Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: ljubav i oproštaj

4. Možda „ljubav i oproštaj“ menaju ovaj svet i pomažu ljudima u njemu da se menjaju?

COREY: To je ta moć, moć svijesti koju i oni koriste protiv nas, ali i koju mi možemo koristiti da njih svrgnemo. Njima se ne sviđa i da koristimo ljubav i oproštaj. To nisu njihovi koncepti ni oruđa.

Mogu da se satrem od upućivanja ljubavi samim bogovima Zlotvorima, te ljudima koji me okružuju, a većina je sa statusom mojih zatvorskih stražara (po čemu bi se moglo zaključiti da za Zlotvore nisam baš sasvim beznačajan igrač). Mogu da im opraštam, ali – šta sa tim? Koji je efekat, i po mene i po njih? U kojem smislu da im opraštam? ŠTO ME MALTRETIRAJU I DRŽE U ZAROBLJENIŠTVU?! Ja opraštam Zlotvorima i i njihovim produženim rukama oko sebe koji me maltretiraju, oni opraštaju meni što me maltretiraju, po receptu Kovačevićevog junaka: „Oprostiće ti Đura što te je maltretirao!“.

Sad – sami programi u kojima sam, te osobe među koje sam inkarniranjem upao: sračunati su na to da budem potpuni zarobljenik, da me se maksimalno energetski iscrpljuje, čime sam stalno i stalno guran u neravnotežu u kojoj niti imam stabilnost, niti mi um i percepcija normalno funkcionišu, A JA DA JURIM DA OPRAŠTAM I DA VOLIM! Koja je moja perspektiva sa opraštanjem i voljenjem? Ako se ne potrudim da se iskobeljam iz zarobljeničke pozicije, ostajem KONZERVISAN u opisanom stanju (u neravnoteži, energetski iscrpljivan, itd), a ja se odrah od ljubavi i opraštanja. E, dragi Corey, opraštam ti što si ove sluđujuće gluposti izrekao, znam da ti je namera bila dobra, ali, nažalost, to ne znači automatski i da ispada kao korisna za one koji bi pokušali da je primenjuju, BAŠ NAPROTIV, ispada kao štetna.

Upućivati ljubav, voleti TEK TAKO, iz neke duhovne zabave, BAŠ JESTE ŠTETNO! Ljubav je most, ona znači naše pružanje pontonskog mosta ka drugoj obali, ka drugome, znači naše nastojanje na uspostavljanju unutrašnje konekcije. A preko nje se uspostavlja i RAZMENA ENERGIJE. I JA DA USPOSTAVLJAM TAKAV „PONTONSKI MOST“ SA ONIMA KOJI BI TO JEDVA ČEKALI DA POJURE KA MENI DA ME OPELJEŠE?! Hvala, takvo odašiljanje ljubavi mi ne pada na pamet.

Šta umesto ove njuejdžerske patetike? Sasvim je dovoljno da mi ljudski uvažavamo svakog čoveka. Apriori neutralno, a onda, sa uspostavljanjem odnosa sa svakim posebno – određujemo od slučaja do slučaja u kojoj meri možemo imati poverenje, dakle i uspostavljati neku unutrašnju vezu, sa kojom ide i razmena energija.

Opraštanje? OPRAŠTANJE IMA SMISLA JEDINO U TRAUMATIČNIM SITUACIJAMA U KOJIMA SMO BILI ILI JESMO U PREPLETU SA DRUGIM OSOBAMA, U NEKIM TEŠKIM INTERAKCIJAMA, PA NAS ONE, TE OSOBE, VEZUJU ZA SEBE NABOJEM KOJI IZAZIVAJU U NAMA. Opraštanjem se, dakle, mi oslobađamo takve stege, koju smo sami sebi nabacili. Opraštanje, iskazano bez te dramske duhovne patetike znači: razvijanje unutrašnje distance. A do nje se ne stiže tako što počnemo da primenjujemo FORMALNI POSTUPAK OPRAŠTANJA, kao – idemo redom i opraštamo, kao što su to činili i čine hooponono-zanesenajci. (Reći će neko: ali onaj njihov začetnik je preobrazio ceo zatvor. Dajte da ne zalazimo u te gluposti! Ne tvrdim da je laž to postignuće, ali tek debelo može da se polemiše kako je na energetskom planu do toga došlo, šta iza toga stoji, i koliko je cela ta rizična igrarija dobra ili štetna za samog izvođača.) Ovde nazvano opraštanje, a tačnije – unutrašnja distanca ili neutralnost: veštine su ili stanja koji se postižu sveobuhvatnim razvojem svesti, preko hiper-extra-mega-komplikacija, a ne pukim opredeljenjem da se prašta, u smislu u kojem se opredelimo da budemo članovi nekog kluba i da nešto treniramo.

Dakle, ni „ljubav i oproštaj“ ne menaju ovaj svet, niti ljudima u njemu pomažu da se menjaju!

5. „Čudesa“ kolektivnih meditacija

COREY: (…)  Rand korporacija je napravila jednu naučnu studiju o učinku grupne meditacije, mislim da je bilo 7000 učesnika, na smanjenje kriminala i terorizma u cijelom svijetu. I uspjeli su, smanjili su za 71%. To djeluje.

VODITELJ: I mi smo uradili eksperiment u radio emisiji „From coast to coast am“, kada smo uspjeli da „stvorimo“ kišu, iako po prognozama nije bila očekivana. Lynne McTaggart je uradila eksperiment sa slušaocima naše emisije i postigla smanjenje nasilja u Vašingtonu. To stvarno djeluje.

Bilo je više ovakvih eksperimenata, pokušaja, ustanovljenih učinaka. Nije li, možda, ovo način da se menja planetarna situacija, da se čine pomaci ka kolektivnom oslobađanju? Uzgredna napomena u vezi sa ovom glupošću sa kišom: da li je suština u tome da KPZ-zarobljenici i zatvorenici umeju da menaju atmosferske prilike, ili je suština u tome da KPZ-zatvorenici i zarobljenici VIŠE NISU KPZ-zatvorenici i zarobljenici, a da uopšte nemaju moć da utiču na atmosferske prilike?!

U gornjim i u eksperimentima sličnim gornjima stoji jedna činjenična stvar: tamo gde se ljudi masovnije udruže na izazivanju nekog efekta – deluje sinergija i efekat, delimično ili u potpunosti, a toliko toga zavisi i od prirode onoga što se postavlja kao cilj, može se postizati. Princip sinergije i kolektivnog fokusa. I to je u redu, i taj princip će svakako biti od velikog značaja nakon prvih značajnijih promena u kolektivnoj svesti čovečanstva. ALI NE PRE TOGA!

A) U kakvom su stanju svesti oni koji učestvuju u ovakvim akcijama? To se niko od organizatora ovakvih akcija ne pita. Ne samo u vezi sa kvalitetom skupne energije koja se investira u neki cilj, već i na individualnom planu: od kakvog je značaja nečije učestvovanje u ovakvoj akciji – ako čovek ne ume da izađe na kraj sa teretima koje u sebi i sa sobom nosi, ili, ako robuje iluzijama, koje mu tek pojačavaju zarobljenički status.

B) Da su ovo akcije koje se organizovano u kontinuitetu održavaju, čak sa tendencijom da se šire, pa i da se dozvoli, nezavisno od prethodnih primedbi, neki značaj i uticaj na kolektivne planetarne promene. Ovako, to što se sporadično tu i tamo, ponekad, izvede poneka ovakva akcija – ostaje kao marginalna besmislena igrica nekih tamo zanesenjaka. Od koje će Zlotvori znaš kako da zastrepe!

C) Ostvareni uticaji u ovakvim slučajevima na smanjenje „kriminala, terorizma i nasilja“. Ovde se već zalazi na teren komedije! Čak i ako koristimo aparaturu podvaldžijskih nauka i naučnog dokaznog postupka, lako uočavamo šupljinu ovakvog tobože dokaznog postupka: vi morate da imate niz ovakvih akcija, i da uvek u njima imate ponovljene rezultate, u određenim oscilacijama, da biste izveli zaključak: da, kolektivna meditacija ili kolektivni fokus je taj koji je uzrokovao promene. Ovako, izvedete jednu ili dve ovakve akcije, na dešavanjima kod kojih su toliki, toliko brojni faktori u igri (faktori od kojih zavisi da li će i koliko biti kriminala i nasilja) – i izvedete zaključak: „Aaa, grupna meditacija ‘razbija’ kriminalce i teroriste!“. Zar to nije područje prvoklasne duhovne komedije?! U meri u kojoj mi je poznata narav Zlotvora: NE ISKLJUČUJEM MOGUĆNOST da su oni upravo u svim ovim slučajevima BAŠ NAMEŠTALI EFEKTE KOJE SU IZVOĐAČI ŽELELI. Jer – za njih je upravo milina jedna, jedno zahvalno polje manipulacija: da se ovako kolektivno udružuju ljudi čija svest nije sazrela za ovakva udruživanja ili povezivanja.

D) Čak i da dozvolimo da u ovim slučajevima jeste kolektivni fokus bio uzrok: zar ne osećamo kako nešto drugo tu ne štima?! Narušavanje principa slobodne volje! I ne radi li se ovim eksperimentima upravo isto ono, samo prefinjenije i sa naizgled dobrim namerama, što nama rade Zlotvori: krši se princip slobodne volje? Jer kriminalci po svojoj slobodnoj volji čine to što čine (da li su i koliko u tome navođeni ili isprogramirani – drugo je pitanje). Oni koji su učestvovali u ovim akcijama – smatraju se pozvanima da suzbijaju te impulse u njima. Rekli bi oni: a zar se kriminalcima ne ukida slobodna volja kada ih državni organi osude za zlodela? Tu je druga stvar u pitanju, tu je logika funkcionisanja društva, logika koja je i samim kriminalcima jasna, i nastojanje na njihovom preobražavanju kroz kaznene mere je domen druge priče. Oni svojom slobodnom voljom biraju kriminal i nasilje, pri čemu imaju u vidu i kaznene mere koje mogu da im slede. A druga je priča kada učesnici u ovim akcijama na suptilnom planu nastoje na uticaju na nečije ponašanje, na kreiranje, menjanje nečijeg ponašanja. JA SE NIKADA NE BIH USUĐIVAO DA OVAKO NEŠTO RADIM, DA U OVAKO NEČEM UČESTVUJEM!

Dakle, bar za sada, ni udruživanja ljudi sa fokusom na nekim kolektivnim akcijama izvođenja širih promena, „čudesa“ kolektivne meditacije, itd. – ne menjaju čovečanstvo, ne pomažu ljudima da se kolektivno promene.

6. A uragani, zemljotresi, katastrofe?

Po nekakvoj očekivanoj kauzalnosti: katastrofe izazivaju egzistencijalne potrese kod ljudi, suočavaju ljude sa suštinskim pitanjima postojanja. Sve to se svakako zaista i desi u zoni samih takvih dešavanja i u nekom periodu nakon njih, međutim, prođe neko vreme I SVE SE NASTAVI ONIM SVOJIM UOBIČAJENIM TOKOM KOJIM SE KRETALO I PRE TIH DEŠAVANJA. Uobičajenim tokom: ne samo u smislu nastavljanja sa životom kakav je bio pre toga, već – u smislu nastavljanja sa funkcionisanjem svesti ljudi kao i pre tih dešavanja.

O ovome mogu da govorim i na osnovu izvesnog svedočenja iz prve ruke. Ne radi se baš o nekim velikim katastrofama, ali – nekakve mini-katastrofe to svakako jesu bile. Naime, u kući (koja je do gradića u kojem ovo pišem, a ovde sam u stanu, ali ne svom) sam doživeo dve poplave, voda u sobama je bila iznad metar i po, u oba slučaja se zadržala po nedelju dana. Jasno je, tu sve od nameštaja propada, elektični uređaji takođe, itd. Da ne govorim o smradu koji se mesecima nakon toga širi iz zidova, o borbi sa muljem koji ostane u sobama, itd.

U takvim egzistencijalnim potresima, ako je čovek bar nešto otvorenije svesti, shvata iluzornost svojih opsesivnih nastojanja u fizičkom svetu, a koja su usmerena ka materijalnim vrednostima: može da se celog života skapava nad tim da se što više stekne, da se ima sve sređeno, uređeno, ulepšano, naiđe tako nešto što takoreći u trenutku uruši sav taj trud. O zemljotresima i da ne govorimo. Kad bi ljudi umeli da izvlače pouke iz ovakvih dešavanja, onda bi se drugačije postavljali prema onome što rade: u redu je, normalno je da se čovek trudi da ima normalne uslove za život. Ali nije normalno da je sav opsednut tim uslovima, DA ZAPADA U NERAVNOTEŽU, da bi sve to stekao, sredio i imao, da protraći glavne životne energetske resurse na nešto što bi trebalo tek da je fon, pozadina za suštinska pitanja i težnje kojima bi trebalo da se posveti.

I – jasno sam mogao da pratim scenario koji se, dakle, dva puta ponovio, na isti način: uz izvestan (izvestan, jer poplava nije stravična kao jak zemljotres) egzistencijalni potres, ljude prodrma jedno prolazno beznađe, bezvoljnost, itd. Uz sve to, šta će, ipak idu i bore se da najpre otklone posledice tih dešavanja, a onda mesecima i godinama potom da stanje u domaćinstvu dovedu u pređašnje, pre poplave, stanje. PA SE SA TIM I ONI VRATE U PREĐAŠNJE STANJE SVESTI, sa onim istim vrednostima i ciljevima koje su imali i pre toga, sa onim istim lošim psihološkim mehanizmima, SA ISTIM ROBOVANJIMA ILUZIJAMA…!

Naravno da je priča ista u područjima koja su zahvatale teže i šire katastrofe.

Dakle, ni kataklizme ne pokreću ljude na evolucionističke kolektivne promene!