Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: homeostaza

Jedan kraći osvrt, kao značajna, u naše doba sveprisutna ilustracija za neka ranije izneta zapažanja…

Da ponovimo: kao intencionalnim bićima – misao nam teži realizaciji onoga što je njen sadržaj.

Teži, načelno, naravno da se svaka misao, zbog samog svog sadržaja, ali i zbog raznih ograničenja, ne može realizovati.

Da teži realizaciji, jasno nam je jer svakom postupku, delanju… prethodi misao.

Nema konkretno uobličene misli uoči onih postupaka koje izvodimo automatski.

Objekti koje pravimo – NAJPRE SU BILI MISLI (IDEJE) U NAŠIM UMOVIMA.

Dakle, načelno, imamo težnje, misli nam iskazuju težnje, prethode onome što radimo, gradimo, pravimo, akcijama koje preduzimamo.

Takođe nam je poznato – misao može da pokrene emocije.

Ne produkuje sama misao emocije, ali može da ih inicira, pokrene.

Sad pogledajmo u vezi sa bolestima i simptomima bolesti kakvu savremenu SVEPRISUTNU MEDICINSKU (ali i ne samo medicinsku) PODVALU imamo na delu, a zasnovanu na prethodno naznačenom našem mehanizmu!

Nismo uhodani u onome što je duhovno-zdravstveno avangardno, da se primarno oslanjamo na homeostazu, a da nam lekar, medicina i lekovi dođu tek kao „štake“ u suočavanju sa težim bolestima i bolovima.  Te je u redu da na prvu pojavu simptoma krenemo u postavljanje dijagnoza, da bi se preduzeli koraci na izlečenju.

Ali, dobro znamo da se cela ta procedura sa postavljanjem dijagnoze izvodi tako da nam se podmeće DA NESVESNO NAPREDOVANJE BOLESTI POSTAVLJAMO KAO CILJ. Jer nam se uz svaku komplikovaniju proceduru postavljanja dijagnoze pažnja ne samo satima, već često i danima vezuje za bolest, za slike mogućih bolesti… Ta pažnja ostaje vezana i sve vreme lečenja, čovek je navođen na osluškivanje simptoma i dešavanja u organizmu, njih sravnjuje sa „mapom“ mogućih dešavanja u slučajevima pogoršanja…

Našem mišljenju se takva podvala podmeće.

Lekar i medicina nas ne navode da se fokusiramo na fizičke, fiziološke tokove izlečenja, na to da nam što plastičnije predstave procese koji vode izlečenju, već nas upozoravaju, nesvesno zastrašuju MOGUĆIM TOKOVIMA RAZVOJA BOLESTI.

Zanimljivo je, u vezi sa tim, kako je Sitin postavio svoj model izlečenja, u vidu „nastroja“ (o čemu je bilo reči u nekom od tekstova): kroz  medicinski opis izlečenja, tj. onaj ko primenjuje takve „nastroje“ – naveden je da se bavi, da ponavlja sliku telesnih i fizičkih dešavanja u toku izlečenja.

A zvanična medicinska logika je drugačija: lekari, medicina, tu su da spreče da do loših scenarija dođe, ali – čovek mora da ima u vidu kako sve može bolest da se razvija, i da u skladu sa tim prati svoj organizam.

Pa tek nizanje simptoma, pri čemu se brojni simptomi ukrštaju, jedni te isti mogu da se pojave u većem broju oboljenja… Čoveku može da se neki od simptoma pojavi tek onako, „u prolazu“, jer smo i inače izloženi svemu i svačemu, nije ni čudno da nam se svakakvi simptomi uzgred pojavljuju. E, ali ako imamo u vidu registre sa simptomima – mi odmah počnemo da tragamo za bolestima koje nam ti simptomi mogu najavljivati (iako simptomi nisu ni imali nameru da se ovaplote u vidu bolesti).

I ako čujete lekare, medicinske velike stručnjake koji gostuju po emisijama koje se bave, hej – ZDRAVLJEM, onda vam-nam njihova objašnjenja, upozorenja, mudra tumačenja, pre deluju kao crne hronike svakakvih mogućih dešavanja u našem organizmu, u vezi sa tim šta nas sve može snalaziti, AKO TO I TO… ne činimo, ako ne idemo na redovne provere, itd.

Pa se na ove nadovezuju i razni drugi, pomoćni načini da nam se misao i pažnja prilepe za SCENARIJE RAZVOJA BOLESTI, DA NAM RAZVOJ BOLESTI POSTAVE KAO NESVESNE CILJEVE.

Imamo… daju nam – dosetku sa DANIMA POJEDINIH OBOLJENJA. Na primer: „24. oktobar, međunarodni Dan borbe protiv raka dojke“, „Treća nedelja januara, Evropska nedelja prevencije grlića materice“, „8. maj, Svetski dan borbe protiv raka jajnika“, pa Dan borbe upale grla, Dan borbe protiv kratkovidosti, itd. Dobro, ova poslednja dva “dana“ predstavljaju karikiranje, koje bi bilo neumesno da nije u sklopu razotkrivanja podvale, ali – ovo karikiranje nije daleko od realnosti. Čak da ovde zaobiđemo poznati princip da se borbom PROTIV nečega – onome protiv čega se borimo daje veća snaga, odnosno, da je pravi način boriti se ZA ono što postavljamo kao pravi cilj.

Svaki od lekara-specijalista za jednu oblast će savetovati da svako od nas ide na redovne kontrole za njegov specijalistički domen, pa ispada da mi svakodnevno treba da idemo na neke od kontrola, zuba, krvi, dojki, janika, prostate, debelog creva…

ČOVEKA MOGU DA SNAĐU STOTINE BOLESTI! (Da ne zalazimo u DNK-„potencijale“ koje u ovom smislu svi nosimo…)

Koji je to beskoristan, A ŠTETAN, napor, proizašao iz saveta VELIKIH SAVREMENIH STRUČNJAKA, da mi jurimo i borimo se protiv svake od tih bolesti KOJE NAS EVENTUALNO MOGU SNAĆI?!

UMESTO DA NAS MUDRO I DOBORNAMERNO NAVODE DA SE FOKUSIRAMO NA – ZDRAVLJE!

Zar to nije lakše i izvodljivije?! ZDRAVLJE JE JEDNO. Zdravlje, povezano sa Ravnotežom, sa nastojanjem na postizanju harmoničnog funkcionisanja tela, odnosno, harmoničnog psihofizičkog funkcionisanja. NEKA NAM DOSAĐUJU NAVOĐENJEM NA MISAONO BAVLJENJE TAKVIM CILJEM. A ne da nam detaljno opisuju šta će nas sve snaći ako se pojave određeni simptomi…

Da li nam je takvo MASOVNO INDOKTRINIRANJE I MENTALNO TROVANJE POTREBNO?

Pa valjda će svaki čovek, I BEZ OVAKVE GEBELSOVSKE PROPAGANDE, kad oseti da nešto u njegovom funkcionisanju nije u redu, u bilo kojem smislu, otići lekaru. Zar je za takav korak neophodno kljukati CELU JAVNOST masama simptoma i mogućih scenarija razvoja bolesti.

Što nas ne bi, umesto toga, kljukali navođenjem na bavljenje temom „zdravog života“?! Ma koliko to duhovno nemušto bilo, opet bi bilo mnogo korisnije, tačnije, ne bi bilo štetno, kao sve ove „borbe“ protiv bolesti.

„Što nas ne bi…?!“

Naravno da nas kao masu ne bi i neće tako po nas povoljno indoktrinirati!

Ali zato mi treba da sami za sebe u ovom smislu napravimo preokret.

Za početak – da uočimo šta znači, pri suočavanju sa simptomima bolesti i sa samim bolestima, baviti se njima na način na koji nam nesveno, od strane medicinskih stručnjaka navođeno, RAZVOJ BOLESTI POSTAJE CILJ, a šta, uz NAJNEOPHODNIJE racionalno bavljenje simptomima, bolešću, lekovima i lekarskim postupcima za izlečenje – posvećeno pomeranje fokusa ka zdravlju, ka harmoničnom funkcionisanju, te ka faktorima koji ih uzrokuju (Ravnoteža, energetika, itd.).


1. Stvoriteljev „Rukopis“ su, u stvari, Stvoriteljevi Zakoni (u smislu fizičkih zakona koji su ugrađeni u samo funkcionisanje fizičke ravni, ne u smislu društvenih zakona koje društvo donosi i čije sprovođenje se nadgleda), na koje upućuje Imanuel: da treba da odgonetamo Stvoriteljeve Zakone u svemu, u nama i oko nas, i da se vladamo po njima. Pri čemu Imanuel ne govori o distorzijama, zbog kojih primena ovog principa koji daje nije ni približno onako laka kao što izgleda kada ga on objašnjava.

2. Da vidimo kako to konkretno izgleda na nekim ključnim pitanjima…

3. Ravnoteža. Da je Ravnoteža izvorni princip funkcionisanja ljudskih bića vidi se po – homeostazi. Pa da osmotrimo najpre homeostazu, nastojanje organizma, tela da se vrati „u prvobitno stanje“, tj. u stanje pre narušene kakve-takve (kakve-takve u našim uslovima) ravnoteže. Dakle, sa bolešću nastupa remećenje (kakve-takve) ravnoteže organizma, ORGANIZAM IMA SVOJ MEHANIZAM NASTOJANJA DA SE VRATI U RAVNOTEŽU, ili – svoj mehanizam samoizlečenja. Što narod kaže – vraga bismo se mi potpomagali lekovima i lekovitim travama (u ranijim vremenima) da organizam sam po sebi nema mehanizam samoizlečenja, homeostaze, povratka u bolešću narušenu ravnotežu.

4. Kako su bogovi-Paraziti stavili svoj „Rukopis“ preko ovog Stvoriteljevog „Rukopisa“?

5. Oni su nas, kroz nas i kroz uplive na naše rezonovanje, kroz društvena programiranja – „NAUČILI“ da se ključno oslanjamo na zdravstvene ustanove, na lekove, lekare i lečenja. Oni su nam težište naših reakcija i suočavanja sa bolešću pomerili sa homeostaze na lekove, na spoljašnja pomagala. Te mi u izlečenju i ne vidimo ključno homeostazu, već – lekove. Umesto da nam je težište na homeostazi, na tome da izdržimo nalete bolesti, da dopustimo organizmu da se sam izbori, uz oslanjanje na lekove i pomoć lekara kada je baš neizdrživo ili u ređim slučajevima kada organizam sam ne može da se izbori.

6. Isto je sa višim, duhovnim vidom Ravnoteže. Izvorno je čovek spontano sledio fluktuacije u svojim frekvencijama, mehanizam Ravnoteže ga je sam od sebe upozoravao, ako bi preterao sa aktivnostima ili sa opuštanjem – javljali bi se signali koji bi ga nagonili na korekciju onoga u čemu je pogrešio. Sve je išlo spontano, BEZ IKAKVOG SPECIJALNOG UČENJA I ODGONETANJA SOPSTVENOG FUNKCIONISANJA.

7. Šta su nam bogovi-Paraziti napravili u vezi sa ovim? PREKO SILE INERCIJE ONI NAS VUKU U NERAVNOTEŽU (bilo u previše angažovanja, bilo u previše opuštanja), što direktnijim provociranjima, svakako nekim načinima emitovanja razdražujućih frekvencija (znamo kako bez povoda situacije mogu da izazvaju nervozu i hiperaktivnost); što uređenjima društvenih ambijenata, preko dužine radnog vremena, preko iznuđenog intenziteta radnog angažovanja (valjda više ne „padamo“ na priču kako su ljudi sami kreirali ono što je štetno po njih same); što preko naše lične i društvene isprogramiranosti, u kojoj su nam poslovi i poslovi ciljevi, te obavljanje što više poslova u određenom vremenskom periodu. Oni su nam i ciljevi i vrednosti koje sami cenimo, jer se cene u društvima u kojima živimo, a nije nam Ravnoteža vrhunska vrednost, tako da NJOJ budu podređeni poslovi, broj poslova, dinamika, intenzitet angažovanja.

8. Pa dalje, ta čarobna „karma“… Logično je da Karma, kao kosmički mehanizam, postoji i deluje, jer je to ODLIČAN MEHANIZAM UČENJA. I pretpostavljamo da je ona deo izvornog Stvoriteljevog „Rukopisa“. Međutim, Moćni bogovi-Paraziti su imale svoje načine, I SVOJE INTERESE, kao i kod svih prethodnih preinačavanja i distorzija, da  Karmu iskrive i podrede je svojim interesima. Pa će tako oni koji su na duhovnom putu, u svojim rezonovanjima o onome što im se u životu dešava – sve prihvatati kao posledicu delovanja Karme. TE U KONAČNICI I SAM KARANTIN-PAKAO-ZATVOR! A za ono što se shvata kao mehanizam delovanja Karme, i ne sme se pomišljati da se menja. Tako bogovi-Paraziti mogu do mile volje da psihofizički i duhovno mrcvare ljude, a da bar oni koji su u duhovnim vodama sve to smireno i ćutke prihvataju kao delovanje Karme, maltene da su još i srećni što im se sva zla i nesreće dešavaju. A već pomisao da se nešto bune i menjaju – isključuje se automatski.

9. U toliko svakodnevnih situacija možemo da „čitamo“ tu podvalu Vladara Zemlje, samo ako ne robujemo istočnjačkom poklonjenju Karmi. Na primer, imamo toliko poslova, toliko radnih mesta, radnih angažovanja – koji su pravo onečovečenje radnika, pravo i bukvalno maltretiranje, energetsko iscrpljivanje, maltene do gašenja svesti i razuma. Psihofizičko i duhovno iscrpljivanje i maltretiranje, koji traju po četrdeset godina! Po osam svakodnevnih sati! Pa tu se isisa takva količina Energije, da bi se njome razgradila Karma iz hiljade inkarnacija, da je to zaista u pitanju. Ne, ovde nas bogovi-Paraziti ELEGANTNO navode na poslušnost prema gazdama firmi ili prema sistemima u kojima radimo: ćuti i trpi, vraćaš karmički dug, čak – budi pride i srećan zbog toga što si u situaciji da te maltretiraju!

10. Da mi zaista imamo na delu Zakon Karme: tokom godina, sa vraćanjem malo veće količine duga – ljudi bi morali da počnu da osećaju neke vrste olakšanja, situacija bi morala bar minimalno da ide poboljšanju. U ovom slučaju: za dvadesetak godina obavljanja poslova koji su više maltretiranje nego ljudski rad – počele bi da se otvaraju perspektive za bolje uslove, za lakše poslove, itd. Znamo dobro da ni traga ni glasa od tako nečeg: u dominantnom broju slučajeva svako ostaje zarobljen na svom radnom mestu do penzionisanja, a ne samo da nema ni naznaka od nekih olakšanja, bar na unutrašnjem planu, već – višegodišnje radno iscrpljivanje samo progresivno slama i duh i telo.

11. Zakon privlačenja sličnosti. I on je svakako deo Stvoriteljevog izvornog „Rukopisa“ u zemaljskom i u našem životu. Bogovi-Paraziti su ga preokrenuli u svoju korist, a u njegovu suprotnost, u zakon privlačenja suprotnosti. Logika sa kojom i zbog koje su izveli ovu distorziju sasvim je jasna: SVE ONE KOJI SE INKARNIRAJU SA VEĆIM I PO NJIH OPASNIM DUHOVNIM POTENCIJALIMA – „ZATRPAĆE“ SUPROTNIM OSOBAMA I OKOLNOSTIMA KOJE ĆE IH SLAMATI. Ne duhovno kaliti, dozirano opterećivati mukama i suprotnostima, već – duhovno slamati. Takođe, ovim su obezbedili po njih energetski korisne aranžmane u kojima će ljudi jedni druge maltretirati. Jer, da zaista deluje zakon privlačenja sličnosti – onda bi se, na primer, međusobno privlačile osobe sklone zlu i činjenju zla, a takve bi se međusobno istrebile, jer takve ne trpe tuđa maltretiranja. Naprotiv, takve osobe će privući dobre osobe, ili će im se nametnuti, i – eto enegetske fešte za bogove-Parazite.

12. Već je ranije naznačeno: pogledajmo samo činjeničnu statistiku o brakovima, ako ne verujemo svojim zapažanjima i zaključcima, na primerima iz okruženja u kojima živimo, o tome kakve osobe se povezuju u brakove. Slične osobe koje skladno, ili bar skladnije, bračno deluju teško da ćete naći u hiljadu jedan par. Ili, da ne idemo dalje, pogledajmo savremene duhovne forme međusobnog povezivanja: duhovne sajtove, forume, itd. ČIK DA NAĐETE JEDAN NA KOJEM SE VODI SKLADNA I KOREKTNA KOMUNIKACIJA! A u pitanju je isto interesovanje, isti ciljevi u životu, isto toliko toga, dakle – kompletna sličnost, iz koje bi trebalo da proizilazi bar elementarni sklad.

13. Neko bi rekao: da, ali ipak ima povezivanja sličnih, pijanice, huligani, kriminalci i takvi slični se lako nađu i povežu. Najpre, da li se to može uočiti za zajednice evolucionističkog usmerenja? Teško! Drugo: da li su i te negativne zajednice skladne kao što zamišljamo, kada kažemo da se sličnosti privlače? Nikako! Bez hijerarhija u kojima jedni upravljaju drugima, u kojima jedni svojom autoritarnošću zavode red i „harmoniju“ ne bivaju takva povezivanja. Dodatno što, kada u takvim „privlačenjima sličnosti“ dođe do nekih „proboja“, onda to zaista budu „pucanja“…

14. Već je zaključeno u prethodnom delu: tek kada dopremo do izvornih Stvoriteljevih Zakona i kada uspemo da se po njima, kao što kaže Imanuel, vladamo, mi zaista zakoračujemo na teren na kojem možemo da pariramo našim Vladarima. Oni jesu preinačavali izvorni Stvoriteljev „Rukopis“, ali – nisu mogli da izbrišu silu samih Zakona koji su u dubini našeg funkcionisanja i funkcionisanja života na Zemlji. Ali, ne-moguća nam je misija da dopremo do samih tih Zakona i da se, uz sva nabačena nam ometanja, „vladamo“ po njima. DA AKTIVIRAMO, OŽIVIMO IZVORNE STVORITELJEVE ZAKONE U NAMA I U NAŠEM ŽIVOTU.

14. Za početak nam dosta znači spoznaja – o čemu se radi, i činjenica da napokon, posle svih isprobanih podvala i stranputica, izlazimo na jasan put, sa jasnim pravcem. Ne duhovna učenja, duhovni učitelji i duhovne metodologije, kao krunski duhovni orijentiri, već – izvorni Stvoriteljevi Zakoni, dakle, izvorni Stvoriteljev „Rukopis“ na planetarnom Palimpsestu.


Odlučio meditanat B.Y. da sa nama podeli svoju osvedočenost u čudo meditacije. Meditacija čini čuda! U to ne veruje samo onaj ko neće da veruje u čuda koja ne vide oni koji u njih ne veruju. Svojevremeno ga, veli on, bile snašle ozbiljne zdravstvene muke usled neke pogrešno primljenje injekcije. Teško je i gadno bilo. I, šta da radi neko koga tako što snađe na duhovno-životnom putu, do da posegne – za meditacijom. I – preda se on meditaciji. Nije lako, nije mačji kašalj izvoditi meditaciju ni kada si zdrav, a kamoli kada si bolestan. Ali, ko veruje u čuda meditacije, može da uspe. I – ne prođe ni desetak dana, a on izađe kao pobednik iz zdravstvene krize, ozdravi. Jasno je zahvaljujući čemu! Zahvaljujući meditaciji. A šta da se nije, daleko bilo!, setio spasonosne i ozdravljujuće meditacije?! Možda bi u tom slučaju zdravstveni problemi trajali čak jedanaest dana! Iz zahvalnosti prema meditaciji, od tog vremena on postaje njen verni fan, i bori se da joj neko ne nasrće na čast i na dobar glas.

1. Postoji nešto kao narodna izreka: „Ako se lečiš od gripa i piješ lekove – on traje sedam dana, ako se ne lečiš – on traje nedelju dana“.

2. Postoji takođe i dosta česta greška u zaključivanju, koju je definisala i zvanična logika, a koja izvorno glasi: „Post hoc, propter ergo hoc“ („Posle toga, dakle – zbog toga“).

3. U situaciji kada se prepliću uzorci koji dovode do nekih dešavanja, do nekih posledica, kada postoji sprega, splet faktora koji deluju – mi se u svom viđenju uzroka zalepimo za onaj koji je bio poslednji pre ispoljavanja neke posledice, i – taj faktor progasimo za uzrok.

4. Na primeru kao što je prethodni ova greška u zaključivanju može da postane jasnija.

5. Naš organizam se vlada po principu homeostaze, nastojanja da se nakon narušene ravnoteže vrati u ravnotežu, tj. sam od sebe nastoji da ozdravi.

6. U civilizaciji u kojoj smo navedeni da sve živo iskrivljujemo, iskrivili smo i ovaj jednostavni princip, te smo ozdravljivanje organizma preneli u isljučivu nadležnost zdravstvenih ustanova, lekara i lekova.

7. Kakva homeostaza i samoozdravljenje organizma! Lekari i lekovi su za to nadležni, a ne naš organizam!

8. To ne znači da su nam lekari i lekovi apsolutno nepotrebni, ali znači da nam nisu nikako potrebni u ovoj meri i onako neizostavno kako se smatra u našoj propadajućoj civilizaciji.

9. U nekim slučajevima, kada su kroz bolesti ili zdravstvene probleme došli na red da izbijaju, da se sa njima suočavamo, manja bremena teških energija, teških sadržaja, sa njima možemo da izađemo na kraj isključivo se oslanjajući na homeostazu organizma. To su problemi i bolesti koji brže i lakše prolaze.

10. Ima onih kroz koje veća energetska bremena izbijaju na površinu, pa je put do uspostvaljanje ravnoteže, do ozdravljenja, duži i teži.

11. I slučajeva u kojima nema povratka u zdravlje…

12. Pri čemu treba da imamo u vidu da se može raditi o dvojakim izbijanjima teških energija i teških sadržaja iz nekih dubina, našeg bića, naše podsvesti, bilo kako da taj svoj region nazovemo.

13. U jednom slučaju se može raditi o nekim aktuelnim greškama koje sa arčenjem svoje Energije pravimo, te narušimo Ravnotežu (Ravnotežu u širem smislu, a to znači i ravnotežu u užem smislu, ravnotežu organizma).

14. U drugom slučaju se može raditi o programski determinisanom izbijanju tih sadržaja i energija, koji dolaze na red po DNK programu, ili po nekim drugim programima, ali – svakako nezavisno od naše volje, tj. ne kao posledica našeg ne-delovanja.

15. Sve u svemu, organizam uvek nastoji da se vrati u ravnotežu, od svih tih faktora zavisi da li će i koliko brzo u tome uspeti.

16. Mi u svemu ovome ključno pomažemo organizmu mirovanjem, opuštanjem, zaustavljanjem curenja, nekontrolisanog i prekomernog trošenja Energije.

17. Ako su u nečemu preporuke lekara u skladu sa prirodom, onda to jesu u prethodnom: u vezi sa većinom bolesti preporučuje se ležanje, odnosno mirovanje.

18. U većini slučajeva lekovi nam nisu ni potrebni. (Ako je svedočenje autora ovog teksta nepouzdano, onda se može naći video-svedočenje poznatog biologa B. Lipotona, u kojem on pokušava da se seti kako je to bilo kada je pre dvadesetak godina poslednji put bio kod lekara.)

19. Kada je veća rata dospela na naplatu, veće energetsko breme – onda nam lekovi jesu potrebni, ali ne uz stav njihovog spasonosnog delovanja, već uz stav da nam oni samo pomažu da krize lakše podnesemo, da malo pomognemo organizmu u njegovom homeostatičkom nastojanju.

20. Olako posezanje za lekovima nam donosi kolektivno pomeranje težišta sa snaga organizma, kao nečeg u ogranizmu unutrašnjeg, na lekove (i lekare), kao nešto spoljašnje.

21. Te mi time utvrđujemo uverenje da nam pogrešni „bogovi“ pomažu. Čime sopstveno težište sa unutrašnjosti organizma pomeramo na spoljašnje.

22. Civilizacijski isprogramirani da ozdravljenje doživljavamo kao ključno uzrokovano lekovima (i lekarskim savetima), mi ne vidimo da pri tom u većini slučajeva (osim kada su se velike količine teških energija ispoljile preko bolesti) do ozdravljenja dolazi kroz spregu: a) delovanjem homeostaze, preko koje se organizam sam bori; b) našim unutrašnjim mobilisanjem, preko direktnog ili indirektnog placebo efekta – makar i nesvesno mi podležemo kolektivnoj ubeđenosti u svemoć lekova (i lekara).

23. I onda dobijamo grešku u zaključivanju: „Posle toga, dakle zbog toga“. Pili smo lekove, nakon toga smo ozdravili, dakle – ozdravili smo zbog lekova.

24. Ista priča u pitanju je i u ilustraciji od koje smo pošli, s tim što se ovde ozdravljenje vezalo, malo je neobično – za meditaciju.

25. Meditacija je u ovom slučaju mogla da bude od realne pomoći kao i bilo koji drugi vid opuštanja, uobičajeno je da u bolesti to bude ležanje (maltene pa dubinsko opuštanje).

26. Pri tom je delovala i homeostaza.

27. Gornji meditant nikako ne bi mogao da dokaže, i kada bi hteo, da je ozdravio upravo zbog meditacije. Da bi to dokazao, on bi morao istovremeno da u toku bolesti: i praktikuje samo meditaciju, i ne praktikuje meditaciju, već najobičnije ležanje. Što je nemoguće, kao što je nemoguće da telo istovremeno bude na dva mesta u prostoru.

28. On je u svojoj ubeđenosti ozdravljenje vezao za meditaciju i – to ubeđenje je za njega zakon.

29. Opasno je što ovde deluje princip transfera: on će ovu umišljenu moć meditacije prenositi i na brojne ostale životne situacije.

30. Te će mu samo jedan, jedanput izveden ovakav ishitren, pogrešan zaključak biti osnova za propagiranje moći meditacije.