1.

Videli smo da naše mišljenje može da bude i te kako moćno,

da nam moćno mišljenje jeste ključni instrument za izbavljenje,

u okviru mehanizma intencionalnosti koji je u našim temeljima,

u temeljima našeg izvornog funkcionisanja. Stoga je razumljivo:

što su nas bahati bogovi Paraziti-Zlotvori-Štetočine podjarmili,

između ostalog – podjarmivši nam um, mišljenje, percepciju,

iskrivivši ih, deformisavši, „zguvavši“ ih tako „temeljno“,

da su nam od moći našeg mišljenja ostali samo „dronjci“,

a kod mnogih od nas ni dronjci, nego razbacani parčići.

2.

Suptilnije distorzije u mišljenju tiču se složenijih vidova

mišljenja, apstraktnijih sadržaja, do same, evo, metafizike.

Tu je naučno mišljenje, a na primeru Muđijevih, takođe i –

istočnjačkih duhovnih „rezona“ videli smo kako izgledaju

distorzije u ovom domenu. U ovom slučaju tiču se duha.

Grublje se tiču običnog svakodnevnog funkcionisanja

mišljenja, uslovno rečeno – kod „običnih ljudi“, koji –

predstavljaju tzv. masu, koju metafizički označavamo –

kao Stado, budući da se kod njih radi o jasnoj „unifikaciji“

i poštovanju, sleđenju stereotipa, radi sigurnosti pripadanja

(masi ili Stadu).  Preciznije: svi mi, nezavisno od postignuća

na poljima duha, imamo manifestacije distorzija u mišljenju,

između ostalog i zato što nas zarobljenički status stalno

gura u neravnotežu, ali i iz drugih razloga. Razlika je – da se

sve ove distorzije u masi, a vrlo često i u nadležnim „strukama“,

ne uočavaju na taj način. (Ne bih da ovo bude omalovažavajuće,

razumem moćna iskrivljavanja zbog kojih je do ovoga došlo,

tek – činjenice su činjenice, nazvali ih ovako ili onako.)

Uostalom, jedna od distorzija u mišljenju, koja ovde i nije

posebno izdvojena, upravo se tiče sleđenja stereotipa,

tiče se nekritičkog usvajanja vrednosti i stavova mase:

„tako svi misle“, „što sam pametniji od drugih?“, itd.

 

3.

Dakle, te grublje distorzije u mišljenju možemo da pratimo,

ako ih i sami nemamo ili ako im i sami nismo dobre sluge,

kod ljudi koji nas okružuju. I nije tu stvar ili cilj da vidimo:

„trn u oku brata svojega“, nego: a) da pratimo i shvatamo

sam fenomen sa deformacijama u mišljenju, kako bismo –

za sebe izvlačili pouke, jer su nam drugi ovde „ogledala“,

kao i mi njima u nekim drugim domenima; b) takođe –

da uočavamo i pratimo kako se preko distorzija u mišljenju

drugi odnose prema nama, kako nam zagorčavaju život ili –

utemeljuju, „ažuriraju“ naš zarobljenički status, u delu

koji se tiče njihovih pozicija u odnosu prema nama.

4.

A) Slaba fokusiranost na temu i davljenje u digresijama,

odnosno: slepilo za suštine i padanje u marginalije.

Već sam navodio kako se ovaj fenomen distorzije

kristalno jasno manifestovao u nekadašnjim aktivnim

forumima, čak, neočekivano, na forumima za duhovnost.

A gadno sam podvrgnut ovim distorzijama još uvek –

na tzv. radnom mestu (što li uskočih u ovu poziciju, ajme?!).

Uopšte, ova distorzija se jasnije uočava na svim skupovima,

sednicama, sastancima, na kojima postoje definisane teme.

Posebno ako ih vodi neko ko je debelo u ovim distorzijama.

Tu samo, svesnome, treba stati pa gledati kako se ljudi –

guše i dave, zatrpavaju digresijama i marginalijama.

I sastanak, razgovor, dogovor, koji bi trebalo da traje

pola sata, oduži se na dva-tri sata, uz prazna naprezanja.

(Naravno, u slučajevima kada ovo dolazi do izražaja,

u nasleđenom socijalističkom maniru pričanja praznih priča.)

Ta se distorzija može specifičnije odrediti, otprilike, kao:

prepuštanje asocijacijama (njihov „slalom“) povodom tema,

a ne produktivno, progresivno bavljenje direktno temom.

Evo „svežeg“ primera, „mog“, kojem sam bio podvrgnut.

Tema je bilo usvajanje pravilnika o bezbednosti učenika.

Naglašena je obaveza škole da brine o bezbednosti, pa –

spomenut primer ovdašnjeg problema sa psima lutalicama.

A onda se na to nadovezale skoro čitav sat asocijacije:

o nekoj mrtvoj besnoj lisici u nečijem dvorištu, pa dalje:

o nedovoljnim kapacitetima kao-prihvatilišta za pse,

o položaju pasa u postojećim odeljenjima kao-prihvatilišta,

o babi koja pištaljkom doziva pse kada naiđu šinteri, itd.

Da ti se kosa digne na glavi od ovakvih nebuloznih digresija.

A psi lutalice se nigde u pravilniku, logično, ne spominju.

5.

B) Rad uma u vidu produkcije nepovezanih misli „sto na sat“.

Kao vrtlog u umu koji zamagljuje percepciju, svesnost –

trenutne situacije, tj. vrtlog koji vodi stalnom isključivanju

iz trenutne situacije. Tolov metod: „Biti pažnjom ovde i sada“,

njegova poznata „moć sadašnjeg trenutka“, upravo je usmerena –

ka eliminisanju tog vrtloga, ka našem usidrivanju u „trenutku“,

ka svesnosti situacije u kojoj smo, bez „zavese“, vrtloga misli.

Metoda beskorisna, jer se vrtlog misli ne eliminiše naporom

uma da nema takve misli, da isključi „besomučnu“ produkciju.

To „stišavanje“ misli postiže se Ravnotežom, jer neravnoteža:

upravo i jeste jedan od generatora takve „hiperprodukcije“,

ako ne računamo opterećenja iz podsvesti, sa kojima se treba –

uhvatiti u koštac. Ali opet i opet: Ravnoteža je i tu oslonac.

6.

C) Misli koje sam (možda i ovde) označavao kao nesuvisle,

a za koje i sami uočavamo, ko je imao ili ima sa njima –

nekakvog iskustva, da su bukvalno uvrtanje, iskrivljavanje.

To su pomisli na neke uvrnute, besmislene, neželjene

postupke, postupke koji su zaista potpuno neprimereni

situaciji u kojoj smo, od kojih čak možemo da se plašimo,

kao od nekakvog „stranog tela“ ili „strane komande“.

Da se skoro plašimo – u slučajevima kada su to impulsi:

češći i jači, mada su uglavnom retki i „bezopasni“.

U nekom jačem obimu oni se bliže zoni šizofrenije.

Što je pesnik G. S. Venclović iskazao kao: „Evo,

sam to vidim, / da neki drugi zavičaj zločest / u mome

telu (da dodamo – u umu) vojuje“. Ilustracija, jedna…

Cimer-komšija, iz studentskih dana, odličan student,

normalnog ponašanja, ali iskren, poveravao mi se:

naiđu mu, ne stalno, ali ponekad, neke čudne misli,

kao da nisu njegove, da uradi nešto što je totalno –

blesavo, nenormalno, i ne iz neke željene zle namere.

Na primer: stoji na semaforu, čeka tu sa drugima,

da pređe ulicu. Pred njim starija žena. I javi se pomisao:

da gurne „tu babu“ pod prvi auto koji nađe. Niti je zna,

niti mu je želja da joj se nešto osveti, nego, onako,

„bez veze“. Kao i u nekim drugim situacijama, dok –

gleda kroz prozor (bili smo na trinaestom spratu):

da bi moglo i da se skoči dole, ne da bi se ubio,

nego, onako kao ideja o onome što bi se moglo…

Naravno, on je imao svesnu kontrolu i nikada –

nije ništa u smislu ovakvih misaonih impulsa uradio.

Ali, takvi impulsi su mu se ponekad, „onako“, javljali.

7.

D) Ponavljanje jednog te istog, istih ideja, rečenica,

fraza, u dužem, čak višemesnom periodu  neizmenjenih.

Jasno je: ima situacija u kojima moramo da ponavljamo,

svoje ideje, ono što smo već negde govorili, a sada:

pred drugim sagovornicima, itd. Ovde se radi o tome:

a) da se um ne bavi razrađivanjem ideja koje imamo,

već ukopan u jednim istim – sa uživanjem ih ponavlja;

naravno, radi se o idejama koje su deo naših nazora,

o suštinskim idejama, ne o prepričavanju događaja,

utisaka o raznim dešavanjima, u kojima različitosti

uslovljavaju i naše različite priče; b) da se skoro uživa

u ponavljanjima istih ideja i stavova, a to je kao da se –

bez naprezanja vozimo po nekoj sili inercije, gde smo –

samo uložili napor dok nismo uspostavili inerciju.

Van ove distorzije, izvorno – um treba da je kreativan,

da teži preispitivanju i „ažuriranju“ svojih ideja.

(Ovo ponavljanje istih ideja, valjda se podrazumeva,

ne treba mešati sa suštinskom doslednošću, sa kojom –

imamo da se generalno držimo istih idejnih kurseva.

Uopšte zakonomernost ponavljanja u našim životima

mnogo je složenija od ovakvog uprošćenog prikaza,

te nam je neophodno naknadno pozabavljivanje njime.)