i struju. Dakle, sve ostalo imali su kao svoje proizvode.

3. NJIHOV RITAM ŽIVLJENJA (modus vivendi)? Red ozbiljnijeg rada + red nekih laganih poslova ili leškarenja. Naravno, bilo je dana kada se po ceo dan ili po dva-tri dana svojski zapinjalo (seno, itd), ali – uopšteno, a osobito zimi, dominirao je ritam po prethodnom obrascu. Domen, ni rada, ni nerada: čuvanje stoke, najčešće ovaca. Sediš svakodnevno po dva-tri sata uz ovce, možeš i da leškariš, ali tako da ih imaš u vidu, da ne odu „u štetu“. Deda i baba srede šta imaju, pa povremeno malo odleškare. A procedura pokretanja na poslove i dogovaranja oko njih…

4. – Stanija, treba da se nahrani stoka.

– Treba.

Prođe desetak minuta.

– Ja bih ovce izveo u bagremar pored potoka.

– Može.

Opet dramska pauza.

– A i ja treba da zamesim ‘leba.

5. Po sobama su imali, ne zato što su bili siromašni (bili su sasvim prosečnog imovnog stanja), već što je takav bio enterijerski „trend“ – po dva-tri komada nameštaja. U toj, da je nazovem dnevna, sobi: dva kreveta, šporet (normalno, na drva), sto i stoilice, stalaža sa radio-aparatom, kredenac za posuđe i komoda za posteljinu.

6. Prevoz? Konjska kola, čeze i kobila Lasta. „Održavanje“ kobile – u paketu sa ostalom stokom. Kola – ne sećam se da ih je deda uopšte popravljao, samo što je u (drvene) točkove ubacivao tovatnu mast. Voda – sprovedena cev od izvora sa brda, do česme u dvorištu, prirodan pad. Kupanje – korito i bačva. Poljski wc.

7. Sa našeg današnjeg stanovišta – PRIMITIVNI USLOVI ZA ŽIVOT. I može se donekle reći da je tako, smeta samo što mi o tome govorimo, tj. mislimo sa omalovažanjem, SLEPI za gubitke koje zauzvrat (za sve ove prijatne savremene uslove) imamo. Kao: „Ha, a pogledaj kako mi danas uživamo, sa svim ovim što imamo!“ Pomislio bi neko, sa druge planete, da nas čuje: da živimo u rajskim uslovima. JADNI NAŠI RAJSKI USLOVI! E, upravo na tom prelazu, iz primitivnosti tog ambijenta kod mog dede i ovog sadašnjeg u kojem i ja, svi mi, živimo, NASTAJE PRIČA O ZAROBLJENOSTI UMA MORIMA DETALJA I MORIMA SLOŽENIH PROCEDURA. Istovremeno, to je priča o našem sve intenzivnijem civilizacijskom udaljavanju od duha, udaljavanju od mogućnosti uspostavljanja veze sa duhom.

8. Pođimo od poslednje stavke, od prevoza. More detalja da se konstruiše auto, da se izgrade fabrike za njega, da se proizvede. On sam – sastoji se od mnoštva detalja, sa mnoštvom složenih procedura. Mi lično: moramo da ovladamo nimalo lakom, bar dok se ne ovlada, operacijom vožnje i upravljanja, opet – sa mnoštvom detalja u celoj opeaciji (upravljanje, ponašanje u saobraćaju, itd). Ne toliko složena, ali ipak neke od procedura: da se auto kupi, da se svake godine registruje, a tek ako dođe do nekog prekršaja, sudara… Pa tek kvar: eventualne muke da se došlepuje do majstora, složena procedura za majstora da nađe kvar, da izvede popravku. Mi samo platimo, ali – mi sami na drugoj strani moramo da uložimo mnogo svoje pažnje i Energije na neke druge složenosti i detalje, da bismo taj novac zaradili.

9. Na toj našoj drugoj strani… Uzmimo da neko čiji se auto pokvario radi kao učitelj. Nekada smo kod učitelja mesecima učili slova, lepili ih, kroz igru od zrnevlja, pasulja, kukuruza, itd. Učitelj je mesecima samo imao planove u kojima je upisivao: obrada jednog, drugog, trećeg slova. Danas: ako koristi bilo koju internet-varijantu u nastavi učitelj mora u nju da zađe, pa dalje: mora da bude član raznih aktiva, veća, timova, za svaki od njih se pišu planovi rada, izveštaji o radu, izvode razna istraživanja. Naivni bi pomislili: sve to je moralo da rezultuje poboljšanjem pedagoških efekata. Što naivni to mogu da pomisle – može im se oprostiti, nego je zlo što to pomišljaju i nenaivni, tj. oni koji su „u struci“. No da u tu obrazovnu grozotu na koju se me Zlotvori darežljivo osudili ne zalazim! (Da čuvam živce za kontakt sa duhom!)

10. Deda je imao jedan „šifonjer“ za odelo, ja imamo ceo zid pretvoren u plakar, pun stvari, više i ne znamo gde nam se šta nalazi, povremeno svako sredi svoj deo, uskoro se opet sve poremeti… Uopšte, na sve strane, od podruma, preko garaže do stana: gomile predmeta, stvari, detalja.

11. I – da i ne zalazimo u detalje i ne upoređujemo ostale stavke… Na primer: nekadašnja knjiga, sveska i olovka, pa čitanje dok se čuvaju ovce, današnji lap-top, „android“, mobilni telefon i televizor, uz koje su mnogi maltene po ceo dan. NE ŽELIM JA DA OVIM POREĐENJEM IDEALIZUJEM NEKA RANIJA VREMENA. Nije deda bio samim ovim ambijentom i načinom življenja usmeren ka duhu. Ne biva tako što spontano u Karantinu-Paklu-Zatvoru. Tj. biva iluzorno-spontano, kao u propovedima iz kedrove šume. ALI SAMO UPOREDIMO U KOJEM SMO TEŽEM, DUBLJEM, GUŠĆEM PAKLU MI DANAS! I koliko nam ceo ambijent u kojem živimo odvlači um sve dalje od duha. Koliko nam mora detalja i mora složenih procedura sve više onemogućuju duhovni smer, čak i ako smo namereni ka duhu.

12. A vremena i Energije nemamo na pretek! STOGA NAM JE SPASONOSNA USMERENOST NA PRIORITETE. Ako hoćemo da izvlačimo um iz već opisane zarobljenosti, i nas same iz energetskog kolapsa – birajmo prioritete. To znači: nije problem da se pobrinemo i za nekog ježa-lutalicu ili za guštera-udovca, ali – ako nam dnevni sklop i ritam aktivnosti to dopuštaju, a da nas ne guše. A teško da uz mnoštva drugih prioriteta danas neko može da si priušti takav luksuz. Razna sređivanja! Naravno da nije u redu da preskačemo razbacane stvari po sobi i da se provlačimo kroz paučinu. Ali – valjda je svima očigledno da je odzvonilo savršenom redu i savršenim sređivanjima, maltene svakodnevnim bavljenjima sređivanjima, odzvonilo je uživanjima u sređenim sobama, i svemu ostalom sređenom „kao u apoteci“. Moramo se pomiriti sa jednom dozom haosa oko sebe (u delu koji se odnosi na naš životni prostor u užem smislu). Odzvonilo je neumornom bavljenju i potrebnim i nepotrebnim detaljima u svemu što radimo. Fleksibilnost i taktičnost su nam neophodni u svemu, pa i u ovome, što je maltene samo simbolično za celokupni izbor onoga čemu ćemo u toku dana posvećivati pažnju.

13. I MORAMO IMATI SVOJU DNEVNU ZONU ZA OPUŠTANJE I ISKLJUČIVANJE IZ SVEGA, kako iz aktivnosti, tako i iz strujanja, ili iz podvrgnutosti strujanjima informacija. Za mene je to zona, koja je „izvodljiva“ za svakoga: od oko (15-)16.00 sati do oko 20.00 sati. Naravno da um koji rezonuje i radi po inerciji – osećaće se prezaposlenim i zatrpanim mnoštvom obaveza, kakva sad tu zona za opuštanje. Veština je da se iskorači iz te inercije, da se shvate u dubljem smislu gubici sa inercijom celodnevnog angažovanja, da se shvate prioriteti, da se napravi drugačiji dnevni plan i ritam aktivnosti i odmaranja (opuštanja).