Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: duhovno Buđenje

1.

Sve što čujete vrlo često tumačite u okviru svoje hipnotiziranosti, uvjetovanosti i programiranosti? Shvatite da možda imate pogrešna mišljenja i da ta mišljenja utječu na vaš život i od njega stvaraju takvu zbrku da zbog njih ostajete spavati. Mišljenja o ljubavi, o slobodi, o sreći i tako dalje…

2. I tačno, i dobro rečeno! I tek bi bilo produktivno i zahvalno dalje razvijati teze iz ovih konstatacija.

3.

Na isti način smo i mi okruženi s radošću, srećom i ljubavlju. Većina ljudi o tome nema pojma.

4. E, ovde se De Melo… voleo bih da mogu da budem vulgaran, jer bih se rečitije izrazio, ali mi se ne da! Krene sa odličnim, OBEĆAVAJUĆIM konstatcijama, a onda se… saplete.

5. Čujte, radost, sreća i ljubav su TAKO JAKI MAGNETI, U SMISLU MOTIVATORA I VREDNOSTI, DA JEDINO ŠAŠAV NE BI NJIMA TEŽIO, da oni jedino autističnome ne bi doprli do svesti, da stvar uistinu stoji ovako kako se De Melu pričinjava.

6.

Razlog: isprani su im mozgovi. Razlog: hipnotizirani su; spavaju.

7. JESU ljudima i isprani mozgovi, tačno je da su hipnotisani, da „spavaju“… ALI DEBELO JE PITANJE – ZA KOJU TO REALNOST?!

8.

Obratite se! Prihvatite novi duh. Prihvatite novi način gledanja na stvari! Jer “kraljevstvo je među vama!” Rijetki su koji to shvaćaju ozbiljno.

9. MA KAKO DA NE! KAO DA JE MOJA METAFIZIČKA ROBIJAŠKA POZICIJA USLOVLJENA, OMOGUĆENA TIME ŠTO „SPAVAM“, A NE OBJEKTIVNIM KPZ-USLOVIMA!

10. Danas sam morao da završavam krečenje u stanu (u kojem stanujem), u kojem je na 38 pakao, sutra idem zaobilaznim džombastim putevima, jer se glavni rekonstruiše, do mesta u kojem mi živi majka koja se jedva kreće, tamo „malo more“ poslova, pa stotine procedura u koje sam bez svoje volje upleten…! Jedan „biser“: morao sam da prihvatim funkciju upravnika stambene zajednice, jer su ostali (imamo samo četiri stana) penzioneri koji se jedva kreću, a odmah u startu jedan stanar tužio sve nas ostale, ITD, ITD, ITD.

11. I SADA – U OVOM KRALJEVSTVU U KOJEM SAM, KRIV SAM ŠTO NISAM BUDAN ZA RADOST, SREĆU I LJUBAV?! Čujte, pa ova duhovnost je… neću da kažem idiotizam, ali svakako jeste cinizam, nesvesni cinizam, s obzirom na pravo stanje stvari, ZA KOJE SE ZAISTA TREBA PROBUDITI!

12.

Radije ćete zadržati one stvari za koje, zato što ste hipnotizirani, mislite da su vam tako dragocjene, tako važne, tako važne za vaš život i opstanak.

13. Ovo je u redu – NAČELNO. Ljudi zaista jesu „zalepljeni“ za nazore koje imaju, tačno je da postoji strah da se već formirani nazori pretresaju, a već sa njihovim „revidiranjima“ nikako i ne ide, retki smeju da se u to upuštaju.

14.

Ima zanimljivih studija o ispiranju mozga. Pokazalo se da ispiranje mozga počinje kada prihvatite neko mišljenje koje nije vaše, koje je tuđe. Smiješno je da ćete biti spremni umrijeti za to. Zar to nije čudno? Prvi test za provjeru ispranosti mozga je kada su uvjerenja napadnuta. Zabezeknut ćete se i reagirat ćete emocionalno. To je prilično dobar znak, nije nepogrešiv, ali je prilično dobar znak da vam je mozak ispran.

15. Hm, tu i tamo, da i ovo prihvatimo kao načelno, o „ispiranju mozga“: čovek ima jedan niz stavova, nametne mu se drugi (niz). Ali je to daleko od uprošćenosti kojom nam taj proces naznačuje gospodin De Melo. PITANJE JE DA LI I IMA JASNO DEFINISANE NAZORE ONAJ KOME SE TEK TAKO PODMETNU, NAMETNU TUĐI NAZORI.

16. PRE ĆE TU BITI DUBINSKO PITANJE POREMEĆENOG ILI SLABOG REZONOVANJA, kao što sam ranije navodio – mentalne obogaljenosti čoveka, nego podložnosti tuđim uticajima, mazohističkom prepuštanju. Pa valjda je jasno da tuđe mišljenje kojim se nekome „ispira mozak“ mora da ima svoju LOGIKU I UBEDLJIVOST, da bi bilo prihvaćeno. I mora postojati SLABA MOĆ KRITIČKOG MIŠLJENJA kod onoga ko se podvrgava „ispiranju mozga“. Pa ne ide to tek tako – DA NEKO PRIHVATI MIŠLJENJE KOJE NIJE NJEGOVO!

17. Pa zar neće baš tada reagovati emocionalno?! Pa zar se neće BAŠ TADA pobuniti?! Kako to: pobuni se i emocionalno reaguje kada mu dirnete u stavove koji su mu nametnuti,  A NIJE SE BUNIO I EMOCIONALNO REAGOVAO KADA SU MU TI STAVOVI IMPUTIRANI NA MESTO NJEGOVIH ROĐENIH STAVOVA?! Izvinjavam se Autoritetu, ali – ne pije vodu ovakvo objašnjenje!

18.

 Spremni ste umrijeti za neko mišljenje koje nikada nije bilo vaše. Teroristi i takozvani sveci prihvate neko mišljenje, cijelog ga progutaju i onda su spremni umrijeti za njega. Nije lako slušati, posebno ako na neko mišljenje reagirate emocionalno. Čak i ako ne reagirate emocionalno, nije lako slušati, jer slušate u stanju programiranosti, uvjetovanosti, hipnotiziranosti.

19. Dobro rečeno i uočeno, ali, kao i u onom prvom slučaju – tek bi trebalo „zasukati rukave“ i zaći u dubinske mehanizme…

20.

Svi mi imamo svoje stavove, zar ne? I slušamo s tim stavovima. “Henry, kako si se promijenio! Bio si tako visok, a sada si puno niži. Bio si tako dobro građen, a sada si tako mršav. Imao si tako svijetlu kosu, a sada ti je tako tamna. Što se dogodilo s tobom, Henry?” Henry kaže: “Nisam ja Henry, ja sam John.” “O, i ime si promijenio?!”

21. Vrlo zanimljiva anegdota, primetio bih usput nešto drugo: gospodin De Melo vrlo često poseže za događajima ili pričama, anegdotama kao ilustracijama. Koji su vrlo zanimljivi. Ali – vrlo često bez prave direktne povezanosti sa fenomenom čijem objašnjenju ilustracija služi.

22.

Mogućnost da se probudite razmjerna je količini istine koju možete prihvatiti bez bježanja od nje. Koliko toga ste spremni prihvatiti? Koliko toga što držite vrijednim ste spremni izgubiti, a da ne bježite? Koliko ste spremni razmišljati o nečemu što ne poznajete?

Prava reakcija je strah. Ali ne bojimo se nepoznatog. Ne možete se bojati onoga što ne poznajete, nitko se ne boji nepoznatoga. Ono čega se zaista bojite je gubitak onoga što vam je poznato. To je ono čega se bojite.

23. Opet – načelno nije sve to pogrešno, ali… stvari su dosta složenije… Opet dolazimo do pitanja mentalnog aparata koji treba da prihvati istinu.

24. Neko mi nudi određenu veliku istinu. Ja bežim? A ŠTA AKO JE TA ISTINA REFLEKS SLOŽENOSTI MIŠLJENJA KOJOJ JA NISAM DORASTAO? Ponudite nekome ko nije ni išao u školu (ne mislim da škola opamećuje ljude, naprotiv, ali – ipak unekoliko sadržaji sa kojima se tamo upoznajemo malo nam razgibavaju mišljenje) istine koje daje Hegel. A ovaj „beži“ od tih istina?! Da li beži ili nema „čime“ da ih prihvati?

25.

Primjerima sam pokazao da je sve ono što činimo obojano sebičnošću. To nije lako čuti, ali razmislite sada malo o tome, uđimo malo dublje u stvar.

26. Opet – sve je ovo „kompliciranije“!

27. Na jednoj strani: postoji doza i zona zdrave brige o sebi i o svojim „interesima“, a koji znače i BRIGU O SVOJOJ ENERGIJI, o svojim ograničenim energetskim resursima. Ja sam krečio SAMO SVOJ STAN. A što ne bih krenuo da nesebično krečim svima stanove u zgradi? Jasno je da ima situacija u kojima je egoizam baš očigledan, ali i situacija u kojima se tek KONTEKSTUALNOM ANALIZOM može zaključiti o čemu se radi, PA NI TADA TAKO DA TO BUDE CRNO-BELI ZAKLJUČAK.

28. Na drugoj strani: ako se probudimo, uistinu PROBUDIMO za KPZ-realnost, onda vidimo da ovaj svet čine ljudi koji su, da upotrebim termine koji mi nisu baš lagodni, OPS i one koji su OPD. Jednostavno, kao takva polarizovana bića se ovde inkarniramo. I ne možemo se svi trpati u isti koš: „Primjerima sam pokazao da je sve ono što činimo obojano sebičnošću“. Za OPS-ovce je LEGITIMNO da budu sebični, jer im je takvo biće. Samo što ih društveni zakoni ograničavaju da se u tome ne zanesu, mada i „zanošenja“ ima na pretek.

29.

Želite li se probuditi? Želite li biti sretni? Želite li biti slobodni? Evo što tražite: odbacite svoja kriva uvjerenja. Prozrite ljude. Ako možete prozreti sebe, moći ćete prozreti bilo koga.

30. I te kako sam spreman da odbacim svoja „kriva uvjerenja“ i da „prozirem“ ljude! I nastojao sam u tim smerovima takoreći otkad znam za sebe, u okvirima svojih skromnih kapaciteta za ovakav poduhvat, ali mi se jasno kao dan pokazivalo I DOKAZIVALO: BISTRINA U MIŠLJENJU I U PERCEPCIJI KOJA SE NA OVAJ NAČIN SVAKAKO POSTIŽE – NI ZA NANOMETAR NAS NE PRIBLIŽAVA SLOBODI I SREĆI.

31. SLOBODA I SREĆA SU U NEKOJ DRUGOJ DIMENZIJI, tj. refleksi nekih drugih nastojanja i postignuća!

32.

Ha! Ovo niste očekivali! Prosvjetljenje! Prosvjetljenje! Probudite se. Kada budete spremni zamijeniti svoje iluzije za stvarnost, kada budete spremni zamijeniti svoje snove za činjenice, sve ćete pronaći. Tada život konačno dobije smisao. Život postaje lijep.

33. Jedna u nizu duhovnih bajki! Probudim se za metafizički zemaljski Karantin-Pakao-Zatvor i: život mi dobije smsao, život mi postaje lep. To može da se desi onome koga smeste u „ludari“!

34.

Dođe me čovjek nešto pitati. Što mislite, što me je pitao? Pitao me je: “Jeste li vi prosvijetljeni?” Što mislite što sam mu odgovorio? Zar je to važno!?

35. Dobro odricanje tobožnjih predvodničkih uloga takozvanih prosvetljenih.

36.

Kad bih bio prosvijetljen i kad bi me slušali zato što sam prosvijetljen, bili biste u gadnom sosu. Želite da vam mozak ispire netko tko je prosvijetljen? Kako bih to ja mogao znati?

Znate, bilo tko vam može ispirati mozak. Kakve to veze ima ako je netko prosvijetljen, ili ne? Ali gledajte, želimo se osloniti na nekoga, zar ne? Želimo se osloniti na nekoga za koga mislimo da je uspio. To nam daje nadu, zar ne? Čemu se nadate? Zar to nije samo jedan oblik želje?

37. U redu, suštinski ispada tako: samoproglašeni prosvetljeni zaista „ispiraju mozak“ masama (posebno baš u njegovoj Indiji). Ali, opet je sve to… dosadno ponavljam, ali jeste tako: mnogo složenije.

38. Ideja o prosvetljenosti je ideja o duhovnoj naprednosti. ŠTA JE LOŠE U TOME ŠTO LJUDI ŽELE TAKVO NAPREDOVANJE?

39. Razumljiva je i njihova spremnost da se u ovome podvrgnu autoritetu: pa kako možemo da napredujemo u nekoj veštini – ako ne da sledimo uputstva i primere majstora?!

40. I u redu je da se pritom ljudi ne usuđuju da podvrgavaju kritičkom preispitivanju „mudrosti“ takvih samoproglašenih prosvetljenih. Logično je da svako pomisli: „A ko sam ja da bolje to znam ili vidim od njega?“.

41. A tačno je da slepo povođenje za takvim, I SVIM DRUGIM SLIČNIM, autoritetima, ispada kao „ispiranje mozga“: tu se zaista dešava da čovek prihvata tuše stavove kao svoje, iako su ti stavovi možda i nerazumni.

42. ALI, DA LI SU LJUDI ZA TO KRIVI?! Oni se u ovo upuštaju sa najboljim namerama. A ispada da se podvrgavaju programiranju, „ispiranju mozga“.

43. PA I ZA NAJVEĆI BROJ (da ne kažem baš za sve) OVAKVIH (i u mnogim drugim oblastima) AUTORITETA NE MOŽE SE REĆI DA PROGRAMIRAJU DRUGE „CILJANO“, TJ. SA NEKIM SVESNO POSTAVLJENIM LOŠIM NAMERAMA. NAPROTIV! Svi oni, tj. „velika većina“ – misle da su zaista dosezali visoke duhovne nivoe, i iskreno su nastojali da iskustvo dosezanja tih postignuća podele sa drugima.

44. NEMA TU NIČEG LOŠEG NI NA JEDNOJ, NI NA DRUGOJ STRANI! A IPAK SVE ISPADA TRAGIČNO ŽALOSNO I DEGRADIRAJUĆE.

45. PA KO JE, ONDA, KRIV?! PA ZA TE KRIVCE SE TREBA PROBUDITI! U pitanju je metafizičko ustrojstvo Karantina-Pakla-Zatvora, i u pitanju su oni kojima je DOZVOLJENO da do ovakvih bedastoća degradiraju ljude. Pa se onda u svim tim mrežama programa i isprogramiranosti dešava da se i iskrene želje da se napreduje, da se drugima pomogne da napreduju – IZVRGNU U PROCEDURE „ISPIRANJA MOZGA“ I DUBLJEG ZAPADANJA U KPZ-ILUZIJE.

46.

Nadate se nečemu boljemu od onoga što sada imate, zar ne? Inače se ne biste ničemu nadali. Međutim, zaboravljate da već posjedujete to čemu se nadate, samo što toga niste svjesni. Zašto se ne usredotočite na sada, radije nego da se nadate boljim vremenima u budućnosti? Zašto ne biste razumjeli sadašnjost, radije nego da je zaboravite, i nadate se budućnosti? Nije li budućnost samo još jedna zamka?

47. A što se ne bih nadao nečem boljem?! Šta je tu loše?! ŠTO NE BIH TEŽIO NEČEM BOLJEM?! Ne u tom smislu da sedim, čekam i nadam se, već – da aktivno težim, da iznalazim načine za aktivne i efektivne težnje.

48. I kako može budućnost da bude zamka, i da čovek odbaci svoje težnje, KAD JE ČOVEK BIĆE INTENCIONALNOSTI, biće težnji, biće postavljanja i postizanja ciljeva?!

49. „Međutim, zaboravljate da već posjedujete to čemu se nadate, samo što toga niste svjesni.“ A KAKO JE GOSPODIN DE MELO MOGAO DA ZNA ČEMU SE JA NADAM, TJ. ČEMU TEŽIM?! Tj. čemu se nada i/ili teži svaki čovek u moru raznolikosti životnih uslova i u moru ljudskih raznolikosti.

50. Da već posedujem ono čemu se nadam, čemu težim, samo toga nisam svestan? Ako jasno kao dan i naučno dokazivo vidim aspekte svog metafizičkog zarobljeništva – da se po ovom receptu „probudim“ za slobodu mogu samo uz uranjanje u ILUZIJU Slobode.

51. Muke su potrebne da se otresete iluzije da već jeste slobodni, da se probudite za svoje KPZ-zarobljeništvo, a gospodin De Melo nas tera da se vratimo svojim iluzijama! Hvala, ne bih tim retrogradnim putem!

 

Tekst sa:

https://2012-transformacijasvijesti.com/metafizika/nase-iluzije-o-sebi-i-drugima


1.

Bodlerova pesma „Albatros“ „obrađuje“ se u srednjoj školi.

Zaobilazimo nastavna tumačenja pesme: zamajavalačka jeza.

A u stvari, svaka bolja pesma, svako bolje umetničko delo,

ima svoju metafiziku ili metafizička ishodišta i tumačenja.

Drugačije rečeno: sve što imamo na Zemlji – takođe ima:

svoja metafizičke, nadfizičke uzroke, izvore, navođenja.

Ali zbog jakih sila Haosa, Distorzije i antirazvojnosti:

i oni koji su se trudili da dopru do metafizičkioh uzroka –

bivali su opako ometani ili podvrgavani distorzijama.

Te su mnogi, osobito umetnici i filozofi, bili nadomak –

ozbiljnijih metafizičkih odgonetanja zemaljske realnosti,

 ali – nažalost, samo nadomak, i tek u nekim slutnjama.

Ako mi, sa malo većom rezistentnošću na sile distorzije,

produžimo dobre smerove ili linije koje su oni začeli –

dobijamo potpunije i prihvatljivije metafizičke slike.

2.

Najpre uzgredni osvrt na književni pravac simbolizam,

kojem pripada „Albatros“, a opet – sa nadifizčkog nivoa.

Po nazorima simbolista: ovaj svet, objekti i dešavanja –

predstavljaju mrežu simbola, „kao kroz šumu ide čovek –

kroz simbole“. A simbol, kao stilska figura: predstavlja –

apstraktna značenja koja nam otkrivaju konkretnosti.

Metafizički razvijeno ovo objašnjenje je povezivo

sa onim što smo govorili o višim, duhovnim svetovima –

kao apstraktnima u odnosu na ovaj naš fizički svet.

I tako da mi u „konstelacijama“ ovog sveta odgonetamo

uticaje i nešto od „repertoara“ viših ili duhovnih svetova.

3.

Albatros, ptica širokih krila, veličanstven dok leti.

Kada sleti na tle ili na palubu – nespretan i smešan,

dok hoda, gega se, jer mu duga krila smetaju u hodu.

Dodatno u pesmi: „dokoni mornari“ ga maltretiraju.

Treba u pesmi uočiti suštinski simbolički momenat:

velika krila, koja albatrosu omogućuju veličanstvenost,

dok leti – istovremno ga čine neuglednim dok hoda.

„Tom kralju azura i pesnik je sličan“, veli Bodler.

I pesnik je veličanstven dok stvara, „na krilima mašte“.

Dok je u svom svetu ili u svetu poetskih uzvišenosti.

Ta ista moć ili veličanstvenost – čine ga „trapavim“,

nesnalažljivim dok funkcioniše u „običnom“ životu.

Poznata je kvalifikacija: da su umetnici „malo čudni“.

4.

Da malo metafizički nadogradimo ideje iz „Albatrosa“.

Budan, svestan, čovek nešto razvijenije svesti, duhovan,

povišenih vibracija svesti – svejedno kako „označen“…

Takođe: veličanstven, moćan, sa zavidnom uzvišenošću –

dok je van mase i funkcionisanja u „običnom“ životu,

dakle, dok može fokusom da bude na sadržajima i temama

primerenim svom stanju i vibracijama svesti i/ili duha,

dok pronicljivo sagledava ustrojstvo postojećeg sveta,

zalazeći u pozadinu izvan iluzija od kojih je satkan,

ili dok se bavi vizijama novog sveta kojem teži.

Ta ista veličanstvenost i moć kamen su mu oko vrata,

„džinovska krila koja smetaju da kroči“, kao albatrosu,

dok kao eksploatisani zarobljenik nevoljno funkcioniše

u svetu na koji je osuđen, u takozvanom običnom životu.

Tada je i preosetljiv, kao što je rečeno ovde u komentaru –

hipersenzibilan, ili, kao što reče jedna duhovnjakinja:

čovek Budan i ravijenije svesti, izložen delanju u masi,

isto je što i osetljivi instrument u koji lupamo čekićem.

Cilj je: da takav nađe načine da svoju veličanstvenost,

i svoju izvan ovog sveta faktičku moć – vešto proširi

na svoje funkcionisanje u masi i u tzv. običnom životu.


Ko je Budan – Budan je i zemaljski metafizički Pakao i Zatvor (Karantin manje-više) vidi i oseća na svojoj koži.

Ko nije Budan – nije Budan, on ništa od te surove „paralelne realnosti“ ne vidi i ne oseća.

Naravno, ima i takav razna psihološka i životna „treskanja“, ali mu ne pada na pamet da ih povezuje sa nekakvim planetarnim Paklom ili Zatvorom (koje i ne registruje), već – sa normalnim ustrojstvom ljudi i života na Zemlji. Tako je oduvek bilo, tako će biti, tako je „Bog rekao“ da bude…

U oba slučaja, i za Budne i za ne-Budne, pitanje je koliko ima smisla „podnositi im izveštaje“ o zemaljskom metafizičkom Karantinu-Paklu-Zatvoru, opisivati ga, analizirati, raskrinkavati, itd.

Ovima drugim to su puke fantazmagorije, koje, eto, nekima padaju na pamet, kao što ljudima i inače padaju na pamet svakakve teze i teorije. Pričati takvima o zemaljskom KPZ-ustrojstvu i o moćnim bićima koja su instalirala ovakav poredak – isto je što i gluvima pričati priče ili slepima (od rođenja) opisivati boje.

Budni već vide zemaljski metafizički KPZ, osećaju ga na svojoj koži, te im nešto i nije zapelo da im drugi opisuju i tumače ono što već vide i osećaju, osim ako žele da dobiju malo jasniju i produbljeniju, osvešćeniju sliku.

Opisi prave zemaljske realnosti ne bude sami po sebi živo viđenje i dubinsko doživljavanje te realnosti.

Kao što svest u zonu viđenja KPZ-realnosti ne uvodi ni primena nekakve metodologije. Druge su tu neke enigmatske „igre“ u pitanju.

Ovde nam odlično dolazi primer sa „Kursom o čudima“ (valjda je iz devedesetih godina prošlog veka).

“Kurs o čudima” jeste načelno dobro zamišljen. U njemu nisu data u duhovnim/metafizičkim delima skoro uobičajena apstraktna objašnjenja, uz upućivanje na neke od metoda koje treba praktikovati, a i za te metode se obično kaže da se ne mogu „dočarati“ opisima, već treba imati „učitelja“ koji zainteresovane obučava u primeni.

Naprotiv, u „Kursu o čudima“ za svaki dan u toku jedne godine data je po jedna lekcija (dakle, ukupno 365 lekcija), u vidu teme kojom se treba u toku dana baviti, a obično i uz šira objašnjenja teme i postupaka.

Zamišljeno je da nas te lekcije planski, postupno vode kroz proces Buđenja za Iluziju (u njemu se ne kaže: za KPZ-Iluziju, „Kurs o čudima“ ne zna za Karantin-Pakao-Zatvor, dakle, eto jednog od ispita na kojem on „pada“).

Ili, kao što se u knjizi kaže: “…Knjiga je podeljena u dva odeljka. Prvi se bavi uklanjanjem načina na koji se sada vidi, a drugi sticanjem istinske percepcije (opažanja)”.

Što je takođe odlično zapažanje (dakle, još jedna pohvala na račun “Kursa”): polazi se od toga da ljudi imaju iskrivljenu (distorziranu) percepciju, a logično je da iz iskrivljene percepcije “niče” iskrivljeno rezonovanje. U našem slučaju (kao što rekosmo: “Kurs”, nažalost, ne poznaje Karantin-Pakao-Zatvor, tačnije, i ono što je pakleno na Zemlji – vezuje samo za iskrivljenu percepciju): iskrivljenom percepcijom ne vidi se i ne oseća zemaljski KPZ, na takvoj percepciji “izrasta” rezonovanje – život na Zemlji je najnormalniji mogući, ima u njemu i lepog u ružnog, stvar je u tome zašta čovek vezuje svoju pažnju, to zašta veže pažnju dobija (što kažu tajnaši – privlači) u svom životu, itd.

Drugi dobar momenat, ili dobra namera “Kursa” je u tome što smatra da čovek, vođen njegovim lekcijama, može otkloniti (“ispraviti”) iskrivljenu percepciju, te steći ispravno viđenje i doživljavanje postojećeg sveta, a time i – ispravno rezonovanje o tom istom svetu.

Teme mnogih lekcija (kao i dodatna objašnjenja uz definisane dnevne teme) jesu zaista zanimljive same po sebi, npr:

9. lekcija : „Ništa ne vidim onakvim kakvo je sada“.

10. lekcija: „Moje misli ne znače ništa“.

11. lekcija: „Moje beznačajne misli pokazuju mi beznačajan svet“.

12.lekcija: „Beznačajni svet rađa strah“; itd.

Međutim, ceo duhovni rad po “Kursu” se zasniva na radu uma koji se temama lekcija pokreće.

Naš um jeste prilično moćan, čak i ovako osakaćen, može dosta toga da inicira ili pokrene, ali, u slučaju otklanjanja „katarakte“ zbog koje ljudi imaju iskrivljenu ili nepotpunu percepciju realnosti – radi se o dubinskim procesima kojih se sadašnji domeni našeg uma ne domašaju.

Ako baš nekome ne znači lična potvrda nekoliko davnašnjih takvih pokušaja, a ono svedočenje o iskustvu sa vežbanjima ovih lekcija svakako da može biti prihvatljivo.

Percepcija, recimo pojednostavljeno – doživljavanje ovog sveta i onoga što se nama i drugima u njemu dešava, proizilazi ili zasniva se na celokupnosti naše svesti, proizilazi iz nekakve baze našeg ovozemaljskog bića.

Um i rezonovanje su deo toga, ne istovetnost sa celokupnošću svesti.

Um može da prati (registruje) procese u svesti, može da ih tumači, da se pita nad njima, u nastojanju da ih shvati, da nađe najbolje načine da se u odnosu na njih postavi(mo), ali – rad uma nije isto što i celokupnost funkcionisanja naše svesti.

Na primer: mi nekome sasvim jasno i očigledno dokazujemo neku istinu. Da je (samo) um odlučujući faktor – čim imate jasan i ubedljiv dokazni postupak, treba da imate i lako prihvatanje istine. Međutim, znamo kako se u „igru“ često ubacuju razni, kažemo – iracionalni faktori, a to su te šire dubinske baze ispod površine uma, te neko ni najubedljiviju i dokazanu istinu ne prihvata kao istinu.

Dakle, čitanjem opisa drugačije percepcije realnosti (koja znači viđenje Karantina-Pakla-Zatvora), primenom nekakve metodologije (u pokazanom slučaju iz „Kursa o čudima), odlukama uma – proces promene percepcije realnosti se ne pokreće.

To je dubinski proces u našem ovozemaljskom biću koji se pokreće kod onih kod kojih se pokreće – na načine, sa povodima, sa tokovima: koji nam za sada nisu jasni.

I on sigurno ima veze sa nekakvim preinkarnacijskim postignućima ili potencijalima. Oni koji su se inkarnirali sa takvim postignućima i potencijalima, jednostavno, od određenog trenutka više ne mogu da “trpe” duboku nesvesnost i zaronjenost svesti u Iluziju, sve dublje poniranje svesti u KPZ-Iluziju.

Kao da u njihovom slučaju duša odluči: bolje je da se osoba probudi za pravu zemaljsku realnost, i da potom svesno trpi i pati, nego da bez dubokog trpljenja i patnje, čak uživajući i radujući se, tone sve dublje u “živo blato” KPZ-Iluzije, gubeći se u njemu nepovratno.

Neprobuđenost znači stabilnost i snagu u postojećem svetu. Zasnivaju se na iluzijama, ali – jesu stabilnost i snaga!

Uostalom, već su ovde navođeni neki od razloga zašto je tako. Između ostalog: za ne-Budne ovaj svet je svet smisla i svakovrsnih vrednosti. Viđenje smisla i vrednosti – motiviše na angažovanje, ta motivacija podiže energetiku, eto stabilnosti, itd.

Kod Budnih je sve suprotno.

Dakle, i ko bi svesno zalazio u bolnu i neizvesnu avanturu Buđenja za KPZ-realnost?! Uz sumornu perspektivu koja se tek nakon toga otvara!


Već je naglašavana ključna razlika između iluzornih duhovnih napredovanja i realnog.

Realno znači mučno Buđenje u Karantinu-Paklu-Zatvoru. Uz sve ostale manifestacije: osećaj Besmisla, pad energetike, te mnoštvo problema koji su samo spontani pratioci ovih manifestacija.

POGREŠNO JE DA SE OVA SLIKA APSOLUTIZUJE!

Ovakva jeza pravog, realnog Buđenja je jeza Buđenja onih koji se u ovom dobu bude za Iluziju i za iluzije ovog Starog sveta.

Jer Buđenje u ovo doba prati velika enigma: šta i kako dalje, nakon ovog Buđenja.

Enigma, koja do naših dana nije razrešena, što dokazuju toliki, već navođeni, umetnici, filozofi, i ostali, koji su nakon ovakvog Buđenja ostajali zaglavljeni u njemu, umesto da logično nastave dalje putem duhovnog rasta.

Ako dozvolimo sebi da kažemo kako je, izgleda, ova enigma teorijski razrešena, što je pokazano u prethodna dva teksta, ostaje krupna dilema: kako će se sve dalje odvijati na praktičnom planu.

Kako će se odvijati, da li će i kako biti moguće kršenje i preinačavanje determinizama, realno lično oslobađanje unutar Karantina-Pakla-Zatvora (paradoks, ali – oslobađanje ne znači preći na neku drugu planetu ili u drugi vid postojanja)?

Pretpostavimo da će biti onih koji će vremenom makar koliko uspešno izvesti ovaj nemogući podvig.

Sa njihovim iskustvima već sve postaje NEŠTO lakše ostalima koji budu išli istim putem.

Da ne govorimo o tome kako će i koliko biti sve lakše i lakše onima koji se budu budili za Iluziju u boljim energetsko-planetarnim uslovima. Uz, opet – petpostavku, da ćemo do njih, ma koliko sporo i postupno, doći.

Dakle, ovaj deveti krug Pakla, u kojem se u naše doba budi svako ko se realno duhovno budi – deveti je krug za sada.

Vremenom bi trebalo da on bude osmi, pa sedmi, pa tako ka sve blažim varijantama.

Do neke nužne i duhovno uistinu funkcionalne varijante Buđenja, tj. varijante muka Buđenja.

Jer bogovi-Paraziti-Zlotvori toliko su preterali sa svojom uživljenošću u iluziju bogova-Apsoluta, i u svoju parazitsku prirodu, da su formirali jedan duhovno SASVIM NEFUNKCIONALAN ZEMALJSKI AMBIJENT.

Te zato sada imamo da su muke Buđenja, koje bi trebalo da su teške, ali podnošljive, pretvorene u MASOVNO DUHOVNO MRCVARENJE, DAKLE DUHOVNO NEFUNKCIONALNO MUČENJE LJUDSKIH BIĆA.

Kako će se ova njihova i naša drama okončati – nije nam dato da znamo, ali da se svakako mora okončati, najverovatnije još za života postojećih generacija na Zemlji, to je gotovo izvesno. Jer ovakvo duhovno nefunkcionalno tiranisanje slabih ljudskih bića ne može trajati doveka, nije logično da traje doveka.


U pauzi između prethodnog i sledećeg dela Marksove „duhovnosti“, evo i osvrta na osvrt čitateljke (eto, ima i onih koji sa nešto više interesovanja čitaju o ovim mukama sa raskrinkavanjem prvenstveno duhovnih iluzija i sa pokušajima utemeljivanja neke novije duhovnosti) ispod nekog ranijeg teksta. Osvrt ove čitateljke je dobra praktična potvrda i svedočenje o nekima od značajnih za naše doba duhovno jeretičkih stavova koji su već razrađivani u ranijim tekstovima.

Puno toga |u vezi sa onim o čemu se ovde piše| sam na svojoj koži iskusila.

Svakako se odnosi na neke od brojnih praktičnih muka i problema čijih opisa su puni i ovi tekstovi.

Šta je ovde značajno u vezi sa nekakvom novom duhovnom metodologijom? Stara-postojeća duhovnost je neozbiljna, između ostalog i po tome što ti da metode koje koristiš – a onda je se ne tiče šta se dalje REALNO I PRAKTIČNO DEŠAVA. Imaš faze kroz koje se očekuje da primenom propisanih metoda za postizanje prosvetljenja ili blaženstva prođeš, šta će sad tu duhovni pastiri ili učitelji da se bakću nekakvim nesagledivo raznovrsnim duhovno-psihološkim dešavanjima kod svakog pojedinca sa praktikovanjem neke metode ili postupka!

U novoj duhovnoj paradigmi imaćemo jedan pristup koji je blizak naučnom: u smislu pažljivog praćenja i sakupljanja različitih iskustava sa primenom bilo čega od duhovne metodologije ili iskustava drugih, te skoro naučne obrade svih sakupljenih informacija. Pa bi se time i onaj ko primenjuje nešto od znanja ili metodologije navodio na introspektivno praćenje primene, a i onaj ko je u ulozi SAVETNIKA I PROUČAVAOCA  (u novoj paradigmi se brišu duhovni učitelji, profesori i docenti, u formi prosvetljenih i tik-do-prosvetljenih) – ispunjavao bi svoju ulogu saobrazno samim nazivima. (Paradigma nauke i naučnog proučavanja svakako da ima svoju dublju svrhu, ali je, kao i sve ostalo u postojećoj civilizaciji, toliko izvrgnuta višim-parazitskim uvrtanjima, da je pretvorena u pravu parodiju.)

Oduvek me je privlačila duhovnost, ali mi nekako nije bila dostupna iz nekih razloga ni u vidu literature ni u vidu osoba koje znaju bilo šta o duhovnosti. Sve na šta sam naišla do sada mi „nije pilo vodu“, ima tu puno kontradiktornosti (…)

Odlično iskazani: a) izvorna potreba za duhovnošću; b) intuitivno shvatanje nedovoljnosti, ispraznosti postojeće-stare duhovnosti. Uz dodatnu napomenu u vezi sa ovim poslednjim: već je na više mesta konstatovano kako i u postojećoj-staroj duhovnosti ima posvuda rasutih dobrih ideja, objašnjenja, preporuka. Ali, džaba je sve to kada oni nisu složeni u jedan EFEKTIVAN DUHOVNI OPERATIVNI KONCEPT.

Tu nam se rađa jedan paradoks. Naravno da niko od nas, ko ovako izvorno oseti potrebu za duhovnošću, nema u sebi samom sumu znanja i iskustava koji su mu za kretanje na tom putu potrebni. Znanja i iskustva drugih su nam i te kako dragoceni. A gde da ih nađemo, ako vremenom shvatimo da ih nema oko nas, ako shvatimo da su generalno postojeća znanja i iskustva – uglavnom podvale ili iluzije?

Nekih dvadesetak godina se pitam da li sam normalna, ne pripadam ovom svetu, jer za mene nikad nisu važila pravila koja važe za neke druge ljude. I onda (…) shvatim da baš ti drugi ljudi nisu otišli u svojim razmišljanjima dalje od toga kako da nabave drugi mobilni, šta skuvati za ručak, šta će reći komšije, itd. Oduvek sam se pitala koja je svrha ovakvog života i zašto imam tolika saplitanja i tolike teškoće u završavanju najjednostavnijih stvari.

Skoro je u nekom tekstu ovde konstatovano: realno, pravo Buđenje za Karantin-Pakao-Zatvor nije duhovno-intelektualni koncept u vezi sa kojim možemo da vodimo zanimljive rasprave, pa – jedni ga vide, drugi ne, već vide najobičniji, maltene rajski zemaljski ambijent. Buđenje za Karantin-Pakao-Zatvor je STANJE SVESTI koje nekoga snađe, nije viđenje i doživljavanje Karantina-Pakla-Zatvora neka njegova pesimistička izmišljotina.

Čitateljka odlično svedoči o tome kako takvo stanje svesti čoveka snađe NEZAVISNO OD NJEGOVOG FORMALNOG BAVLJENJA DUHOVNOŠĆU. Ima, svakako, formalno bavljenje duhovnošću svoj smisao, i te kako ima smisla i svrhu, ali – mi treba da shvatimo i prihvatimo da su glavni duhovni procesi inicirani samim duhom sa kojim smo se inkarnirali, odnosno Duhom sa kojim je on povezan, NIJE PRESUDNO INICIRAN NAŠIM FORMALNIM ČLANSTVOM U NEKOJ DUHOVNOJ GRUPI, IZABRANOM DUHOVNOM ORIJENTACIJOM ILI PRISTUPANJEM NEKOM DUHOVNOM UČITELJU. Što je sve naopako postavljeno u staroj-postojećoj duhovnoj paradigmi, jer – kako bi duhovni učitelji i sveštenici nabavili svoju pastvu i sledbenike da se ne misli suprotno objašnjenom.

Prava duhovnost, kakvu još nemamo, služila bi da nam da nam pomogne da se snalazimo u onome što nam se u dublje iniciranim procesima dešava, takođe bi nam pomagala i da se tako postavljamo da ti procesi idu što bezbolnijim i efektivnijim tokovima.

Čitateljka je lepo, a ukratko, naznačila kako pravo duhovno Buđenje izgleda i kakve muke i problemi se nakon njega rađaju. Za razliku od iluzornog buđenja u staroj-postojećoj duhovnoj paradigmi, za koju je duhovno buđenje ravno najlepšoj mistici i blaženstvu. I onda, kada vi ljudima predočite takva obećanja u vezi sa duhovnim buđenjem – nabacujete im implicitni duhovni placebo, KOJI IH SAM PO SEBI MOŽE POSTUPNO, A NESVESNO, VODITI AKTIVIRANJU NEKIH MISTIČNIH DOŽIVLJAJA. Što ćete naći na sve strane naširoko opisivano u duhovnoj literaturi i u duhovnim svedočenjima.

A da ljudima kažete: „E, moj brajko, sa pravim duhovnim Buđenjem te čeka jezivi Karantin-Pakao-Zatvor, čeka te suočavanje sa bogovima-Parazitima, čekaju te muke često i nepodnošljive, čekaju te mučna i teška uklopanja u obaveze koje su ti raznim determinizmima natovarene…!“, da im ovako nešto otvoreno i iskreno kažete, ne da bi se ispraznile sve duhovne škole, ne da bi zamrlo duhovno učiteljevanje, nego bi ljudi bežali i od samog spominjanja reči „duhovnost“.

Ne, lepše je i zanosnije da skačemo i pevamo „Hare Krišna“ ili bilo šta slično, na primer, da satima sedimo i meditiramo, priključeni kao utičnicom na neku transcendenciju ili nirvanu, i – duhovnost nam dođe kao milina i uživancija jedna!

Evo dodatnog poređenja i iz ličnog iskustva…

Kao što reče čitateljka: pre nekih dvadesetak godina, nisam se baš direktno pitao jesam li normalan (pre bi to bila davnašnja zapitanost nad neuklopivošću sa onima koji su „normalni“), ali – tada sam išao sa ličnom obukom po „Kursu o čudima“. „Kurs“ je zaista zanimljivo koncipiran, baš originalan, između ostalog i zbog toga što je sračunat na postupno vođenje iz dana u dan, sa drugačijim lekcijama, za razliku od većine duhovnih pravaca koji se svode na recepte za maltene mehaničko upražnjavanje tzv. duhovnih metoda. Jedan od ključnih efekata „Kursa“ je trebalo da bude: buđenje za iluzije, za svet Iluzije, shvatanje Iluzije i iluzija. I – koliko je uopšte tako što moguće intelektualno pojmiti, zaći u te fenomene, „Kurs“ pomaže. ALI, PRAVO DUHOVNO BUĐENJE NIJE STVAR INTELEKTA I SVESNE ODLUKE U VEZI SA TIM, NIJE STVAR NEKAKVOG KURSA!

Dakle, ja sam čak dva-tri puta prolazio kroz taj „Kurs“, međutim, kako sam se uvek trudio da budem iskren prema sebi u vezi sa efektima onoga što radim, a pogotovu u oblasti duhovnosti – tako i ovde nisam mogao da u nekim dubljim sferama osetim da imam neke značajne pomake sa prolaskom kroz ovaj „Kurs“. KAO ŠTO SAM ISTO, NEDVOSMISLENO JASNO, KONSTATOVAO I ZA MEDITACIJU. Nakon niza godina njenog praktikovanja. STALNO SAM SLUTIO DA JE U VEZI SA DUHOVNIM RASTOM „KVAKA“ U NEČEM DRUGOM.

I ONDA ME JE, PRE DESET GODINA, SNAŠAO UNUTRAŠNJI ZEMLJOTRES! „Udarni termin“ je trajao nekih šest meseci, ali se onda u nekim drugim vidovima produžavao još godinama. Tu jezu je teško opisivati: ne da vam se da umrete, a niste sposobni ni za iole normalan život. Možda sam ja te procese svim prethodnim nastojanjima prizivao, ali – tako što niti sam mogao, niti bih učinio i da sam mogao: da ih svesno i svojevoljno aktiviram. Ko je lud da takva jeziva stanja i procese svesno aktivira?! Pre će svako reći: „Ma, daj da proživim koliko mi je dato u nekim podnošljivijim iskušenjima i mukama, džaba ti ovako nešto, pa ne znam kakva moć duha da proizilazi iz toga!“.

I – NA SAMOM POČETKU TOG PROCES VI U JEDNOM JEDINOM TRENUTKU SE PROBUDITE ZA ILUZIJU I ILUZIJE, ZA KARANTIN-PAKAO-ZATVOR! NE TREBA VAM NIKAKAV „KURS O ČUDIMA“, NIKAKAV DUHOVNI UČITELJ, NIKAKVE DUHOVNE PRIČE I LITERATURA, NIKAKVA DUHOVNA PRAKSA, NIKAKAV BUDA, ISUS, ILI NEKO ŠESTI!

Pravo duhovno Buđenje vas je snašlo, a tek sa njim započinje pravi „HOD PO MUKAMA“.

No, bez toga nema ni realnog, neiluzornog nastojanja na pravom duhovnom rastu i na oslobađanju! AKO SE ILUZORNO DUHOVNO PROBUDITE – DOBIJATE ILUZIJE DUHOVNOG RASTA, ILUZIJE PROSVETLJENJA, ILUZIJE MOĆI, ILUZIJE SLOBODE, ITD. Kao što je negde rečeno: „Sa iluzijama možete postići što god poželite, možete se uživeti u koju god ulogu hoćete, i srećnog čoveka, i uspešnog čoveka, i prosvetljenog čoveka…!“

Ali, iluzije su iluzije, preko njih nema pravog duhovnog rasta. Da li baš svako kreirano biće mora da krene u nekom trenutku putem evolucionizma i izdizanja u više svetove, ne znamo. Ako mora – onda ga jeza pravog Buđenja kad-tad čeka. A sa njim i: Karantin-Pakao-Zatvor, neko njegovo izdanje, možda na nekoj drugoj planeti, budući da se usuđujemo da mislimo kako ovom ovde Karantinu-Paklu-Zatvoru odzvanjaju, ne smemo baš reći poslednje godine, možda ne ni poslednje decenije, ali poslednji vek – (možda) sigurno!