Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: bolesničko ležanje

1. Postoji knjiga istraživanja, ilustrovana konkretnim pričama, u kojoj se pokazuje kako je praktikovanje meditacije izazivalo probleme, uglavnom psihološke, kod „praktikanata“, čak i sa slučajevima problema čije posledice su teže otklanjane. („Postoji“ – davno sam je čitao, a zaista mi nije „zapelo“ da se sada dajem u potragu za njom, tek radi prikaza ili citiranja.)

2. Kako su praktikanti prestajali sa meditiranjem – problemi su postupno nestajali.

3. Naravno da dokazivanja u toj knjizi, tj. moguću štetnost meditacije, treba uzeti sa rezervom koju nam nalaže upravo stalno ovde naglašavani aksiom o teško uhvatljivoj složenosti nas i okolnosti oko nas, tj. nesagledivosti prepleta mnoštva faktora.

4. Tek, da neke od duhovnih metoda stare duhovne paradigme mogu izazivati probleme – ne šteti da se ima u vidu kao mogući scenario.

5. Nije neočekivano, jer se radi o metodama koje su „VEŠTAČKOG“ karaktera, tj. posledica ljudske, ja bih dodao – sa Zlotvorskim nadahnućem u pozadini, kreativnosti.

6. Nema ni slučajno takvih mogućih scenarija sa primenama metoda/postupaka nove duhovne paradigme, jer se u okviru nje nastoji DOPRETI DO NAŠIH PRIRODNIH MEHANIZAMA, nastoji se da se oni samo uoče i da im se da status metode ili nečega što se sistematski upražnjava.

7. A problemi koji pri njihovom upražnjavanju mogu iskrsavati  – jednostavno su problemi koji i inače iskrsavaju u našem prirodnom funkcionisanju. Jedino što u tom slučaju treba znati, ili spoznajno dopreti do tog znanja, budući da smo u ovakvim znanjima suviše „tanki“ – šta koji od problema znači, kako se prema njemu treba postaviti.

8. Na primer: kao što je već navođeno – masa problema može iskrsavati u toku praktikovanja nepomičnog ležanja, ali – to su „konstruktivni“ i korisni problemi, da ne ponavljam već data objašnjenja.

9. Neko će reći – pa možda je isto u pitanju i sa slučajevima sa meditacijom, u spomenutoj knjizi.

10. E, pa – neće biti! U „teoriji“ o nepomičnom ležajnu – ne da se računa na iskrsavanje problema u toku samog upražnjavanja, nego se to iskrsavanje baš smatra korisnim, jer je mehanizam razgradnje samih problema.

11. U teoriji meditacije: na sličan scenario se ne računa. Baš naprotiv! Računa se na neke sitne otpore „nečeg u nama“, dok se navika meditacije ne ustali, ali – računa se na dosta brzo uranjanje u „unutrašnju tišinu“ i na blaženstva koja nas tamo čekaju.

12. Dakle, nema, ne može biti opasnosti od praktikovanja bilo čega što je naš prirodni mehanizam , jer je, jednostavno – u pitanju prirodni mehanizam (uz već ranije spominjanu „zadršku“ u vezi sa našom prirodnošću – i to naše prirodno je dosta „natrunjeno“ „trudom“ Zlotvora-Parazita).

13. Pošto smo u širem smislu još uvek u okviru teme o ležećim varijantama opuštanja, uzmimo baš primere iz te teme.

14. Bez ikakve žive veze ili interesovanja za duhovnost/metafiziku, mi OBILATO praktikujemo te forme opuštanja, samo što to ne činimo osmišljeno i sistematski.

15. Bolesničko ležanje, koje isključuje nepomičnost, „praktikujemo“, kao što i sam naziv govori, kada smo bolesni i kada, po preporuci lekara ili zato što drugačije ne možemo – preležimo po ceo dan ili i više dana.

16. „PRIMENA“ OVOG POSTUPKA/MEHANIZMA U OPISANOJ SITUACIJI JE – STRAŠNO TEŠKA! ZAŠTO?!

17. BAŠ ZATO ŠTO NISMO ISTRENIRANI ZA NJU, ZA NAGLU VIŠESATNU PRIMENU! Eto dokaza za značaj sistematskog i osmišljenog upražnjavanja ovih metoda svakodnevno!

18. Zamislimo nekoga ko je sav „hiperaktivan“, ko „ne zna da stane“, a koga neka bolest obori, pa ne može takoreći da ustaje iz kreveta možda nekoliko dana!

19. Možda podjednako, kolika mu je muka bolest, tolika mu je dodatna, „GRATIS“-muka prisiljenost na neprekidno ležanje, njemu, koji nije navikao da se svojevoljno duže u toku dana opušta.

20. Podrazumeva se da njemu ova „gratis“-muka samo otežava i izlaženje na kraj sa bolešću.

21. Podrazumeva se da će u ovakvoj situaciji lakše biti osobi koja se već istrenirala u smirivanju.

22. Ili, slučaj nesanice: kada legnemo, pa ne možemo po sat, dva, tri, da zaspimo. ŠTA SE PRITOM DEŠAVA?

23. Okrećemo se „s boka na bok“, „tumbamo“ se po krevetu, nerviramo…

24. I? Kako vreme odmiče (sat, dva, tri) – polako nastupa smirivanje (ukoliko se ne radi o nekom težem poremećaju sna) i lagano tonjenje u san.

25. DAKLE, U OBA SLUČAJA – DA JE PRAKTIKOVANJE POSTUPKA LEŽEĆEG OPUŠTANJA OPASNO: KO ZNA ŠTA BI NAM SE SVE IZDEŠAVALO u situacijama u kojima to opuštanje ne traje kao u planskoj seansi, po petnaestak minuta ili po pola sata, već – po nekoliko sati, pa i više. (Nepomično ili bolesničko ležanje – nije u pitanju suštinska razlika.)

26. Eto, ko hoće, neka poveže ove elemente: ono što izdvajamo kao metode/postupke, a koje sa izdvajanjem samo sistematski upražnjavamo, treniramo se u tome, i situacije u kojima smo prisiljeni čak na višesatno „upražnjavanje“. I to – što smo tada prisiljeni na ovakvo „upražnjavanje“, svakako da nije slučajno, svakako je posledica nekog SAMOREGULACIONOG PROCESA, nekog vida homeostaze.

27. Da li je uopšte potrebna nekakva dodatna agitacija u prilog korišćenju prirodnih mehanizama koji su izdvojeni sa statusom duhovnih postupaka ili metoda?

28. Da, iskrsava tu pitanje „DOZA“ upražnjavanja! Ako krenemo sa jačim „dozama“ – mogu se očekivati problemi, ali, jednostavno – zbog „predoziranosti“.

29. U vezi sa određivanjem za nas optimalne „doze“ ili ritma upražnjavanja – NEMA NEKOG VELIKOG FILOZOFIRANJA!

30. Postupno osluškivanjem dešavanja u sebi (sa sobom) dođemo do dužine pojedinačne seanse koja nam najviše odgovara. I dođemo do broja dnevnih seansi: koje nam i odgovaraju, i koje su nam u svim šemama aktivnosti moguće, izvodljive.

31. A svi smo u tolikim, što ja kažem – iznuđenostima, tj. spolja nametnim ili samonametnutim obavezama, da smo naprosto „zaštićeni“ od pada u depresiju usled predominacije opuštanja. Uostalom, uvek je ovde i naglašavano: praktikovanje ležećeg opuštanja, kao i bilo kojeg drugog vida opuštanja: ima smisla samo ukoliko je u prepletu sa aktivnostima.

32. Savet koji ne da se ne daje u teoriji meditacije, već se ide i u krajnost: „Ne delati! Samo biti! Delanje je od ega!“. U skladu sa takvom koncepcijom – ne začuđuje da neki pri praktikovanju meditacije mogu početi da tonu u neplanirane probleme (umesto u kosmičku svest – u depresiju).

33. U vezi sa „doziranjem“ ili ritmom, pa dok ne nađemo svoju optimalnu formulu, strah da nam se nešto loše ne desi ako krenemo sa nekim neodgovarajućim „dozama“ opuštanja… Treba samo da imamo u vidu da mi u životu imamo razne situacije u kojima već zapadamo u krajnosti, prisilno, sa opuštanjem, pa nam se pritom ništa strašno ne dešava. Jeste teško izdržati, ali nekih loših posledica nema.

34. Ovde su navedena dva primera situacija prisilnog „preterivanja“ sa opuštanjem, bolest i nesanica, ali ima ih još: na primer – svako višesatno čekanje, kod lekara i na drugim mestima, višesatna putovanja autobusom (ne autom, jer tada ima naše napregnute pažnje) ista je priča, samo što se radi o prisilnom sedećem opuštanju.

35. KAKVI SU NAM, LJUDIMA, SLUĐUJUĆI PARADOKSI NABAČENI, KAO KONJIMA AMOVI, PA IH TEGLIMO U VIDU RAZNIH ARANŽMANA GLUPOSTI!

36. Ako tri sata čekajući kod lekara sedimo i gledamo u jednu tačku – to je sasvim prirodno i normalno.

37. Ako nam neko predloži da sistematski svakodnevno po neku seansu (15, 20, 30 minuta) to isto radimo, da sedimo i gledamo u zid (ili da pritom žmurimo, svejedno) – ONDA NAM TAKAV PREDLOG DELUJE I UVRNUTO I RIZIČNO!

38. Ako ne možemo da zaspimo, pa se dva-tri sata prevrćemo po krevetu, dok se ne opustimo i zaspimo – onda je to u redu. Nije baš uobičajeno i prijatno ako to nekoga snađe, ali – prihvata se kao relativno normalno, kao nešto što se ljudima I INAČE dešava.

39. A ako nam neko predloži da sistematski svakodnevno po neku seansu (15, 20, 30 minuta) to isto radimo, da odležimo, u bilo kojoj varijanti, onda, opet: TAKAV PREDLOG NAM DELUJE I UVRNUTO I RIZIČNO!

4. Ciljevi-stavovi-odluke-namere-rešenosti

– Imamo u vidu da su nepomično i bolesničko ležanje, ali i duže sedenje bez fokusiranog bavljenja bilo čime – prirodni mehanizmi koji su samo izdvojeni i postavljeni u status duhovnog postupka ili metode.

– Mi vremenom dolazimo do ritma ili do „doza“ upražnjavanja koje su za nas optimalne.

– Dok ne dođemo do tih ličnih formula – nema bojazni da će nam se nešto loše desiti i ako privremeno zađemo u krajnosti, jer znamo da ima životnih situacija u kojima mi već prisilno zapadamo u krajnosti sa opuštanjem, pa – u tim situacijama, ma koliko bile teške, ništa loše nam se ne desi.

– A korist od istreniranosti prilikom sistematskog upražnjavanja ovih postupaka najbolje nam se pokazuje upravo kada nas prilike nateraju da moramo duže da zalazimo (višesatno i više dana) u opuštanje.


1. Ima ovde povremeno kritičkih osvrta na meditaciju, kao jednu od dve svakako na planeti „najfrekventnije“ tzv. duhovne metode ili prakse, uz molitvu. Ako su ovo glavne trase survavanja u duhovne provalije, odnosno, ako su to glavne zone Zlotvorskih duhovnih podvala, onda je jasno otkuda potreba za ovakvim kritičkim demontiranjem glavnih metodoloških oslonaca postojeće-stare-podvaldžijske duhovnosti.

2. Naravno, na poprištu kritički demontiranih podvala uvek sami po sebi niču „mladari“, putevi i metode koji treba kao nepodvaldžijski da zamene ove podvaldžijske. To ne znači da nam je to novo uvek sasvim jasno i dorečeno, ta radi se o novoj duhovnosti u nastajanju, ali – bar da se ratosiljamo podvaldžijskog smera u sunovrat, a na rizike eksperimentisanja novim moramo računati, kao što uvek na njih računaju kreativni i hrabri duhovi, kojih valjda ima među nama, ako ih nema, dobavićemo ih (sa neke druge planete, kao ono u tzv. transferu igrača u komediji sa fudbalom).

3. Neka dva možda glavna aspekta grandiozne planetarne podvale sa meditacijom su: a) ona donosi dubok, najdublji mogući, unutrašnji mir; b) ona donosi bezmisaonost, što je takođe jedan od imperativa istočnjačkog duhovnog podvaldžijstva.

4. Pođimo od prve visprene podvale… MOŽE LI SE MIR, PA JOŠ NAJDUBLJI MOGUĆI, POSTIĆI – NA SILU?! Zdrav razum, onome ko ga ima i ko je uspeo da ga u priličnim količinama sačuva u ovim Zlotvorskim treskanjima, kaže nam: „Ne može,  ne ide, ne biva!“. UNUTRAŠNJI MIR TREBA DA NASTUPI SAM OD SEBE! Kao kada oluja uskovitla prašinu u pustinji, ili negde drugde gde ima prašine, a onda oluja prestane – čestice prašine SAME OD SEBE spontano sležu.

5. Gde je u meditaciji prisila, pitali bi meditanti i zakleti fanovi meditacijskih iluzija. PRISILA JE U SUPTILNOM FOKUSU! Jeste to vrlo, vrlo suptilno, ali – NAPREZANJE. Bilo šta da je tema naprezanja: neka mantra, neka slika, neka reč, ILI NASTOJANJE DA SE LEBDI U BEZMISAONOSTI. UVEK, U SVIM OVIM VARIJANTAMA IMAMO SUPTILNI NAPOR FOKUSA NA NEČEMU.

6. A kako, podvali sa meditacijom nasuprot, treba PRIRODNO DOPUSTITI da nastupi MIR, najdublji mogući?! TAKO ŠTO NEMAMO FOKUS NI NA ČEMU! Opet zdrav razum, onima nam koji smo ga nekako i bar unekoliko sačuvali, to govori. Već sam objašnjavao da je ležeća pozicija dodatno od pomoći u ovome. Uostalom, zašto u psihijatrijskom „arhetipu“ imamo kauč?

7. E, ALI SA OVIM TIPOM PRAVOG PRIRODNOG OPUŠTANJA ISKRSAVAJU DRAMATIČNE, JEZIVE ZAČKOLJICE I NEPREDVIDLJIVOSTI, kojih u igri sa meditacijom nema, ili ih nema u toj opasnoj meri. SA OVIM PRAVIM OPUŠTANJEM, PRIRODNIM OPUŠTANJEM – „NA SVETLOST DANA“, TJ. U ZONU SVESTI I SVESNOSTI POČNU DA ISKRSAVAJU SVI TEŠKI SADRŽAJI KOJE NOSAMO PO OVOM SVETU NEGDE ISPOD PRAGA SVESTI. SVAKAKVOG KRŠA, SA KOJIM SE TEK TREBA SUOČITI, TU IMA, teško ga je i kategorizovati, i razjašnjavati. To su možda i sadržaji podsvesti, i neke preinkarnacijske informacije, i štošta „procurelo“ preko DNK, i energije i sadržaji upijeni do šeste godine, kada smo najranjiviji, najpodložniji programiranjima od strane sredina u kojima odrastamo, i „svašta nešto“ potisnuto, i posledice naših uglavnom nimalo lakih kontakata sa drugima, itd.

8. SVETI PRINCIP RAZGRADNJE TIH SADRŽAJA, ENERGIJA, INFORMACIJA JE – SMIRENO SE SUOČAVATI SA NJIMA I ISTRPETI IH, U OPUŠTAJUĆEM REŽIMU. Da je ovo način, koji se podudara, već sam pisao o tome, sa teorijom i praksom Dž. Raskina (ali i S. Peka i još nekih) – POTPISUJEM NA OSNOVU BRDA SITUACIJA I MATERIJALA IZ LIČNOG ISKUSTVA.

9. DAKLE, DA BISMO STIGLI DO PRAVOG, DUBINSKOG MIRA – MI MORAMO DA „ZAVRNEMO RUKAVE“, KROZ NEPOMIČNO ILI BOLESNIČKO LEŽANJE, I DA RAŠČISTIMO, RECIKLIRAMO SVE TE SADRŽAJE KOJI POČINJU PRI TOM DA CURE IZ NAS. A mi naivno ceo ovaj proces vezujemo za PUKO SMIRIVANJE, kao – suština je u njemu: sediš ili ležiš i smiruješ se, i – sve si time rešio, zapahne te dubinska smirenost. MILINA JEDNA! NARAVNO – U ILUZIJI! Kaže jedna gospođa, koja je probala PRIRODNU DUHOVNU METODU kojoj sam dao uzvišeni naziv – nepomično ležanje (pri čemu je duhovna metoda bolesničko ležanje sa još uzvišenijim nazivom, staroj-podvaldžijskoj duhovnosti u inat!), da je izdržala desetak minuta, pa je prestala, jer je srce počelo tako jako da joj lupa, da joj se učinilo da će se šlogirati. I – naivni misle: stvar je u njenoj napetosti. A, u stvari, iza te napetosti, kao iza temperature kao simptoma, može stojati, tj. delovati hiljadu razloga, dubinskih sadržaja, energija… Naravno, u sve ovo se treba upuštati postupno, ali – suštinski ništa loše ne može da nam se desi, jer su u pitanju metode koje i inače praktikujemo na svakom koraku, do kreveta, tj. na krevetu, samo ne sistematski kroz ritam dnevnih aktivnosti-opuštanja.

10. Pretpostavimo: uporni smo sa ovom PRIRODNOM METODOM OPUŠTANJA (sa jednom od njih dve, nepomično ili bolesničko ležanje), istrpimo sve i svašta što nam iskače, što nam bude iskakalo iz ko zna kojih sfera našeg bića, kao onaj pajac iz kutije. I ZAISTA DOĐEMO DO ZONE NAJDUBLJE MOGUĆE OPUŠTENOSTI. I – ŠTA NAM SVETA PODVALDŽIJSKA PRIČA O MEDITACIJI NA OVOM MESTU KAŽE? TU STUPAMO U NIRVANU, U KOSMIČKU SVEST, U NEKE DIVOTE, U NEKE KOSMIČKE EGZOTIKE, milina te obuzme dok samo čitaš o njima!

11. Što bi narod, pomalo grubo, rekao – ŠIPAK, lakat! AKO VI PRODUŽUJETE SA NAJDUBLJOM MOGUĆOM OPUŠTENOŠĆU – PADATE U OPASAN AMBIS. Sa svim tim sam dosta eksperimentisao, u brojnim situacijama su me teške okolnosti prisilno gurale u te opasne zone, SAMO KO DO OVIH GRANICA NIJE DOSPEVAO NE ZNA KAKO JE JEZIVO, NEOPISIVO TEŠKO ISKOBELJATI SE IZA TAČKE U NAJDUBLJOJ OPUŠTENOSTI, KOJA SE NE SME PREĆI. Čitajte priče onih koji su zapali u najdublju depresiju, u njene najteže vidove – imaćete dosta plastičnu sliku o tome. (Nisam uzalud, između ostalog, godinu dana pisao i na /hrvatskom/ forumu za depresiju. Ne zato što sam sam hronično bio u ovom stanju, jesam se zagnjurivao, pa iskobeljavao, već zbog svih ovih relacija koje imaju i duhovnu težinu.)

12. DA, U TOJ NAJDUBLJOJ OPUŠTENOSTI POSTIGNETE I PUNU BEZMISANOST! ZAMIRE VAM SVAKO KRETANJE ENERGIJE, ZAMIRE SVA ENERGIJA, MISLI NEMA JER TO JE KAO… TEŠKO JE OPISATI – KAO DA NEMATE ČIME DA MISLITE, NEMATE MATERIJALA. Ne da nemate misli ZBOG NEKAKVIH DUHOVNIH IGRARIJA, već vam misli same od sebe zamiru. I TO JE DALEKO OD PRIJATNOSTI NIRVANE I URANJANJA U PRIJATNO NIŠTAVILO, OVO JE OSEĆAJ DA VAM SE SVEST RASPADA, DA VAM SE NEKO USELJAVA U SVEST, NIKAKO SLUČAJNO U NAJTEŽIM VIDOVIM DEPRESIJE LJUDI IMAJU OSEĆAJ DA SE RASPADAJU I DA GUBE RAZUM.

13. TO VAS-NAS ČEKA SA POSTIGNUTOM NAJDUBLJOM OPUŠTENOŠĆU, TJ. KADA SE ZAĐE IZA TAČKE KOJA SE U OVOME NE SME PREĆI! TO VAS-NAS ČEKA SA NAJDUBLJIM UNUTRAŠNJIM MIROM!

14. Dakle, duhovno nepodvaldžijski posmatrano – NE MOGU NAM NAJDUBLJA MOGUĆA OPUŠTENOST I BEZMISAONOST BITI PRAVI CILJEVI. ONI SU NAM SAMO INSTRUMENTI KOJI SU NAM KORISNI U SPREZI SA – ANGAŽOVANJEM I NAPREZANJEM. U STALNIM SVAKODNEVNIM OSCILACIJAMA I FLUKTUACIJAMA. A U SKLOPU ČAROBNE FORMULE RAVNOTEŽE, ČIJI ZNAČAJ STALNO NAGLAŠAVAM. Valjda se i iz ovoga vidi – nimalo slučajno (je stalno naglašavam).

15. I tu jeste jedan od ključeva naših moći! U RAVNOTEŽI, KAO STALNOJ FLUKTUACIJI IZMEĐU OPUŠTANJA I NAPREZANJA. Da, mi ćemo moći to intenzivnije i uspešnije da se nagažujemo – ŠTO UMEMO DUBLJE DA SE OPUSTIMO. Ali, dublje da se opustimo – DO ONE OPASNE GRANICE, TAKO DA JE NE PREĐEMO.

16. Valjda i ovo pokazuje koliko je PRAVO BAVLJENJE DUHOVNOŠĆU JEDNA KOMPLIKOVANA SVAKODNEVNA BORBA, A NE PUKO LAGODNO PRAKTIKOVANJE NEKE ZAMAJAVALAČKE METODE. Komplikovana svakodnevna borba, APSOLUTNO PRIMERENA RAZMERAMA JEZE ZLOTVORSKOG AMBIJENTA U KOJEM ŽIVIMO. Na planetama na kojima je Zlotvorski ambijent SLABIJEG KALIBRA, i bavljenje duhovnošću je MANJE ZAHTEVNO I MANJE TEŠKO.

17. Ovde data objašnjenja, i bazirana na iskustvu (i na višegodišnjem iskustvu sa meditacijom, svakako), onima kojima „piju vodu“ – potvrđuju drugu, a kao jednu od glavih teza u ovim tekstovima: da mi TEK ANGAŽOVANJEM POVLAČIMO ENERGIJU, pogrešan je stav da je akumuliramo u toku opuštanja. Naravno, mi ne vidimo baš precizno o čemu se radi, svakako da neki minimum Energije dobijamo i pri opuštanju, ali svakako ne količine koje se zamišljaju u predstavi o akumuliranju Energije u toku opuštanja.

18. Kada je meditacija u pitanju: NEMA OPASNOSTI OD NJE, ni približno u smislu u kojem je to opisano za zalaženje ispod bezbedne tačke u pravom najdubljem opuštanju. Mada se sećam neke knjige u kojoj su izneti brojni primeri ljudi koji su zapadali u psihološke probleme sa meditacijom, ipak mislim da je ona jedna bezopasna iluzorna duhovna metoda. Čak i VRLO KORISNA onima koji žive u hroničnoj prenapregnutosti: ubacivanje seansi meditacije u suludi životni ritam doneće im relaksaciju. Ali, ako krenu dalje i dublje da se bave duhovnošću – MEDITACIJA ĆE IM DONETI, OD ODREĐENE GRANICE, SAMO TAPKANJE U MESTU. Nema opasnosti, jer model meditacije, sa suptilnim naponom fokusa na jednoj tački (mantri, slici, itd), brani ih od zapadanja u najdublju opuštenost, ali – stacioniraće se oni na maksimalnom duhovnom nivou koji se i uz meditaciju, ali, naravno, i uz druge životne i ličnosne faktore, može postići, i – tavoriće tu do kraja života. Neće im biti daljeg napretka ni u kojem faktoru iz kompleksa um-duh-telo. No, nekima je možda za datu inkarnaciju to „puna kapa“!


Termin jeste izazov ispraznoj otmenoj uzvišenosti stare-postojeće duhovne paradigme, ali i sadržajno više, mnogo više od toga.

Rekosmo već više puta: nova duhovna paradigma traga za izvornim, prirodnim mehanizmima za čišćenje i duhovni rast, za aktiviranje naših moći i za oslobađanje.

Bolesničkom ležanju spontano „PRIBEGAVAMO“ onda kada nas gruvaju teška energetska dešavanja, bolovi i bolesti, ali i emocionalni potresi, svakako su se mnogi iskustveno uverili kako oni i te kako jasno i jako mogu da izazovu i fizičke potrese (nervoza u stomaku, glavobolja, ubrzani rad srca, itd).

Ono znači ležanje, ležeće suočavanje sa bolovima i bolešću, BEZ IKAKVIH PROCEDURA, CEREMONIJA, SPECIJALNE ODEĆE, SPECIJALNIH EFEKATA, SPECIJALNOG FOKUSA, ITD!

Ležimo, okrenemo se povremeno na jednu ili na drugu stranu, kada se bolovi pojačaju ili naiđe nervoza, malo ustanemo, posedimo, prošetamo se, pa se opet vratimo.

ETO METODE BOLESNIČKOG LEŽANJA!

Tada smo prisiljeni, nekakav izvorni mehanizam nas prisiljava da se suočavamo na unutrašnjem planu, oči u oči, sa bolovima i mukama. NEMA TU NIKAKVE DUHOVNE „FILOZOFIJE“, ni za onoga ko je u duhovnosti, ni za onoga ko je van nje!

Suočavamo se i čekamo – da se organizam povrati u ravnotežu, dopuštamo drugom, temeljnijem mehanizmu, HOMEOSTAZI, da deluje, olakšavamo joj delovanje, čekamo da nam se organizam izbori sa nevoljom i vrati se u „prvobitno stanje“.

Hiljade se tu varijabli prepliće, ponekad je nemoguć povratak u stanje ravnoteže (sa malim slovom, jer se odnosi na stanje tela), ili nemoguć potpuni povratak. Ali, nezavisno od svih varijabli – bolesničko ležanje ostaje temelj stabilizovanja naše energetike, odnosno, u sprezi, interakciji sa angažovanjem – temelj naše Ravnoteže.

ČEMU SE MOŽEMO, KAO DUHOVNJACI, NAUČITI OD PRIRODNE METODE BOLESNIČKOG LEŽANJA?!

DA FOKUS TREBA DA NAM BUDE NA ONOME TEŠKOM ŠTO NAS MUČI!

Paradoks koji tajnaši ne bi priznali: za njih je sveti princip – fokus na izlečenju i zdravlju.

DA, NAMA SVAKAKO I TREBA DA BUDE FOKUS NA IZLEČENJU I ZDRAVLJU, ALI – VAN POZICIJE BOLESNIČKOG LEŽANJA!

I taj fokus se van bolesničkog ležanja očituje u preduzimanju koraka preko kojih ćemo (medicinske pretrage, itd.) pomoći organizmu. To je u nekoj banalnoj, netajnaškoj i neduhovnoj varijanti, u tajnaškoj i duhovnoj varijanti te mere se preduzimaju i na mentalnom ili duhovnom planu.

KAKO DA NAM FOKUS PRI BOLESNIČKOM LEŽANJU BUDE NA NEČEM LEPOM, POZITIVNOM, NA ZDRAVLJU, AKO SU BOLOVI TOLIKO JAKI (evo sada prilike da se u to uverimo sa gripom, na primer), DA NAM MRSE I OSLABLJUJU SAME MISLI, SAMU SPOSOBNOST MIŠLJENJA?!

Bolovi i bolest nam sami po sebi, dok smo opušteni u poziciji bolesničkog ležanja, usisavaju pažnju i Energiju.

To je prirodan tok, protiv njega se ne treba boriti.

Dokaz je, ako u ovome možemo posezati za nekakvim dokazima, dosta obimna psihoterapeutska praksa Dž. Raskina, u metodi „emocionalnog pročišćavanja“.

Da, direktno suočavanje sa teškim unutrašnjim dešavanjima odnosi se i na („psihičke“) emocije, uz bolove kao telesne emocije.

Do kojeg zaključka je on došao? Da mi ovim direktnim suočavanjem „oči u oči“ sa emocijama ili bolovima – te energije prerađujemo.

Efektivnost ovog načina bih i sam potvrdio na svom davnašnjem suočavanju sa fobijom smrti.

S tim što se sa sadašnjeg stanovišta može ukazati na eventualni novi smer promišljanja ove problematike, pri čemu temeljnost samog prirodnog mehanizma svakako da ostaje.

Možda ima smisla Lazarevljevo (S. N.) definisanje i viđenje bolesti kao – ENERGETSKOG DEFICITA.

Malo je teže taj koncept prihvatiti načelno za sve bolesti, ali, to ne smeta da ipak neke zaključke u vezi sa ovim izvodimo.

Kada usled energetske iscrpljenosti očigledno dođe do bolesti, kada, na primer, pogrešan ritam življenja dovede do čestog obrasca zapadnjačkih kardiovaskularnih oboljenja, veza nam je jasna.

Za ostale, posebno takozvane urođene bolesti, ta veza nam „ne pije vodu“, takođe i za bolesti koje nam jasno dolaze spolja (virusi, zaraze, itd.). Ima tu svakako dosta faktora u igri, Lazarevljev sa energetskim deficitom sigurno da pogađa bar deo problema. Treba imati u vidu da Lazarev za neka oboljenja (hronična, urođena, itd.) polazi od problema sa energetikom koji se kroz više inkarnacija prenose.

Meni se čini da su bolesti kao inicijalne kapisle kodirane u našem DNK, ili u tzv. sudbinskim dešavanjima, a koje bogovi-Paraziti mogu po potrebi aktivirati.

I REKAO BIH DA SU BOLESTI NJIHOVI VEĆI, VANREDNI ZAHVATI NAŠE ENERGIJE.

Naravno, to se možda izvodi i može se izvoditi na nama nepojmljive kosmički sofisticirane načine, u tehnološkom smislu oni jesu giganti za nas, zahvaljujući tome su nas i unakazili. U tome im ne možemo parirati, ali – mislim da se na duhovnom planu, NA NEILUZORNOM DUHOVNOM PLANU, otvara prostor da im pariramo i da ih nadjačamo. No, o tom – potom!

ŠTA MI U TIM SLUČAJEVIMA TREBA, ŠTA JE MUDRO DA RADIMO?

DA POPUNIMO ENERGETSKI DEFICIT KOJI JE NASTAO NJIHOVIM POJAČANIM ZAHVATOM.

NEĆEMO GA POPUNITI AKO SE OGLUŠUJEMO O SIGNALE ENERGETSKE ISCRPLJENOSTI, TE DELAMO „JUNAČKI“ I DALJE, KAO DA SE NIŠTA NE DEŠAVA, VEĆ – PRELASKOM NA POJAČANI „REŽIM“ BOLESNIČKOG LEŽANJA.

Naše suočavanje oči u oči sa bolovima, koji samo mogu biti fizički refleksi energetske dubioze (čovek pun Energije je pun snage i puca od zdravlja!), može da znači da mi tada fokusirano popunjavamo svoj energetski deficit.

Kao što je već naglašeno, van bolesničkog ležanja, u meri u kojoj imamo za Energije na raspolaganju, mi se možemo baviti vizijom svog izlečenja, odnosno, drugim ciljevima koje smo sebi postavili.

Kada nema bolova i bolesti, mogu nam kao unutrašnji problemi iskrsavati teške ili intenzivne emocije.

One takođe znače energetski „srk“ bogova-Parazita. Aktiviran u našim programima ili preko uticaja na naše misli, preko aktiviranja naših sećanja, pomisli na budućnost, itd.

KADA SU NAŠE MISLI U PITANJU, pri bolesničkom ležanju, IZGLEDA DA JE PRIČA DRUGAČIJA.

Van neravnoteže sa bolešću i bolovima, van nekih emocionalnih potresa, bolesničko ležanje može da znači prijatno opuštanje, sa kojim mogu da krenu razni „misaoni filmovi“, koloplet svakakvih, povezanih i nepovezanih misli, ne moraju čak ni biti prijatne, mogu se odnositi na neke aktuelne probleme.

PO PRINCIPU – DA EMOCIJAMA NE MOŽEMO UPRAVLJATI (one svakako dopiru iz nekih dubljih zona našeg bića, i tu mogu bogovi-Paraziti, za sada, dobrano da vršljaju), ALI MISLIMA MOŽEMO (načelno, jer i ovde postoji priča o „mukama sa ‘našim’ mislima koje nisu naše“, ta priča je na „4D portalu“)…

…TREBA DA SE UVEŽBAMO DA SE IZ TAKVIH PRISILNIH „MISAONIH FILMOVA“ ISKLJUČUJEMO, TE DA SE PRIKLJUČIMO NA „SVOJE“ „MISAONE FILMOVE“, KOJI BI SE SASTOJALI OD SEKVENCI VIZIJE NAŠIH POSTIGNUĆA KOJA SMO ZA SEBE DEFINISALI.

Jer su nam tok svesti sa svakakvim povezanim i nepovezanim mislima i asocijacijama, kao i sličnog tipa snovi, očigledno podmetnut program, za raspitanje naše pažnje i Energije. Te treba da nađemo način da sa tim podmetnutim u sebi izađemo na kraj.

I takav „film“  možemo pokušati da kreiramo logikom snova, no… to je druga tema…

P.S.

1) Naravno da je poželjno da bolesničko ležanje, kao najdublji vid opuštanja, praktikujemo stalno, nezavisno od zdravstvenog stanja. Onoliko koliko možemo i procenjujemo da nam je potrebno. I, naravno, u sklopu Ravnoteže, koja znači približnu proporcionalnost (približnu, u meri u kojoj nam je to uopšte u postojećim uslovima izvodljivo) angažovanja i opuštanja.

S obzirom na Entropiju i Hibernaciju – trebalo bi da ga, opuštanje ili bolesničko ležanje, imamo dovoljno u svom dnevnom ritmu. Velo često će nam, s obzirom na energetsko stanje, biti korisnije da jedan sat posvetimo bolesničkom ležanju, nego čitanju najboljih duhovnih ili nekih drugih ideja.

2) Ko ima nekakvo iskustvo sa ovom vrstom opuštanja, mogao je da uoči neke zanimljive zakonomernosti.

Na primer: da nas van ovog opuštanja neko pita kako se osećamo, odgovorili bismo – najnormalnije. Ako potom malo dublje zađemo u ovo opuštanje – mogu početi da izranjaju čak i uznemirujući signali: pojačana nervoza, neki grčevi, obično u nogama, uznemireno lupanje srca, možda i slabiiji bolovi ili žiganja u nekim delovima tela, itd.

Po inerciji pogrešnog zaključivanja post hoc propter egro hoc (posle toga, dakle – zbog toga), mi možemo zaključiti da je opuštanje uzrok. Naravno da opuštanje ovde ne može biti uzrok, ovo opuštanje može biti uzrok loših dešavanja samo ako preteramo sa njim, ako više od 50% dnevnog vremena njime ispunimo (izuzimajući bolesti u kojima je čovek faktički prikovan za krevet).

Ovim opuštanjem mi samo zalazimo u svoju unutrašnjost i u njoj se upoznajemo sa stanjem na unutrašnjem „terenu“. Sa fokusom na spoljašnjem, ukoliko još nisu jako narasli loši impulsi, mi njih nismo ni svesni. Postajemo ih svesni tek kada zađemo u malo dublju opuštenost.

Zato opuštanje u vidu bolesničkog ležanja i treba praktikovati svakodnevno. Pa će se dešavati da se sa mnogima od tih loših dešavanja, telesnih ili psiholoških, „razračunamo“ na unutrašnjem planu, te oni i ne grunu na spoljašnjem, ili ne grunu u jačoj varijanti.

Ili, suprotno, ako pri našem funkcionisanju osetimo neke simptome, može se desiti da silaskom u opuštanje oni nestanu.

Bilo o kakvim dešavanjima da se radi, ako imamo malo više introspektivne uvežbanosti – možemo pri praktikovanju bolesničkog ležanja, kao i bilo kojeg drugog vida nekog prirodnijeg opuštanja, da uočavamo zanimljiva dešavanja koja nam samo pokazuju da u ovome „ima nečeg“.


(Pretiču mi se teme i gaze jedne preko drugih. Što sukob reptilskog i onog drugog u mom umu, što refleks teških zarobljavajućih okolnosti…)

Koja kamara od duhovnih metoda, što direktnih, što indirektnih! Rekao bi neki posetilac vanzemaljac: „Blago vama na tom bogatom asortimanu!“. A kada bi on znao da su sve to odreda samo lepe šarene laže…

Kao i mnogi koji zagaze u duhovnost, koje nešto natera ili neki unutrašnji zov navede, isprobavao sam i ja sve i svašta od metoda u ovoj duhovno-planetarnoj tarapani…

Ponekad imate prava da kritikujete neku praksu, ako je baš očigledno i logično isprazna. Ali, većinu toga morate sami da isprobate, na svojoj koži, jer je onda uvid najkompletniji.

Ne bih se zamajavao pobrojavanjem baš svega, u šta sam se od duhovne metodologije upuštao, tek evo onoga što mi od isprobanog pada na pamet.

Već sam spominjao „Kurs o čudima“, zalazio u dva-tri navrata.

Meditacija – najviše, najduže, i pre „Kursa“ i posle njega. O njoj i o svom iskustvu sa njom već sam ovde pisao. Ona je nesporna odlična metoda relaksacije, do određene tačke ili granice. Jednostavno: u životnoj, što narod kaže – uzvrkljanosti, obavezati se na određene seanse sedenja, ćutanja, nebavljenja ničim – daje efekte u vidu opuštanja, u smislu opuštanja.

Naravno da u meditaciji nema nikakve mistike, nikakvih čudesa, nikakvog puta za nirvanu! Te udice mogu da progutaju naivni i pasionirani duhovni iluzionisti.

Pa je bilo još…

…Autogenog treninga…

…Kueove autosugestije i još nekih tajnaških modela…

…Pa malo joge, čini mi se da zove „Pozdrav suncu“.

…Pa „Pet Tibetanaca“…

… Pa neki kurs „univerzalnog života“…

…Pa koji mesec molitvene prakse, bilo je to, koliko se sećam, bar po dva sata dnevno…

…Pa mantranje, kako da ne, mantranje obavezno, ono je najkomplikovanije! Od njega sam najbrže odustao. Svakome pri čistoj svesti i zdravoj pameti u vezi sa tim brzo proradi kliker: duža usiljena repetitivnost je zatupljivanje uma. Naš um IZVORNO nije podešen za mehaničku repetitivnost. Ima ponavljanje svoju funkciju, ali – dozirano i drugačije ciljano (možda će biti pokazano).

Uopšteno: ni u jednu od metoda nisam se upuštao u smislu zabave. A voleo bih da sam baš tako radio. Voleo bih da sam, kad se sada, sa ove distance, osvrnem na sva ta zamajavanja. Jer sva ona se samo radi zabave i mogu praktikovati.

Dakle, uvek sam se upuštao najozbilnije, sa najozbiljnijim introspektivnim fokusom, prateći šta se i da li se unutra i spolja, uz te TZV. prakse dešava.

I uglavnom sam u svakoj od njih bio, izuzev višegodišnje meditacije, bar po nekoliko meseci. Dotle, dok mi se ne bi kristalno jasno pokazalo o čemu se radi. Jer u kraćem roku vi suštine neke duhovne igrarije („za mlađe i starije“) ne možete ni da spoznate, ne možete u sam mehanizam da prodrete.

Nisam zalazio tamo gde mi je i bez isprobavanja bilo očigledno da se radi o neozbiljnosti, na primer: EFT, reiki, itd.

Pa onda razne indirektno duhovne „prakse“. Indirektno: jer se za njih kaže, za njih kažu njihovi teoretičari, da posredno vode ili pomažu rastu svesti, ili da su njegova osnova.

Vegetarijanstvo nekih možda šest meseci, veganstvo oko tri meseca.

Sangejzing… ne sećam se koliko dugo.

Pa čak i – urinoterapija!

Da ne idem dalje u naprezanje da se prisećam, zaista je bilo prilično toga isprobanog.

Na ovaj osvrt su navela dva-tri video-snimka koja mi je prosledio jedan poznanik (recimo: poznanik, prijateljstvo je u datim uslovima neka druga priča).

Na jednom se izvodi nekakva kolektivna joga, uz klavir i oko njega. A svako, od desetak osoba, se vitla, savija, trese, što narod kaže – kerebeči i raskrečuje za svoj groš. Neko na klaviru, neko na obližnjem stepeništu, neko na fotelji…

Drugi snimak mi je baš bio jeziv! Insert iz emisije u kojoj je predstavljena JOGA SMEJANJA. Tu je INSTRUKTORKA JOGE SMEJANJA, tu joga-smejači. Pa kad krenu sa smejanjem, što narod kaže – k’o lud na brašno, MENI POČINJE DA SE DIŽE KOSA NA GLAVI!

Što mi se prvi put desilo, u blažoj varijanti, kad sam gledao video-snimak na kojem je uzvišeni Muđi sa onim čovekom koji je došao da mu govori o svojim mukama i da traži savet, a onda počeo da se smeje, pa taj smeh trajao pola sata. A uzvišeni Muđi uživa, povremeno ga prateći u ha-ha-ritmu, kao da kaže: „Vid’ me, vid’ me, kako moja energija ozari svakoga ko mi se približi!“.

Podvale sa mnogim metodama su već dolazile na kritičko-proučavalački tapet ili kauč, te ne bih u ostale, nepretresene, ni da zalazim. Joga smejanja mi je toliko žalosna, da iz duboke ožalošćenosti ne bih smeo da se u nju kritičarski upuštam.

Treba samo pogledati svu tu paletu kojom su nas bogovi-Paraziti, direktno ili indirektno počastili! NJIHOVOJ VEŠTINI DA PRAVE BUDALE OD NAS, OD NEKIH OD NAS – MISLIM DA NEMA RAVNE U ŠIREM KOSMIČKOM OKRUŽENJU!

„A dobro, šefe, koji toliko mudruješ – možda bi pitao onaj gore spomenuti vanzemaljac – a šta ti nudiš kao alternativu, ako ti već ništa od ovog duhovno-metodološko-praktičarskog asortimana ne valja?!“

JA SAM U VEZI SA METODAMA I METODOLOGIJOM UVEK BIO ZA PRIRODNE MEHANIZME! SAMO IH PREPOZNAJMO I SISTEMATSKI UGRADIMO U SVOJ RITAM ŽIVLJENJA I – TO JE TO! Nema tu nekih velikih mudrijašenja i mudrolijanja!

Problema u duhovnosti i u vezi sa duhovnim rastom ima na pretek, i ima ih tako složenih i zamršenih, da ti pamet stane. ALI NE U METODOLOGIJI!

DAKLE, METODOLOŠKI – JA PREFERIRAM BOLESNIČKO LEŽANJE!

Nije ovo nikakvo šegačenje sa duhovnošću, deluje kao šegačenje onima koji imaju neke nebulozne, u stilu čardak ni na nebu, ni na zemlji-predstave o duhovnosti, kao što negde rekoh: sobno-šumsko-kancelarijsko-manastrisko-ašramske duhovnosti.

Bolesničko ležanje znači da bez ikakvog filozofiranja odležimo određeno vreme…

Bolesničko – jer tada zaista dolazimo u kontakt sa bukvalno ili u prenosnom smislu bolesničkim i bolesnim u sebi, bilo onim što moramo da razgrađujemo iz svojih DNK i ostalih determinizama, bilo onim čime se u svakodnevnim kontaktima inficiramo, bilo da se lečimo od neravnoteže u koju zapadamo ili u koju smo iz časa u čas gurani.

Ima mi još raznih nepoznanica u vezi sa ovom metodom, KRUCIJALNOM duhovnom metodom nove duhovne paradigme, ali – sam njen mehanizam ne samo da mi se potvrđivao, veći svakodnevno i potvrđuje.

Nema jače metode za razgrađivanje svega teškog i sputavajućeg što nosimo u sebi, kao i za dovođenje u Ravnotežu od – bolesničkog ležanja.

Pa još kada se ona, tj. ono poveže sa jednim intencionalnim mehanizmom (koji će valjda da dođe na red za prikaz, valjda!): duhovni bingo, pun pogodak! Kakve crne joge, meditacije i ostale duhovne zavrzlame i šarene laže?! Odgonetajmo svoje izvorno-prirodno funkcionisanje i vladajmo se po njemu.


1. U poslednjim tekstovima izrazitije naglažavanje potrebe uspostavljanja nove duhovne paradigme i nove duhovne metodologije (što, naravno, ne znači potpuno odbacivanje celokupne duhovne tradicije, u jednom delu to jeste odbacivanje, u drugom je prihvatanje dobrih iskustava, u trećem je njihovo prekomponovanje), u vezi sa tim istaknuta su neka svojstva ili tipovi aktivnosti novog duhovnjaka: kritičko mišljenje, istraživanje i eksperimentisanje, kreativnost…

2. Prigovoreno je: ali šta se u duhovnosti novo može pronalaziti, pored svih postojećih duhovnih metoda i metodologija, te tolikih duhovnih koncepata, teorija, tumačenja, priča…?! Evo kako na konkretnom primeru izgleda odnos između nova duhovne paradigme/metodologije i klasične (ili klasičnije) duhovne paradigme/metodologije.

3. Zahvaljujući internetu (sve na ovom svetu ima jedan procenat korisnosti) svako može lako da nađe i knjige i osnovne informacije o joga nidri (u položaju šavasana) i o autogenom treningu, te da ne opterećujem ovaj tekst citatima o njima. Možda samo da postavim dva video snimka, nasumice odabrana, koliko da eventualni čitalac na brzinu može vizuelno da stekne nekakav prvi utisak o ovim dvema tzv. tehnikama.

Joga nidra:

Autogeni trening:

4. I bez posebnog istraživanja lako uočavamo suštinske i neke zajedničke karakteristike ove dve tehnike (metode):

– obe se izvode u ležećem položaju, na leđima, uz nepomičnost;

– obema je suština u nameri da se postigne duboka opuštenost;

– u obema se pažnja-svesnost „seli“, vodi po celom telu;

– u obema um rukovodi celom vežbom.

5. Možda i već neko duže vreme, sporadično, pisao sam o sličnoj… ajde da je nazovem vežbom, metodom, nazivajući je, saobrazno sagledavanjima: praksa (iz)vankonceptualizma, dubinsko opuštanje, nepomično ležanje ili ležeće opuštanje, konačno bih je nazvao, saobrazno prirodnom mehanizmu na kojem se zasniva – BOLESNIČKIM LEŽANJEM. (Za eventualnu zainteresovanost za šira objašnjenja – tekstovi o njima se mogu naći na „4D portalu“ i na „Atmi“.) Razlike u odnosu na prethodne dve vežbe (razlike u konačnoj „verziji“ sa bolesničkim ležanjem):

– izraz vankonceptualizam upućuje na odsustvo bilo kakvog vođenja od strane uma: jednostavno – zađemo u ovu vežbu i dopuštamo da se dešava ono što se bude dešavalo, bez ikakvih sugestija i usmeravanja pažnje;

– nedavno sam u vezi sa ovim ubacio malu korekciju, a koja proizilazi iz praćenja dešavanja u praksi: jedina suptilna intervencija je da nastojimo da se isključujemo iz misli, slika, „filmova“, sanjarenja, koji eventualno mogu da počnu da naviru (šire objašnjenje razloga dato je ranije);

– pravi cilj bolesničkog ležanja je suočavanje sa svim energijama i sadržajima kojih u svom funkcionisanju (van ove vežbe) nismo svesni, svejedno da li počinjemo da otvaramo kapije podsvesti-nesvesnog ili su oni samo malo u svesti zatureni, potisnuti;

dubinski mir je spontana, prirodna posledica razgradnje tih sadržaja i energija, iluzija je da mi možemo težiti dubinskom miru nekim tehnikama i procedurom kojom um rukovodi, da mu možemo težiti, a da se sa burama u dubinama svoje pod-svesti ne razračunavamo;

– i ja sam bio krenuo sa modelom nepomičnog ležanja na leđima, ali sam onda upoređivao svoja razna iskustva, promišljao i istraživao (da podsetim na novoduhovna svojstva:  kritičko mišljenje, istraživanje i eksperimentisanje, kreativnost): ako ja nalažem sebi da se ne pomeram, ja opet umom vodim proces; odnosno, ja opet pokušavam da mir postignem preko spoljašnjeg, a on treba da dođe razgradnjom unutrašnjih energija i sadržaja;

takođe, u celoj ovoj zavrzlami i tarapani – STO POSTO PRIRODNI MEHANIZAM, kojem svako nezavisno od bilo kakvih duhovnih priča pribegava je: bolesničko ležanje, u kojem se suočava sa svojim bolovima i mukama, ali se tu i tamo pokrene, okrene na jednu, pa na drugu stranu, onda kad mu možda postane i neizdrživo, itd.

6. E, sad…! Na sve strane, i preko ovih internet izvora i van njih – možemo čitati komentare pohvala, pozitivnih iskustava, popravljenih ličnih stanja, rešenih priholoških i zdravstvenih problema, itd. na račun obe one klasničnije tehnike, joga nidre i autogenog treninga. I nekome ko rezonuje na način stare duhovne paradigme zaista u ovom slučaju kao logično nameće se pitanje: šta se u vezi sa ovim dvema metodama, tehnikama, vežbama ima novo izmišljati, što bi se i izmišljalo, ako obe masovno daju dobre rezultate. ISTO PITANJE MOŽE DA SE POSTAVI I U VEZI SA SVAKOM IDEJOM, SA SVAKIM KONCEPTOM, SA SVAKOM METODOM STARE DUHOVNE PARADIGME: šta i zašto da se preispituje nešto što se godinama uspešno prihvata, primenjuje, što daje rezultate.

7. Zašto?! Zato što imamo posla sa duhovnim i neduhovnim iluzijama, i mi presrećni prihvatamo svaki koncept ili, u ovom slučaju, vežbu ,tehniku, koji nam daju neke rezultate, u smislu: „Daj šta daš!“, ne zalazeći dublje u pozadine koje uglavnom kriju podvale. NE MORAMO MI DA SE PENJEMO U NEKAKVE ASTALE I U NEBESA, DA BISMO VIDELI SVOJE ZLOTVORE, mi tako jasno, ako želimo, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, možemo da pratimo njihove podvale, njihove mahinacije, isprogramiranosti, u mišljenju i življenju, kojima su nas obilati počastili! Uzmimo ovde samo momenat opuštanja, koji je već objašnjen: a) prosto je nenormalno i nesuvislo govoriti o dubinskoj opuštenosti, a da se mi ne suočavamo sa energijama i sadržajima koje nosimo u sebi; b) miru se ne može težiti „na silu“, u prkos svim tim vrtlozima koje nosimo u sebi; c) mir je stanje koje samo po sebi, samo od sebe nastupa, sasvim prirodno, kako mi razgrađujemo te energije i sadržaje koje nosimo u sebi. Iluzije u vezi sa ovim podsećaju na nekog junaka iz nekog filma, koji se plaši spoljašnjeg sveta, pa ipak krene napolje, grčevito ponavljajući: „Ja sam dobro, ja sam dobro, smiren sam, smiren sam…!“, a onda, posle samo nekoliko koraka panično se vraća u stan.

8. U OSNOVI SVIH, ILI BAR VEĆINE IOLE EFEKTIVNIH, DUHOVNIH METODA (tehnika, itd.) NALAZE SE NEKI PRIRODNI MEHANIZMI! ALI SMO MI VEŠTO NAVEDENI DA PREKO TE PRIRODNE SUŠTINE NABACIMO „MALO MORE“ CEREMONIJA, SPECIJALNIH POSTUPAKA, USLOVA, ČEGA SVE NE. I tako dobijamo prekrasne bombonjere, još i sa zvučnim, egzotičnim nazivima: joga ova ili ona (imaš na raspolaganju sorta koliko ti duša hoće), meditacija, isto ova ili ona (vajda je samo gospodin Ošo izmislio nekih stotinak varijacija), plaćena ili neplaćena, mantranje ovo ili ono, molitvena praksa ovakva ili onakva, autogeni trening, EFT, tandara-mandara, itd.

9. I ŠTA SE FASCINANTNO SA OVIM PODVALA DEŠAVA?! ONE DAJU EFEKTE! Ovakve ili onakve, slabije ili jače, ali – daju efekte. Neko funkcioniše „sto na sat“ u životu, uvede redovne seanse meditacije ili autogenog treninga, koji ipak, U ODNOSU NA NJEGOVO FUNKCIONISANJE „STO NA SAT“, svakako znače opuštanje. I on vremenom svakako da mora da oseti efekte tog opuštanja, i na psihološkom, i na širem zdravstvenom nivou. Zagovornici stare duhvone paradigme bi rekli: „A zar to nije dovoljno?! Sasvim dovoljno!“. JESTE DOVOLJNO KAO PRVA POMOĆ! Sasvim dovoljno kao prva pomoć! Međutim, SVAKO ĆE SA OVIM TEHNIKAMA ILI METODAMA U NEKOM TRENUTKU DOSTIĆI PLAFON, koji se pomoću njih može dostići. On jeste anulirao te prve udarce svog lošeg funkcionisanja. Ali tu ne može biti kraj, tu ne može biti konačno rešenje. Moraće da slede drugi udarci. Osim ako se ne uživi previše u iluzije moći tehnike koju primnjuje, ako mu sve skupa ne deluje kao moćni placebo, pa se još dugo odlično oseća, ali – to ne može da ide unedogled. Neke proboje mora da ima, ili stalno, ili se oni akumuliraju pa grunu kad-tad.

10. Dakle, onaj ko oseti jasno uočljivu efektivnost (koja je, rekosmo, dobrodošla kao prva pomoć), VEZAĆE TU EFEKTIVNOST ZA CEO KONCEPT VEŽBE ILI TEHNIKE, a to znači: vezaće je za sve one često i komplikovane procedure, ceremonije, uslove, itd, u koje je bombonjera tehnike ili metode veličanstveno upakovana. A ono što je uopšte i omogućilo neku efektivnost je – PRIRODNA BAZA. I TEHNIKA, METODA – TIM JE EFEKTIVNIJA ŠTO JE VIŠE U SKLADU SA TOM PRIRODNOM BAZOM, što više dopušta spontanom prirodnom mehanizmu da se preko nje ispolji.

11. U primerima od kojih smo pošli: samo ležanje je prirodni mehanizam opuštanja. I u meri u kojoj autogeni trening i joga nidra postižu efekte, postižu ih zahvaljujući izdvojenom vremenu za leškarenje, a ne nekim extra-specijalnostima koje su kodirane u svakom postupku iz koncepta autogenog treninga ili joga nidre. NEKA NEKO MESEC DANA (eto istraživačkog duha!) PRIMENJUJE AUTOGENI TRENING ILI JOGA NIDRU, NEKA POTOM MESECA DANA PRIMENJUJE ISTU „KOLIČINU“ PUKOG BOLESNIČKOG LEŽANJA – RAZLIKE U EFEKTIMA NI ZA MILIMETAR NEĆE BITI. Tačnije, imaće u ovom drugom slučaju vremenom početke pogoršanja, DUGOROČNO OČIŠĆUJUĆEG POGORŠANJA, no, to je već objašnjeno.

12. DAKLE, I TE KAKO SE IMA ŠTA KRITIČKI PREISPITIVATI IZ REPERTOARA STARE DUHOVNE PARADIGME I METODOLOGIJE, I TE KAKO SE IMA ŠTA PREVREDNOVATI, PREPAKIVATI, ODBACIVATI…!


1. L. Vigotski u svojoj pedagoškoj teoriji ima pojam „zone narednog razvoja“: učenike treba opterećivati pitanjima i problemima, koji ih izazivaju na naprezanje, ali su im rešivi, jer se nalaze u zoni njihovog razvoja koja je iskorak iz zone u kojoj su. Ako bi im se davali pitanja i problemi iz dve zone ispred njihove sadašnje – zadaci bi im bili neprimereni, nerešivi, naprezanje ne bi bilo efektivno, jer je dosta udaljeno od njihovih sadašnjih mogućnosti.

2. Ideja dobra, iako u našoj intelektualnosti i u razvoju mladih nije tako lako definisati i postavljati zone. Ali, možda kao retko gde ovaj koncept Vigotskog može da bude dobrodošao u našoj savremenoj duhovnosti.

3. Već je ovde, a i davno pre na „4D portalu“, najavljivana neophodnost težnje jednoj novoj duhovnosti, novoj duhovnoj paradigmi, novoj duhovnoj logici, sve samim novinama u ovoj oblasti. Po vidokrugu koji se ovde nudi ta nova duhovna paradigma bi se formirala, kao oko nukleusa: a) oko Ravnoteže i ritmova po kojima živimo i funkcionišemo, koji su nezaobilazna baza za svu naknadnu duhovnu nadogradnju; b) oko mnoštva varijabli svakoga ko se zaputi putevima duha, varijabli njegove ličnosti (bića) i njegovog života. Oba ova nukleusa su, takoreći nepoznanice za drevnu, klasičnu, postojeću ili bilo koju srodnu varijantu duhovnosti.

4. Formiranje nove duhovne paradigme je u toku, u toku koji je toliko pun zavrzlama, da je možda pametnije reći da smo tek nadomak toga „u toku“. Dakle, ona nije gotova, lepo i pedantno sročena duhovna priča, koja se drugima može isporučiti na tanjiru (ili brzom poštom, internetom, itd.).

5. A i da jeste – slaba vajda od nje! Vidi se po prijemu tek početka početaka njenog formiranja. A i ne začuđuje! Stara duhovna paradigma, stare duhovne vrednosti, staro duhovno rezonovanje, stari duhovni autoriteti, i sav drugi prateći stari materijal ili repertoar – toliko su duboko, široko i visoko ukorenjeni u ovoj civilizaciji, da ne začuđuje ako danas-sutra i ptice na granama počnu da ispredaju pesme po njihovim sadržajima, te drveće svojim šumorom da ih prenosi vetru.

6. Stara (tačnije – dosadašnja, ne neka daleka, drevna) duhovna paradigma – nova paradigma: dva različita sveta! Možda ne baš u rangu razlika „nebo-zemlja“, ali dosta veliki raspon svakako jeste.

7. Na primer: meditacija, sveti oslonac stare duhovnosti osobito istočnjačkog kova, sveti put ka kosmičkoj svesti, nirvani i drugim primamljivim čudesima, po novoj duhovnoj paradigmi – „niti smrdi, nit’ miriše“ (biće tekst o tome), koja ima jednu korisno upotrebljivu nijansu, ali koja je daleko od svete krucijalnosti kakvom je obožavana i predstavljana, neumorno, na hiljadama stranica u duhovnoj literaturi.

8. Primer na drugoj strani: BOLESNIČKO LEŽANJE KAO DUHOVNA METODA! Dostojanstveni duhovnjaci bi rekli, kad bi ovakve duhovno jeretičke tekstove uopšte i čitali: da je u pitanju jedno duhovno huljenje, jeretičnost, da ovom kvalifikacijom pre neko pokušava da se zeza na račun duhovnosti, nego što zamišlja da nešto ozbiljno piše. A suština je u tome da smo se mi u staroj (tj. dosadašnjoj) duhovnoj paradigmi, vešto navođeni na krive puteve – udaljili od PRIRODNIH MEHANIZAMA ZA DUHOVNI RAST. Te nam sve što nije izmišljeno van, povrh naših prirodnih mehanizama, i što nije spektakularno upakovano u pompezne teorije i nadugačka tumačenja, u sugestivne i strahopoštovanja dostojne ceremonije, deluje sumnjivo.

9. Dakle, nova duhovna paradigma bi bila, po Vigotskom, neke dve zone, a možda i za polutku više, od dosadašnje ili dosadašnjih duhovnih paradigmi. Te bi za ubedljivu masu živih, i svih doskorašnjih u istoriji duhovnosti, koji više nisu živi, duhovnjaka, „zona narednog razvoja“ bila: RASKRINKAVANJE SVIH DUHOVNIH ILUZIJA, svih koje se mogu iščeprkati,  pronaći, bilo gde, u bilo čemu, u bilo kome…

10. Da ponovimo već ranije rečeno: mi jedni drugima ne možemo raskrinkavati iluzije, duhovne i neduhovne, ali možemo svoja objašnjenja, svoje deziluzionističke raskrinke stavljati na raspolaganje svakome kome je skroziranje iluzija nadomak ruke, tj. nadomak duha i duhovnog rezonovanja. Pa – ko voli nek’ izvoli podmetnuti sebe i ono što vidi pod tuš spiranja iluzija. Sančo Pansa nije mogao da Don Kihota ubedi da je vojska na koju juriša – obično, banalno stado ovaca koje razjuruje, zbog čega će ga čobani premlatiti. Ali mu je stavio svoje viđenje na uvid…!

11. I, da ponovimo već više puta ponavljano: ILUZIJE U SVETU DUHOVNOSTI SU NAJOPASNIJE, za njih je nateže probuditi se, otresti ih se, jer su one u svojem sveprožimanju zašle u same korene našeg duha, naših duhovnih i svetovnih (mada su oni u biti dva lica istoga) nazora, našeg rezonovanja, našeg svega SUŠTINSKOG.