OVO JE NAPISAO MOJ DUHOVNI BRAT:
„A Mooji i slicni kazu da samo budes, da se ne brines, da budes srecan tu gdje jesi. To je mozda upuceno za njegovu publiku koja je sa zapada i koja lijepo zivi pa u svoje slobodno vrijeme se zanima za duhovnost. A sta ce covjek koji radi u rudniku, ili neko ko je tesko bolestan u bolnici, koji trpi bolove… I on valjda treba da samo bude i da je srecan tu gdje jeste.“

JA BIH DODAO A GDJE JE NJIHOVO OPD OPREDJELJENJE KADA NEVIDE PATNJU DRUGIH

1. „Duhovni brat“ je na dobrom putu sa kritičkim tretmanom Muđija, tj. njegovih ideja, odnosno, ako je tome naklonjen – sa zdravim kritičkim tretmanom svega postojećeg (a pravo kritičko mišljenje ne znači puko osporavanje, kao što se misli, već – preispitivanje i dobrog i lošeg, u nastojanju da se dopre do suštine).

2. Negde sam „u prolazu“ video još jedno umesno kritičko zapažanje na Muđijev račun. U smislu: i na šta to liči, da on sedi kao na nekom zlatnom prestolu, sa onim peškirom preko kolena, a mi, slušaoci, sedimo na panjevima, kao niža klasa.

3. U redu su sva ta uočavanja, mada… kada čovek malo sveobuhvatnije sagleda – jadni Muđi! Ipak on jeste, kao što se kaže – dobrica. Ipak je i on jedna NESNAĐENA DUŠA! Očigledno je da ima dobre, najbolje moguće namere, da želi najveću duhovnu korist za ljude koji mu dolaze. Nažalost, te namere ispadaju „u konačnici“ kao duhovno podvaldžijstvo. Znamo već – dobre namere nas ne oslobađaju odgovornosti za loše posledice koji iz tih namera porizilaze. Dobre namere jesu „olakšavajuća okolnost“, ali – loše posledice su loše posledice.

4. Dakle, u tom delu je „duhovni brat“ u pravu, ali je „u krivu“ sa suštinom ovog konkretnog zapažanja, tj. promašuje suštinu.

5. Publika na Zapadu, koja lepo živi, pa u slobodnom vremenu može da se bavi duhovnošću. A čovek koji radi u rudniku, tj. ljudi u ekonomski nesređenim sredinama i državama, koji s mukom zarađuju za hleb… Bolesni su posebna kategorija, tj. posebna tema u ovom razlučivanju.

6. Radno vreme i na Zapadu i na Istoku, tj. u ekonomski nerazvijenim zemljama, traje isto – osam sati. Čak je češći slučaj da na Zapadu traje duže.

7. Intenzitet fizičkih naprezanja nije pravi kriterijum u ovom slučaju, već: a) stanje energetike, b) stav ili odnos prema poslu koji se radi, tj. prema životnim iznuđenostima.

8. Sa dobrom energetikom i najveća fizička naprezanja su čoveku – ZABAVA. Uostalom, zar to ne dokazuju sportovi koji se zasnivaju i na ekstremnim fizičkim naprezanjima. A za njih je „volumen“ angažovanja ili „radno vreme“, sličan ili i isti kao i u slučajevima rudara i sličnih zanimanja.

9. Posmatrano sa stanovišta pravih kriterijuma – čovek na Zapadu češće može da bude (može, a ne mora obavezno) teži zarobljenik svog posla nego čovek na Istoku (tj. u nerazvijenim zemljama).

10. U oba slučaja imamo posao koji se mora raditi, da bi se imao Zlotvorski instrument novac, kao osnova fizičkog ovozemaljskog postojanja. Zato govorimo o iznuđenostima, o, metafizički posmatrano, robijaškim radnim prinudama.

11. Da li smo tim robijaškim iznuđenostima ZDUŠNO posvećeni ili nismo, da li u njima vidimo i punu smisaonost i lično ljudsko ISPUNJENJE – naizgled je potpuno nebitno. Tačno je da taj naš unutrašnji stav nije presudan za Oslobađanje, jer bilo kakav da je, mi ostajemo zarobljenici koji moraju da ispunjavaju te iznuđenosti. Ali od ovog stava ili odnosa dosta zavisi IZLIV ENERGIJE, pokretanje i natapanje Energijom posla koji se obavlja.

12. Od toga zavisi da li nam se svest UTOPILA u poslu-iznuđenosti, ili ipak ima kakvu-takvu Distancu.

13. Ja svoj posao nastojim da otaljavam, koliko je moguće, ali svakako mi je jasno da imam posla sa glupostima koje bih rado mimoišao, drugi oko mene se polomiše boreći se da glupostima daju smisao i status vrednog angažovanja.

14. Srećom, povišavanje vibracija prilično rašćišćuje „scenu“, ogoljuje stvari, pa ljudi sve više gube „polet“ sa kojim su nekada „izgarali“ u svom poslu. Nekako im sami od sebe malo-pomalo spadaju ovoji iluzija koje su imali o svom poslu, o njegovim efektima, o njegovom značaju, Entropija ih dosta koči, mada naizgled sve loše, sve ide dobrim smerom, itd. Imao sam neke prilike da posmatram zdravstvene radnike – naravno, bore se oni kao i nekada da svom poslu daju smisao i veliki značaj, ali – nekako ispada kao da „s bede“ leče ljude. A primera je sve više na sve strane, PLANETARNI PROCES JE U PUNOM ZAMAHU.

15. Dakle, sa ovog stanovišta, unutrašnji stav prema poslu ili Distanca je uslov da se bar u nekom smislu „bude“, a ne to da li je posao lak ili nije, da li se živi u ekonomski sređenim uslovima ili ne. Ako čovek ima tu Distancu, reći će: „Moram da ovo otaljavam, daj da „budem“ uz ovo (ne – u ovome) koliko moram, pa da se sklonim…“.

16. Ako on vidi smisao, vrednost i ispunjenje u tom poslu, „sjedinjenost“ u svesti sa njim – džaba mu što posle takvog posla može po Muđijevoj recepturi da „bude“ van ŽARIŠTA ŽIVOTNE BORBE (osmosatne robijaške iznuđenosti), „poklopljen“ je u žarištu, a ova igrarija sa fokusom van žarišta ništa mu suštinski ne pomaže.