Uz dobro je zlo, da nema tuge, ne bi bilo ni radosti, itd, poznati princip svakome ko je iole zašao u metafiziku/duhovnost.

Pitanje je da li baš dovoljno dobro shvatamo, oko sebe uočavamo i na svojoj koži osećamo konsekvence principa koji na nivou intelekta lako savladamo.

Već je više puta ovde citiran (podvaldžija) Isus: ako se dvoje pomire u kući i kažu planini da se pomeri – pomeriće se, tj. da pomirenjem dualnosti aktiviramo svoje zaturene nam moći.

Kako to, pitao sam se ovde i ja sam i glasno pokušavao da o tome razmišljam i da nađem odgovor(e). Kako to da pomirimo dualnosti? Kako da pomirimo, na primer, moć i nemoć? Da budemo istovremeno i moćni i nemoćni.

Kada su emocije u pitanju – smatram, najviše na osnovu sopstvenog iskustva (kasnije mi potvrđenog i u psihoterapeutskoj praksi Dž. Raskina, kojeg sam možda petsto puta navodio), da je Isus (nebitno da li je postojao ili nije, da li je ovo rekao ili nije) u izvesnom smislu u pravu.

Mada se taj proces ne može baš nazvati pomirenjem, ali – metaforično možda da. Radi se o tome da nam je cilj da „potkresujemo“ intenzitete svojih emocija. Jer po prostom principu dualnosti – ako smo sposobni za jaku radost, sposobni smo i za tugu ili bes, ili nešto slično suprotnog smera, ali – istog intenziteta.

Kako njuejdžerima i delimično tajnašima polazi za rukom da svojevoljno budu zarobljeni u jednom polu dualnosti, u, kako oni kažu – „pozitivi“, ne znam, DA SE TU NE RADI O NEČEM NORMALNOM JASNO JE SVAKOME KO SE IOLE RAZUME U BOLJU ILI AVANGARDNIJU DUHOVNOST. Neka šteta svojoj duši ili u dubinskom smislu svom biću tu se jasno nanosi, s tim što nam nije jasno kakva i u kojem smislu.

Dakle, nije rešenje u tome da se zaglibimo u jednom polu dualnosti, KADA SU EMOCIJE U PITANJU, već – da težimo smanjivanju intenziteta emocija. Pa da „idemo“ ka sve suptilnijim emocijama, i tuge, i radosti, i svih ostalih. Tako da nam se one javljaju, JER NIJE LJUDSKI DA NEKE OD NJIH NEMAMO, ali – da nas više ne potresaju iz korena, ni jedne, ni druge (a znamo da i jedne i druge umeju i te kako da potresaju).

Međutim, kada su u pitanju drugi domeni našeg ovozemaljskog postojanja – IZGLEDA DA U VEZI SA NJIMA STVAR STOJI DRUGAČIJE, što bi značilo da je to Isusov sloj laži i podvala (iz principa: red istine + red laži i podvala).

Dakle, posmatrajmo delovanje principa dualnosti, u raznim tim domenima…

Najpre, u samom inkarniranju: što je neko u preinkarnacijskim resursima moćniji duh – zapašće u teže zarobljeničke okolnosti. Ne možemo mi sad da pretresamo i proveravamo život i duhovne potencijale svih nas, naravno, a da bismo ovo dokazivali, POSMATRAMO LOGIKU PRINCIPA DUALNOSTI.

Dakle to, da neko pobegne u šumu, ašram ili u manastir i dosegne grandiozna duhovna postignuća – MOŽE DA SE VEŽE MAČKU (ili mački, svejedno je, zavisi ko se od njih nađe u blizini) O REP! Realni rast svesti mora da povlači, privlači sve veća gušenja, pritiske, isrpljivanja, koji su usmereni na neku vrstu SUŽAVANJA NJEGOVE SVESTI, jer ona teži suprotnom, da se širi i raste.

Što je neko svesniji stega Karantina-Pakla-Zatvora i jače teži oslobađanju – DOBIJAĆE SVE JAČE PRITISKE, „ZVRČKE“, ENERGETSKA ISCRPLJIVANJA, UNUTRAŠNJA GUŠENJA, itd.

Još jednom: posmatrano sa stanovišta delovanja principa dualnosti.

Što u jednom danu (ne bukvalno, a ponekad je to i bukvalno) dosežemo veće misaone uzlete, sa značajnijim uvidima, to nas u drugom danu mora čekati neka začkoljica sa konfuzijom, sluđivanjem, ometanjima, beznađem, itd.

Ako primenom neke metode počnemo da osećamo. tj. primećujemo da postižemo značajne efekte, odmah će nas iza ćoška sačekati ometanja koja nam začas survaju u početku jasnu i logičnu sliku o delovanju isprobane metode.

Sve to dođe kao stalni paket testiranja onoga čemu težimo ili onoga što postižemo. Napravili smo neki pomak u duhovnom rezonovanju ili u svojoj duhovnoj praksi, odmah mora da usledi neko „osporavanje“ svega toga, sumnje, itd. Ako mi položimo taj test, pa nastavimo – ONDA DOBIJAMO NOVI, TEŽI TEST.

I DOKLE TAKO?!

(Zato je, moram u ovakvim kontekstima da se ponavljam, duhovna milina jedna: držati se jedne izabrane duhovne metode, meditacije, mantranja, joge, molitve, držati se nje kao pijan plota, ne preispitivati se mnogo, ne odmeravati realne efekte, verovati slepo onima koji su pisali pohvalno o toj izabranoj metodi, i – nema glava da vas boli. A što pritom nema realnog duhovnog napredovanja… e, pa – ne možete i jare i pare!)

Moja je pretpostavka: do nekakvog „kvantnog skoka“, kojim se nadilazi princip dualnosti. Jer, ako je neko dovoljno „lud“ da istrajava sa svojim razvojno-oslobodilačkim namerama, UZ SVE PRITISKE, DAVLJENJA I ENERGETSKA ISCRPLJIVANJA, koja se samo pojačavaju kako on u tome bude, ma koliko krivudavo i teško, napredovao, onda u nekom trenutku NEKO ILI NEŠTO MORA DA PUKNE. Ili oni, ono, neko, nešto – što ga guši, sputava i iscrpljuje (neki Davitelj ili neka mašinerija kojom on upravlja), ili sam onaj ko je ovoliko „lud“ da istrajava u svojim razvojno-oslobodilačkim namerama.

Gde su naši dragi i nikada dovoljno spominjani i hvaljeni Zlotvori u celoj ovoj priči o principu dualnosti?! Jer princip dualnosti nisu mogli oni da ustanove na Zemlji, svakako je to izvorni princip (valjda).

NJIHOVA MISIJA, TJ. PO NAS ZLOSREĆNA ULOGA JE U TOME ŠTO SU SVOJ POL DUALNOSTI RASTEGLI DO NEVIĐENIH EKSTREMA. Neviđenih, tj. za nas nepodnošljivih ekstrema.

Kao što je ovde već isticano: u redu je i da budemo zarobljeni, i da budemo maltretirani – do granice koja ima duhovnu funkcionalnost. Do granice koja znači psihofizičko i duhovno kaljenje. NAŠI BOGOVI ZLOTVORI SU PREŠLI TU GRANICU I ZAŠLI U OČIGLEDNO: PSIHOFIZIČKO I DUHOVNO MRCVARENJE, koje znači duhovni prazni hod, čak i gore i teže – duhovno unazađivanje, degradiranje, survavanje u provaliju.

Koji problem taj njihov ekstrem rađa?

Što neko, ako je dovoljno „lud“ da želi da pokuša da nadiđe njihove stege, gušenja, programe, i sve drugo čime su nas počastili – mora da U SVOJIM NAPREZANJIMA IDE U NEVIĐENE EKSTREME. I MORA DA RAČUNA NA NEVIĐENE EKSTREME NJIHOVIH TRESKANJA, MLAĆENJA, i drugih uzvišenih metoda delovanja.

Kao što rekoh – ako je dovoljno „lud“ u svojoj rešenosti i u svojim nastojanjima: možda i izvede „kvantni skok“, a ako je nešto normalniji: na vreme će da „pukne“ i da se mahne svega, da se pomiri sa svojim zarobljenostima i da uživa u njima „kao sav normalan svet“; tj. teško da su mu ovo odustajanje i povratak mogući, svoju svest je već dovoljno buntovnički profilisao, te ga Zlotvori neće primiti u toplo okrilje u kojem im se nalaze mase koje im tvore poslušno i za njih energetski izdašno „stado“.

Dokle je ko od nas u vezi sa ovim pitanjima, tj. nastojanjima stigao – ne znamo (znaćemo ako se negde budemo videli pa međusobno pitali), tek: nije loše imati u vidu i ovde naznačene orijentire, možda radi boljeg shvatanja onoga što nas snalazi, ili onoga na šta treba da računamo.