1.

     Služiti fantomima u svojoj glavi! Je l’ da da je jezivo kada se to ovako pročita, a kamoli kada se to „praktikuje“ u realnosti?

      A to „’praktikovanje’ u realnosti“ ne dešava se nekome ili nekima „tamo daleko“, dešava se svakom pripadniku mase ili Stada, dakle, ljudima, tu, oko nas. Sujeta, izvitoperen ili dogmatizovan verski osećaj, novac, karijera, te hiljade sitnijih i krupnijih gluposti na svakom koraku (na primer: „kibicersko“ „bavljenje“ sportovima).

      Ovi fantomi u čovekovoj glavi nateravaju čoveka da ulaže svoju dragocenu životnu Energiju u njih.Tako ti fantomi postaju sve gojazniji, sve veću snagu dobijaju, sve veću moć nad čovekom, sve veću upravljačko-pokretačku silu, čovek postaje sve iscrpljeniji, sve zombiraniji.

      Rešenje je u tome da čovek prestane da im služi, tada će oni početi da se gase, rastvoriće se i nestaće, kao kada se povuče magla, pa stvari postanu jasnije.

       A čovek će početi da prestaje da im služi – ako počne da se pita nad suštinama!

2.

       Evo da sasvim konkretno vidimo kako izgleda ta zamagljenost suština (slepilo za suštine), i „u paketu“ – služenje fantomima u svojoj glavi.

       Juče se u Srbiji slavio Sveti Nikola, toliko masovno, da postoji nešto kao izreka: jedna polovina Srba slavi Svetog Nikolu, a druga polovina ide na slavu kod one prve polovine koja slavi.

       A da pitate te obe polovine Srba šta to rade i zašto to rade – pojma ne bi imali. Naravno, svako bi mogao da navede niz nekih nemuštih objašnjenja, svakakva pravdanja iracionalnosti koja se upražnjava.

       Da ostavimo po strani diskutabilnost zvaničnih religija, uzmimo da slavljenje tzv. krsne slave ima ili može da ima neku religioznu funkciju. Suština te funkcije bi se ostvarivala kolektivnim (u okviru porodice, pa neka su tu i članovi familije i poznanici, „kao ispomoć“) posvećivanjem pažnje porodičnom svecu, na bilo koji način: čitanjem molitvi njemu, čitanjem žitija (životopisa), iskazivanjem zahvalnosti ili molbe za pomoć u nečemu… svejedno koja forma da se izabere.

       A šta „na delu“ imamo umesto toga?!

       Svetac jedino ako se spomene, onako uzgred, na početku slave, u ceremoniji „sečenja kolača“ („Hajde, pomozi nam, sveti Nikola!“). Nakon toga sledi zatrpavanje i samozatrpavanje hranom (i pićem). Galama i bezvezne priče do besvesti, što potraje od popodneva do ponoći i iza ponoći. Pojede se najmanje dvostruka količina hrane u odnosu na onu koju ljudi normalno pojedu za ručak. Tu je i piće, vrlo često i opijanje. Kada se desi opijanje, kasnije se to kao pikanterija prepričava: kako se neko opio, kako se ponašao, šta je pričao…

        Naravno da ovakve slave domaćina energetski slome, i preko novca koji mora da uloži da bi obilato nahranio od desetak do tridesetak pa i više osoba, i preko ličnog angažovanja na nabavljanju i pripremanju hrane. Gosti se fino najedu, na polasku pohvale kako je „sve bilo lepo spremljeno“, jer kultura slavskog ponašanja to nalaže.

         A da bilo koga od njih pitate u čemu je i zašto učestvovao – pojma ne bi imao. Tako svi rade, to je „naša tradicija“, u porodici se od davnina tako radilo… Slavi se svetac, porodični zaštitnik… A kako to taj „zaštitnik“ štiti porodicu? Niko pojma nema! Porodicama koje slave i imaju tobože sveca-zaštitnika – dešavaju se potpuno iste dobre ili loše „stvari“ kao i porodicama koje takve svece nemaju.

        A kako se taj svetac „slavi“?! Uz prežderavanje, opijanje, galamu i višesatne besmislene razgovore?!

        Eto ilustracije – kako ljudi robuju fantomima u svojim glavama, u ovom slučaju su to tzv. porodični sveci. Fantome treba rastvoriti na svetlosti osvešćenosti i prestati ih energetski pothranjivati.