Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: bolest

Jedan kraći osvrt, kao značajna, u naše doba sveprisutna ilustracija za neka ranije izneta zapažanja…

Da ponovimo: kao intencionalnim bićima – misao nam teži realizaciji onoga što je njen sadržaj.

Teži, načelno, naravno da se svaka misao, zbog samog svog sadržaja, ali i zbog raznih ograničenja, ne može realizovati.

Da teži realizaciji, jasno nam je jer svakom postupku, delanju… prethodi misao.

Nema konkretno uobličene misli uoči onih postupaka koje izvodimo automatski.

Objekti koje pravimo – NAJPRE SU BILI MISLI (IDEJE) U NAŠIM UMOVIMA.

Dakle, načelno, imamo težnje, misli nam iskazuju težnje, prethode onome što radimo, gradimo, pravimo, akcijama koje preduzimamo.

Takođe nam je poznato – misao može da pokrene emocije.

Ne produkuje sama misao emocije, ali može da ih inicira, pokrene.

Sad pogledajmo u vezi sa bolestima i simptomima bolesti kakvu savremenu SVEPRISUTNU MEDICINSKU (ali i ne samo medicinsku) PODVALU imamo na delu, a zasnovanu na prethodno naznačenom našem mehanizmu!

Nismo uhodani u onome što je duhovno-zdravstveno avangardno, da se primarno oslanjamo na homeostazu, a da nam lekar, medicina i lekovi dođu tek kao „štake“ u suočavanju sa težim bolestima i bolovima.  Te je u redu da na prvu pojavu simptoma krenemo u postavljanje dijagnoza, da bi se preduzeli koraci na izlečenju.

Ali, dobro znamo da se cela ta procedura sa postavljanjem dijagnoze izvodi tako da nam se podmeće DA NESVESNO NAPREDOVANJE BOLESTI POSTAVLJAMO KAO CILJ. Jer nam se uz svaku komplikovaniju proceduru postavljanja dijagnoze pažnja ne samo satima, već često i danima vezuje za bolest, za slike mogućih bolesti… Ta pažnja ostaje vezana i sve vreme lečenja, čovek je navođen na osluškivanje simptoma i dešavanja u organizmu, njih sravnjuje sa „mapom“ mogućih dešavanja u slučajevima pogoršanja…

Našem mišljenju se takva podvala podmeće.

Lekar i medicina nas ne navode da se fokusiramo na fizičke, fiziološke tokove izlečenja, na to da nam što plastičnije predstave procese koji vode izlečenju, već nas upozoravaju, nesvesno zastrašuju MOGUĆIM TOKOVIMA RAZVOJA BOLESTI.

Zanimljivo je, u vezi sa tim, kako je Sitin postavio svoj model izlečenja, u vidu „nastroja“ (o čemu je bilo reči u nekom od tekstova): kroz  medicinski opis izlečenja, tj. onaj ko primenjuje takve „nastroje“ – naveden je da se bavi, da ponavlja sliku telesnih i fizičkih dešavanja u toku izlečenja.

A zvanična medicinska logika je drugačija: lekari, medicina, tu su da spreče da do loših scenarija dođe, ali – čovek mora da ima u vidu kako sve može bolest da se razvija, i da u skladu sa tim prati svoj organizam.

Pa tek nizanje simptoma, pri čemu se brojni simptomi ukrštaju, jedni te isti mogu da se pojave u većem broju oboljenja… Čoveku može da se neki od simptoma pojavi tek onako, „u prolazu“, jer smo i inače izloženi svemu i svačemu, nije ni čudno da nam se svakakvi simptomi uzgred pojavljuju. E, ali ako imamo u vidu registre sa simptomima – mi odmah počnemo da tragamo za bolestima koje nam ti simptomi mogu najavljivati (iako simptomi nisu ni imali nameru da se ovaplote u vidu bolesti).

I ako čujete lekare, medicinske velike stručnjake koji gostuju po emisijama koje se bave, hej – ZDRAVLJEM, onda vam-nam njihova objašnjenja, upozorenja, mudra tumačenja, pre deluju kao crne hronike svakakvih mogućih dešavanja u našem organizmu, u vezi sa tim šta nas sve može snalaziti, AKO TO I TO… ne činimo, ako ne idemo na redovne provere, itd.

Pa se na ove nadovezuju i razni drugi, pomoćni načini da nam se misao i pažnja prilepe za SCENARIJE RAZVOJA BOLESTI, DA NAM RAZVOJ BOLESTI POSTAVE KAO NESVESNE CILJEVE.

Imamo… daju nam – dosetku sa DANIMA POJEDINIH OBOLJENJA. Na primer: „24. oktobar, međunarodni Dan borbe protiv raka dojke“, „Treća nedelja januara, Evropska nedelja prevencije grlića materice“, „8. maj, Svetski dan borbe protiv raka jajnika“, pa Dan borbe upale grla, Dan borbe protiv kratkovidosti, itd. Dobro, ova poslednja dva “dana“ predstavljaju karikiranje, koje bi bilo neumesno da nije u sklopu razotkrivanja podvale, ali – ovo karikiranje nije daleko od realnosti. Čak da ovde zaobiđemo poznati princip da se borbom PROTIV nečega – onome protiv čega se borimo daje veća snaga, odnosno, da je pravi način boriti se ZA ono što postavljamo kao pravi cilj.

Svaki od lekara-specijalista za jednu oblast će savetovati da svako od nas ide na redovne kontrole za njegov specijalistički domen, pa ispada da mi svakodnevno treba da idemo na neke od kontrola, zuba, krvi, dojki, janika, prostate, debelog creva…

ČOVEKA MOGU DA SNAĐU STOTINE BOLESTI! (Da ne zalazimo u DNK-„potencijale“ koje u ovom smislu svi nosimo…)

Koji je to beskoristan, A ŠTETAN, napor, proizašao iz saveta VELIKIH SAVREMENIH STRUČNJAKA, da mi jurimo i borimo se protiv svake od tih bolesti KOJE NAS EVENTUALNO MOGU SNAĆI?!

UMESTO DA NAS MUDRO I DOBORNAMERNO NAVODE DA SE FOKUSIRAMO NA – ZDRAVLJE!

Zar to nije lakše i izvodljivije?! ZDRAVLJE JE JEDNO. Zdravlje, povezano sa Ravnotežom, sa nastojanjem na postizanju harmoničnog funkcionisanja tela, odnosno, harmoničnog psihofizičkog funkcionisanja. NEKA NAM DOSAĐUJU NAVOĐENJEM NA MISAONO BAVLJENJE TAKVIM CILJEM. A ne da nam detaljno opisuju šta će nas sve snaći ako se pojave određeni simptomi…

Da li nam je takvo MASOVNO INDOKTRINIRANJE I MENTALNO TROVANJE POTREBNO?

Pa valjda će svaki čovek, I BEZ OVAKVE GEBELSOVSKE PROPAGANDE, kad oseti da nešto u njegovom funkcionisanju nije u redu, u bilo kojem smislu, otići lekaru. Zar je za takav korak neophodno kljukati CELU JAVNOST masama simptoma i mogućih scenarija razvoja bolesti.

Što nas ne bi, umesto toga, kljukali navođenjem na bavljenje temom „zdravog života“?! Ma koliko to duhovno nemušto bilo, opet bi bilo mnogo korisnije, tačnije, ne bi bilo štetno, kao sve ove „borbe“ protiv bolesti.

„Što nas ne bi…?!“

Naravno da nas kao masu ne bi i neće tako po nas povoljno indoktrinirati!

Ali zato mi treba da sami za sebe u ovom smislu napravimo preokret.

Za početak – da uočimo šta znači, pri suočavanju sa simptomima bolesti i sa samim bolestima, baviti se njima na način na koji nam nesveno, od strane medicinskih stručnjaka navođeno, RAZVOJ BOLESTI POSTAJE CILJ, a šta, uz NAJNEOPHODNIJE racionalno bavljenje simptomima, bolešću, lekovima i lekarskim postupcima za izlečenje – posvećeno pomeranje fokusa ka zdravlju, ka harmoničnom funkcionisanju, te ka faktorima koji ih uzrokuju (Ravnoteža, energetika, itd.).


Termin jeste izazov ispraznoj otmenoj uzvišenosti stare-postojeće duhovne paradigme, ali i sadržajno više, mnogo više od toga.

Rekosmo već više puta: nova duhovna paradigma traga za izvornim, prirodnim mehanizmima za čišćenje i duhovni rast, za aktiviranje naših moći i za oslobađanje.

Bolesničkom ležanju spontano „PRIBEGAVAMO“ onda kada nas gruvaju teška energetska dešavanja, bolovi i bolesti, ali i emocionalni potresi, svakako su se mnogi iskustveno uverili kako oni i te kako jasno i jako mogu da izazovu i fizičke potrese (nervoza u stomaku, glavobolja, ubrzani rad srca, itd).

Ono znači ležanje, ležeće suočavanje sa bolovima i bolešću, BEZ IKAKVIH PROCEDURA, CEREMONIJA, SPECIJALNE ODEĆE, SPECIJALNIH EFEKATA, SPECIJALNOG FOKUSA, ITD!

Ležimo, okrenemo se povremeno na jednu ili na drugu stranu, kada se bolovi pojačaju ili naiđe nervoza, malo ustanemo, posedimo, prošetamo se, pa se opet vratimo.

ETO METODE BOLESNIČKOG LEŽANJA!

Tada smo prisiljeni, nekakav izvorni mehanizam nas prisiljava da se suočavamo na unutrašnjem planu, oči u oči, sa bolovima i mukama. NEMA TU NIKAKVE DUHOVNE „FILOZOFIJE“, ni za onoga ko je u duhovnosti, ni za onoga ko je van nje!

Suočavamo se i čekamo – da se organizam povrati u ravnotežu, dopuštamo drugom, temeljnijem mehanizmu, HOMEOSTAZI, da deluje, olakšavamo joj delovanje, čekamo da nam se organizam izbori sa nevoljom i vrati se u „prvobitno stanje“.

Hiljade se tu varijabli prepliće, ponekad je nemoguć povratak u stanje ravnoteže (sa malim slovom, jer se odnosi na stanje tela), ili nemoguć potpuni povratak. Ali, nezavisno od svih varijabli – bolesničko ležanje ostaje temelj stabilizovanja naše energetike, odnosno, u sprezi, interakciji sa angažovanjem – temelj naše Ravnoteže.

ČEMU SE MOŽEMO, KAO DUHOVNJACI, NAUČITI OD PRIRODNE METODE BOLESNIČKOG LEŽANJA?!

DA FOKUS TREBA DA NAM BUDE NA ONOME TEŠKOM ŠTO NAS MUČI!

Paradoks koji tajnaši ne bi priznali: za njih je sveti princip – fokus na izlečenju i zdravlju.

DA, NAMA SVAKAKO I TREBA DA BUDE FOKUS NA IZLEČENJU I ZDRAVLJU, ALI – VAN POZICIJE BOLESNIČKOG LEŽANJA!

I taj fokus se van bolesničkog ležanja očituje u preduzimanju koraka preko kojih ćemo (medicinske pretrage, itd.) pomoći organizmu. To je u nekoj banalnoj, netajnaškoj i neduhovnoj varijanti, u tajnaškoj i duhovnoj varijanti te mere se preduzimaju i na mentalnom ili duhovnom planu.

KAKO DA NAM FOKUS PRI BOLESNIČKOM LEŽANJU BUDE NA NEČEM LEPOM, POZITIVNOM, NA ZDRAVLJU, AKO SU BOLOVI TOLIKO JAKI (evo sada prilike da se u to uverimo sa gripom, na primer), DA NAM MRSE I OSLABLJUJU SAME MISLI, SAMU SPOSOBNOST MIŠLJENJA?!

Bolovi i bolest nam sami po sebi, dok smo opušteni u poziciji bolesničkog ležanja, usisavaju pažnju i Energiju.

To je prirodan tok, protiv njega se ne treba boriti.

Dokaz je, ako u ovome možemo posezati za nekakvim dokazima, dosta obimna psihoterapeutska praksa Dž. Raskina, u metodi „emocionalnog pročišćavanja“.

Da, direktno suočavanje sa teškim unutrašnjim dešavanjima odnosi se i na („psihičke“) emocije, uz bolove kao telesne emocije.

Do kojeg zaključka je on došao? Da mi ovim direktnim suočavanjem „oči u oči“ sa emocijama ili bolovima – te energije prerađujemo.

Efektivnost ovog načina bih i sam potvrdio na svom davnašnjem suočavanju sa fobijom smrti.

S tim što se sa sadašnjeg stanovišta može ukazati na eventualni novi smer promišljanja ove problematike, pri čemu temeljnost samog prirodnog mehanizma svakako da ostaje.

Možda ima smisla Lazarevljevo (S. N.) definisanje i viđenje bolesti kao – ENERGETSKOG DEFICITA.

Malo je teže taj koncept prihvatiti načelno za sve bolesti, ali, to ne smeta da ipak neke zaključke u vezi sa ovim izvodimo.

Kada usled energetske iscrpljenosti očigledno dođe do bolesti, kada, na primer, pogrešan ritam življenja dovede do čestog obrasca zapadnjačkih kardiovaskularnih oboljenja, veza nam je jasna.

Za ostale, posebno takozvane urođene bolesti, ta veza nam „ne pije vodu“, takođe i za bolesti koje nam jasno dolaze spolja (virusi, zaraze, itd.). Ima tu svakako dosta faktora u igri, Lazarevljev sa energetskim deficitom sigurno da pogađa bar deo problema. Treba imati u vidu da Lazarev za neka oboljenja (hronična, urođena, itd.) polazi od problema sa energetikom koji se kroz više inkarnacija prenose.

Meni se čini da su bolesti kao inicijalne kapisle kodirane u našem DNK, ili u tzv. sudbinskim dešavanjima, a koje bogovi-Paraziti mogu po potrebi aktivirati.

I REKAO BIH DA SU BOLESTI NJIHOVI VEĆI, VANREDNI ZAHVATI NAŠE ENERGIJE.

Naravno, to se možda izvodi i može se izvoditi na nama nepojmljive kosmički sofisticirane načine, u tehnološkom smislu oni jesu giganti za nas, zahvaljujući tome su nas i unakazili. U tome im ne možemo parirati, ali – mislim da se na duhovnom planu, NA NEILUZORNOM DUHOVNOM PLANU, otvara prostor da im pariramo i da ih nadjačamo. No, o tom – potom!

ŠTA MI U TIM SLUČAJEVIMA TREBA, ŠTA JE MUDRO DA RADIMO?

DA POPUNIMO ENERGETSKI DEFICIT KOJI JE NASTAO NJIHOVIM POJAČANIM ZAHVATOM.

NEĆEMO GA POPUNITI AKO SE OGLUŠUJEMO O SIGNALE ENERGETSKE ISCRPLJENOSTI, TE DELAMO „JUNAČKI“ I DALJE, KAO DA SE NIŠTA NE DEŠAVA, VEĆ – PRELASKOM NA POJAČANI „REŽIM“ BOLESNIČKOG LEŽANJA.

Naše suočavanje oči u oči sa bolovima, koji samo mogu biti fizički refleksi energetske dubioze (čovek pun Energije je pun snage i puca od zdravlja!), može da znači da mi tada fokusirano popunjavamo svoj energetski deficit.

Kao što je već naglašeno, van bolesničkog ležanja, u meri u kojoj imamo za Energije na raspolaganju, mi se možemo baviti vizijom svog izlečenja, odnosno, drugim ciljevima koje smo sebi postavili.

Kada nema bolova i bolesti, mogu nam kao unutrašnji problemi iskrsavati teške ili intenzivne emocije.

One takođe znače energetski „srk“ bogova-Parazita. Aktiviran u našim programima ili preko uticaja na naše misli, preko aktiviranja naših sećanja, pomisli na budućnost, itd.

KADA SU NAŠE MISLI U PITANJU, pri bolesničkom ležanju, IZGLEDA DA JE PRIČA DRUGAČIJA.

Van neravnoteže sa bolešću i bolovima, van nekih emocionalnih potresa, bolesničko ležanje može da znači prijatno opuštanje, sa kojim mogu da krenu razni „misaoni filmovi“, koloplet svakakvih, povezanih i nepovezanih misli, ne moraju čak ni biti prijatne, mogu se odnositi na neke aktuelne probleme.

PO PRINCIPU – DA EMOCIJAMA NE MOŽEMO UPRAVLJATI (one svakako dopiru iz nekih dubljih zona našeg bića, i tu mogu bogovi-Paraziti, za sada, dobrano da vršljaju), ALI MISLIMA MOŽEMO (načelno, jer i ovde postoji priča o „mukama sa ‘našim’ mislima koje nisu naše“, ta priča je na „4D portalu“)…

…TREBA DA SE UVEŽBAMO DA SE IZ TAKVIH PRISILNIH „MISAONIH FILMOVA“ ISKLJUČUJEMO, TE DA SE PRIKLJUČIMO NA „SVOJE“ „MISAONE FILMOVE“, KOJI BI SE SASTOJALI OD SEKVENCI VIZIJE NAŠIH POSTIGNUĆA KOJA SMO ZA SEBE DEFINISALI.

Jer su nam tok svesti sa svakakvim povezanim i nepovezanim mislima i asocijacijama, kao i sličnog tipa snovi, očigledno podmetnut program, za raspitanje naše pažnje i Energije. Te treba da nađemo način da sa tim podmetnutim u sebi izađemo na kraj.

I takav „film“  možemo pokušati da kreiramo logikom snova, no… to je druga tema…

P.S.

1) Naravno da je poželjno da bolesničko ležanje, kao najdublji vid opuštanja, praktikujemo stalno, nezavisno od zdravstvenog stanja. Onoliko koliko možemo i procenjujemo da nam je potrebno. I, naravno, u sklopu Ravnoteže, koja znači približnu proporcionalnost (približnu, u meri u kojoj nam je to uopšte u postojećim uslovima izvodljivo) angažovanja i opuštanja.

S obzirom na Entropiju i Hibernaciju – trebalo bi da ga, opuštanje ili bolesničko ležanje, imamo dovoljno u svom dnevnom ritmu. Velo često će nam, s obzirom na energetsko stanje, biti korisnije da jedan sat posvetimo bolesničkom ležanju, nego čitanju najboljih duhovnih ili nekih drugih ideja.

2) Ko ima nekakvo iskustvo sa ovom vrstom opuštanja, mogao je da uoči neke zanimljive zakonomernosti.

Na primer: da nas van ovog opuštanja neko pita kako se osećamo, odgovorili bismo – najnormalnije. Ako potom malo dublje zađemo u ovo opuštanje – mogu početi da izranjaju čak i uznemirujući signali: pojačana nervoza, neki grčevi, obično u nogama, uznemireno lupanje srca, možda i slabiiji bolovi ili žiganja u nekim delovima tela, itd.

Po inerciji pogrešnog zaključivanja post hoc propter egro hoc (posle toga, dakle – zbog toga), mi možemo zaključiti da je opuštanje uzrok. Naravno da opuštanje ovde ne može biti uzrok, ovo opuštanje može biti uzrok loših dešavanja samo ako preteramo sa njim, ako više od 50% dnevnog vremena njime ispunimo (izuzimajući bolesti u kojima je čovek faktički prikovan za krevet).

Ovim opuštanjem mi samo zalazimo u svoju unutrašnjost i u njoj se upoznajemo sa stanjem na unutrašnjem „terenu“. Sa fokusom na spoljašnjem, ukoliko još nisu jako narasli loši impulsi, mi njih nismo ni svesni. Postajemo ih svesni tek kada zađemo u malo dublju opuštenost.

Zato opuštanje u vidu bolesničkog ležanja i treba praktikovati svakodnevno. Pa će se dešavati da se sa mnogima od tih loših dešavanja, telesnih ili psiholoških, „razračunamo“ na unutrašnjem planu, te oni i ne grunu na spoljašnjem, ili ne grunu u jačoj varijanti.

Ili, suprotno, ako pri našem funkcionisanju osetimo neke simptome, može se desiti da silaskom u opuštanje oni nestanu.

Bilo o kakvim dešavanjima da se radi, ako imamo malo više introspektivne uvežbanosti – možemo pri praktikovanju bolesničkog ležanja, kao i bilo kojeg drugog vida nekog prirodnijeg opuštanja, da uočavamo zanimljiva dešavanja koja nam samo pokazuju da u ovome „ima nečeg“.