Otkrivenja našeg doba

Tag Archives: blližnji

1. Bližnji

Koji bližnji?

Uzmimo one sa kojima imamo skoro svakodnevne kontakte, a nekako smo životno povezani.

Uža i šira porodica, bliži članovi familije, bliži prijatelji…

„Voljno ili nevoljno“, neka tešnja veza postoji.

2. Stresovi, za bližnje

U naše doba jedan od najjačih izvora stresova je briga za bližnje.

Strah da im se ne desi nešto loše.

Strah – iracionalan, jer mi ni sebi u vezi sa životnim dešavanjima ne možemo pomoći, a kamoli drugima.

Ali, taj strah uveliko „deluje“ i generiše stresogene impulse.

Posebno u naše doba – jer je celo naše doba: „GRANIČNO“.

Suočavamo se sa bolestima, tragičnim dešavanjima i umiranjima: bez premca u istoriji (ako ne računamo svetske ratove).

3. Normalna, ljudska ožalošćenost

I – kada se smrt „desi“ nekome od njih…!

Ljudska ožalošćenost je normalna reakcija.

Proizašla iz povezanosti, iz inercije svakodnevnih kontakata…

Ne bi trebalo pritom da postoji i lični egzistencijalni potres, ali – on je u postojećoj civilizaciji neminovni pratilac.

Smrt je teška i tamna, ZLOKOBNA enigma, ne znamo kako se dešava, kako teče proces sa dušom na izdisaju, a POGOTOVU – ŠTA I KAKO NAKON TOGA, nakon izlaska duše iz tela.

Smrt je jeziva i strašna enigma, te je normalan „transfer“ pomisli o smrti i na nas same.

4. Ožalošćenost – duša koja je tu funkcionisala

Posebno ako smo imali veze sa umrlim u samom njegovom životnom ambijentu, ako smo poznavali njegove svakodnevne životne navike i ritmove, ako smo i učestvovali u njima…

…Jedan vid ožalošćenosti izaziva pomisao: „Jedna duša je tu, u tom životnom prostoru, do juče funkcionisala, imala svoje životne navike, svoje ciljeve i interesovanja… A OD DANAS JE VIŠE NEMA TU!“

Taj vid ožalošćenosti se javlja nezavisno od toga da li smo iznutra bili konektovani sa tom osobom ili nismo. (A status bližnjeg ne znači da te konektovanosti mora biti.)

5. Ožalošćenost – nesnađene duše

Sa metafizičkog stanovišta: ožalošćuje nas pomisao na NESNAĐENE DUŠE, koje su „PROHUJALE“ ILI „PROZUJALE“ KROZ OVAJ PAKLENI ŽIVOT – upravo takve, nesnađene.

Ne nesnalažljive, nego – nesnađene, koje nisu, SA METAFIZIČKOG STANOVIŠTA, umele da se snađu.

A NE UME DA SE U KPZ-MRCVARILIŠTU SNAĐE NIJEDNA DUŠA NA ZEMLJI, dakle – za sada svi mi.

Čak i ako je ta duša činila zlo, maltretirala druge, mrzela druge, itd. Izuzev ako zlo nije činila SVESNO.

Pomislite: i ta duša je svakako težila sreći u životu.

Zbog mentalne osakaćenosti i zatamnjene svesti (što je status svih nas na Zemlji) – nije umela da se snađe, te je u svom nastojanju ka sreći činila zlo drugima.

To metafizičko sagledavanje zaista izaziva žalost!

6. Zarobljenici jedni drugih

„Ovog puta je umro neko blizu.

(…) Svet je lakši za jedan ljudski mozak“ (M. Pavlović).

Da ne ponavljam (parafraziram) jednu od omiljenih mi duhovnih izreka, u ovom slučaju samo drugi deo: ljudi bi trebalo da se raduju kada neko umre, jer taj napušta KPZ-Mrcvarilište.

Da, iskrsavaju tu obilato pitanja: da li je „odlazak“ zaista ulazak u zonu Slobode, ili se KPZ-Mrcvarilište proteže i na onostranost u sferi oko Zemlje, tako da Zlotvori-Paraziti kontrolišu i procese nakon smrti i uoči novih rađanja. No, ostavimo to po strani, ne zamarajmo se pitanjima koja nam trenutno nisu u dosegu (kao što je već, valjda mudro, preporučeno u nekom od prethodnih tekstova).

I takođe izreka, možda je iz „Otkrivenja Jovanovog“: „…I tada će živi zavideti mrtvima“, što je slika doba u kojem smo.

SA METAFIZIČKOG STANOVIŠTA – mi smo zarobljenici jedni drugih.

Samo to treba umeti videti, treba podesiti fokus svesti da bi se to videlo.

Ima izuzetno-izuteno retkih pravih saradničkih odnosa, ima i neutralnih odnosa, ali su toliko retki, da ih i ne treba računati.

7. Jedan beočug manje, težnja Slobodi u kontekstu međuljudskih odnosa

Dakle, u suštini, A OPET – SA METAFIZIČKOG STANOVIŠTA, kada prođe faza i ljudske i „neljudske“, tj. iracionalne, ožalošćenosti – makar nesvesno, bez obaveze da se to sebi svesno prizna, MORA SE OSETITI OLAKŠANJE U MNOGIM SLUČAJEVIMA KADA NEKO OD BLIŽNJIH UMRE, a to su slučajevi kada je sa njihove strane poticao bilo koji tip gušilačko-zatvorsko-čuvarskog nastojanja.

Naravno, nije rešenje u tome da poumiru svi koji nas guše i dave, svesno ili nesvesno.

Rešenje je da nađemo životni modus u kojem ćemo se izvući iz svih zarobljeničkih aranžmana, iz klinča osoba koje nas dave i drže u zatočeništvu. To je veština, to je cilj, a ne da čekamo da oni poumiru. Njihovo je da žive onoliko koliko im je „dato“…

Uostalom, jedni takvi odlaze, drugi dolaze…!

9. Ne-izvlačenje pouka iz „graničnih situacija“

„Prisustvovanje“ smrti bližnjih nam „priređuje“ neke od tzv. graničnih egzistencijalnih situacija.

Vanrednih životnih situacija u kojima se, manje ili više, na ovaj ili onaj način, svako u skladu sa svojim domenima svesti, suočava sa pitanjima smisla ovozemaljskog postojanja.

I tada svako ko je iole otvorenije svesti mora bar na trenutak da uoči: bližnji koji umire – „jurio je i trčao“ celog života, brinuo za hiljade sitnica, „stresirao“ se oko milion gluposti kroz svoj život, a onda, ukoliko je predsmrtna faza trajala neko vreme, sve mu postaje bezvredno i besmisleno.

NAJŽALOSNIJE JE ŠTO TAKVE GRANIČNE EGZISTENCIJALNE SITUACIJE NE DELUJU NA LJUDE OPAMEĆUJUĆE!

Kao munja mine njihovom svešću takav uvid, ali već sutradan – zaborave na sve i uskaču u svoj životni koloplet „jurnjave“ i „stresiranja“ oko svega i svačega, i životno bitnog, i potpuno nebitnog, oko čistih gluposti i besmislica.

A nije stvar u samoj „jurnjavi“, STVAR JE U ENERGIJI, U ENERGETSKOM DEFICITU, U NERAVNOTEŽI!

Život u KPZ-Mrcvarilištu je i inače gorak, a tek proveden u „jurnjavi“ za glupostima i besmislicama zaista postaje – BEZVREDAN, BESMISLEN, PROTRAĆEN!