Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: duhovnost

1.

Imate li duhovnjaka (duhovnjake) ili metafizičara čiji ste poklonik ili sledbenik?

Kojem verujete.

Čije ideje smatrate ovaploćenjem Istine.

Čije savete sledite.

Čiju tzv. duhovnu praksu primenjujete.

Kojeg smatrate duhovnim uzorom.

2.

Tu je set složenih, ali i izuzetno bitnih za duhovnost/metafiziku pitanja.

Da malo „izbliza“ osmotrimo proces prenošenja i/ili usvajanja ideja?

Verovatno primećujete: to je opšte pitanje.

Ne posebno pitanje prenošenja i usvajanja ideja iz duhovnosti/metafizike.

Sa kojom oblašću se ovde povezujemo?

Naravno, sa OBRAZOVANJEM, tj. sa pedagogijom.

Jer je to oblast ili nauka koje se bave „trasferom“ ideja.

Možda niste ni stigli, zbog sveprožimajućih duhovnih stereotipa, da uočite duhovnu „naivnost do neba“?

Dovoljno je da je neko postigao visok duhovni nivo (a tek to je da se stavi „pod znak pitanja“!) i –  čim on „zine“ da priča svoje priče: imate proces DUHOVNOG PODUČAVANJA?

Kao da je za podučavanje, za prenošenje ideja – dovoljno da se raspričate o onome što znate?

Kao da vam nije potrebno poznavanje pedagoških ili pedagoško-psiholoških principa?

Načelno…

Da li pedagogija sadrži ispravne principe, dobre ideje, da li je „krcata“ ispravnim znanjima, da li je to poštovanja dostojna nauka?

Naravno da nije, naravno da to nije nijedna nauka na Zemlji! Zašto, kako…? Već smo delimično objašnjavali, da sada „ne skrećemo s puta“…

Dakle, ima i u pedagogiji/obrazovanju dobrih i ispravnih ideja, saznanja, istraživanja. Ima ih u manjem broju, ali – ima ih, i možemo se na one dobre osloniti u ovom promišljanju pitanja prenošenja znanja u okviru duhovnosti/metafizike.

3.

Uzmimo poznatu, tipičnu sitaciju…

Poznati, priznati duhovnjak, recimo – duhovnjak koji je postigao neki viši duhovni nivo…

Ko je bar u izvesnoj meri nekakav duhovni učitelj ili vođa.

Od savremenih, koji su mi, onako usput, poznati, da navedem: Muđija, Mohanđija, Sadgurua, D. Ajka (mada je on u nekoj drugoj „priči“, ali suštinski ovde spada), B. Liptona, S. N. Lazareva…

Takav duhovni učitelj je „u posedu“ nekih ideja, nekih tzv. istina.

O čoveku, o duhovnosti, o rastu svesti, o čovečanstvu, o kosmosu, možda o Biću i/ili Bogu, itd.

On želi da drugima prenese te ideje. Zašto?

Pretpostavljamo – zato, da bi drugi imali više ispravnog znanja, tačnije – DA BI IMALI VIŠE ZNANJA KOJE SE NJEMU (tom duhovnom autoritetu) ČINI ISPRAVNIM.

Da bi drugi shvatali sebe, druge ljude, život na Zemlji…

Da bi sledili njegove (Autoriteta) savete i napredovali u svesti, u duhu…

Da bi primenjivali tzv. duhovnu praksu, koja je njih same dovela do tog duhovnog nivoa.

I šta taj pretpostavljeni/zamišljeni duhovni učitelj/vođa radi?

IZLAŽE svoje ideje!

Manjem broju ljudi, ili svojih učenika.

Ili nekom širem skupu, ukoliko je već stekao veći duhovni „renome“ (npr. Muđi, Ajk, Lazarev).

4.

Da ovde zaobiđemo pitanje koje mora posebno da se razmotri.

Kakav je stav takvog učitelja/duhovnjaka prema znanju koje ima i koje izlaže?

„Kakav je stav“, makar implicitno, tj. koji makar indirektno uočavamo iz samih njegovih izlaganja?

Ne znam nijednog od njih koji se ne postavlja kao da ima znanje.

DA ZNA!

Da ima, uglavnom ili najvećim delom konačna znanja i konačna rešenja.

Ali, ostavimo po strani to, da vidimo kako ide proces prenošenja i/ili prijema ideja.

5.

Duhovni autoritet, dakle, izlaže svoje ideje.

„Uživo“.

A u naše doba to „uživo“ biva i preko internet-snimaka.

Suštinski… da li ima razlike između tog „uživo“ i njegovog pisanja, zapisano izloženih ideja?

Kada vi, u ovom drugom slučaju, kod kuće ČITATE njegove ideje.

Možda suštinski nema?

Neko vam iskazuje ili zapisuje svoje ideje.

Vi ih slušate ili čitate.

Zar suštinski proces izlaganja i prijema nije isti?

Zar čak ovaj drugi nema i neke prednosti?

Možete da prekinete kad hoćete, da nastavite kad hoćete, da se vratite na već pročitano…

E, ali zar nije tamo prednost „ŽIVO PRISUSTVO“ duhovnog autoriteta?

Kao „koncert uživo“?

Možda „AURA“ kojom zrači, ozračuje prisutne, možda ih njegov duh nadahnjuje, prožima?

Da li ZAISTA duhovni autoritet deluje svojim prisustvom? Da li verujete u to?

Možda da, možda ne! TO NIKO NE ZNA!

Možemo mi da umišljamo što poželimo, ili SVE ŠTO NAM SE SUGERIŠE.

Ili možemo da podlegnemo KOLEKTIVNOM PLACEBU.

Ne verujete?

Pa… manja je verovatnoća da verujete da neko snagom SVOG DUHA/SVESTI može da baci takoreći u kolektivni trans publiku. Kao kod Muđija – da svi u publici počnu skupa da se smeju ili da plaču (u narodu se kaže – „k’o lud na brašno“).

Još dodatno da sve to izazove neko čija je ta snaga duha „pod znakom pitanja“?

Zašto „pod znakom pitanja“? Pa – možemo li IOLE POUZDANIJE DA JE PROVERIMO?

Ili možda znate za načine pouzdanije provere?

6.

Da li um svakoga od nas isto funkcioniše?

Isto shvata ideje koje mu dolaze „spolja“?

Da li nakon određenog vremena svi imamo iste procese koji se dešavaju sa tim idejama?

7.

Da uzmemo najpre nivo SHVATANJA.

Duhovni autoritet izlaže svoje ideje.

Ako bismo nakon njegovog „satsanga“ ili izlaganja, predavanja, izdvojili nekoliko osoba…

Pa pažljivim individualnim ispitivanjem nastojali da uočimo: kako su shvaćene ideje koje su čuli…

Šta mislite, kakvi bi bili rezultati?

U ovom delu se možemo pozvati na rezultate i dobra znanja iz pedagogije, tj. iz pedagoške psihologije, iz njihovih istraživanja.

REZULTAZI BI BILI VRLO RAZNOLIKI.

Što su sadržaji apstraktniji – to je raspon raznolikosti shvatanja veći!

Uostalom, da li ovde i treba da se pozivamo na naučna istraživanja?

Zar ovo nisu „stvari“ koje iskustveno bar pretpostavljamo i bez tih istraživanja?

8.

KAKO BI DUHOVNI AUTORITET TO MOGAO DA UTVRDI?

Kada bi hteo.

Kada bi to smatrao bitnim: kakav je trenutni „odjek“ njegovog izlaganja.

INTENZIVNIM DIJALOGOM. U TOKU SAMOG IZLAGANJA.

Jer tek u tom slučaju on bi imao stalnu povratnu informaciju o realnom „ne-protoku ideja“.

Iole veštiji ili empatičniji nastavnik to zna i tako i radi.

Ne priča monološki-„autistično“ svoju priču, ne „tandrče“ „k’o pokvarena ploča“, već stalnim pitanjima nastoji da utvrdi kakav je prijem ideja kod slušalaca-učenika.

Veštijem nastavniku ni to nije potrebno, on po „facijalnoj ekspresiji“ i „sitnim“ reakcijama to uveliko primećuje.

U tom slučaju Autoritet bi se navikao da stalno „OSLUŠKUJE“ ljude kojima nešto izlaže.

Da li ste imali prilike da uočite kako, dok nešto govorite, to nema pravog odjeka kod sagovornika?

Da vas sluša iz pristojnosti. A kada nešto progovori, o onome što ste vi pričali – vi jasno osećate da vas nije razumeo najbolje?

Pretpostavljam da su svi imali takve situacije i da im je jasno o čemu se ovde radi.

Na koje činjenice se duhovni autoriteti u ovakvim slučajevima oslanjaju?

A) Došli su da ga slušaju ljudi koji su zaniteresovani za njegove ideje, tj. za duhovnost.

B) Radi se o velikim istinama/idejama koje su pristupačne svakome.

Zar mislite da su ove dve činjenice GARANCIJA da će ljudi zaista shvatati ono što čuju?

A i ako shvate, kako li je to shvaćeno?

9.

U ovom smislu postoji jedna RETKO ZANIMLJIVA SCENA iz drevnih podvaldžijskih duhovnih dela… Tj. u pitanju je „kontroverzno“ delo za koje je pitanje da li uopšte i spada u drevna dela. U podvaldžijska – nesporno.

Ali, prizanjem, scena je odlična! I vrlo realistična.

Isus/Imanuel („Knjiga o Imanuelu“) u jednoj situaciji se skoro bukvalno razbesneo na učenike.

Radi se (zaista nisam zaludan da tražim sam taj opis u tom delu, da bih ga citirao) o tome da je neko od učenika izrekao nešto čime je pokazao da neke Imauelove ideje nije dobro razumeo.

Onda se Imanuel razvikao, u smislu: „Bednici, kako vi mislite da drugima prenosite moje ideje koje niste ni razumeli?!“.

Zašto se Zvanični Isus u „Novom zavetu“ izražava često u tzv. parabolama, konkretnim pričama koje nose apstraktnije značenje?

Jasno je – da bi asptraktnije ideje približio i učenicima i ljudima koji žele da ga slede.

Da li mislite da se time problem rešava?

Svakako, delimično je to u redu, jeste donekle ovo način da se nekome neka ideja približi.

Međutim, da li je ovo onako „kompletan“ način kao što se, podrazumevano, misli u „Novom zavetu“? I šire, u svim slučajevima u kojima se duhovni autoritet oslanja na izlaganje kao način „transfera“ ideja?

Zar ne uočavamo da tu „nešto ne štima“?

(Uzgredno pitanje…

Isusove ideje su danas „boza“ i za srednjoškolce.

A on ih je „zaodevao“ u parabole, da bi ih približio tadašnjim ljudima/učenicima.

Koliko je normalno da se sa našim današnjim nivoom shvatanja, upravljamo po idejama koje su davane ljudima koji su ih tada jedva shvatali ili ih shvatali kao vrhunsku mudrost?)

10.

Dakle, to je bio nivo SHVATANJA.

A nivo USVAJANJA.

Da li razumete razliku?

Jedno je kad čujete neke ideje, pa ih shvatite ili ne.

Drugo je kad te ideje, naravno, uslov je da ste ih shvatili, prihvatate kao deo svojih nazora.

Prihvatate kao svoje „istine“. Usvajate.

Kako to da utvrdimo?

Proverimo onih nekoliko pretpostavljenih osoba sa izlaganja Autoriteta.

Proverimo ih nakon mesec dana, nakon godinu dana, 2-3 godine.

Napravimo jedan psihološko-spoznajni „snimak“.

Kakve rezultate očekujete?

Naravno, situcija je komplikovana.

Sadrži preplet mnoštva faktora.

Teško je apstrahovati čist „destilat“ ideja baš sa tog posmatranog izlaganja Autoriteta.

Ako „prizovemo“ u pomoć istražvanja iz pedagogije (rekoh – suštinski ovo je njen teren) – rezultati su poražavajući.

Usvajanje tuđih ideja je nezamislivo komplikovanije od onoga što zamišljamo.

Ili od naivne predstave koju o tome imamo.

A TA NAIVNA PREDSTAVA JE, ETO, I U TEMELJIMA SVIH DREVNIH DUHOVNIH DELA. U slučajevima u kojima se makar indirektno prikazuje prenošenje ideja nekog duhovnog učitelja učenicima ili zainteresovanima.

Već smo spomenuli Isusa i „Novi zavet“.

Zar to nije naivnost „do neba“?!

On izlaže načela svog učenja.

Učenici te ideje, tobože, upijaju „kao sunđeri“.

I SPOSOBNI SU DA IH NAKON NJEGOVE SMRTI DALJE PRENOSE KAO SVOJE (tj. kao usvojene).

Da i ne govorimo o tome da ih izvestan broj godina (možda i decenija) nakon njegove smrti VERNO beleže!

11.

Ali, to je bilo samo JEDNO izlaganje jednog Autoriteta?

Možda spadate u one koji ne slede JEDAN duhovni/metafizički autoritet?

Možda redom čitate/slušate ono što izaberete?

Pa birate ideje koje vam se dopadnu.

Kao pčela koja ide sa cveta na cvet, sakupljaći nektar.

(I ja sam tako mislio i koristio nekada tu metaforu.)

Dobro… A KOJIM PRAVCEM SE PRITOM KREĆETE?

Kako birate „cvetove“ na koje ćete „sleteti“?

Posebno je ovo pitanje značajno u naše doba, u doba interneta i tolikih jutjub-snimaka, tolikih pdf-knjiga…

Imate dostupnost svemu što od tih sadržaja poželite.

ALI PRITOM I GRATIS-DŽUNGLU!

Ići kroz džunglu kao pčela…?

Pre tu ide metafora-fraza: „IĆI K’O MUŠICA BEZ GLAVE“!

Pa čak i da napravite nekakav red u onome što ćete čitati ili pratiti…

Opet su to mora informacija.

Eno hrvatskog sajta na kojem su postavljeni neki moji tekstovi, „Val“…

„Kasiopejske transkripte“.

Recimo da se za njih opredelite, kao što se, očito, vlasnik sajta opredelio.

Tu se nižu hiljade strana!

I hajde da vi „kao pčela“ sakupljate „nektar“ ideja u toj šumi?

I možda vi pritom pređete „kilometre“ i „kilometre“…

Ili gigabajte tih sadržaja…

A šta ako tek tu i tamo naiđete na poneku ideju koja vam deluje prihvatljivo?

Ne suočavate li se onda sa pitanjem efektivnosti uloženog vremena i energije?

12.

„OBRNI-OKRENI“…! ZAR NE VIDIMO DA TU „NEŠTO NE ŠTIMA“?!

ODNOSNO, DA JE STVAR U NEČEM DRUGOM?!

U nečemu što je skoro pa daleko od svih ovih DOSADAŠNJIH PREDSTAVA o duhovnosti i o DUHOVNOM UČITELJSTVU?

Da li se to i vama čini?

Meni je MNOGO VIŠE od toga da mi se čini!

Meni su ove činjenice jasne, očigledne kao dan.

Kao što rekoh – možda zato što sam u poziciji da na ovom terenu povezujem i znanja, iskustva iz obrazovanja/pedagogije, i iz duhovnosti/metafizike.

A, valjda smo videli u naznakama – ovo je suštinski teren obrazovanja/pedagogije?

Zar, uostalom, i sam klišejski naziv duhovne „titule“ ne upućuje na tu činjnicu: „duhovni UČITELJ“?

13.

Prvi princip!

Možemo li mi bez tuđih ideja? (U smislu u kojem je ovde objašnjeno.)

Deluje kao očigledno da ne možemo?

Pa ne može svako od nas od trenutaka prve svesnosti da iznova lično dolazi do svih duhovnih ideja.

Dakle, normalno je da se upoznajemo sa tuđim idejama.

Ostavimo po strani pitanje „metodologije“ koju pritom koristimo („pčela sa cveta na cvet“, „mušica bez glave“, tumaranje kroz džunglu-internet, privrženost jednom autoru, itd.).

14.

Drugi princip.

Valjda smo već uočili… ili bar naznačili…?

Beskrajnu raznolikost svih nas.

Beskrajna složenost, povezana sa tim, naglašavana je i pokazivana ranije (ovde na blogu).

Šta presek ova dva svojstva znači?

Naše ideje su NAŠE!

Tuđe ideje su TUĐE!

Naizgled nesuvislo mudrovanje?

Uz prethodna dva svojstva – ne deluje li KAO NORMALNO JE DA NEMA (suštinskog) USVAJANJA TUĐIH IDEJA?

Da li vam ovaj princip normalnosti deluje normalno?

Možda teško, u moru svih stereotipa kojima smo i u okviru duhovnosti/metafizike zatrpani?

Pa šta ispada kao najnormalnije do sada kroz istoriju duhovnosti/metafizike?

Da neko ili neki imaju dobre ideje, ili ideje koje otkrivaju istinu ili Istinu.

Da nam oni prenose te ideje.

Da ih mi usvajamo.

Usvojivši ih – I MI BIVAMO ISPUNJENI ISTINOM?

ZAISTA?!

A JESTE LI, AKO SE „VLADATE“ PO OVOM PRINCIPU, UOČILI ŠTA VAM JE I KOLIKO BOLJE U LIČNOM FUNKCIONISANJU I UOPŠTE U ŽIVOTU SA SVIM TIM USVOJENIM „BLAGOM“?!

Ako ste uopšte i mogli da ga usvojite onako kako se to zamišlja?!

15.

Treći princip!

ZAR NE DELUJE KAO NORMALNIJE…?

Da ono, što nazivamo usvajanjem tuđih ideja…

Bude TEK SAMO PODUDARNOST naših nazora sa autorovim?

Ili: podudarnost nekih naših i nekih njegovih ideja?

Ili njegovo „buđenje“ naših ideja/nazora, „TIK“ do kojih smo i sami bili? U smislu u kojem slutimo neki stav/odgovor na neko pitanje koje nas muči, ali nam još nije najjasniji, ono što pročitamo („tuđe ideje“), tu jasnoću nam aktiviraju.

Da li vam ovo deluje kao normalno, kao „normalnija“ normalnost od one prethodne?

Ali – veštiji autori mogu na lepši, precizniji, potpuniji način, od nas, da iskažu te ideje?

To je druga stvar: ako mi prihvatamo NJEGOVE/NJIHOVE iskaze, formulacije tih ideja, NJIHOVA ŠIRA OBJAŠNJENJA.

Valjda je očigledno da je to „druga stvar“ u odnosu na usvajanje tuđih ideja?

16.

Četvrti princip!

Možda i najbitniji?

Ali, kako je nemoguć bez prethodnih, možda nije „zapelo“ da ga izdvajamo.

Sa čime se pojam duhovnosti/metafizike uglavnom povezuje?

Posebno kod onih koji i nisu nešto zainteresovani za njih.

Zar vam se ne čini: sa najvišim apstrakcijama, sa najneodređenijim temama i sadržajima?

Bivanje, Postojanje, tajne kosmosa (ne u fizičkom smislu), tajne čoveka, tajna istorija, duh, itd.

Zar vam se ne čini da se u retko kojim oblastima ili temama (izuzev filozofije, koja ima veze sa metafizikom) može maltene pričati sve i svašta, s vezom ili takoreći bez veze, a da to ispada kao kakva-takva mudrost?

„Spojiti se sa Bićem“, „steći kosmičku svest“, „Iluminati postavili Vučića“, „Vlada iz senke stvorila coronavirus“, „uskoro će nas čipovati preko vakcina“, itd, itd, itd.

A šta ako je sve to istina?

Može da bude istina.

Ali – KO MOŽE DA DOKAŽE DA JESTE ISTINA?!

Dakle, može i da ne bude istina!

Pa ako je tako, zar nije mudrije reći: možda je to istina, a možda su mahinacije i zamajavanja?

I ZAR NIJE MUDRIJE PRESTATI BAVITI SE TAKVIM „STVARIMA“?

ZAR NIJE MUDRIJE POZABAVITI SE SOBOM?!

SVOJIM KONKRETNIM PROBLEMIMA!?

PROBLEMIMA SVOG ŽIVOTA?!

ZAR NISTE/NISMO TEK TU NA SVOM TERENU?!

17.

PA ZAR TA PODVALA NIJE (sledeća) GLUPOST „DO NEBA“?!

Na svakom koraku vas guše i dave problemi i problemi!

Spotičete se o njih na svakom koraku!

ILI IH MOŽDA UOPŠTE NEMATE?!

MOŽDA STE U NIRVANI?!

TEK U TO NE MOGU DA POVERUJEM!

Upadate na svakom koraku u sluđujete procedure!

U mehanizme debilizatorskih sistema!

Koji su tu da bi vas/nas mleli kao pšenicu!

Stojite, na primer, pred bankom ili bilo kojom ustanovom  u 30-ak metara dugom redu, na suncu…

I pitate se, kao mali Vudi Alen, da li se svemir širi, kako se spojiti sa Bićem, kako uskočiti u „kosmičku svest“, da li će nas Iluminati čipovati, itd?

JE L’ VAM TO LIČI NA NORMALNO RAZMIŠLJANJE I NORMALNO INTERESOVANJE ZA DUHOVNOST/METAFIZIKU?!

JE L’ VAM DELUJE DA SU VAM PRITOM DUHOVNOST/METAFIZIKA OD BILO KAKVE POMOĆI?!

18.

Malo se udaljismo sa širim objašnjenjem…

Dakle, četvrti princip!

ZAR NIJE KORISNIJE DA NAM DOBRE IDEJE IZ DUHOVNOSTI/METAFIZIKE BUDU SAMO ALATI, ORIJENTIRI, POMOĆ –  KOJE TEK TREBA DA PRIMENIMO U SOPSTVENOJ ZAPITANOSTI I PROMIŠLJANJU NAŠE KONKRENE SITUACIJE?!

Ličnih: psihofizičkih problema, problema u funkcionisanju, problema odnosa prema drugima, problema raznih vidova Zlotvorskih iscrpljivanja, a preko konkretizovanih mehanizama sistema, itd, itd, itd.

Pa u pitanjima: kako se postaviti prema svemu tome, kako sa svim tim izaći na kraj, kako početi menjati postojeću poziciju na bolje, itd, itd, itd.

Šta vas, uz sve te često i nepodnošljive terete (moram pomalo vulgarno da se izrazim, izuzetno samo ovde) – „ZABOLE UVO“ za pitanja Postojanja, Univerzuma, Bića, Iluminata, „teorije zavera“, „kosmičke svesti“, itd?!


1.

Čuli ste za ovaj naziv?

U oblasti obrazovanja, u „doba korone“.

„Na daljinu“ ili „onlajn“.

2.

Klasična učionica?

Učenici sede u učionici, nastavnik im prenosi znanje.

Klasično duhovno prenošenje znanja ili mudrosti?

Slično, čak isto.

Tzv. duhovni učitelj priča priče skupu zainteresovanih.

Manjem ili većem skupu.

Eno vam Muđijevih tzv. satsanga.

Zar to nije isti obrazac ili paradigma?

3.

Neko ima znanje/mudrost.

On ih pričom prenosi drugima.

Drugi slušaju, slušajući usvajaju.

„Upijaju kao sunđeri“.

4.

„Nastava na daljinu“?

Da li se tu nešto menja?

Deluje „obećavajuće“?

Jer je vezano za novu tehnologiju.

Za one koji ne znaju – ISTI OBRAZAC!

„U dlaku“ isti!

Samo što se prenošenje znanja odvija „onlajn“.

Putem ovih savremenih tehnologija.

5.

A knjige, tekstovi, te ove savremene forme zapisanih ideja?

Pa… i oni spadaju „u isti koš“!

U isti obrazac prenošenja ideja.

Neko ima ideje.

Zapiše ih.

Neko drugi čita te ideje.

Pretpostavlja se: USVAJA IH.

6.

DA LI MISLITE DA JE TO NORMALNO?!

DA JE TO PRAVI NAČIN PODUČAVANJA?!

Jeste to način koji nam je poznat „od pamtiveka“.

Da li ta činjenica znači da je takav obrazac u redu?

„Od pamtiveka“, dakle – PROVERENO!

7.

Taj obrazac ćemo tek preispitati!

Ovako sam priču započeo da bih naglasio…

OVDE NEĆEMO IMATI TAJ OBRAZAC.

„Nećemo imati“ – ako mi pođe za rukom da ga u seriji tekstova realizujem.

Iskušenja i tumbanja su veći nego ikada.

Zato i ne garantujem.

A mislim da je koncept koji mi je pao na pamet – ODLIČAN.

8.

Onaj ko prenosi znanje…

Postavlja se, shvataju ga…

Kao nekoga KO IMA ZNANJE.

PROVERENO, NESPORNO ZNANJE!

Ključne reči/etikete nastavnika u školama:

„JA ZNAM!“.

ONAJ KO ZNA – NE PITA SE!

Tj. ne preispituje znanje.

ONAJ KO ZNA – NE SUMNJA!

JEDNOSTAVNO: ON IMA ZNANJE!

Em mu drago, jer MISLI da ima znanje!

Em mu drago, jer zna da ga drugi doživljavaju kao (pre)nosioca znanja.

Nije to sasvim netačno!

Ali tek daleko od toga da je sasvim tačno!

Videćemo već…!

9.

Ovaj pokušaj…

Metafizika/duhovnost  „na daljinu“…

Treba da proizilazi iz spoja…

Najboljeg što znam i probao sam…

Iz pedagogije…

Najboljeg što znam i probao sam…

Iz metafizike/duhovnosti…

I inače – došao sam do toga da je rešenje u ovom spoju.

No, „o tom – potom“.

10.

U skladu sa novom paradigmom…

U obrazovnaju…

Koje još nema u praksi…

I nove paradigme…

Metafizike/duhovnosti…

Koju sam tek naznačivao ovde na blogu…

Biće i ovaj serijal tekstova.

Odnosno, ako mi pođe za rukom…

A u KPZ-zoni ništa sa sigurnošću …

Ne sme da se najavljuje.

Možda ovo bude uopšte moj novi stil.

11.

SUŠTINA ĆE BITI U TOME…

DA DAJEM PREDLOGE…

ZA ZAPITANOST…

ZA PREISPITIVANJE…

ZA KONTEMPLATIVNOST.

12.

Iznosiću, naravno, i svoje stavove.

Ali nije suština u njima.

Nije suština u znanju…

U iskustvu…

Koje možda i imam.

SUŠTINA NOVE PARADIGME…

I U OBRAZOVANJU…

I U DUHOVNOSTI/METAFIZICI…

U VEŠTINI NAVOĐENJA NA ZAPITANOST.

Na OTKRIĆE sopstvenih stavova.

Na njihovo jasnije „profilisanje“.

Definisanje.

13.

U TOM SMISLU će ovo biti…

Duhovnost/metafizika: „nastava na daljinu“.


     Zabluda br. 1

     Ključni u duhovnosti su ispravan: idejni stav, nazor, koncept, teorija, znanje, itd.

     U stvari…!

     Nisu oni nebitni, ali…!

     Ključna je BRIGA O ENERGIJI, O ENERGETICI, O RAVNOTEŽI KAO BALANSU ENERGIJE!

     Bez njih: ispravan stav nazor, koncept, teorija, znanje, itd, POTPUNO SU NAM BEZVREDNI.

     „Mrtav kapital“!


Tako se taj Anti-Logos ne može jednostavno povući iz svijetova kreacije – on njih mora apsorbirati u sebe – on osjeća potrebu za uništavanjem kreacije – njemu je POTREBNA ta energija kao gorivo za njegovu beskonačnu samo-kontemplaciju.

To je Krajnji Cilj Bića sa vrha piramidalnog lanca ishrane.

1. Teška dešavanja, svuda.

Sveprožimajuće teška, i planetarna i individualna dešavanja.

Vanredna, vanrednih razmera, kakvih nikada u poznatoj nam istoriji nije bilo.

Ko ih vidi (sluti) – vidi (sluti).

Slepima videći ovde ne pomažu.

2. Postojeće duhovne/metafizičke teorije – ništa.

Kako da ih shvatimo, kako da se postavimo?

Ništa, nikakve pomoći od postojećih duhovnih/metafizičkih teorija i tumačenja.

Delimično: jer ovakve planetarne vanrednosti nikada nije ni bilo.

Delimično: jer su i sve one, dosadašnje, distorzirano nastajale.

3. Onostrane objave – ništa.

A tek kako smo se izveštili, oni mi koji to jesmo, da ne verujemo NI SLOVCA onostranim tzv. objavama!

Tek tu su neviđene mogućnosti za manipulacije.

4. I jedne i druge – konfuzija.

Da su i jedne i druge, ili samo jedne, zaista na tragu istine – svaka bi bar delimično bila kamenčić u mozaiku-široj slici.

Umesto toga – svaka tera svojim pravcem, ako pokušamo da ih posložimo: dobijamo sliku Haosa.

5. Dešavanja iza Scene, uticaji na Scenu – ništa.

Sve to nam je velika enigma.

I jasno nam je, ako smo uopšte dozreli za neku elementarnu mudrost, da su nam ta dešavanja apsolutno, za sada, nedokučiva.

I zato što smo mentalno obogaljeni.

I zato što se svakako odlično pazi da pregusta, gvozdena Zavesa ostane sasvim neprozirna.

Te nam ispada kao mudrije – da se tim pravcima odgonetanja i ne zamaramo.

6. Šira slika – ništa.

Dakle, šira slika nam je nedostupna.

Možda je u toku neko podizanje vibracija i planete i nas samih, pa se stoga i pakleno osećamo.

Možda su u toku enormni pritisci Zlotvora i/ili nekih, od njih još jačih bića i sila, koji nastoje da sasvim slome ljude.

Možda je u toku nešto treće, nešto deseto, pedeseto…

7. Odgonetajmo svoje funkcionisanje.

Ono što možemo, nekako, je da se bavimo odgonetanjem svog funkcionisanja.

Odgonetanjem uslova na koje smo osuđeni.

Te da uklapamo jedno i drugo, da bismo imali bazu za svoja oslobodilačka nastojanja.

Nemoguće teško, i zbog naše mentalne obogaljenosti, i zbog nemoguće teških uslova, ali – drugog puta nema!

Ima dobrih indicija da mi imamo u sebi kodirane neopisivo veće moći od sadašnjih nemoći kojima smo okovani.

Eto razloga i inspiracije da budemo ludo istrajni!

8. Nadamo se raščišćavanju, razjašnjenju.

A nadamo se nekom raspletu, nekim razjašnjenjima, tj. da nam postojeće enigme postanu dostupne spoznaji.

Nekom izlasku na „čistu poljanu“, na kojoj nam postaje jasnije šta nam se ovo dešava(lo).

A time i jasnije kako da se prema svemu tome postavimo.


Molim autora da pokusa usvojiti par zamjerki na sajt.
Ovaj sajt bi trebalo napraviti da je proces prijavljivanja puno laksi, recimo samo dades mail i ime i gotovo, da su komentari odmah vidljivi, da dok prelistavas teme odnosno naslove, da su komentari uvijek ispod kronoloskim redom tj.da netrebas kliknuti na neku temu pa da onda vidis komentare. Komentari odnosno razmjena znanja definitivno brze dovode do uvida i ubrzavaju proces ucenja. Nekoliko ljudi sam zamolio da ucestvuju u raspravi ali svi su rekli da je sajt nepregledan i proces prijavljivanja tezak.

Mario, razumem dobronamernost saveta, međutim, evo kako stvar stoji…

1. Za proširivanje domena se plaća. U jednoj varijanti i ne toliko mnogo, ali – stvar je u cilju i u prinicipima. Prvo: ovaj blog i pisanje na njemu, kao što sam već objašnjavao, smatram beskorisnim. Odavno me ta beskorisnost koči u pisanju, nadam se da ću sada napokon uspeti da više ne pišem. Dodatno što se ovo pisanje i inače teško uklapa u moju dnevnu distribuciju Energije.

2. Dakle, s mukom sam uspevao da ispišem i ovo što je do sada napisano, cilj mi je bio da drugima stavljam na raspolaganje svoje ideje i iskustva. Pa još za to i da plaćam – neka je i simbolično, principijelno nije u redu (posebno ako se poveže sa prvom stavkom).

3. Hvala onima koji su formatom bloga omogućili da se i ovo dosadašnje objavi, od mene je i ovo previše…

4. Beskorisno… Do neke faze bilo je korisno prezentovanje metafizičkih ideja, teorija, metodologija, kritička preispitivanja tradicije (drevnih duhovnih dela), bavljenje time „odakle smo?“, „kuda idemo?“, itd. Te sporenja u vezi sa svim tim, razmena mišljenja, itd. VEĆ NEKO VREME TAKVO BAVLJENJE JE – BESKORISNO, ČAK BESMISLENO.

5. Kao što postaje glupo, tj. besmisleno da se u svemu tome i dalje bavimo nekim pukim teorijskim „nadigravanjima“ ili prezentacijama. Pročitate neki dobar i zanimljiv tekst, konstatujete da tu ima dobrih ideja. I – ŠTA SA TIM?! OD KAKVE VAM JE TO REALNE POMOĆI?! BUKVALNO – NI OD KAKVE! Samo ćete se opterećivati masama informacija. Nikakve koristi – sve dok ne počnete bar ponešto od toga da primenjujete ili da isprobavate. E, TEK ONDA I DALJE BAVLJENJE LITERATUROM DOBIJA SMISAO. I ne ispada kao uzaludno trošenje vremena i Energije.

6. Dolazimo do Marksove prekretnice: „Filozofi (u našem slučaju – metafizičari, duhovnjaci) su svet različito tumačili, stvar je u tome da se on promeni“. „Svet“ – najpre naš lični svet. Što znači: dolazi doba imperativa na primeni metodologije kojom ćemo sebe, uslove u kojima smo da menjamo.

7. Praksa kao imperativ!

8. Dakle, blog ili ovakvo neko virtuelno mesto NADALJE bi bili smisleni kada bi bili centar za razmenu mišljenja i iskustava u vezi sa ličnim duhovno-praktičnim radom.


(Tekst koji je stojao „u ostavi“, ne sećam se zašto, ostao po strani (neobjavljen). Pošto se nadam da će mi najzad poći za rukom da više (ovde) ne pišem, da ga postavim, pošto mi je to sada ionako svejedno…)

1.

Igrom slučaja živim na dva mesta, ili u dva mesta, u jednom – kuća, u drugom stanujem i radim.

Te imam nešto širu paletu komšija.

Svakakvih…

A tu su, podrazumevano, i rođaci…

2.

Starija gospođa, kada dođe, zasedne, bez nekoliko sati ne izlazi.

Nekoliko sati napregnutog pričanja! (Ja bih pao već posle pola sata!)

Viče dok priča, a priča zbrda-zdola, povezano i nepovezano.

Tek da priča, da ima utisak povezanosti sa sagovornicima.

Srećom, ni u jednom od slučajeva nisam dužan da sedim sa njom i sa drugima koji dolaze.

Imam u porodici one koji su joj interferentni, pa se tako međusobno i privlače.

Ali nisam, naravno, sasvim izuzet od njihovih (takvih ljudi oko sebe) „krpeljskih“ aspiracija.

3.

Bračni par, stariji ljudi…

Čim te vide da izlaziš ili  si stigao odnekud:

– Gde si bio? Kuda ideš?

4.

Sledeći komšija… već se odselio, tako da se malo lakše diše.

Isto: viče kao da se dovikuje s brda na brdo.

Nastupa sveznalački, sve najbolje zna, u sve se razume.

Pa povrh svega: stalno ponavlja iste priče.

Ako mi vidi otvorenu garažu – ponavlja svoj besmisleni savet kako je trebalo da postavim neku gredu.

Ako me vidi kraj šupe za drva – prazne savete o tome kako bi bilo dobro da dozidam šupu.

Ako krećem na posao: „A, ideš malo da odmoriš“.

5.

Rođaka, takođe viče, ubedljivo glasnija od svih u okruženju, vratne žile joj iskaču dok govori.

Ona, takođe – sve najbolje zna.

Uopšte, to su pravi METAFIZIČKI FENOMENI:

a) što ljudi imaju toliku jaku potrebu da pričaju tek da im jezik landara, tek da ne ćute;

b) što pritom viču, iako je sagovornik pred njima; znam da je to radi ubedljivosti, svi mi kada nešto sugestivnije objašnjavamo govorimo glasnije, ali – ovo nadvikivanje sa samim sobom „prelazi i daru i meru“.

6.

Komšija koji ne davi dugo, ali takođe viče, dodatno: ne ustručava se da zalazi u lična, maltene intimna pitanja…

7.

Da ne nabrajam dalje…

Sumnjam da niko baš ništa od ove „fenomenologije“ iz mog okruženja ne prepoznaje u svom okruženju.

Ako baš ništa od ovoga, sigurno je da ima druge tipove iskrivljenja u međusobnoj komunikaciji.

8.

Već sam naznačio dešavanja u kolektivu, „vezano“ za aktuelni štrajk.

Tu imate OČEKIVANJA drugih kako treba po njihovom mišljenju da se ponašate.

Naravno, nije to jedini slučaj očekivanja i zahteva u vezi sa vašim stavovima, mišljenjem, ponašanjem.

8.

Šta sam hteo sa svim ovim?

9.

Kad se bavimo METAFIZIČKIM ILI DUHOVNIM temama, mi imamo „po difoltu“ u vidu neke spacijalne teme, neke specijalne oblasti života, neke SPECIJALNOSTI koje su van živog životnog okruženja u kojem smo.

To ima svoj ekstrem u pasioniranim bavljenjima tzv. vanzemaljcima i NLO-ima.

Naravno, imaju i takve teme svoje mesto u našim životima.

ALI…!

10.

JEDNA OD DISTORZIJA u shvatanju duhovnosti/metafizike sastoji se u tome što su živa životna dešavanja, KAO NAIZGLED BANALNA I NEDOSTOJNA, IZGNANA IZ DOMENA OZBILJNIJIH BAVLJENJA DUHOVNOŠĆU/METAFIZIKOM.

To se najbolje vidi po savetima „mudrih“ istočnjačkih tzv. prosvetljenih.

Oni vam serviraju priče o Biću, o „kosmičkoj svesti“, o nirvani…

Pomislili biste da oni žive u nekom paralelnom univerzumu bez, na primer, nabrojanih komšijskih fenomena.

Bez okruženosti komšijskim intrigama.

Bez plaćanja struje, kanalizacije, smeća, računa raznih…

Bez svakodnevnih BANALNIH ATAKA ljudi iz okruženja.

Ako žive u šumi ili u manatiru, oni to zaista i nemaju.

ALI, kao što sam ranije naglašavao: TO NISU REALNI, VEĆ APSTRAKTNI ŽIVOTNI USLOVI.

Uslovi u kojima se ne odvija normalan ljudski život.

11.

Kao…

Prođete kroz komšijski, rođački ili porodični koridor sa nekim od prikazanih distorzija i energetskih ataka u komunikaciji.

Dođete do svoje sobe, ako je imate posebnu, pa izvedete jednu meditaciju ili „Pozdrav suncu“.

Pa pomislite kako su to obični, dosadni ljudi koji su daleko do metafizike i od duhovnosti.

Pa se latite Muđija, Ošoa, Štajnera, Gurđijeva ili nekoga ko vam je duhovni „favorit“ ili, da opet citiram Caneta: „duhovni ćale“…

Pa pročitate nešto njihovo o ljubavi, o Bogu, o reinkarnaciji, itd.

12.

Naravno, u redu je to, usmeriti pažnju i ka ovakvim temama…

Ali, ne uz slepilo „kod očiju“.

Ne vise te uzvišene metafizičike ili duhovne teme negde u vazduhu.

Tj. da, vise u prikazima predstavnika postojeće-propadajuće duhovne paradigme.

REALNO: ne vise!

SAM TAJ KORIODOR KROZ KOJI SMO PROŠLI, U KOJEM SE SVAKODNEVNO KREĆEMO – OVAPLOĆENJE JE ŽIVE DUHOVNOSTI ILI METAFIZIKE.

Zašto su ti ljudi oko nas tako i toliko „iskrivljeni“ u svom ponašanju, u rezonovanju, u komunikaciji?

ZBOG NADIFIZIČKIH (metafizičkih, duhovnih) RAZLOGA!

Zašto deluju na nas, pokušavaju da deluju na nas onako kako deluju?

OPET I OPET – ZBOG NADFIZIČKIH RAZLOGA.

Nisu oni deo nekog tamo banalnog sveta koji nema veze sa metafizikom, duhovnošću.

I MI U NJIMA ILI KROZ NJIH ČITAMO NADFIZIČKE UTICAJE NA NAS SAME, TAKOĐE ČITAMO I TIP NADFIZIČKIH UTICAJA NA LJUDE UOPŠTE.

13.

U konačnici neminovno, sledom kauzalnih poteza, dolazimo do slike o (metafizičkom) Karantinu-Paklu-Zatvoru u kojem živimo!

14.

A pošli smo od „banalnih“ komšija, rođaka, članova porodice koji su u komunikaciji i u odnosu prema nama – kao krpelji…


Suštine ili opšte ideje, tumačenja, koncepti, razmišljanja…

Spominjao sam ranije veštinu centripetalnog usmerenja naših misli. Koje znači usredsređenost na izabranu temu, nedozvoljavanje rasipanja misli kroz bujanje asocijacija i digresija.

Usredsređenost na temu nije nebitna, ali – nije u njoj suština.

SUŠTINA JE U SUŠTINAMA.

U usmerenosti ka opštem i suštinskom.

NA TAJ NAČIN mi održavamo centripetalnu snagu misli, ne dozvoljavamo da nas asocijacije, detalji, marginalije odvlače u rasipanje pažnje i misaone energije.

Hiperprodukcija ideja, kao pošast našeg doba.

Kao i u inflaciji: čega je u produkciji previše – pada mu vrednost.

Ova hiperprodukcija ideja (govor, pisanje, ideje bilo kojeg tipa, npr. za kreiranje novih proizvoda, itd.) znači civilizacijsko udaljavanje od SUŠTINA.

Udaljavanje od smisla, od ishodišta.

Kako stoji stvar na tlu metafizike ili duhovnosti?

Svakako je tu načelno bilo najviše napora ka suštinama.

Ali opet i tu uz gubljenja u konceptualnim zamršenostima i detaljima, što je deo nefunkcionalnog repertoara ili balasta stare-propadajuće duhovne paradigme.

I uz najviše distorzija, uzduž i popreko. Kao da su metafizičari/duhovnjaci bili na dobrom putu suština, ali ih uragani distorzija oduvavali podaleko od tog puta.

Načelno: onaj ko čita tekstove ili dela iz metafizike/duhovnosti – upoznaje se sa opštostima.

One treba da mu budu orijentiri.

Ciljevi.

Kroz te opštosti on sagledava svoj konkretni život i detalje ili konkretne probleme koje ima.

Odnosno, svoj konkretni život, pojedinačnosti iz svog konkretnog života usmerava ka tim opštostima.

Da ponovimo ranije dato poređenje: iz Platonovog Sveta ideja, kao sveta opštosti, ili iz Štajnerovog Duhovnog sveta – i silaze ideje u ovaj naš svet.

I one se u ovom svetu granaju u mnoštva posebnih i pojedinačnih ideja i tvorevina.

Što znači da uvežbavanje fokusa ka opštostima nije tek neka metafizička/duhovna igrarija.

Već PITANJE USMERAVANJE FOKUSA KA VIŠIM (RAZVIJENIJIM) SVETOVIMA (DIMENZIJAMA).

Odnosno, pitanje oblasti ili puta ka razvojno-oslobodilačkim ključevima.

Paradigma udaljavanja od suština je i dijagnoza za „bolest-na-smrt“ (S. Kjerkegor) postojećih-propadajućih nauka:

a) nepovratna gubljenja u grananjima često i nesuvislih disciplina i oblasti, gubljenja u detaljima i u hiperprodukciji „spoznaja“;

b) potpuno atrofiranje centripetalne sile svake nauke, tj. sile fokusa na suštinama, za svaku u njenom domenu bavljenja;

c) zaglibljenost „u svom dvorištu“, u svojoj naučnoj oblasti, bez izdizanja na viši plato suština van svoje nauke, na plato suština koje čine sav naš ovozemaljski život.


1.

Bodlerova pesma „Albatros“ „obrađuje“ se u srednjoj školi.

Zaobilazimo nastavna tumačenja pesme: zamajavalačka jeza.

A u stvari, svaka bolja pesma, svako bolje umetničko delo,

ima svoju metafiziku ili metafizička ishodišta i tumačenja.

Drugačije rečeno: sve što imamo na Zemlji – takođe ima:

svoja metafizičke, nadfizičke uzroke, izvore, navođenja.

Ali zbog jakih sila Haosa, Distorzije i antirazvojnosti:

i oni koji su se trudili da dopru do metafizičkioh uzroka –

bivali su opako ometani ili podvrgavani distorzijama.

Te su mnogi, osobito umetnici i filozofi, bili nadomak –

ozbiljnijih metafizičkih odgonetanja zemaljske realnosti,

 ali – nažalost, samo nadomak, i tek u nekim slutnjama.

Ako mi, sa malo većom rezistentnošću na sile distorzije,

produžimo dobre smerove ili linije koje su oni začeli –

dobijamo potpunije i prihvatljivije metafizičke slike.

2.

Najpre uzgredni osvrt na književni pravac simbolizam,

kojem pripada „Albatros“, a opet – sa nadifizčkog nivoa.

Po nazorima simbolista: ovaj svet, objekti i dešavanja –

predstavljaju mrežu simbola, „kao kroz šumu ide čovek –

kroz simbole“. A simbol, kao stilska figura: predstavlja –

apstraktna značenja koja nam otkrivaju konkretnosti.

Metafizički razvijeno ovo objašnjenje je povezivo

sa onim što smo govorili o višim, duhovnim svetovima –

kao apstraktnima u odnosu na ovaj naš fizički svet.

I tako da mi u „konstelacijama“ ovog sveta odgonetamo

uticaje i nešto od „repertoara“ viših ili duhovnih svetova.

3.

Albatros, ptica širokih krila, veličanstven dok leti.

Kada sleti na tle ili na palubu – nespretan i smešan,

dok hoda, gega se, jer mu duga krila smetaju u hodu.

Dodatno u pesmi: „dokoni mornari“ ga maltretiraju.

Treba u pesmi uočiti suštinski simbolički momenat:

velika krila, koja albatrosu omogućuju veličanstvenost,

dok leti – istovremno ga čine neuglednim dok hoda.

„Tom kralju azura i pesnik je sličan“, veli Bodler.

I pesnik je veličanstven dok stvara, „na krilima mašte“.

Dok je u svom svetu ili u svetu poetskih uzvišenosti.

Ta ista moć ili veličanstvenost – čine ga „trapavim“,

nesnalažljivim dok funkcioniše u „običnom“ životu.

Poznata je kvalifikacija: da su umetnici „malo čudni“.

4.

Da malo metafizički nadogradimo ideje iz „Albatrosa“.

Budan, svestan, čovek nešto razvijenije svesti, duhovan,

povišenih vibracija svesti – svejedno kako „označen“…

Takođe: veličanstven, moćan, sa zavidnom uzvišenošću –

dok je van mase i funkcionisanja u „običnom“ životu,

dakle, dok može fokusom da bude na sadržajima i temama

primerenim svom stanju i vibracijama svesti i/ili duha,

dok pronicljivo sagledava ustrojstvo postojećeg sveta,

zalazeći u pozadinu izvan iluzija od kojih je satkan,

ili dok se bavi vizijama novog sveta kojem teži.

Ta ista veličanstvenost i moć kamen su mu oko vrata,

„džinovska krila koja smetaju da kroči“, kao albatrosu,

dok kao eksploatisani zarobljenik nevoljno funkcioniše

u svetu na koji je osuđen, u takozvanom običnom životu.

Tada je i preosetljiv, kao što je rečeno ovde u komentaru –

hipersenzibilan, ili, kao što reče jedna duhovnjakinja:

čovek Budan i ravijenije svesti, izložen delanju u masi,

isto je što i osetljivi instrument u koji lupamo čekićem.

Cilj je: da takav nađe načine da svoju veličanstvenost,

i svoju izvan ovog sveta faktičku moć – vešto proširi

na svoje funkcionisanje u masi i u tzv. običnom životu.


1. Besmisleni snovi

Ilustracija br. 1

Valjda (jer je jasno da se ne sećam detalja) sam preuzeo brigu o nečijim ovcama, dok je on odsutan, pa sam, kao (a ovo “kao” dođe kao znak kada se ne sećamo najjasnije ili najpreciznije nekih dešavanja), na to malo zaboravio, pa krenem da ih nahranim. Dođem do ovaca, nešto od hrane im dam, ali – setim se da one vole najviše travu. Pa hajde sa nekom kesom da krenem da im naberem travu (u kesi, a ima dvadesetak ovaca!); krenem u potragu za travom, jer je, valjda, nestašica trave. I onda su tu neka, što Dositej kaže – putešestvija “da te Bog sačuva”…! Idem kroz šumu, na putu parkiran kamion, a zna se da su šumski putevi uski, samo imaju trake u jednom smeru. Pošto je kamion na putu, počnem da se penjem, da bih prešao preko njega (kao da nisam mogao da ga zaobiđem, jer u šumi svaki put možete da zaobiđete, nema tamo betonskih i žičanih ograda, kao na granici sa Evropskom unijom). Radnici otvaraju daske koje su na krovu prikolice (obično kamionske prikolice imaju cerade, a ovo ispalo sa daskama), ja upadam u neke gomile tkanina u prikolici, ispada da taj kamion odvozi polovnu robu iz nekog preduzeća u stečaju (naravno, gde će takvi kamioni da stoje, nego u šumi!).

Nekako se ispetljam iz svega toga, krenem dalje, sa onom kesom u rukama (a valjda je u njoj bilo malo trave koju sam čupnuo tu i tamo). Onda se daljih dešavanja sećam sasvim slabo… Kao, dospeo sam do mesta sa kojeg shvatim da ću lakše doći do svoje kuće ako pređem reku.

Pokušavam da nađem prelaz preko reke, naiđu neki starac i njegova unuka, koji traže prostor za igru, itd.

Očekivano je da snovi bića (ljudi) koja žive u svetu “suštinskog Besmisla” (Ž. P. Sartr) budu besmisleni.

Ljudi svet u kojem žive smatraju smislenim, pa tako i snove, koji su u tom smislu deo tog smislenog sveta, jer ih oni kao subjekti tog sveta sanjaju.

Ili im ljudi tumačenjem pronalaze smisao, ili smatraju da on postoji, ali im je nedokučiv.

Tačno je da nam nešto može delovati kao haotično i besmisleno, ali da ipak krije neki smisao koji nam je nedokučiv. To je moguće sa izvornim elementima i postavkama čoveka, Zemlje i zemaljskog sveta.

Sve ono čega se u i na čoveku dotakla Zlotvorska “ruka”, pretvoreno je u haos i besmisao.

Zlotvori čoveka sluđuju (činili su to kroz istoriju i čine i dalje) dok je na javi (mahinacije, podvale, ometanja…). Na javi, dok je čovekov um aktivan i dok je uključena kakva-takva racionalna kontrola.

Šta tek reći za snove, kada su um i racionalna kontrola isključeni?!

Zašto bi nam to Zlotvori činili sa snovima? Ne znamo, možemo samo da slutimo.

Čovek je na javi svakodnevno, iz minuta u minut, navođen na hiperprodukciju informacija: beskrajni razgovori i govori, mase i mase štampanih medija, savremeni vidovi komunikacije (televizija, radio, internet…).

Hiperprodukcija informacija TEK ZNAČI sluđivanje ljudi! Ali znači i neuhvatljivo rasipanje pažnje ljudi. I RASIPANJE ENERGIJE! Te, i kada pojedinci imaju neke uzvišenije ciljeve, živeći u kolektivitetima sa hiperprodukcijom informacija – od ostvarivanja tih ciljeva su kolektivnom hiperpprodukcijom informacija kao jakim talasima odvlačeni.

Besmisleni snovi bi se mogli posmatrati kao deo tog frontalnog Zlotvorskog poduhvata sa navođenjem, maltene (a možda i bukvalno) sa prisiljavanjem ljudi na hiperprodukciju informacija.

Što iz spoljašnje perspektive ovog sveta i ne deluje toliko strašno, čak može u nekim domenima da se posmatra kao dobro i poželjno gomilanje znanja. Ali što je iz perspektive kolektivnog nesvesnog svakako ogromni teret koji svi na neke načine, nesvesno, osećamo.

Dodatno što se možda preko snova odvija i neka vrsta suptilnog programiranja (tek kao pretpostavka).

Možda su ovo prethodno bile samo pretpostavke, ali postoji činjenica koja je verovatno mnogima očigledna: radi se o čudnom paradoksu koji traje možda desetak godina.

Umesto da ujutru, nakon spavanja, kao najdubljeg vida opuštanja uma i tela, čovek ustane tako odmoran i energizovan, da bi trebalo da mu se čini da bi mogao da poleti – čovek se budi sav izmoren i izmožden. Kao energetski isceđen.

Šta bi bilo rešenje? (Jer smo već konstatovali da je u redu da se pozabavimo problemom, ali da nam je rešenje bitnije, tj. promišljanjem problema se i bavimo zato da bismo našli rešenja, makar neka privremena.)

Već je bilo reči o metodi našeg isključivanja iz (naših) parazitskih misli, što znači i iz (naših) besmislenih raz-govora.

Opravdana je pretpostavka da postoji interakcija između ljudske hiperprodukcije informacija na javi i hiperprodukcije informacija u snovima.

Sasecanjem hiperodukcije informacija na javi i njeno svođenje na produkciju optimalne količine informacija – svakako bismo ostvarili poželjan uticaj (koji nam je u datom trenutku kao bezbedan moguć) i na naše snove.

2. Simbolički snovi

Ilustracija br. 2

Mlatim nečim, mač ili motka (detalji su izbledeli) po nekakvim velikim teškim zavesama, iza kojih je neko, kao neko stvorenje nezemaljsko, neljudsko. Uporno mlatim po tim zavesama, da bih ih rasklonio, na trenutak kao da se ukaže taj lik, nejasan, strašan, ali ne kao superioran, već kao da se  i on u očajanju bori. A ono što nam, nama s ove strane zavese radi je – kroz zavese „ubrizgava“ dim prema nama, kao sa onom spravom kojom se pčele dimom omamljuju (ne znam da li se i danas ta sprava koristi), kako bi pčelar mogao da priđe i uzme im med, tj. da mogu da budu bezopasne dok bilo šta radi oko košnice. Onda, ljudi ovamo, s ove strane zavese, ne sećam se da li sam i sam bio u takvom stanju – su kao deformisani, postupkom kojim su u srednjem veku deformisali decu, držeći ih u buradima, da ne odrastaju normalno, već izobličeno, pa ih koristili u cirkusima. U tome što radim pokazujem neku upornost koja prosto dosađuje i onome ili onima koji su iza tih zavesa… A sve vodi uklanjanju tih zavesa… Itd.

Ilustracija br. 3

(Neki davni san, jedva ga se sećam, ali već i to što ga se sećam govori nešto o simboličkim snovima – njih duže zapamtimo.)

U staroj kući (u mom dvorištu) neka jeziva dešavanja, kroz prozor se pomaljaju neki sotonski likovi, kao da neka elektriziranja probljeskuju kroz prozore.

Na desetak koraka sam od svega toga. Da se udaljim – ne mogu, nešto me drži “prikovanim” za to mesto, a, opet, bojim se da uđem tamo, jer je sve jezivo kao u filmovima strave i užasa.

Onda… ili shvatim, ili mi se kao javi neki viši savet: suština i jeste u tome da uskočim u tu zonu, ma koliko mi strašno delovala. Ono što treba nakon savlađivanja te prepreke u sebi da uradim je već lakše.

Udahnem kao kada treba da se zaroni i uskočim u tu kuću. Sledi nešto kao borba, ali skoro komično, kao nekakvo mlaćenje slame, kao da su se sile tame pretvorile u neka sluzava i gadna bića, a ono potom nisu ni bića, već nekakve biljke koje je trebalo samo počupati i protresti.

Kada se sve to završilo, okrenem se: iza mojih leđa stoje gospodske, kao kraljevske kočije, sa pozlaćenim delovima i sedištima optočenim crvenom čojom. Sa nekim izuzetno prijatnim osećajem sedam u njih, itd.

Ne bih da tumačim ova dva sna, pretpostavljam da to nije ni potrebno.

ZA SIMBOLIČKE SNOVE NAM JE MALTENE NA PRVI POGLED JASNO DA SE RADI O – SIMBOLIČKIM SNOVIMA.

Za njihovo tumačenje nam nisu potrebni ni neka posebna veština, ni neka velika intelektualna naprezanja. Dakle, ni za prepoznavanje, ni za shvatanje.

Simbolički snovi se svakome verovatno izuzetno retko ili ređe javljaju.

Oni su možda proboji informacija iz nekih viših, razvojnih ili dobronamernih sfera postojanja. Proboji koji možda promaknu Karantinskim zidovima i ogradama. Mada je mala verovatnoća za tako što, pre će biti da je naš Karantin hermetičkog kvaliteta.

Možda su ovi snovi sporadična i retka aktiviranja izvornih informacija koje nosimo u nekim delovima svog bića. Možda, ne znamo.

Ako je bilo i ima pojedinaca koji su često sanjali (u naše energetski napregnuto vreme ne bi začudilo ako takvih pojava i pojedinaca sa njima i nema) simboličke, čak proročke snove – onda bi to mogao biti znak proboja nekih posebnih moći kod takvih pojedinaca. Probojima koji su se kroz istoriju ispoljavali u vidu tzv. natprirodnih ili parapsiholoških moći (ili ekstrasenzorne percepcije). (Što su samo atavizmi naših izvornih moći, dakle – sasvim prirodnih i psiholoških.)

Lepa je to priča sa simboličkim snovima i lepše je sanjati njih nego haotične snove. ALI – KAKVA, KOJA REALNA KORIST OD TOGA?!

Da nam se ukaže na ono što i sami vidimo i znamo ili što možemo uz određena naprezanja i sami, bez “pomoći” takvih snova (ili onih koji ih upućuju), da shvatimo?

TEŠKO DA MOŽEMO NAĆI SIMBOLIČKE SNOVE KOJI SU NAM OD PRAVE DUHOVNE ILI RAZVOJNE KORISTI.

U tom smislu da oni nekoga pokrenu na rast svesti i da mu daju usmerenja u vezi sa tim.

A snovi koji su “običnim” ljudima pomagali da izbegnu neke nesreće?

Naravno da su u redu takva upozorenja. Pitanje je odnosa između životnog programa te osobe i takvog upozorenja datog kroz snove. TEŠKO DA MOŽE ČOVEK, UZ POMOĆ TAKVIH SNOVA, DA MENJA ZADATI ŽIVOTNI PROGRAM. (Uticaj na životne tokove (programe) je teška, nezahvalna i komplikovana priča koju ovde pokušavamo da razvijamo…)

Ruski “hakeri snova” su razvijali metodologiju za zalaženje u snove i za vršenje uticaja na tokove sanjanja, a kako bi na taj način uticali na životne tokove. Već činjenica da se toliko toga dramatičnog, opasnog i tragičnog izdešavalo sa nekima od njih (posebno sa osnivačima) pokazuje da se radi o terenu na koji ne treba da zalazimo.

OVLADAJMO MI, ZA POČETAK, SVOJIM MISLIMA I SVOJIM MISAONIM PROCESIMA NA JAVI, dovoljno jake i dovoljno naše, razvojne misli imaće snagu da spoznajno zalaze i u procese spavanja i sanjanja, pa tek onda, kada zađemo u te tajne – možemo da znamo šta i kako dalje da  radimo (u vezi sa snovima).