Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: Dž. Raskin

Tek sam počela nanovo da se obrazujem, ono što su nas učili u školi nije isto kao na faksu i zaboravi se. Slušam predavanja iz filozofije sa youtube-a, od pre neki dan. (…) Zbog toga pokušavam da se okupiram nečim drugim, da ne mislim na tu nemoć, učenje o filozofiji može da pomogne. (…) Kada nauka i tehnologija ne bude više korumpirana, i kada se stavi na zdrave osnove, tada će možda biti moguće podrobno ispitati sve ove pojave koje služe za masovno sluđivanje. (…) Ali da bih to započela, moram da iščitam tonu literature i stranica na internetu koju su mnogi izgutali, da bih mogla do kraja da shvatim o čemu se tu zapravo radi. I ne samo to. Moram dobro da upoznam postulate prave nauke, ne one primenjene i korumpirane i jednog dana možda to bude naučni rad, možda filozofska studija o ovim pojavama.

1. Nikako nije stvar u tome da je nauka (ostavimo po strani tehnologiju) korumpirana. Stvar je u tome da su postojeće nauke iskrivljene, refleks čovekove iskrivljene svesti, kao i celokupna civilizacija. Paradoks je u tome što bi nauke trebalo da su “po difoltu” objektivne, egzaktne, dakle – zemaljski odrazi Istine, prizma kroz koju možemo da posmatramo neiskrivljenu realnost. Kao: u redu, zemaljski sveprožimajuće distorzije su nam nagrizle svest, te realnost ne vidimo i ne doživljavamo onakvom kakva je, ali zato imamo instrument pomoću kojeg ćemo otkloniti ta iskrivljenja, a to su – nauke.

2. Da, imaju nauke… teško je odrediti proceant, možda oko 20% korisnih informacija i znanja, koji jesu odraz ispravnog viđenja, neka bude i maksimum maksimuma 30%, sve ostalo je informaciono smeće. Naravno da je ovo pre-preširoko pitanje, da bi moglo i tek da se načne u jednom tekstu, uzmimo samo dva važna pokazatelja sveprožimajućih iskrivljenja, kojima su i nauke protkane, podjednako kao i sve drugo na ovom svetu.

3. Generalno, savremene nauke su izgrađene na ATEISTIČKIM temeljima. Ostavimo po strani manipulacije sa pojmovima “Bog”, “Kreator”, itd, posmatrajmo GLUPOST savremenih nauka sa generalnom zasnovanošću na ateizmu. Da, ima tu nekih proboja, u smislu potrage za EVENTUALNOM “Božjom česticom”, što su igrarije, generalna ateistička zasnovanost je svakome jasna. Može naučnik intimno da veruje u Boga, ali – kada se bavi naučnim radom, u ime objektivnosti i egzaktnosti (što je sve niz iskrivljavanja), on mora da uđe u ateističku logiku.

4. Naučna glupost po kojoj je Materija iz sebe same proizašla, a onda samu sebe programirala u vidu svih grandioznih programa (ne ovih KPZ-programa) koje u vasioni tek slutimo, a čije odraze, doduše iskrivljene, vidimo u sebi i oko sebe. Svako, ko iole zdravo i neiskrivljeno rezonuje, ne mora da bude nikakav naučnik, i uopšte ne mora da veruje u nekakvog Boga, mora da uočava kako se sve postojeće zasniva na programima (što je delimično već objašnjavano): po DNK-programima se razvijaju nova bića, po širim programima uređeno je da se život produžuje i održava, tj. morala je da bude predviđena interakcija i programa po kojima funkcionišu uslovi na Zemlji, a to znači i šire, deo te šire slike su programi po kojima Sunce funkcioniše, ceo Sunčev sistem, itd, itd, itd.

5. TAMO GDE IMAMO PROGRAME, opet rezonovanje obične, neizdistorzirane zdrave pameti, MORATE IMATI I NEKOGA KO JE PROGRAME KREIRAO I “PUSTIO U POGON”. Apsolutno je nebitno kako ćete tog nekoga nazvati, Bogom, Tvorcem, Jednim, ili dozvoljavate pretpostavku da se i ne radi o biću/Biću u smislu u kojem mi možemo imati predstave o biću/Biću. Najmudrije je nekoga ko je kreirao sve te moćne, vankpzovske programe nazvati, kao M. Biglino i Imanuel: Enigmom. Čim uvedete ovakvu bazu, sa nekim ko je kreirao sve programe Postojanja, u pojam nauke, naučnog mišljenja, bavljenja naukom – SVE SE RADIKALNO MENJA. U odnosu na postojeću paradigmu nauke, naučnog mišljenja, bavljenja naukom.

6. Nama najznačajniji refleks te iskrivljene naučne prespektive imamo u medicini, u ateističkoj postavci po kojoj su sva ishodišta dešavanja u telu, njegovo funkcionisanje – u domenu Materije. Lekar može da veruje u Boga i u Božju Volju, ali – o medicini i o telu rezonuje atistički. Ima eventualnih dozvoljavanja da su neka dešavanja u telu iz nekog nematerijalnog domena, ali – to je nekako na margini, što bi se reklo: neobavezno (npr. psihosomatske “stvari”). Te se medicina vrti u krug Materije i telesnog sa sagledavanjem uzroka: neke povišene vrednosti u krvi je izazvao poremećaj rada nekog organa, poremećaj rada nekog organa su izazvali neki hormoni, nešto od toga je izazvala pogrešna ishrana, itd. Naravno, nije to sve sasvim netačno, imamo mi interakciju telesnog i netelesnog, ali – presudni, dubinski uzročnik ne može da bude iz tog kruga Materije i tela.

7. Ovde su ukratko navedena samo dva aspekta zbog kojih ne treba da imamo poverenje u nauke, a našta bismo sve tek nabasali kada bismo krenuli u detalje!

8. Spasonosno se upustiti u filozofiju? Možda ona i jeste “kraljica svih nauka”, jer se Zlotvorski fenomen uvrtanja mišljenja kod nje maltene na delu može pratiti, ne samo u njenim sadržajima, nego i po delovanju na one koji se njome bave. Uz ponovnu napomenu: u svim naukama ima 20-ak posto zdravog materijala. Uostalom, i sam sam povremeno citirao i neke filozofe (što ne znači da sam ih nešto specijalno izučavao): Kjerkegora, Marksa, Jaspersa, Huserla, Sartra, Siorana, Froma (mada je on, valjda, dodatno i psiholog i sociolog)… Za mene su paradigma filozofije i filozofskog mišljenja dve situacije, koje jesu refleks nekih malih krajnosti, ali upravo zato i jesu, kao što se kaže – simptomatične, na ekstremima nam se svaka pojava najogoljenijom pokaže (onima koji nisu stidljivi po prirodi, pa smeju da je vide).

9. Dok sam studirao, najbliži fakultetu studenstki restoran (menza) bio je na Obilićevom vencu (ako sam zapamtio naziv ulice), zvao se, tada, opet – simptomatično: “Kod tri kostura”. Dakle, hrana – da se najedeš i da ti pretekne. I, u jednoj situaciji sam prisustvovao (jer su bili do mog stola, a skoro vikali) dijalogu dvojice kolega sa filozofije. Najpre su nešto komentarisali hranu: valjda je pasulj sa kobasicom bio ukusniji od… šta znam šta je tog dana bilo na meniju, recimo pire sa graškom, da li tu bilo mesta i za neko parčence mesa, ne sećam se. Kad su završili sa komentarem, jedan će: “Nego, da se vratimo na onu temu koju smo započeli… Dakle, da li mi postojimo? Pazi… ako postoji stolica na kojoj sedim…” Itd, onda je sledila duga (dok nisu pojeli pire sa graškom) mudra rasprava. Za pasulj sa kobasicom, koji im se dopao – nisu se pitali da je postojao ili nije, čim su ga jeli velika je verovatnoća da je postojao, ali za sebe – smatrali su: ne treba ishitreno zaključivati, treba se zapitati.

10. Druga situacija… Prošle godine sam pomagao jednoj rođakinji, koja je počela da studira filozofiju, pa ove godine prešla na sociologiju, da napiše seminarski rad iz logike; pomogao, tj. ja sam joj napisao taj rad (da ne otvaramo jednu od milion Zlotvorskih tema, u ovom slučaju – temu o šašavilu bolonjskog studiranja, pa i šire – uopšte studiranja). Tema joj je bila: istorija kineske logike (ili logike i filozofije). Zapamtio sam valjda jednu od poznatijih rasprava(naravno da nisam zapamtio imena i baš sve detalje) iz nekih početaka kineske filozofije (logike), a sa jednom od poznatih dilema: da li je beli konj – konj? I onda imate logički postupak kojim se ta tvrdnja može dovoditi u pitanje. Beli konj može da bude žirafa, može da bude nosorog, ali – da bude konj, čim je beli konj, već je debelo diskutabilno. A takvih, sličnih, ZAKOVRTANJA (kao kada se nekada na selu piletu zakovrtala šija; evo, dajem povoda braniteljima životinja da se opet oglase) u logici imate na svakom koraku; naravno, ne baš ovako ogoljeno i pojednostavljeno kao u navedenom primeru. I vi, čitajući sve to, malo-malo, pa se spontano zapitate: je l’ se ovo neko zeza, ili je ozbiljan sa svim tim zakovrtanjima?

11. A šta umesto filozofije? U svetu sveprožimajućih distorzija – teško je nekoga u vezi sa ovim posavetovati. Ako ga usmerimo na duhovnost i metafiziku, njihov princip smo odavno i konstatovali i dokazivali: red istine + red laži i podvala. Nekome ko se još nije izveštio u detektovanju laži i podvala – teško je da se snađe. U konkretnoj slučaju, čitateljki, s obzirom na probleme koje je spomenula, mogao bih da preporučim dvojicu autora koji bi joj svakako bili od prave koristi. Najpre Džona Raskina i knjigu “Emocionalno pročišćavanje” (nadam se da sam dobro zapamtio naslov). Već sam spominjao tu knjigu. Sa nekima od najtežih psiholoških i psihofiziočkih problema izašao sam na kraj zahvaljujući principu o kojem Raskin piše, i koji je osnova njegovog psihoterapeutskog rada; mada tada, kada sam te muke mučio, za Raskina nisam bio ni čuo, ali sam intuitivno došao do onoga o čemu sam kasnije kod njega čitao. Drugi autor kojeg bih preporučio je Brus Lipton, ne samo “Biologiju verovanja” (valjda mi pamćenje nije ni ovde omanulo), ima on i dosta video-snimaka, u kojima je i izložio, i kasnije proširivao i dopunjavao svoje ideje iz “Biologije verovanja”. On jeste vremenom skliznuo u klasično tajnaštvo, međutim, nekome sa problemima koje je čitateljka spomenula – trenutno može da bude od veće pomoći nego svi filozofi ovog sveta skupa.

12. “Zbog toga pokušavam da se okupiram nečim drugim” – KARDINALNA GREŠKA! I u psihologiji (kojoj se takođe ne može verovati) postoji princip: od problema se ne beži, sa problemima se treba suočavati, rešavati ih, da dodamo i malo budističkih finesa: sa onim što ne možemo menjati – pomiriti se. Tema je, naravno, mnogo šira, već iskače iz okvira ove teme, naznačimo usput neke aspekte. A) Probleme koje smo imali kao traumične u prošlosti – naravno da ne možemo rešavati, njih, te energije i “informacione zapise” razgrađujemo pri silaženju u dublju opuštenost (u seansama za nju). B) A svakako se baviti promišljanjem aktuelnih problema, na primer, naši problemi u komunikaciji sa drugima, ali – i tu treba da pazimo da se ne uglibljujemo mnogo. Dovoljno je da to bude do mere OSVEŠĆIVANJA samog problema. C) Onda, ili i paralelno sa tim, dolaze seanse fokusa na cilju koji u vezi sa tim problemom imamo, odnosno na cilju koji umesto problema postavljamo, u ovom slučaju – slika dobre komunikacije, onakve kakvom je mi shvatamo. Ovaj postupak “vuče” na tajnaštvo, a već sam naglašavao da oni u ovom delu daju odlične primere za ugled, njihova duhovna stranputica je drugo pitanje.


1. „Jevanđelje po Tomi“:

48. Isus reče: „Ako se dvojica pomire u ovoj kući, oni će reći gori: ‘Pomeri se!’, i ona će se pomeriti.

2. „Jevanđelje po Filipu“:

10. Svetlost i tama, život i smrt, desno i levo, braća su jedno drugom. Nemoguće je razdvojiti ih.

3. Taoizam, jin i jang, dve međusobno suprotstavljene, a komplementarne sile.

4. Primeri za ideje iz drevnih duhovnih dela, koje nisu loše i pogrešne, ali koje nisu ni dovoljno razrađene i praktično upotrebljive.

5. I bez ovih, i sličnih drevnih dela ili ideja iz njih – iskustveno kako-tako dolazimo (oni mi koji smo tom dolaženju usmereni) do predstava o svetu dualnosti, do Ravnoteže koja nam znači osciliranje između dualnosti.

6. U interpretaciji V. Zelanda: klatno koje se pomera na jednu stranu, npr. na stranu radosti ili naprezanja, mora da potom (u nekom trenutku), silom sveta dualnosti, ode na drugu stranu, na stranu tuge ili opuštanja.

7. Dakle, Isus je hteo da kaže: ako pomirimo dualnosti u sebi: imamo moć. U redu, shvatamo, slažemo se. Ali, ovako neodređeno rečeno – korisno nam je koliko da nam nije ni rečeno. A oni koji su zakleti fanovi drevnih dela, zavetovani da im ne vide nedostatnosti, padaju ničice pred ovakvim nedorečenim mudrostima.

8. Koja „dvojica u kući“? Kako ih pomiriti?

9. Emocije? Radost i tugu? Da li je to neki svesni napor? Neki praktični postupak? Nekakva sinteza suprotnih emocija? Šta bi značila ta sinteza, kako je izvesti?

10. To su emocije. A gde je plan misli? Na primer: dualnost „tipa“ ispravno – pogrešno mišljenje, logičko – imaginativno mišljenje. Kako tu „dvojicu“ „pomiriti u kući“?

11. Pa plan delanja…

12. I da se tu zaustavimo!

13. Dakle, najlakše je bilo reći: „Ako se dvojica pomire u ovoj kući, oni će reći gori: ‘Pomeri se!’, i ona će se pomeriti“. Reći i – OSTATI MUDAR!

14. Kao i, na primer, Krišna sa savetom: da moramo delati, ali da ne delamo ploda dela radi.

15. U STVARI, NISU ISUS, KRIŠNA, LAO CE I OSTALI KRIVI! Rekli su šta su imali, negde pokušavali da nam podvale, negde ostavili dobre, ali nedorečene ideje…

16. MI SMO KRIVI! Tj. oni među nama koji u drevnim delima vide dovršenu i večnu mudrost. (Već je bilo više reči o ovome u prethodnom tekstu.)

17. UMESTO DA U OVIM DREVNIM IDEJAMA VIDIMO SAMO ZAČETKE POTPUNIJIH DUHOVNIH KONCEPATA, SAMO SOPSTVENE INSPIRACIJE DA IH DALJE PROMIŠLJAMO I PRODUBLJUJEMO! Mi ih percipiramo kao svete, dovršene, konačne, kao da iskazuju potpunu i neporecivu istinu, istinu koju samo treba primeniti i ubirati njene plodove.

18. A ako bismo mi, umesto prikazanog pogrešnog pristupa drevnim duhovnim delima, pristupili im normalno i konstruktivno, na primeru citata sa kojim smo krenuli, onda bi to u jednoj varijanti moglo da izgleda ovako…

19. Energija nam je jedan od fundamenata postojanja. Možda baš onaj glavni.

20. Nemamo je na raspolaganju u neograničenim količinama, te moramo da vodimo računa i o potrošnji, i o prilivu. (Analogija sa novcem, koju B. Lipton daje u jednom videu, nije slučajna.)

21. Zakone sveta dualnosti poštujemo ako imamo proporcionalnost između priliva i utroška, odnosno, IZMEĐU NAPREZANJA I OPUŠTANJA.

22. Svejedno je, suština ostaje ista i ako uzmemo drugi koncept koji je ranije ovde već navođen: koncept sa analogijom pumpe za vodu. Naprezanjem mi povlačimo Energiju (pumpa radi i povlači na jednom kraju creva vodu), energizujemo se, ulažemo je u nešto (voda se na drugom kraju creva izliva negde). Opuštanjem prestajemo da povlačimo Energiju (pumpa miruje), nigde je ne ulažemo (voda se niti povlači, niti izliva negde).

23. Ako bez opuštanja trošimo i dalje – zalazimo u energetski deficit. S. Lazarev odlično tumači šta taj deifit znači, na planu zdravlja, na planu sudbinskih dešavanja.

24. Dakle, u proprocionalnosti imamo pomirenje „dvojice“, ključne „dvojice“ u nama, „u kući“, imamo Ravnotežu, koja je sama po sebi Moć, jedan vid Moći. Imamo i propratni efekat, gratis, unutrašnju Distancu (da ne zalazimo ovde u nju kao temu).

25. No, za „pomeranje planine“ potrebni su i drugi ključevi, ovo je samo jedan. Eto još jedne nedostatnosti citirane Isusove mudrosti. Isus kao Imanuel je bar malo bolje razradio ovaj koncept (možda to bude ovde pokazano).

26. Te druge ključeve su pronašli tajnaši, kao što njima manjka ovaj glavni kjljuč, ali, „hvala Bogu“, opsednuti svojim iluzijama oni i ne haju mnogo za tu „sitnu“ manjkavost.

27. A pomirenje „dvojice u kući“, u smislu emocija?

28. Pomirenje emocionalnih dualnosti jedino je moguće u smislu – SMANJIVANJA NJIHOVOG INTENZITETA. Tako da radost i tuga budu sve suptilnije, takoreći do međusobnog „stapanja“. Kako se to uopšte mogu drugačije spajati u jedno?! Kako spojiti jaku radost i jaku tugu, da se „pomire u kući“?!

29. A smanjivanje intenziteta ne ide kroz svesni napor, zna svako ko se iole razume u emocije. Ako se na njih svesno deluje ili se njima svesno diriguje – samo se može očekivati povratni bumerang, da nas na razne nimalo prijatne načine tresne kad se najmanje nadamo.

30. Intenzitet se spontano smanjuje kroz opuštanje, kada energije emocija počnu da izbijaju u svest. Kroz smireno suočavanje sa njima, koje često može da bude vrlo teško i dramatično, kroz nedelanje po njihovim „diktatima“. (U vezi sa ovim može se pogledati odlično delo koje se zasniva na psihoterapeutskoj praksi, već ovde navođeno: Dž. Raskin – „Emocionalno pročišćavanje“, ali i u S. Pekova nekada popularna dela.)

31. A sve ovo je samo sveobuhvatnije sagledavanje i raspetljavanje NA NIVOU STRATEGIJE! A GDE JE TEK TAKTIKA?! Kao operativna razrada svega ovoga, u zamršenostima naših konkretnih života, životnih ritmova, inercija, navika, zarobljenosti…!

31. Još jednom, za kraj:

Dakle, najlakše je bilo reći: „Ako se dvojica pomire u ovoj kući, oni će reći gori: ‘Pomeri se!’, i ona će se pomeriti“. Reći i – OSTATI MUDAR!


Termin jeste izazov ispraznoj otmenoj uzvišenosti stare-postojeće duhovne paradigme, ali i sadržajno više, mnogo više od toga.

Rekosmo već više puta: nova duhovna paradigma traga za izvornim, prirodnim mehanizmima za čišćenje i duhovni rast, za aktiviranje naših moći i za oslobađanje.

Bolesničkom ležanju spontano „PRIBEGAVAMO“ onda kada nas gruvaju teška energetska dešavanja, bolovi i bolesti, ali i emocionalni potresi, svakako su se mnogi iskustveno uverili kako oni i te kako jasno i jako mogu da izazovu i fizičke potrese (nervoza u stomaku, glavobolja, ubrzani rad srca, itd).

Ono znači ležanje, ležeće suočavanje sa bolovima i bolešću, BEZ IKAKVIH PROCEDURA, CEREMONIJA, SPECIJALNE ODEĆE, SPECIJALNIH EFEKATA, SPECIJALNOG FOKUSA, ITD!

Ležimo, okrenemo se povremeno na jednu ili na drugu stranu, kada se bolovi pojačaju ili naiđe nervoza, malo ustanemo, posedimo, prošetamo se, pa se opet vratimo.

ETO METODE BOLESNIČKOG LEŽANJA!

Tada smo prisiljeni, nekakav izvorni mehanizam nas prisiljava da se suočavamo na unutrašnjem planu, oči u oči, sa bolovima i mukama. NEMA TU NIKAKVE DUHOVNE „FILOZOFIJE“, ni za onoga ko je u duhovnosti, ni za onoga ko je van nje!

Suočavamo se i čekamo – da se organizam povrati u ravnotežu, dopuštamo drugom, temeljnijem mehanizmu, HOMEOSTAZI, da deluje, olakšavamo joj delovanje, čekamo da nam se organizam izbori sa nevoljom i vrati se u „prvobitno stanje“.

Hiljade se tu varijabli prepliće, ponekad je nemoguć povratak u stanje ravnoteže (sa malim slovom, jer se odnosi na stanje tela), ili nemoguć potpuni povratak. Ali, nezavisno od svih varijabli – bolesničko ležanje ostaje temelj stabilizovanja naše energetike, odnosno, u sprezi, interakciji sa angažovanjem – temelj naše Ravnoteže.

ČEMU SE MOŽEMO, KAO DUHOVNJACI, NAUČITI OD PRIRODNE METODE BOLESNIČKOG LEŽANJA?!

DA FOKUS TREBA DA NAM BUDE NA ONOME TEŠKOM ŠTO NAS MUČI!

Paradoks koji tajnaši ne bi priznali: za njih je sveti princip – fokus na izlečenju i zdravlju.

DA, NAMA SVAKAKO I TREBA DA BUDE FOKUS NA IZLEČENJU I ZDRAVLJU, ALI – VAN POZICIJE BOLESNIČKOG LEŽANJA!

I taj fokus se van bolesničkog ležanja očituje u preduzimanju koraka preko kojih ćemo (medicinske pretrage, itd.) pomoći organizmu. To je u nekoj banalnoj, netajnaškoj i neduhovnoj varijanti, u tajnaškoj i duhovnoj varijanti te mere se preduzimaju i na mentalnom ili duhovnom planu.

KAKO DA NAM FOKUS PRI BOLESNIČKOM LEŽANJU BUDE NA NEČEM LEPOM, POZITIVNOM, NA ZDRAVLJU, AKO SU BOLOVI TOLIKO JAKI (evo sada prilike da se u to uverimo sa gripom, na primer), DA NAM MRSE I OSLABLJUJU SAME MISLI, SAMU SPOSOBNOST MIŠLJENJA?!

Bolovi i bolest nam sami po sebi, dok smo opušteni u poziciji bolesničkog ležanja, usisavaju pažnju i Energiju.

To je prirodan tok, protiv njega se ne treba boriti.

Dokaz je, ako u ovome možemo posezati za nekakvim dokazima, dosta obimna psihoterapeutska praksa Dž. Raskina, u metodi „emocionalnog pročišćavanja“.

Da, direktno suočavanje sa teškim unutrašnjim dešavanjima odnosi se i na („psihičke“) emocije, uz bolove kao telesne emocije.

Do kojeg zaključka je on došao? Da mi ovim direktnim suočavanjem „oči u oči“ sa emocijama ili bolovima – te energije prerađujemo.

Efektivnost ovog načina bih i sam potvrdio na svom davnašnjem suočavanju sa fobijom smrti.

S tim što se sa sadašnjeg stanovišta može ukazati na eventualni novi smer promišljanja ove problematike, pri čemu temeljnost samog prirodnog mehanizma svakako da ostaje.

Možda ima smisla Lazarevljevo (S. N.) definisanje i viđenje bolesti kao – ENERGETSKOG DEFICITA.

Malo je teže taj koncept prihvatiti načelno za sve bolesti, ali, to ne smeta da ipak neke zaključke u vezi sa ovim izvodimo.

Kada usled energetske iscrpljenosti očigledno dođe do bolesti, kada, na primer, pogrešan ritam življenja dovede do čestog obrasca zapadnjačkih kardiovaskularnih oboljenja, veza nam je jasna.

Za ostale, posebno takozvane urođene bolesti, ta veza nam „ne pije vodu“, takođe i za bolesti koje nam jasno dolaze spolja (virusi, zaraze, itd.). Ima tu svakako dosta faktora u igri, Lazarevljev sa energetskim deficitom sigurno da pogađa bar deo problema. Treba imati u vidu da Lazarev za neka oboljenja (hronična, urođena, itd.) polazi od problema sa energetikom koji se kroz više inkarnacija prenose.

Meni se čini da su bolesti kao inicijalne kapisle kodirane u našem DNK, ili u tzv. sudbinskim dešavanjima, a koje bogovi-Paraziti mogu po potrebi aktivirati.

I REKAO BIH DA SU BOLESTI NJIHOVI VEĆI, VANREDNI ZAHVATI NAŠE ENERGIJE.

Naravno, to se možda izvodi i može se izvoditi na nama nepojmljive kosmički sofisticirane načine, u tehnološkom smislu oni jesu giganti za nas, zahvaljujući tome su nas i unakazili. U tome im ne možemo parirati, ali – mislim da se na duhovnom planu, NA NEILUZORNOM DUHOVNOM PLANU, otvara prostor da im pariramo i da ih nadjačamo. No, o tom – potom!

ŠTA MI U TIM SLUČAJEVIMA TREBA, ŠTA JE MUDRO DA RADIMO?

DA POPUNIMO ENERGETSKI DEFICIT KOJI JE NASTAO NJIHOVIM POJAČANIM ZAHVATOM.

NEĆEMO GA POPUNITI AKO SE OGLUŠUJEMO O SIGNALE ENERGETSKE ISCRPLJENOSTI, TE DELAMO „JUNAČKI“ I DALJE, KAO DA SE NIŠTA NE DEŠAVA, VEĆ – PRELASKOM NA POJAČANI „REŽIM“ BOLESNIČKOG LEŽANJA.

Naše suočavanje oči u oči sa bolovima, koji samo mogu biti fizički refleksi energetske dubioze (čovek pun Energije je pun snage i puca od zdravlja!), može da znači da mi tada fokusirano popunjavamo svoj energetski deficit.

Kao što je već naglašeno, van bolesničkog ležanja, u meri u kojoj imamo za Energije na raspolaganju, mi se možemo baviti vizijom svog izlečenja, odnosno, drugim ciljevima koje smo sebi postavili.

Kada nema bolova i bolesti, mogu nam kao unutrašnji problemi iskrsavati teške ili intenzivne emocije.

One takođe znače energetski „srk“ bogova-Parazita. Aktiviran u našim programima ili preko uticaja na naše misli, preko aktiviranja naših sećanja, pomisli na budućnost, itd.

KADA SU NAŠE MISLI U PITANJU, pri bolesničkom ležanju, IZGLEDA DA JE PRIČA DRUGAČIJA.

Van neravnoteže sa bolešću i bolovima, van nekih emocionalnih potresa, bolesničko ležanje može da znači prijatno opuštanje, sa kojim mogu da krenu razni „misaoni filmovi“, koloplet svakakvih, povezanih i nepovezanih misli, ne moraju čak ni biti prijatne, mogu se odnositi na neke aktuelne probleme.

PO PRINCIPU – DA EMOCIJAMA NE MOŽEMO UPRAVLJATI (one svakako dopiru iz nekih dubljih zona našeg bića, i tu mogu bogovi-Paraziti, za sada, dobrano da vršljaju), ALI MISLIMA MOŽEMO (načelno, jer i ovde postoji priča o „mukama sa ‘našim’ mislima koje nisu naše“, ta priča je na „4D portalu“)…

…TREBA DA SE UVEŽBAMO DA SE IZ TAKVIH PRISILNIH „MISAONIH FILMOVA“ ISKLJUČUJEMO, TE DA SE PRIKLJUČIMO NA „SVOJE“ „MISAONE FILMOVE“, KOJI BI SE SASTOJALI OD SEKVENCI VIZIJE NAŠIH POSTIGNUĆA KOJA SMO ZA SEBE DEFINISALI.

Jer su nam tok svesti sa svakakvim povezanim i nepovezanim mislima i asocijacijama, kao i sličnog tipa snovi, očigledno podmetnut program, za raspitanje naše pažnje i Energije. Te treba da nađemo način da sa tim podmetnutim u sebi izađemo na kraj.

I takav „film“  možemo pokušati da kreiramo logikom snova, no… to je druga tema…

P.S.

1) Naravno da je poželjno da bolesničko ležanje, kao najdublji vid opuštanja, praktikujemo stalno, nezavisno od zdravstvenog stanja. Onoliko koliko možemo i procenjujemo da nam je potrebno. I, naravno, u sklopu Ravnoteže, koja znači približnu proporcionalnost (približnu, u meri u kojoj nam je to uopšte u postojećim uslovima izvodljivo) angažovanja i opuštanja.

S obzirom na Entropiju i Hibernaciju – trebalo bi da ga, opuštanje ili bolesničko ležanje, imamo dovoljno u svom dnevnom ritmu. Velo često će nam, s obzirom na energetsko stanje, biti korisnije da jedan sat posvetimo bolesničkom ležanju, nego čitanju najboljih duhovnih ili nekih drugih ideja.

2) Ko ima nekakvo iskustvo sa ovom vrstom opuštanja, mogao je da uoči neke zanimljive zakonomernosti.

Na primer: da nas van ovog opuštanja neko pita kako se osećamo, odgovorili bismo – najnormalnije. Ako potom malo dublje zađemo u ovo opuštanje – mogu početi da izranjaju čak i uznemirujući signali: pojačana nervoza, neki grčevi, obično u nogama, uznemireno lupanje srca, možda i slabiiji bolovi ili žiganja u nekim delovima tela, itd.

Po inerciji pogrešnog zaključivanja post hoc propter egro hoc (posle toga, dakle – zbog toga), mi možemo zaključiti da je opuštanje uzrok. Naravno da opuštanje ovde ne može biti uzrok, ovo opuštanje može biti uzrok loših dešavanja samo ako preteramo sa njim, ako više od 50% dnevnog vremena njime ispunimo (izuzimajući bolesti u kojima je čovek faktički prikovan za krevet).

Ovim opuštanjem mi samo zalazimo u svoju unutrašnjost i u njoj se upoznajemo sa stanjem na unutrašnjem „terenu“. Sa fokusom na spoljašnjem, ukoliko još nisu jako narasli loši impulsi, mi njih nismo ni svesni. Postajemo ih svesni tek kada zađemo u malo dublju opuštenost.

Zato opuštanje u vidu bolesničkog ležanja i treba praktikovati svakodnevno. Pa će se dešavati da se sa mnogima od tih loših dešavanja, telesnih ili psiholoških, „razračunamo“ na unutrašnjem planu, te oni i ne grunu na spoljašnjem, ili ne grunu u jačoj varijanti.

Ili, suprotno, ako pri našem funkcionisanju osetimo neke simptome, može se desiti da silaskom u opuštanje oni nestanu.

Bilo o kakvim dešavanjima da se radi, ako imamo malo više introspektivne uvežbanosti – možemo pri praktikovanju bolesničkog ležanja, kao i bilo kojeg drugog vida nekog prirodnijeg opuštanja, da uočavamo zanimljiva dešavanja koja nam samo pokazuju da u ovome „ima nečeg“.