1.

„Ludnica je kanda otključana!“

Mada iz Nove godine u Novu godinu sve manje.

Iznutra se malaksava u slavlju.

U oduševljavanju.

Iako se ljudi zdušno naprežu.

Da im bude kao i nekada.

Iako im se čini da im je kao nekada.

Ali – nije, neće, ne može da bude!

2.

Slavlja i slavljenja – kao iluzija.

Ne, najteža, ne najopasnija.

Ali svakako kao najluđa.

Najbesmislenija. Mada…

Mrtva trka!

U tome šta je najbesmislenija iluzija.

U našoj „Majčici“ Planetarnoj Ludnici.

3.

A šta je iza?

Iza naprezanja na uživanju u slavljima.

Upravo sada, dok prašte vatrometi –

iza naprezanja da se uživa u Novoj godini.

Iza kolektivne podešenosti.

U ovakvim prilikama.

Podešenosti na dobrom raspoloženju.

Na skoro pa mistično uzvišenom stanju.

4.

Probija tu nešto izvorno.

Nešto izvorno, a plemenito i lepo.

Nešto Zlotvorskim brljanjima poremećeno.

Izvitopereno, kao i sve u nama i oko nas.

AURA MISTIČNE POETIČNOSTI.

Aura nečeg uzvišenog.

Uzvišeno lepog, prijatnog.

5.

Ta „čestica“ probija u slavljima.

U slavskim raspoloženjima.

Jedna zaturena potreba u čovekovom biću.

Zaturena i deformisana.

6.

A kako se ona sada ospoljuje?

Manifestuje.

Na jezivo blesave načine.

Posmatrajte ponašanje ljudi.

Na bilo kojem od tih slavlja.

I videćete kako izgledaju ti jezivo blesavi načini.

U rasponu do samih bahanalija.

Skakanje, igranje, galama, pesma i „pesma“…

Vatrometi i buka, što bučnije i „čujnije“.

I, ono, skoro pa glavno:

– davljenje u hrani i u piću!

7.

Tu probija atrofirana potreba za –

MISTIČNOM POETIČNOŠĆU.

Postoje dva prirodna načina.

Na koje se ona pokrene.

Obuzme nas.

Kako koga, ali svakoga bar pomalo.

Zakači.

8.

Prvi: kada padne sneg.

U najvećoj meri prvi sneg.

Koji prekrije prirodu.

A pogotovu neki posebni ambijenti.

Sumraci, svetiljke, pahulje koje veju…

Toplota sobe i pahulje koje veju.

Pahulje čije lelujanje se prati kroz prozor.

9.

Rano proleće i tzv. buđenje prirode.

Opet kao nešto poetski mistično.

Dešavanje u prirodi.

Oživljavanje prirode.

Nakon zimskog mrtvila i sivila.

Jer i sneg koji se tokom meseci ustali –

pretvara se u belo „sivilo“.

U nekim energetski srećnijim vremenima:

početak proleća povezivan je sa zaljubljivanjima.

Svakako ne slučajno.

10.

A umesto svega toga prirodnog…!

Imamo kolektivne usiljene surogate.

Za dubinsku potrebu za poetski mističnim.

A u našim „divnim“, a divljim slavljima.

(Skakanje oko vatre, u afričkim plemenima.

I skakanje u restoranu, oko punih stolova…

Suštinska razlika – samo u odeći.)

11.

Novi svet znači novinu i u ovom smislu.

Naravno, u svemu, pa i u ovome.

Atrofirana potreba za poetski mističnim.

Za uživanjem u uzvišenom.

Za težnju uzvišenom.

Razvijaće se sistematski.

Kao duhovna veština.

12.

A to je mnogo više od puke veštine.

Od veštine poetskog uživanja u nečemu.

To je i veza sa logikom viših svetova.

Sa energetikom viših svetova.

To će biti i pokretačka snaga promena.

13.

Promene i Izbavljenje iz okova Starog sveta.

Ne mogu se izvoditi logikom tog istog sveta.

Već sasvim novom logikom.

Nazvali smo je – uvrnutom logikom.

Uvrnutom – u odnosu na postojeću logiku.

Logiku Starog-postojećeg sveta.

Uspešno propadajućeg sveta.

14.

Imamo postmodernizam u književnosti.

Kao najavu ili sitni proboj te logike.

Naravno, u delima sa duhom.

Tačnije – u delićima dela sa duhom.

(Jer natrpavalo se i u književnosti.

Natrpavalo sve i svašta.

Kao i u svemu drugom.)

Tek radi ilustracije, radi dočaravanja.

Te logike.

Može se malo pogledati „Napuklo ogledalo“.

Ili „Balada o Stojkovićima“.