Do sada nismo naglasili ono što se nekako podrazumeva: Zemlja kao Karantin-Pakao-Zatvor je – metafizički konstrukt. Mi u bukvalnom smislu ništa od toga ne vidimo u fizičkoj realnosti. Fizičkom vidu ništa od toga nam se kao faktičko fizički ne prikazuje. U tom smislu je u pravu polemičar koji je buntovno zapitao: „A di ‘e ta’ Pakao? I Karantin, i još to ostalo? Ja ne vidim nikakav Pakao, i nikakav Karantin!“

Rastom i proširivanjem svesti postaje nam vidljivo ono što je nevidljivo u fizičkoj realnosti, postaje nam vidljivo ono što iza nje čuči kao nevidljivo. A to nam se otkriva, kao što Štajner kaže – „unutrašnjem vidu“. To nevidljivo što nam se sa širenjem svesti počne otkrivati su mnoštva aspekata koja su uveliko već pobrojana na ovom blogu: iskrivljenja u našoj percepciji i u našem rezonovanju, energetska iscrpljivanja, i kojima mi jedni druge podrvrgavamo, i kojima smo svi skupa podvrgnuti, po nekim piramidalnim usponima, od društava i država u kojima smo, preko planetarnih struktura do nekih nama transcendentalnih faktora/bića; tu su i faktička ograničenja (karantin) u spoznavanju širih kosmičkih prostora, bića u njima, onemogućenost u komunikaciji sa njima (uz vešto nametnutu iluziju da smo maltene jedina živa bića, kako u Sunčevom sistemu, tako i u celoj Galaksiji); tu su patnje i mučenja kao planetarne konstante i kroz istoriju, i dan-danas, od individualnih, muke, bolovi, bolesti, do širih, do muka, mučenja i bolova ljudi koji su u ratnim područjima, ljudi koji su u područjima u kojima glad vlada, itd.

Kako nam se svest širi, a unutrašnji vid ide svojom pronicljivošću sve dalje u daljinu, od nas samih do granica našeg planetarnog postojanja – tako nam se uvećava svest o razmerama KPZ-zatočenosti, o intenzitetu energetskog eksploatisanja, o samoj konstrukciji zemaljskog Karantina-Pakla-Zatvora.

Kao sa ovojima crnog luka: mi smo sa fizičkim neviđenjem Karantina-Pakla-Zatvora negde u centru (crnog luka), sa svakim napredovanjem u svesti i u unutrašnjem viđenju – spoznajno zalazimo u nove i šire prostore zarobljenosti, dakle u sve šire ovoje crnog luka, konačno dolazimo do sveukupnosti zemaljskog Karantina-Pakla-Zatvora, što je krajnji ovoj crnog luka, a to znači svesnost zatočenosti i eksploatisanosti u njihovoj planetarnoj sveukupnosti.

Kao antipod ili kao negativ svemu tome tako uočenom prirodno bi bilo da se javi: ideja o oslobađanju. (Prirodno bi bilo da se javi, ali – i to je u ovim uslovima „zakomplikovano“, jer je intenzitet zarobljenosti toliko jak, iscrpljujući, deprimirajući, da se uglavnom i nema snage da se ideja o oslobađanju uopšte i javi, radije se potone u beznađe.)

Te nam je Vizija o oslobađanju, lični oslobodilački plan: naprosto negativ onoga što unutrašnjim vidom vidimo, naš odgovor na svaki vid zarobljenosti koji konstatujemo. Vrlo prosto iz svakog uočenog aspekta zarobljenosti i eksploatisanosti proizilazi poseban oslobilački cilj. Te je naša oslobodilačka Vizija – odraz našeg ličnog odgovora (koji je razložen na sistem posebnih odgovora) koji proizilazi iz dometa u uočavanju i shvatanju KPZ-zarobljenosti i eksploatisanosti do kojih dopire naš unutrašnji pogled. Ko dospe do sveukupnosti (u meri u kojoj nam je ona dostupna) viđenja i shvatanja Karantina-Pakla-Zatvora – formiraće (trebalo bi da formira) i sveukupnost svog odgovora na uočenu KPZ-sveukupnost. (Svog odgovora – jasno je da on neće i ne može da teži oslobađanju celog društva ili čovečanstva; težiće sopstvenom oslobađanju u vezi sa sopstvenim telom i sa sopstvenim sudbinskim tokovima. Povezivanja sa drugima nakon toga, radi šireg delovanja mu je priča o nečemu što je „o tom – potom“.)