8.

E) Da gušenje i davljenje u digresijama i marginalijama

osvetlimo iz jednog drugog ugla, dakle, to isto, samo –

malo drugačije. Čak je trebalo da ovaj ugao bude prvi:

jer se digresije-marginalije-distorzije „dedukuju“ iz

distorzije sa nerazlikovanjem, tačnije sa nesnalažanjem:

na relacijama BITNO/SUŠTINSKO – NEBITNO ili

marginalno. Ta distorzija je i inače bila „imanentna“

ljudima kroz istoriju, ali je u naše doba baš tragično

dovedena do umoubistvenih razmera, do sluđivanja.

U naše doba od najranijeg doba odrastanja imamo:

zatrpanost, bombardovanost morima informacija.

Uporedimo samo funkcionisanje i formiranje uma,

dakle, svesti, rezonovanja, percepcije: kod deteta,

pre… pedesetak godina, uz odrastanje na livadi,

ili na kaldrmi, i deteta u naše doba, uz – televiziju,

da sve ostalo i ne spominjemo. Uporedimo protok

informacija kroz um u jednom i u drugom slučaju.

Kada „odgledate“ samo jedan film – imate protok

informacija kao nekada da čitavu godinu sedite

kraj ovaca ili bilo šta drugo da radite na njivi, itd.

A um nam u međuvremenu nije povećao svoje

kapacitete u vezi sa skladištenjem informacija.

I jasno je da je umu sve teže da sve to procesuira,

jedna od kobnih posledica je sve izrazitije, mučnije

nesnalaženje, gubljenje na relacijama bitno-nebitno.

Jeste to kobno i gadno i u vezi sa samim mišljenjem,

ali se ono još kobnije i gadnije odražava na našem –

delanju! Mi, tj. čovek današnjice, sve teže, sve manje

razlučuje bitno i nebitno u svom delanju, u poslovima,

koje treba ili mora da uradi. Za ono što mora, jeste da –

niko ga ne pita, ali – i tu jeste važna percepcija, shvata li

ili ne shvata o čemu se radi. To uslovljava ne-zdušno

njegovo angažovanje, a ta razlika ima svoje posledice.

To teško nerazlikovanje bitnog i nebitnog u delanju:

direktno je povezano sa našom Energijom, sa našim –

iscrpljivanjima, eksploatisanjem, a zbog toga su tu –

naši bogovi Paraziti-Zlotvori, zbog toga nam sve ovo

sa distorzijama i čine, ne tek svoje zabave i igre radi.

9.

F) Distorzija koja i nije baš specifično distorzija misli,

ali se donekle može uračunati da joj nekako pripada…

Povezana je sa funkcionisanjem uma „sto na sat“,

sa hiperprodukcijom misli, do pravog misaonog grča.

Na jednoj strani je to potreba da se što više priča,

da se priča i priča, čak je dovoljno da se ima osoba,

kraj sebe, da samo bude STATISTA, da se ne bi baš –

pričalo sa zidom ili drvetom, a što se u usamljenosti

takvih osoba često ispoljava kao razgovor sa sobom,

kroz šapat. Imam takve osobe u okruženju, verovatno:

da ih ima posvuda. „Aha, dobro, to sam uradila, a sad…“

Na drugoj strani, kao drugi vid ispoljavanja distorzije:

sagovornici, govornici, pričaoci – koji se iz petnih žila

naprežu u svojim govorima, nastojeći da budu što glasniji,

iako im je govornik blizu, a kao da s brda na brdo odašilju

svoje poruke. Ovakvo govorno naprezanje, kao agresivno,

više govori o ego-mehanizmima, koji se onda ospoljuju

kroz distorzije u mišljenju, u ovom slučaju – i u govoru.

A koji su nekako u prepletu sa parazitskom prirodom,

sa suptilnim gušenjem i davljenjem drugih, u smislu –

energetike, sa namerom da se skoro prisilno privlači,

vezuje za sebe, za svoj govor pažnja-Energija drugih.

I govorno nametanje sebe, svojih… svega i svačega,

postignuća, kvaliteta, ili indirektno: samog znanja

kojim se kroz nametljivi govor drugi kljukaju.

10.

U redu, to su distorzije (tj. ne u redu, pre – žalosno).

Pravo, mudro pitanje je: kako se snaći u svemu,

u ovim zamršenostima koje nas snalaze, i to baš –

tamo gde nam je potencijalna moć, ali i ne mora

to da bude nekakva posebna moć, već ishodište –

našeg normalnog, najnormalnijeg funkcionisanja.

Kako se snaći i kako se menjati, kako ispravljati –

iskrivljeno funkcionisanje, kako doći do stanja

sa bar osnovnom normalnošću ili korektnošću

naših misaonih tokova? U ovakvom bazičnom

porobljivačkom domenu, u osnovama koje –

omogućuju našu porobljenost i eksploatisanost,

logično je da je sve tako podešeno da se teško ili –

nikako ne snalazimo, da teško ili nikako ne dođemo

do pravih odgovora i rešenja. Ali, to nisu razlozi –

da se ne trudimo, maksimalno koliko možemo.

A) Deo distorzija našeg mišljenja svakako ima

svoje ishodište u dubinskim sferama svakoga od nas,

u DNK-strukturama u koje smo sa rođenjem „uskočili“,

u programima koji su nas tu zadesili, ali i u programima

koji nam se kasnije nakače na sve ovo, koje nam nakače.

Sve u svemu – te dubinske sfere su nam nepoznanica…

B) Postoji zona koju svako može da proveri, ako je –

proverama naklonjen, što je u naše doba baš retkost.

Već je bio tekst o psihološkim i ostalim promenama

koje se dešavaju sa našim osciliranjima na relacijama:

Ravnoteža – neravnoteža. Kako nam se u prvom slučaju

polako misli sređuju, aktivira smisao za red i bitnosti,

u meri u kojoj se tim kvalitetima svako od nas može

u svom individualnom domenu približiti. I suprotno:

kako se dublje zapada u neravnotežu: misli očigledno

postaju sve „zgužvanije“, nepovezanije, gubimo se

lako u digresijama i marginalijama, pa ili dobijamo

misaone „grčeve“, ili nas snalazi „zastoj“ u mišljenju.

Oni koji su prisljeni na „učenje“-memorisanje znaju:

sa zamorom-neravnotežom: i sve teže ide shvatanje

onoga što se čita, sve teže se pamti, sve teže ide

sa rešavanjem zadataka, ako su i oni deo učenja.

Sa „otklonom“-odmorom, menja se situacija.

Dakle, nastojanje na dosezanju i stalnom vraćanju

u Ravnotežu – znači i nastojanje na korekcijama,

u priličnoj meri, i samih naših misaonih tokova.

11.

 Dubinsko opuštanje, kao jedan pol dualnosti, ili:

jedan tas na vagi Ravnoteže, već je naširoko bio tema…

Samo po sebi je vezano i za funkcionisanje mišljenja.

Baš tada mogu da krenu misaoni kolopleti, „filmovi“,

i „svašta nešto“ drugo, ali slično raznim nabrojanim

vidovima distorzija u mišljenju. Pri čemu treba imati

u vidu suštinsku razliku: pri dubinskom opuštanju

mi imamo posla sa izbijanjem sadržaja, energija

programa iz nekih nesvesnih delova nas samih,

dopuštanje da se takve misli „istutnje“ je vid –

razgradnje tih sadržaja koji izbijaju „na videlo“.

Druga je stvar sa distorzijama u mišljenju, i to –

u situacijama kada bi trebalo da funkcionišemo

najnormalnije, najefektivnije, pri čemu bi trebalo

da su nam i misli u skladu sa tim, i više – da one

budu ishodište takvog našeg funkcionisanja.

12.

Za početak – veliki je pomak da uopšte ove distorzije:

uočavamo ili ih, najpre sebi (tj. i ne moramo drugima) –

priznajemo. Najgora zamka je da se uzdamo u mišljenje,

u moć i pouzdanost svog mišljenja, slepi za distorzije.

Čak uz stav da mi mnogo toga bolje od drugih uočavamo,

da imamo moćnije rezonovanje, ispravnije ideje i nazore.

Pogubno kao i stav nesvesnih Karantina-Pakla-Zatvora,

„dijagnoza“ koju su odlično postavili Gete i S. Ruka:

„Najbolji su robovi koji misle da su slobodni“. Najbolji:

za robovlanike, za Parazite-Zlotvore koji nas drže

u zatočeništvu. Baš jedan od ključnih instrumenata,

pomoću kojeg nas drže u zarobljeništvu, videli smo –

jeste naše mišljenje, iskrivljenja naših misaonih tokova.